Jevremović protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
17.07.2007
Članovi
6
6-1
8
13
13+6-1
Kršenje
6-1
8
13+6-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 13) Pravo na delotvorni pravni lek
Broj predstavke
3150/05
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Podnosioci predstavke, Ina Jevremović i njena majka Ljiljana Jevremović su državaljani Srbije i žive u Beogradu.

Slučaj se ticao žalbe podnosilaca na postupak koji su pokrenuli u junu 1999.godine, protiv D.K., veoma popularnog lokalnog pevača kako bi se utvrdilo očinstvo i obezbedila alimentacija. Gradjanski postupak je delimično i dalje u toku.

Pozivajući se, posebno, na član 6-1 (pravo na pravično suđenje u razumnom roku), član 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) i člana 13 (pravo na delotvoran pravni lek), oba podnosioca su se žalila na dužinu trajanja postupaka i nepostojanje sredstava da se oni ubrzaju. Ina Jevremović se zatim žalila pod članom 13 da domaći pravni sistem nije obavezivao optužene u sporovima u vezi sa utvrdjivanjem očinstva da se podvrgnu DNK testiranju.

Sud je jednoglasno utvrdio da je došlo do kršenja člana 6 stav 1 zbog postupka koji je trajao više od tri godine i četiri meseca od dana kada je Srbija ratifikovala Konvenciju 3. marta 2004. godine Sud je smatrao jednoglasno da je došlo do povrede člana 8 na račun Ine Jevremović koja je bila ostavljena tokom trajanja postupka za utvrđivanje očinstva, u stanju produžene neizvesnosti oko identiteta.

Sud je jednoglasno zaključio da je došlo do povrede člana 13. u vezi sa članom 6 stav 1, ali da nije bilo potrebe da se posebno ispitaju dalje žalbe prema članovima 8. i 13. Vezano za nedostatak finansijske podrške Ini Jevremović. Na ime nematerijalne štete, Ina Jevremović je dobila 5.000 evra i Ljiljana Jevremović 1.000 evra. Ostatak prijave je proglašen neprihvatljivim.
Preuzmite presudu u pdf formatu

 

 

На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представци број 3150/05 - Јевремовић против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 73/2007 од 3.8.2007. године.

САВЕТ ЕВРОПЕ
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЈЕВРЕМОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка бр. 3150/05)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
17. јул 2007. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

 

У предмету Јевремовић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:

гђа Ф. ТИЛКЕНС, председник, (F. TULKENS)

г. А. Б. БАКА, (A. B. BAKA)

г. И. КАБРАЛ БАРЕТО, (I. CABRAL BARRETO)

г. В. ЗАГРЕБЕЛСКИ, (V. ZAGREBELSKY)

гђа А. МУЛАРОНИ, (A. MULARONI)

гђа Д. ЈОЧИЕНЕ, (D. JOČIENE),

г. Д. ПОПОВИЋ, судије

и гђа С. ДОЛЕ, (S. DOLLÉ), секретар Одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 26. јуна 2007. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (бр. 3150/05) против Државне заједнице Србија и Црна Гора, чији је правни следбеник Србија од 3. јуна 2006. године (видети став 63 у даљем тексту), а коју су Суду поднеле на основу члана 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту "Конвенција"), у то време, две држављанке Државне заједнице Србија и Црна Гора, гђица Ина Јевремовић (у даљем тексту "Прва подноситељка представке") и гђа Љиљана Јевремовић (у даљем тексту друга подноситељка представке), дана 4. децембра 2004. године.

2. Владу Државне заједнице Србија и Црна Гора, у почетку, а потом Владу Србије, (у даљем тексту "Влада") заступао је њен агент, г. С. Царић.

3. Председник већа је представци дао предност у складу са правилом 41. Правилника Суда.

4. Дана 27. фебруара 2006. године Суд је одлучио да представку достави Влади. У складу са чланом 29 став 3 Конвенције, такође је одлучено да ће основаност представке бити разматрана заједно са њеном прихватљивошћу.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Чињенице предмета, како су их доставиле подноситељке представке, могу се сумирати како следи.

А. Поступак утврђивања очинства/издржавања детета

6. Прва подноситељка представке је ванбрачно дете рођено 1999. године.

7. Дана 9. јуна 1999. године прва подноситељка представке и њена мајка (у даљем тексту "друга подноситељка представке") покренуле су парницу против Д. К. (у даљем тексту "тужени"), веома популарног локалног певача, код Четвртог општинског суда у Београду (у даљем тексту "Општински суд") како би се утврдило очинство и добило издржавање за дете.

8. У периоду између 20. септембра 1999. године и 22. јануара 2002. године, заказано је девет рочишта, од којих је пет одржано а остала четири су одложена. У том периоду, иако уредно позиван, тужени се није појавио у суду најмање два пута.

9. Дана 5. новембра 1999. године а у складу са решењем које је издао Општински суд, Институт за трансфузију крви је обавио анализе крви, на основу узорака које су доставиле ове три странке, и утврдио да је вероватноћа да је тужени отац прве подноситељке представке 97,14% и, да је због тога, то "врло могуће".

10. Од 10. јануара 2001. године до 12. фебруара 2002. године, шест пута се покушало са ДНК анализом, али је сваког пута, за разлику од подноситељки представки, тужени, иако уредно позиван, пропустио да се појави у клиници где је анализа заказана.

11. Дана 26. фебруара 2002. године Општински суд је донео одлуку у корист подноситељки представке. Том одлуком је утврђено очинство туженог, делимично одобрено тражено издржавање детета и издато решење о привременој мери издржавања. У образложењу, између осталог, суд се ослонио на налаз Института за трансфузију крви, као и на пропуст туженог да дође у клинику како би приступио ДНК анализи. На крају, он је приметио да релевантно законодавство не предвиђа могућност да се тужени подвргне ДНК анализи против своје воље и сматрао да не постоји доказ који би оправдао одбацивање захтева подноситељки представке.

12. Дана 22. октобра 2002. године Општински суд је донео допунску пресуду, одобравајући захтев подноситељки представке за законску камату.

13. Дана 12. августа 2002. године тужени је уложио жалбу Окружном суду у Београду ("Окружни суд").

14. Дана 19. новембра 2002. године Окружни суд је укинуо пресуде Општинског суда и вратио предмет нижем суду на поновно суђење. У свом образложењу, између осталог, он је навео да тужени очигледно није био у могућности да приступи заказаној ДНК анализи, али да би сада био спреман да то учини. Суд је додао да чињенице предмета које се односе на издржавање детета такође захтевају даље разјашњење.

15. Од 12. фебруара 2003. године до 26. новембра 2003. године, још шест рочишта је заказано код Општинског суда, од којих је пет одложено а само једно је одржано. У том периоду, иако уредно позиван, тужени се није појавио у суду најмање три пута.

16. Од 8. маја 2003. године до 22. јула 2003. године, у три посебна дана, покушало се са ДНК анализом али је сваки пут, за разлику од подноситељки представке, тужени, иако је два пута уредно позиван, пропустио да дође на клинику где је заказана анализа.

17. Дана 26. септембра 2003. године подноситељке представке су поднеле жалбу Министарству правде због одуговлачења.

18. Дана 27. октобра 2003. године председник Општинског суда је обавестио подноситељке представке да је дао упутства председавајућем судији у њиховом предмету да поступи по хитном поступку.

19. Дана 26. новембра 2003. године Општински суд је поново донео одлуку у корист подноситељки представке. Том одлуком је утврдио очинство туженог, делимично одобрио тражено издржавање за дете и издао решење о привременој мери издржавања. Наведени разлози су, највећим делом, били идентични онима који су садржани у претходној одлуци.

20. Дана 11. марта 2004. године Општински суд је донео одлуку којом исправља очигледну грешку садржану у његовој пресуди.

21. Дана 19. априла 2004. године тужени је поднео жалбу Окружном суду.

22. Дана 26. маја 2004. године Окружни суд је поново укинуо одлуке Општинског суда и вратио предмет нижем суду на поновно суђење. У свом образложењу он је сматрао да парничне странке треба поново саслушати, да треба прецизно одредити стварни тренутак зачећа прве подноситељке представке како би се утврдило да ли је друга подноситељка представке имала сексуалне односе са туженим у то време, и да треба још једном покушати са ДНК анализом. Суд је даље објаснио да би, ако тужени опет не буде испитан, Општински суд требало да се обрати Институту за трансфузију крви како би се утврдило да ли чињеница да је прва подноситељка представке имала мање од годину дана када је последњи пут испитана (1999. године) значи да сада можда треба да се наложи нова анализа крви. Ако је тако, после нове анализе крви чак и у недостатку ДНК анализе, треба донети нову пресуду, с обзиром да тужени одбија да се подвргне ДНК анализи. Суд је закључио наводећи да чињенице предмета које се тичу издржавања детета такође захтевају додатно разјашњење.

23. Судски спис предмета није заправо физички враћен Општинском суду до 15. октобра 2004. године.

24. После тога прво рочиште је првобитно заказано за 24. фебруар 2005. године. У јануару 2005. године, међутим, ово рочиште је отказао сам Општински суд, очигледно не наводећи никакав разлог.

25. Дана 12. априла 2005. године Општински суд је одлучио да тражи стручно медицинско мишљење у складу са упутствима које је дао Окружни суд.

26. Дана 28. априла 2005. године исти суд је саслушао другу подноситељку представке као и туженог. У својој изјави, између осталог, тужени је порицао да је биолошки отац прве подноситељке представке и јасно је рекао да неће прихватити да буде подвргнут ДНК анализи.

27. Дана 5. јула 2005. године Општински суд је одредио медицинског стручњака и затражио мишљење у складу са његовом одлуком од 12. априла 2005. године.

28. Дана 2. октобра 2005. године медицински стручњак је позвао странке у предмету да присуствују састанку заказаном за 7. октобар 2005. године. Наведеног датума, подноситељке представке су се појавиле али не и тужени.

29. Дана 23. новембра 2005. године медицински стручњак је доставио своје мишљење.

30. Дана 10. марта 2006. године, после именовања новог председавајућег судије у овом предмету, Општински суд је ослободио другу подноситељку представке њене обавезе да плати трошкове поступка у питању. Он је навео, између осталог, да је она незапослена и да није у стању да покрије ове трошкове а да тиме не доведе у опасност најосновније потребе прве подноситељке представке.

31. Дана 28. марта 2006. године Општински суд је, између осталог, саслушао странке у поступку, наложио им да доставе суду релевантне информације које се тичу траженог издржавања и обавестио их да ће се ДНК анализа обавити 3. априла 2006. године, односно 18. априла 2006. године.

32. Обе подноситељке представке су се уредно појавиле у ове дане, али не и тужени.

33. Дана 11. маја 2006. године подноситељке представке су доставиле тражене информације у вези са издржавањем. Тужени то очигледно није урадио.

34. Дана 12. маја 2006. године Општински суд је одложио рочиште које је било заказано јер није имао на располагању све информације у вези са издржавањем а форензичар, који је уредно позван, није дошао.

35. Дана 24. маја 2006. године, Општински суд је прихватио предлог подноситељки представке да се прибаве додатне информације у вези са издржавањем.

36. Дана 16. јуна 2006. године Општински суд је одложио рочиште заказано тог дана зато што форензичар у питању није био "расположив".

37. На рочишту одржаном дана 20. јула 2006. године Општински суд је коначно саслушао овог стручњака.

38. Дана 28. јула 2006. године Општински суд је донео пресуду којом се утврђује да је тужени заиста природни отац прве подноситељке представке и да је, као такав, обавезан да плаћа 32.000 српских динара ("RSD"), приближно 400 евра ("EUR"), месечно за њено издржавање, почев од 1. јула 1999. године, заједно са трошковима и припадајућом законском каматом. У свом образложењу, на основу релевантних одредби Породичног закона из 2005. године, а такође имајући у виду мишљење које је изнео Окружни суд у својој одлуци од 26. маја 2004. године, Општински суд је, између осталог, дао посебну тежину чињеници да је тужени одбијао да буде подвргнут ДНК анализи, која је најпоузданији начин да се потврди или оспори његово очинство. На крају, суд је приметио да је друга подноситељка незапослена и без прихода, из ког разлога је туженом наложено да плаћа наведено издржавање за дете. Ова пресуда је уручена подноситељкама представке дана 24. августа 2006. године.

