Podnositeljka predstavke, gospodja Jelena Krstić je državljanka Srbije rođena 1948. godine.

Opštinski sud u Nišu je 2007. godine utvrdio da je podnositeljka predstavke kriva za zloupotrebu službenog položaja i falsifikovanje službene isprave i kaznio je uslovnom osudom zatvora na tri godine. Podnositeljka predstavke je u roku od petnaest dana lično i u skladu sa rokom uložila žalbu Okružnom sudu u Nišu. Žalba se ticala zakonskog osnova utvrdjenog članom 367. Zakonika o krivičnom postupku, ali nije sadržala obrazloženje. Okružni sud je 2008. godine prihvatio žalbu koju je uložio Opštinski javni tužilac i time izmenio kaznu podnositeljke predstavke na izvršnu kaznu zatvora od osam meseci. Vrhovni sud je 2008. godine odbio dalji zahtev podnositeljke predstavke za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude, odbijajući pritužbu podnositeljke predstavke zbog nepropisnog odbijanja Okružnog suda da razmatra podnesak. Iste godine podnosi žalbu Ustavnom sudu na pravičnost postupka, ishod krivičnog postupka protiv nje, i odbijanje Okružnog suda da razmatra argumente sadržane u podnesku od 2007. godine. Ustavni sud je 2009. godine presudio da jedošlo do povrede prava podnositeljke predstavke na pravično suđenje čime je prekršen član 32. stav 1. Ustava. Preostali deo ustavne žalbe je odbijen. Podnositeljka predstavke je primila odluku Ustavnog suda 2010. godine. Prinudno je odvedena u Kazneno – popravni zavod u Požarevcu, gde je navodno pokušala da izvrši samoubistvo. Ipak je odslužila celu kaznu koju su sudovi odredili.

Podnositeljka predstavke se poziva na član 5. i 6. Konvencije, kao i na član 2. Protokola broj 7. Ona se žali zbog nepravičnosti i ishoda krivičnog postupka, odbijanja Okružnog suda da pravilno oceni njenu žalbu koju je dopunila 2007. godine i zbog propusta tužene države da je na odgovarajući način pozove na odsluženje kazne.

Sud smatra da prizužbe podnositeljke predstavke treba razmatrati prema članu 6. stav 1. Konvencije, članu 2. stav 1. Protokola broj 7, odnosno članu 5. stav 1(a) Kovencije. Sud nalaže da su domaći sudovi nezavisno ocenili sve okolnosti predmeta.

Sud nalazi da su domaći sudovi nezavisno ocenili sve okolnosti predmeta i raznih dokaza koje su stranke izvele i dali adekvatne razloge za svoje presude. Te presude su donete posle kontradiktornog postupka u kom je podnositelјka predstavke mogla da predstavi svoje stavove i zakonski osnov koji smatra neophodnim, zajedno sa odgovarajućim argumentima. Prema tome, ne može se reći da postupak nije ispunio zahteve pravičnosti prema članu 6. stav 1. Konvencije, posebno imajući u vidu da je predmet podnositelјke predstavke razmatran u tri instance, kao i pred Ustavnim sudom koji je posle toga i sam utvrdio, između ostalog, da je osuda podnositelјke predstavke dobro obrazložena, da je postupak uopšteno bio pravičan i da su relevantne činjenice bile dovolјno razjašnjene u prvoj instanci. Podnositelјka predstavke, sa njene strane, svakako nije ponudila ubedlјive argumente suprotno tome. Proizilazi da je pritužba, prema tome, očigledno neosnovana i da se mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 3 (a) i 4 Konvencije.

Sud podseća da odluka ili mera u korist podnosioca predstavke nije u načelu dovolјna da ga liši statusa „žrtve“ ukoliko državni organi ne priznaju, bilo izričito ili prećutno, a zatim i omoguće odgovarajuće i dovolјno obeštećenje, zbog kršenja Konvencije i Protokola na koje se žali. Ustavni sud potvrdio povredu koju podnositelјka predstavke navodi. Proizilazi da je ova pritužba nekompatibilna ratione personae sa odredbama Konvencije u okviru značenja člana 35. stav 3 (a) i da se mora odbaciti u skladu sa članom 35. stav 4.

