Vučković i drugi protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 51/2014 од 12.5.2014. године.

ВЕЛИКО ВЕЋЕ

ПРЕДМЕТ ВУЧКОВИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ
(Представке бр. 17153/11, 17157/11, 17160/11, 17163/11, 17168/11, 17173/11, 17178/11, 17181/11, 17182/11, 17186/11, 17343/11, 17344/11, 17362/11, 17364/11, 17367/11, 17370/11, 17372/11, 17377/11, 17380/11, 17382/11, 17386/11, 17421/11, 17424/11, 17428/11, 17431/11, 17435/11, 17438/11, 17439/11, 17440/11 и 17443/11)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
25. март 2014. године

Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакторских измена.

У предмету Вучковић и други против Србије, Европски суд за људска права, на заседању Великог већа у саставу:

Dean Spielmann, председник,

Josep Casadevall,

Ineta Ziemele,

Mark Villiger,

Alvina Gyulumyan,

Khanlar Hajiyev,

David Thór Björgvinsson,

Ján Šikuta,

Dragoljub Popović,

Päivi Hirvelä,

Nona Tsotsoria,

Kristina Pardalos,

Ganna Yudkivska,

Vincent A. De Gaetano,

Helen Keller,

Aleš Pejchal,

Ksenija Turković, судије,

и Michael O’Boyle, заменик секретара,

после већања на затвореној седници 15. маја 2013. године и 29. јануара 2014. године, доноси следећу пресуду, која је усвојена последњег наведеног дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу тридесет посебних представки против Србије које су Суду поднете према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), 14. фебруара 2011. године. Сви подносиоци представки су држављани Србије, а њихови лични подаци наведени су у Прилогу ове пресуде.

2. Подносиоце представки заступали су господин С. Алексић и госпођа Б. Исаиловић, адвокати из Ниша, односно Париза.

3. Владу Србије ("Влада") заступао је њен заступник и помоћник министра правде и државне управе, господин С. Царић.

4. Подносиоци представки су се жалили, ослањајући се на чл. 6. и 14. Конвенције, на дискриминацију и недоследност домаће судске праксе у вези са исплатом дневница одобрених свим резервистима који су служили у Војсци Југославије у периоду од марта до јуна 1999. године.

5. Представке су додељене Другом одељењу Суда (правило 52. став 1. Пословника Суда).

6. Председник Другог одељења је 24. августа 2011. године одлучио да Владу обавести о притужбама подносилаца представки према чл. 6. и 14. Конвенције - овај други члан у вези са чланом 1. Протокола број 1 - и према члану 1. Протокола број 12. Такође је одлучено да ће Суд истовремено донети одлуку о допуштености и основаности представки (члан 29. став 1).

7. Веће Другог одељења састављено од следећих судија: Françoise Tulkens, Danutė Jočienė, Драгољуб Поповић, Isabelle Berro-Lefèvre, András Sajó, Işıl Karakaş и Guido Raimondi, такође од Françoise Elens-Passos, заменика секретара Одељења, је 28. августа 2012. године једногласно одлучило да представке споји. Оно је, већином гласова, прогласило притужбе у вези с дискриминацијом на основу члана 14. Конвенције тумачене у вези са чланом 1. Протокола број 1, као и оне на основу члана 1. Протокола број 12, допуштеним. Преостале притужбе, на основу члана 6. Конвенције, у вези са недоследном домаћом судском праксом, једногласно су проглашене недопуштеним. Веће је даље утврдило, гласовима шест према један, повреду члана 14. тумаченог у вези са чланом 1. Протокола број 1, једногласно утврдило да члан 1. Протокола број 12 не би требало разматрати посебно, и једногласно одбацило захтеве подносилаца представки за правично задовољење као неблаговремене. Оно је, међутим, према члану 46. одлучило, гласовима шест према један, да се одреди да, у року од шест месеци од датума када пресуда постане правоснажна, Влада мора предузети све одговарајуће мере да осигура исплату предметних дневница без дискриминације свима који на њих имају право. Веће је најзад одлучило већином гласова да одложи, за шест месеци почев од наведеног датума, разматрање свих сличних представки које су поднете Суду. Делимично сагласно и делимично издвојено мишљење судије Sajó приложено је уз пресуду.

8. Влада је 26. новембра 2012. године затражила да се предмет проследи Великом већу на основу члана 43. Конвенције и правила 73. Одбор Великог већа је 11. фебруара 2013. године одобрио тај захтев.

9. Састав Великог већа је утврђен према одредбама члана 26. ст. 4. и 5. Конвенције и правила 24.

10. И подносиоци представки и Влада су доставили писана запажања.

11. Заседање је одржано у Згради људских права, Стразбур, 15. маја 2013. године (правило 59. став 3).

Пред Судом су се појавили:

(a) за Владу,

С. ЦАРИЋ, помоћник министра правде и државне управе, заступник,

В. РОДИЋ, Канцеларија заступника,

Н. ПЕТКОВИЋ, Канцеларија заступника,

Р. АРСЕНИЈЕВИЋ, Министарство одбране,

С. ВУКСАНОВИЋ, Министарство одбране,

С. ЂУРЂЕВИЋ, саветници;

(б) за подносиоце представки

С. АЛЕКСИЋ,

Б. ИСАИЛОВИЋ, адвокат,

М. ЛАЗАРЕВИЋ, саветник.

Велико веће је саслушало обраћања господина Алексића, госпође Исаиловић и господина Царића, као и одговоре које су дали госпођа Исаиловић и господин Царић на питања која су судије поставиле.

Подносиоци представки су на дан заседања поднели додатна документа, а председник је странкама одобрио да доставе писане коментаре у вези са њима. Влада и подносиоци представки су доставили писане коментаре 17. јуна 2013. године, односно 25. јуна 2013. године.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

12. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати како следи.

A. Контекст и поступци које су покренули подносиоци представки

13. Сви подносиоци представки су били резервисти које је мобилисала Војска Југославије у вези са интервенцијом Организације северно-атланског пакта у Србији. Они су били у војној служби од марта до јуна 1999. године, и на основу тога су имали право на одређене дневнице према Правилнику о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије (видети став 44. у даљем тексту) и на основу две посебне одлуке (бр. 03/825-2 и 06/691-1) које је 1. априла, односно 3. априла 1999. године донео начелник Генералштаба Војске Југославије.

14. После демобилизације Влада је, међутим, наводно одбила да испуни своју обавезу према резервистима, укључујући и подносиоце представки.

15. Резервисти су касније организовали серију јавних протеста, од којих су се неки завршили отвореним сукобом са полицијом. Коначно, после дужих преговора, Влада је 11. јануара 2008. године постигла споразум са неким резервистима (у даљем тексту: "Споразум"), конкретно са оним са пребивалиштем у општинама Куршумлија, Лебане, Бојник, Житорађа, Дољевац, Прокупље и Блаце, којим је њима гарантована исплата у шест месечних рата. Ово плаћање је требало да се изврши преко њихових општина, при чему су предвиђене збирне суме за сваку општину. Наведене општине су изабране због статуса "неразвијених", који је подразумевао да су резервисти лошег имовинског стања. Са своје стране, ови резервисти прихватили су да се одрекну свих преосталих тужбених захтева по основу службе у војсци за 1999. годину о којима је одлучивање било у току пред парничним судовима, као и свих других потраживања с тим у вези. Најзад, предвиђено је да ће критеријуме за расподелу предметне "финансијске помоћи" утврдити Комисија састављена од представника локалне самоуправе и представника самих резервиста.

16. Подносиоци представки, као и сви други резервисти без пријављеног пребивалишта у једној од седам наведених општина, нису могли имати корист на основу Споразума.

1. Парнични поступак

17. Подносиоци представки су због тога 26. марта 2009. године поднели парничну тужбу против Тужене државе на основу прописа наведених у ставу 13. у горњем тексту. У својим поднесцима они су истакли, између осталог, дискриминацију на основу Споразума. Тужбеним захтевом подносиоци представки су тражили исплату одређених сума на име предметних дневница, као и одређене друге привилегије, а да се нису позвали ни на једну одредбу о забрани дискриминације - домаћу или међународну - нити су се на неки други начин осврнули на питање дискриминације.

18. Основни суд у Нишу је 8. јула 2010. године пресудио против подносилаца представки. Он је при томе потврдио ваљаност правног основа њихове тужбе, али је констатовао, као што је Тужена истакла, да је важећи рок застарелости био три године од њихове демобилизације, у складу са чланом 376. став 1. Закона о облигационим односима (видети став 49. у даљем тексту). Тужба подносилаца представки је према томе поднета неблаговремено.

19. Подносиоци представки су 2. августа 2010. године поднели жалбу против те пресуде, жалећи се на разне процесне грешке наводно направљене у првој инстанци, пропуст горе наведеног суда да правилно утврди све битне чињенице, и погрешну примену важећих рокова застаревања. Подносиоци представки су се такође позвали на Споразум, у оној мери у којој су други резервисти тиме решили свој проблем без суђења, али се нису позвали ни на једну одредбу против дискриминације, домаћу или међународну.

20. Апелациони суд у Нишу је 16. новембра 2010. године потврдио спорну пресуду по жалби, која је тиме постала правоснажна. У образложењу пресуде суд је навео, између осталог, да је Министарство одбране заиста исплатило дневнице "само делом", али су и трогодишњи и петогодишњи рокови застарелости прописани чланом 376. ставови 1. и 2. Закона о облигационим односима већ били истекли пре него што су подносиоци представки поднели тужбу (видети став 49. у даљем тексту). Апелациони суд је сматрао да Споразум није од значаја за ово питање пошто су подносиоци представки тражили исплату износа који су им припадали по другом правном основу.

2. Уставна жалба

21. После достављања одлуке Апелационог суда, подносиоци представки су се 21. јануара 2011. године жалили Уставном суду. Ослањајући се на чланове 32. и 36. Устава (видети став 32. у даљем тексту) и члан 6. Конвенције, они су се жалили на правичност парничног поступка и погрешну примену релевантног домаћег права, укључујући и одредбе о застарелости. Подносиоци представки су такође тврдили да спорна пресуда Апелационог суда у Нишу није доследна бројним пресудама које су донели други апелациони судови у Србији - тј. окружни судови док су постојали, као и виши и апелациони судови после тога - који су на исте чињенице примењивали дужи, десетогодишњи рок застарелости и тако пресуђивали у корист тужилаца (видети члан 371. Закона о облигационим односима, у ставу 48. у даљем тексту). Подносиоци представки су најзад навели Споразум и каснију одлуку Владе којом је потврђен, али нису образложили њихову суштину и/или утицај.

22. После усвајања пресуде Већа у овом предмету, Уставни суд је 5. децембра 2012. године пресудио у корист подносилаца представки у вези са њиховим притужбама на недоследну домаћу судску праксу у односу на примену застаревања од стране парничних судова (исте притужбе Веће је одбило као очигледно неосноване - видети ст. 54-60. његове пресуде од 28. августа 2012. године), али Споразум није поменуо. Уставни суд је, према томе, утврдио повреду члана 36. став 1. Устава. Он је наложио да се његова одлука објави у "Службеном гласнику Републике Србије", сматрајући да је ово довољно задовољење у ситуацији када су парнични судови, упркос наведеној недоследности, применили релевантно материјално право на основу "уставно прихватљивог тумачења" истог. За детаљније образложење, Уставни суд се позвао на своју одлуку од 7. новембра 2012. године у вези са истим питањем у једном другом предмету са другим подносиоцима жалбе (Уж. 2156/11).

23. Одлука Уставног суда од 7. новембра 2012. године односила се, између осталог, на недоследност судске праксе у питању, цитирајући конкретне пресуде без обзира на временски оквир, и њом је утврђена повреда права подносилаца жалбе на једнаку заштиту пред судовима које је зајемчено чланом 36. став 1. Устава. Уставни суд је био мишљења да су највиши судови, пресуђујући различито о важности захтева заснованих на идентичним чињеницама и праву, ставили подносиоце жалбе чији су захтеви одбачени у суштински другачији положај од тужилаца чији су захтеви били усвојени. Према томе, дошло је до повреде члана 36. став 1. Уставни суд је, међутим, сматрао да тврдње пред њим не представљају уставни основ да он може да утврди повреду права подносилаца жалбе на правично суђење у оној мери у којој су се они жалили на процесну правичност и наводно неодговарајућу квалификацију правне природе њихових захтева од стране парничних судова. Додатна притужба подносилаца представки, према члану 21. Устава, такође је одбијена. Посебно, није постајао доказ да се поткрепи тврдња да су одлуке првостепених и другостепених судова у парничном предмету подносилаца представки донете на основу неких "личних својстава", што је предуслов за утврђивање постојања повреде начела недискриминације. Уставни суд је констатовао став Већа од 28. августа 2012. године о повреди забране дискриминације према члану 14. Конвенције у вези са чланом 1. Протокола број 1 (видети став 7. у горњем тексту; за додатну уставну судску праксу у овом смислу, видети одлуку Уж. 2886/10 oд 4. октобра 2012. године, као и одлуке Уж. 649/11 и Уж. 2021/11, обе од 12. децембра 2012. године, у релевантним деловима), али из разлога који су другачији од оних наведених у овој конкретној уставној жалби. Чињеница да је ова друга притужба одбијена није утицала на обавезу државе да поступи у складу са одлуком Европског суда у односу на сва лица, укључујући подносиоце жалбе, чије ратне дневнице нису биле исплаћене.

Б. Остале парнице

24. У периоду од 2002. године до почетка марта 2009. године првостепени и апелациони судови широм Србије пресуђивали су и у корист резервиста у ситуацији као што је ситуација подносилаца представки и против њих, ослањајући се на трогодишњи /петогодишњи или десетогодишњи рок застарелости (као пример предмета где су резервисти били успешни, видети, међу многим другим, пресуде Окружног суда у Београду Гж. 1703/05 и 2386/08 од 13. априла 2005. године, односно 16. јула 2008. године).