39. У септембру 2006. године тужени је уложио жалбу Окружном суду у Београду.

40. Дана 25. децембра 2006. године Окружни суд је, ослањајући се на Породични закон из 2005. године, потврдио спорну пресуду, али је смањио трошкове који су додељени подноситељкама представке.

41. Дана 14. марта 2007. године тужени је изјавио ревизију. Дана 9. маја 2007. године Врховни суд је потврдио пресуде нижих судова што се тиче очинства туженог и потврдио издржавање које је одређено у износу од RSD 15.000 месечно (приближно 190 евра). Истовремено, међутим, он је укинуо пресуде у вези са преосталим делом додељеног издржавања, као и у вези са трошковима, и наложио да ова два питања Општински суд поново размотри.

Б. Остале релевантне чињенице

42. 2000. године установљено је да прва подноситељка представке има астму.

43. Дана 21. октобра 2005. године Републички завод за запошљавање је потврдио да је друга подноситељка представке незапослена и обезбедио јој стажирање на Пољопривредном факултету у Београду. Завод је такође прихватио да плаћа другој подноситељки представке укупно RSD 6.100 месечно (приближно 76 евра) следећих шест месеци.

44. Подноситељке представке су се даље позвале на многобројне извештаје у српским медијима у вези са горе наведеним поступком, као и на своје сопствене личне прилике и личне прилике туженог. На крају, друга подноситељка представке је навела да је тужени, својим везама, осигурао да она не може да нађе посао као писац текстова иако је у овој области раније била успешна.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

А. Спорови око очинства и издржавања

1. Закон о браку и породичним односима из 1980. године; објављен у Службеном гласнику Социјалистичке Републике Србије - (Сл. гласник СРС - бр. 22/80, 11/88 и Службеном гласнику Републике Србије - Сл. гласник РС - бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01)

45. Члан 310б предвиђа да се све парнице у вези са издржавањем узму хитно у рад.

2. Породични закон; (објављен у Сл. гласнику РС бр. 18/05)

46. По члану 204 сви породични спорови који укључују децу морају се хитно решавати. Прво рочиште се мора одржати у року од 15 дана од датума када је поднет тужбени захтев. Првостепени судови закључују поступак највише после два рочишта, а другостепени судови морају донети одлуке по жалбама у року од 30 дана.

47. Слично томе, члан 280 дефинише све парнице у вези са издржавањем као "посебно хитне". Прво рочиште се мора одржати у року од 8 дана од датума када је поднет тужбени захтев, а другостепени судови морају донети одлуке по жалбама у року од 15 дана.

48. Члан 208 предвиђа да је ревизија увек дозвољена у породичним споровима, уколико овај закон не предвиђа другачије.

49. Породични закон из 2005. године ступио је на снагу 1. јула 2005. године, чиме је укинут Закон о браку и породичним односима из 1980. године. Даље, члан 357 Породичног закона из 2005. године предвиђа да ће се он примењивати у свим судским поступцима у току који су покренути пре 1. јула 2005. године, сем ако надлежни суд, у одређеном поступку у питању, није већ донео првостепену одлуку пре тог датума.

Б. Закони о парничном поступку

1. Закон о парничном поступку из 1977. године; (објављен у Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије - Сл. лист СФРЈ - бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, и Службеном листу Савезне Републике Југославије - Сл. лист СРЈ - бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02)

50. Члан 8 је предвиђао да судови одређују парнична питања по свом нахођењу пошто пажљиво оцене све доказе поднете појединачно и у целини, и узимајући у обзир резултате целокупног поступка.

51. По члану 221а, судови су такође могли доносити закључке по питању чињеница предмета на основу примене "правила о терету доказа".

52. У складу са чланом 269, ни тужилац ни тужени се не могу "приморати" да приступе суду или, заправо, дају изјаву. Сам суд је, међутим, могао да узме у обзир пропуст странака/одбијање да то учине и из тога изведе своје сопствене закључке.

53. Најзад, сходно члановима 382-400, странке су могле изјавити ревизију Врховном суду. Оне су то могле учинити само под одређеним веома специфичним условима и против пресуде донете у другој инстанци. Ово правно средство, међутим, није могло обезбедити странкама накнаду за неко процесно одлагање до ког је могло доћи, нити је могло убрзати поступак који је већ био окончан код нижих судова.

2. Закон о парничном поступку из 2004. године; (објављен у Сл. гласнику РС бр. 125/04)

54. Текст чланова 8, 223 став 1 и 267 садржаних у овом закону одговара члановима 8, 221а и 269 Закона о парничном поступку из 1977. године о коме је реч у горњем тексту.

55. Чланови 220 и 223 ставови 2 и 3, међутим, предвиђају да свака парнична странка наводи чињенице у своју корист и предлаже доказе, као и да активно настоји да оспори чињеничне и/или правне захтеве друге странке.

56. Овај закон је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, чиме је укинут Закон о парничном поступку из 1977. године. Члан 491 став 4 Закона о парничном поступку из 2004. године, међутим, наводи да се ревизија изјављује у складу са релевантним одредбама Закона о парничном поступку из 1977. године кад год је поступак у питању покренут пре 23. фебруара 2005. године.

В. Закон о уређењу судова; (објављен у Сл. гласнику РС бр. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 и 46/06)

57. Релевантне одредбе овог закона гласе како следи:

Члан 7

"Странка и други учесник у судском поступку имају право притужбе на рад суда кад сматрају да се поступак одуговлачи, да је неправилан или да постоји било какав утицај на његов ток и исход."

Члан 51

"Председник вишег суда има право да надзире судску управу нижег суда, а председник непосредно вишег суда и да при нечињењу председника нижег суда донесе акте из његовог делокруга.

Председник вишег суда може тражити од нижег суда обавештења о примени прописа, проблемима у суђењу и све податке о раду.

Председник вишег суда може наложити непосредан увид у рад нижег суда."

Члан 52

"Кад странка или други учесник у поступку поднесу притужбу, председник суда дужан је да је размотри и да о њеној основаности и предузетим мерама обавести притужиоца у року од петнаест дана од пријема притужбе.

Ако је притужба поднета преко министарства надлежног за правосуђе или вишег суда, о основаности притужбе и предузетим мерама обавештавају се и министар или председник вишег суда."

Г. Судски пословник; (објављен у Сл. гласнику РС бр. 65/03, 115/05 и 4/06)

58. По члану 8, између осталог, председник суда мора обезбедити да се рад суда обавља на време. Он или она такође прегледа сваку жалбу коју је странка у поступку уложила у вези са одуговлачењем и одговара у року од 15 дана, доношењем одлуке и, ако је потребно, налаже кораке које је потребно предузети да се стање исправи.

59. Члан 4, између осталог, предвиђа да Министарство правде надзире рад судова у смислу њихове ажурности. Ако се уоче неки проблеми, Министарство "предлаже" посебне мере које ће се предузети у року од 15 дана.

Д. Закон о судијама; (објављен у Сл. гласнику РС бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 61/05 и 101/05)

60. Релевантне одредбе овог закона гласе како следи:

Члан 40а ставови 1 и 2

"Врховни суд ће формирати Надзорни одбор ("Одбор").

Овај Одбор ће се састојати од пет судија Врховног суда који се бирају на период од четири године на седници Врховног суда Србије у пуном саставу."

Члан 40б

"Одбор је овлашћен да, по притужби или самоиницијативно, контролише судске предмете и начини увид у њих.

По окончаној контроли судског предмета Одбор може пред Великим персоналним већем покренути поступак за разрешење судије због несавесног или нестручног вршења дужности или предложити изрицање дисциплинске мере судији."

Ђ. Закон о облигационим односима; (објављен у Сл. листу СФРЈ бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и Сл. листу СРЈ бр. 31/93)

61. Члан 172 став 1 предвиђа да је правно лице, које обухвата и Државу, одговорно за све штете које проузрокује неки "његов орган" "трећем лицу".

62. По члановима 199 и 200 Закона о облигационим односима, између осталог, свако ко је претрпео страх, физички или душевну бол као последицу кршења "права личности" може, у зависности од њиховог трајања и јачине, поднети захтев за новчану накнаду код парничних судова и, додатно, захтевати друге облике накнаде "који су у стању" да обезбеде одговарајуће нематеријално задовољење.

Ж. Релевантне одредбе које се односе на Суд Србије и Црне Горе и сукцесију Државне заједнице Србија и Црна Гора

63. Релевантне одредбе које се односе на Суд Србије и Црне Горе и сукцесију Државне заједнице Србија и Црна Гора су изнете у пресуди у предмету Матијашевић против Србије (бр. 23037/04, ставови 12, 13 и 16-25, 19. септембар 2006. године).

III. РЕЗЕРВА ПО ЧЛАНУ 13 КОНВЕНЦИЈЕ

64. У резерви која је садржана у инструменту ратификације Конвенције и Протокола уз њу, који је депонован у Савету Европе дана 3. марта 2004. године, Влада је навела да се "одредбе члана 13 неће примењивати у односу на правне лекове у оквиру надлежности Суда Србије и Црне Горе, док наведени Суд не постане оперативан у складу са члановима 46 до 50 Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора (Службени лист Србије и Црне Горе, бр. 1/03)".

65. Ова резерва је повучена дописом од 11. јула 2005. године Сталне мисије Државне заједнице Србија и Црна Гора, који је заведен у Генералном секретаријату дана 15. јула 2005. године.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6 КОНВЕНЦИЈЕ

66. Обе подноситељке представке су се жалиле што поступак у питању није био завршен у разумном року, како се тражи чланом 6 став 1 Конвенције, чији релевантни део гласи:

"....Свако, током одлучивања о његовим (или њеним) грађанским правима и обавезама ... има право на правичну ... расправу у разумном року ... пред судом ..."

А. Прихватљивост

1. Аргументи које су изнеле странке у спору

67. Влада је изнела да подноситељке представке нису исцрпеле сва расположива делотворна домаћа правна средства. Посебно, оне се нису жалиле на одуговлачење у питању председнику Општинског суда, председнику Окружног суда, министру правде, односно Надзорном одбору Врховног суда (видети ставове 57-60 у горњем тексту). Даље, оне нису искористиле жалбени поступак пред Судом Србије и Црне Горе, сходно Уставној повељи и Повељи о људским и мањинским правима и грађанским слободама (видети став 63 у горњем тексту и предмет Матијашевић). Најзад, Влада је остала при ставу да се Конвенција директно примењује у правном систему тужене државе, да су подноситељке пропустиле да покрену посебну грађанску парницу по члану 199 и 200 Закона о облигационим односима (видети ставове 61 и 62 у горњем тексту) и да некомпетентност адвоката подноситељки представке не може да оправда њихов пропуст да испоштују захтеве исцрпљености како је предвиђено чланом 35 став 1.

68. Подноситељка представке је навела да се горе поменута средства, од којих је нека искористила, не могу сматрати делотворним у смислу члана 35 став 1 Конвенције.

2. Релевантна начела

69. Суд подсећа да је, у складу са утврђеном судском праксом, сврха правила о унутрашњим правним средствима у члану 35 став 1 Конвенције, та да се високим странама уговорницама пружи могућност да спрече или исправе наводне повреде пре но што се неко због њих обрати Суду. Међутим, једина правна средства које треба исцрпети јесу она која су делотворна. Обавеза је државе када тврди да правна средства нису исцрпљена, да увери Суд да су та средства делотворна, да су и теоријски и практично била на располагању у релевантном времену (видети, између осталог, пресуду у предмету Vernillo против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, серија А, бр. 198, стр. 11-12, став 27 и у предмету Dalia против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998. године, Извештаји 1998-1, стр. 87-88, став 38). Када је услов тог терета доказивања испуњен, подносилац представке је дужан да докаже да је правно средство на које се држава позвала заправо било исцрпљено, или да је због неког разлога било неадекватно или неделотворно у конкретним околностима предмета, или да су постојале посебне околности које су подносиоца односно подноситељку представке ослобађале тог захтева (видети предмет Dankevich против Украјине, бр. 40679/98, став 107, 29. април 2003. године).