U vezi sa tvrdnjom podnositelјke predstavke da je nezakonito odvedena u Zavod u Požarevcu radi odsluženja kazne, čak i pod pretpostavkom da podnositelјka predstavke nije imala na raspolaganju nijedan drugi delotvoran pravni lek, Sud smatra da se ovaj deo predstavke mora odbaciti prema članu 35. st. 1. i 4. Konvencije zbog neiscrplјenosti ustavne žalbe.

Iz tih razloga Sud jednoglasno proglašava predstavku nedopuštenom.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка број 18428/10

Јелена КРСТИЋ против Србије

Европски суд за људска права (Друго одељење), 17. септембра 2013. године у саставу:

Guido Raimondi, председник,
Peer Lorenzen,
Dragoljub Popović,
András Sajó,
Nebojša Vučinić,
Paulo Pinto de Albuquerque, Helen Keller, судије,
и Stanley Naismith, секретар Одељења,
у вези са горе наведеном представком поднетом 15. марта 2010. године, у вези са запажањима која је поднела Тужена држава и запажањима која је подноситељка представке поднела у одговору, после већања, доноси следећу одлуку

ЧИЊЕНИЦЕ

1. Подноситељка представке, гђа Јелена Крстић, је држављанка Србије рођена 1948. године и живи у Београду. Пред Судом ју ју заступао г. Р. Субашић, адвокат из истог града.

2. Владу Србије (у даљем тексту: “Влада”) заступао је њен заступник г. С. Царић.

А. Околности предмета

3. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се представити на следећи начин.

4. Општински суд у Нишу је 25. априла 2007. године утврдио да је подноситељка представке крива за злоупотребу службеног положаја и фалсификовање службене исправе и казнио је условном осудом затвора на три године.

5. У року од петнаест дана од датума пријема ове пресуде, 14. јуна 2007. године, подноситељка представке је лично и у складу са роком уложила жалбу Окружном суду у Нишу. Ова жалба тицала се законског основа утврђеног чланом 367. Законика о кривичном поступку (видети став 21. у даљем тексту), али није садржала образложење. Подноситељка представке је, међутим, навела да ће детаљно образложење накнадно доставити пошто је била болесна и није могла да раније ангажује адвоката.

6. Поднесак са тим образложењем је 11. јула 2007. године поднет Окружном суду. Потписао га је новоангажовани адвокат подноситељке представке и позвао се на законски основ на који се подноситељка представке позвала у својој жалби, али се посебно фокусирао на чињенична питања.

7. Окружни суд је 26. марта 2008. године прихватио жалбу коју је уложио Општински јавни тужилац и тиме, изменио казну подноситељки представке на извршну казну затвора од осам месеци, посебно нагласивши претходне вишеструке осуде подноситељке представке за слична кривична дела. Првобитна жалба подноситељке представке од 14. јуна 2007. године разматрана је сходно члану 380. став 1. Законика о кривичном поступку (видети став 23. у даљем тексту), али је на крају одбијена као неоснована. Поднесак од 11. јула 2007. године сматран је посебном жалбом коју је поднео бранилац подноситељке представке, и он је одбачен као неблаговремен.

8. Врховни суд је 18. септембра 2008. године одбио даљи захтев подноситељке представке за испитивање законитости правоснажне пресуде, одбијајући, између осталог, притужбу подноситељке представке због непрописног одбијања Окружног суда да разматра поднесак њеног браниоца од 11. јула 2007. године.

9. Подноситељка представке је у мају 2008. године поднела жалбу Уставном суду. Она се уопштено жалила на правичност поступка, исход кривичног поступка против ње, и одбијање Окружног суда да разматра аргументе садржане у поднеску од 11. јула 2007. године. Подноситељка представке је у закључку затражила да се одлука Окружног суда укине и покрене нови поступак, као и да се у међувремену обустави извршење одређене кривичне казне. Подноситељка представке међутим није никада тражила накнаду претрпљене штете.