25. У међувремену је Врховни суд 2003. године и 2004. године усвојио два правна схватања, а оба су подразумевала да би важећи рокови застарелости требало да буду три или пет година сходно члану 376. ставови 1. и 2. Закона о облигационим односима (видети став 49. у даљем тексту).

26. У периоду од 25. фебруара 2010 . године до 15. септембра 2011. године разни апелациони судови суштински су пресуђивали у складу са правним схватањима Врховног суда из 2003. године и 2004. године (видети, на пример, решење Вишег суда у Краљеву, Гж. 1476/11 од 15. септембра 2011. године; Вишег суда у Ваљеву, Гж. 252/10 од 25. фебруара 2010. године, 806/10 од 27. маја 2010. године, 1301/10 од 30. септембра 2010. године, 1364/10 од 4. новембра 2010. године и 355/11 од 24. марта 2011. године; Вишег суда у Крушевцу, Гж. 38/11 од 27. јануара 2011. године, 282/11 од 7. априла 2011. године и 280/11 од 26. априла 2011. године; као и Апелационог суда у Нишу, Гж. 2396/10 од 23. јуна 2010. године, 3379/2010 од 2. јула 2010. године, 2373/2010 од 21. јула 2010. године и 4117/2010 од 30. новембра 2010. године).

27. У периоду од 17. јуна 2009. године до 23. новембра 2011. године донет је и један број одлука у којима су апелациони судови пресудили против резервиста, мада по другом основу. Њихови тужбени захтеви, за разлику од тужбених захтева подносилаца представки у овом предмету, одбачени су због тога што су по својој природи управни, и као такви, не спадају у надлежност парничних судова (видети решење Окружног суда у Београду Гж. 7773/09 од 17. јуна 2009. године, као и решења Вишег суда у Београду Гж. 11139/10, 11636/10 и 10897/10 од 17. новембра 2010. године, 23. новембра 2011. године и 23. новембра 2011. године).

В. Додатне чињенице у вези са Споразумом

28. Влада је 17. јануара 2008. године потврдила Споразум и одлучила да предметним општинама исплати износе наведене у њему.

29. Влада је 28. августа 2008. године формирала радну групу са задатком да обради захтеве свих других резервиста, тј. оних који немају пребивалиште у наведених седам општина. Међутим, пошто је са разним групама резервиста разговарала о овом питању, ова радна група је коначно закључила да њихови захтеви нису прихватљиви, између осталог, због тога: (а) што нису ускладили или конкретизовали своје захтеве; (б) што није било јасно по ком основу су их заступали неки од њихових представника; (в) што су недостајала државна средства која би се могла употребити у ту сврху; и (г) што су у већини случајева ратне дневнице већ исплаћене резервистима.

30. Повереница за заштиту равноправности, институција налик омбудсману установљена на основу Закона о забрани дискриминације (видети ст. 40. и 41. у даљем тексту), је 26. јула 2011. године разматрала притужбе једне организације која је заступала интересе резервиста у ситуацији као што је ситуација подносилаца представки. Она је закључила да су они дискриминисани на основу пријављеног пребивалишта, тј. због тога што нису имали пребивалиште у седам привилегованих општина, и препоручила Влади да предузме све неопходне мере како би се обезбедило да сви резервисти добију исплате утврђене одлуком од 17. јануара 2008. године. Влада је такође позвана да Повереници достави одговарајући "акциони план" у року од тридесет дана. У образложењу одлуке Поверенице констатовано је, између осталог, да су предметне исплате представљале дневнице, без обзира што их је Влада сматрала социјалном помоћи, а да то најбоље показује чињеница да су резервисти у питању морали да се одрекну тужби у вези са дневницама, као и чињеница да резервисти са пребивалиштем у седам дотичних општина појединачно никада нису имали обавезу да доказују имовинско стање и социјалну угроженост. Због тога, јасно је да није било објективног и разумног оправдања за различито третирање резервиста само на основу пребивалишта.

31. Министарство рада и социјалне политике је 7. децембра 2011. године констатовало да би преговоре требало наставити са разним групама резервиста и да би, ако је могуће, финансијску помоћ требало доделити најугроженијим од њих.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

A. Устав Републике Србије (објављен у "Службеном гласнику Републике Србије" - "Службени гласник РС" - број 98/06)

32. Релевантне одредбе Устава гласе како следи:

Члан 18.

"Људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно се примењују.

Уставом се јемче... непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права,... [и] ... потврђеним међународним уговорима ... Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остваривање појединачног права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права.

Одредбе о људским и мањинским правима тумаче се... сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење."

Члан 21.

"Пред Уставом и законом сви су једнаки.

Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.

Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета."

Члан 32. став 1.

"Свако има право на ... [правично суђење пред] ... судом ... [у одлучивању] ... о његовим [или њеним] правима и обавезама ..."

Члан 36. став 1.

"Јемчи се једнака заштита права ...пред судовима."

Члан 170.

"Уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту."

Б. Закон о Уставном суду (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 109/07 и 99/11)

33. Члан 36. став 1 (7) прописује да Уставни суд одбацује поднесак, укључујући и уставну жалбу, када услови за покретање одговарајућег поступка, утврђени законом, нису испуњени.

34. Члан 87. прописује да ће ако Уставни суд донесе одлуку у корист једне групе људи о датом питању, та одлука такође важити за друга лица у истој правној ситуацији, чак и када она лично нису поднела уставну жалбу у вези с тим питањем.

В. Пракса Уставног суда

35. У складу са ставовима Уставног суда од 30. октобра 2008. године и 2. априла 2009. године, он је "везан" захтевом формулисаним уставном жалбом приликом разматрања да ли је дошло до повреде права или слободе зајемчених Уставом. Уставни суд може разматрати жалбу само у границама формулисаног захтева.

36. Уставни суд је 9. јуна 2010. године и 17. фебруара 2011. године одбио две посебне уставне жалбе које су поднели резервисти у ситуацији сличној ситуацији подносилаца представки. Он је констатовао, између осталог, да су одлуке парничних судова против њих биле "засноване на важећим домаћим законима". Подносиоци представки се, међутим, нису никада конкретно жалили на недоследност релевантне судске праксе нити на дискриминацију (Уж. 460/08 и Уж. 2293/10).

37. Дана 17. фебруара 2011. године, у једном другом предмету као што је предмет подносилаца представки, ослањајући се на члан 21. Устава подносиоци жалбе су се жалили због различитог третмана две групе резервиста на основу Споразума. Уставни суд, позивајући се на "акцесорну природу" члана 21. и констатујући да се подносиоци жалбе нису позвали на другу уставну одредбу у вези са тим чланом, није одлучио о притужби. Он је затим прешао на разматрање притужби према члану 36. став 1. Устава, конкретно уставне гаранције о једнакости пред судовима, и одбио их пошто подносиоци жалбе нису понудили одговарајући доказ у вези са постојањем недоследне судске праксе о том питању (Уж. 2901/10).

38. Дана 8. марта 2012. године, у предмету у ком су парнични судови одбацили захтеве резервиста зато што су ван њихове надлежности ratione materiae(видети, на пример, став 27. у горњем тексту), Уставни суд је пресудио у корист подносилаца жалбе, који су тврдили да је судска пракса недоследна (у вези са пресудама донетим у њиховим предметима и неколико других пресуда које су судови донели 2002. године), и наложили понављање парничног поступка. У вези са притужбом подносилаца представки на дискриминацију на основу члана 21. Устава, Уставни суд је нашао да нема доказа да су подносиоци жалбе били дискриминисани од стране судова на основу неког "личног својства". Најзад, додатна притужба подносилаца жалбе на дискриминацију - са позивањем на Споразум - због тога што су неким резервистима дневнице исплаћене док другима, укључујући и саме подносиоце жалбе, нису, само на основу места пребивалишта, није разматрана (Уж. 2289/09).

39. Дана 4. јануара 2011. године, у предмету сличном предмету подносилаца представки, велики број резервиста је поднео жалбу Уставном суду. Они су се ослонили на чл. 21. и 32. Устава и притуживали се на недоследну судску праксу у питању као и на дискриминацију на основу Споразума. У каснијим поднесцима подносиоци жалбе су исправили одређене грешке садржане у жалби и даље се ослонили на члан 36. Устава. Уставни суд је 20. фебруара 2013. године пресудио у корист подносилаца жалбе у вези са недоследном судском праксом и нашао повреду чл. 32. и 36. Он се, међутим, није осврнуо ни на Споразум ни на притужбу подносилаца представки на дискриминацију с тим у вези (Уж. 43/11). За детаљније образложење, Уставни суд се позвао на своју одлуку од 4. октобра 2012. године у вези са истим питањем, али са другачијим подносиоцима жалбе (Уж. 2886/10; видети став 23. у горњем тексту).

Г. Закон о забрани дискриминације (објављен у "Службеном гласнику РС", број 22/09)

40. Члан 43. утврђује разне облике задовољења за жртве дискриминације. Они обухватају и судске забране и доношење утврђујуће пресуде, као што је признање претрпљене дискриминације и њена забрана у будућности, као и накнаду сваке материјалне и/или нематеријалне штете. У овом контексту се такође може одредити и објављивање пресуде парничног суда у медијима.

41. Закон о забрани дискриминације ступио је на снагу 7. априла 2009. године.

Д. Закон о парничном поступку (објављен у "Службеном гласнику РС", број 72/11)

42. Члан 426, тачка 12. прописује да се поступак може поновити ако Уставни суд у међувремену нађе повреду процесних права подносиоца уставне жалбе која је могла искључити повољнији исход парничног поступка у питању.

43. Члан 428. став 1 (4) прописује, између осталог, да у таквој ситуацији захтев за поновно покретање поступка може да се поднесе у року од шездесет дана од када је странка у питању могла да употреби одлуку Уставног суда.

Ђ. Правилник о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије (објављен у "Војном службеном гласнику", бр. 38/93, 23/93, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99 и 7/99)

44. Овај правилник утврђује релевантне детаље у вези са накнадом трошкова насталих у вези са војном службом.

Е. Закон о облигационим односима (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Републике Југославије", бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и "Службеном листу Савезне Републике Југославије, број 31/93)

45. Чланови 199. и 200. Закона о облигационим односима прописују, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физичку бол или, заправо, душевну патњу као последицу повреде права личности има право, у зависности од трајања и јачине патње, да у поступку пред парничним судовима тражи новчану накнаду и да, осим тога, захтева друге начине да се повреда исправи "који би могли" да обезбеде одговарајуће нематеријално задовољење. Видети, на пример, пресуду П бр. 2939/01 Општинског суда у Шапцу од 20. фебруара 2002. године, у вези са дискриминацијом Рома да користи базен за пливање, у којој је наведени суд потврдио дискриминацију коју су тужиоци наводили, забранио сваку такву дискриминацију у будућности, и туженом наложио да објави извињење у познатом српском дневном листу. Окружни суд у Шапцу је 3. јула 2003. године потврдио пресуду по жалби (Гж. 1591/02).

46. Члан 360. став 3. прописује да судови не могу, током поступка пред њима, узимати у обзир застарелост ако се дужник на њу не позове.

47. Члан 367. прописује да, када дужник плаћа дуг који због застаревања није имао обавезу да плати, он нема право на повраћај плаћеног износа.

48. Члан 371. наводи да је општи рок застарелости за потраживања десет година, осим ако није другачије прописано.

49. Члан 376. ст.1. и 2. прописују, између осталог, да је рок застарелости за потраживање накнаде проузроковане штете три године од тренутка када оштећеник сазна за штету у питању, али да је, у сваком случају, апсолутни рок пет година од тренутка настанка штете.

50. Чланови 387. и 388. прописују, између осталог, да се застаревање прекида када дужник прихвати - непосредно или посредно - дуг у питању, или када поверилац поднесе тужбу.

51. Члан 392. ст. 1-3. прописује, између осталог, да у случају таквог прекида застаревање почиње поново да тече од дужниковог прихватања дуга у питању или завршетка парнице, до коначног намирења.

52. Члан 393. прописује, између осталог, да када дужник прихвати преосталу обавезу на основу новог договора, ново застаревање почиње да тече у односу на нови договор.

Ж. Правна схватања Грађанског одељења Врховног суда Србије

53. Врховни суд је 26. маја 2003. године утврдио, између осталог, да парнични судови имају надлежност да суде о основаности свих предмета у вези са дневницама резервиста под условом да је обештећење које тужилац тражи накнада штете претрпљене с тим у вези (видети став 49. у горњем тексту) на основу наводног противзаконитог акта државе (објављено у "Билтену Врховног суда", број 1/04).

54. Врховни суд је 6. априла 2004. године у суштини поново потврдио правно схватање од 26. маја 2003. године, проширујући његову примену на одређена друга "права на основу службе у војсци". Он је такође констатовао да је у међувремену било одређене недоследности пред судовима (објављено у "Билтену Врховног суда", број 1/04).

ПРАВО

55. Подносиоци представки су се жалили на дискриминацију на основу Споразума (видети ст. 15. и 28. у горњем тексту), позивајући се на члан 14. Конвенције, у вези са чланом 1. Протокола број 1, и члан 1. Протокола број 12. Те одредбе гласе како следи:

Члан 14. Конвенције

"Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус."

Члан 1. Протокола број 1

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."

Члан 1. Протокола број 12

"1. Уживање сваког права које закон предвиђа мора се обезбедити без дискриминације по било ком основу, као што је пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус.

2. Јавне власти не смеју ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1."