70. Суд наглашава да се приликом примене овог правила мора посветити дужна пажња контексту. Сходно томе, Суд признаје да се члан 35 став 1 мора примењивати уз известан степен флексибилности и без прекомерног формализма (видети предмет Akdivar и остали против Турске, пресуда од 16. септембра 1996. године, Извештаји 1996-4, стр. 1211, став 69).

71. Најзад, Суд поново наглашава да је одлучујуће питање приликом процене делотворности неког правног средства у вези са жалбом због дужине поступка то да ли постоји или не постоји могућност да се подносиоцу представке обезбеди непосредно и брзо правно задовољење, а не посредна заштита права која је зајемчена чланом 6 (видети, уз неопходне измене, предмет Scordino против Италије (бр. 1) [ВВ], бр. 36813/97, став 195, ЕЦХР 2006, и предмет Sürmeli против Немачке [ВВ], бр. 75529/01, став 102, 8. јун 2006. године). То конкретно значи да ће правно средство бити "делотворно" ако се може користити било за убрзање одлуке судова који одлучују о предмету, било за то да подносиоцу тужбе пружи одговарајуће задовољење за закашњења која је већ претрпео (видети, уз неопходне измене, предмет Kudla против Пољске [ВВ], бр. 30210/96, ставови 157-159, ЕЦХР 2000-11, предмет Mifsud против Француске (одлука) [ВВ], бр. 57220/00, став 17, ЕЦЉП 2002-8, и предмет Sürmeli против Немачке [ВВ], наведене у горњем тексту, став 99).

3. Оцена Суда

72. Суд сматра да захтеви председнику Општинског суда, председнику Окружног суда, министру правде и Надзорном одбору Врховног суда да се убрза поступак у питању, на које се Влада позива, сви представљају хијерархијске жалбе или, другим речима, ништа више од пуке информације достављене вишој инстанци која има пуно дискреционо право да искористи своја овлашћења онако како сматра да је одговарајуће (видети ставове 57-60 у горњем тексту). Сем тога, чак и да је неки поступак био покренут, он би се искључиво десио између надзорне инстанце у питању и суда/судије о коме је реч. Саме подноситељке представке не би биле странке у таквом поступку и, у најбољем случају, имале би само право да буду обавештене о његовом исходу (видети, уз неопходне измене, предмет Хорват против Хрватске, бр. 51585/99, став 47, ЕЦХР 2001-VIII). Према томе, ни једно од ових правних средстава се не може сматрати делотворним у оквиру значења члана 35 став 1 Конвенције.

73. Посебан захтев за накнаду штете због процесног одуговлачења (видети ставове 61 и 62 у горњем тексту) би такође био неделотворан. Чак и под претпоставком да би подноситељке представке могле добити накнаду због претходног одуговлачења, Влада је пропустила да покаже да би такав поступак био бржи него други "редован" парнични поступак који би могао трајати годинама и проћи неколико нивоа судске надлежности (видети, уз неопходне измене, предмет Merit против Украјине, бр. 66561/01, став 59, 30. март 2004. године, и предмет Scordino против Италије (бр. 1), цитирани у горњем тексту, став 195). Штавише и из истог разлога, наведени захтев такође није могао убрзати поступак у питању.

74. Што се тиче закључка Владе да су подноситељке представке требале да поднесу жалбу Суду Србије и Црне Горе, Суд подсећа да је већ навео да ово конкретно правно средство није било расположиво до 15. јула 2005. године, и да је, даље, остало неделотворно до распада Државне заједнице Србија и Црна Гора (видети предмет Матијашевић против Србије, цитиран у горњем тексту, ставови 34-37). Суд не види разлог да одступи од овог налаза у предметном случају и стога закључује да подноситељке представке нису обавезне да исцрпе овај конкретан пут накнаде.

75. Најзад, што се тиче опште жалбе по питању директне примене Конвенције у Србији, Суд примећује да је Влада пропустила да покаже да заиста постоји правно средство ове врсте, расположиво и у теорији и у пракси, које је могло или убрзати релевантни поступак или доделити накнаду за претходно одуговлачење (видети став 69 у горњем тексту).

76. С обзиром на горе наведено, Суд закључује да се жалбе подноситељки представке по питању дужине поступка у питању не могу прогласити неприхватљивим због неисцрпљености домаћих правних средстава по члану 35 став 1 Конвенције. Сходно томе, мора се одбити примедба Владе у овом смислу. Суд такође сматра да ове жалбе нису очигледно неосноване у смислу члана 35 став 3 Конвенције и не налази други основ да их прогласи неприхватљивим. Жалбе се због тога морају прогласити прихватљивим.

Б. Основаност

1. Аргументи које су изнеле странке у спору

77. Влада је приметила да је тужена држава ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године због чега је спорни поступак у надлежности Суда ратионе темпорис у периоду од приближно само три године. Даље, на овај поступак се примењивао Закон о браку и породичним односима из 1980. године, а не Породични закон из 2005. године, што значи да домаће судство није прекршило ни један рок утврђен овим другим законом (видети ставове 45-47 у горњем тексту). Случај подноситељки представке је био сложен и осетљив а домаћи судови су били и марљиви и надлежни. Такође је било важно да се покуша са ДНК анализом туженог иако је он непрекидно одбијао да се подвргне тој анализи и није могао бити приморан да јој се подвргне по релевантном домаћем законодавству. Најзад, домаће судство је користило расположива процедурална средства на располагању и поштовало захтев разумног рока садржан у члану 6.

78. Подноситељке представке су навеле да је главни разлог процесног одуговлачења на које се жале тај што тужени није могао законски бити принуђен на ДНК анализу. Даље, судије у поступку су или чиниле намерне грешке како би се поступак у питању одлагао или једноставно нису биле у стању да га ефикасно спроведу. Најзад, парница за доказивање очинства/издржавање детета је била једноставна а подноситељке представке нису допринеле одлагању у питању.

2. Релевантна начела

79. Разумност дужине трајања поступка мора се процењивати у светлости околности предмета и имајући на уму критеријуме утврђене праксом Суда, посебно сложеност предмета, понашање подносилаца представке и понашање надлежних органа власти, као и која је важност предмета за подносиоца представке (видети, међу многим другим ауторитетима, предмет Микулић против Хрватске, бр. 53176/99, став 38, ЕЦХР 2002-I).

80. Даље, према утврђеној пракси Суда, хронична пренатрпаност и заостајање са предметима није ваљано објашњење за прекомерно одлагање поступка, тако да поновљено разматрање једног предмета после враћања на нижу инстанцу може само по себи показати озбиљан недостатак у судском систему тужене државе (видети предмет Probstmeier против Немачке, пресуда од 1. јула 1997 Извештаји 1997-4, стр. 1138, став 64), односно предмет Pavlyulynets против Украјине, бр. 70767/01, став 51, 6. септембар 2005. године).

81. Најзад, Суд примећује да је посебна ефикасност потребна у свим предметима који се тичу грађанског статуса и способности (видети предмет Bock против Немачке, пресуда од 29. марта 1989. године, серија А бр. 150, стр. 23, став 49) и да је овај захтев посебно наглашен у државама где само домаће право предвиђа да се одређене врсте предмета морају решавати као посебно хитни (видети, у контексту запослења, предмет Borgese против Италије, пресуда од 26. фебруара 1992. године, серија А бр. 228Б, став 18).

3. Период који треба узети у обзир

82. Суд примећује да је поступак у питању започет 9. јуна 1999. године и да делом још није решен у првој инстанци (видети став 41 у горњем тексту). Пошто је тужена држава ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године, он је стога у надлежност овог Суда ратионе темпорис у периоду од више од три године и четири месеца. Даље, Суд подсећа да се, како би се утврдила оправданост одлагања о коме је реч, мора такође посветити пажња стању предмета на дан ратификације (видети, уз неопходне измене, предмет Styranowski против Пољске, пресуда од 30. октобра 1998, Извештаји 1998-8) и констатује да је на дан 3. марта 2004. године поступак о коме је реч већ у првом степену био у току више од четири године и девет месеци.

4. Оцена Суда

83. Суд примећује да је, после ратификације Конвенције од стране тужене државе, Општински суд донео једну пресуду док су Окружни суд и Врховни суд заједно донели три посебне одлуке.

84. Међутим, постојао је бар један период значајне неактивности судова, од 26. маја 2004. године до 15. октобра 2004. године (видети ставове 22 и 23 у горњем тексту; видети такође предмет Hefková против Словачке, бр. 57237/00, ставови 35 и 36, 31. мај 2005. године). Даље, два поступка после ратификације ради ДНК анализе, баш као и бројни пре њих, су одложена због тога што се тужени није појавио на суду, а рочиште заказано за 24. фебруар 2005. године је Општински суд отказао не наводећи ниједан разлог (видети ставове 31, 32, односно 24 у горњем тексту). Најзад, понашање подноситељки представке није допринело процесном одлагању о коме је реч, сем, можда, само што се тиче одлагања рочишта заказаног за 12. мај 2006. године (видети ставове 33 и 34 у горњем тексту).

85. Што се тиче оспоравања Владе да је напредовање предмета успоравало одбијање туженог да се подвргне ДНК анализи, Суд примећује да су српски судски органи имали слободу да примене релевантна правила о терету доказа, изведу као и да донесу закључке на основу чињенице да странка у поступку спречава утврђивање релевантних чињеница (видети ставове 102-105 у даљем тексту, као и ставове 50-56 у горњем тексту) али да, упркос томе три претходна пута, они нису могли да дефинитвно реше питање очинства до 9. маја 2007. године (видети став 41 у горњем тексту). У сваком случају, преостали део захтева за издржавање детета још није решен у првом степену, а државе уговорнице треба да организују своје судске системе на такав начин да њихови судови могу свакоме да гарантују право да ће добити да његова грађанска права и обавезе буду утврђени "у разумном року", у складу са чланом 6 став 1 Конвенције (видети, међу многим другим ауторитетима, предмет G.H. против Аустрије, бр. 31266/96, став 20, 3. октобар 2000. године).

86. С обзиром на овај критеријум утврђен његовом судском праксом (видети ставове 79-81 у горњем тексту) и релевантне чињенице овог случаја, укључујући његову сложеност и стање на дан ратификације (видети став 82 у горњем тексту), као и понашање странака и органа, Суд сматра да дужина поступка о коме је реч није испунила захтев разумног рока. Сходно томе, постоји повреда члана 6 став 1 Конвенције.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8 КОНВЕНЦИЈЕ

87. По члану 8 Конвенције, прва подноситељка представке жалила се сама што је: i) због дужине спорног поступка била у стању продужене неизвесности у вези са њеним личним идентитетом, и што је ii) све то време била лишена сваког издржавања од стране свог биолошког оца, упркос њеној немаштини.

Члан 8 Конвенције, у њеном релевантном делу, гласи како следи:

"1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота. ...

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву ... ради заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других."

А. Прихватљивост

88. И Влада и прва подноситељка представке су се ослониле на аргументе већ сумиране у ставовима 67 и 68 у горњем тексту.

89. Сем тога, Влада је подразумевала да је прва подноситељка представке могла да изјави ревизију против другостепене пресуде коју је донео Окружни суд.

90. Прва подноситељка представке није дала додатне коментаре.

91. Суд примећује да изјава ревизије није могла убрзати поступак који је већ био завршен код нижих судова нити обезбедити првој подноситељки представке новчану накнаду због процесног одлагања о коме је реч (видети став 53 у горњем тексту). Она због тога није била средство које се морало исцрпети у смислу члана 35 став 1 Конвенције.

92. Што се тиче других аргумената по питању прихватљивости, који су већ описани у ставовима 67 и 68 у горњем тексту, Суд их је размотрио, али опет долази до истог закључка како је описано у ставовима 72-76 у горњем тексту.