10. Уставни суд је 22. децембра 2009. године пресудио да је дошло до повреде права подноситељке представке на правично суђење чиме је прекршен члан 32. став 1. Устава (видети став 13. у даљем тексту). Преостали део уставне жалбе је одбијен. У образложењу, Уставни суд је утврдио, између осталог, да је одлуком Окружног суда од 26. марта 2008. године погрешно протумачена природа поднеска од 11. јула 2007. године. Он је заправо требало да буде усвојен онакав какав је, односно као образложење раније поднете жалбе коју је подноситељка поднела лично. Уставни суд је истовремено, међутим, пресудио да је осуда подноситељке представке основана, да је поступак углавном био правичан и да су и саме релевантне чињеничне околности разјашњене у фази истраге, као и касније током главног претреса. Међутим, није било повреде права подноситељке представке на жалбу или други правни лек, у оквиру значења члана 36. став 2. Устава (види став 14. у даљем тексту). Конкретно, Окружни суд ипак није занемарио жалбу подноситељке представке, пошто ју је разматрао у складу са чланом 380. став 1. Законика о кривичном поступку (видети став 23. у даљем тексту). Најзад, Уставни суд је одбацио захтев подноситељке представке да се извршење кривичне казне која јој је одређена обустави.

11. Подноситељка представке је примила одлуку Уставног суда 22. фебруара 2010. године.

12. У међувремену, пошто је принудно одведена у Казнено-поправни завод у Пожаревцу, подноситељка представке је наводно покушала да изврши самоубиство. Коначно је ипак одслужила целу казну коју су судови одредили. Подноситељка представке се такође жалила разним инстанцама због премештања у Завод у Пожаревцу.

Б. Релевантно домаће право и пракса

1. Устав Републике Србије (објављен у “Службеном гласнику Републике Србије” – “Сл. гласник РС”, број 98/06)

13. Члан 32. став 1. прописује да “[с]вако лице има право на ... [правично суђење пред] ... судом ... [приликом утврђивања] ... било каквих кривичних пријава против њега”.

14. Члан 36. став 2. прописује да “свако има право на жалбу или други правни лек против одлуке која се тиче утврђивања његових права, обавеза или законитих интереса”.

15. Члан 170. прописује да се “уставна жалба може поднети против појединачних одлука или радњи државних органа или организација које извршавају поверена јавна овлашћења којима се повређују или поричу мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су друга правна средства за њихову заштиту већ исцрпљена или нису предвиђена.”

2. Закон о Уставном суду (објављен у “Сл. гласнику РС”, број 109/07)

16. Релевантне одредбе овог Закона гласе како следи:

Члан 7. став 1.

Одлуке Уставног суда су коначне, извршне и општеобавезујуће.

Члан 82. став 1.

Уставна жалба може се изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.

Уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.

Члан 84. став 1.

Уставну жалбу може изјавити свако лице које сматра да му је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.

Члан 89. ст. 2 и 3,

Кад Уставни суд утврди да је оспореним појединачним актом, односно радњом, повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, поништиће појединачни акт, односно забраниће даље вршење или наредити вршење одређене радње и одредити да се уклоне штетне последице у одређеном року.

Одлука Уставног суда којом се усваја уставна жалба је правни основ за подношење захтева за накнаду штете или отклањања других штетних последица пред надлежним органом, у складу са законом.

3. Законик о кривичном поступку (објављен у “Службеном листу Савезне Републике Југославије, бр. 70/01 и 68/02, као и у “Сл. гласнику РС”, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 и 49/07)

17. Чл. 184. и 185. став 1. прописују, између осталог, да странка која је пропустила да поднесе жалбу на време из “оправданих разлога” има право да поднесе захтев за повраћај у пређашње стање заједно са закаснелом жалбом. Прихватање овог првог од стране председника судског већа такође води до разматрања овог другог у другој инстанци. Захтев за повраћај у пређашње стање мора се поднети у року од осам дана од када разлози за неподношење жалбе престану да постоје. У сваком случају, такав захтев се не може подносити по истеку три месеца од протека првобитног рока за подношење жалбе.

18. Члан 363. став 1. прописује да се жалба против пресуде донете у првом степену може уложити у року од петнаест дана од њеног пријема.

19. Члан 364. став 1. прописује, између осталог, да такву жалбу може уложити тужени као и његов бранилац.

20. Члан 366. став 2. прописује, између осталог, да када тужени лично уложи жалбу, али када њено образложење није достављено истовремено, суд позива туженог да жалбу допуни до одређеног рока. Ако он то не учини, жалбени суд и поред тога разматра његову жалбу осим ако се оспорена одлука не може идентификовати.

