Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
[Četvrto odeljenje]
Veljo (Velyo) Velev protiv Bugarske – predstavka br. 16032/07
Presuda usvojena 27.5.2014.
Član 2 Protokola br. 1
Pravo na obrazovanje
Odbijanje upisa pritvorenika u zatvorsku školu: povreda
Činjenice – Podnosilac predstavke je 2005. tokom boravka u pritvoru podneo zahtev za upis u zatvorsku školu. Njegov su zahtev prvo odbile zatvorske vlasti a na kraju i Vrhovni upravni sud. Upravnik zatvora je smatrao da će ukoliko ponovo bude osuđen, podnosilac predstavke, koji je ranije već osuđivan, biti povratnik i da stoga treba da bude odvojen od drugih zatvorenika koji su prvi put osuđeni. Vrhovni upravni sud je odbio njegov zahtev po drugom osnovu, zaključivši da samo osuđenici koji služe kaznu zatvora, ali ne i pritvorenici, imaju pravo na obrazovanje.
Pravo – član 2 Protokola br. 1: Sud je podsetio da zatvorenici koji su zakonito lišeni slobode nastavljaju da uživaju sva osnovna prava i slobode zajemčene Konvencijom osim prava na slobodu te da je podnosilac predstavke i dalje imao pravo na obrazovanje iz člana 2 Protokola br. 1. Pravo na obrazovanje nameće Bugarskoj obavezu da obezbedi delotvoran pristup postojećim obrazovnim ustanovama, uključujući i zatvorskom školama. Stoga je Država bila dužna da dokaže da je njeno isključenje podnosioca predstavke bilo predvidljivo, da je težilo ostvarenju legitimnog cilja i da je bilo srazmerno tom cilju. Sud je utvrdio da nije nesumnjivo da je isključenje bilo u dovoljnoj meri predvidljivo, jer je relevantni zakonski okvir propisivao da osuđenici imaju pravo da budu obuhvaćeni obrazovnim programima i da se odredbe koje se odnose na osuđenike shodno primenjuju i na pritvorenike. Nejasnoća zakonskog okvira se odražavala u činjenici da su nacionalni organi davali različita obrazloženja za njegovo izuzimanje: upravnik zatvora i Ministarstvo pravde su naglašavali potencijalni recidivizam podnosioca predstavke, dok se Vrhovni upravni sud bio usredsredio na to što je podnosilac predstavke imao status pritvorenika.
Država se pozvala na tri različita osnova kako bi opravdala isključenje podnosioca predstavke iz škole. Sud je u pogledu njenog prvog argumenta da nije prikladno da podnosilac predstavke pohađa školu sa osuđenim zatvorenicima napomenuo da podnosilac predstavke nije imao nikakve primedbe u tom pogledu i da ne postoje dokazi da bi pritvorenici imali štete od pohađanja škole sa osuđenicima. Štaviše, Sud nije smatrao da neizvesnost u pogledu dužine pritvora predstavlja valjano opravdanje za isključenje iz obrazovne ustanove. Konačno, Sud je u pogledu trećeg argumenta Države, da postoji opasnost da će podnosilac predstavke ponovo biti osuđen i da ne bi bilo u interesu zatvorenika koji su prvi put osuđeni da sa njim pohađaju školu, podsetio da je podnosilac predstavke imao pravo na pretpostavku nevinosti i da stoga nije mogao biti okvalifikovan kao povratnik. U svetlu tih razmatranja i prepoznavši nesumnjiv interes podnosioca predstavke da završi srednju školu, Sud je utvrdio da odbijanje njegovog upisa u zatvorsku školu nije bilo u dovoljnoj meri predvidljivo, da nije težilo ostvarenju legitimnog cilja i da nije bilo srazmerno tom cilju.
Zaključak: povreda (jednoglasno).
član 41: 2.000 evra na ime nematerijalne štete.
baza unakrsnih veza