I. ОБИМ НАДЛЕЖНОСТИ ВЕЛИКОГ ВЕЋА

56. Суд подсећа на своју добро утврђену праксу да "предмет" упућен Великом већу обавезно обухвата све аспекте представке или представки које је веће разматрало у својој пресуди, и да обим његове надлежности у "предмету" ограничава само одлука већа о допуштености. У тим границама, Велико веће може такође разматрати, када је прикладно, питања у вези са допуштеношћу представке на исти начин како је то могуће у редовном поступку већа. Оно то може такође урадити, на пример, на основу члана 35. став 4. in fine Конвенције (који Суд овлашћује да "одбаци сваку представку коју сматра недопуштеном ... у било којој фази поступка"), или када су таква питања спојена са основаношћу или када су на други начин битна у фази разматрања основаности (видети K. и T. против Финске [ВВ], број 25702/94, ст. 140-41, ЕЦХР 2001-VII, и Perna против Италије [ВВ], број 48898/99, ст. 23-24, ЕЦХР 2003-V). Стога, чак и у фази разматрања основаности и сходно правилу 55 Пословника Суда, Суд може поново размотрити одлуку којом је представка проглашена допуштеном када закључи да је она требало да буде проглашена недопуштеном због једног од разлога наведених у прва три става члана 35. Конвенције (видети, уз одговарајуће измене, Odièvre против Француске [ВВ], број 42326/98, став 22, ЕЦХР 2003-III, и Azinas против Кипра [ВВ], број 56679/00, став 32, ЕЦХР 2004-III).

II. ПРЕТХОДНИ ПРИГОВОРИ ВЛАДЕ

A. Неисцрпеност домаћих правних лекова

1. Поднесци Владе Великом већу

57. Влада је истакла да су подносиоци представки пропустили да исцрпе релевантне домаће правне лекове у вези са притужбама на дискриминацију.

58. Њихова парнична тужба, упркос томе што је у њој поменут Споразум, односила се на наводни дуг Владе за дневнице и одбачена је на основу важећих рокова застарелости. Требало је да подносиоци представки уместо тога покрену парнични поступак на основу члана 43. Закона о забрани дискриминације, или да се ослоне на ту одредбу у парничном поступку који су већ покренули, пошто је он нудио разне облике задовољења укључујући судску забрану и утврђујућу пресуду као видове задовољења, у зависности од конкретног случаја (видети, такође, релевантне одредбе Закона о облигационим односима, као и релевантну судску праксу, сумиране у ставу 45. у горњем тексту).

59. Подносиоци представки нису правилно исцрпели ни уставни пут жалбе. Додуше, они су се позивали на Споразум у својој уставној жалби, али нису тражили "заштиту од дискриминације". Штавише, подносиоци представки су се конкретно ослонили на чл. 32. и 36. Устава, који јемче право на правично суђење и право на једнаку заштиту пред судовима, али се нису уопште позвали на члан 21. Устава, који садржи општу забрану дискриминације. У таквим околностима, везан притужбама подносилаца жалбе, Уставни суд није могао разматрати наводну дискриминацију.

60. Одлуком Уставног суда (Уж. 2901/10) од 17. фебруара 2011. године уставна жалба је одбачена "из процесних разлога", због чега се никада није расправљало о основаности притужбе у вези с дискриминацијом (видети став 37. у горњем тексту).

61. У сваком случају, у предмету Винчић Суд је утврдио да би уставну жалбу требало, у принципу, сматрати делотворним домаћим правним леком у смислу члана 35. став 1. Конвенције у вези са свим представкама поднетим од 7. августа 2008. године (видети Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 и друге, став 51, 1. децембар 2009. године).

62. Најзад, Влада је тврдила да су од одлуке Уставног суда од 7. новембра 2012. године (Уж број 2157/11), а посебно после одлуке у корист подносилаца представки коју је тај суд донео 5. децембра 2012. године, подносиоци представки могли да поднесу захтев за понављање парничног поступка на основу релевантних одредаба Закона о Уставном суду или Закона о парничном поступку (видети ст. 22, 23, 34. и 42. у горњем тексту).

2. Поднесци подносилаца представки Великом већу

63. Подносиоци представки су остали при ставу да су они испунили захтев да искористе домаће правне лекове. Сам Суд је давно утврдио да начело супсидијарности није апсолутно, што значи да правни лекови који нису адекватни или делотворни у посебним околностима предмета не морају да се искористе.

64. У вези са задовољењем у парничном поступку, када су подносиоци представки схватили да Споразум за њих не важи, они су поднели парничну тужбу. Тиме су они прећутно покренули питање дискриминације пред Основним судом, као и пред Апелационим судом, и тражили да буду стављени у исти положај са оним резервистима који су заиста имали користи од Споразума. Али, то "би Државу коштало много пара", а "за судије које су остале на положајима после реформе 2005. године то је била прилика" да "служе интересима" Владе која их је "спасила од отпуштања". Односни домаћи судови су тако потпуно занемарили сврху захтева подносилаца представки и одбацили су је као неблаговремену, а да никада нису донели одлуку о наводној дискриминацији. Подносиоци представки су приметили да је до предметне дискриминације дошло 2008. године, када је Споразум постигнут.

65. У вези са уставном жалбом, подносиоци представки су прихватили мишљење Већа из ст. 71-75. његове пресуде. Они су признали да нису сачекали исход тог поступка пре него што су представке поднели Суду. Ово, међутим, не би требало да се узме против њих с обзиром на врсту одлука које је Уставни суд донео пре и после тог датума. Те одлуке обухватају, између осталог, одлуку од 5. децембра 2012. године у овом предмету, где подносиоци представки нису добили задовољење које је могло да их стави у исти положај као и резервисте који су имали користи од Споразума. Иако је тачно да се подносиоци представки нису ослонили на члан 21. Устава у својој жалби, Уставни суд је могао разматрати питање дискриминације пошто су постојале релевантне информације у списима предмета (да поткрепе овај аргумент, подносиоци представки су се позвали на одлуку Уж. број 2156/11 Уставног суда; видети став 23. у горњем тексту). У осталим случајевима, међутим, где су резервисти конкретно покренули питање дискриминације због Споразума и ослонили се на члан 21. Устава, Уставни суд је урадио супротно и чак није сматрао да је обавезан да га разматра (видети, на пример, Уж. 43/11 описана у ставу 39. у горњем тексту). Образложење у свим одлукама у вези са предметима као што је предмет подносилаца представки било је практично идентично и састојало се од већ припремљених формула. Додуше, у неким предметима Уставни суд је нашао да је постојало различито поступање чиме је Устав прекршен због недоследности судске праксе, али је само одредио објављивање својих одлука у "Службеном гласнику Републике Србије" као задовољење.

66. С обзиром на горе наведено, не би могло бити сумње да је уставна жалба била чисто теоретски правни лек, с обзиром на општи правни и политички контекст и посебно ситуацију резервиста (видети ставове 30. и 32. пресуде Већа, а такође и одлуке Уставног суда Уж. бр. 2156/11, 43/11, 2886/10, 649/11 и 2021/11, наведене у ставовима 23, 38 и 39. у горњем тексту).

3. Одлука Већа

67. Веће је приметило, између осталог, да су притужбе у погледу дискриминације сличне притужбама подносилаца представки изнели и подносиоци жалбе у предмету Уж. 2901/10, али да их је Уставни суд 17. фебруара 2011. године заправо игнорисао, не понудивши никакву суштинску оцену тог питања (видети став 37. у горњем тексту). Заиста, у запажањима пред Већем Влада је то признала, али је остала при ставу да нема доказа да су подносиоци жалбе у том предмету икада тражили да се закључи споразум као што је онај од 11. јануара 2008. године. Веће је, међутим, констатовало да ова оцена, чак и под претпоставком да је битна за ове подносиоце представки, није заснована на чињеницама пошто су између Владе и резервиста уопште вођени дуги преговори, али без успеха, о проширењу начела усвојених 11. јануара 2008. године и на све остале, а подносиоци представки су лично јасно показали поштовање овог става покренувши свој парнични поступак 26. марта 2009. године.

68. У таквим околностима, Веће је сматрало да је јасно да се, упркос чињеници да "би уставну жалбу требало, у начелу, сматрати делотворним домаћим правним средством у смислу члана 35. став 1. Конвенције у односу на све представке поднете [против Србије] од 7. августа 2008. године", овај посебан пут задовољења не може сматрати делотворним у вези са предметима који укључују притужбе као што су притужбе које су истакли подносиоци представки.

4. Оцена Суда

(a) Општа начела праксе Суда

69. Основна карактеристика система заштите успостављеног Конвенцијом је да је он супсидијаран у односу на националне системе који штите људска права. Суд се бави надзором над спровођењем обавеза из Конвенције од стране држава уговорница. Он не би требало да преузима улогу држава уговорница, које су одговорне да осигурају да се основна права и слободе њом предвиђене поштују и штите на домаћем нивоу. Правило о исцрпености домаћих правних лекова засновано је на претпоставци - која се огледа у члану 13. Конвенције, са којом је веома блиско - да постоји доступан делотворан правни лек у вези са наводном повредом. Ово правило је према томе незаобилазни део функционисања овог система заштите.

70. Државе су ослобођене одговарања пред међународним телом за своје поступке пре него што добију прилику да ствари исправе у сопственом правном систему, а они који желе да се позову на надлежност Суда да обавља надзор у вези са притужбама против неке државе су тако обавезни да прво употребе правне лекове које пружа национални правни систем (видети, међу многим другим изворима, Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 65, Извештаји 1996-IV). Требало би нагласити да Суд није првостепени суд. Он нема могућности нити је за његову функцију међународног суда прикладно, да суди у великом броју предмета који захтевају утврђивање основних чињеница или обрачунавање новчане накнаде - што би, као ствар начела и делотворне праксе, требало да буде домен домаће надлежности (видети Demopoulos и други против Турске (одлука) [ВВ], бр. 46113/99, 3843/02, 13751/02, 13466/03, 10200/04, 14163/04, 19993/04 и 21819/04, став 69, ЕЦХР 2010, где је Суд осим тога исцрпно навео начела утврђена ставовима 66. до 69. пресуде Akdivar и други, који су у релевантном делу поновљени у даљем тексту).

71. Обавеза да се искористе домаћа правна средства захтева од подносиоца представке да користи на уобичајен начин правна средства која су делотворна, довољна и доступна у погледу повреда његових или њених права према Конвенцији. Постојање правних лекова у питању мора бити довољно сигурно не само у теорији већ и у пракси, а ако није тако они неће имати потребну доступност и делотворност (видети Akdivar и други, цитирана у горњем тексту, став 66).

72. Члан 35. став 1. такође захтева да би притужбе које се касније намеравају поднети Стразбуру требало да буду изнете пред одговарајућим домаћим телом, бар прећутно (видети, на пример, Castells против Шпаније, 23. април 1992. године, став 32, серија A број 236; Gäfgen против Немачке [ВВ], број 22978/05, ст. 144 и 146, ЕЦХР 2010; и Fressoz и Roire против Француске [ВВ], број 29183/95, став 37, ЕЦХР 1999-I) и у складу са формалним захтевима и роковима утврђеним у домаћем праву и, даље, да би требало употребити свако процесно средство које би могло спречити повреду Конвенције (Akdivar и други, цитирана у горњем тексту, став 66). Када подносилац представке не поштује ове захтеве, његову или њену представку би, у начелу, требало прогласити недопуштеном због пропуста да исцрпи домаће правне лекове (видети, на пример, Cardot против Француске, 19. март 1991. године, став 34, серија A број 200, и Thiermann и други против Норвешке (одлука), број 18712/03, 8. март 2007. године).

73. Као што је указано у горњем тексту, међутим, не постоји обавеза коришћења правних лекова који су неодговарајући или неделотворни. Осим тога, према "опште прихваћеним правилима међународног права", могу постојати посебне околности које подносиоца представке ослобађају обавезе да исцрпи домаће правне лекове које има на располагању. Ово правило се такође не примењује када се покаже да постоји управна пракса која се састоји од понављања поступака некомпатибилних са Конвенцијом и званична толеранција државних органа, и када је такве природе да би поступак био узалудан и неделотворан (видети Akdivar и други, цитирана у горњем тексту, став 67).

74. Да би било делотворно, правно средство мора бити у стању да директно исправи дато стање ствари и мора понудити реалне изгледе за успех (видети Balogh против Мађарске, број 47940/99, став 30, 20. јул 2004. године, и Sejdovic против Италије [ВВ], број 56581/00, став 46, ЕЦХР 2006-II). Међутим, постојање пуких сумњи у изгледе за успех конкретног правног лека који није очигледно узалудан није ваљан разлог да се не искористи тај пут постизања задовољења (видети Akdivar и други, цитирана у горњем тексту, став 71, и Scoppola против Италије (број 2) [ВВ], број 10249/03, став 70, 17. септембар 2009. године).

75. У оној мери у којој на националном нивоу постоји правни лек који домаћим судовима омогућава да, бар прећутно, испитају тврдњу о повреди датог права из Конвенције, то је правни лек који би требало исцрпети (видети Azinas, цитиран у горњем тексту, став 38). Није довољно што је подносилац представке можда неуспешно употребио други правни лек који је могао изменити спорну меру по другом основу који нема везе са притужбом на повреду права из Конвенције. Притужба према Конвенцији је та која се морала изнети на националном нивоу да би "делотворни правни лекови" били исцрпени. Било би супротно супсидијарном карактеру система Конвенције када би се подносилац представке, игноришући могућу аргументацију коју има на основу Конвенције, могао ослонити на неки други основ пред националним органима да би оспорио меру о којој је реч, а онда поднео представку Суду заснивајући је на аргументацији на основу Конвенције (видети Van Oosterwijck, пресуда од 6. новембра 1980. године, серија A број 40, стр. 16-17, ст. 33-34, и Azinas, цитирана у горњем тексту, став 38).

76. Суд је, међутим, такође често истицао потребу да се правило о исцрпености примењује са одређеним степеном флексибилности и без претераног формализма (видети Ringeisen против Аустрије, 16. јул 1971. године, став 89, серија A број 13, и Akdivar и други, цитиран у горњем тексту, став 69). На пример, било би неоправдано формалистички да се од подносилаца представки тражи да употребе правни лек који чак ни највиши судови њихове земље не би од њих тражили да употребе (видети D.H. и други против Чешке Републике [ВВ], број 57325/00, ст. 117 и 118, ЕЦХР 2007-IV).

77. У погледу терета доказивања, на Влади која тврди да нису исцрпена домаћа правна средства је да задовољи Суд да је правно средство било делотворно, доступно и у теорији и у пракси у датом тренутку. Пошто се овај терет доказивања задовољи, на подносиоцу представке је да покаже да је правно средство које је Влада понудила заправо исцрпено или да је из неког разлога неодговарајуће и неделотворно у посебним околностима предмета и да су постојале посебне околности које су њега или њу ослобађале тог захтева (видети Akdivar и други, цитиран у горњем тексту, став 68; Demopoulos и други, цитиран у горњем тексту, став 69; и McFarlane против Ирске [ВВ], број 31333/06, став 107, 10. септембар 2010. године).

(б) Примена ових начела на конкретан предмет

78. Суд примећује да је према члановима 199. и 200. Закона о облигационим односима резервиста који је служио у војсци у периоду од марта до јуна 1999. године могао покренути поступак пред парничним судовима против органа Тужене државе и, под одређеним условима, тражити накнаду на име неисплаћених дневница које су ти органи дужни да исплате према Правилнику о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије (видети ст. 44. и 45. у горњем тексту) и двема посебним одлукама (бр. 03/825-2 и 06/691-1) које је 1. априла, односно 3. априла 1999. године донео начелник Генералштаба Војске Југославије. Такође је било могуће оспорити свако дискриминаторно поступање у вези са таквим исплатама које би било супротно забрани дискриминације према члану 21. Устава (видети став 32. у горњем тексту). Почев од 7. априла 2009. године, жртва дискриминације је осим тога могла тражити помоћ према члану 43. Закона о забрани дискриминације, који предвиђа разне облике судских забрана и/или доношење утврђујуће пресуде као задовољење за жртве дискриминације (видети став 40. у горњем тексту). Парнични судови су стога ималу пуну надлежност да разматрају захтеве као што су ови у предметном случају. Заиста, у једном броју сличних предмета у којима је суђено у периоду од 2002. године до почетка марта 2009. године, где се захтеви нису сматрали неблаговременим, првостепени и апелациони судови широм Србије усвајали су захтеве резервиста (видети став 24. у горњем тексту). Према томе, Суд је уверен да је у датом тренутку тужба парничним судовима представљала делотворан правни лек за потребе члана 35. став 1. Конвенције.

79. У предмету који се разматра, подносиоци представки су 26. марта 2009. године поднели парничну тужбу против Тужене државе на основу горе наведеног Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије и одлука које је донео начелник Генералштаба Војске Југославије (видети став 78. у горњем тексту). Они су тражили исплату конкретних износа на име наводно неисплаћених дневница у питању, а такође и одређене друге привилегије, као задовољење. Подносиоци представки се нису позвали на забрану дискриминације из члана 21. Устава, нити на одредбе против дискриминације из члана 14. Конвенције и члана 1. Протокола број 12, иако су оне биле непосредно примењиве на основу члана 18. Устава (видети ст. 17, 19, 32, 40. и 41. у горњем тексту). Они се нису позвали ни на Закон о забрани дискриминације, који је ступио на снагу 7. априла 2009. године, убрзо пошто је горе наведена парнична тужба поднета. У својим наводима којима су поткрепили тужбу, подносиоци представки су се, међутим, позвали на наводну дискриминацију која проистиче из Споразума.

80. Иако је потврдио да тужба подносилаца представки има важећи законски основ, Основни суд ју је 8. јула 2010. године одбацио као застарелу због истека трогодишњег рока утврђеног чланом 376. став 1. Закона о облигационим односима, сматрајући да је рок почео да тече од тренутка њихове демобилизације. Апелациони суд је одбацио њихову жалбу 16. новембра 2010. године из сличних разлога, наиме због тога што су и трогодишњи и петогодишњи рок застарелости прописани чланом 376. ст. 1 и 2. истекли (видети став 49. у горњем тексту). Суд би подсетио да је на националним органима првенствено, посебно на судовима, да реше проблеме тумачења домаћег законодавства (видети Pérez de Rada Cavanilles против Шпаније, 28. октобар 1998. године, став 43, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII; Waite и Kennedy против Немачке [ВВ], број 26083/94, став 54, ЕЦХР 1999-I; и Анђелковић против Србије, број 1401/08, став 24, 9. април 2013. године). Према тумачењу парничних судова, подносиоци представки нису поштовали важећа домаћа правила застаревања, што је један од услова који би обично требало испунити да би био испуњен услов из члана 35. став 1. Конвенције да се исцрпе домаћи правни лекови (видети став 72. у горњем тексту).

81. После тога, подносиоци представки су поднели жалбу Уставном суду у којој су оспорили, на основу чл. 32. и 36. Устава и члана 6. Конвенције, начин на који су горе наведени парнични судови применили правила о застаревању, посебно у пресуди од 16. новембра 2010. године, која је према њиховом мишљењу била погрешна и недоследна са применом истих правила од стране неких других националних судова, који су исправно применили правило о десет година према члану 371. Закона о облигационим односима (видети став 48. у горњем тексту).

82. Суд не може а да не примети да, иако су подносиоци представки навели Споразум у својој уставној жалби, што су учинили на основу свог претходног поступка пред парничним судовима у коме су тврдили да постоји дискриминација, они нису изнели притужбу у вези с дискриминацијом пред Уставним судом, ни изричито ни прећутно. Такође је потпуно разумљиво да Уставни суд ово питање није разматрао на сопствену иницијативу (видети став 35. у горњем тексту).

83. Велико веће, за разлику од Већа (видети ст. 71. до 75. пресуде Већа), није убеђено да уставни правни лек не би био делотворан у случају подносилаца представки. С тим у вези, Велико веће је констатовало три одлуке Уставног суда у сличним предметима, прве две (oд 17. фебруара 2011. године и 8. марта 2012. године) пре и трећу (oд 20. фебруара 2013. године) после датума његове одлуке од 5. децембра 2012. године у случају подносилаца представки. Ове одлуке могу донекле расветлити делотворност овог правног лека у таквим стварима. Ни у једном од ових случајева Уставни суд није порекао надлежност да разматра притужбе према члану 21. Устава у односу на наводна дискриминаторна дејства Споразума. У две ове одлуке пропустио је да се бави овим питањем, али је усвојио уставне жалбе у питању по другим основама (видети ст. 38. и 39. у горњем тексту). У трећој одлуци, пре датума предмета који се сада разматра, Уставни суд није разматрао притужбу, позивајући се на "акцесорни карактер" члана 21. и констатујући да се подносиоци представки нису позвали ни на једну уставну одредбу ради њене примене у вези са тим чланом (видети став 37. у горњем тексту).

84. По мишљењу Великог већа, горе наведено не показује да уставни правни лек не би понудио разумне изгледе за успех у вези са притужбом подносилаца представки на дискриминацију да су је они правилно изнели пред Уставним судом. Неколико пута раније када је разматрао представке поднете против исте Тужене државе, Суд је утврдио да "уставну жалбу, у принципу, треба сматрати делотворним домаћим правним леком у смислу члана 35. став 1. Конвенције у односу на све представке поднете [против Србије] од 7. августа 2008. године" (видети Винчић, цитирана у горњем тексту, став 51; видети такође Ракић и други против Србије, број 47460/07 и други, став 39, 5. октобар 2010. године, и Хајнал против Србије, број 36937/06, ст. 122. и 123, 19. јун 2012. године). Велико веће не види ниједан разлог да утврди другачије у овом предмету. Заиста, када правни системи обезбеђују уставну заштиту основних људских права и слобода, у начелу је на оштећеном појединцу да провери обим те заштите и омогући домаћим судовима да та права разраде тумачењем (видети Винчић, цитирана у горњем тексту, став 51; видети такође, mutatis mutandis и у контексту англосаксонског права, D против Ирске (одлука), број 26499/02, став 85, 28. јун 2006. године, и A, B и C против Ирске [ВВ], број 25579/05, став 142, ЕЦХР 2010). Као што је већ наведено у горњем тексту, постојање пуких сумњи у изгледе за успех одређеног правног лека, који није очигледно узалудан, није ваљан разлог да се тај пут исправљања повреде не исцрпи (видети став 74. у горњем тексту).

85. На основу тога, Суд налази да, иако су парнични и уставни правни лекови били довољни и доступни да омогуће задовољење за наводне повреде, подносиоци представки су пропустили да те правне лекове исцрпе.

86. Остаје да се размотри да ли су постојале неке посебне околности које би подносиоце представки могле ослободити горе наведеног захтева.

87. Овде Суд примећује да, иако захтев за дневницама у питању датира још из 1999. године, није дато никакво уверљиво објашњење зашто они нису раније покренули поступак да им се наводни дугови надокнаде.

88. Суд такође примећује да је Уставни суд заиста разматрао и заправо усвојио притужбу подносилаца представки да је пракса парничних судова о примени рокова застарелости била недоследна и да је, мада заснована на "уставно прихватљивом тумачењу", довела до повреде права резервиста на једнаку заштиту пред судовима. Како Суд разуме, ово мишљење указало је да је, иако је тумачење правила застарелости у конкретном случају било сматрано "прихватљивим" када се разматра издвојено, оно што је било некомпатибилно са уставним правом у питању била различита пракса домаћих парничних судова у овој области. Штавише, чини се да су се подносиоци представки могли ослонити на наведену одлуку као основ да траже поновно суђење у овом предмету пред парничним судовима (видети ст. 42. и 43. у горњем тексту).

89. У сваком случају, пре доношења одлуке Уставног суда Веће је разматрало одговарајућу притужбу, коју су подносиоци представки поднели према члану 6. став 1. Конвенције због недоследне судске праксе српских судова, јер је Апелациони суд одбацио њихове сопствене захтеве, а други парнични судови прихватили идентичне захтеве других резервиста на основу другачијег тумачења важећих рокова застарелости. У горе цитираној пресуди од 28. августа 2012. године, Веће је детаљно размотрило релевантне чињенице и, с обзиром да је релевантна судска пракса апелационих судова била усклађена у датом тренутку (видети ставове 54. до 60. пресуде), прогласио притужбу недопуштеном као очигледно неосновану одлуком која ограничава предмет упућен Великом већу и која је у том смислу правоснажна (видети став 56. у горњем тексту).

90. С обзиром на горе наведено и на околности предмета у целини, Суд не налази да су постојали неки посебни разлози који би подносиоце представки ослободили захтева да исцрпе домаће правне лекове у складу са важећим правилима и поступком домаћег суда. Напротив, да су подносиоци представки поштовали овај захтев, домаћи судови би добили прилику коју правило о исцрпености домаћих правних лекова омогућава државама, наиме да утврде усаглашеност спорних националних мера или пропуста са Конвенцијом, а да су подносиоци представки без обзира на то упутили њихову притужбу Европском суду овај Суд би имао користи од ставова националних судова (видети, међу многим другим ауторитетима, Van Oosterwijck, цитирана у горњем тексту, став 34, и Burden против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 13378/05, став 42, ЕЦХР 2008). Подносиоци представки су стога пропустили да предузму одговарајуће кораке да омогуће националним судовима да испуне своју суштинску улогу у систему заштите на основу Конвенције, у односу на коју је Европски суд супсидијаран (видети Burden, цитирана у горњем тексту, став 42, и Akdivar и други, цитирана у горњем тексту, ст. 65-66).

91. Према томе, Велико веће усваја претходни приговор Владе у вези са притужбом подносилаца представки на дискриминацију. Он стога не може да разматра основаност ове притужбе.

Б. Остали претходни приговори

92. С обзиром на горе наведени закључак, није неопходно да Суд разматра остале претходне приговоре Владе о томе да ли су подносиоци представки злоупотребили своје право на појединачну представку и да нису могли да тврде да су жртве наводне повреде, или да ли се члан 14. Конвенције заједно са чланом 1. Протокола број 1, и члан 1. Протокола број 12 могу сматрати примењивим на конкретан случај.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД

1. Усваја, гласовима четрнаест према три, претходни приговор Владе у вези са пропустом подносилаца представки да искористе домаће правне лекове у вези са притужбом која се односи на дискриминацију према члану 14. Конвенције, заједно са чланом 1. Протокола број 1, и према члану 1. Протокола број 12, и сходно томе, закључује да не може да разматра основаност ове притужбе; и

2. Закључује, гласовима четрнаест према три, да није неопходно да разматра преостале претходне приговоре Владе.

Састављено на енглеском и француском, и изречено на јавном заседању у Згради људских права, Стразбур, 25. марта 2014. године.

У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и правилом 74. став 2. Пословника Суда, издвојено мишљење судија Поповић, Yudkivska и De Gaetano приложено је уз ову пресуду.

D. S.

M. O’B.

Прилог

ЗАЈЕДНИЧКО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ 
СУДИЈА ПОПОВИЋ, YUDKIVSKA И DE GAETANO

1. Уз дужно поштовање, не слажемо са већинском одлуком која је изнета у ст. 82. и 83. пресуде и поновљена у ставу 85, да подносиоци представки у овом предмету нису исцрпели домаће правне лекове.

Тужена Влада је 11. јануара 2008. године закључила споразум са једном групом лица која су суштински била у идентичној ситуацији као што је ситуација подносилаца представки, наиме са лицима која су тражила дневнице за исти период службе у војсци. Тиме је Влада другачије поступила са војним резервистима на основу општине њиховог пребивалишта (видети став 15. пресуде).

Подносиоци представки су 26. марта 2009. године поднели парничну тужбу против државе, истичући дискриминацију на основу Споразума од 11. јануара 2008. године (видети став 17).

Пошто су подносиоци представки изгубили спор пред редовним судовима, они су 21. јануара 2011. године поднели уставну жалбу (видети став 21) жалећи се на различито поступање са војним резервистима. Различито поступање је првенствено проистекло из недоследних одлука редовних судова у идентичним случајевима, као и из Споразума од 11. јануара 2008. године, на који се подносиоци представки позивају у својој уставној жалби.

2. Уставни суд Србије је 5. децембра 2012. године пресудио у корист подносилаца представки у вези са њиховим притужбама на недоследну домаћу судску праксу, али уопште није споменуо Споразум од 11. јануара 2008. године (видети ставове 22. и 23). Осим тога, Уставни суд је сматрао да је објављивање његове одлуке у "Службеном гласнику" довољно задовољење за утврђену повреду. Уставни суд је утврдио повреду члана 36. став 1. Устава Србије (једнака заштита права), али је одбацио притужбу подносилаца представки према члану 21. Устава (забрана дискриминације).

Став већине у односу на чињенице које су изнете у горњем тексту је да подносиоци представки "нису изнели своју притужбу на дискриминацију пред Уставним судом, ни изричито ни прећутно" (видети став 82); истовремено и у истом ставу, међутим, потврђује се да су "у својој уставној жалби подносиоци представки навели Споразум [од 11. јануара 2008. године]". Према томе, очигледно је да су се подносиоци представки заиста ослонили на предметни Споразум у својој притужби пред Уставним судом Србије. Штавише, притужба је у целини и у самој суштини била заснована на питању дискриминације. Притужба на недоследност судске праксе је суштински такође била притужба на дискриминаторну праксу која постоји на националном нивоу.

Према нашем мишљењу, основни аргумент који поткрепљује тврдњу подносилаца представки у овом предмету је чињеница да је Уставни суд Србије пресудио у њихову корист. Приступ који је Уставни суд заузео приликом утврђивања повреде Устава био је да заснује своју одлуку на једном разлогу или аргументу - којим је усвојен став подносилаца представки (недоследна судска пракса) - и да утврди да је у ствари непотребно да се разматра неки други аргумент (у овом случају онај који се заснива на Споразуму). Приликом примене Конвенције, наш Суд усваја исту праксу у многим случајевима, чија је формула углавном "...да није неопходно да се притужба разматра према члану..."

3. Упркос горе наведеним чиниоцима, већина је мишљења (видети став 85) да подносиоци представки нису исцрпели парничне и уставне правне лекове. Ми се не слажемо. Према нашем мишљењу, чињенице указују супротно: подносиоци представки су поднели парничну тужбу, а када су изгубили случај пред редовним судовима обратили су се Уставном суду за задовољење према Уставу. Уставни суд је пресудио у њихову корист, али није исправио повреду на прави начин, што објашњава зашто су подносиоци представки поднели представку нашем Суду. Уз сво дужно поштовање, мислимо да већинска пресуда пати од претераног формализма: изгледа да је већина заузела став да се подносиоци представки нису жалили (пред домаћим судовима, укључујући Уставни суд) у "облику" који већина сматра једино прихватљивим.

4. Претерани формализам се не одобрава у судској пракси Суда. У једном ранијем предмету (видети D.H. и други против Чешке Републике ([ВВ], број 57325/00, став 116, ЕЦХР 2007-IV), где се главна притужба односила на дискриминацију, Суд је пресудио да

"... се члан 35. став 1. мора примењивати са одређеним степеном флексибилности и без претераног формализма. [Суд] је даље признао да правило исцрпености није ни апсолутно нити може да се примењује аутоматски; у сврхе разматрања да ли је оно поштовано, битно је да се узму у обзир околности појединачног случаја."

Суд је отишао још даље у смислу правила флексибилности. У одређеним приликама он је одбијао приговор тужене владе на неисцрпеност домаћих правних лекова у ситуацији у којој неки подносиоци представки нису употребили могућност подношења уставне жалбе (видети S.H. и други против Аустрије, 57813 [ВВ], број 57813/00, став 47, ЕЦХР 2011).

У вези са притужбом према члану 6, у предмету M.D. и други против Малте (број 64791/10, ст. 34-38, 17. јул 2012. године), Суд је критиковао управо формализам и нејасан приступ Уставног суда у разматрању жалбе за задовољење на основу Устава. У тој пресуди, Суд је поновио цитат из предмета D.H. и други, без изричитог позивања на њега, и дао друге референце да поткрепи исто правило флексибилности, правило дубоко укорењено у пракси Суда. У контексту правичности поступка на домаћем нивоу, у предмету Kadlec против Чешке Републике (број 49478/99, став 26, 25. мај 2004. године) - предмет који се односи на приступ и поднеске пред Уставним судом - Суд је нашао повреду члана 6. Конвенције, наводећи, између осталог, да

"Судови морају, примењујући процесна правила, избегавати и претерани формализам који ће утицати на правичност поступка, и претерану флексибилност која ће имати за последицу елиминисање процесних захтева утврђених законом."

Не видимо разлог зашто би приступ Суда требало да буде другачији у овом предмету.

Суд је такође утврдио, у предмету Walchli против Француске (број 35787/03, став 32, 26. јул 2007. године), да је дошло до повреде члана 6. Конвенције због претераног формализма у ставу који је заузео национални суд о предметном питању.

Суд је недавно поновио свој став у предмету Ateş Mimarlik Mühendislik A.Ş. против Турске (број 33275/05, став 39, 25. септембар 2012. године), наводећи да претерани формализам не сме да представља баријеру за разматрање основаности једног захтева. Он се позвао на своју претходну праксу о овом питању, укључујући Walchli.

5. Суд непоколебљиво даје предност флексибилној примени члана 35. став 1. Конвенције. Нама је због тога тешко да прихватимо мишљење већине у овом предмету, које у основи представља обавештење подносиоцима представки да је требало да свој предмет изнесу на домаћем нивоу на један посебан и конкретан начин и не другачије.

6. Чак и ако би се - што ми мислимо да не би требало да буде случај - утврдило да је требало да подносиоци представки изнесу свој предмет на један одређен начин пред Уставним судом, питамо се да ли би изричитије позивање на Споразум и на члан 21. Устава имало разумног изгледа на успех. Уставни суд је у својој одлуци од 7. новембра 2012. године (видети став 23) заправо утврдио да је дискриминација на основу личних својстава била предуслов за утврђивање постојања повреде начела недискриминације. Пошто је тврдња подносилаца представки у суштини да су дискриминисани на основу места пребивалишта - што се не може сматрати "личним својством" - таква тврдња, без обзира како је изнета пред тим домаћим судом, била би одбијена.

7. Из горе наведених разлога, и у светлу јасне и сталне праксе Суда, не слажемо се са мишљењем већине да подносиоци представки нису исцрпели домаће правне лекове. По нашем мишљењу, такав став се може извући из чињеница само путем претерано формалистичког приступа члану 35. став 1, који пракса Суда не дозвољава. Према томе, ми налазимо да је Велико веће требало да разматра основаност предмета.

GRAND CHAMBER

CASE OF VUČKOVIĆ AND OTHERS v. SERBIA
(Applications nos. 17153/11, 17157/11, 17160/11, 17163/11, 17168/11, 17173/11, 17178/11, 17181/11, 17182/11, 17186/11, 17343/11, 17344/11, 17362/11, 17364/11, 17367/11, 17370/11, 17372/11, 17377/11, 17380/11, 17382/11, 17386/11, 17421/11, 17424/11, 17428/11, 17431/11, 17435/11, 17438/11, 17439/11, 17440/11 and 17443/11)

JUDGMENT

STRASBOURG
25 March 2014

This judgment is final but may be subject to editorial revision.

In the case of Vučković and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights, sitting as a Grand Chamber composed of:

Dean Spielmann, President,

Josep Casadevall,

Ineta Ziemele,

Mark Villiger,

Alvina Gyulumyan,

Khanlar Hajiyev,

David Thór Björgvinsson,

Ján Šikuta,

Dragoljub Popović,

Päivi Hirvelä,

Nona Tsotsoria,

Kristina Pardalos,

Ganna Yudkivska,

Vincent A. De Gaetano,

Helen Keller,

Aleš Pejchal,

Ksenija Turković, judges,

and Michael O’Boyle, Deputy Registrar,

Having deliberated in private on 15 May 2013 and 29 January 2014,

Delivers the following judgment, which was adopted on the last-mentioned date:

PROCEDURE

1. The case originated in thirty separate applications against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") on 14 February 2011. The applicants are all Serbian nationals, and their further personal details are set out in the Annex to this judgment.

2. The applicants were represented by Mr S. Aleksić and Ms B. Isailović, lawyers practising in Niš and Paris, respectively.

3. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent and Assistant Minister for Justice and Public Administration, Mr S. Carić.

4. The applicants, relying on Articles 6 and 14 of the Convention, complained about discrimination and inconsistent domestic case-law as regards the payment of per diems granted to all reservists who had served in the Yugoslav Army between March and June 1999.

5. The applications were allocated to the Court’s Second Section (Rule 52 § 1 of the Rules of Court).

6. On 24 August 2011 the President of the Second Section decided to give notice to the Government of the applicants’ complaints under Articles 6 and 14 of the Convention - the latter taken in conjunction with Article 1 of Protocol No. 1 - and under Article 1 of Protocol No. 12. It was also decided that the Court would rule on the admissibility and merits of the applications at the same time (Article 29 § 1).

7. On 28 August 2012 a Chamber of the Second Section composed of the following judges: Françoise Tulkens, Danutė Jočienė, Dragoljub Popović, Isabelle Berro-Lefèvre, András Sajó, Işıl Karakaş and Guido Raimondi, and also of Françoise Elens-Passos, Deputy Section Registrar, unanimously decided to join the applications. It declared, by a majority, the discrimination complaints under Article 14 of the Convention read in conjunction with Article 1 of Protocol No. 1, as well as those under Article 1 of Protocol No. 12, admissible. The remaining complaints, under Article 6 of the Convention, concerning the divergent national case-law, were unanimously declared inadmissible. The Chamber further found, by six votes to one, a violation of Article 14 read in conjunction with Article 1 of Protocol No. 1, unanimously held that Article 1 of Protocol No. 12 need not be examined separately, and unanimously dismissed the applicants’ just satisfaction claims as belated. Under Article 46, however, it decided, by six votes to one, to order that, within six months of the date on which the judgment became final, the Government must take all appropriate measures to secure non-discriminatory payment of the per diems in question to all those entitled. Lastly, the Chamber decided by a majority to adjourn, for six months starting from the said date, all similar applications already pending before the Court. The partly concurring and partly dissenting opinion of Judge Sajó was annexed to the judgment.

8. On 26 November 2012 the Government asked for the case to be referred to the Grand Chamber by virtue of Article 43 of the Convention and Rule 73. On 11 February 2013 a panel of the Grand Chamber granted that request.

9. The composition of the Grand Chamber was determined according to the provisions of Article 26 §§ 4 and 5 of the Convention and Rule 24.

10. The applicants and the Government each filed written observations.

11. A hearing took place in public in the Human Rights Building, Strasbourg, on 15 May 2013 (Rule 59 § 3).

There appeared before the Court:

(a) for the Government,

Mr S. Carić, Assistant Minister for Justice and Public Administration, Agent,

Ms V. RODIĆ, Agent’s Office,

Mr N. PETKOVIĆ, Agent’s Office,

Mr R. ARSENIJEVIĆ, Ministry of Defence,

Mr S. VUKSANOVIĆ, Ministry of Defence,

Ms S. ĐURĐEVIĆ, Advisers;

(b) for the applicants

Mr S. ALEKSIĆ,

Ms B. ISAILOVIĆ, Counsel,

Ms M. LAZAREVIĆ, Adviser.

The Grand Chamber heard addresses by Mr Aleksić, Ms Isailović and Mr Carić, as well as the answers given by Ms Isailović and Mr Carić to questions put by the judges.

Additional documents were submitted by the applicants on the day of the hearing, and the President authorised the parties to submit their written comments in respect thereof. Written comments were submitted by the Government and the applicants on 17 June 2013 and 25 June 2013, respectively.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

12. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

A. The context and the proceedings brought by the applicants

13. The applicants were all reservists who had been drafted by the Yugoslav Army in connection with the North Atlantic Treaty Organisation’s intervention in Serbia. They remained in military service between March and June 1999, and were thus entitled to a certain per diem under the Rules on Travel and Other Expenses in the Yugoslav Army (see paragraph 44 below) and by virtue of two separate decisions (nos. 03⁄825-2 and 06⁄691-1) adopted by its Chief of Staff on 1 and 3 April 1999 respectively.

14. However, following the demobilisation the Government allegedly refused to honour their obligation to the reservists, including the applicants.

15. The reservists subsequently organised a series of public protests, some of which ended in open confrontation with the police. Ultimately, following protracted negotiations, on 11 January 2008 the Government reached an agreement with some of the reservists ("the Agreement"), in particular those residing in the municipalities of Kuršumlija, Lebane, Bojnik, Žitorađa, Doljevac, Prokuplje and Blace, whereby these reservists were guaranteed payment in six monthly instalments. This payment was to be effected through their respective municipalities, aggregate sums having been specified per municipality. The said municipalities were apparently chosen because of their "underdeveloped" status, implying the reservists’ indigence. For their part, the reservists in question agreed to renounce all their outstanding claims based on their military service in 1999 which were still pending before the civil courts, as well as any other claim in this connection. It was, lastly, stipulated that the criteria for the distribution of the "financial aid" in question should be set out by a Commission consisting of local government representatives and the representatives of the reservists themselves.

16. The applicants, like all other reservists without a registered residence in one of the seven municipalities in question, could not benefit from the Agreement.

1. Civil Proceedings

17. On 26 March 2009 the applicants therefore filed a civil claim against the respondent State based on the regulations referred to in paragraph 13 above. In their submissions, they pointed inter alia to the discrimination resulting from the Agreement. By way of redress (tužbeni zahtev), the applicants requested the payment of specific sums on account of the per diems in question, as well as certain other benefits, without relying on any anti-discrimination provision - domestic or international - or otherwise referring to the issue of discrimination.

2. Constitutional appeal

okružni sudovi) while they existed, as well as the high courts and the courts of appeal (viši i apelacioni sudovi) thereafter - which on the same facts had applied a longer, ten-year, prescription period and ruled in favour of the plaintiffs (see section 371 of the Obligations Act, in paragraph 48 below). Lastly, the applicants mentioned the Agreement and the Government’s subsequent decision endorsing it, but did not elaborate on their substance and⁄or impact.

22. On 5 December 2012, following the adoption of the judgment by the Chamber in the present case, the Constitutional Court ruled in favour of the applicants as regards their complaints of inconsistent domestic case-law in respect of the civil courts’ application of the statutory time-limitation (the same complaints the Chamber had rejected as manifestly ill-founded - see paragraphs 54-60 of its judgment of 28 August 2012), but made no mention of the Agreement. The Constitutional Court accordingly found a violation of Article 36 § 1 of the Constitution. It ordered that its decision be published in the Official Gazette of the Republic of Serbia, deeming this sufficient redress in a situation where the civil courts had, despite the said inconsistency, applied the relevant substantive law based on a "constitutionally acceptable interpretation" thereof. For more detailed reasoning, the Constitutional Court referred to its decision of 7 November 2012 concerning the same issue in another case involving different appellants (Už. 2156⁄11).

23. The Constitutional Court’s decision of 7 November 2012 referred, inter alia, to the inconsistent case-law in question, citing specific judgments irrespective of the time-frame, and found a violation of the appellants’ right to equal protection before the courts as guaranteed under Article 36 § 1 of the Constitution. The Constitutional Court was of the opinion that the courts of last instance, by ruling differently on the validity of claims based on identical facts and law, had placed appellants whose claims had been rejected in a materially different position from that of claimants whose claims had been allowed. There had accordingly been a violation of Article 36 § 1. However, the Constitutional Court considered that the allegations before it presented no constitutional basis upon which it could establish a violation of the appellants’ right to a fair trial in so far as they complained about procedural fairness and the civil courts’ allegedly inadequate characterisation of the legal nature of their claims. The appellants’ additional complaint, raised under Article 21 of the Constitution, was also rejected. In particular, there was no evidence to corroborate the claim that the first- and second-instance court decisions in the appellants’ civil case had been rendered on the basis of any "personal qualities", this being a precondition for determining the existence of a violation of the principle of non-discrimination. The Constitutional Court took note of the Chamber’s finding of 28 August 2012 of a violation of the prohibition of discrimination under Article 14 of the Convention in conjunction with Article 1 of Protocol No. 1 (see paragraph 7 above; for additional constitutional case-law to this effect, see decision Už. 2886⁄10 of 4 October 2012, as well as decisions Už. 649⁄11 and Už. 2021⁄11, both of 12 December 2012, in their relevant parts), but for reasons that were different from those stated in this particular constitutional appeal. The fact that the latter complaint had been dismissed did not affect the State’s obligation to act in accordance with the European Court’s decision in respect of all persons, including the appellants, whose war per diems had not been paid out.

B. Other civil suits

26. Between 25 February 2010 and 15 September 2011 various appellate courts substantively ruled in compliance with the Supreme Court’s opinions of 2003 and 2004 (see, for example, Kraljevo High Court decision Gž. 1476⁄11 of 15 September 2011; Valjevo High Court decisions Gž. 252⁄10 of 25 February 2010, 806⁄10 of 27 May 2010, 1301⁄10 of 30 September 2010, 1364⁄10 of 4 November 2010 and 355⁄11 of 24 March 2011; Kruševac High Court decisions Gž. 38⁄11 of 27 January 2011, 282⁄11 of 7 April 2011 and 280⁄11 of 26 April 2011; and Niš Court of Appeal decisions Gž. 2396⁄10 of 23 June 2010, 3379⁄2010 of 2 July 2010, 2373⁄2010 of 21 July 2010 and 4117⁄2010 of 30 November 2010).

27. Between 17 June 2009 and 23 November 2011 there were also a number of decisions where appellate courts ruled against the reservists, albeit on a different ground. Their claims, unlike those of the applicants in the present case, were rejected as being administrative in nature and as such falling outside the competence of the civil courts (see Belgrade District Court decision Gž. 7773⁄09 of 17 June 2009, and Belgrade High Court decisions Gž. 11139⁄10, 11636⁄10 and 10897⁄10, of 17 November 2010, 23 November 2011 and 23 November 2011 respectively).

C. Additional facts as regards the Agreement

28. On 17 January 2008 the Government endorsed the Agreement, and decided to pay the municipalities in question the amounts specified therein.

29. On 28 August 2008 the Government set up a working group tasked with addressing the requests of all other reservists, that is to say those not resident in the seven municipalities mentioned above. However, having discussed the issue with various groups of reservists, this working group ultimately concluded that their demands were not acceptable, inter alia because: (a) they had not harmonised or specified their requests; (b) some of their representatives had had dubious standing to represent them; (c) there was a lack of State funds which could be used for this purpose; and (d) in most cases, war per diems had already been paid to the reservists.

30. On 26 July 2011 the Commissioner for the Protection of Equality (Poverenica za zaštitu ravnopravnosti), an Ombudsman-type office established on the basis of the Prohibition of Discrimination Act (see paragraphs 40 and 41 below), considered the complaints brought by an organisation representing the interests of reservists in a situation comparable to that of the applicants. She concluded that they had been discriminated against on the basis of their registered residence, that is as non-residents of the seven privileged municipalities, and recommended that the Government take all necessary measures in order to ensure that all reservists were afforded the payments recognised by their decision of 17 January 2008. The Government were also invited to provide the Commissioner with an appropriate "action plan" within a period of thirty days. In its reasoning, the Commissioner’s decision noted, inter alia, that the payments in question were per diems, notwithstanding that the Government had chosen to consider them as social benefits awarded to persons in need (socijalna pomoć), and that this was best exemplified by the fact that the reservists in question had had to renounce their legal claims concerning the per diems, as well as the fact that the individual reservists resident in the seven municipalities in issue were never under an obligation to prove their indigence (imovinsko stanje i socijalnu ugroženost). This being so, there was clearly no objective and reasonable justification for the differential treatment of reservists merely on the basis of their place of residence.

31. On 7 December 2011 the Ministry for Labour and Social Affairs (Ministarstvo rada i socijalne politike) noted that discussions should continue with the various groups of reservists and that, if possible, financial support should be offered to the most indigent among them.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

A. The Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 98⁄06)

32. The relevant provisions of the Constitution read as follows:

Article 18

"Human and minority rights guaranteed by the Constitution shall be implemented directly.

The Constitution shall guarantee ... the direct implementation of human and minority rights secured by the generally accepted rules of international law ... [and] ... ratified international treaties ... Legislation may prescribe the manner of exercising these rights only if explicitly so stated in the Constitution or if necessary for the enjoyment of a specific right owing to its nature, it being understood that such legislation may not under any circumstances influence the substance of the guaranteed right in question.

Provisions on human and minority rights shall be interpreted ... pursuant to valid international standards on human and minority rights, as well as the practice of international institutions which supervise their implementation."

Article 21

"Everyone shall be equal before the Constitution and the law.

Everyone shall have the right to equal legal protection, without discrimination.

All direct or indirect discrimination based on any ground, particularly on the grounds of race, sex, national or social origin, birth, religion, political or other opinion, property status, culture, language, age, mental or physical disability shall be prohibited."

Article 32 § 1

"Everyone shall have the right to ... [a fair hearing before a] ... tribunal ... [in the determination] ... of his [or her] rights and obligations ..."

Article 36 § 1

"Equal protection of rights before the courts of law ... shall be guaranteed."

Article 170

"A constitutional appeal may be lodged against individual decisions or actions of State bodies or organisations exercising delegated public powers which violate or deny human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies for their protection have already been exhausted or have not been prescribed."

B. The Constitutional Court Act (Zakon o Ustavnom sudu, published in OG RS nos. 109⁄07 and 99⁄11)

33. Section 36 § 1 (7) provides for the Constitutional Court to reject a submission, including a constitutional appeal, when the requirements for the institution of the relevant proceedings, set forth by law, have not been fulfilled.

34. Section 87 provides that should the Constitutional Court rule in favour of a group of people on a given issue, that decision will also be applicable to other people in the same legal situation, even if they have personally never filed a constitutional appeal on the issue concerned.

C. The Constitutional Court’s case-law

35. According to the Constitutional Court’s general opinions (stavovi) of 30 October 2008 and 2 April 2009, it is "bound" (vezan) by the request formulated in the constitutional appeal when examining whether there has been a breach of a right or freedom guaranteed by the Constitution. The Constitutional Court may only consider the appeal within the limits of the request as formulated.

36. On 9 June 2010 and 17 February 2011 the Constitutional Court rejected two separate constitutional appeals lodged by reservists who were in a situation comparable to the applicants’. It noted, inter alia, that the civil courts’ decisions against them had been "based on the applicable domestic legislation". The appellants, however, had never specifically complained about the inconsistency of the relevant case-law or that they had been discriminated against (Už. 460⁄08 and Už. 2293⁄10).

37. On 17 February 2011, in another case like that of the applicants, relying on Article 21 of the Constitution the appellants complained about the differential treatment of the two groups of reservists stemming from the Agreement. The Constitutional Court, referring to the "accessory character" of Article 21 and noting that the appellants had invoked no other constitutional provision in conjunction with that Article, did not determine the complaint. It then went on to examine the complaints under Article 36 § 1 of the Constitution, specifically the constitutional guarantee of equality before the courts, and dismissed them as the appellants had not offered adequate proof as regards the existence of inconsistent case-law on the matter (Už. 2901⁄10).

38. On 8 March 2012, in a case where the civil courts had rejected the reservists’ claims as being outside their competence ratione materiae (see, for example, paragraph 27 above), the Constitutional Court ruled in favour of the appellants, who had alleged inconsistent case-law (between the judgments adopted in their cases and several other judgments adopted by the courts in 2002), and ordered the reopening of the civil proceedings. As regards the appellants’ related discrimination complaint under Article 21 of the Constitution, the Constitutional Court found no evidence that the appellants had been discriminated against by the courts on the basis of any "personal characteristic". Lastly, the appellants’ additional complaint of discrimination - with reference to the Agreement -that some reservists were paid their per diems whilst others, including the appellants, were not, based merely on their place of residence, was not examined (Už. 2289⁄09).

39. On 4 January 2011, in a case similar to the applicants’, a large number of reservists lodged an appeal with the Constitutional Court. They relied on Articles 21 and 32 of the Constitution and complained about the inconsistent case-law in question as well as the discrimination stemming from the Agreement. In their subsequent memorials the appellants rectified certain errors contained in their appeal and further relied on Article 36 of the Constitution. On 20 February 2013 the Constitutional Court ruled in favour of the appellants as regards the inconsistent case-law and found a violation of Articles 32 and 36. It made no reference, however, to the Agreement or the appellants’ discrimination complaint raised in that connection (Už. 43⁄11). For more detailed reasoning, the Constitutional Court referred to its decision of 4 October 2012 concerning the same issue but involving different appellants (Už. 2886⁄10; see paragraph 23 above).

D. The Prohibition of Discrimination Act (Zakon o zabrani diskriminacije, published in OG RS no. 22⁄09)

40. Section 43 sets out the various forms of redress available to victims of discrimination. They include injunctive and declaratory relief, such as the recognition of the discrimination suffered and its prohibition in the future, as well as compensation for any pecuniary and⁄or non-pecuniary damage. The publication in the media of a civil court’s judgment rendered in this context may also be ordered.

41. The Prohibition of Discrimination Act entered into force on 7 April 2009.

E. The Civil Procedure Act (Zakon o parničnom postupku, published in OG RS no. 72⁄11)

42. Section 426.12 provides that a case may be reopened if the Constitutional Court has in the meantime found a breach of the appellant’s procedural rights which may have precluded a more favourable outcome of the civil proceedings in question.

43. Section 428 § 1 (4) provides, inter alia, that in such a situation a request for reopening may be filed within sixty days from when the party concerned could have "used" (mogla da upotrebi) the Constitutional Court’s decision.

F. The Rules on Travel and Other Expenses in the Yugoslav Army (Pravilnik o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije, published in the Official Military Gazette nos. 38⁄93, 23⁄93, 3⁄97, 11⁄97, 12⁄98, 6⁄99 and 7⁄99)

44. These Rules set out the relevant details concerning the reimbursement of expenses incurred in connection with military service.

G. The Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima, published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia nos. 29⁄78, 39⁄85, 45⁄89, 57⁄89 and the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia no. 31⁄93)

45. Sections 199 and 200 of the Obligations Act provide, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or, indeed, mental anguish as a consequence of a breach of personal rights (prava ličnosti) is entitled, depending on the duration and intensity of the suffering, to sue for financial compensation in the civil courts and, in addition, to request other forms of redress "which might be capable" of affording adequate non-pecuniary satisfaction. See, for example, judgment Pbr. 2939⁄01 of the Šabac Municipal Court (Opštinski sud), of 20 February 2002, concerning the discrimination of Roma in access to a swimming pool, where the said court acknowledged the discrimination alleged by the plaintiffs, prohibited any such discrimination in the future, and ordered the respondent to publish its apology in a major Serbian daily newspaper. On 3 July 2003 the Šabac District Court (Okružni sud) upheld that judgment on appeal (Gž. 1591⁄02).

51. Section 392 §§ 1-3 provides, inter alia, that in the event of such an interruption the applicable period will start running afresh as of the debtor’s acceptance of the claim in question or the conclusion of the civil suit, pending final settlement.

H. The legal opinions adopted by the Supreme Court’s Civil Division (pravna shvatanja Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije)

53. On 26 May 2003 the Supreme Court held, inter alia, that civil courts had jurisdiction to rule on the merits in all cases concerning reservists’ per diemsprovided that the redress sought by the plaintiff was compensation for any damage suffered in that connection (see paragraph 49 above) based on the State’s alleged malfeasance (published in the Supreme Court’s Bulletin no. 1⁄04).

54. On 6 April 2004 the Supreme Court essentially reaffirmed the opinion of 26 May 2003, extending its application to certain other "military entitlements". It also noted that there had been some inconsistencies before the courts in the meantime (published in the Supreme Court’s Bulletin no. 1⁄04).

THE LAW

55. The applicants complained of discrimination stemming from the Agreement (see paragraphs 15 and 28 above), relying on Article 14 of the Convention, read in conjunction with Article 1 of Protocol No. 1, and Article 1 of Protocol No. 12. These provisions read as follows:

Article 14 of the Convention

"The enjoyment of the rights and freedoms set forth in [the] Convention shall be secured without discrimination on any ground such as sex, race, colour, language, religion, political or other opinion, national or social origin, association with a national minority, property, birth or other status."

Article 1 of Protocol No. 1

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.

Article 1 of Protocol No. 12

"1. The enjoyment of any right set forth by law shall be secured without discrimination on any ground such as sex, race, colour, language, religion, political or other opinion, national or social origin, association with a national minority, property, birth or other status.

2. No one shall be discriminated against by any public authority on any ground such as those mentioned in paragraph 1."

I. THE SCOPE OF THE GRAND CHAMBER’S JURISDICTION

56. The Court reiterates its well-established case-law that "the case" referred to the Grand Chamber necessarily embraces all aspects of the application or applications previously examined by the Chamber in its judgment, the scope of its jurisdiction in "the case" being limited only by the Chamber’s decision on admissibility. Within these limits, the Grand Chamber may also examine, where appropriate, issues relating to the admissibility of the application in the same manner as this is possible in normal Chamber proceedings. It may do so for example by virtue of Article 35 § 4 in fine of the Convention (which empowers the Court to "reject any application which it considers inadmissible ... at any stage of the proceedings"), or where such issues have been joined to the merits or where they are otherwise relevant at the merits stage (see K. and T. v. Finland [GC], no. 25702/94, §§ 140-41, ECHR 2001-VII, and Perna v. Italy [GC], no. 48898/99, §§ 23-24, ECHR 2003-V). Thus, even at the merits stage and subject to Rule 55 of the Rules of Court, the Court may reconsider a decision to declare an application admissible where it concludes that it should have been declared inadmissible for one of the reasons given in the first three paragraphs of Article 35 of the Convention (see, mutatis mutandis, Odièvre v. France [GC], no. 42326/98, § 22, ECHR 2003-III, and Azinas v. Cyprus [GC], no. 56679/00, § 32, ECHR 2004-III).

II. THE GOVERNMENT’S PRELIMINARY OBJECTIONS

A. Non-exhaustion of domestic remedies

1. The Government’s submissions to the Grand Chamber

57. The Government pointed out that the applicants had failed to exhaust the relevant domestic remedies as regards their complaints of discrimination.

59. Nor had the applicants properly exhausted the constitutional avenue either. Admittedly, they had referred to the Agreement in their constitutional appeal, but they had not sought "protection from discrimination". Moreover, the applicants had specifically relied on Articles 32 and 36 of the Constitution, guaranteeing respectively the right to a fair hearing and the right to equal protection before the courts, but had made no reference to Article 21 of the Constitution, which contained a general prohibition of discrimination. In such circumstances, being bound by the applicants’ complaints, the Constitutional Court could not have examined the alleged discrimination.

60. The Constitutional Court’s decision of 17 February 2011 (Už. 2901/10) dismissed (odbacila) the constitutional appeal "on procedural grounds", which was why the discrimination complaint was never discussed on its merits (see paragraph 37 above).

61. In any event, in Vinčić the Court held that a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in respect of all applications introduced as of 7 August 2008 (see Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and others, § 51, 1 December 2009).

62. Lastly, the Government argued that ever since the Constitutional Court’s decision of 7 November 2012 (Už. no. 2157/11), and especially following the decision in the applicants’ favour given by that court on 5 December 2012, the applicants could have lodged a request seeking the reopening of their civil suit, based on the relevant provisions of the Constitutional Court Act or the Civil Procedure Act (see paragraphs 22, 23, 34 and 42 above).

2. The applicants’ submissions to the Grand Chamber

63. The applicants maintained that they had complied with the exhaustion requirement. The Court itself had long held that the principle of subsidiarity was not absolute, meaning that remedies which are not adequate or effective in the particular circumstances of a case need not be exhausted.

64. As regards civil redress, when the applicants realised that the Agreement would not apply to them they had filed a civil claim. In so doing they had raised in substance the issue of discrimination before the Court of First Instance, as well as the Court of Appeal, and sought to be placed on an equal footing with those reservists who did benefit from the Agreement. But that "would have cost the State a lot of money" and "it was an opportunity for the judges who survived the 2009 judicial reforms" to "serve the interest" of the Government who had "spared them from dismissal". The relevant domestic courts thus completely disregarded the purpose of the applicants’ claim and dismissed it as out of time without ever ruling on the alleged discrimination. The applicants noted that the discrimination in question had occurred in 2008, when the Agreement was reached.

65. Concerning the constitutional appeal, the applicants endorsed the Chamber’s finding in paragraphs 71-75 of its judgment. They admitted that they had not awaited the outcome of those proceedings before lodging their applications with the Court. However, this should not be held against them given the kind of decisions handed down by the Constitutional Court prior to and after that date. These included, inter alia, the decision of 5 December 2012 in the present case, where the applicants were given no redress capable of placing them in the same situation as reservists who had benefitted from the Agreement. While it was true that the applicants had not relied on Article 21 of the Constitution in their appeal, the Constitutional Court could have examined the discrimination issue since there was information relevant to it in the case file (in support of this argument the applicants referred to the Constitutional Court’s decision Už. no. 2156/11; see paragraph 23 above). In other cases, however, where reservists had specifically raised the issue of discrimination stemming from the Agreement and relied on Article 21 of the Constitution in so doing, the Constitutional Court had done the opposite and felt no obligation to even consider it (see, for example, Už. 43/11 described at paragraph 39 above). The reasoning in all decisions concerning cases like the applicants’ had been practically identical and had consisted of ready-made formulas. In some cases though, the Constitutional Court had found that there had been differential treatment in breach of the Constitution based on the judicial inconsistency aspect of the case, but had merely ordered the publication of its decisions in the Official Gazette of the Republic of Serbia as a form of compensation.

66. In view of the above, there could be no doubt that the constitutional appeal was a purely theoretical remedy, given the overall legal and political context and the situation of the reservists in particular (see paragraphs 30 and 32 of the Chamber’s judgment, and also the Constitutional Court’s decisions Už. nos. 2156/11, 43/11, 2886/10, 649/11 and 2021/11, referred to in paragraphs 23, 38 and 39 above).

3. The Chamber’s ruling

67. The Chamber noted, inter alia, that discrimination complaints similar to the applicants’ had been made by the appellants in case Už. 2901/10, but that on 17 February 2011 the Constitutional Court had effectively ignored them, offering no substantive assessment of the issue whatsoever (see paragraph 37 above). Indeed, in their observations before the Chamber the Government admitted as much, but maintained that there was no evidence that the appellants in that case had ever sought to conclude an agreement like that of 11 January 2008. However, the Chamber found that this assertion, even assuming it was relevant to the present applicants, was not borne out by the facts since there had been extensive negotiations between the Government and the reservists in general, albeit to no avail, on extending the principles accepted on 11 January 2008 to everyone else, and the applicants personally had clearly shown their adherence to this position by bringing their own civil case on 26 March 2009.

68. In such circumstances, the Chamber deemed it clear that notwithstanding the fact that "a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in respect of all applications introduced [against Serbia] as of 7 August 2008" (see Vinčić, cited above, § 51), this particular avenue of redress could not be considered effective as regards cases involving complaints such as the ones put forth by the applicants.

4. The Court’s assessment

(a) General principles of the Court’s case-law

69. It is a fundamental feature of the machinery of protection established by the Convention that it is subsidiary to the national systems safeguarding human rights. This Court is concerned with the supervision of the implementation by Contracting States of their obligations under the Convention. It should not take on the role of Contracting States, whose responsibility it is to ensure that the fundamental rights and freedoms enshrined therein are respected and protected on a domestic level. The rule of exhaustion of domestic remedies is based on the assumption - reflected in Article 13 of the Convention, with which it has close affinity - that there is an effective remedy available in respect of the alleged violation. The rule is therefore an indispensable part of the functioning of this system of protection.

70. States are dispensed from answering before an international body for their acts before they have had an opportunity to put matters right through their own legal system, and those who wish to invoke the supervisory jurisdiction of the Court as concerns complaints against a State are thus obliged to use first the remedies provided by the national legal system (see, among many authorities, Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 65, Reports 1996-IV). It should be emphasised that the Court is not a court of first instance; it does not have the capacity, nor is it appropriate to its function as an international court, to adjudicate on large numbers of cases which require the finding of basic facts or the calculation of monetary compensation - both of which should, as a matter of principle and effective practice, be the domain of domestic jurisdictions (see Demopoulos and Others v. Turkey (dec.) [GC], nos. 46113/99, 3843/02, 13751/02, 13466/03, 10200/04, 14163/04, 19993/04 and 21819/04, § 69, ECHR 2010, where the Court in addition quoted the comprehensive statement of principles set out in §§ 66 to 69 of the Akdivar and Others judgment, which in so far as relevant are reiterated here below).

71. The obligation to exhaust domestic remedies therefore requires an applicant to make normal use of remedies which are available and sufficient in respect of his or her Convention grievances. The existence of the remedies in question must be sufficiently certain not only in theory but in practice, failing which they will lack the requisite accessibility and effectiveness (see Akdivar and Others, cited above, § 66).

72. Article 35 § 1 also requires that the complaints intended to be made subsequently in Strasbourg should have been made to the appropriate domestic body, at least in substance (see, for instance, Castells v. Spain, 23 April 1992, § 32, Series A no. 236; Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, §§ 144 and 146, ECHR 2010; and Fressoz and Roire v. France [GC], no. 29183/95, § 37, ECHR 1999-I) and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in domestic law and, further, that any procedural means that might prevent a breach of the Convention should have been used (Akdivar and Others, cited above, § 66). Where an applicant has failed to comply with these requirements, his or her application should in principle be declared inadmissible for failure to exhaust domestic remedies (see, for example, Cardot v. France, 19 March 1991, § 34, Series A no. 200, and Thiermann and Others v. Norway (dec.), no. 18712/03, 8 March 2007).

73. However, there is, as indicated above, no obligation to have recourse to remedies which are inadequate or ineffective. In addition, according to the "generally recognised rules of international law" there may be special circumstances which absolve the applicant from the obligation to exhaust the domestic remedies at his or her disposal. The rule is also inapplicable where an administrative practice consisting of a repetition of acts incompatible with the Convention and official tolerance by the State authorities has been shown to exist, and is of such a nature as to make proceedings futile or ineffective (see Akdivar and Others, cited above, § 67).

74. To be effective, a remedy must be capable of remedying directly the impugned state of affairs and must offer reasonable prospects of success (seeBalogh v. Hungary, no. 47940/99, § 30, 20 July 2004, and Sejdovic v. Italy [GC], no. 56581/00, § 46, ECHR 2006-II). However, the existence of mere doubts as to the prospects of success of a particular remedy which is not obviously futile is not a valid reason for failing to exhaust that avenue of redress (see Akdivar and Others, cited above, § 71, and Scoppola v. Italy (no. 2) [GC], no. 10249/03, § 70, 17 September 2009).

75. In so far as there exists at the national level a remedy enabling the domestic courts to address, at least in substance, the argument of a violation of a given Convention right, it is that remedy which should be exhausted (see Azinas, cited above, § 38). It is not sufficient that the applicant may have unsuccessfully exercised another remedy which could have overturned the impugned measure on other grounds not connected with the complaint of a violation of a Convention right. It is the Convention complaint which must have been aired at national level for there to have been exhaustion of "effective remedies". It would be contrary to the subsidiary character of the Convention machinery if an applicant, ignoring a possible Convention argument, could rely on some other ground before the national authorities for challenging an impugned measure, but then lodge an application before the Court on the basis of the Convention argument (see Van Oosterwijck, judgment of 6 November 1980, Series A no. 40, pp. 16-17, §§ 33-34, and Azinas, cited above, § 38).

76. The Court has, however, also frequently underlined the need to apply the exhaustion rule with some degree of flexibility and without excessive formalism (see Ringeisen v. Austria, 16 July 1971, § 89, Series A no. 13, and Akdivar and Others, cited above, § 69). It would, for example, be unduly formalistic to require the applicants to exercise a remedy which even the highest court of their country would not oblige them to exhaust (see D.H. and Others v. the Czech Republic [GC], no. 57325/00, §§ 117 and 118, ECHR 2007-IV).

77. As regards the burden of proof, it is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time. Once this burden has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Akdivar and Others, cited above, § 68; Demopoulos and Others, cited above, § 69; and McFarlane v. Ireland [GC], no. 31333/06, § 107, 10 September 2010).

(b) Application of these principles to the present case

78. The Court observes that under sections 199 and 200 of the Obligations Act a reservist who had served in the army between March and June 1999 could institute proceedings before the civil courts against the authorities of the respondent State and on certain conditions claim compensation on account of any non-payment of per diems due by those authorities under the Rules on Travel and Other Expenses in the Yugoslav Army (see paragraphs 44 and 45 above) and the two separate decisions (nos. 03/825-2 and 06/691-1) adopted by its Chief of Staff on 1 and 3 April 1999 respectively. It was also possible to challenge any discriminatory practices in respect of such payments as would run counter to the prohibition of discrimination under Article 21 of the Constitution (see paragraph 32 above). As from 7 April 2009 a victim of discrimination could in addition pray in aid section 43 of the Prohibition of Discrimination Act, which provided for various forms of injunctive and/or declaratory relief to victims of discrimination (see paragraph 40 above). The civil courts thus had full jurisdiction to examine claims such as those that were in issue in the present case. Indeed, in a number of comparable cases adjudicated between 2002 and early March 2009, where the claims in question had not been deemed time-barred, the first-instance and appellate courts across Serbia had upheld the reservists’ claims (see paragraph 24 above). Accordingly, the Court is satisfied that at the material time an appeal to the civil courts constituted an effective remedy for the purposes of Article 35 § 1 of the Convention.

79. In the case under consideration, on 26 March 2009 the applicants filed a civil claim against the respondent State based on the above-mentioned Rules on Travel and Other Expenses in the Yugoslav Army and the decisions adopted by its Chief of Staff (see paragraph 78 above). By way of redress they sought the payment of specific sums on account of the allegedly unpaid per diems in issue and also certain other benefits. The applicants did not rely on the prohibition of discrimination in Article 21 of the Constitution, or on the non-discrimination clauses in Article 14 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 12, although these were directly applicable according to Article 18 of the Constitution (see paragraphs 17, 19, 32, 40 and 41 above). Nor did they invoke the Prohibition of Discrimination Act, which entered into force with immediate effect on 7 April 2009, shortly after the above-mentioned civil claim had been filed. In their submissions made in support of their claim, the applicants did however refer to the alleged discrimination stemming from the Agreement.

Pérez de Rada Cavanilles v. Spain, 28 October 1998, § 43,Reports of Judgments and Decisions 1998-VIII; Waite and Kennedy v. Germany [GC], no. 26083/94, § 54, ECHR 1999-I; and Anđelković v. Serbia, no. 1401/08, § 24, 9 April 2013). According to the interpretation given by the civil courts, the applicants had failed to comply with the applicable national prescription rules, which is one of the conditions that should normally be fulfilled in order to meet the requirement of exhaustion of domestic remedies under Article 35 § 1 of the Convention (see paragraph 72 above).

81. Thereafter, the applicants lodged an appeal with the Constitutional Court, in which they challenged under Articles 32 and 36 of the Constitution and Article 6 of the Convention the civil courts’ above-mentioned application of the rules on statutory limitation, specifically in the judgment of 16 November 2010, which in their view had been erroneous and inconsistent with that made by certain other national courts, which had correctly applied the ten-year rule under section 371 of the Obligations Act (see paragraph 48 above).

82. The Court cannot but note that, although the applicants mentioned the Agreement in their constitutional appeal, and did so against the background of their previous proceedings before the civil courts in which they had alleged discrimination, they did not raise their discrimination complaint before the Constitutional Court, either expressly or in substance. It is also quite understandable that the Constitutional Court did not examine the matter of its own motion (see paragraph 35 above).

83. The Grand Chamber, unlike the Chamber (see paragraphs 71 to 75 of the Chamber judgment), is not convinced that the constitutional remedy would not have been effective in the applicants’ case. In this connection, the Grand Chamber has taken note of three decisions by the Constitutional Court in comparable cases, the first two (of 17 February 2011 and 8 March 2012) pre-dating and the third (of 20 February 2013) post-dating its judgment of 5 December 2012 in the applicants’ case. These decisions may shed some light on the effectiveness of this remedy in such matters. In none of these cases did the Constitutional Court decline jurisdiction to examine the complaints made under Article 21 of the Constitution in relation to the allegedly discriminatory effects of the Agreement. In two of them it omitted to deal with the issue but upheld the constitutional appeals in question on other grounds (see paragraphs 38 and 39 above). In the remaining ruling, pre-dating the case now under review, the Constitutional Court did not determine the complaint, referring to the "accessory character" of Article 21 and noting that the appellants had invoked no other constitutional provision to be applied in conjunction with that Article (see paragraph 37 above).

84. In the Grand Chamber’s view, the above does not show that the constitutional remedy would have offered no reasonable prospect of success in respect of the applicants’ discrimination complaint had they sought to properly raise it before the Constitutional Court. On a number of previous occasions when examining applications lodged against the same respondent State, the Court has held that "a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in respect of all applications introduced [against Serbia] as of 7 August 2008" (see Vinčić, cited above, § 51; see also Rakić and Others v. Serbia, no. 47460/07 and others, § 39, 5 October 2010, and Hajnal v. Serbia, no. 36937/06, §§ 122 and 123, 19 June 2012). The Grand Chamber sees no reason for holding otherwise in the present instance. Indeed, where legal systems provide constitutional protection of fundamental human rights and freedoms, it is in principle incumbent on the aggrieved individual to test the extent of that protection and allow the domestic courts to develop those rights by way of interpretation (see Vinčić, cited above, § 51; see also, mutatis mutandis and in the common law context, D v. Ireland (dec.), no. 26499/02, § 85, 28 June 2006, and A, B and C v. Ireland [GC], no. 25579/05, § 142, ECHR 2010). As already stated above, the existence of mere doubts as to the prospects of success of a particular remedy which is not obviously futile is not a valid reason for failing to exhaust that avenue of redress (see paragraph 74 above).

85. Against this background, the Court finds that, although the civil and constitutional remedies were sufficient and available to afford redress in respect of the breaches alleged, the applicants failed to exhaust these remedies.

86. It remains to be considered whether there were any special circumstances that could have dispensed the applicants from their above-mentioned requirement.

87. On this point, the Court observes that, although the applicants’ claim to the per diems in question dated as far back as 1999, no convincing explanation has been provided as to why they did not institute proceedings to obtain recovery of the alleged debts earlier.

90. In view of the above and having regard to the circumstances of the case as a whole, the Court does not find that there were any special reasons for dispensing the applicants from the requirement to exhaust domestic remedies in accordance with the applicable rules and procedure of domestic law. On the contrary, had the applicants complied with this requirement, it would have given the domestic courts that opportunity which the rule of exhaustion of domestic remedies is designed to afford States, namely to determine the issue of compatibility of the impugned national measures, or omissions to act, with the Convention and, should the applicants nonetheless have pursued their complaint before the European Court, this Court would have had the benefit of the views of the national courts (see, among other authorities, Van Oosterwijck, cited above, § 34, and Burden v. the United Kingdom [GC], no. 13378/05, § 42, ECHR 2008). Thus, the applicants failed to take appropriate steps to enable the national courts to fulfil their fundamental role in the Convention protection system, that of the European Court being subsidiary to theirs (see Burden, cited above, § 42, and Akdivar and Others, cited above, §§ 65-66).

91. Accordingly, the Grand Chamber upholds the preliminary objection of the Government as regards the applicants’ discrimination complaint. It cannot therefore consider the merits of this complaint.

B. Other preliminary objections

92. Given the above conclusion it is not necessary for the Court to examine the Government’s other preliminary objections regarding whether the applicants abused their right of individual application or could not claim to be victims of the violation alleged, or whether Article 14 of the Convention taken together with Article 1 of Protocol No 1, and Article 1 of Protocol No. 12 may be deemed applicable to the present case.

FOR THESE REASONS, THE COURT

1. Upholds, by fourteen votes to three, the preliminary objection of the Government concerning the applicants’ failure to exhaust domestic remedies as regards their discrimination complaint under Article 14 of the Convention, taken together with Article 1 of Protocol No. 1, and Article 1 of Protocol No. 12, and consequently holds that it cannot consider the merits of this complaint; and

2. Holds, by fourteen votes to three, that it is not necessary to examine the Government’s remaining preliminary objections.

Done in English and French, and delivered at a public hearing in the Human Rights Building, Strasbourg on 25 March 2014.

In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the dissenting opinion of Judges Popović, Yudkivska and De Gaetano is annexed to this judgment.

D. S.

M. O’B.

Annex

JOINT DISSENTING OPINION 
OF JUDGES POPOVIĆ, YUDKIVSKA AND DE GAETANO

1. We respectfully disagree with the majority ruling, expressed in paragraphs 82 and 83 of the judgment and repeated in paragraph 85, that the applicants in this case failed to exhaust domestic remedies.

On 11 January 2008 the respondent Government entered into an agreement with a group of persons who were in a substantially identical situation to that of the applicants, that is to say persons who were claiming per diems for the same period of military service. By doing so, the Government applied differential treatment to Army reservists on the basis of their municipality of residence (see paragraph 15 of the judgment).

On 26 March 2009 the applicants filed a civil claim against the State, pointing to the discrimination resulting from the agreement of 11 January 2008 (see paragraph 17).

As the applicants lost their case before the ordinary courts they lodged a constitutional complaint on 21 January 2011 (see paragraph 21) complaining of differential treatment of Army reservists. The differential treatment stemmed in the first place from the inconsistent rulings of the ordinary courts in identical cases, as well as from the agreement of 11 January 2008, which was referred to in the applicants’ constitutional complaint.

2. The Constitutional Court of Serbia ruled on 5 December 2012 in favour of the applicants as regards their complaints of inconsistent domestic case-law, but made no mention whatsoever of the agreement of 11 January 2008 (see paragraphs 22 and 23 ). Besides, the Constitutional Court deemed the publication of its ruling in the Official Herald to be sufficient redress for the violation found. The Constitutional Court found a violation of Article 36 § 1 of the Constitution of Serbia (equal protection of rights), but rejected the applicants’ complaint under Article 21 of the Constitution (prohibition of discrimination).

The majority’s position in respect of the facts as outlined above is that the applicants "did not raise their discrimination complaint before the Constitutional Court, either expressly or in substance" (see paragraph 82); at the same time and in the same paragraph, however, it is acknowledged that "the applicants mentioned the Agreement [of 11 January 2008] in their constitutional appeal". It is therefore evident that the applicants did rely on the Agreement in question in their complaint before the Constitutional Court of Serbia. Moreover, the complaint as a whole and in its very essence was based on the discrimination issue. The complaint about inconsistent case-law was in substance also a complaint about discriminatory practices existing at the national level.

In our view, the core argument in support of the applicants’ contention in this case is the fact that the Constitutional Court of Serbia found in their favour. The approach taken by the Constitutional Court, when finding a violation of the Constitution, was to base its decision on one ground or argument - supporting the applicants (inconsistent case-law) - and in effect hold that it was unnecessary to take cognisance of any other argument (in this case the argument based on the Agreement). In applying the Convention, our Court adopts the same practice in many cases, the formula generally being that "... it is not necessary to examine the complaint under Article ..."

3. Despite the above factors, the majority are of the view (see paragraph 85) that the applicants failed to exhaust civil and constitutional remedies. We disagree. In our view, the facts point in the opposite direction: the applicants filed a civil claim, and once they had lost their case before the ordinary courts they applied to the Constitutional Court for constitutional redress. The Constitutional Court ruled in their favour, but did not properly redress the violation, which explains why the applicants lodged an application with our Court. With all due respect, we believe that the majority judgment suffers from an excess of formalism: the majority appear to have taken the view that the applicants did not plead (before the domestic courts, including the Constitutional Court) in a "form" that the majority consider to be the only acceptable one.

4. Excessive formalism is frowned upon in the case-law of the Court. In a previous case (see D.H. and Others v. the Czech Republic ([GC], no. 57325/00, § 116, ECHR 2007-IV), where the principal complaint was one of discrimination, the Court ruled that

"... Article 35 § 1 must be applied with some degree of flexibility and without excessive formalism. [The Court] has further recognised that the rule of exhaustion is neither absolute nor capable of being applied automatically; for the purposes of reviewing whether it has been observed, it is essential to have regard to the circumstances of the individual case."

The Court has gone even further along the lines of the flexibility rule. On certain occasions it has dismissed the respondent Government’s objection of non-exhaustion of domestic remedies in a situation in which some of the applicants had not availed themselves of the possibility of lodging a constitutional complaint (see S.H. and Others v. Austria, 57813 [GC], no. 57813/00, § 47, ECHR 2011).

In connection with an Article 6 complaint, in M.D. and Others v. Malta (no. 64791/10, §§ 34-38, 17 July 2012), the Court castigated the very formalistic and blinkered approach of the Constitutional Court in handling an application for constitutional redress. In that judgment, the Court reproduced the quotation fromD.H. and Others, without referring to it expressly, and provided further references in support of the same rule of flexibility, a rule firmly rooted in the Court’s case-law. In the context of the fairness of proceedings at domestic level, in Kadlec v. the Czech Republic (no. 49478/99, § 26, 25 May 2004) - a case concerning access to, and pleadings before, the Constitutional Court - the Court found a violation of Article 6 of the Convention, stating, inter alia, that

"The courts must, in applying the rules of procedure, avoid both excessive formalism which would affect the fairness of the procedure, and excessive flexibility that would result in removing the procedural requirements established by law."

We see no reason why the Court’s approach should have been different in the instant case.

The Court also held, in Walchli v. France (no. 35787/03, § 32, 26 July 2007), that there had been a violation of Article 6 of the Convention because of the excessive formalism in the position taken by the national court on the issue at stake.

The Court has recently reiterated its stance in the case of Ateş Mimarlik Mühendislik A.Ş. v. Turkey (no. 33275/05, § 39, 25 September 2012), stating that excessive formalism must not represent a barrier to a claim being considered on the merits. It referred to its previous case-law on the subject, including Walchli.

5. The Court has unswervingly favoured a flexible application of Article 35 § 1 of the Convention. We therefore find it difficult to subscribe to the majority finding in this case, which basically amounts to telling the applicants that they should have pleaded their case at domestic level in one particular and specific way and not another.

6. Even if - which we do not believe should be the case - one were to hold that the applicants should have pleaded in a particular manner before the Constitutional Court, we wonder whether a more explicit reference to the agreement and to Article 21 of the Constitution would have had any reasonable prospect of success. The Constitutional Court, in its decision of 7 November 2012 (see paragraph 23), held in effect that discrimination on the basis of personal qualities was a precondition for determining the existence of a violation of the principle of non-discrimination. Since the applicants’ claim is in essence that they were discriminated against on the basis of their place of residence - which cannot be considered a "personal quality" - such a claim, no matter how it were pleaded before that domestic court, would have been dismissed.

7. For the above reasons, and in the light of the clear and constant case-law of the Court, we disagree with the majority finding that the applicants did not exhaust domestic remedies. In our opinion, such a finding can be drawn from the facts only by way of an excessively formalistic approach to Article 35 § 1, which is not allowed by the Court’s case-law. Accordingly, we find that the Grand Chamber should have considered the merits of the case.