21. Члан 367. прописује да се жалба може уложити на основу: (а) битних повреда поступка; (б) погрешне примене материјалног права; (в) погрешно утврђених чињеница предмета; и (г) неког питања у вези са изреченом казном.

22.Члан 366. став 4. прописује, између осталог, да се у жалби могу навести нове чињенице и нови докази, али тужени мора да објасни зашто то није раније учињено.

23. Члан 380. став 1. прописује, између осталог, да жалбени суд разматра оспорену пресуду само у вези са примедбама изнетим у жалби. Он и поред тога увек разматра, на сопствену иницијативу, да ли су поштована одређена правила поступка, као и да ли је погрешно примењено релевантно материјално право на штету туженог.

ПРИТУЖБЕ

24. Подноситељка представке се позвала на чл. 5. и 6. Конвенције, као и на члан 2. Протокола број 7. Она се у суштини, међутим, жалила због: (a)неправичности и исхода кривичног поступка; (б) одбијања Окружног суда да правилно оцени њену жалбу, како ју је допунила поднеском од 11. јула 2007. године; и (в) на крају, због пропуста Тужене државе да је на одговарајући начин позове ради одслужења казне, што је имало за последицу да је она принудно одведена у Завод у Пожаревцу.

ПРАВО

25. Као онај који правно квалификује чињенице сваког предмета пред њим (видети, на пример, Akdeniz против Турске, број 25165/94, став 88, 31. мај 2005. године), Суд сматра да притужбе подноситељке представке, како су описане под (а), (б) и (в) у горњем тексту, треба разматрати према члану 6. став 1. Конвенције, члану 2. став 1. Протокола број 7, односно члану 5. став 1 (а) Конвенције. Ове одредбе у релевантном делу гласе како следи:

Члан 5. став 1 (a) Конвенције

„1. Свако има право на слободу и безбедност личности. Нико не може бити лишен слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком: (а) у случају законитог лишења слободе на основу пресуде надлежног суда.“

Члан 6. став 1. Конвенције

„Свако, током одлучивања ... окривичној оптужби против њега, има право на правичну ... расправу ... пред...[а]... судом...”

Члан 2. Протокола број 7

„Свако ко је одлуком суда осуђен за кривично дело има право да његову осуду или казну преиспита виши суд. Остваривање овог права, укључујући и основе за његово коришћење, уређује се законом.“

A. Поднесци странака

26. Влада је остала при ставу да се подноситељка представке не би могла сматрати „жртвом“ у смислу члана 34. Конвенције од тренутка када је Уставни суд донео одлуку у овом предмету. Она је такође пропустила да искористи правно средство прописано чланом 184. Законика о кривичном поступку (видети став 17. у горњем тексту).

27. Подноситељка представке је остала при ставу да је њена представка у складу са релевантним захтевима допуштености. Такође, у вези са одлуком Уставног суда, она је тврдила да је он покушао да учини немогуће: утврди повреду њених права у вези са одбијањем поднеска њеног браниоца од 11. јула 2007. године и истовремено одлучи да је поступак у целини, и поред тога, био одговарајући. Све ово у ситуацији где фактичка питања постављена у наведеном поднеску никада нису разматрана по жалби.

Б. Оцена Суда

1. У вези са општом правичношћу и исходом поступка покренутог против подноситељке представке

28. С обзиром на све материјале које поседује, и у оној мери у којој је надлежан да разматра наведене примедбе, Суд налази да су домаћи судови независно оценили све околности предмета и разних доказа које су странке извеле и дали адекватне разлоге за своје пресуде. Те пресуде су донете после контрадикторног поступка у ком је подноситељка представке могла да представи своје ставове и законски основ који сматра неопходним, заједно са одговарајућим аргументима. Према томе, не може се рећи да поступак није испунио захтеве правичности према члану 6. став 1. Конвенције, посебно имајући у виду да је предмет подноситељке представке разматран у три инстанце, као и пред Уставним судом који је после тога и сам утврдио, између осталог, да је осуда подноситељке представке добро образложена, да је поступак уопштено био правичан и да су релевантне чињенице биле довољно разјашњене у првој инстанци (видети став 10. у горњем тексту; видети, такође, став 22. у горњем тексту у делу који се односи на члан 366. став 4. Законика о кривичном поступку који наводи да је заиста на првостепеним судовима да утврђују релевантне чињенице). Подноситељка представке, са њене стране, свакако није понудила убедљиве аргументе супротно томе.