93. Суд због тога налази да жалбе прве подноситељке представке по члану 8 нису очигледно неосноване у смислу члана 35 став 3 Конвенције. Он даље налази да оне нису неприхватљиве по неком другом основу. Због тога се оне морају прогласити прихватљивим.

Б. Основаност

1. Аргументи странака

94. И Влада и прва подноситељка представке су се ослониле на аргументе већ сумиране у ставовима 77 и 78 у горњем тексту.

95. Сем тога, Влада је навела да је дужина спорног поступка јасно имала утицаја на живот прве подноситељке представке, али је додала да су домаћи судови морали да буду темељни с обзиром на важност ових питања. Српско судство је било пажљиво и активно упркос чињеници да оно није могло приморати туженог да се подвргне ДНК анализи. Најзад, Влада је саопштила да релевантно законодавство у овом смислу треба управо да се измени.

96. Прва подноситељка је навела да јој је 2000. године установљена астма, "болест за коју је опште познато да је проузрокује сиромаштво, а у њеном случају због недостатка издржавања у току процесног одуговлачења о коме је реч" (видети ставове 30, 42 и 43 у горњем тексту). Прва подноситељка представке је даље приметила да је била приморана да трпи непријатно извештавање у медијима током целог овог поступка.

2. Релевантна начела

97. Приватни живот, по мишљењу Суда, "укључује физички и психички интегритет једног лица" (видети предмет Botta против Италије, пресуда од 24. фебруара 1998. године, Извештаји 1998-I, став 32). Даље, поступак за доказивање очинства који је намењен утврђивању односа подноситељке представке са њеним биолошким оцем јасно потпада под делокруг члана 8, што је "директна веза између утврђивања очинства и приватног живота подноситељке представке" (видети предмет Микулић против Хрватске, цитиран у горњем тексту, став 55).

98. Суд такође подсећа да, иако је суштински циљ члана 8 да штити појединца од произвољног мешања од стране државних органа, он не приморава државу да се уздржи од таквог мешања: поред ове негативне обавезе, могу постојати и позитивне обавезе наслеђене доследним поштовањем приватног или породичног живота. Ове обавезе могу подразумевати усвајање мера које су направљене да би се обезбедило поштовање приватног живота чак и у областима односа појединаца међу њима самима (видети предмет X и Y против Холандије, пресуда од 26. марта 1985. године, серија А бр. 91, стр. 11, став 23, и горе наведени предмет Botta против Италије, пресуда, стр. 422, став 33).

99. Најзад, Суд поново наводи да границе између позитивних и негативних обавеза државе по члану 8 нису прецизно дефинисане, већ да су начела која се примењују слична. Приликом одређивања да ли таква обавеза постоји или не постоји, мора се водити рачуна о правичној равнотежи која се такође мора постићи између општег интереса и интереса појединца. У оба контекста држава ужива одређени простор за процену (видети, на пример, предмет Микулић против Хрватске, цитиран у горњем тексту, став 58, и предмет M. B. против Уједињеног Краљевства, бр. 22920/93, одлука Комитета од 6. априла 1994. године, Одлуке и извештаји 77-А, стр. 116).

3. Оцена Суда

а) Што се тиче неизвесности у вези са идентитетом прве подноситељке представке

100. Суд подсећа да није његов задатак да замењује надлежне српске органе при одређивању начина који највише одговара да би се утврдило очинство у домаћем судском процесу, већ да по Конвенцији размотри одлуке које су ови органи донели у вршењу својих овлашћења процене (видети, на пример, предмет Микулић против Хрватске, цитиран у горњем тексту, став 59).

101. Суд због тога примећује да је, с обзиром на посебне околности овог предмета, грађанска парница једини пут којим је прва подноситељка представке могла утврдити да ли је тужени њен биолошки отац или не.

102. Даље, по домаћем праву нису постојале мере којима би се тужени обавезао да испоштује решење Општинског суда да се обави ДНК анализа, нити је постојала нека директна одредба којом се регулише непоштовање истог

103. Српски судски органи су, међутим, могли донети одлуку по сопственом дискреционом праву, после процене достављених доказа, и узети у обзир чињеницу да је странка у поступку опструирала утврђивање релевантних чињеница (видети ставове 85, односно 50-56 у горњем тексту).

104. Заиста, Општински суд је то учинио у три посебна наврата. Он је закључио да је тужени биолошки отац прве подноситељке представке и засновао овај закључак, између осталог, на чињеници да је он стално одбијао да се подвргне ДНК анализи, извођењем негативног закључка.

105. Најзад, дана 9. маја 2007. године, пошто је прошло више од три године од како је Србија ратификовала Конвенцију, сам Врховни суд је прихватио ово образложење и потврдио очинство туженог у највишем степену (видети став 41 у горњем тексту).

106. По мишљењу Суда, лица у ситуацији прве подноситељке представке јасно имају витални интерес, заштићен по Конвенцији, да примају информације које су потребне за откривање истине о важним аспектима њиховог идентитета. Истовремено, мора се имати на уму да заштита трећих лица може искључити њихову обавезу да буду на располагању ради медицинског испитивања било које врсте (видети предмет Микулић против Хрватске, цитиран у горњем тексту, став 64).

107. Државе уговорнице по Конвенцији имају различита решења проблема који настаје када наводни отац одбија да се придржава судских решења да се подвргне испитивањима која су потребна за утврђивање чињеница. У неким државама судови могу новчано казнити или притворити особу у питању. У другим, непоштовање судског решења може створити претпоставку очинства или представљати непоштовање суда, што може повући за собом кривично гоњење (као горе).

108. Због тога, систем као што је српски, који нема средство да примора наводног оца да испоштује судско решење да се обави ДНК анализа, може се, у начелу, сматрати компатибилном обавезама које проистичу из члана 8, узимајући у обзир простор државе за процену. Суд, међутим, сматра да се у таквом систему интереси појединца који тражи утврђивање очинства морају осигурати када се очинство не може утврдити путем ДНК анализе. Недостатак неке процесне мере којом ће се претпостављени отац приморати да испоштује судско решење је само у складу са принципом пропорционалности ако он обезбеђује алтернативна средства која омогућавају независном органу да брзоутврди очинство (као горе.).

109. Штавише, при доношењу одлуке о захтеву да се утврди очинство, од судова се тражи да обрате посебну пажњу најбољим интересима детета о коме је реч.

110. Суд због тога налази да поступак у конкретном случају није постигао правичну равнотежу између права подноситељке представке да се њена неизвесност по питању идентитета отклони без непотребног одлагања (видети ставове 85 и 102-105 у горњем тексту) и права њеног наводног оца да не уради ДНК анализу, па сматра да заштита интереса у питању није била пропорционална.

111. Сходно томе, дужина спорног поступка доказивања очинства, који се завршио 9. маја 2007. године, је оставила прву подноситељку представке у стању продужене неизвесности у вези са њеним идентитетом. Српски органи су стога пропустили да обезбеде првој подноситељки представке "поштовање" њеног приватног живота на које има право. Према томе, дошло је до повреде члана 8 Конвенције.

б) Што се тиче недостатка издржавања додељеног првој подноситељки представке

112. Како произилази из чињеница већ разматраних по члановима 6 и 8 Конвенције, а то је, у суштини, дужина спорног поступка и с обзиром на оно што је утврђено по овим одредбама, Суд не налази да је потребно да се ова жалба разматра као посебно питање по члану 8.

III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13 КОНВЕНЦИЈЕ

113. Обе подноситељке представке су се такође жалиле по члану 13 да нису имале делотворно правно средство на располагању како би спорни поступак био убрзан. Штавише, прва подноситељка представке се сама жалила што домаћи правни систем не предвиђа никакву меру која би обавезала тужене у поступцима за доказивање очинства да испоштују судско решење да се обави ДНК анализа.

Члан 13 Конвенције предвиђа следеће:

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."

А. Прихватљивост

114. Суд примећује да ове жалбе покрећу питања чињеница и права по Конвенцији, чије одређивање захтева разматрање основаности. Он такође сматра да ове жалбе нису очигледно неосноване у смислу значења члана 35 став 3 Конвенције и да се не могу прогласити неприхватљивим ни по ком основу. Због тога се жалбе морају прогласити прихватљивим.

Б. Основаност

1. Што се тиче одсуства делотворног правног средства за дужину

а) Аргументи које су изнеле странке у спору

115. Влада је задржала став да нема повреде члана 13. Она је даље додала да с обзиром на датум увођења представке у конкретном случају, као и на садржај њене сопствене резерве по члану 13, која је повучена дана 15. јула 2005. године, тужена држава "не може бити одговорна за могуће непоштовање њеног законодавства у смислу одредби члана 13" (видети ставове 64 и 65 у горњем тексту).

116. Подноситељке представке су поново потврдиле своје жалбе по члану 13.

б) Релевантна начела

117. Суд примећује да члан 13 гарантује делотворно правно средство пред националним органом за наводно кршење свих права и слобода загарантованих Конвенцијом, укључујући право на расправу у разумном року по члану 6 став 1 (видети, између осталог, предмет Kudla против Пољске, цитиран у горњем тексту, став 156).

118. Он даље подсећа да је правно средство у вези са дужином "делотворно" ако може да се употреби или да убрза поступак пред домаћим судовима који се баве тим предметом, или да обезбеди странки у спору одговарајућу накнаду за одлагања која су већ настала (видети предмет Sürmeli против Немачке [ВВ], цитиран у горњем тексту, став 99).

119. Најзад, Суд наглашава да је савршено неспорно да је, у апсолутном смислу, најбоље решење превенција, као и у многим другим областима. Ако је правосудни систем мањкав у погледу захтева за разумни рок из члана 6 став 1 Конвенције, најделотворније решење је правно средство чији је циљ убрзање поступка, како би се спречило да тај поступак постане прекомерно дуг. Такво правно средство има неспорну предност над правним средством које пружа само накнаду, будући да оно истовремено спречава и закључак о сукцесивним повредама у вези са истим поступком и не поправља само штету нанету кршењем права a posteriori, како то чини правно средство накнаде. Неке државе су у потпуности схватиле ситуацију, а то се огледа у томе да су изабрале да комбинују два типа правних средстава, једног које је смишљено ради убрзања поступка, и другог које је смишљено ради обезбеђивања накнаде (видети горе наведени предмет Scordino, ставове 183 и 184, предмет Cocchiarella против Италије [ВВ], бр. 64886/01, ставови 74 и 77 ЕЦХР 2006 и горе наведени предмет Sürmeli против Немачке [ВВ], став 100).

в) Оцена Суда

120. Суд примећује да је Влада већ у прелиминарној примедби сугерисала да подноситељке представке имају на располагању правна средства за жалбе по питању дужине поступка по члану 6 став 1 и да се, у оној мери у којој се ослања на исто образложење као одговор на жалбу по члану 13, њени аргументи морају, као и њена примедба, одбити по основу који је описан у ставовима 72-76 у горњем тексту.

121. Даље, што се тиче аргумента Владе по питању њене резерве која је стављена, а затим повучена по члану 13 Конвенције, Суд примећује да се ова резерва односи само на Суд Србије и Црне Горе, а не на опште стање српског законодавства у смислу његове усклађености са захтевима члана 13 (видети ставове 64 и 65 у горњем тексту). Стога Суд поново долази до истог закључка као што је објашњено у ставу 74 у горњем тексту.

122. Суд због тога сматра да нема повреде члана 13, а у вези са чланом 6 став 1 Конвенције на рачун недостатка делотворног правног средства по домаћем праву за жалбу подноситељки представке у вези са дужином њиховог парничног предмета.

2. Што се тиче одсуства мера које би обавезале туженог да у поступку доказивања очинства буде подвргнут ДНК анализи

123. Пошто је Суд већ узео у обзир овај аспект у својим разматрањима по члану 8 Конвенције и с обзиром на његов налаз по овој одредби (видети ставове 100-111 у горњем тексту), он не налази да је неопходно да се исто питање разматра по члану 13 (видети предмет Микулић против Хрватске, цитиран у горњем тексту, став 73).

IV. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 14 КОНВЕНЦИЈЕ

124. Најзад, обе подноситељке представке су се жалиле да их домаћи судови дискриминишу на основу чињенице да је тужени славна личност, добро познат и популаран у јавности са материјалним средствима и политичким везама.

Члан 14 Конвенције гласи како следи:

"Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус."

125. Влада је оспорила закључке подноситељки представке.

126. Обе стране су се позвале на бројне чланке у новинама у српској штампи који се баве личним приликама туженог као и спорним поступком.

127. С обзиром на чињенице предметног случаја, међутим, Суд налази да су му расположиви докази недовољни да закључи да су подноситељке представке заиста биле дискриминисане на основу њиховог социјалног стања. Произилази да је ова жалба очигледно неоснована и мора се одбацити у складу са чланом 35 ставови 3 и 4 Конвенције.

V. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41 КОНВЕНЦИЈЕ

128. Члан 41 Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А. Штета

129. Прва подноситељка представке је тражила 30.000 евра на име претрпљене материјалне штете. Она је посебно тврдила да јој је 2000. године установљена астма, "болест за коју се опште познато да је проузрокује немаштина и да је у њеном случају настала због недостатка издржавања у току процесног одлагања на које се жали." Прва подноситељка представке је тражила још 40.000 евра за душевну патњу.

130. Друга подноситељка представке је тражила 20.000 евра за претрпљену материјалну штету, као последицу изгубљених прилика за посао које је изазвао наводни биолошки отац прве подноситељке представке, као и још 10.000 евра за њену душевну патњу.

131. Влада је оспорила ове захтеве. Она је, међутим, додала да ако Суд установи повреду Конвенције да свака новчана накнада треба да буде у складу са износима који су додељени у сличним случајевима.

132. Суд сматра да су обе подноситељке представке претрпеле штету нематеријалне природе због дужине поступка у питању као и због одсуства делотворног домаћег правног средства. Даље, Суд је нашао да је само прва подноситељка представке такође жртва повреде члана 8, при чему се овај аспект случаја тесно повезује са пропустом државе да испоштује своје позитивне обавезе по Конвенцији (видети, такође, предмет Микулић против Хрватске, цитиран у горе наведеном тексту, став 77).

133. Суд због тога закључује да су подноситељке представке претрпеле нематеријалну штету која се не може довољно надокнадити тиме што ће се само утврдити повреда Конвенције. Проценом на правичној основи, како се захтева чланом 41 Конвенције, Суд додељује првој подноситељки представке 5.000 евра а другој подноситељки представке 1.000 евра у овом делу тужбеног захтева, плус порез који се може платити на ове износе.

134. Што се тиче материјалне штете и износа који је наведен, Суд налази да подноситељке представке нису показале да постоји узрочна веза између утврђених повреда и наводно претрпљене материјалне штете. Посебно, не постоји доказ да је астма прве подноситељке представке заиста индиректно проузрокована процесним одуговлачењем у питању, нити да се недостатак прилике за посао друге подноситељке представке може приписати српским органима. Суд стога не додељује никакву накнаду у том смислу.

135. Најзад, Суд истиче да су, по члану 46 Конвенције, Високе стране уговорнице преузеле обавезу да ће се придржавати правоснажних пресуда Суда у сваком предмету у ком су странке, а да ће извршење надзирати Комитет министара. Следи, између осталог, да пресуда у којој Суд утврди прекршај намеће туженој држави законску обавезу да не само плати додељене износе онима о којима је реч путем правичног задовољења, већ такође и да изабере, под надзором Комитета министара, опште и/или, ако је погодно, појединачне мере које ће се усвојити у њиховом домаћем правном поретку како би се ставио крај на повреду коју је Суд утврдио и да се надокнаде, онолико колико је могуће, њени ефекти (видети предмет Scozzari и Giunta против Италије [ВВ], бр. 39221/98 и 41963/98, став 249, ЕЦХР 2000-VIII). Влада због тога треба да закључи, са посебном пажњом и одговарајућим средствима, преостали део спора за издржавање детета који је у току (видети, између осталог, предмет Мужевић против Хрватске, бр. 39299/02, став 91, 16. новембар 2006. године).

Б. Трошкови

136. Подноситељке представке нису тражиле накнаду својих трошкова. Сходно томе, Суд сматра да под овом ставком не треба доделити никакву накнаду.

В. Затезна камата

137. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

 

 

ИЗ ГОРЕ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава жалбе по члану 6 став 1, 8 и 13 Конвенције прихватљивим а остатак представке неприхватљивим.

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6 став 1 Конвенције.

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 8 Конвенције што се тиче неизвесности прве подноситељке представке по питању њеног личног идентитета

4. Утврђује да је дошло до повреде члана 13 Конвенције, а у вези са чланом 6 став 1;

5. Утврђује да није потребно да се посебно разматра жалба по члану 8 Конвенције, која се односи на недостатак финансијских средстава додељених првој подноситељки представке као и односну жалбу по члану 13 Конвенције;

6. Утврђује

(а) да тужена држава треба да исплати следеће износе у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44 став 2 Конвенције, које треба претворити у националну валуту тужене Државе по курсу који се примењује на дан исплате:

(и) износ од 5.000 евра (пет хиљада евра) првој подноситељки представке на име претрпљене нематеријалне штете,

(ии) 1.000 евра (једна хиљада евра) другој подноситељки представке такође на име претрпљене нематеријалне штете,

(иии) плус сваки порез који се може платити на ове износе;

(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

7. Одбија остатак захтева подноситељки представке за правично задовољење.

 

 

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 17. јула 2007. године у складу са правилом 77 ставови 2 и 3 Пословника Суда.

С. ДОЛЕ (S. Dollé)
Секретар
Ф. ТУЛКЕНС (F. Tulkens)
Председник

 

 

SECOND SECTION
CASE OF JEVREMOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 3150/05)

JUDGMENT
STRASBOURG

17 July 2007

FINAL


17/10/2007


This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Jevremović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Mrs F. Tulkens, President,
Mr A.B. Baka,
Mr I. Cabral Barreto,
Mr V. Zagrebelsky,
Mrs A. Mularoni,
Mrs D. Jočienė,
Mr D. Popović, judges,
and Mrs S. Dollé, Section Registrar,
Having deliberated in private on 26 June 2007,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1.  The case originated in an application (no. 3150/05) against the State Union of Serbia and Montenegro, succeeded by Serbia on 3 June 2006 (see paragraph 63 below), lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by, at that time, two citizens of the State Union of Serbia and Montenegro, Ms Ina Jevremović (“the first applicant”) and Ms Ljiljana Jevremović (“the second applicant”), on 4 December 2004.
2.  The Government of the State Union of Serbia and Montenegro, initially, and the Government of Serbia, subsequently, (“the Government”) were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3.  The President of the Chamber gave priority to the application in accordance with Rule 41 of the Rules of Court.
4.  On 27 February 2006 the Court decided to communicate the application to the Government. Under Article 29 § 3 of the Convention, it was also decided that the merits of the application would be examined together with its admissibility.
THE FACTS
I.  THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5.  The facts of the case, as submitted by the applicants, may be summarised as follows.
A.  The paternity/child maintenance proceedings
6.  The first applicant is a child born out of wedlock in 1999.
7.  On 9 June 1999 the first applicant and her mother (“the second applicant”) filed a civil suit against D.K. (“the respondent”), a very popular local singer, before the Fourth Municipal Court in Belgrade (“the Municipal Court”) in order to establish paternity and obtain child maintenance.
8.  Between 20 September 1999 and 22 January 2002, nine hearings were scheduled, five of which were held and another four adjourned. During that time, though duly summoned, the respondent failed to appear in court on at least two occasions.
9.  On 5 November 1999 and in compliance with an order issued by the Municipal Court, the Blood Transfusion Institute conducted blood tests, having taken samples provided by the three parties, and found that the probability that the respondent was the father of the first applicant was 97.14% and, as such, “highly likely”.
10.  From 10 January 2001 to 12 February 2002, on six separate occasions, DNA testing was attempted but each time, unlike the applicants, the respondent, though duly summoned, failed to appear at the clinic where the appointment was scheduled.
11.  On 26 February 2002 the Municipal Court ruled in favour of the applicants. In so doing, it established the respondent's paternity, partly granted the child maintenance requested and issued an interim maintenance order. In its reasoning, inter alia, the court relied on the findings of the Blood Transfusion Institute, as well as the respondent's failure to appear at the clinic in order to undergo a DNA test. Finally, it noted that the relevant legislation did not provide for a possibility to subject the respondent to a DNA test against his will and held that there was no evidence that would have justified the rejection of the applicants' claims.
12.  On 22 October 2002 the Municipal Court adopted a supplementary judgment, granting the applicants' request for statutory interest.
13.  On 12 August 2002 the respondent filed an appeal with the District Court in Belgrade (“the District Court”).
14.  On 19 November 2002 the District Court quashed the judgments of the Municipal Court and remitted the case for a retrial. In its reasons, inter alia, it stated that the respondent had apparently been unable to attend the scheduled DNA tests but that he would now be willing to do so. The court added that the facts of the case concerning child maintenance also required further clarification.
15.  From 12 February 2003 to 26 November 2003, another six hearings were scheduled before the Municipal Court, five of which were adjourned and only one held. During that time, though duly summoned, the respondent failed to appear in court on at least three occasions.
16.  From 8 May 2003 to 22 July 2003, on three separate days, DNA testing was attempted but each time, unlike the applicants, the respondent, though twice duly summoned, failed to appear at the clinic where the appointment was scheduled.
17.  On 26 September 2003 the applicants complained about the delay to the Ministry of Justice.
18.  On 27 October 2003 the President of the Municipal Court informed the applicants that he had instructed the presiding judge in their case to proceed expeditiously.
19.  On 26 November 2003 the Municipal Court again ruled in favour of the applicants. In so doing, it established the respondent's paternity, partly granted the child maintenance requested and issued an interim maintenance order. The reasons offered, for the most part, were identical to those contained in its prior ruling.
20.  On 11 March 2004 the Municipal Court issued a decision correcting an obvious error contained in its judgment.
21.  On 19 April 2004 the respondent filed an appeal with the District Court.
22.  On 26 May 2004 the District Court again quashed the decisions of the Municipal Court and remitted the case for a retrial. In its reasoning it held that the civil parties needed to be heard again, that the actual moment of conception of the first applicant needed to be determined precisely in order to find out whether the second applicant had sexual relations with the respondent at that particular time, and that the DNA test needed to be attempted yet again. The court further explained that, should the respondent again fail to be tested, the Municipal Court would need to address the Blood Transfusion Institute in order to find out whether the fact that the first applicant was less than one year old when she was last tested (in 1999) meant that a new blood test might now be warranted. If so, following a new blood test and even in the absence of a DNA test, a new judgment should be rendered, due consideration being given to the respondent's refusal to submit to a DNA test. The court concluded by stating that the facts of the case concerning child maintenance also required additional clarification.
23.  The actual case file was not physically returned to the Municipal Court until 15 October 2004.
24.  The first hearing thereafter was initially scheduled for 24 February 2005. In January 2005, however, this hearing was cancelled by the Municipal Court itself, apparently without any reasons being specified.
25.  On 12 April 2005 the Municipal Court decided to request an expert medical opinion in line with the directions given by the District Court.
26.  On 28 April 2005 the same court heard the second applicant as well as the respondent. In his statement, inter alia, the respondent denied being the biological father of the first applicant and expressly said that he would not accept being subjected to a DNA test.
27.  On 5 July 2005 the Municipal Court appointed a medical expert and requested an opinion in line with its decision of 12 April 2005.
28.  On 2 October 2005 the medical expert invited the parties in the case to attend a meeting scheduled for 7 October 2005. On the said date, the applicants appeared but not the respondent.
29.  On 23 November 2005 the medical expert provided his opinion.
30.  On 10 March 2006, following the appointment of a new presiding judge in the case, the Municipal Court relieved the second applicant of her obligation to pay for the costs of the proceedings at issue. It stated, inter alia, that she was unemployed and unable to cover these costs without endangering the most basic needs of the first applicant.
31.  On 28 March 2006 the Municipal Court, inter alia, heard the parties to the proceedings, ordered them to provide the court with the relevant information concerning the maintenance sought and informed them that the DNA test was to be carried out on 3 April 2006 and 18 April 2006, respectively.
32.  Both applicants duly appeared on those dates but the respondent did not.
33.  On 11 May 2006 the applicants submitted the maintenance-related information requested. The respondent apparently failed to do so.
34.  On 12 May 2006 the Municipal Court adjourned the hearing which had been scheduled because it did not have all of the maintenance-related information at its disposal and a forensic expert, who had not been duly summoned, had failed to appear.
35.  On 24 May 2006, the Municipal Court accepted the applicants' motion to obtain additional maintenance-related information.
36.  On 16 June 2006 the Municipal Court adjourned the hearing scheduled for that day because the forensic expert in question had been “unavailable”.
37.  At the hearing held on 20 July 2006 the Municipal Court finally heard this expert.
38.  On 28 July 2006 the Municipal Court issued a judgement finding that the respondent was indeed the first applicant's natural father and, as such, obliged to pay 32,000 Serbian dinars (“RSD”), approximately 400 euros (“EUR”), monthly for her maintenance, as of 1 July 1999, together with the legal costs and the applicable statutory interest. In its reasoning, based on the relevant provisions of the Family Act 2005, as well as bearing in mind the views expressed by the District Court in its decision of 26 May 2004, the Municipal Court, inter alia, attached particular weight to the fact that the respondent had refused to be subjected to a DNA test, as the single most reliable way of confirming or refuting his paternity. Finally, the court noted that the second applicant was unemployed and indigent, which is why the respondent was ordered to pay the said child maintenance. The applicants were served with this judgment on 24 August 2006.
39.  In September 2006 the respondent filed an appeal with the District Court in Belgrade.
40.  On 25 December 2006 the District Court, relying on the Family Act 2005, upheld the impugned judgment but reduced the costs awarded to the applicants.
41.  On 14 March 2007 the respondent filed an appeal on points of law (revizija). On 9 May 2007 the Supreme Court confirmed the lower courts' judgments as regards the respondent's paternity and upheld the maintenance ordered in the amount of RSD 15,000 monthly (approximately EUR 190). At the same time, however, it quashed the said judgments in respect of the remainder of the maintenance awarded, as well as the costs, and ordered that these two issues be re-examined by the Municipal Court.
B.  Other relevant facts
42.  In 2000 the first applicant was diagnosed with asthma.
43.  On 21 October 2005 the National Employment Agency confirmed that the second applicant was unemployed and secured her an internship at the Agricultural Faculty in Belgrade. The Agency also accepted to pay the second applicant a total of RSD 6,100 per month (approximately EUR 76) for the next six months.
44.  The applicants further referred to numerous reports in the Serbian media concerning the above proceedings, as well as their own and the respondent's personal circumstances. Finally, the second applicant stated that the respondent, through his connections, made sure that she could not find work as a songwriter even though she had been successful in this field previously.
II.  RELEVANT DOMESTIC LAW
A.  Paternity and maintenance disputes
1.  Marriage and Family Relations Act 1980 (Zakon o braku i porodičnim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia - OG SRS - nos. 22/80, 11/88 and Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 and 29/01)
45.  Article 310b provided that all maintenance-related suits were to be dealt with by the courts urgently.
2.  Family Act 2005 (Porodični zakon; published in OG RS no. 18/05)
46.  Under Article 204 all family-related disputes involving children must be resolved urgently. The first hearing must be held within 15 days of the date when the claim was filed. First instance courts should conclude the proceedings following no more than two hearings, and second instance courts must decide on appeals within a period of 30 days.
47.  Similarly, Article 280 defines all maintenance suits as “particularly urgent”. The first hearing must be held within 8 days of the date when the claim was filed and the second instance courts must decide on appeals within 15 days.
48.  Article 208 provides that an appeal on points of law (revizija) shall always be allowed in family disputes, unless this Act states otherwise.
49.  The Family Act 2005 entered into force on 1 July 2005, thereby repealing the Marriage and Family Relations Act 1980. Further, Article 357 of the Family Act 2005 provides that it shall be applied to all ongoing judicial proceedings instituted prior to 1 July 2005, unless the competent court, in the specific proceedings at issue, had already adopted a first instance decision before that date.
B.  Civil procedure acts
1.  Civil Procedure Act 1977 (Zakon o parničnom postupku; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia - OG SFRY - nos. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, and the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - nos. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 and 3/02)
50.  Article 8 provided that the courts were to determine civil matters according to their own discretion after carefully assessing all the evidence presented individually and as a whole, and taking into account the results of the overall proceedings.
51.  Under Article 221a, the courts could also draw conclusions as to the facts of the case based on the application of the “rules on the burden of proof”.
52.  In accordance with Article 269, neither the plaintiff nor the respondent could be “forced” to appear in court or, indeed, give a statement. The court itself, however, could take into account the parties' failure/refusal to do so and draw its own conclusions therefrom.
53.  Finally, pursuant to Articles 382-400, parties could file an appeal on points of law (revizija) with the Supreme Court. They could do so under certain very specific conditions only and against a judgment rendered at second instance. This remedy, however, could not provide the parties with compensation for any procedural delay that may have occurred, nor could it have expedited the proceeding which had already been concluded before the lower courts.
2.  Civil Procedure Act 2004 (Zakon o parničnom postupku; published in OG RS no. 125/04)
54.  The language of Articles 8, 223 § 1 and 267 contained in this Act corresponds to Articles 8, 221a and 269 of the Civil Procedure Act 1977 referred to above.
55.  Articles 220 and 223 §§ 2 and 3, however, provide that every civil party shall state the facts in its favour and propose the supporting evidence, as well as actively attempt to challenge the other party's factual and/or legal claims.
56.  This Act entered into force on 23 February 2005, thereby repealing the Civil Procedure Act 1977. Article 491 § 4 of the Civil Procedure Act 2004, however, states that an appeal on points of law shall be filed in accordance with the relevant provisions of the Civil Procedure Act 1977 whenever the proceedings at issue were instituted prior to 23 February 2005.
C.  Court Organisation Act (Zakon o uređenju sudova; published in OG RS nos. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 and 46/06)
57.  The relevant provisions of this Act read as follows:
Article 7
“A party or another participant in the court proceedings shall have the right to complain about the work of a court when they consider the proceedings delayed, improper, or that there has been an [untoward] influence on their course and outcome.”
Article 51
“The President of a higher instance court shall have the right to monitor the court administration of a lower instance court, and the President of a directly higher court shall have the authority to adopt an act from within the competence of the President of a lower instance court, if the latter omits to perform his [or her] duty.
The President of a higher instance court may request from the lower instance court information regarding the implementation of existing legislation, information concerning any problems about trials and all information regarding the work of the court.
The President of a higher instance court may order a direct inspection of the work of a lower instance court.”
Article 52
“When a party to a case or another person taking part in the proceedings files a complaint, the President of the court must, having considered it, inform the complainant about his [or her] views concerning its merits as well as any measures taken in this respect, within 15 days of receipt of the complaint.
If a complaint was filed through the Ministry of Justice or through a higher instance court, the Minister and the President of a higher court shall be informed of the merits of the complaint and of any measures taken in this respect.”
D.  Rules of Court (Sudski poslovnik; published in OG RS nos. 65/03, 115/05 and 4/06)
58.  Under Article 8, inter alia, the President of a court must ensure that the court's work is carried out in a timely manner. He or she shall also look into every complaint filed by a party to the proceedings in respect of delay and respond within 15 days, giving a decision and, if necessary, ordering that steps be taken to remedy the situation.
59.  Article 4, inter alia, provides that the Ministry of Justice shall supervise the work of the courts in terms of their timeliness. Should certain problems be identified, the Ministry shall “propose” specific measures to be undertaken within a period of 15 days.
E.  Judges Act (Zakon o sudijama; published in OG RS nos. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 61/05 and 101/05)
60.  The relevant provisions of this Act read as follows:
Article 40a §§ 1 and 2
“The Supreme Court of Serbia shall set up a Supervisory Board [“Nadzorni odbor”] (“the Board”).
This Board shall be composed of five Supreme Court judges elected for a period of four years by the plenary session of the Supreme Court of Serbia.”
Article 40b
“In response to a complaint or ex officio, the Board is authorised to oversee judicial proceedings and look into the conduct of individual cases.
Following the conclusion of this process, the Board may initiate, before the High Personnel Council, proceedings for the removal of a judge based on his [or her] unconscientious or unprofessional conduct, or propose the imposition of other disciplinary measures.”
F.  Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in OG SFRY nos. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 and OG FRY no. 31/93)
61.  Article 172 § 1 provides that a legal entity (“pravno lice”), which includes the State, is liable for any damage caused by one of “its bodies” (“njegov organ”) to a “third person”.
62.  Under Articles 199 and 200 of the Obligations Act, inter alia, anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of “personal rights” (“prava ličnosti”) may, depending on their duration and intensity, sue for financial compensation before the civil courts and, in addition, request other forms of redress “which may be capable” of affording adequate non-pecuniary satisfaction.
G.  Relevant provisions concerning the Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro
63.  The relevant provisions concerning the Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro are set out in the Matijašević v. Serbia judgment (no. 23037/04, §§ 12, 13 and 16-25, 19 September 2006).
III.  RESERVATION UNDER ARTICLE 13 OF THE CONVENTION
64.  In a reservation contained in its instrument of ratification of the Convention and its Protocols, deposited with the Council of Europe on 3 March 2004, the Government stated that “the provisions of Article 13 shall not apply in relation to the legal remedies within the jurisdiction of the Court of Serbia and Montenegro, until the said Court becomes operational in accordance with Articles 46 to 50 of the Constitutional Charter of the State Union of Serbia and Montenegro (Službeni list Srbije i Crne Gore, no. 1/03)”.
65.  This reservation was withdrawn by a letter dated 11 July 2005 from the Permanent Representation of the State Union of Serbia and Montenegro, registered at the Secretariat General on 15 July 2005.
THE LAW
I.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION
66.  Both applicants complained that the proceedings at issue had not been concluded within a reasonable time, as required by Article 6 § 1 of the Convention, the relevant part of which reads:
“In the determination of his [or her] civil rights and obligations .., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ...”
A.  Admissibility
1.  Arguments of the parties
67.  The Government submitted that the applicants had not exhausted all available, effective domestic remedies. In particular, they had failed to complain about the delay in question to the President of the Municipal Court, the President of the District Court, the Minister of Justice and the Supreme Court's Supervisory Board, respectively (see paragraphs 57-60 above). Further, they had not made use of the complaint procedure before the Court of Serbia and Montenegro, pursuant to the Constitutional Charter and the Charter on Human and Minority Rights and Civic Freedoms (see paragraph 63 above and the Matijašević cross-reference). Finally, the Government maintained that the Convention was directly applicable in the respondent State's legal system, that the applicants had failed to bring a separate civil lawsuit under Articles 199 and 200 of the Obligations Act (see paragraphs 61 and 62 above) and that any incompetence on the part of the applicants' domestic counsel could not excuse their failure to comply with the exhaustion requirement as enshrined in Article 35 § 1.
68.  The applicant stated that the above remedies, some of which she had used, could not be considered effective in terms of Article 35 § 1 of the Convention.
2.  Relevant principles
69.  The Court recalls that, according to its established case-law, the purpose of the domestic remedies rule contained in Article 35 § 1 of the Convention is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged before they are submitted to the Court. However, the only remedies to be exhausted are those which are effective. It is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France, judgment of 20 February 1991, Series A no. 198, pp. 11–12, § 27, and Dalia v. France, judgment of 19 February 1998, Reports of Judgements and Decisions 1998-I, pp. 87-88, § 38). Once this burden of proof has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003).
70.  The Court notes that the application of this rule must make due allowance for the context. Accordingly, it has recognised that Article 35 § 1 must be applied with some degree of flexibility and without excessive formalism (see, Akdivar and Others v. Turkey, judgment of 16 September 1996, Reports 1996-IV, p. 1211, § 69).
71.  Finally, the Court reiterates that the decisive question in assessing the effectiveness of a remedy concerning a complaint about procedural delay is whether or not there is a possibility for the applicant to be provided with direct and speedy redress, rather than an indirect protection of the rights guaranteed under Article 6 (see, mutatis mutandis, Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, § 195, ECHR 2006, and Sürmeli v. Germany [GC], no. 75529/01, § 101, 8 June 2006). In particular, a remedy of this sort shall be “effective” if it can be used either to expedite the proceedings at issue or to provide the litigant with adequate redress for delays which have already occurred (see, mutatis mutandis, Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, §§ 157-159, ECHR 2000-XI, Mifsud v. France (dec.), [GC], no. 57220/00, § 17, ECHR 2002-VIII, and Sürmeli v. Germany [GC], cited above, § 99).
3.  The Court's assessment
72.  The Court considers that requests to the President of the Municipal Court, the President of the District Court, the Ministry of Justice and the Supreme Court's own Supervisory Board to speed up the proceedings at issue, as referred to by the Government, all represent hierarchical complaints or, in other words, no more than mere information submitted to a higher instance with full discretion to make use of its powers as it sees fit (see paragraphs 57-60 above). In addition, even if any of these proceedings had been instituted, they would have taken place exclusively between the supervisory instance in question and the judge/court concerned. The applicants themselves would not have been parties to such proceedings and would, at best, have only had the right to be informed of their outcome (see, mutatis mutandis, Horvat v. Croatia, no. 51585/99, § 47, ECHR 2001‑VIII). None of these remedies can therefore be considered effective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention.
73.  A separate claim for damages caused by procedural delay (see paragraphs 61 and 62 above) would also have been ineffective. Even assuming that the applicants could have obtained compensation for the past delay, the Government have failed to show that such proceedings would have been speedier than any other “ordinary” civil suit which could have lasted for years and gone through several levels of jurisdiction (see, mutatis mutandis, Merit v. Ukraine, no. 66561/01, § 59, 30 March 2004, and Scordino v. Italy (no. 1), cited above, § 195). Moreover and for the same reason, the said claim was also not capable of expediting the proceedings at issue.
74.  As regards the Government's submission that the applicants should have filed a complaint with the Court of Serbia and Montenegro, the Court recalls that it has already held that this particular remedy was unavailable until 15 July 2005 and, further, that it remained ineffective until the break up of the State Union of Serbia and Montenegro (see Matijašević v. Serbia, cited above, §§ 34-37). The Court sees no reason to depart in the present case from this finding and concludes, therefore, that the applicants were not obliged to exhaust this particular avenue of redress.
75.  Finally, concerning the general claim that the Convention was directly applicable in Serbia, the Court notes that the Government have failed to show that there was indeed a remedy of this sort, available both in theory and in practice, which could have either expedited the relevant proceedings or afforded compensation for the past delay (see paragraph 69 above).
76.  In view of the above, the Court concludes that the applicants' complaints about the length of the proceedings in question cannot be declared inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies under Article 35 § 1 of the Convention. Accordingly, the Government's objection in this respect must be dismissed. The Court also considers that these complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and finds no other ground to declare them inadmissible. The complaints must therefore be declared admissible.
B.  Merits
1.  Arguments of the parties
77.  The Government noted that the respondent State ratified the Convention on 3 March 2004 which is why the impugned proceedings have been within the Court's competence ratione temporis for a period of approximately three years only. Further, it was the Marriage and Family Relations Act 1980 rather than the Family Act 2005 which was applicable to these proceedings, meaning that the domestic judiciary had not breached any of the time-limits set forth in the latter (see paragraphs 45-47 above). The applicants' case was complex and sensitive and the domestic courts were both diligent and competent. It was also important to attempt to have the respondent's DNA tested even though he continually refused to submit to such a test and could not have been forcibly subjected to one under the relevant domestic legislation. Finally, the domestic judiciary made use of the available procedural tools at their disposal and complied with the reasonable time requirement contained in Article 6.
78.  The applicants stated that the main reason for the procedural delay complained of was that the respondent could not have legally been forced to undergo a DNA test. Further, the trial judges either made deliberate errors in order to prolong the proceedings at issue or were simply unable to conduct them effectively. Finally, the paternity/child maintenance suit was simple and the applicants did not contribute to the delay at issue.
2.  Relevant principles
79.  The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and having regard to the criteria laid down in the Court's case-law, in particular the complexity of the case, the conduct of the applicant and of the relevant authorities, as well as the importance of what is at stake for the applicant (see, among other authorities, Mikulić v. Croatia, no. 53176/99, § 38, ECHR 2002‑I).
80.  Further, according to the Court's established jurisprudence, a chronic backlog of cases is not a valid explanation for excessive delay, and the repeated re-examination of a single case following remittal may in itself disclose a serious deficiency in the respondent State's judicial system (see Probstmeier v. Germany, judgment of 1 July 1997, Reports 1997-IV, p. 1138, § 64, and Pavlyulynets v. Ukraine, no. 70767/01, § 51, 6 September 2005, respectively).
81.  Finally, the Court notes that particular diligence is required in all cases concerning civil status and capacity (see Bock v. Germany, judgment of 29 March 1989, Series A no. 150, p. 23, § 49) and that this requirement is additionally reinforced in States where domestic law itself provides that certain kinds of cases must be resolved with particular urgency (see, in the employment context, Borgese v. Italy, judgment of 26 February 1992, Series A no. 228‑B, § 18).
3.  Period to be taken into account
82.  The Court observes that the civil suit here at issue was brought on 9 June 1999 and that it is partly still pending at first instance (see paragraph 41 above). Since the respondent State ratified the Convention on 3 March 2004, it has thus been within the Court's competence ratione temporis for a period of more than three years and four months. Further, the Court recalls that, in order to determine the reasonableness of the delay complained of, regard must also be had to the state of the case on the date of ratification (see, mutatis mutandis, Styranowski v. Poland, judgment of 30 October 1998, Reports 1998-VIII) and notes that on 3 March 2004 the proceedings in question had already been pending for more than four years and nine months.
4.  The Court's assessment
83.  The Court observes that, following the respondent State's ratification of the Convention, the Municipal Court rendered one judgment while the District Court and the Supreme Court combined issued three separate decisions.
84.  There has, however, been at least one significant period of judicial inactivity, from 26 May 2004 to 15 October 2004 (see paragraphs 22 and 23 above; see also Hefková v. Slovakia, no. 57237/00, §§ 35 and 36, 31 May 2005). Further, two post-ratification DNA tests, just like numerous others before them, were adjourned because of the respondent's failure to appear, and the hearing scheduled for 24 February 2005 was cancelled by the Municipal Court apparently without any reasons having been given (see paragraphs 31, 32 and 24 above, respectively). Finally, the applicants' conduct had not contributed to the procedural delay complained of, except, perhaps, only in respect of the adjournment of the hearing scheduled for 12 May 2006 (see paragraphs 33 and 34 above).
85.  Concerning the Government's contention that the progress of the case was impeded due to the respondent's refusal to be subjected to a DNA test, the Court notes that the Serbian judicial authorities were free to apply the relevant rules on the burden of proof, draw inferences, as well as reach conclusions based on the fact that a party to the proceedings had been obstructing the establishment of the relevant facts (see paragraphs 102-105 below, as well as paragraphs 50-56 above) but that, despite so doing on three prior occasions, they could not definitely resolve the paternity issue until 9 May 2007 (see paragraph 41 above). In any event, the remainder of the child maintenance claim is still pending at first instance and it is for Contracting States to organise their judicial systems in such a way that their courts can guarantee everyone's right to obtain a determination of their civil rights and obligations “within a reasonable time”, in accordance with Article 6 § 1 of the Convention (see, among other authorities, G.H. v. Austria, no. 31266/96, § 20, 3 October 2000).
86.  Having regard to the criteria laid down in its jurisprudence (see paragraphs 79-81 above) and the relevant facts of the present case, including its complexity and status on the date of ratification (see paragraph 82 above), as well as the conduct of parties and of the authorities, the Court considers that the length of the proceedings complained of has failed to satisfy the reasonable time requirement. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.
II.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION
87.  Under Article 8 of the Convention, the first applicant alone complained that: i) the length of the impugned proceedings had left her in a state of prolonged uncertainty as regards her personal identity, and ii) throughout this time she was deprived of any maintenance by her biological father, despite her indigence.
Article 8 of the Convention, insofar as relevant, reads as follows:
“1.  Everyone has the right to respect for his [or her] private and family life ...
2.  There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society ... for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”
A.  Admissibility
88.  The Government and the first applicant both relied on the arguments already summarised at paragraphs 67 and 68 above.
89.  In addition, the Government implied that the first applicant could have filed an appeal on a point of law (revizija) against the second instance judgment rendered by the District Court.
90.  The first applicant made no additional comments.
91.  The Court notes that an appeal on points of law could not have expedited the proceedings which had already been concluded before the lower courts or have provided the first applicant with the financial compensation for the procedural delay complained of (see paragraph 53 above). It was therefore not a remedy that had to be exhausted in terms of Article 35 § 1 of the Convention.
92.  As regards other admissibility arguments, already described at paragraphs 67 and 68 above, the Court has considered them, but again comes to the same conclusion as described at paragraphs 72-76 above.
93.  The Court finds therefore that the first applicant's complaints under Article 8 are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further finds that they are not inadmissible on any other grounds. They must therefore be declared admissible.
B.  Merits
1.  Arguments of the parties
94.  The Government and the first applicant both relied on the arguments already outlined at paragraphs 77 and 78 above.
95.  In addition, the Government stated that the length of the impugned proceedings had clearly had an influence on the first applicant's life but added that the domestic courts had to be thorough given the significance of the issues involved. The Serbian judiciary was diligent and proactive despite the fact that it could not have forcibly subjected the respondent to a DNA test. Finally, the Government announced that the relevant legislation in this respect was about to be amended.
96.  The first applicant stated that she had been diagnosed with asthma in 2000, “an illness generally known to be caused by indigence and in her case brought about by the lack of maintenance during the procedural delay complained of” (see paragraphs 30, 42 and 43 above). The first applicant further noted that she has been forced to endure adverse media reports throughout these proceedings.
2.  Relevant principles
97.  Private life, in the Court's view, “includes a person's physical and psychological integrity” (see Botta v. Italy, judgment of 24 February 1998, Reports 1998‑I, § 32). Further, paternity proceedings which are intended to determine an applicant's relationship with her biological father clearly fall within the ambit of Article 8, there being a “direct link between the establishment of paternity and the applicant's private life” (see Mikulić v. Croatia, cited above, § 55).
98.  The Court also recalls that, while the essential object of Article 8 is to protect the individual against arbitrary interference by the public authorities, it does not merely compel the State to abstain from such interference: in addition to this negative undertaking, there may be positive obligations inherent in the effective respect for private or family life. These obligations may involve the adoption of measures designed to secure respect for private life even in the sphere of the relations of individuals between themselves (see X and Y v. the Netherlands, judgment of 26 March 1985, Series A no. 91, p. 11, § 23, and the aforementioned Botta v. Italy judgment, p. 422, § 33).
99.  Finally, the Court reiterates that the boundaries between the State's positive and negative obligations under Article 8 do not lend themselves to precise definition, but that the applicable principles are similar. In determining whether or not such an obligation exists, regard must be had to the fair balance which has to be struck between the general interest and the interests of the individual. In both contexts the State enjoys a certain margin of appreciation (see, for instance, Mikulić v. Croatia, cited above, § 58, and M.B. v. the United Kingdom, no. 22920/93, Commission decision of 6 April 1994, Decisions and Reports 77-A, p. 116).
3.  The Court's assessment
(a)  As regards the uncertainty concerning the first applicant's identity
100.  The Court recalls that it is not its task to substitute itself for the competent Serbian authorities in determining the most appropriate method for the establishment of paternity through a domestic judicial process, but rather to review under the Convention the decisions which those authorities have taken in the exercise of their powers of appreciation (see, for instance, Mikulić v. Croatia, cited above, § 59).
101.  The Court therefore notes that, given the particular circumstances of the present case, the only avenue by which the first applicant could have established whether or not the respondent was her biological father was through a civil suit.
102.  Further, no measures existed under domestic law to compel the respondent to comply with the Municipal Court's order that a DNA test be carried out, nor was there any direct provision governing the consequences of such non-compliance.
103.  Serbian judicial authorities, however, could have ruled according to their own discretion, following the assessment of the evidence presented, and have taken into account the fact that a party to the proceedings had been obstructing the establishment of the relevant facts (see paragraphs 85 and 50-56 above, respectively).
104.  Indeed, on three separate occasions the Municipal Court actually did so. It concluded that the respondent was the first applicant's biological father and based this conclusion, inter alia, on the fact that he had repeatedly refused to be subjected to a DNA test, by way of negative inference.
105.  Finally, on 9 May 2007, more than three years and two months following Serbia's ratification of the Convention, the Supreme Court itself accepted this reasoning and confirmed the respondent's paternity at the highest instance (see paragraph 41 above).
106.  In the Court's opinion, persons in the first applicant's situation clearly have a vital interest, protected by the Convention, in receiving the information necessary to uncover the truth about an important aspect of their identity. At the same time, it must be borne in mind that the protection of third persons may preclude their being compelled to make themselves available for medical testing of any kind (see Mikulić v. Croatia, cited above, § 64).
107.  States parties to the Convention have different solutions to the problem which arises when a putative father refuses to comply with court orders to submit to tests which are necessary to establish the facts. In some States the courts may fine or imprison the person in question. In others, non-compliance with a court order may create a presumption of paternity or constitute contempt of court, which may entail criminal prosecution (ibid.).
108.  A system like the Serbian one, therefore, which has no means of compelling the purported father to comply with a court order for a DNA test to be carried out, can, in principle, be considered to be compatible with the obligations deriving from Article 8, taking into account the State's margin of appreciation. The Court considers, however, that under such a system the interests of the individual seeking the establishment of paternity must be secured when paternity cannot be established by means of a DNA test. The lack of any procedural measure to compel the supposed father to comply with the court order is only in conformity with the principle of proportionality if it provides alternative means enabling an independent authority to determine the paternity speedily (ibid.).
109.  Furthermore, in ruling on an application to have one's paternity established, the courts are required to have special regard to the best interests of the child at issue.
110.  The Court finds therefore that the proceedings in the present case did not strike a fair balance between the right of the applicant to have her uncertainty as to her identity eliminated without unnecessary delay (see paragraphs 85 and 102-105 above) and that of her purported father not to undergo a DNA test, and considers that the protection of the interests involved was not proportionate.
111.  Accordingly, the length of the impugned paternity proceedings, which ended by 9 May 2007, had left the first applicant in a state of prolonged uncertainty concerning her identity. The Serbian authorities have thus failed to secure to the first applicant the “respect” for her private life to which she was entitled. There has, consequently, been a violation of Article 8 of the Convention.
(b)  As regards the lack of maintenance afforded to the first applicant
112.  Since it stems from the facts already considered under Articles 6 and 8 of the Convention, that is, essentially, the length of the impugned proceedings and having regard to its findings under those provisions, the Court does not find it necessary to examine this complaint as a separate issue under Article 8.
III.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION
113.  Both applicants also complained under Article 13 about having had no effective domestic remedy at their disposal in order to have the impugned proceedings expedited. Furthermore, the first applicant alone complained that the domestic legal system did not provide for any measure that would oblige defendants in paternity disputes to comply with a court order for a DNA test to be carried out.
Article 13 of the Convention provides as follows:
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
A.  Admissibility
114.  The Court notes that these complaints raise issues of fact and law under the Convention, the determination of which requires an examination of the merits. It also considers that these complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and that they cannot be declared inadmissible on any other grounds. The complaints must therefore be declared admissible.
B.  Merits
1.  As regards the absence of an effective remedy for length
(a)  Arguments of the parties
115.  The Government maintained that there has been no violation of Article 13. It further added that given the date of introduction of the application in the present case, as well as the content of its own reservation under Article 13, withdrawn on 15 July 2005, the respondent Sate “could not be responsible for the possible non-compliance of its legislation with the provisions of Article 13” (see paragraphs 64 and 65 above).
116.  The applicants reaffirmed their complaints made under Article 13.
(b)  Relevant principles
117.  The Court notes that Article 13 guarantees an effective remedy before a national authority for an alleged breach of all rights and freedoms guaranteed by the Convention, including the right to a hearing within a reasonable time under Articles 6 § 1 (see, inter alia, Kudła v. Poland, cited above, § 156).
118.  It recalls, further, that a remedy concerning length is “effective” if it can be used either to expedite the proceedings before the courts dealing with the case, or to provide the litigant with adequate redress for delays which have already occurred (see Sürmeli v. Germany [GC], cited above, § 99).
119.  Finally, the Court emphasises that the best solution in absolute terms is indisputably, as in many spheres, prevention. Where the judicial system is deficient with regard to the reasonable-time requirement in Article 6 § 1 of the Convention, a remedy designed to expedite the proceedings in order to prevent them from becoming excessively lengthy is the most effective solution. Such a remedy offers an undeniable advantage over a remedy affording only compensation, since it also prevents a finding of successive violations in respect of the same set of proceedings and does not merely repair the breach a posteriori, as does a compensatory remedy. Some States have fully understood the situation by choosing to combine the two types of remedy, one designed to expedite the proceedings and the other to afford compensation (see Scordino, cited above, §§ 183 and 186, Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, §§ 74 and 77 ECHR 2006, and Sürmeli v. Germany [GC], cited above, §100).
(c)  The Court's assessment
120.  The Court notes that the Government have already suggested in their preliminary objection that there were remedies available for the applicants' complaints about length made under Article 6 § 1 and finds that, in so far as they rely on the same reasoning by way of their response to the Article 13 complaint, their arguments must, just like their objection, be rejected on the grounds described at paragraphs 72-76 above.
121.  Further, as regards the Government's argument concerning their reservation made and then withdrawn under Article 13 of the Convention, the Court notes that the reservation concerned the Court of Serbia and Montenegro only, rather than the overall state of Serbian legislation in terms of its compliance with the requirements of Article 13 (see paragraphs 64 and 65 above). The Court thus again comes to the same conclusion as explained at paragraph 74 above.
122.  The Court considers, therefore, that there has been a violation of Article 13 taken together with Article 6 § 1 of the Convention on account of the lack of an effective remedy under domestic law for the applicants' complaint concerning the length of their civil case.
2.  As regards the absence of measures which would oblige a respondent in a paternity suit to submit to a DNA test
123.  Since the Court has already taken this aspect into account in its considerations under Article 8 of the Convention and having regard to its findings under this provision (see paragraphs 100-111 above), it does not find it necessary to examine the same issue under Article 13 (see Mikulić v. Croatia, cited above, § 73).
IV.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 14 OF THE CONVENTION
124.  Finally, both applicants complained about being discriminated against by the domestic courts based on the fact that the respondent was a celebrity, a very well-known and popular public figure with material resources and political connections.
Article 14 of the Convention reads as follows:
“The enjoyment of the rights and freedoms set forth in [the] Convention shall be secured without discrimination on any ground such as sex, race, colour, language, religion, political or other opinion, national or social origin, association with a national minority, property, birth or other status.”
125.  The Government contested the applicants' submissions.
126.  Both parties referred to numerous newspaper articles in the Serbian press dealing with the respondent's personal circumstances as well as the impugned proceedings.
127.  In view of the facts of the instant case, however, the Court finds that the available evidence is insufficient for it to conclude that the applicants had indeed been discriminated against on the grounds of their social status. It follows that this complaint is manifestly ill-founded and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 and 4 of the Convention.
V.  APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
128.  Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
A.  Damage
129.  The first applicant claimed EUR 30,000 for the pecuniary loss suffered. She alleged, in particular, that in 2000 she had been diagnosed with asthma, “an illness generally known to be caused by indigence and in her case brought about by the lack of maintenance during the procedural delay complained of”. The first applicant claimed another EUR 40,000 for her mental anguish.
130.  The second applicant claimed EUR 20,000 for the pecuniary damage suffered as a result of the loss of business opportunities caused by the first applicant's purported biological father, as well as another EUR 10,000 for her own mental anguish.
131.  The Government contested these claims. They added, however, that should the Court find a violation of the Convention any financial compensation awarded should be consistent with the amounts granted in similar cases.
132.  The Court considers that both applicants suffered damage of a non-pecuniary nature due to the length of the proceedings in question as well as the absence of an effective domestic remedy. Further, the Court has found that the first applicant alone was also a victim of a violation of Article 8, this aspect of the case being intimately related to the State's failure to comply with its positive obligations under the Convention (see, also, Mikulić v. Croatia, cited above, § 77).
133.  The Court concludes therefore that the applicants have sustained non-pecuniary damage which cannot be sufficiently compensated by the finding of a violation of the Convention alone. Making an assessment on an equitable basis, as required by Article 41, the Court awards the first applicant EUR 5,000 and the second applicant EUR 1,000 under this head, plus any tax that may be chargeable on those amounts.
134.  As regards the pecuniary damage and to the extent that it has been specified, the Court finds that the applicants have failed to show that there was a causal link between the violations found and the pecuniary harm allegedly suffered. In particular, there is no evidence that the first applicant's asthma was indeed indirectly caused by the procedural delay in question or that the second applicant's lack of career opportunities can be attributed to the Serbian authorities. The Court therefore makes no award in this respect.
135.  Finally, the Court points out that, under Article 46 of the Convention, the High Contracting Parties undertook to abide by the final judgments of the Court in any case to which they were parties, execution being supervised by the Committee of Ministers. It follows, inter alia, that a judgment in which the Court finds a breach imposes on the respondent State a legal obligation not just to pay those concerned the sums awarded by way of just satisfaction, but also to choose, subject to supervision by the Committee of Ministers, the general and/or, if appropriate, individual measures to be adopted in their domestic legal order to put an end to the violation found by the Court and to redress, in so far as possible, the effects thereof (see Scozzari and Giunta v. Italy [GC], nos. 39221/98 and 41963/98, § 249, ECHR 2000-VIII). The Government should therefore, with particular diligence and by appropriate means, bring to a conclusion the remainder of the ongoing child maintenance dispute (see, mutatis mutandis, Mužević v. Croatia, no. 39299/02, § 91, 16 November 2006).
B.  Costs and expenses
136.  The applicants did not seek reimbursement of their costs and expenses. Accordingly, the Court considers that no award should be made under this head.
C.  Default interest
137.  The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1.  Declares the complaints under Articles 6 § 1, 8 and 13 of the Convention admissible and the remainder of the application inadmissible;

2.  Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;

3.  Holds that there has been a violation of Article 8 of the Convention as regards the first applicant's uncertainty concerning her personal identity;

4.  Holds that there has been a violation of Article 13 of the Convention taken together with Article 6 § 1;

5.  Holds that it is not necessary to examine separately the complaint under Article 8 of the Convention, concerning the lack of financial support afforded to the first applicant, as well as the related complaint under Article 13 of the Convention;

6.  Holds

(a)  that the respondent State is to pay the following sums within three months from the date on which the judgment becomes final, in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, which awards are to be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable on the date of settlement:
(i)  EUR 5,000 (five thousand euros) to the first applicant in respect of the non-pecuniary damage suffered,
(ii)  EUR 1,000 (one thousand euros) to the second applicant also in respect of the non-pecuniary damage suffered,
(iii)  plus any tax that may be chargeable on these awards;
(b)  that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

7.  Dismisses the remainder of the applicants' claims for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 17 July 2007, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
S. Dollé F. TULKENS
Registrar President

 

 

Copyright © 2023 Pravosudna akademija, Srbija