Milovanović protiv Srbije

  ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА  

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ МИЛОВАНОВИЋ против СРБИЈЕ

(Представка број 56065/10)

ПРЕСУДА 

СТРАЗБУР

8. октобар 2019. године

Ова пресуда ће бити правоснажна под условима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијске измене.

У предмету Миловановић против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу: 

Vincent A. De Gaetano, председник,
Georgios A. Serghides,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Branko Lubarda,
Alena Poláčková,
María Elósegui,
Gilberto Felici, судије, 
и Stephen Phillips, секретар одељења

После већања на затвореној седници 3. септембра 2019. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 56065/10) против Републике Србије коју је Суду поднела, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“), српска држављанка, госпођа Мирјана Миловановић (у даљем тексту: „подноситељка представке“), 14. септембра 2010. године.
2. Подноситељку представке заступао је господин З. Тошковић, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада “), заступао је њен бивши заступник, господин, С. Царић, кога је заменила заступница, госпођа Н. Плавшић.
3. Подноситељка представке је тврдила да српски органи нису предузели неопходне мере како би спровели одлуке судова у вези са вршењем родитељског права над децом и омогућили јој поновно спајање са њеном децом од 2002. године.
4. Представка је првобитно додељена Другом одељењу Суда (Правило 52. став 1. Пословника Суда).
5. Дана 6. септембра 2012. године представка је прослеђена Влади. Истог дана, Председник Већа је такође дао предност овој представци у складу са Правилом 41. Пословника Суда.
6. Дана 1. фебруара 2014. године, Суд је променио састав својих Одељења (Правило 25. став 1.). Овај предмет додељен је Трећем одељењу у новом саставу (Правило 52. став 1.).

ЧИЊЕНИЦЕ

I ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

7. Подноситељка представке рођена је 1964. године и живи у Београду.
8. У мају 1996. године она и њен муж су добили близанце, дечака Д. и девојчицу К.
9. Подноситељка представке напустила је брачну заједницу у марту 2001. године и првобитно се са К. преселила у кућу својих родитеља. Изгледа да им се Д. придружио у септембру 2001. године, када су деца кренула у предшколску установу. У међувремену, оба детета су повремено боравила заједно са подноситељком представке или туженим.
10. У јануару 2002. године, када је подноситељка представке водила децу на лекарски преглед, М. М. их је пресрео при њиховом повратку кући, узео децу од подноситељке представке и од тада па до 2010. године систематски спречавао њен било какав контакт са њима, уз претњу насиљем. Тужени се затим преселио са децом и њиховим старијим полубратом у кућу чију је изградњу започео.

A.  Први сет поступка утврђивања вршења родитељског права, укључујући усвајање привремене мере

11. Непрецизираног датума 2002. године подноситељка представке поднела је тужбу тадашњем Другом Општинском суду за развод, вршење родитељског права и издржавање.
12. Дана 10. јуна 2002. године суд је прогласио развод брака и донео одлуку о вршењу родитељског права над децом у корист подноситељке представке. Такође су утврђена права виђања туженог са децом и алиментација.
13. Дана 5. септембра 2002. године, Окружни суд у Београду (у даљем тексту: „Окружни суд“) потврдио је развод и укинуо остатак одлуке.
14. Дана 25. новембра 2002. године, подноситељка представке затражила је привремено вршење родитељског права над децом до окончања парничног поступка. Подноситељка представке позвала се на а) њене веома добре животне услове и потпуно неадекватне животне услове у кући туженог; б) понављано физичко насиље туженог над њом и децом; и в) одсуство деце из предшколске установе од јануара 2002. године.
15. Дана 27. фебруара 2003. године Општински суд изрекао је привремену меру у вршењу родитељског права и, на тај начин, конкретно наложио туженом да преда децу у року од двадесет и четири часа, до доношења коначне пресуде грађанског поступка у току. Она је ступила на снагу 14. јуна 2003. године, али је остала неизвршена.
16. Дана 6. октобра 2005. године Општински суд је (а) поверио децу на негу, старање и васпитавање мајци); (б) одредио модел виђања туженог са децом; (в) наложио туженом да плаћа алиментацију; и (г) забранио контакт између туженог и деце током три месеца како би им се омогућило да обнове своје емотивне везе са мајком. Суд је, између осталог, прецизно навео да су веома деструктивно понашање туженог и лоши животни услови, посебно недостатак хигијене, прозора и воде у његовој кући, захтевали моментално удаљавање деце. 
17. Пресуда је постала правноснажна 16. новембра 2006. године и извршна 9. јануара 2007. године, пошто су судски извршитељи покушали претходно безуспешно да је уруче туженом.

Б.  Други сет поступка утврђивања вршења родитељског права (захтев за ревизију пресуде од 6. октобра 2005. године)

18. Дана 3. јуна 2008. године тужени је поднео нову тужбу  у којој је тражио вршење родитељског права.
19. Дана 23. јуна 2010. године Основни суд у Београду доделио му је вршење родитељског права и наложио подноситељки представке да плаћа алиментацију. Дана 8. децембра Апелациони суд у Београду укинуо је ту пресуду и предмет вратио суду ниже инстанце са бројним упутствима о њиховим претходним пропустима и томе како да правилно и темељно испитају овај предмет.
20. Основни суд је 2011. године обуставио поступак, сматрајући тужбу повученом с обзиром да се тужени није појавио на заказаном рочишту. Тужени се није жалио.

В.  Извршење привремене мере вршења родитељског права од 27. фебруара 2003. године

21. Након захтева подноситељке представке од 18. јуна 2003. године, Четврти општински суд у Београду (у даљем тексту: „извршни суд“) наложио је извршење привремене мере од 27. фебруара 2003. године (види став 15. горе). Дана 30. јуна 2003. године налог је уручен туженом, коме је саветовано да поступа у складу са истим.
22. Тужени није поступио како му је наложено и извршни суд му је 7. октобра 2003. године наложио да плати казну у износу од 5.000 динара (приближно 74 евра) у року од три дана јер није предао децу. Дана 20. октобра 2003. године судски извршитељ отишао је у кућу туженог ради извршења, али је тамо затекао само мајку и децу туженог. Судски извршитељ је навео да породица живи у сиромаштву и да је сама кућа била неуредна и у лошем стању без иједног драгоценог добра.
23. Први покушај спајања подноситељке представке са децом догодио се 2. децембра 2003. године. Мајка туженог тврдила је да се он одселио са децом на нову адресу која је њој непозната. Судски извршитељ је приметио да су дечја одећа и школске торбе били у соби.
24. Дана 4. децембра 2003. године извршни суд наложио је туженом да плати нову казну у износу од 20.000 динара (приближно 287 евра) и изјавио да ће му бити изречена нова новчана казна у износу од 25.000 динара уколико у року од наредна три дана не поступи како му је наложено. У покушају да наплати новчану казну, судски извршитељ  је поново навео да  у кући туженог није било драгоцене покретне имовине.
25. Дана 17. јуна 2004. године извршни суд је туженом изрекао горе поменуту новчану казну у износу од 25.000 динара (приближно 355 евра) и изјавио да ће, уколико поново у року од три дана не поступи како му је наложено, старатељска права подноситељке представке бити принудно извршена.
26. Дана 2. и 30. новембра 2004. године, приликом два нова покушаја спајања, кућа туженог је била празна.
27. Предаја деце на старатељство заказана за 9. мај 2005. године морала је бити отказана због неодазивања страна, социјалних служби и полицајаца.
28. Након позива Министарства правде извршни суд је заказао други покушај предаје деце на старатељство за 3. јун 2005. године у просторијама школе коју су деца похађала. Били су присутни судски извршитељ, полицајац, подноситељка представке и деца. Центар за социјални рад у Раковици (у даљем тексту: „ЦСРР“) послао је адвоката, а не свој стручни тим састављен од дечијег психолога, социјалног педагога и социјалног радника. Школски психолог је изјавила да је већ покушала да разговара са децом, која су имала јако мало контакта са школским особљем. Деца су била преплашена и одбацила су идеју о поновном спајању са мајком. Подноситељка представке је предложила да, у циљу избегавања даљих страхова и трауме, децу која су плакала не треба предати на силу јер није било присутних психолога или других компетентних стручних лица која би им пружила адекватну помоћ.
29. Дана 18. јуна 2005. године подноситељка представке затражила је од ЦСРР да помогне пружањем свог тима стручњака приликом наредне предаје деце на старатељство како би се омогућило ефикасно извршење привремене мере вршења родитељског права.
30. Дана 24. августа 2005. године извршни суд је наложио ЦСРР да достави мишљење о томе да ли је подноситељка представке подобна, спремна и способна да се стара о деци, ако јој вршење родитељског права буде додељено и да ли би то било у најбољем интересу деце.
31. У извештају достављеном 8. септембра 2005. године, стручна лица ЦСРР поновила су своје раније налазе наведене у грађанској парници да је подноситељка представке подобан родитељ и да је подеснија за вршење родитељског права. Такође су поновили да су тражили да се судски поступак хитно води, предвиђајући да ће тужени ометати сваки контакт између подноситељке представке и њене деце. Што се тиче понашања подноситељке представке, сматрали су да је она превасходно била фокусирана да заштити себе од насиља туженог, пре него да заштити своју децу од лоших животних услова.  Другим речима, када је привремена мера о вршењу родитељског права ступила на снагу, није постојала ниједна законска препрека да преузме децу. Међутим, у напорима да реализује своја права, када се од ње могло очекивати да заштити децу тако што ће их одвести у своју кућу, без обзира на ризик по њу од стране туженог, показала је недостатак ефикасности и емотивне ангажованости, ослањајући се на „нереална очекивања да ће бити заштићена од насиља туженог ако јој државна институција помогне у извршењу предаје старатељства“. С обзиром да су деца била отуђена од мајке и да је тужени описао као лошу мајку, деца су доживљавала оца као јединог родитеља заинтересованог за њихов одгој.ЦСРР је сматрао да ометање тренутног начина живота са туженим не би било у њиховом најбољем интересу.
32. Позивајући се на горе поменути извештај и приговор деце на поновно спајање са подноситељком представке 3. јуна 2005. године извршни суд је обуставио поступак ради спровођења привремене мере о вршењу родитељског права дана 16. септембра 2005. године.
33. Подноситељка представке је одлуку од 16. септембра примила три месеца касније и изјавила приговор на њу дана 21. децембра 2005. године, подсећајући на доношење првостепене пресуде и притужујући се да управни орган није могао да измени судску одлуку. У међувремену, дана 9. новембра 2005. године, подноситељка представке обавестила је суд да је првостепена пресуда од 6. октобра 2005. године донета у њену корист (види став 16. горе).
34. Дана 28. фебруара 2006. године, ЦСРР одлучио је да покрене корективни надзор над вршењем родитељског права туженог и затражио од њега да присуствује састанцима у Институту за ментално здравље у Београду (у даљем тексту: „ИМЗ“). Разлог за изрицање ове мере био је постојан отпор туженог да омогући контакт између подноситељке представке и њене деце, подстицање негативног става према њиховој мајци и спречавање било каквих емотивних и брижних веза између њих, неспремност да се повинује привременој мери вршења родитељског права и непоштовање упозорења ЦСРР о штетним последицама таквог понашања на развој његове деце. Чини се да тужени није испунио своју обавезу да присуствује терапијама и да ова одлука није спроведена.
35. Дана 10. априла 2006. године, другостепени суд укинуо је одлуку о окончању поступка ради извршења привремене одлуке о вршењу родитељског права од 16. септембра 2005. године (види став 32.) и то по неколико основа, наводећи, између осталог, да је извештај ЦСРР припремљен изван законске надлежности ЦСРР у смислу давања таквог мишљења током трајања извршног поступка.
36. Дана 19. јуна 2006. године извршни суд је, позивајући се на упутства добијена од другостепеног суда, позвао ЦСРР да прегледа списе предмета како би се олакшала заштита најбољег интереса деце.
37. Адвокат ЦСРР и социјални радник прегледали су списе предмета годину дана касније, дана 28. јуна 2007. године и у свом извештају од 6. августа 2007. године навели су да би било у најбољем интересу деце да се привремена мера о вршењу родитељског права спроведе. ЦСРР је такође обавестио суд да је покренуо парнични поступак против туженог, и затражио да му буду одузета родитељска права (види под Г.2 горе).
38. Због неделовања извршног суда, адвокат подноситељке представке директно се обратио суду дана 27. новембра 2007. године, и доставио му бројеве телефона и могуће адресе туженог, и дана 25. децембра 2007. године када је предложио да се пребацивање деце закаже после школског распуста, јер би деца тада поново била у школи.
39. Дана 7. фебруара 2008. године извршни суд позвао је стручни тим ЦСРР, школског педагога и психолога да пруже помоћ у олакшавању преноса старатељства заказаног за 20. фебруар 2008. године. Такође је позвао и припаднике полиције, упозоривши их на склоност туженог ка испољавању агресивног понашања.
40. Дана 19. фебруара 2008. године подноситељка представке поново је обавестила извршни суд да је пресуда донета у њену корист постала правноснажна и предложила да суд из тог разлога већ наредног дана дозволи спровођење мере о вршењу родитељског права. Истог дана суд је обуставио извршење привремене мере о вршењу родитељског права из 2003. године, пошто она више није била важећа и наложио подноситељки представке да поднесе нови захтев за извршење у року од три дана у погледу коначне пресуде у њену корист. Одлука извршног суда постала је правоснажна дана 31. марта 2008. године.

Г.  Извршење пресуде у грађанском поступку од 6. октобра 2005. године

41. Након захтева подноситељке представке од 27. фебруара 2008. године, дана 13. марта 2008. године исти извршни суд издао је решење о извршењу у погледу пресуде од 6. октобра 2005. године.
42. Тужени је 1. априла 2008. године уложио жалбу, али ту жалбу није потписао. Дана 7. априла 2008. године извршни суд наложио је свом извршитељу да потражи туженог у његовој кући како би добио његов потпис и проверио да ли је испоштовао извршну меру. У запинику од 9. маја 2008. године, извршитељ је известио да је пронашао туженог који је потписао жалбу, али до тог тренутка није испоштовао изречену меру. Жалба је подностељки представке послата 5. јуна, а она је свој одговор доставила 12. јуна 2008. године.
43. Дана 24. јуна 2008. године извршни суд проследио је списе предмета Општинском суду, који је требало да их прегледа у вези са кривичним поступком који је био у току у том суду (види под Г.1 ниже).
44. Дана 13. новембра 2008. године и 27. јануара 2009. године извршни суд затражио је да му се врате списи предмета које је проследио Окружном суду 10. фебруара 2009. године ради одлучивања о жалби туженог од 1. априла 2008.године.
45. Дана 23. априла 2009. године Окружни суд је одбацио жалбу туженог. Списи предмета достављени су извршном суду 5. јуна 2009. године.
46. У периоду између 7. јула 2009. године и 8. јула 2010. године извршни суд је заказао 8 рочишта, од којих је одржано пет.
47. Дана 7. јула 2009. године извршни суд је саслушао странке и одлучио да саслуша децу на наредном рочишту. Суд није могао да чује мишљење експерта из ЦСРР као што је планирано. Обавештен је од самог експерта да, упркос чињеници да је званично затражила изузеће од обавеза у овом предмету због тога што је она подноситељкина кума, ЦСРР одлучио да је пошаље на рочиште као свог представника. Према њеној изјави и списима предмета, она није била укључена у остале активности ЦСРР-а или извештаје у овом предмету. Суд је одложио рочиште  и затражио од ЦСРР-а да достави хитно мишљење о начину извршења, односно о томе може ли се очекивати да ће тужени поступити по пресуди уколико буде кажњен новчано или ће бити неопходно принудно извршење.
48. Дана 16. јула 2009. године извршни суд се жалио Министарству за рад и социјалну политику на поступање ЦСРР и затражио од Министарства да изврши увид у списе предмета ЦСРР. Министарство је заузело став да кораци које је предузео ЦСРР нису били у супротности са домаћим законом, али и да нису били предузети на професионалан начин.  
49. Дана 20. октобра 2009. године новоформирани стручни тим ЦСРР саветовао је суд да наложи туженом да се обавеже да ће децу довести у специјалну установу која ће организовати саветодавно-терапијски рад за целу породицу, а у циљу припреме преноса старатељства.
50. Дана 20. октобра 2009. године, подноситељка представке је поново затражила принудно извршење пресуде у присуству стручног тима ЦСРР који је могао унапред да припреми децу за пренос старатељства.
51. На рочишту одржаном дана 23. октобра 2009. године извршни суд је саслушао децу која су изразила жељу да се виде са својом мајком, као и са својом бабом, дедом и ујаком за које су само чули. Предложили су да викенде проводе у кући своје мајке. Суд је одредио саветодавно-терапијски рад за породицу у ИМЗ, као и да деца проводе викенде у кући своје мајке. Наложио је странкама да поштују изречену меру и да достављају двонедељне извештаје о току контакта и саветодавно-терапијског рада, а ЦСРР да надгледа цео процес и да га извештава о току догађаја.
52. Дана 12. новембра 2009. године, подноситељка представке је обавестила извршни суд да је тужени ометао њена права на контакт.
53. Дана 16. новембра 2009. године, деца су прегледана у ИМЗ-y, чији стручњаци нису открили никакав психијатријски поремећај нити развојну онеспособљеност која би захтевала психијатријско лечење. Изгледа да су у ИМЗ-y разумели да треба да изврше стручну процену способности страна да добију старатељство, па су затражили плаћање унапред.
54. Дана 20. новембра 2009. године извршни суд је разјаснио свој захтев, описујући сложене околности случаја и затраживши од надлежних из ИМЗ-a да прецизирају како они могу помоћи суду да припреми децу за поновно спајање са мајком.
55. Дана 24. децембра 2009. године, надлежни из Здравственог центра су објаснили да нису били акредитовани за породично посредовање и посаветовали су суд да породицу усмери на Саветовалиште за брак и породицу Градског центра за социјални рад у Београду. Дана 23. фебруара 2010. године, ЦСРР се изјаснио против тога, с обзиром на то да би даљи институционални рад могао да повећа отпор деце и доведе у опасност континуиран развој поверења и сарадње између ЦСРР -а и деце.
56. У међувремену, 27. новембра и 16. децембра 2009. године, ЦСРР је обавестио суд да су деца спавала једном у кући своје мајке, док су други дан била спречена у тој намери. Саветовао је да се извршни поступак одложи до завршетка лечења у ИМЗ-y. Поред тога, рочишта заказана за 17. децембар 2009. и 3. фебруар 2010. године одложена су јер су председавајући судија и ЦСРР имали друге обавезе.
57. На саслушању дана 3. марта 2010. године^[1], подноситељка представке је оспорила савете ЦСРР-а и затражила принудно извршење. Подноситељка представке је објаснила да није било одређених дешавања и да није испоштована наредба суда од 23. октобра 2009. године. Виђала је децу после школе и она су била код ње кући само три пута на два или три сата. ЦСРР је изјавио да на децу не треба вршити притисак, већ треба да виђају подноситељку представке у складу са својим жељама и потребама. Изјаснио се против принудног извршења, али је препоручио даље саветовање породице јер би то било у најбољем интересу деце. Социјални педагог ЦСРР-а није могао да да прецизан предлог за даљи контакт подноситељке представке са децом.                      
58. Након мишљења у писаном облику које је ЦСРР дао 12. марта 2010. године и изјава деце, 8. априла 2010. године извршни суд је укинуо одлуку од 23. октобра 2009. године тако што је смањио контакт подноситељке представке са децом на уторак и недељу, на четири односно осам сати. Такође је наложио ЦСРР-у да настави са саветовањем, надгледа контакт и подноси редовне извештаје. Деца су изразила жељу да наставе да живе са оцем и одлазе у посете подносиоцу представке.
59. Рочиште заказано за 29. јун 2010. године је одгођено јер је председавајући судија имао друге обавезе.
60. Дана 8. јула 2010. године, деца су одбила предлог подноситељке представке да две недеље свог летњег распуста проведу заједно ван Београда, али су пристала да проведу неко време са њом у Београду када буду желела. Подноситељка представке је обавестила суд да контакт са децом није редован како је то суд наредио. Суд је наложио ЦСРР-у да свака два месеца подноси извештаје о редовности контакта између подноситељке представке и њене деце и понашању деце током тог периода. Изгледа да је ЦСРР то учинио 29. октобра 2010. године.
61. Дана 11. новембра 2010. године, извршни суд је проследио спис предмета судском већу при београдском првостепеном суду ради консултација у вези са кривичним поступком против туженог у вези са отмицом детета (види одељак 70 доле). Спис предмета је остао у београдском првостепеном суду до 23. јануара 2012. године, када су и извршни и кривични списи пребачени на Уставни суд ради одлучивања о уставној жалби подноситељке представке од 26. фебруара 2009. године. Подаци о раду извршног суда или ЦСРР-а током овог периода, ако их има, нису били доступни Суду.
62. На саслушању дана 15. марта 2013. године, психолог ЦСРР-а је приметио да су деца почела да се чешће виђају са подноситељком представке од децембра 2012. године, али да још увек нису желела да живе са њом. Суд је наложио ЦСРР-у да настави са спровођењем „Интервентног плана“ и подноси извештаје суду једном у два месеца.
63. Правноснажна пресуда о старатељству из октобра 2005. године остала је неизвршена.

Д.  Контакт подноситељке представке са децом  

64. Укратко, између јануара 2002. и октобра 2009. године, подноситељка представке је децу виђала током пауза у школи или после школе радним данима. Изгледа да је од октобра 2009. године подноситељка представке могла да види своју децу у присуству туженог и/или представника ЦСРР-а само на кратко, а не онако како су то предвиђали грађански или извршни судови. Од јула 2010. године до краја 2011. године, деца су посећивала подноситељку представке неколико сати било суботом или недељом. Према извештају из 2013. године (види горенаведени став 62), деца су почела да чешће виђају подноситељку представке. Суд од тада није добио никакву потврду о ажурирању чињеничног стања о контакту.

Ђ.  Поступак у случају уставне жалбе

65. Дана 26. фебруара 2009. године, подноситељка представке је поднела уставну жалбу Уставном суду Републике Србије, тражећи накнаду због неизвршења правноснажне пресуде о старатељству и привремене мере о вршењу родитељског права. Такође се жалила на дужину кривичног поступка који је у току у вези са отмицом деце. Позвала се на члан 32 Устава, који одговара члану 6 Конвенције (види став 83 доле).
66. Дана 23. маја 2012. године, Уставни суд утврдио је повреду права на правично суђење у погледу дугог трајања извршног поступка у вези са правноснажном пресудом о старатељству из октобра 2005. године, а преостали део жалбе је одбацио. Одлука је подноситељки представке послата 5. јула 2012. године. Што се тиче утврђене повреде, Уставни суд је навео, позивајући се на неколико пресуда Суда у случајевима старатељства над дететом, да је извршни суд био пасиван, непотребно продужавајући поступак и не предузимајући потребне мере да изврши пресуду. Посебно је напоменуто да је прво рочиште одржано после годину и четири месеца, да је тужени у једном тренутку престао да се опире извршењу, као и да је кривични суд два пута у дужем временском периоду држао спис предмета. Извршном суду је наложено да предузме све мере неопходне за што скорије закључење побијаног извршног поступка. Подноситељка представке у то време није тражила никакву накнаду у својој уставној жалби, због чега изгледа да није разматран ниједан захтев у том погледу. Уставни суд је одбацио жалбу на неизвршење привремене мере о вршењу родитељског права као неблаговремену. Поступак извршења окончан је у фебруару 2008. године, док је подноситељка представке поднела уставну жалбу у фебруару 2009. године. Уставни суд је на крају утврдио да подноситељка представке није могла да се жали на дужину и исход кривичног поступка у којем је учествовала само као оштећена страна без тражења одштете подношењем предлога за остваривање имовинско-правног захтева.
67. Дана 2. августа 2012. године, подноситељка представке је поднела захтев за накнаду штете Комисији за накнаду штете у вези са признањем Уставног суда о повреди њеног права на правично суђење. Изгледа да није добила никакав одговор.

Е.  Додатне релевантне чињенице

68. У спису предмета постоји евиденција званичних приговора подноситељке представке на пропусте Тужене државе да примени поменуто решење о привременом старатељству и правноснажну парничну пресуду. Они су упућени: (и) извршном суду 10. и 23. марта 2005. године, 11. априла 2005. године, 1. јуна 2005. године, 19. јула 2005. године, 9. новембра 2005. године, 10. марта 2006. године, 30. октобра 2006. године, 19. јануара 2007. године, 10. септембра 2007. године, 22. октобра 2009. године и 18. марта 2010. године; (ии) председнику Окружног суда 19. јануара 2007. године; и (иии) Министарству правде 25. априла 2005. године. Подноситељка представке је такође тражила подршку и ангажовање ЦСРР-а у више наврата и обратила се Јавном тужилаштву.

1. Кривична пресуда туженог и накнадна кривична пријава

69. Дана 16. јуна 2006. године, Општински суд је огласио туженог кривим због пропуста да преда децу особи која врши родитељско право (отмица детета од стране родитеља) између 16. јуна 2003. године и 27. маја 2005. године, а овај други је датум подизања оптужнице против оптуженог од стране Јавног тужилаштва. Осуђен је на четири месеца затвора, условно на две године. Подноситељка представке се придружила поступку као оштећена странка. Изгледа да је пресуда уручена туженом 11. октобра 2006. године, а постала је правноснажна 19. октобра 2006. године.
70. Дана 14. марта 2007. године, подноситељка представке је обавестила јавно тужилаштво да је тужени одбио да испоштује одлуке о старатељству и преда децу. Затражила је од тужиоца да подигне оптужницу против туженог или да затражи суспензију условне затворске казне. Дана 17. маја 2007. године подноситељка представке је као супсидијарни тужилац подигла оптужницу против туженог због пропуста да јој преда њихову децу. Дана 29. јануара 2008. године, Јавно тужилаштво је преузело кривично гоњење. Дана 27. децембра 2012. године, суд је туженог ослободио оптужбе, констатујући да је његова изјава да није спречио извршење одлуке о преношењу старатељства или контакт са децом истинита. Кривични поступак је још увек био у току на другостепеном суду у време када су стране размењивале своја запажања.

2. Поступак у случају лишавања родитељског права

71. Неодређеног датума 2007. године, ЦСРР је покренуо поступак против туженог, захтевајући да му се одузме родитељско право због злостављања и отмице деце. Подноситељка представке се придружила поступку као умешач. Објаснила је да је поднела захтев за развод с обзиром да је тужени био физички агресиван према њој пред децом.
72. Дана 8. септембра 2008. године, надлежни суд лишио је туженог родитељског права, али испоставиће се да је та одлука накнадно поништена и да је ЦСРР повукао свој првобитни захтев, сматрајући га непримереним с обзиром да је тужени био једини старатељ са којим су деца навикла да живе.

3. Остале релевантне чињенице

73. Почетком априла 2005. године, комшиница туженог је поднела пријаву ЦСРР-у, наводећи разне врсте злостављања деце. Пријава је 5. априла 2005. године прослеђена полицији, која изгледа одбија да истражи наводе због наводних формалних недостатака у пријави. Такође ће се испоставити да је психолог ЦСРР-а поднела кривичну пријаву против туженог због његових наводних претњи насиљем њој и њеној деци.

II РЕЛЕВАНТНИ ДОМАЋИ ЗАКОН И ПРАКСА

A.  Породично право

74. Оба релевантна Закона о породичним односима из 1980. године (Закон о браку и породичним односима; објављен у Службеном гласнику Социјалистичке Републике Србије – СГ СРС – бр. 22/80, 11/88 и у Службеном гласнику Републике Србије – СГ РС – бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01) и Породични закон из 2005. године, објављен у Службеном гласнику РС, бр. 18/05, који је, у погледу већине чланова, ступио на снагу 1. јула 2005. године, између осталог, су предвиђала да све спорове у вези са породицом који укључују децу, укључујући извршне поступке, морају хитно решавати судови (видети чланове 391 и 204).         
75. Дете које је навршило петнаесту годину живота и које је способно за расуђивање може одлучити са којим ће родитељем живети (члан 60 (1) Закона из 2005. године), док дете које је навршило десету годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима (исто, члан 65). Дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, осим уколико не постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици (исто, члан 61).
76. Притужбу на рад органа старатељства министарству надлежном за породичну заштиту могу поднети старатељ, штићеник који је способан за расуђивање и лице које има правни интерес. Министарство надлежно за породичну заштиту дужно је да одговори на притужбу у року од тридесет дана од дана пријема притужбе (исто, члан 338).

Б.  Правила извршења у вези са старатељством над дететом која су била применљива у то време           

77. Спровођење мере привременог старатељства из 2003. године требало је да се изврши у складу са Законом из 2000. године (Закон о извршном поступку; објављен у СГ СРЈ бр. 28/00, 73/00 и 71/01), док је извршење коначне пресуде о старатељству из 2005. године требало да буде засновано на Закону из 2004. године (Закон о извршном поступку; објављен у СГ РС бр. 125/04) до 17. септембра 2011. године и Закону из 2011. године (Закон о извршењу и обезбеђењу; објављен у СГ РС бр. 31/11 и 99/11) након тога.
78. Сва три закона су предвиђала да се сви поступци извршења хитно спроведу (члан 4 (1), члан 5 (1) односно члан 6 (1)).
79. Иако су посебан нагласак стављали на најбоље интересе детета, закони из 2000. и 2004. године су предвиђали почетни период од три дана за добровољно поштовање одлуке о старатељству над дететом. Поред тога, међутим, требало је изрећи новчану казну и, на крају, ако је потребно, дете је требало присилно одузети и предати другом родитељу, у сарадњи са Центром за социјални рад (чл. 209 и 224).
80. Извршни поступак који је у току суд мора прекинути по службеној дужности уколико је предметни документ о извршењу у међувремену укинут правноснажном одлуком донетом у посебном поступку (члан 68 (1) Закона из 2004. године).
81. Чланови 224 до 235 Закона из 2011. године предвиђају свеобухватнија правила за извршење одлуке о старатељству и контакту од претходног закона, као и посебне задатке за извршни суд, психологе и друге специјализоване институције. Рочиште у оквиру извршног поступка требало би да се закаже само изузетно и у специфичним случајевима, уколико то изискују најбољи интереси дотичног детета (члан 227 (2)). Извршни суд мора, након што испита посебне околности случаја, да изабере начин извршења, било да се ради о принудном извршењу одлуке о старатељству, изрекне новчану казну или казну затвора особи која се не придржава одлуке о старатељству надлежног суда (члан 228).

В.  Поступак у случају уставне жалбе  

82. Устав Републике Србије, објављен у Службеном гласнику РС, бр. 98/06, ступио је на снагу 8. новембра 2006. године. Уставни суд је одбацио надлежност ratione temporis при одлучивању о уставним жалбама на одлуке и/или законе донете пре тог датума (видети упутства из праксе које је усвојио Уставни суд у погледу испитивања и одлучивања о уставним жалбама, Ставови Уставног суда у поступку испитивања и одлучивања по уставној жалби који се односе на поступак претходног испитивања уставне жалбе, усвојени 30. октобра 2008. године и 2. априла 2009. године).
83. Члан 32 став 1, између осталог, предвиђа право на суђење у разумном року. Устав не садржи одредбу о праву на поштовање породичног живота, која одговара члану 8 Конвенције. Члан 65 гарантује да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни.

ЗАКОН

I НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ НА РАЧУН ДУГОТРАЈНОГ УСТАВНОГ ПОСТУПКА

84. Подноситељка представке се жалила да је дужина поступка пред Уставним судом премашила захтев „разумног рока“ из члана 6 Конвенције, који гласи:

„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ...  има право на ...  расправу у разумном року пред ...   судом ...“      

85. Влада је оспорила ту тврдњу, нагласивши да брже испитивање случаја, упркос његовој осетљивости, није било и неће бити могуће у овим или сличним случајевима, с обзиром на превелики број од 6.000 нерешених предмета Уставног суда. Они су се такође позвали на налаз Суда у предмету Јанковић против Хрватске ((одл.), бр. 43440/98, ЕСЉП 2000-X), да поступак пред Уставним судом у Хрватској, који је трајао три године, једанаест месеци и шест дана, није био претерано дуг.
86. Суд налази да поступак пред Уставним судом Србије јасно спада у домен члана 6 Конвенције (видети, генерално, предмет Шусман против Немачке, 16. септембра 1996. године, ставови 39-42, Извештаји пресуда и одлука 1996-IV, и Тричковић против Словеније, бр. 39914/98, ставови 36-41, 12. јун 2001. године).                       
87. Суд примећује да је поступак, који је започео 26. фебруара 2009. године, на дан када се подноситељка представке жалила Уставном суду, а завршен 5. јула 2012. године, на дан када јој је уручена одлука од 23. маја 2012. године, трајао скоро три године и пет месеци.
88. Суд ће проценити разумност дужине поступка у светлу посебних околности случаја и узимајући у обзир критеријуме утврђене у судској пракси, нарочито сложеност предмета, понашање подноситељке представке и надлежних власти и важност онога што је било питање судског спора за подноситељку представке (видети, међу многим предметима, Кудла против Пољске [ВВ], бр. 30210/96, став 124, ЕСЉП 2000-XI). С тим у вези, Суд понавља да је потребна изузетна пажња у бављењу случајевима везаним за старатељство над дететом, с обзиром на могуће последице које може имати прекомерна дужина поступка, нарочито на уживање права на поштовање породичног живота (види, међу осталим предметима, Лаино против Италије [ВВ], бр. 33158/96, став 18, ЕСЉП 1999-I и В.А.М. против Србије, бр. 39177/05, став 101, од 13. марта 2007. године).        
89. Суд примећује да ни сложеност предмета нити понашање подноситељке представке не објашњавају дужину поступка (за разлику од предмета Малцан и други против Немачке (одл.) [ВВ], бр. 71916/01 и следећи, ставови 131-33, ЕСЉП 2005-V); пре ће бити да предмет подноситељке представке није завршен раније због прекомерног оптерећења Уставног суда. С тим у вези, Суд је више пута остао при становишту да члан 6, став 1, налаже државама уговорницама обавезу да организују своје правосудне системе на такав начин да њихови судови могу испунити сваки од његових захтева, укључујући обавезу да случајеве разматрају у разумном року. Иако се ова обавеза не може тумачити на исти начин у случају Уставног суда који има улогу чувара Устава као у случају обичног суда, ова улога такође чини посебно неопходном обавезу да Уставни суд понекад узме у разматрање и друга питања осим пуког хронолошког редоследа којим ће се случајеви уносити на листу, као што је природа предмета и његов значај у политичком и друштвеном смислу (види горенаведени предмет Шусман, ставови 55-57; затим предмете Гаст и Поп против Немачке, бр. 29357/95, став 75, ЕСЉП 2000-II и Шикић против Хрватске, бр. 9143/08, став 37, од 15. јула 2010. године). Суд наглашава да, према устаљеној судској пракси, хронично преоптерећење, попут оног у овом случају, не може оправдати претерано дуг поступак пред Уставним судом (видети, mutatis mutandis, предмете Памел против Немачке и Пробстмејер против Немачке, од 1. јула 1997. године, став 69 односно став 64, Извештаји 1997-IV; насупрот, што се тиче временског кашњења у судском пословању и брзине доношења корективних мера, Унион Алиментариа Сандерс С.А. против Шпаније, од 7. јула 1989. године, став 40, Серија А бр. 157 ). Штавише, док je оно што је подноситељка могла да изгуби у поступку пред Уставним судом било за њу од изузетног значаја, Уставни суд, према мишљењу Владе, није био у позицији да усвоји и спроведе никакве смернице које би одредиле приоритете у поступању по уставним жалбаман нити је то разматрао, укључујући и поступке везане за старатељство над децом (види горенаведени став 88). Дакле, Влада није изнела ниједну околност која би могла да оправда дуго трајање поступка.                             
90. Суд сматра да је временски период какав је био у овом предмету, чак и пред судовима који врше уставну надлежност, био претеран и није испунио услов „разумног рока“ из члана 6, става 1 Конвенције (види, mutatis mutandis, Оршуш и други против Хрватске [ВВ], бр. 15766/03, ставови 108-9, ЕСЉП 2010, где је поступак пред Уставним судом у вези са образовањем ромске деце трајао четири године и један месец; види такође предмет Николац против Хрватске, бр. 17117/06, став 17, од 10. јула 2008. године, Бутковић против Хрватске, број 32264/03, став 27, од 24. маја 2007. године и горенаведени предмет Шикић, став 37, где је Суд утврдио кршење разумног рока садржаног у члану 6, став 1 Конвенције у хитним случајевима везаним за радна и стамбена питања; уставни поступак је трајао отприлике три године и четири месеца, три године и шест месеци, односно три године и девет месеци, и разматрани заједно са претходним парничним поступком су трајали укупно отприлике седам година, шест и по година и пет година у оквиру надлежности Суда ratione temporis; за разлику од горенаведеног предмета Малцан и други, став 135, Тешић против Србије, бр. 4678/07 и 50591/12, став 77, од 11. фебруара 2014. године, и горенаведеног предмета Јанковић, на који се Влада позвала (види горенаведени став 85), последњи случај који се односи на спор материјалне природе за који није била потребна изузетна пажња, у вези с којим је само временски период од годину и четири месеца уставног жалбеног поступка спадао у временску надлежност Суда). Сходно томе, дошло је до кршења члана 6, став 1 Конвенције.

II НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНОВА 6. и 8. КОНВЕНЦИЈЕ ШТО СЕ ТИЧЕ НЕИЗВРШЕЊА ПРАВА НА СТАРАТЕЉСТВО ПОДНОСИТЕЉКЕ ПРЕДСТАВКЕ  

91. Подноситељка представке се, надаље, жалила на основу бројних чланова Конвенције на неизвршење одлука о старатељству над дететом, донетих у њену корист. Навела је да јој је, због пропуста државних власти да предузму адекватне мере за спровођење одлука, ускраћен контакт са својом децом и спречена је да делотворно извршава старатељска и родитељска права од 2002. године.
92. Суд сматра да се главни правни проблем који се поставља у представци односи на немогућност подноситељке представке да се поново споји са својом децом и остварује родитељски ауторитет, што значи њено право на поштовање породичног живота. Без обзира на разлику у природи интереса заштићених члановима 6 и 8 (види горенаведени предмет МекМајкл), Суд сматра да би испитивање требало искључиво да се бави питањем постављеним на основу члана 8 (види Рабан против Румуније, бр. 25437/08, став 23, од 26. октобра 2010. године и Аманалачои против Румуније, бр. 4023/04, став 63, од 26. маја 2009. године; видети такође, mutatis mutandis, у контексту Хашке конвенције, предмет Олер Каминска против Пољске, бр. 28481/12, став 69, од 18. јануара 2018. године и Макреди против Чешке, бр. 4824/06 и 15512/08, став 41, од 22. априла 2010. године). Релевантни део члана 8 гласи:

Члан 8.

“ 1.  Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота

....

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву ... ради заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.”

A.  Прихватљивост

1. Што се тиче неизвршења пресуде о старатељству над дететом из 2005. године: губитак статуса жртве подноситељке представке 

93. Влада је тврдила да је Подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34 Конвенције због наводне повреде у вези са неизвршењем пресуде о старатељству из 2005. године. Истакнуто је да је Уставни суд јасно признао кршење њених права у својој одлуци од 23. маја 2012. године (види горенаведени став 66). Држава се не може кривити за чињеницу да подноситељки представке није дата одштета, јер је у својој уставној жалби није ни тражила.
94. Подноситељка представке је тврдила да је предузела све расположиве правне лекове, укључујући и уставну жалбу, да се пресуда изврши у њену корист. Не само да су остали правни лекови били неефикасни, већ је после неприхватљиво дугог одлагања добила одлуку Уставног суда. Њена деца су у међувремену достигла старост када су могли да одлуче са којим родитељем ће живети (видети горенаведени став 75). Подноситељка представке је изјавила да је током свих ових година њен бивши супруг користио свој положај да би окренуо децу против ње и трасирао пут ка скоро извесној будућој патњи. У основи, упркос одлуци Уставног суда у њену корист, пресуда о старатељству није извршена. И на крају, она је навела да ниједна новчана надокнада не може да избрише патњу проузроковану ускраћивањем незаменљивог контакта са својом децом коју је Уставни суд само продужио.
95. Подноситељка представке је поднела захтев Суду у време кад је поступак по уставној жалби још био у току. Док је првобитно чекао исход, Суд је на крају одлучио да достави представку Влади, узимајући у обзир временски период у коме је поступак био у току пред Уставним судом. Убрзо након тога, Суд је обавештен о одлуци Уставног суда у корист подноситељке представке. Питање може ли подноситељка представке тврдити да је жртва наводне повреде права релевантно је у свим фазама поступка по Конвенцији (видети, између осталог, предмете Силиадин против Француске, бр. 73316/01, став 61, ЕСЉП 2005-VII, и Карахалиос против Грчке, бр. 62503/00, став 21, од 11. децембра 2003. године).                      
96. Према устаљеној судској пракси Суда, одлука или мера повољна за подносиоца/подноситељку представке у начелу нису довољне да га/је лише статуса „жртве“, осим ако националне власти нису изричито или суштински признале, а накнадно и понудиле одговарајућу и довољну накнаду за кршење Конвенције (види ради главних начела, Скордино против Италије (бр. 1) [ВВ], бр. 36813/97, ставови 178-213, ЕСЉП 2006-V, и Кочиарела против Италије [ВВ], бр. 64886/01, ставови 69-98, ЕСЉП 2006-V; види такође, између осталих, и предмете Норман против Данске (одл.), бр. 44704/98, од 14. јуна 2001. године; Јенсен и Расмусен против Данске (одл.), бр. 52620/99, од 20. марта 2003. године и Нардоне против Италије (одл.), бр. 34368/02, од 25. новембра 2004. године). Суд је генерално сматрао да то зависи од свих околности случаја, посебно с обзиром на природу права које се наводно крши (види предмет Гафген против Немачке [ВВ], бр. 22978/05, став 116, ЕСЉП 2010), разлоге наведене за одлуку (види предмет М.А. против Уједињеног Краљевства (одл.), бр. 35242/04, ЕСЉП 2005-VIII, и супротно предмет Јенсен против Данске (одл.), бр. 48470/99, ЕСЉП 2001-X) и постојање неповољних последица за дотичну особу након те одлуке (видети Фреиманис и Лидумс против Летоније, бр. 73443/01 и 74860/01, став 68, од 9. фебруара 2006. године).
97. Примећено је да Устав Србије из 2006. године не садржи одредбу о праву на поштовање породичног живота (види горенаведену тачку 83). У својој одлуци од 23. маја 2012. године (достављеној 5. јула 2012. године), Уставни суд је утврдио, ослањајући се на неколико одлука Суда донесених у складу са чланом 8, да је Подноситељка представке претрпела кршење „права на правично суђење“ због пропуста државе да предузме све потребне мере за извршење пресуде о старатељству из 2005. године. Суд сматра да у овом случају није потребно утврдити да ли је признање кршења права од стране националних власти адекватно признању према члану 8, јер дата накнада у сваком случају није одговарајућа, нити је довољна из доленаведених разлога.
98. Суд примећује да је поступак који је подноситељка представке покренула да би добила надокнаду због ситуације на коју се жалила Суду био пред Уставним судом три и по године, а да није постојала могућност да се предмет решава као приоритетан, што је временски период који се не може уклопити у општи захтев за брзином (видети, у општем контексту, горенаведени предмет Скордино, став 202; предмет МекФарлан против Ирске [ВВ], бр. 31333/06, став 123, од 10. септембра 2010. године, с даљим референцама; Видас против Хрватске, бр. 40383/04, став 37, од 3. јула 2008. године; Доран против Ирске, бр. 50389/99, став 56-57 и 65, ЕСЉП 2003-X (изводи) и Васерман против Русије (бр. 2), бр. 21071/05, став 55, од 10. априла 2008. године; види, такође, у погледу превентивног и компензацијског карактера правног лека у контексту члана 8, предмет Купингер против Немачке, бр. 62198/11, став 136-137, од 15. јануара 2015. године; горенаведени предмет Макреди против Чешке, став 48; Бергман против Чешке, број 8857/08, од 27. октобра 2011. године, ставови 45-46 са даљим референцама и Мансур против Словачке, 60399/15, ставови 41-42, од 21. новембра 2017. године). Суд је делимично усвојио уставну жалбу подноситељке представке и наложио извршење пресуде о старатељству што је пре могуће. Међутим, није дао мишљење о изводљивости извршења у 2012. години, у светлу времена које је протекло. Уставни поступак само је продужио постојеће одлагање и ситуацију, науштрб права подноситељке представке на поштовање породичног живота. Поступак извршења настављен је и после одлуке Уставног суда. 
99. С обзиром на горенаведена разматрања, Суд сматра да одлука Уставног суда није била одговарајућа и довољна. Сходно томе, подноситељка представке и даље може тврдити да је „жртва“ кршења члана 8 Конвенције у смислу члана 34. Приговор Владе у вези с тим мора се одбацити.

2. Што се тиче неизвршења привремене мере од 27. фебруара 2003. године: поштовање исцрпљености домаћих правних лекова у вези са правилом „шест месеци“            

100. Влада је тврдила да подноситељка представке није правилно исцрпела ефикасне домаће правне лекове. Прво, није се жалила Министарству за рад и социјалну политику на неефикасност ЦСРР-а ни у општем смислу, ни на то што није обезбедио психолога током предаје деце у јуну 2005. године, нити на његов извештај из фебруара 2005. године, што је довело до задржавања извршења. Министарство је имало тридесет дана, или деведесет дана у сложеним случајевима, да направи анализу рада центра за социјали рад и да му да смернице како да поступи. У овом случају је покренуло надзор на захтев Општинског суда и Центру издало упутства (у складу са чланом 14 став 2 и 338 Породичног закона, види горенаведени став 76). Друго, подноситељка представке није правилно исцрпела уставни апарат, с обзиром на то да је Уставни суд одбацио њену жалбу која се односи на неизвршење привремене мере (види горенаведени став 66). 
101. Подноситељка представке је остала при ставу да је поштовала захтев за исцрпљивање. Такође је тврдила да је Уставни суд, како би смањио кашњење у извршавању њених права на старатељство, вештачки поделио извршење мере привременог старатељства и пресуде о старатељству у два одвојена поступка, иако су били исте природе и имали су исти циљ, т.ј. извршење примопредаје деце између истих страна.
102. Према устаљеној судској пракси Суда, сврха правила о домаћим правним лековима у члану 35 став 1 Конвенције је да се државама уговорницама пружи могућност да спрече или исправе наводне повреде пре него што буду поднете Суду (види горенаведени предмет Кудла, став 152). Стога жалба која је поднета Суду мора прво да буде поднета одговарајућим националним судовима, барем садржајно, у складу са формалним захтевима домаћег закона и у прописаним роковима (видети Вучковић и други против Србије [ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, ставови 69-77, од 25. марта 2014. године и Микалеф против Малте [ВВ], бр. 17056/06, став 55, ЕСЉП 2009). Једини правни лекови који се исцрпљују су они који су ефикасни и који су били доступни теоријски и практично у релевантно време, то јест морали су бити доступни и способни да обезбеде правну заштиту у вези са жалбом и морали су пружити разумне изгледе за успех (видети, mutatis mutandis, Акдивар и други против Турске, од 16. септембра 1996. године, став 68, Извештаји 1996-IV).
103. Примена овог правила мора узети у обзир контекст. Сходно томе, Суд је признао да члан 35 став 1 мора да се примењује с одређеним степеном флексибилности и без претераног формализма. Суд је признао да правило исцрпљивања домаћих правних лекова није апсолутно нити се може аутоматски применити; приликом утврђивања поштовања правила, од кључне је важности узети у обзир посебне околности појединачног случаја. То између осталог значи да Суд мора реално узети у обзир не само постојање формалних правних лекова у правном систему дотичне уговорне стране, већ и општи контекст у коме делују, као и личне околности подноситељке представке (видети горенаведени предмет Акдивар и други, став 69). Мора испитати да ли је, под свим околностима случаја, подноситељка представке учинила све што се разумно могло очекивати како би исцрпела домаће правне лекове.
104. Што се тиче првог приговора, Суд примећује да би жалба Министарству била хијерархијска жалба или, другим речима, само обична информација која се надзорном органу доставља са пуним дискреционим правом да искористи своја овлашћења онако како сматра прикладним и без укључивања подноситељке представке у поступак чак и ако се води (види, mutatis mutandis, горенаведени предмет В.А.М. против Србије, став 85; предмет Хорват против Хрватске, број 51585/99, став 47, ЕСЉП 2001-VIII и предмет Хартман против Чешке, бр. 53341/99, став 66, ЕСЉП 2003-VIII (изводи). Штавише, Суд примећује да се Министарство укључило у извршење пресуде о старатељству 2009. године и није омогућило значајније убрзавање тог поступка (види горенаведени став 48). Стога се овај правни лек не може сматрати ефикасним у смислу члана 35 став 1 Конвенције.                 
105. Што се тиче другог приговора, напомиње се да је Уставни суд поступак поделио у два дела и одбацио притужбу подноситељке представке о неизвршењу мере привременог старатељства у погледу права на правично суђење као неблаговремену, наводећи да је релевантни извршни поступак окончан 19. фебруара 2008. године (иако Суд примећује да привремена одлука није била важећа применом закона из 2005. године, види горенаведене ставове 15-17 и 80), док је подноситељка представке поднела уставну жалбу у погледу неизвршења обе одлуке везане за старатељство 26. фебруара 2009. године.
106. Циљ привремених мера је да се осигура да главни поступак не изгуби своју сврху. У зависности од природе привремене мере и жалби пред Судом, у одређеним ситуацијама може бити примерено раздвајање различитих делова поступка и њихово одвојено испитивање. Суд је прихватио такав приступ у предмету Леонов (види Леонов против Русије, бр. 77180/11, став 55, од 10. априла 2018. године), у којем се подносилац представке жалио да домаће власти нису навеле релевантне и довољне разлоге за додељивање старатељства мајци његовог сина, и за претходну привремену меру којом му се забрањује контактирање или узимање сина из обданишта до окончања поступка о старатељству. У садашњем случају, за разлику од предмета Леонов, привремена одлука односила се на управо исто питање, односно бригу и старатељство над децом, а обе одлуке су биле у корист подноситељке представке. У контексту континуираног неизвршења права на старатељство/контакт из члана 8, од подноситељке представке се не може очекивати да поднесе посебну жалбу Уставном суду или овом Суду због неизвршења сваке привремене мере, којих може бити велики број, у главном поступку. Суд ће стога усвојити глобални приступ када разматра домаће поступке и узеће у обзир свеобухватне чињенице које могу бити важне за контекст и меритуме главних поступака (види, mutatis mutandis, у контексту члана 6 и компатибилност ratione materiae, предмет Микалеф против Малте [ВВ], бр. 17056/06, став 77, EСЉП 2009 и, у контексту члана 10, предмет Едитионс Плон против Француске, бр. 58148/00, став 22, EСЉП 2004-IV; види, у контексту старатељства над дететом, предмет ШоботаГајић против Босне и Херцеговине, бр. 27966/06, став 45, од 6. новембра 2007. године, и горенаведени предмет Олер Каминска против Пољске, став 74, где је Суд прихватио глобални приступ испитивању целокупног парничног поступка, укључујући привремене мере, мада би уколико се посебно испитују, привремене мере биле одбијене због непоштовања правила „шест месеци“).
107. Имајући у виду горенаведено, Суд сматра да подноситељка представке не може бити критикована што није поднела посебну жалбу Уставном суду због неизвршења привремене мере старатељства. Стога приговор Владе о неисцрпљивању домаћих правних лекова мора да се одбаци. Из разлога наведених у ставу 106, Суд такође сматра да овај случај не покреће питање у вези с кашњењем у подношењу представке.

3. Закључак 

108. Суд сматра да тужба подноситељке представке из члана 8 сама по себи очигледно није неоснована у оквиру тумачења члана 35 § 3 (a) Конвенције нити недопустива по било ком основу. Према томе, она мора бити проглашена допуштеном.

Б.  Основаност 

1. Што се тиче неспровођења решења о привременом вршењу родитељског права као и о коначној судској одлуци о вршењу родитељског права, с напоменом да је и једно и друго обухваћено чланом 8 Конвенције 

(a)  Поднесци страна у спору

109. Подноситељка представке је приговорила да јој је због даљег неизвршења правноснажне судске пресуде о вршењу родитељског права од 6. октобра 2005. године, као и због претходног пропуста тужене државе да спроведе решење о привременом вршењу родитељског права од 27. фебруар 2003. године, био ускраћен контакт са својом децом и да је била је спречена да извршава своја родитељска права у складу са релевантним домаћим законодавством, одлукама суда и њеним правом на породични живот.
110. Она је тврдила да се обратила разним телима у покушају да убрза поступак и добије старатељство над децом. Она је тврдила да упркос томе што је више пута молила ЦСРР да благовремено припреми децу на пренос стартељства, органи нису предузели одговарајуће припремне мере и сада окривљују њу за неуспех  неадекватно организоване принудне предаје деце у ситуацији када малолетна деца нису била у контакту с њом две и по године, и када су била додатно и систематски манипулисана од стране туженог да одбију да ступе у контакт с њом. За то нису били овлашћени ни школски психолози нити је она то учинила. Држава јој је нанела додатне патње оптужујући је да је сама допринела својој трагичној ситуацији пропуштањем да се супротстави жељама своје неприпремљене уплакане деце. Њена трагична ситуација, која је трајала дуже од десет година, била је међутим парадигма српског система – пропуста релевантних тела да благовремено делују и недостатка било какве одговорности због њихове лењости. Подноситељка представке је окривила домаће органе због њиховог пропуста да учине било шта у погледу агресивног става туженог према њој, опструкције контакта и манипулисања децом. Њен положај је због тога био угрожен таквим нечињењем. Због тога што су органи толерисали деструктиван став туженог, она је доведена у неравноправан положај са неким ко је узурпирао и угрозио права других. 
111. Влада је демантовала да је држава крива због неспровођења привремене мере из 2003. године.
112. Они су поред тога изјавили да је неспровођење судске пресуде о вршењу родитељског права из 2005. године јасно утицало на живот подноситељке представке, али су додали да су домаћи органи учинили све што су могли како би спровели пресуду о вршењу родитељског права донету у њену корист у настојању да бране најбоље интересе деце. Године 2008. деца су већ навшила 12 година, што представља узраст када се њихова мишљења морају узети у обзир, и она су изјавила да желе да остану са својим оцем. Под таквим околностима, свака принуда би била неприхватљива, те су се органи фокусирали на превазилажење лоших породичних односа и предложили саветодавно-терапијски рад за стране у спору. Надлежни суд је очигледно
113. новембра 2009. године послао Институту за ментално здравље писмо означено као „хитно“, описујући сложене околности случаја и наводећи шта се очекује од Института. Институт за ментално здравље је одбио овлашћење посредовања и саветовао суду да упути породицу на Саветовалиште за брак и породицу при Београдском центру за социјални рад. Нажалост, није остварена сарадња између родитеља, “што се није ни очекивало, имајући у виду став [туженог] у току целог поступка као и околности – он је био оцењен као особа ниског интелектуалног и културног потенцијала при [његовом] иницијалном контакту са „Центром“. Влада је нагласила да је конфликт између подноситељке представке и туженог посебно отежао домаћим органима да омогуће мајци вршење родитељског права.
114. Када деца наврше петнаест година 2011. године, она би могла да законито одлуче са којим родитељем желе да живе (види став 75 горе), тако да држава не би могла да спроведе пресуду без кршења права деце. Њена улога је тако смањена на саветодавне активности са подноситељком представке и њеном децом и на посредно надзирање контакта између њих.
115. На крају, влада је тврдила да је мајка (подноситељка представке) била недовољно активна током млађег узраста деце, што је било од суштинске важности за успостављање квалитетних и значајних односа између родитеља и деце. Прихватајући да су „државни органи били помало пасивни“, што је довело до тога да Уставни суд установи кршење права подноситељке представке на правично суђење током релевантног периода, Влада је истакла исти став подноситељке представке током релевантног периода, који је, за узврат, довео до кашњења на које је било приговора, а посебно: (a) у млађем узрасту када је отишла са својом кћерком, остављајући свог сина са оцем у апсолутно неадекватним условима; (б) она је тражила привремену меру више од десет месеци након што је њен супруг одвео децу; (в) она није показивала никакву одлучност да присилно оствари вршење родитељског права пошто су деца плакала иако су услови били испуњени; (г) она није показивала било какву иницијативу да се закаже рочиште после те безуспешне  предаје деце; и (д) није извршила своју обавезу да благовремено обавести суд да је привремена мера постала ништава нити да захтева извршење пресуде о вршењу родитељског права. Као последица тога, деца су се окренула оцу и изразила жељу да остану с њим чим напуне године када се њихова мишљења морају узети у обзир.

(б)  Релевантни принципи  

115. Узајамно уживање родитеља и детета у међусобном дружењу чини битан елемент „породичног живота“ у тумачењу члана 8 Конвенције (види, међу многим другим органима, Monory против Румуније и Мађарске, бр. 71099/01, 5. април 2005.године, § 70, и Vojnity против Мађарске, бр. 29617/07, § 28, 12. фебруар 2013. године).
116. Основни циљ члана 8 је да се заштити појединац од арбитрерног мешања од стране јавних органа. Mогу постојати и позитивне обавезе својствене делотворном „поштовању“ приватног живота. Те обавезе могу укључивати усвајање мера чији је циљ осигурање поштовања приватног живота чак и у подручју односа између појединаца, укључујући успостављање регулаторног оквира правосудног и извршног система који штити права појединаца, као и предузимање, када је то потребно, одређених корака (види, међу другим органима, X и Y против Холандије, 26. марта 1985. године, § 23, серије A бр. 91, и Glacer против Уједињеног Краљевства, бр. 32346/96, § 63, 19. септембра 2000. године). У оба контекста, негативном и позитивном, потребно је узети у обзир правичну равнотежу коју је потребно успоставити између супротстављених интереса појединца и заједнице, укључујући и друге заинтересоване стране, и поља слободне процене државе (види, међу многим другим органима, Keegan против Ирске, 26. маја 1994. године, § 49, серија A бр. 290, и Siemianowski против Пољске, бр. 45972/99, § 97, 6. септембра 2005. године). Поступајући тако, Суд ће такође имати у виду општи интерес у обезбеђивању поштовања владавине права (види против Пољске (дец.), бр. 8215/02, 14. марта 2006. године, и Cristescu против Румуније, бр. 13589/07, § 61, 10. јануара 2012. године).
117. Суд је више пута држао да у питањима која се односе на старатељство над децом њихов интерес мора бити од највеће важности. Првенствено се мора водити рачуна о дететовом најбољем интересу (види, у том смислу, Gnahoré против Француске, бр. 40031/98, § 59, ЕСЉП 2000-IX) који може, у зависности  од своје природе и озбиљности, надилазити интересе родитеља (види Sahin потив Немачке [GC], бр. 30943/96, § 66, ЕСЉП 2003-VIII). Посебно, родитељ не може на основу члана 8. бити овлашћен на предузимање мера које би штетиле здрављу и развоју детета (види Scozzari и Giunta против Италије [ВВ], бр. 39221/98 и 41963/98, § 169, ЕСЉП 2000-VIII, и, C. и S. против Уједињеног Краљевства, бр. 56547/00, § 117, ЕСЉП 2002-VI).
118. У вези са обавезом државе да примени позитивне мере, Суд је утврдио да члан 8 укључује родитељско право на предузимање корака у циљу њиховог поновног спајања са децом и обавезу државних органа да олакшају такво поновно спајање (види, међу другим органима, Ignaccolo-Zenide против Румуније, бр. 31679/96, § 94, ЕСЉП 2000-I; Nuutinen против Финске, бр. 32842/96, § 127, ЕСЉП 2000-VIII; и Iglesias Gil и A.U.I. против Шпаније, бр. 56673/00, § 49, ЕСЉП 2003-V). Обавеза националних органа да предузму мере у циљу лакшег поновног спајања није апсолутна, пошто поновно спајање родитеља са дететом које је живело извесно време са другим лицима можда не може да се оствари одмах и може изискивати предузимање припремних мера у том циљу. Природа и обим тих припрема зависиће од околности сваког случаја, али разумевање и сарадња свих заинтересованих страна увек ће бити важан чинилац. Док државни органи морају учинити све што је могуће како би олакшали такву сарадњу, свака обавеза примене принуде у овој области мора бити ограничена пошто интереси као и права и слободе свих заинтересованих страна морају бити узети у обзир, и посебно најбољи интереси детета. Иако принудне мере против деце нису пожељне у овој осетљивој области, не сме се искључити примена санкција у случају незаконитог поступања родитеља са којим живе (види Ignaccolo-Zenide, цитиран горе, § 106). У случајевима који се тичу спровођења одлука у области породичног права, Суд је више пута установио да је одлучујуће питање то да ли су државни органи предузели све неопходне кораке да олакшају извршење, колико се разумно то може захтевати у посебним околностима сваког случаја (види, међу многим другим органима  Hokkanen, цитиран горе, § 58; Nuutinen, цитиран горе, §§ 127-28; Glaser, цитиран горе § 66; Sylvester против Austria, бр. 36812/97 и 40104/98, § 59, 24. априла 2003. године; Hansen против Турске, бр. 36141/97, §§ 97-99, 23. септембра 2003. године; Kallo  против Мађарске (дец.), бр. 70558/01, 14. октобра 2003. године; Zawadka против Пољске,  бр. 48542/99, § 56, 23. јуна 2005. године; и Eremia против Републике Молдавије, бр. 3564/11, § 76, 28. маја 2013. године; види такође случајеве против Србије, A.M. против Србије, цитиран горе, §§ 140-44; Томић, цитиран горе, §§ 100-02; Felbab против Србије, бр. 14011/07, § 67, 14.  априла 2009. године; Кривошеј против Србије, бр. 42559/08, § 52, 13. априла 2010. године; и Дамјановић против Србије, бр. 5222/07, § 80-82, 18. новембра 2008. године).  
119. У вези с тим, адекватност мере се процењује на основу брзине њеног спровођења, пошто проток времена може имати непоправљиве последице на односе између деце и родитеља који не живи са њима. (види Томић, § 101, и Ignaccolo-Zenide, § 102, обојица цитирана горе). Суштина такве примене треба да заштити појединца од било какве штете која може бити резултат пуког протока времена (види Ignaccolo-Zenide, цитираног горе, § 106, и, такође, мада у контексту хранитељског смештаја пре усвојења, Haddad против Шпаније, бр. 16572/17, §§ 54, 62-64 и 72-73, 18. јуна 2019. године). Вероватноћа породичног поновног спајања прогресивно ће се смањивати и коначно нестати ако уопште није дозвољено да се дете и родитељ виђају, или да то чине тако ретко да вероватно неће доћи до природне везе између њих (види Рибић, цитиран горе e, § 99, и, mutatis mutandis, Görgülü против Немачке, бр. 74969/01, § 46, 26. фебруара 2004. године).
120. У погледу подносилаца представки, активно родитељско учешће у поступку који се тиче деце захтева се у члану 8 Конвенције како би се осигурала заштита њихових интереса, и када подносилац/подноситељка представке поднесе захтев за извршење судске одлуке, његово или њено владање као и понашање судова представља релевантан фактор за разматрање (види Fuşcă против Румуније, бр. 34630/07, § 38, 13. јула 2010. године, и Cristescu, цитиран горе, § 59).

(в)  Оцена суда   

121. Суд сматра да је неоспорно да су споне између подноситељке представке и њене деце у области „породичног живота“ у оквиру тумачења члана 8 Конвенције.
122. Жалбе подноситељке представке односиле су се на пропуст државе да јој обезбеди вршење родитељског права која су јој додељена одлукама домаћих судова од 2003. године надаље. После првог привременог решења из јуна 2002. године које је убрзо после тога укинуто, дана 27. фебруатра 2003. године надлежни суд је наложио туженом да преда децу подноситељки представке у року од двадесет четири сата, до коначног исхода поступка у вези вршења родитељског права (види став 15 горе). Привремена мера о вршењу родитељског права је била укинута пресудом о вршењу родитељског права донетом октобра 2005. године, која је уручена туженом новембра 2006. године (види ставове 16-17 горе). Том коначном пресудом, суд је, позивајући се на негативно понашање туженог, ужасне услове живота и потребу за хитним пресељењем деце, доделио искључиво вршење родитељског права подноситељки представке, утврдио права посете туженом и забранио му контакт са децом у периоду од три месеца како би омогућио деци да поврате емотивне везе са подноситељком представке. Нова одлука о вршењу родитељског права, од јуна 2010. године, која је била у корист туженог, убрзо је укинута у току новог поступка о вршењу родитељског права и поступак је окончан после коначног повлачења туженог (види ставове 19-20 горе). И привремена и правноснажна одлука остале су неизвршене (види ставове 40, 63 и 64 горе). Чини се да је почев од јануара 2002. године подноситељка представке виђала своју децу само спорадично током школских одмора радним данима и није могла да врши икључиво родитељско право које јој је додељено нити пак да успостави редовније и квалитетније контакте са њима све до краја 2009. године. Деца су напунила осамнаест година 2014. године. Имајући у виду околности овог случаја, Суд сматра прикладним да испита у складу са чланом 8 укупно трајање и понашање надлежних државних органа у оба сета поступака за извршење који су имали исти циљ и који су у сваком случају били уско повезани (види Шобота-Гајић, цитиране горе, § 45, и, mutatis mutandis, Glaser, цитираног горе, § 86; види такође став 106 горе).
123. Суд надлежан за извршење, након што је донео релевантно решење о извршењу, био је у обавези, како према Конвенцији тако и према релевантном домаћем праву, да поступи на сопствену иницијативу и са изузетном ревношћу. Задатак домаћих судова је још више отежан деструктивним понашањем туженог који је спречавао контакте између подноситељке и деце. Суд је свестан чињенице да су спорови о вршењу родитељског права и спорови везани за контакте по својој природи изузетно осетљиви за све заинтересоване стране, и да није увек лак задатак за домаће органе да обезбеде извршење судског решења када је понашање једног или оба родитеља далеко од конструктивног (види Krasicki против Пољске, бр. 17254/11, § 90, 15. априла 2014. године). Међутим, изостанак намере за сарадњом код једног родитеља пре намеће органима обавезу да предузму мере које би помириле супротстављене интересе страна у спору, имајући у виду најважнији интерес деце да имају контакт са оба родитеља и да буду под старатељством родитеља који је одређен за родитеља-старатеља (види против Пољске, бр. 34694/06, § 75, 20. априла 2010. године). 
124. У складу са домаћим правом, уколико је прошао иницијални период од три дана за добровољну примену решења о вршењу родитељског права, треба изрећи новчане казне и, коначно, по потреби, судија треба да изврши принудно одузимање деце (види став 79 горе). Суд надлежан за извршење је изрекао новчане казне туженом у два наврата у покушају да га наведе на примену решења из јуна 2003. године (октобра и децембра 2003. године) узалудно пошто кућа подноситељке представке није имала никакву вредну имовину за наплату. Предаја старатељства над децом утврђена за 2. децембар 2003. године такође није успела пошто се тужени очигледно сакрио са децом. Ти иницијални кораци  дешавали су се пре 3. марта 2004. године, датума ратификације Конвенције од стране Србије, и излажу се само због контекста док се испитује ситуација у вези које је поднета представка у целини.  
125. Шест месеци касније, 17. јуна 2004. године, суд надлежан за извршење поново је прибегао изрицању новчане казне туженом и најавио да ће се извршити принудна предаја старатељства уколико он не поступи добровољно у складу са решењем у року од три дана  (види став 25 горе). Нема информација у списима тог предмета о томе да ли је суд покушао да наплати изречену новчану казну, која се у сваком случају раније показала као неделотворна мера пошто нити је могла да се спроведе, нити је могла да утиче на туженог да промени понашање. Предаја старатељства над децом коју је суд заказао за 30. новембар 2004. године није успела, пошто није било никога на адреси туженог (види став 26 горе). Суду је било потребно додатних пет месеци да закаже још једно састајање за 9. мај 2005. године, које није успело због пропуста да се благовремено позову стране у спору, социјалне службе и полицијски службеници (види став 27 горе). Суд запажа да у међувремену нису предузети никакви процесни кораци у поступку извршења, нити је учињен било какав покушај да се пронађе тужени и примене оштрије мере принуде упркос његовом јасно некооперативном ставу, нити да се контактира било он било деца како би им се на одговарајући начин понудио саветодавно-терапијски рад, посредовање и припрема за пренос вршења родитељског права (упореди и наведи разлике код случаја Cârstoiu против Румуније (дец.), бр. 20660/10, § 42, 7. маја 2013. године). Влада није дала образложење за било који од ових периода неактивности. Суд примећује, међутим, да је Јавни тужилац оптужио туженог за отмицу деце дана 27. маја 2005. године (види став 69).  
126. Суд примећује да је Влада сматрала да је подноситељка представке била одговорна за своје оклевање када је реч о физичком преузимању старатељства над својом децом 3. јуна 2005. у школским просторијама, у време када су испуњени сви услови за преношење старатељства, јер је преферирала мање трауматичну предају старатељства деце уз помоћ Центра за социјални рад (видети горе наведени став 28). Иако такав поступак родитеља заиста може бити размотрен у негативном контексту против истог (видети, на пример, Здравковић против Србије, бр. 28181/11, став 67, 20. септембар 2016. године, и горе наведени Дамњановић, § 80), Суд сматра да државни органи нису могли само да се ослањају на личне способности подноситељке представке и судске налоге, који вероватно не би без икаквих припремних мера могли да пруже жељене резултате имајући у виду трогодишњу раздвојеност подноситељке представке и њене двоје мале деце, с обзиром на пријављено насиље од стране домаћих органа (видети горе наведене ставове 31. и 39. Никакве мере нису предузете нити чак размотрене од стране надлежних органа како би се деци обезбедила стручна помоћ током низа мотивационих сесија у циљу охрабривања деце за сусрет са подноситељком представке, а што би их припремило за обнову контакта и посебно осетљиву предају старатељства у овим околностима.
127. Месец и по касније подноситељка представке је поново затражила помоћ ЦСРР-а у припреми преузимања старатељства (видети горе наведени став 29.). Међутим, убрзо након тога, ЦСРР је доставио извештај који је захтевао извршни суд (видети горе наведене ставове 30-31). Поновио је своју ранију оцену подобности подноситељке представке да врши родитељско право у односу на подобност туженог уз напомену да ремећење дотадашњег живота деце са туженим у то време не би било у њиховом најбољем интересу. Подноситељка представке је такође критикована да се пре свега усредсређивала на одбрану себе од насиља од стране туженог него на одвајања деце од њега након усвајања привремене мере и њихове заштите од лоших животних услова без обзира на ризик од насиља са којим се сама суочавала, ослањајући се на „нереално очекивање да ће бити заштићена од насиља туженог ако јој државна институција помогне у извршењу предаје старатељства“. Одлуке ЦСРР-а о корективном надзору и покретању поступка за лишавање родитељског права које су стигле прекасно (видети Е.С. и други против Словачке, бр. 8227/04, 15. септембра 2009.) усредсређене су на негативан став туженог према предаји старатељства и на крају нису ни извршене (видети горе наведени став 34.).
128. Не предузимајући никакве даље мере, извршни суд је 16. септембра 2005. године окончао извршни поступак и на тај начин изменио практични ефекат привремене судске мере на основу неовлашћеног извештаја ЦСРР-а (видети ставове 32 и 35 горе), без икакве анализе околности, комуникације са парничним судом који се бавио оценом основаности предмета и без одлучивања о даљем контакту подноситељке представке са њеном децом. Штавише, коначна пресуда о старатељству усвојена је две недеље касније, у октобру 2005. године, којом се налаже тренутна предаја старатељства подноситељки представке. Судском извршитељу је било потребно више од дванаест месеци да уручи пресуду туженом у новембру 2006. године.
129. Била су потребна додатна три месеца да извршни суд уручи своју одлуку о обустави извршног поступка од 16. септембра подноситељки представке, четири дана да иста поднесе жалбу и готово четири месеца да се донесе другостепено решење, 10. априла 2006. године, којим је укинуто решење о обустави извршења по неколико основа (види горе наведене ставове 32, 33. и 35). Позивајући се на упутства које је дао другостепени суд, 19. јуна 2006. године, извршни суд је позвао ЦСРР да погледа списе судског предмета како би се олакшала заштита најбољих интереса деце (видети горе наведени став 36). Адвокат и социјални радник ЦСРР-а извршили су увид у списе предмета годину дана касније и известили 6. августа 2007. године да би било у најбољем интересу деце да се изврши привремена мера о вршењу родитељског права (видети горе наведени одељак 37). Упркос свим мишљењима и одлукама, извршни суд је наставио да приказује неактивност у сопственом текућем извршном поступку по истом питању између јуна 2006. и заказаног преноса старатељства фебруара 2008. године.
130. С једне стране, подноситељка представке сноси делимичну одговорност за застој у 2007. години јер није тражила извршење правноснажне пресуде до фебруара 2008. године и омела је извршни суд од децембра 2007. до фебруара 2008. године (видети горе наведене ставове 38-41) захтевом да се изврши привремена мера о вршењу родитељсог права, која у ствари више није важила. Међутим, нарочито се чини да ни ЦСРР ни извршни суд нису били упознати са коначном одлуком када је реч о предмету (упркос горе наведеним информацијама које је поднела подноситељка представке), односно ако су били свесни нису предузели адекватне мере, као што је укидање извршења привремене мере (видети горе наведени став 80, члан 68 (1)).
131. Након доношења решења о извршењу пресуде о старатељству од 13. марта 2008. године, Суд примећује значајна одлагања у достављању битних судских одлука и пребацивању списа предмета између судова различитих нивоа (видети ставове 17, 33, 43-44. и 61), као и закашњења у тражењу стручне помоћи како би се стране охрабриле на сарадњу, мотивисала деца и створили неопходни услови за извршење наведених одлука. Извршни суд није предузео никакве кораке у периоду од 24. јуна 2008. до 10. фебруара 2009. године, јер је оригинални спис предмета био код суда који је био задужен за текући кривични поступак против туженог због отмице деце (видети горе наведене ставове 4344). Затим је било потребно два месеца да апелациони суд одбије жалбу туженог против решења о извршењу и још месец и по дана да врати списе предмета заједно са решењем извршном суду 5. јуна 2009. године (видети горе наведени став 45).
132. Између 7. јула 2009. и 8. јула 2010. године (видети горе наведене ставове 46-60) новооформљен извршни суд заказао је осам рочишта, од којих је три одложено јер су председавајући судија или ЦСРР имали друге обавезе (17. децембра 2009., 3. фебруара и 29. јуна 2010. године). За то време, извршни суд је саслушао стране у спору (7. јула 2009. године) и децу (23. октобра 2009. године). Деца су изразила жељу да остану са оцем, да се први пут састану са мајком, баком, деком и ујаком, као и да проведу викенде у кући мајке. Контакт између подноситељке представке и њене деце коначно је успостављен, али сведен, у најбољим интересима деце, на неколико сати два пута недељно. Суд је такође затражио саветовање за целу породицу, стручни надзор и извештавање о контакту и понашању странака у том погледу, као и двонедељни надзор дечијих викенд посета подноситељки представке. Истовремено, чини се да нема јасних упутстава која се тичу надлежности различитих установа које се баве породичним питањима, односно да две установе задужене за извршење решења о старатељству не знају којој су поверени који задаци (видети горе наведене ставове 51-56).
133. Међутим, након овог периода, у новембру 2010. године, оригинални списи предмета поново су послати кривичном суду где су били до јануара 2012. године, да би заједно са списима кривичног предмета били прослеђени Уставном суду ради одлучивања по уставној жалби 2014. године (видети горе наведени став 61). Нема објашњења зашто су оригинални списи предмета, уместо копије, морали бити послати другом суду на увид. Никакви подаци о раду извршног суда или ЦСРР-а на предметном случају током ове четири године нису достављени Суду.
134. У међувремену, након нове тужбе туженог 2008. године, пресуде из 2005. године привремено су преиначене пресудом од 23. јуна 2010. године која је донета у корист туженог, али је та пресуда укинута шест месеци касније,а нови поступак је окончан јер је тужени одмах након тога повукао своју тужбу. Пресуда из 2005. године остала је неизвршена и Суд од тада нема детаљније информације о контакту подноситељке представке са својом децом.
135. Узимајући у обзир горња запажања, Суд је утврдио бројне пропусте Тужене државе у предузимању адекватних и ефикасних радњи, попут предузимања принудних мера ако је неопходно, као и неспособност исте да спроведе већ изречене мере као адекватан одговор на пркос туженог у односу на судске налоге и одлуке социјалних служби. Туженом је заправо било дозвољено да користи правосудни систем и горе наведена одлагања у своју корист све док се чињенично стање није временом довољно измењенило на који начин је омогућен преокрет у погледу старатељских права подноситељке представке кроз посебан скуп судских поступака или манипулација децом како би они сами донели одлуку (видети предмент Томић, цитиран горе, § 104, а такође, mutatis mutandis, горе цитиран, Пини и други против Румуније, § 188).
136. Узимајући у обзир чињенице случаја, укључујући проток времена, најбоље интересе деце, критеријуме утврђене у сопственој судској пракси и изјаве страна у спору, Суд сматра у закључку да, без обзира на поље слободне процене Тужене државе, неизвршење права старатељства подноситељке представке, досуђено привременом мером и правноснажном пресудом, представља повреду права на поштовање породичног живота загарантованог чланом 8. Конвенције.

III.  ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

137. Члан 41. Конвенције гласи:

„Када Суд утврди кршење Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.“

A.  Штета

138. Подноситељка представке је захтевала 200.000 евра (EUR) у вези са нематеријалном штетом. Тврдила је да је претрпела бол и патњу као резултат тога што није видела своју децу, укључујући осећај анксиозности и беспомоћности. Изјавила је да ће новац употребити за обнову односа са децом и заједничке активности. Адвокат подноситељке представке тражио је од суда да исплати 90% додељеног износа на банковни рачун подноситељке представке и 10% на његов сопствени рачун.
139. Влада је навела да је износ превисок, позивајући Суд да донесе пресуду у складу са својом судском праксом. Захтев адвоката да му се плати 10% због душевног бола подноситељке представке је неморалан. Они су од Суда затражили да, уколико утврди повреду Конвенције, било која новчана надокнада треба да буде досуђена у складу са судском праксом Суда у другим сличним случајевима
140. Према члану 41. Конвенције, сврха досуђивања износа на име правичног задовољења је обезбеђење обештећења за претрпљену штету у случају када су последице догађаја такве природе да се не могу другачије отклонити.
141. У конкретном случају, деца подноситељке представке су 2014. године напунила осамнаест година, што их чини подобним да бирају да ли ће са неким живети или ће пак живети сами. Суд даље сматра да је подноситељка представке претрпела нематеријалну штету као резултат одсуства неког квалитетног контакта са децом током седам година, а након тога уживања у неком нередовном односу са њима, упркос двема одлукама којима су јој додељена права старатељства. Таква штета је имала ненадокнадиве последице на односе деце и подноситељке представке. Оспоравано поступање Тужене државе у овом случају морало је представљати извор бриге за подноситељку представке. Узимајући у обзир горе наведено, и износе додељене у упоредивим случајевима и на основу правичности како се захтева чланом 41, Суд директно додељује подноситељки представке 10.000 евра под овом ставком, без законских или уговорних обавеза да се изврши било каква исплата адвокату подноситељке представке.

Б. Трошкови и издаци

142. Подноситељка представке је такође тражила 1.189.000 динара (10.654 евра) на име трошкова и издатака насталих пред домаћим судовима и 315.000 динара (отприлике 2.823 евра) на име трошкова насталих пред Судом. С тим у вези, њен адвокат је изнео детаљан обрачун по ставкама.
143. Влада је навела да је износ прекомеран и према стандардима Суда и „Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката“; објављена у СЛ РС бр. 121/2012).
144. Према судској пракси Суда, Подноситељка представке има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су разумни у погледу износа. У овом случају, што се тиче трошкова и издатака насталих на домаћем нивоу, Суд сматра да су износи које потражује подноситељка представке прекомерни. Међутим, имајући у виду све информације које поседује и горе наведене критеријуме, Суд сматра да је разумно да подноситељки представке додели износ од 5.300 евра на име трошкова и издатака који су настали на домаћем нивоу, као и на име трошкова који су настали пред овим Судом.

В. Затезна камата

145. Суд сматра да је прикладно да затезна каматна стопа буде заснована на граничној активној каматној стопи Европске централне банке, којој треба додати три процентна поена.

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку допуштеном;

2. Сматра да је дошло до повреде члана 6. Конвенције у погледу дугог трајања поступка пред Уставним судом; 

3. Сматра да је дошло до повреде члана 8. Конвенције у погледу неизвршавања привремене мере о старатељству и пресуде; 

4. Сматра

(а) да Тужена треба да плати подноситељки представке, у року од три месеца од дана правноснажности пресуде у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, које би требало претворити у валуту Тужене по стопи која се примењује на дан исплате:

(i) 10.000 евра (десет хиљада евра), као и било који порез који се може наплатити у вези са нематеријалном штетом;

(ii) 5.300 евра (пет хиљада и три стотине евра), као било који порез који се може наплатити у вези са насталим трошковима и издацима;

(б) да од истека наведених три месеца до измирења, камата на горе наведене износе мора бити платива по стопи која је једнака граничној активној каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, плус три процентна поена; 

5. Одбацује остале захтеве подноситељке представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском и прослеђено у писаном облику 8. октобра 2019. године, у складу с правилом 77. §§ 2. и 3. Пословника о раду суда.

Stephen Phillips                                       Vincent A. De Gaetano

секретар                                                председник

  [1] Након реформе правосуђа, првостепени суд у Београду је постао надлежни суд у овом предмету.    

THIRD SECTION

CASE OF MILOVANOVIĆ v. SERBIA

(Application no. 56065/10)

JUDGMENT

STRASBOURG

8 October 2019

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Milovanović v. Serbia, The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:

          Vincent A. De Gaetano, President,

          Georgios A. Serghides,

         Paulo Pinto de Albuquerque,

          Branko Lubarda,

          Alena Poláčková,

          María Elósegui,

           Gilberto Felici, judges,  and Stephen Phillips, Section Registrar,

Having deliberated in private on 3 September 2019,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 56065/10) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Ms Mirjana Milovanović (“the applicant”), on 14 September 2010.
2. The applicant was represented by Mr Z. Tošković, a lawyer practising in Belgrade. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their former Agent, Mr S. Carić, who was substituted by their Agent, Ms N. Plavšić.
3. The applicant alleged that the Serbian authorities had failed to take the necessary measures to enforce the courts’ decisions in a child custodyrelated matter and to facilitate her reunion with her children since 2002.
4. The application was initially allocated to the Second Section of the Court (Rule 52 § 1 of the Rules of Court).
5. On 6 September 2012 the application was communicated to the Government. On the same date, the President of the Chamber also gave priority to this application in accordance with Rule 41 of the Rules of Court.
6. On 1 February 2014 the Court changed the composition of its Sections (Rule 25 § 1). This case was assigned to the newly composed Third Section (Rule 52 § 1).

THE FACTS

THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

7. The applicant was born in 1964 and lives in Belgrade.

8. In May 1996 she and her husband M.M. had twins, a boy D. and a girl K.

9. The applicant left the matrimonial home in March 2001 and initially moved with K. to her parents’ house. It would appear that D. joined them in September 2001, when the children started attending preschool. In the meantime, both children were temporarily staying together with the applicant or the respondent.
10. In January 2002, when the applicant was taking the children to a medical check-up, M.M. intersected them on their way back home, took the children from the applicant and from then until 2010 systematically prevented her having any contact with them, on threat of violence. The respondent then moved with the children and their older stepbrother into a house that he had started building.

A.  First set of custody proceedings, including adoption of an interim order

11. On an unspecified date in 2002 the applicant applied to the then Belgrade Second Municipal Court (Drugi opštinski sud – “the Municipal Court”) for a divorce, sole custody of both children and child maintenance (razvod, vršenje roditeljskog prava i izdržavanje).
12. On 10 June 2002 the court pronounced the divorce and decided on custody of the children in the applicant’s favour. The respondent’s contact rights and child maintenance payments were also determined.
13. On 5 September 2002 the Belgrade District Court (Okružni sud – hereinafter “the District Court”) upheld the divorce and quashed the remainder of the decision.
14. On 25 November 2002 the applicant sought interim custody of the children until the conclusion of the civil proceedings. The applicant referred to (a) her very good living conditions and the entirely inadequate living conditions in the respondent’s house; (b) repeated physical violence by the respondent against her and the children; and (c) the children’s absence from preschool from January 2002.
15. On 27 February 2003 the Municipal Court issued an interim custody order (privremena mera o vršenju roditeljskog prava) and, in so doing, specifically ordered the respondent to hand over the children to the applicant within twenty-four hours, pending the final outcome of the ongoing civil proceedings. It became enforceable on 14 June 2003 but remained unenforced.
16. On 6 October 2005 the Municipal Court (i) granted sole custody of the children to the applicant (poverio decu na negu, staranje i vaspitavanje majci); (ii) specified the respondent’s contact rights; (iii) ordered the respondent to pay child maintenance; and (iv) prohibited contact between the respondent and the children for three months to enable the children to restore emotional ties with the applicant. The court specified, inter alia, that the respondent’s very destructive behaviour and appalling living conditions, especially the lack of hygiene, windows and water in his house, required the children’s immediate removal.
17. The judgment became final on 16 November 2006 and enforceable on 9 January 2007, as the court bailiffs had attempted unsuccessfully to serve it on the respondent beforehand.

B.  Second set of custody proceedings (request for the revision of the judgment of 6 October 2005)

18. On 3 June 2008 the respondent filed a new civil claim (tužba), seeking sole custody.
19. On 23 June 2010 the Belgrade Court of First Instance (Osnovni sud) granted custody to him and ordered the applicant to pay child maintenance. On 8 December 2010 the Belgrade Appeals Court (Apelacioni sud) quashed that judgment and remitted the case to the lower court with numerous instructions on their earlier failures and how to examine the case properly and thoroughly.
20. In 2011 the Court of First Instance terminated the proceedings, considering the civil claim withdrawn given that the respondent had failed to appear at a scheduled hearing. The respondent did not appeal.

C.  Enforcement of the interim custody order of 27 February 2003

21. Following a request by the applicant dated 18 June, on 26 June 2003 the Belgrade Fourth Municipal Court (hereinafter “the enforcement court”) ordered the enforcement of the interim order of 27 February 2003 (see paragraph 15 above). On 30 July 2003 the order was served on the respondent, who was advised to comply with it.
22. The respondent failed to comply and on 7 October 2003 the enforcement court ordered him to pay a fine of 5,000 Serbian dinars (RSD – approximately 74 euros (EUR)) within three days for failing to hand over the children. On 20 October 2003 the court bailiff went to the respondent’s house to enforce the fine, but found only the respondent’s mother and children. The bailiff recounted that the family had been living in poverty and that the house itself had been in a poor and messy state without a single valuable asset.
23. The first attempt to reunite the applicant with the children took place on 2 December 2003. The respondent’s mother maintained that he had moved out with the children to a new address she did not know. The bailiff noted that the children’s clothes and school bags were still in the room.
24. On 4 December 2003 the enforcement court ordered the respondent to pay a new fine of RSD 20,000 (approximately EUR 287) and stated that another fine of RSD 25,000 would be imposed if he failed to comply with that order within an additional three days. In an attempt to enforce the fine, the court bailiff noted again that no valuable movable assets could be identified in the respondent’s house.
25. On 17 June 2004 the enforcement court imposed the abovementioned fine of RSD 25,000 (approximately EUR 355) on the respondent and stated that if he again failed to comply with the order within three days, the applicant’s custody rights would be enforced forcibly.
26. On 2 and 30 November 2004, in two new reunion attempts, the respondent’s house was found empty.
27. The transfer of child custody scheduled for 9 May 2005 had to be cancelled for failure to duly summon the parties, social services and police officers.
28. It appears that following a call from the Ministry of Justice the enforcement court scheduled another transfer of custody to be carried out on 3 June 2005 on the premises of the children’s school. The court bailiff, the police, the applicant and the children were present. The Rakovica Social Care Centre (hereinafter “the RSCC”) sent a lawyer rather than its expert team composed of a child psychologist, social pedagogue and social worker. The school psychologist stated that she had already tried to talk to the children, who had very little contact with the school staff. They had been terrified and rejected the idea of being reunited with the mother. The applicant suggested that to avoid any further fear and trauma the children, who were crying, should not be handed over forcibly because there were no psychologists or other competent experts present to provide adequate assistance to them.
29. On 18 July 2005 the applicant asked the RSCC to assist by providing its team of experts for the next transfer of custody in order to enable effective enforcement of the interim custody order.
30. On 24 August 2005 the enforcement court instructed the RSCC to submit an opinion on whether the applicant was suitable, ready and able to have custody of the children, if it were awarded to her, and whether it would be in the best interests of the children.
31. In a report supplied on 8 September 2005, the RSCC experts repeated their apparent earlier findings provided within the civil proceedings that the applicant had respectable parental capacity and was better suited to have custody. They also reiterated that they had asked for the court proceedings to be dealt with urgently, anticipating that the respondent would obstruct any kind of contact between the applicant and their children. As regards the applicant’s conduct, they considered that she had been primarily focused on defending herself from the respondent’s violence rather than protecting her children from poor living conditions. That is to say, when the interim custody order had come into force, there had been no legal impediment to her taking the children. However, in the efforts to enforce her rights, when she could have been expected to protect the children by taking them to her house regardless of the risk to her from the respondent, she showed a lack of efficiency and emotional engagement, relying on “a unrealistic expectation that she would be protected from the respondent’s violence if the State institution helped her in the execution of the custody transfer”. As the children had been alienated from the applicant, and branded a bad mother by the respondent, the children had a perception about their father as the only parent interested in raising them. The RSCC considered that disrupting the children’s current living arrangements with the respondent would not be in their best interests.
32. Referring to the above report and the children’s objection to being reunited with the applicant on 3 June 2005, the enforcement court terminated (obustavio) the proceedings to enforce the interim custody decision on 16 September 2005.
33. The applicant received the decision of 16 September three months later and contested it on 21 December 2005 (izjavila prigovor), recalling the delivery of the first-instance judgment and complaining that it was not open to an administrative body to amend a judicial decision. In the meantime, on 9 November 2005 the applicant informed the court that the first-instance judgment of 6 October 2005 had been delivered in her favour (see paragraph 16 above).
34. On 28 February 2006 the RSCC decided of its own motion to initiate corrective supervision of the respondent’s exercise of parental rights and requested that he attend meetings at the Mental Health Institute in Belgrade (Institut za mentalno zdravlje  hereinafter “the MHI”). The reasons for this measure were the respondent’s continuous reluctance to enable contact between the applicant and their children, instilling negative attitudes towards their mother and preventing any emotional and caring links between them, unwillingness to comply with the interim custody order and disregard for the RSCC’s warning about the detrimental effects of that behaviour on his children’s development. It would appear that the respondent did not comply with his obligation to attend therapy sessions, and that the decision was not enforced.
35. On 10 April 2006 the second-instance court quashed the decision to end the proceedings to enforce the interim custody decision of 16 September 2005 (see paragraph 32) on several grounds, stating, inter alia, that the RSCC’s report had been prepared outside the RSCC’s statutory competence to give such an opinion in the course of enforcement proceedings.
36. On 19 June 2006 the enforcement court, referring to the instructions given by the second-instance court, invited the RSCC to consult the court’s case file in order to facilitate the protection of the best interests of the children.
37. The RSCC’s lawyer and social worker consulted the court’s case file a year later, on 28 June 2007 and in its report of 6 August 2007 stated that it would be in the best interests of the children to have the interim custody order enforced. The RSCC also informed the court that it had initiated civil proceedings against the respondent, requesting that he be deprived of his parental rights (see under G.2 below).
38. Owing to inactivity on the part of the enforcement court, the applicant’s lawyer directly approached the court on 27 November 2007, supplying it with the phone numbers and a probable address of the respondent, and on 25 December 2007 when proposed that the transfer of the children be scheduled after the school holidays as the children would then be at school again.
39. On 7 February 2008 the enforcement court invited the RSCC’s expert team and the school pedagogue and psychologist to provide assistance in facilitating the custody transfer scheduled for 20 February 2008. It also invited the police, warning them of the respondent’s tendency towards aggressive behaviour.
40. On 19 February 2008 the applicant again informed the enforcement court that the judgment in her favour had become final and suggested that the court should allow enforcement of the custody order the following day for that reason. On the same date the court terminated the enforcement of the interim custody order of 2003, since it was no longer valid, and instructed the applicant to submit a new enforcement request within three days in view of the final judgment in her favour. The decision of the enforcement court became final on 31 March 2008.

D.  Enforcement of the civil judgment of 6 October 2005

41. Following the applicant’s request of 27 February 2008, on 13 March 2008 the same enforcement court issued an enforcement order in respect of the judgment of 6 October 2005.
42. The respondent appealed on 1 April 2008, but failed to sign his appeal. On 7 April 2008 the enforcement court instructed its bailiff to look for the respondent at his house to obtain his signature and verify that he had complied with the enforcement order. In the transcript of 9 May 2008 the bailiff reported that he had found the respondent, who had signed the appeal but had not yet complied with the order. The appeal was sent to the applicant on 5 June and she submitted her reply on 12 June 2008.
43. On 24 June 2008 the enforcement court transferred the case file to the Municipal Court, as the latter needed to consult it in respect of the criminal proceedings pending before it (see under G.1 below).
44. On 13 November 2008 and 27 January 2009 the enforcement court asked to have the case file back, which it forwarded to the District Court on 10 February 2009 to decide the respondent’s appeal of 1 April 2008.
45. On 23 April 2009 the District Court rejected the respondent’s appeal. The case file arrived at the enforcement court on 5 June 2009.
46. Between 7 July 2009 and 8 July 2010 the enforcement court scheduled eight hearings, of which five were held.
47. On 7 July 2009 the enforcement court heard the parties and decided to hear the children at the following hearing. The court could not hear the opinion of the RSCC’s expert as planned. It had been informed by the expert that, despite the fact that she had officially requested to be exempted from the commitment because she was the applicant’s bridesmaid, the RSCC had decided to send her to the hearing as their representative. According to her statement and the case file, she had not been engaged in other RSCC activities or reports in the case. The court postponed the hearing and requested the RSCC to submit an urgent opinion on the means of enforcement, that is to say, could it be expected that the respondent would comply with the judgment if fined or would forcible enforcement be required.
48. On 16 July 2009 the enforcement court complained to the Labour and Social Policy Ministry about the RSCC’s conduct and requested the Ministry to inspect the RSCC’s case file. The Ministry took the view that the steps taken by the RSCC had not been in breach of domestic law, but had not been taken in a professional manner.
49. On 20 October 2009 a newly formed RSCC expert team advised the court to order the respondent to commit himself to bringing the children to a specialist institution, which would organise counselling (savetodavnoterapijski rad) for the whole family aimed at preparing for the custody transfer.
50. On 22 October 2009 the applicant again requested forcible enforcement of the judgment in the presence of the RSCC’s expert team, which could prepare the children in advance for the custody transfer.
51. At the hearing of 23 October 2009 the enforcement court heard the children, who expressed their wish to meet their mother, as well as their grandparents and uncle whom they had only heard about. They suggested to spend weekends at their mother’s house. The court ordered counselling for the family at the MHI and that the children would spend the weekends at the mother’s house. It instructed the parties to comply with the order and provide fortnightly reports about the course of contact and counselling, and the RSCC to supervise the whole process and inform it of the developments.
52. On 12 November 2009 the applicant informed the enforcement court that the respondent had been obstructing her contact rights.
53. On 16 November 2009 the children were examined by the MHI, whose experts found no psychiatric disorder or developmental disability requiring any psychiatric treatment. The MHI appears to have understood that they were to carry out an expert assessment of the parties’ ability to have custody and, therefore requested payment in advance.
54. On 20 November 2009 the enforcement court clarified its request, describing the complex circumstances of the case and asking the MHI to specify how they could help the court to prepare the children for the reunion with their mother.
55. On 24 December 2009 the MHI explained that they had not been accredited for family mediation and advised the court to direct the family to the Marriage and Family Counselling Office of the Belgrade Social Care Centre. On 23 February 2010 the RSCC advised against this, given that further institutional work could make the children more resistant and put at risk the ongoing development of trust and cooperation between the RSCC and the children.
56. In the meantime, on 27 November and 16 December 2009 the RSCC informed the court that the children had slept once at their mother’s house, while on the other days they had been impeded. It advised that the enforcement proceedings be stayed until the treatment at the MHI was completed. In addition, the hearings scheduled for 17 December 2009 and 3 February 2010 were adjourned because to the presiding judge and the RSCC had other commitments.
57. At the hearing of 3 March 2010¹ the applicant challenged the RSCC’s advice and requested forcible enforcement. The applicant explained that there had been no particular developments and that the court’s order of 23 October 2009 had not been complied with. She had been seeing the children after school and they had only been at her home three times for two or three hours. The RSCC stated that the children should not be put under pressure, but should see the applicant in accordance with their wishes and needs. It advised against forcible enforcement, but recommended further counselling for the family as it would be in the best interests of the children. The RSCC’s social pedagogue could not give a precise proposal on the applicant’s further contact with the children.
58. Following a written opinion provided by the RSCC on 12 March 2010 and the children’s statements, on 8 April 2010 the enforcement court reversed the decision of 23 October 2009 by reducing the applicant’s contact with the children to Tuesdays and Sundays, for four and eight hours respectively. It also ordered the RSCC to continue counselling, supervise the contact and provide regular reports. The children expressed the wish to continue living with their father and visit the applicant.

59. The hearing scheduled for 29 June 2010 was adjourned because the presiding judge had other commitments.
60. On 8 July 2010 the children rejected the applicant’s proposal to spend two weeks of their summer holidays together outside Belgrade, but agreed to spend some time with her in Belgrade when they wished. The applicant informed the court that contact with the children was not regular as ordered by that court. The court ordered the RSCC to provide reports once every two months about the regularity of contact between the applicant and her children and the children’s behaviour throughout. It appears that the RSCC did so on 29 October 2010.
61. On 11 November 2010 the enforcement court transferred the case file to the trial chamber of the Belgrade Court of First Instance to be consulted in respect of the pending criminal proceedings for child abduction against the respondent (see paragraph 70 below). The case file stayed with the Belgrade Court of First Instance until 23 January 2012, when both the enforcement and criminal files were transferred to the Constitutional Court to decide the applicant’s constitutional appeal of 26 February 2009. No records of the enforcement court’s or the RSCC’s work during this period, if any, were made available to the Court.
62. At the hearing of 15 March 2013 the RSCC’s psychologist noted that the children had started seeing the applicant more often as of December 2012, but still did not want to live with her. The court instructed the RSCC to continue implementing the “Intervention Plan” and provide reports once every two months to the court.
63. The final custody judgment of October 2005 remained unenforced.

E.  The applicant’s contact with the children

64. In summary, between January 2002 and October 2009 the applicant saw the children during school breaks or shortly after school on weekdays. It would appear that as of October 2009 the applicant was able to see her children in the presence of the respondent and/or the RSCC’s representatives for short periods of time only, and not as had been envisaged by the civil or enforcement courts. From July 2010 to the end of 2011 the children visited the applicant for several hours either on Saturdays or Sundays. According to the 2013 report (see paragraph 62 above), the children had started seeing the applicant more often. The Court has not received any factual update about the contact since then.

F.  Constitutional appeal process

65. On 26 February 2009 the applicant filed a constitutional appeal with the Constitutional Court of Serbia (Ustavni sud Republike Srbije), seeking redress for the non-enforcement of the final custody judgment and the prior interim custody order. She also complained about the length of the pending criminal proceedings concerning child abduction. She relied on Article 32 of the Constitution, which corresponds to Article 6 of the Convention (see paragraph 83 below).
66. On 23 May 2012 the Constitutional Court found a violation of the right to a fair trial as regards the protracted length of the enforcement proceedings in respect of the final custody judgment of October 2005. It dismissed the remainder of the appeal. The decision was sent to the applicant on 5 July 2012.

As regards the violation found, the Constitutional Court stated, relying on several of the Court’s judgments in child custody cases, that the enforcement court had been passive, protracting the proceedings unnecessarily and failing to take the necessary measures to enforce the judgment. It specifically noted that the first hearing had been held after a year and four months, that the respondent had stopped obstructing the enforcement at one point, and that the case file had been held by the criminal court twice for a long period of time. It ordered the enforcement court to take all the measures necessary to bring the impugned enforcement proceedings to a conclusion as soon as possible. The applicant did not seek any compensation in her constitutional appeal at the time, which is why no claim in that regard appears to have been considered.

The Constitutional Court dismissed (odbacio) the complaint about the non-enforcement of the interim custody order as out of time. The enforcement proceedings had been terminated in February 2008, while the applicant had filed her constitutional appeal in February 2009.

The Constitutional Court lastly found that the applicant could not complain about the length and outcome of the criminal proceedings in which she had participated only as an injured party without seeking damages by filing a civil-party claim (predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva).

67. On 2 August 2012 the applicant filed a claim for damages with the Commission for Damages in respect of the Constitutional Court’s acknowledgment of the violation of her right to fair trial. She does not appear to have received any response.

G.  Additional relevant facts

68. There are records in the case file of official complaints by the applicant of the respondent State’s failure to enforce the said interim custody order and the final civil judgment. These were addressed to: (i) the enforcement court on 10 and 23 March 2005, 11 April 2005, 1 June 2005, 19 July 2005, 9 November 2005, 10 March 2006, 30 October 2006, 19 January 2007, 10 September 2007, 22 October 2009, and 18 March 2010; (ii) the President of the District Court on 19 January 2007; and (iii) the Ministry of Justice on 25 April 2005. She also requested the support and engagement of the RSCC on numerous occasions and addressed the Public Prosecutor Office.
69. The respondent’s criminal conviction and subsequent criminal charge
70. On 16 June 2006 the Municipal Court found the respondent guilty of failure to hand over the children to the person entitled to have custody (parental child abduction) between 16 June 2003 and 27 May 2005, the latter being the date of the respondent’s indictment by the Public Prosecutor’s Office. He was sentenced to four months in prison, suspended for two years. The applicant joined the proceedings as a civil party. It would appear that the judgment was served on the respondent on 11 October 2006 and became final on 19 October 2006.
71. On 14 Match 2007 the applicant informed the Public Prosecutor’s Office that the respondent had refused to comply with the custody decisions and hand over the children. She asked the Prosecutor to indict the respondent or to request the suspended imprisonment. On 17 May 2007 the applicant filed a bill of indictment as a subsidiary prosecutor against the respondent for his continuing failure to hand over their children to her. The Public Prosecutor’s Office took over the prosecution on 29 January 2008. On 27 December 2012 the court acquitted the respondent, finding his statement that he had not prevented enforcement of the orders concerning transfer of custody or contact with the children to be truthful. The criminal proceedings were still pending at second instance at the time the parties had exchanged their observations.
72. Proceedings for deprivation of parental rights
73. On an unspecified date in 2007 the RSCC instituted proceedings against the respondent, requesting that he be deprived of his parental rights (roditeljsko pravo) on the grounds of abusive behaviour and child abduction. The applicant joined the proceedings as an intervener (umešač). She explained that she had filed for divorce as the respondent had been physically aggressive towards her in front of the children.
74. On 8 September 2008 the competent court deprived the respondent of his parental rights, but it would appear that that decision was subsequently quashed and that the RSCC withdrew its initial request, finding it unsuitable given that the respondent was the only carer that the children were used to living with.
75. Other relevant facts
76. At the beginning of April 2005 the respondent’s neighbour filed a complaint (podnela prijavu) with the RSCC alleging various kinds of child abuse. The complaint was transferred to the police on 5 April 2005, who appear to have refused to investigate the allegations owing to alleged formal deficiencies in the complaint. It would also appear that a RSCC’s psychologist lodged a criminal complaint against the respondent because of his alleged violence threats against her and her children.

RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

A.  Family law

74. Both relevant Family Acts, 1980 Marriage and Family Relations Act (Zakon o braku i porodičnim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia - OG SRS - nos. 22/80, 11/88 and in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 and 29/01) and 2005 Family Act (Porodični zakon; published in OG RS no. 18/05, entered into force on 1 July 2005 in respect of most articles) provided, inter alia, that all family-related disputes involving children, including enforcement proceedings, had to be dealt with by the courts urgently (see Articles 391 and 204 respectively).
75. A child who has reached the age of fifteen and who is able to reason has the right to decide which parent he or she is going to live with (Article 60(1) of the 2005 Act), while a child who is ten years old may freely and directly express an opinion within judicial and administrative proceedings whenever his or her rights are at stake (ibid., Article 65). A child has the right to maintain a personal relationship with the parent he or she does not live with, unless there are reasons to deprive that parent partially or fully of their parental rights or in cases of domestic violence (ibid., Article 61).
76. A complaint concerning the work of social services may be filed with the ministry competent for family protection by a guardian, a ward who is mentally capable or by any person who has a legal interest. The competent ministry must respond to the complaint within thirty days of receiving the complaint (ibid., Article 338).

B.  Child custody-related enforcement rules applicable at the material time

77. Enforcement of the 2003 interim custody measure was to be pursued in accordance with the 2000 Act (Zakon o izvršnom postupku; published in OG FRY nos. 28/00, 73/00 and 71/01), whilst the enforcement of the 2005 final custody judgment was to be on the basis of the 2004 Act (Zakon o izvršnom postupku; published in OG RS no. 125/04) until 17 September 2011 and the 2011 Act (Zakon o izvršenju i obezbeđenju; published in OG RS nos. 31/11 and 99/11) thereafter.
78. All three Acts provided that all enforcement proceedings were to be conducted urgently (Article 4(1), Articles 5(1) and Article 6(1) respectively).
79. While placing special emphasis on the best interests of the child, the 2000 and 2004 Acts provided that there was an initial period of three days for voluntary compliance with a child custody order. Beyond that, however, fines were to be imposed and, ultimately, if necessary, the child had to be forcibly transferred, in cooperation with the social care center (Articles 209 and 224 respectively).
80. Ongoing enforcement proceedings must be terminated by the court of its own motion if the enforcement document in question has in the meantime been set aside by a final decision rendered within a separate set of proceedings (Article 68(1) of the 2004 Act).
81. Articles 224 to 235 of the 2011 Act provide more comprehensive rules for the enforcement of custody and contact orders than the previous legislation, as well as specific tasks for the enforcement court, psychologists and other specialist institutions. A hearing within the enforcement proceedings should be scheduled only exceptionally and specifically if the best interests of child whom it concerns so requires (Article 227(2)). The enforcement court must, after examining the particular circumstances of the case, choose the means of enforcement, whether that be to enforce the custody order forcibly, impose a fine or sentence to imprisonment a person who does not adhere to the custody decision outlined by the competent court (Article 228).

C.  Constitutional appeal process

82. The Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije; published in OG RS no. 98/06) entered into force on 8 November 2006. The Constitutional Court declines jurisdiction ratione temporis to decide on the constitutional appeals concerning the decisions and/or acts that occurred before that date (see Practice directions adopted by the Constitutional Court as regards the examination of and ruling on constitutional appeals, Stavovi Ustavnog suda u postupku ispitivanja i odlučivanja po ustavnoj žalbi se odnose na postupak prethodnog ispitivanje ustavne žalbe, adopted on 30 October 2008 and 2 April 2009).
83. Article 32 § 1 provides, inter alia, for a right to a hearing within a reasonable time. The Constitution does not contain a provision on the right to respect for family life, which corresponds to Article 8 of the Convention. Article 65 guarantees that parents have a right and responsibility to support and provide an upbringing and education for their children, in which they are equal.

THE LAW

1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION ON        ACCOUNT        OF       THE       LENGTHY       CONSTITUTIONAL PROCEEDINGS

84. The applicant complained that the length of the proceedings before the Constitutional Court had exceeded the “reasonable time” requirement of Article 6 of the Convention, which reads as follows:

“In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ...”

85. The Government contested that argument, emphasising that a more rapid examination of the case, despite its sensitivity, had not been and would not be possible in this or similar cases in view of the Constitutional Court’s excessive caseload of 6,000 pending cases. They also referred to the Court’s finding in the case of Janković v. Croatia ((dec), no. 43440/98, ECHR 2000-X), that proceedings before the Croatian Constitutional Court, which had lasted three years, eleven months and six days, had not been excessively long.
86. The Court finds that the proceedings before the Serbian Constitutional Court come clearly within the scope of Article 6 of the Convention (see, generally, Süßmann v. Germany, 16 September 1996, §§ 39-42, Reports of Judgments and Decisions 1996-IV, and

Tričković v. Slovenia, no. 39914/98, §§ 36-41, 12 June 2001).

87. The Court notes that the proceedings, which began on 26 February 2009, the date on which the applicant appealed to the Constitutional Court, and ended on 5 July 2012, the date on which its decision of 23 May 2012 was served on her, lasted nearly three years and five months.
88. The Court will assess the reasonableness of the length of the proceedings in the light of the particular circumstances of the case and having regard to the criteria laid down in its case-law, in particular the complexity of the case, the conduct of the applicant and the competent authorities, and the importance of what was at stake for the applicant in the litigation (see, among many other authorities, Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, § 124, ECHR 2000-XI). In this connection, the Court reiterates that exceptional diligence is required in dealing with child custody-related cases in view of the possible consequences which the excessive length of proceedings may have, notably, on enjoyment of the right to respect for family life (see, among other authorities, Laino v. Italy [GC], no. 33158/96, § 18, ECHR 1999-I, and A.M. v. Serbia, no. 39177/05, § 101, 13 March 2007).
89. The Court observes that neither the complexity of the case nor the applicant’s conduct explains the length of the proceedings (contrast Maltzan and Others v. Germany (dec.) [GC], 71916/01 et seq., §§ 131-33, ECHR 2005-V); rather, the applicant’s case was not terminated earlier owing to the excessive caseload of the Constitutional Court. In this connection, the Court has repeatedly held that Article 6 § 1 imposes on Contracting States a duty to organise their judicial systems in such a way that their courts can meet each of its requirements, including the obligation to hear cases within a reasonable time. Although this obligation cannot be construed in the same way for a constitutional court with its role as guardian of the Constitution as for an ordinary court, this role also makes it particularly necessary for a Constitutional Court sometimes to take into account considerations other than the mere chronological order in which cases are entered on the list, such as the nature of a case and its importance in political and social terms (see Süßmann, cited above, §§ 55-57; Gast and Popp v. Germany, no. 29357/95, § 75, ECHR 2000-II and Šikić v. Croatia, no. 9143/08, § 37, 15 July 2010). The Court emphasises that, according to its established case-law, a chronic overload, like the one in the present case, cannot justify excessively long proceedings before the Constitutional Court (see, mutatis mutandis, Pammel v. Germany and Probstmeier v. Germany, 1 July 1997, § 69 and § 64 respectively, Reports 1997-IV; contrast, as regards the temporary backlog of court business and prompt remedial action, Unión Alimentaria Sanders S.A. v. Spain, 7 July 1989, § 40, Series A no. 157). Moreover, while what was at stake for the applicant in the proceedings before the Constitutional Court was of considerable importance, the Constitutional Court, according to the Government, was not in position to adopt and implement any priority policy in dealing with constitutional appeals and did not consider doing so, including in child custody-related cases (see paragraph 88 above). Hence, the Government have not submitted any factors which could justify the protracted length of the proceedings.
90. The Court considers that a lapse of time like that in the present case, even before the courts exercising constitutional jurisdiction, was excessive and failed to meet the “reasonable time” requirement of Article 6 § 1 of the Convention (see, mutatis mutandis, Oršuš and Others v. Croatia [GC], no. 15766/03, §§ 108-9, ECHR 2010, where proceedings before the Constitutional Court regarding the education of Roma children lasted four years and one month; see also Nikolac v. Croatia, no. 17117/06, § 17, 10 July 2008, Butković v. Croatia, no. 32264/03, § 27, 24 May 2007, and Šikić, cited above, § 37, where the Court found violations of the reasonable time requirement contained in Article 6 § 1 of the Convention in urgent cases involving labour-related and housing issues; the constitutional proceedings therein had lasted for approximately three years and four months, three years and six months, and three years and nine months, respectively, and considered together with the prior civil proceedings had lasted globally for approximately seven years, six and a half years, and five years within the Court’s competence ratione temporis respectively; contrast Maltzan and Others, cited above, § 135, Tešić v. Serbia, nos. 4678/07 and 50591/12, § 77, 11 February 2014, and Janković, cited and referred to above by the Government (see paragraph 85 above), the latter case concerning a dispute of pecuniary nature which did not require exceptional diligence, in which only one year and four months of the constitutional appeal proceedings fell within the Court’s temporal jurisdiction). Accordingly, there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

1. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 AND 8 OF THE CONVENTION AS REGARDS THE NON-ENFORCEMENT OF THE APPLICANT’S CUSTODY RIGHTS
   91. The applicant further complained under numerous Articles of the Convention about the non-enforcement of the child custody-related decisions rendered in her favour. She alleged that, owing to the failure of the State authorities to take adequate measures to enforce the decisions, she had been denied contact with her children and prevented from effectively exercising her custody and parental rights since 2002.
   92. The Court considers that the main legal issue raised by the application concerns the applicant’s inability to be reunited with her children and exercise her parental authority, meaning her right to respect for her family life. Regardless of the difference in the nature of the interests protected by Articles 6 and 8 (see McMichael, cited above), the Court considers that its examination should exclusively address the issue raised under Article 8 (see Raban v. Romania, no. 25437/08, § 23, 26 October 2010; and Amanalachioai v. Romania, no. 4023/04, § 63, 26 May 2009; see also, mutatis mutandis, in the context of the Hague Convention, Oller Kamińska v. Poland, no. 28481/12, § 69, 18 January 2018 and Macready v. the Czech Republic, nos. 4824/06 and 15512/08, § 41, 22 April 2010). The relevant part of Article 8 reads as follows:

Article 8

“1.  Everyone has the right to respect for his [or her] private and family life....

2. There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society ... for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”

A.  Admissibility

1. As regards the non-enforcement of the child custody judgment of 2005: the applicant’s loss of victim status

93. The Government argued that the applicant had lost her status as a “victim” within the meaning of Article 34 of the Convention of an alleged violation in respect of the non-enforcement of the custody judgment of 2005. They pointed out that the Constitutional Court had clearly acknowledged a violation of her rights in its decision of 23 May 2012 (see paragraph 66 above). The State could not be blamed for the fact that no compensation had been awarded to the applicant, as she had not sought any in her constitutional appeal.
94. The applicant maintained that she had pursued all the available legal remedies, including the constitutional avenue, to obtain enforcement of the judgment in her favour. Not only had the other remedies been ineffective, she had received the Constitutional Court’s decision after an unacceptably long delay. Her children had in the meantime reached the age when they were entitled to decide with which parent they would live (see paragraph 75 above). The applicant stated that during all these years her former husband had used his position to turn the children against her and had paved the way to almost certain future suffering. Fundamentally, despite the Constitutional Court’s decision in her favour, the custody judgment had not been enforced. Lastly, she stated that no monetary compensation could have repaired the suffering caused by the deprivation of irreplaceable contact with her children that the Constitutional Court had only prolonged.
95. The applicant lodged her application with the Court at the time when her constitutional appeal was still pending. While initially awaiting the outcome, the Court ultimately decided to communicate the application to the Government, taking into consideration the time the proceedings had been pending before the Constitutional Court. Soon after, the Court was informed of the Constitutional Court’s decision in the applicant’s favour. The question of whether an applicant can claim to be the victim of the violation alleged is relevant at all stages of the proceedings under the Convention (see, inter alia, Siliadin v. France, no. 73316/01, § 61, ECHR 2005-VII, and Karahalios v. Greece, no. 62503/00, § 21, 11 December 2003).
96. According to the Court’s settled case-law, a decision or measure favourable to an applicant is not in principle sufficient to deprive him or her of his or her status as a “victim” unless the national authorities have acknowledged, either expressly or in substance, and subsequently afforded appropriate and sufficient redress for the breach of the Convention (see, for the main principles, Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, §§ 178213, ECHR 2006-V, and Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, §§ 6998, ECHR 2006-V; see also, among other authorities, Normann v. Denmark (dec.), no. 44704/98, 14 June 2001; Jensen and Rasmussen v. Denmark (dec.), no. 52620/99, 20 March 2003; and Nardone v. Italy (dec.), no. 34368/02, 25 November 2004). The Court has generally considered this to be dependent on all the circumstances of the case, with particular regard to the nature of the right alleged to have been breached (see Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, § 116, ECHR 2010), the reasons given for the decision (see A. v. the United Kingdom (dec.), no. 35242/04, ECHR 2005-VIII, and contrast Jensen v. Denmark (dec.), no. 48470/99, ECHR 2001-X) and the persistence of the unfavourable consequences for the person concerned after that decision (see Freimanis and Līdums v. Latvia, nos. 73443/01 and 74860/01, § 68, 9 February 2006).
97. It is observed that the 2006 Serbian Constitution does not contain a provision on the right to respect for family life (see paragraph 83 above). In its decision of 23 May 2012 (dispatched on 5 July 2012), the Constitutional Court found, relying on several of the Court’s decisions rendered under Article 8, that the applicant had suffered a breach of her “right to a fair trial” on account of the failure of the State to take all necessary measures to enforce the 2005 custody judgment. The Court considers that it is unnecessary to determine in the present case whether the acknowledgment of a violation by the national authorities adequately acknowledged a violation under Article 8, as the redress afforded was in any event not appropriate and sufficient for the reasons outlined below.
98. The Court notes that the proceedings which the applicant instituted in order to obtain redress for the situation about which she complained to the Court were pending before the Constitutional Court for three and a half years without any possibility of the case being dealt with as a priority policy, a lapse of time which cannot clearly be reconcilable with the general speediness requirement (see, in general context, Scordino, cited above, § 202; McFarlane v. Ireland [GC], no. 31333/06, § 123, 10 September 2010, with further references; Vidas v. Croatia, no. 40383/04, § 37, 3 July 2008; Doran v. Ireland, no. 50389/99, § 56-57 and 65, ECHR 2003-X (extracts); and Wasserman v. Russia (no. 2), no. 21071/05, § 55, 10 April 2008; see, also, in respect of a preventive and compensatory nature of a remedy in context of Article 8, Kuppinger v. Germany, no. 62198/11, § 136-137, 15 January 2015; Macready v. the Czech Republic, cited above, § 48; Bergmann v. the Czech Republic, no. 8857/08, 27 October 2011, §§ 45-46 with further references, and Mansour v. Slovakia, 60399/15, §§ 41-42, 21 November 2017). The court allowed the applicant’s constitutional appeal in part and ordered the enforcement of the custody judgment as soon as possible. However, it gave no opinion on the feasibility of the enforcement in 2012 in the light of the time which had elapsed. The constitutional proceedings only added to existing delays and a continuing situation prejudicial to the applicant’s right to respect for her family life. The enforcement proceedings continued even after the decision of the Constitutional Court.
99. In view of the above considerations, the Court considers that the Constitutional Court’s decision was not appropriate and sufficient. Accordingly, the applicant can still claim to be a “victim” of a violation of Article 8 of the Convention within the meaning of Article 34. The Government’s objection in this respect must therefore be dismissed.
100. As regards the non-enforcement of the interim measure of 27 February 2003: compliance with the exhaustion of domestic remedies in conjunction with the six-month rule

• The Government maintained that the applicant had not properly exhausted the effective domestic remedies. Firstly, she had not complained to the Labour and Social Policy Ministry of the inefficiency of the RSCC either in general terms or concerning its failure to provide a psychologist during the handover in June 2005 or its report of February 2005 which led to a stay of enforcement. The Ministry had thirty days, or ninety days in complex cases, to draw up an analysis of the work of a social care center and give it guidelines on how to proceed. In the present case it had initiated such supervision at the request of the municipal court and issued instructions to the Centre (in accordance with Article 14(2) and 338 of the Family Act, see paragraph 76 above).

Secondly, the applicant had not properly exhausted the constitutional avenue, given that the Constitutional Court had dismissed her complaint concerning the non-enforcement of the interim measure as out of time (see paragraph 66 above).

• The applicant maintained that she had complied with the exhaustion requirement. She also claimed that the Constitutional Court, in order to minimize the tardiness in the enforcement of her custody rights, had artificially split the enforcement of the interim custody measure and the custody judgment into two separate sets of proceedings, even though they had been of the same nature and had had the same objective, namely to put into effect the handover of the children between the same parties.
• According to the Court’s established case-law, the purpose of the domestic remedies rule in Article 35 § 1 of the Convention is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged before they are submitted to the Court (see Kudła, cited above, § 152). Thus, the complaint submitted to the Court must first have been made to the appropriate national courts, at least in substance, in accordance with the formal requirements of domestic law and within the prescribed time-limits (see Vučković and Others v. Serbia [GC], no. 17153/11 and 29 others, §§ 69-77, 25 March 2014, and Micallef v. Malta [GC], no. 17056/06, § 55, ECHR 2009). The only remedies to be exhausted are those which are effective and were available in theory and in practice at the relevant time, that is to say they must have been accessible and capable of providing redress in respect of the complaint and must have offered reasonable prospects of success (see, mutatis mutandis, Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 68, Reports 1996-IV).
• The application of this rule must make due allowance for the context. Accordingly, the Court has recognised that Article 35 § 1 must be applied with some degree of flexibility and without excessive formalism. The Court has recognised that the rule of exhaustion of domestic remedies is neither absolute nor capable of being applied automatically; in reviewing whether the rule has been observed, it is essential to have regard to the particular circumstances of the individual case. This means, amongst other things, that the Court must take realistic account not only of the existence of formal remedies in the legal system of the Contracting Party concerned, but also of the general context in which they operate, as well as the personal circumstances of the applicant (see Akdivar and Others, cited above, § 69). It must examine whether, in all the circumstances of the case, the applicant did everything that could reasonably be expected in order to exhaust domestic remedies.
• As regards the first objection, the Court notes that a complaint to the Ministry would be a hierarchical complaint or, in other words, no more than mere information submitted to the supervisory organ with full discretion to make use of its powers as it sees fit and without involving the applicant in the proceedings even if taken (see, mutatis mutandis, A.M.

1. Serbia, cited above, § 85; Horvat v. Croatia, no. 51585/99, § 47, ECHR 2001-VIII; and Hartman v. the Czech Republic,no. 53341/99, § 66, ECHR 2003-VIII (extracts)). Moreover, the Court notes that the Ministry became involved in the enforcement of the custody judgment in 2009 and did not enable any significant expedition of those proceedings (see paragraph 48 above). This remedy cannot therefore be considered effective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention.

• As regards the second objection, it is noted that the Constitutional Court divided the proceedings into two sets and dismissed the applicant’s complaint about the non-enforcement of the interim custody order in respect of the right to a fair trial as out of time, stating that the relevant enforcement proceedings had been terminated on 19 February 2008 (although the Court notes that the interim order was not valid by operation of law as of 2005, see paragraphs 15-17 and 80 above), while the applicant had filed her constitutional appeal in respect of non-enforcement of both custody-related decisions on 26 February 2009.
• The aim of interim measures is to ensure that the main proceedings do not lose their purpose. Depending of the nature of an interim measure and of complaints before the Court, it may be appropriate in certain situations to distinguish between various sets of proceedings and examine them separately. The Court adopted such an approach in the Leonov case (see Leonov v. Russia, no. 77180/11, § 55, 10 April 2018), in which the applicant complained that the domestic authorities had not adduced relevant and sufficient reasons for granting a residence order in favour of his son’s mother and, previously, for the interim order prohibiting him from contacting his son or picking him up from his nursery pending the residence order proceedings. In the present case, and unlike in the case of Leonov, the interim decision concerned precisely the same issue, that is care and custody of the children, and both decisions were in the applicant’s favour. In the context of continuous non-enforcement of custody/contact-related rights under Article 8, an applicant cannot be expected to make a separate complaint to the Constitutional Court or this Court about the nonenforcement of each and every interim order, of which may be a large number, within the main proceedings. The Court will therefore adopt a global approach when considering the domestic proceedings and have regard to the overall facts which may be important for the context and merits of the main proceedings (see, mutatis mutandis, in the context of Article 6 and ratione materiae compatibility, Micallef v. Malta [GC], no. 17056/06, §§ 77, ECHR 2009 and, in the context of Article 10, Editions Plon v. France, no. 58148/00, § 22, ECHR 2004-IV; see, in the child custody context, Šobota-Gajić v. Bosnia and Herzegovina, no. 27966/06, § 45, 6 November 2007, and Oller Kamińska v. Poland, cited above, § 74, where the Court adopted a global approach to the examination of the entire civil proceedings, the interim orders included, although, if examined separately, the interim orders would have been rejected for non-compliance with the six-month rule).
• Having regard to the above, the Court considers that the applicant cannot be criticised for not making a separate complaint to the Constitutional Court about the failure to enforce the interim custody order. Therefore, the Government’s objection about non-exhaustion of domestic remedies must be dismissed. For the reasons stated above in the paragraph 106, the Court also considers that the present case does not raise any issue in respect of tardiness in lodging the application.

3. Conclusion

• The Court considers that the applicant’s complaint under Article 8 of itself is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention or inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B.  Merits

 As regards the non-enforcement of the interim custody order as well as of the final custody judgment, both considered under Article 8 of the Convention

(a)  The parties’ submissions

• The applicant complained that owing to the continued nonenforcement of the final custody judgment of 6 October 2005, as well as the respondent State’s prior failure to enforce the interim custody order of 27 February 2003, she had been denied contact with her children and prevented from exercising her parental rights in accordance with the relevant domestic legislation, the court’s decisions and her right to family life.
• She maintained that she had addressed various bodies in an attempt to accelerate the proceedings and take custody of the children. She asserted that while she had asked the RSCC on numerous occasions to prepare the children in good time for the transfer of custody, the authorities had not taken suitable preparatory measures and now blamed her for the failure of the inadequately organised forced transfer in a situation where the underage children had been without contact with her for two and a half years, being additionally and systematically manipulated by the respondent into refusing contact with her. The school psychologist had neither been authorised nor had she done so. The State had caused her additional suffering by accusing her of contributing herself to her own tragic situation by failing to go against the wishes of her unprepared crying children. Her tragic situation, which had lasted more than ten years, was however a paradigm of the Serbian system – a failure of the relevant bodies to act in good time and a lack of any responsibility or accountability for their laziness. The applicant blamed the domestic authorities for their failure to do anything about the respondent’s aggressive attitude toward her, obstruction of contact and manipulation of the children. Her position had therefore been jeopardised by such inaction. By the authorities tolerating the respondent’s destructive attitude, she had been put in an unequal position with someone who had usurped and violated the rights of others.
• The Government denied that the State was to blame for the nonenforcement of the 2003 interim measure.
• They further stated that the non-enforcement of the court’s custody judgment of 2005 had clearly had an influence on the applicant’s life, but added that the domestic authorities had done everything they could to enforce the custody judgment rendered in her favour whilst trying to protect the best interests of the children. In 2008 the children had already been twelve, the age when their opinions had to be taken into account, and they had stated that they wanted to stay with their father. In such circumstances, any coercion would have been unacceptable, so the authorities had focused on overcoming the bad family relationships and suggested counselling for the parties. The competent court had apparently addressed a letter of 20 November 2009 to the MHI as “urgent”, describing the complex circumstances of the case and indicating what was expected of the Institute. The MHI had declined its authority for mediation and advised the court to direct the family to the Marriage and Family Counselling Office of the Belgrade Social Care Centre. Unfortunately, no cooperation between the parents had been established, “which was not expected, either, bearing in mind [the respondent’s] attitude during the entire proceedings as well as the circumstances – he had been assessed as a person of low intellectual and cultural potential in [his] initial contact with the Centre”. The Government emphasised that the conflict between the applicant and the respondent had made it particularly difficult for the domestic authorities to act to enforce the applicant’s custody rights.
• Once the children had reached fifteen years of age in 2011, they could legally decide with which parent they wanted to live (see paragraph 75 above), so the State could not enforce the judgment without violating the children’s rights. Its role was thus reduced to advisory activities with the applicant and her children and indirect supervision of the contact between them.
• Lastly, the Government argued that the applicant had been insufficiently active during the children’s early years, which was of essential importance to establishing good quality and meaningful relations between a parent and children. While acknowledging that “the State authorities were slightly passive”, which had led to the Constitutional Court finding a violation of the applicant’s right to a fair trial, the Government pointed out the same attitude on the side of the applicant throughout the relevant period, which, in turn, had led to the delay complained of, in particular: (a) in the early years she had departed with her daughter, leaving her son with his father in absolutely inadequate conditions; (b) she had sought the interim measure more than ten months after her husband had taken the children away; (c) she had shown no determination to forcibly take custody of her children as they had been crying even though the conditions had been fulfilled; (d) she had not shown any initiative to fix the hearing after that unsuccessful transfer of the children; and (e) she had failed in her duty to inform the court in good time that the interim measure had become null and to request enforcement of the custody judgment. As a consequence, the children had turned towards their father and expressed their wish to remain with him once they reached the age when their opinions had to be taken account.

(b)  Relevant principles

• The mutual enjoyment by parent and child of each other’s company constitutes a fundamental element of “family life” within the meaning of Article 8 of the Convention (see, among many other authorities, Monory Romania and Hungary, no. 71099/01, 5 April 2005, § 70, and Vojnity v. Hungary, no. 29617/07, § 28, 12 February 2013).
• The essential object of Article 8 is to protect the individual against arbitrary interference by public authorities. There may however be positive obligations inherent in an effective “respect” for family life. These obligations may involve the adoption of measures designed to secure respect for family life even in the sphere of relations between individuals, including both the provision of a regulatory framework of adjudicatory and enforcement machinery protecting individuals’ rights and the implementation, where appropriate, of specific steps (see, amongst other authorities, X and Y v. the Netherlands, 26 March 1985, § 23, Series A no. 91, and Glacer v. the United Kingdom, no. 32346/96, § 63, 19 September 2000). In both the negative and positive contexts, regard must be had to the fair balance which has to be struck between the competing interests of the individual and the community, including other concerned third parties, and the State’s margin of appreciation (see, amongst other authorities, Keegan v. Ireland, 26 May 1994, § 49, Series A no. 290, and Siemianowski v. Poland, no. 45972/99, § 97, 6 September 2005). In doing so, the Court will also take into consideration the general interest in ensuring respect for the rule of law (see v. Poland (dec.), no. 8215/02, 14 March 2006, and Cristescu v. Romania, no. 13589/07, § 61, 10 January 2012).
• The Court has repeatedly held that in matters relating to child custody the interests of the child are of paramount importance. The child’s best interests must be the primary consideration (see, to that effect, Gnahoré v. France, no. 40031/98, § 59, ECHR 2000-IX) and may, depending on their nature and seriousness, override those of the parents (see Sahin v. Germany [GC], 30943/96, § 66, ECHR 2003-VIII). In particular, a parent cannot be entitled under Article 8 of the Convention to have measures taken which would harm the child’s health and development (see Scozzari and Giunta v. Italy [GC], nos. 39221/98 and 41963/98, § 169, ECHR 2000-VIII, and P., C. and S. v. the United Kingdom, no. 56547/00, § 117, ECHR 2002-VI).
• In relation to the State’s obligation to implement positive measures, the Court has held that Article 8 includes for parents a right that steps be taken to reunite them with their children and an obligation on the national authorities to facilitate such reunions (see, among other authorities, Ignaccolo-Zenide v. Romania, no. 31679/96, § 94, ECHR 2000-I; Nuutinen v. Finland, no. 32842/96, § 127, ECHR 2000-VIII; and Iglesias Gil and A.U.I. v. Spain, 56673/00, § 49, ECHR 2003-V). The obligation of the national authorities to take measures to facilitate a reunion is not absolute, since the reunion of a parent with a child who has lived for some time with other persons may not be able to take place immediately and may require preparatory measures to be taken to this effect. The nature and extent of that preparation will depend on the circumstances of each case, but the understanding and co-operation of all concerned will always be an important ingredient. Whilst national authorities must do their utmost to facilitate such co-operation, any obligation to apply coercion in this area must be limited since the interests as well as the rights and freedoms of all concerned must be taken into account, and more particularly the best interests of the child. Although coercive measures against children are not desirable in this sensitive area, the use of sanctions must not be ruled out in the event of unlawful behaviour by the parent with whom the children live (see Ignaccolo-Zenide, cited above, § 106). In cases concerning the enforcement of decisions in the sphere of family law, the Court has repeatedly found that what is decisive is whether the national authorities have taken all necessary steps to facilitate the execution, in so far as can reasonably be demanded in the special circumstances of each case (see, among other authorities, Hokkanen, cited above, § 58; Nuutinen, cited above, §§ 127-28; Glaser, cited above, § 66; Sylvester v. Austria, nos. 36812/97 and 40104/98, § 59, 24 April 2003; Hansen v. Turkey, no. 36141/97, §§ 97-99, 23 September 2003; Kallo v. Hungary (dec.), no. 70558/01, 14 October 2003; Zawadka v. Poland, no. 48542/99, § 56, 23 June 2005; and Eremia v. the Republic of Moldova, no. 3564/11, § 76, 28 May 2013; see also the cases against Serbia, V.A.M. v. Serbia, cited above, §§ 140-44; Tomić, cited above, §§ 100-02; Felbab v. Serbia, no. 14011/07, § 67, 14 April 2009; Krivošej v. Serbia, no. 42559/08, § 52, 13 April 2010; and Damnjanović v. Serbia, no. 5222/07, § 80-82, 18 November 2008).
• In this connection, the adequacy of a measure is to be judged by the swiftness of its implementation, as the passage of time can have irremediable consequences for relations between the child and the parent who does not live with them (see Tomić, § 101, and Ignaccolo-Zenide, § 102, both cited above). The essence of such an application is to protect the individual against any damage that may result merely from the lapse of time (see Ignaccolo-Zenide, cited above, § 106, and, also, albeit in the context of pre-adoption foster placement, Haddad v. Spain, no. 16572/17, §§ 54, 62-64 and 72-73, 18 June 2019). The likelihood of family reunification will be progressively diminished and eventually destroyed if the parent and the child are not allowed to see each other at all, or only so rarely that no natural bonding between them is likely to occur (see Ribić, cited above, § 99, and, mutatis mutandis, Görgülü v. Germany, no. 74969/01, § 46, 26 February 2004).
• As regards the applicants, active parental participation in proceedings concerning children is required under Article 8 of the Convention in order to ensure the protection of their interests, and when an applicant applies for enforcement of a court order, his or her conduct as well as that of the courts is a relevant factor to be considered (see Fuşcă v. Romania, no. 34630/07, § 38, 13 July 2010, and Cristescu, cited above, § 59).

(c)  The Court’s assessment

• The Court finds it undisputed that that the ties between the applicant and her children fell within the scope of “family life” within the meaning of Article 8 of the Convention.
• The applicant’s complaints concerned the State’s failure to secure custody of her children as awarded by the domestic decisions from 2003 onwards. Following the first interim order of June 2002 which was quashed quickly thereafter, on 27 February 2003 the competent court ordered the respondent to hand over the children to the applicant within twenty-four hours, pending the final outcome of the ongoing custody proceedings (see paragraph 15 above). This interim custody order had been set aside by the custody judgment rendered in October 2005, which was served on the respondent in November 2006 (see paragraphs 16-17 above). By that final judgment, the court, referring to the respondent’s negative behaviour, appalling living conditions and the need for the children’s immediate removal, granted sole custody of the children to the applicant, determined the respondent’s access rights and prohibited his contact with the children for three months to enable the children to restore emotional ties with the applicant. The new custody decision of June 2010 in the respondent’s favour in the course of fresh custody proceedings was soon after quashed and the proceedings terminated following the respondent’s ultimate withdrawal (see paragraphs 19-20 above). Both interim and final decisions remained unenforced (see paragraphs 40, 63 and 64 above). It appears that as of January 2002 the applicant was seeing her children only sporadically during the school breaks on weekdays and was unable to exercise the sole custody granted to her or even establish more regular and better quality contact with them until late 2009. The children turned eighteen in 2014. In the circumstances of the present case, the Court finds it appropriate to examine under Article 8 the overall length of and the conduct of the competent national authorities in both sets of enforcement proceedings which had had the same objective and had in any event been intertwined (see Šobota-Gajić, cited above, § 45, and, mutatis mutandis, Glaser, cited above, § 86; see also paragraph 106 above).
• The enforcement court, having adopted the relevant enforcement order, was under an obligation, both under the Convention and the relevant domestic law, to proceed of its own motion and with exceptional diligence. The task of the domestic courts was rendered more difficult by the respondent’s destructive behaviour of obstructing contact between the applicant and the children. The Court is mindful of the fact that custody and contact-related disputes are by their very nature extremely sensitive for all the parties concerned, and it is not necessarily an easy task for the domestic authorities to ensure enforcement of a court order where one or both parents’ behaviour is far from constructive (see Krasicki v. Poland, no. 17254/11, § 90, 15 April 2014). However, a lack of intention to cooperate by one parent rather imposes on the authorities an obligation to take measures that would reconcile the conflicting interests of the parties, keeping in mind the paramount interests of the children to have contact with both parents and be in the custody of the parent who was determined as the custodial parent (see v. Poland, no. 34694/06, § 75, 20 April 2010).
• According to the domestic law, if the initial period of three days for voluntary compliance with a child custody order has passed, fines should be imposed and, ultimately, if necessary, the children be transferred forcibly by the judge (see paragraph 79 above). The enforcement court imposed fines to the respondent on two occasions in an attempt to make him comply with the order of June 2003 (October and December 2003) to no avail as the applicant’s house did not contain any valuable assets to collect. The custody transfer fixed for 2 December 2003 also failed as the respondent had apparently hidden with the children. Those initial steps date back prior to 3 March 2004, the date of ratification of the Convention by Serbia, and are noted only for reasons of context whilst examining the situation complained of as a whole.
• Six months later, on 17 June 2004, the enforcement court again resorted to imposing an earlier provisional fine on the respondent and announced that a forced custody transfer would take place if he failed to comply voluntarily with the order within three days (see paragraph 25 above). There is no information in the case file as to whether the court attempted to collect the imposed fine, which in any event had proved to be an ineffective measure earlier as it could not be enforced or provide any incentive for the respondent to alter his conduct. The custody transfer fixed by the court for 30 November 2004 failed, as no one could be found at the respondent’s address (see paragraph 26 above). It took the court another five months to fix another reunion for 9 May 2005, which failed owing to the failure to duly summon the parties, social services and police officers (see paragraph 27 above). The Court observes that no procedural steps were taken in the meantime in the enforcement proceedings, nor was any attempt made to locate the respondent and make use of a more coercive measure in spite of his clearly uncooperative attitude, or to contact him or the children in order to offer counselling, mediation and prepare for the custody transfer in an adequate manner (compare and contrast Cârstoiu v. Romania (dec.), no. 20660/10, § 42, 7 May 2013). The Government have not provided an explanation for any of these periods of inactivity. The Court notes, however, that the Public Prosecutor charged the respondent with child abduction on 27 May 2005 (see paragraph 69 above).
• The Court observes that the Government considered that the applicant was responsible for her reluctance to physically assume custody of her children on 3 June 2005 on the school premises at a time when all the conditions for a custody transfer had been fulfilled as she preferred a less traumatic custody transfer for the children with the assistance of the Social Care Centre (see paragraph 28 above). While indeed such action by a parent may be held against him or her (see, for example, Zdravković v. Serbia, no. 28181/11, § 67, 20 September 2016, and Damnjanović, cited above, § 80), the Court considers that that the State authorities could not merely rely on the applicant’s personal abilities and court orders which were not likely to produce the desired results smoothly in the context of a three-year long separation without any contact between the applicant and her two young children, as well as in view of the reported violence by the domestic authorities (see paragraphs 31 and 39 above), without any preparatory measure. No measures were taken or even considered by the authorities to provide expert assistance to the children over a number of motivation sessions and encourage them to meet the applicant, which could have prepared them for the re-establishment of contact and especially precautious swift of child custody in these circumstances.
• A month and a half later the applicant again requested the RSCC’s assistance in preparing for the custody transfer (see paragraph 29 above). However, soon after, the RSCC supplied the report requested by the enforcement court (see paragraphs 30-31 above). It reiterated its earlier assessment of the applicant’s ability to have custody in comparison to that of the respondent, but noted that disrupting the children’s living arrangements with the respondent would not at that time have been in their best interests. The applicant was also criticised for being primarily focused on defending herself from the respondent’s violence rather than taking the children from him after the interim measure had been adopted and protecting them from poor living conditions regardless of the risk of violence for her, relying on “an unrealistic expectation that she would be protected from the respondent’s violence if the State institution helped her in the execution of the custody transfer”. The RSCC’s decisions on the corrective supervision and initiation of the proceedings for deprivation of parental rights came late in the day (see S. and Others v. Slovakia, no. 8227/04, 15 September 2009), were focused on the respondent’s negative attitude towards the custody transfer and were ultimately not enforced in any event (see paragraph 34 above).
• Without taking any further measures, the enforcement court terminated the enforcement proceedings on 16 September 2005 and therefore altered the practical effect of the judicial interim decision on the basis of the unauthorised RSCC’s report (see paragraphs 32 and 35 above), without any analysis of the circumstances, communication with the civil court dealing with the merits of the case or ruling on the applicant’s further contact with her children. Moreover, the final custody judgment was rendered two weeks later, in October 2005, ordering an immediate transfer of custody to the applicant. It took the bailiff more than twelve months to serve the judgment on the respondent in November 2006.
• It took a further three months for the enforcement court to serve its decision on the termination of enforcement proceedings of 16 September on the applicant, four days for the latter to contest it and almost four months for the second-instance decision quashing the enforcement termination on several grounds on 10 April 2006 (see paragraphs 32, 33 and 35 above). Referring to the instructions given by the second-instance court, on 19 June 2006 the enforcement court invited the RSCC to consult the court’s case file in order to facilitate the protection of the best interests of the children (see paragraph 36 above). The RSCC’s lawyer and social worker consulted the court’s case file a year later and reported on 6 August 2007 that it would be in the best interests of the children to have the interim custody order enforced (see paragraph 37 above). Despite all opinions and decisions, the enforcement court continued to display inaction itself in its own pending enforcement proceedings on the same matter between June 2006 and the scheduled custody transfer of February 2008.
• On the one hand, the applicant bears partial responsibility for delay in 2007 in that she did not request the enforcement of the final judgment until February 2008 and misled the enforcement court from December 2007 until February 2008 (see paragraphs 38-41 above) by requesting enforcement of the interim access order, which was in fact no longer valid. However, notably, it appears that neither the RSCC nor the enforcement court was aware of the final decision on the case (despite the above information provided by the applicant), or if they were aware they failed to take adequate measures, such as terminating the enforcement of the interim order (see paragraph 80 above, Article 68(1)).
• Following the adoption of the enforcement order of 13 March 2008 in respect of the custody judgment, the Court notes significant delays in serving of urgent court decisions and transferring case files between adjudicating courts of different levels (see paragraphs 17, 33, 43-44 and 61), as well as delays in seeking expert assistance to encourage the parties to cooperate, motivate children and create the necessary conditions for executing the decisions in question. The enforcement court took no steps between 24 June 2008 and 10 February 2009 as the original case file was with the court in charge of the pending criminal proceedings against the respondent for child abduction (see paragraphs 43-44 above). It then took two months for the appellate court to reject the respondent’s appeal against the enforcement order and another month and a half to return the case file back together with the decision to the enforcement court on 5 June 2009 (see paragraph 45 above).
• Between 7 July 2009 and 8 July 2010 (see paragraphs 46-60 above) the newly engaged enforcement court scheduled eight hearings, of which three were adjourned because the presiding judge or the RSCC had other commitments (17 December 2009, 3 February and 29 June 2010). During this time, the enforcement court heard the parties (7 July 2009) and the children (23 October 2009). The latter expressed their wish to remain with their father, meet with their mother and their grandparents and uncle for the first time, as well as spend some weekends at their mother’s house. Contact between the applicant and her children was finally established but reduced, in the children’s best interests, to several hours twice a week. The court also eventually requested counselling for the whole family, expert supervision and reporting on the contact and parties’ behaviour in that respect, as well as on the fortnightly supervision of the children’s weekend visits to the applicant. At the same time, it would also appear that there were no clear guidelines as to the competences of various institutions for the family’s treatment, or that the two bodies in charge of the enforcement of the custody decisions did not know which institution was entrusted with which tasks (see paragraphs 51-56 above).
• However, after this period, in November 2010 the original case file was again transferred to the criminal court until January 2012, and forwarded together with the criminal case file to the Constitutional Court to decide the case on appeal in 2014 (see paragraph 61 above). No explanation has been provided as to why the original case file, rather than a copy, had to be sent to another court for consultation. No record of the work of the enforcement court or the RSCC on the case at hand during these four years has been submitted to the Court.
• In the meantime, following the respondent’s new claim in 2008, the 2005 judgments was temporarily reversed by the judgment of 23 June 2010 in the respondent’s favour, but that judgment was quashed six months later and the fresh proceedings terminated as the respondent withdraw his claim soon after. The 2005 judgment remained unenforced and the Court does not have detailed information on the applicant’s contact with her children since then.
• Having regard to the above observations, the Court finds numerous failures on the part of the respondent State to make the adequate and effective efforts, such as to take coercive measures if necessary, or the inability to enforce those which had already been imposed to respond adequately to the respondent’s defiance of the court orders and decisions of social services. The respondent was in effect allowed to use the judicial system and the above-mentioned delays to his advantage until the factual situation was sufficiently altered by the passage of time so as to allow for a reversal of the applicant’s custody rights through a separate set of judicial proceedings or for the manipulated children to decide for themselves (see Tomić, cited above, § 104, and also, mutatis mutandis, Pini and Others v. Romania, cited above, § 188).
• Having regard to the facts of the case, including the passage of time, the best interests of the child, the criteria laid down in its own case-law and the parties’ submissions, the Court considers, in conclusion, that, notwithstanding the respondent State’s margin of appreciation, the non-enforcement of the applicant’s custody rights, as awarded by the interim order and final judgment, amounted to a breach of her right to respect for her family life as guaranteed by Article 8 of the Convention.

III.  APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

137. Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

A.  Damage

• The applicant claimed 200,000 euros (EUR) in respect of nonpecuniary damage. She argued that she had endured pain and suffering as a result of not seeing her children, including feelings of anxiety and helplessness. She stated she would use money to rebuild her relationship with the children and on joint activities. The applicant’s lawyer requested the Court to pay 90% of the amount awarded to the applicant’s bank account and 10% to his own.
• The Government maintained that the amount was excessive, inviting the Court to make an award in accordance with its case-law. The lawyer’s request to be paid 10% on account of the applicant’s mental anguish was immoral. They asked the Court that, should it find a violation of the Convention, any financial compensation awarded should be consistent with the Court’s own case-law in other similar cases.
• Under Article 41 of the Convention the purpose of awarding sums by way of just satisfaction is to provide reparation for damage suffered by those concerned to the extent that such events constitute a consequence of the violation that cannot otherwise be remedied.
• In the case at hand, the applicant’s children turned eighteen in 2014, which makes them eligible to choose with whom they will live, if anyone. The Court further considers that the applicant has suffered nonpecuniary harm as a result of being without any quality contact with both children for seven years and thereafter enjoying some irregular contact with them, despite the two decisions granting her custody rights. Such damage has had irremediable consequences on relations between the children and the applicant. The impugned conduct of the respondent State’s authorities in the present case must have been a source of distress for the applicant. Having regard to the above, and the amounts awarded in comparable cases and the basis of equity as required by Article 41, the Court awards directly to the applicant EUR 10,000 under this head, there being no legal or contractual obligations to make any payment to the applicant’s lawyer.

B.  Costs and expenses

• The applicant also claimed RSD 1,189,000 (EUR 10,654) for the costs and expenses incurred before the domestic courts and RSD 315,000 (approximately EUR 2,823) for those incurred before the Court. In this connection, her lawyer provided a detailed and itemised calculation.
• The Government maintained that the amount was excessive both under the Court’s standards and the “Lawyer’s Remuneration Tariff” (“Tarifa o nagradama i naknadama troškova za rad advokata”; published in OG RS no 121/2012).
• According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum. In the present case, concerning the costs and expenses incurred domestically, the Court considers that the amounts claimed by the applicant are excessive. Regard being had to all of the information in its possession and the above criteria, however, the Court considers it reasonable to award the applicant the sum of EUR 5,300 for the costs and expenses incurred domestically, as well as those incurred before this Court.

C.  Default interest

145. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Declares the application admissible; 

2. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention as regards the protracted length of proceedings before the Constitutional Court; 

3. Holds that there has been a violation of Article 8 of the Convention as regards the non-enforcement of the custody interim order and the judgment; 

4. Holds
   • that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:
     • EUR 10,000 (ten thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
     • EUR 5,300 (five thousand three hundred euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
   • that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 8 October 2019, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 Stephen Phillips                                                       Vincent A. De Gaetano

        Registrar                                                                         President