29. Произилази да је притужба, према томе, очигледно неоснована и да се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3 (а) и 4 Конвенције. Најзад, подразумева се да задатак Суда није да поступа само као жалбени суд или, као што се некада наводи, као четворостепени суд, или, као у конкретном предмету, као петостепени суд у вези са одлукама које су донели домаћи судови (видети, међу многим другим ауторитетима, Vidal против Белгије, 22. април 1992. године, став 32., серија A број 235Б и Edwards против Уједињеног Краљевства, 16. децембар 1992. године, став 34., серија A број 247-Б).

2. У вези са одбијањем Окружног суда да разматра поднесак подноситељке представке од 11. јула 2007. године

30. Суд подсећа да одлука или мера у корист подносиоца представке није у начелу довољна да га лиши статуса „жртве“ уколико државни органи не признају, било изричито или прећутно, а затим и омогуће одговарајуће и довољно обештећење, због кршења Конвенције и Протокола на које се жали (видети Scordino против Италије (број 1) [ВВ], број 36813/97, став 180. и 193, ЕЦХР 2006V, као и органи цитирани у њима; видети такође Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 77, 20. април 2010. године).

31. У вези са предметним случајем, констатовано је да је Уставни суд потврдио повреду коју подноситељка представке наводи, иако не пре према члану 32. став 1. Устава него према члану 36. став 2. (видети ст. 10, 13. и 14. у горњем тексту). Он је посебно утврдио да је одлуком Окружног суда од 26. марта 2008. године погрешно протумачен поднесак од 11. јула 2007. године, уместо да буде прихваћен као образложење жалбе коју је уложила раније сама подноситељка. Даље, Суд примећује да подноситељка представке својом уставном жалбом није тражила никакву накнаду, због чега она није ни разматрана. Коначно, с обзиром на оправдани став Уставног суда да је да је спорни поступак био правичан, посматрано у целости (видети став 28. у горњем тексту), није се ни могло супротно томе наложити поновно суђење.

32. Произилази да је ова притужба некомпатибилна ratione personae са одредбама Конвенције у оквиру значења члана 35. став 3 (а) и да се мора одбацити у складу са чланом 35. став 4.

3. У вези са тврдњом подноситељке представке да је незаконито одведена у Завод у Пожаревцу ради одслужења казне

33. Суд подсећа да се, према члану 35. став 1. Конвенције, он може бавити неком представком само пошто се исцрпе сва домаћа правна средства. Сврха члана 35. је да државама уговорницама пружи прилику да спрече или исправе наводне повреде пре него што се те повреде доставе Суду (види, на пример, Mifsud против Француске (одлука) [ВВ], број 57220/00, став 15., ЕЦХР 2002-VIII). Обавеза исцрпљења домаћих правних средстава захтева од подносиоца представке да нормално употреби правна средства која су делотворна, довољна и доступна у односу на његове притужбе према Конвенцији. Није неопходно да се заштита неког права из Конвенције изричито тражи у домаћем поступку под условом да је притужба поднета барем прећутно (види Castells против Шпаније, 23. април 1992. године, став 32, серија A број 236 и Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 66, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV).

34. Ако се вратимо на овај предмет, Суд подсећа да је већ утврдио да би уставну жалбу, у начелу, требало сматрати делотворном у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције у вези са свим представкама против Србије почев од 7. августа 2008. године (видети Vinčić и други против Србије, бр. 44698/06 и друге, став 51, 1. децембар 2009. године). Он не види ниједан разлог да у конкретном случају у коме је представка поднета Суду 15. марта 2010. године, утврди другачије, при чему нема доказа у спису предмета који указује да је подноситељка представке уопште поднела предметну притужбу Уставном суду.

35. С обзиром на горе наведено, и чак и под претпоставком да подноситељка представке није имала на располагању ниједан други делотворан правни лек, Суд сматра да се овај део представке мора одбацити према члану 35. ст. 1. и 4. Конвенције због неисцрпљености уставне жалбе.

Из тих разлога, Суд једногласно

Проглашава представку недопуштеном.

Stanley Naismith Guido Raimondi

Секретар Председник

Sažmi komentare

Član 6 | DIC

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde