Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
по представци број 19222/16, Миловановић против Србије
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 10/2018 од 7.2.2018. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МИЛОВАНОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 19222/16)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
19. децембар 2017. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Миловановић против Србије,
Европски суд за људска права (Tреће одељење), на заседању Већа у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 28. новембра 2017. године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 19222/16) против Србије, коју је Суду поднео према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Конвенција”) држављанин Србије, г. Зоран Миловановић („Подносилац представке”), дана 2. априла 2016. године.
2. Владу Србије („Влада”) заступао је њен заступник, госпођа Н. Плавшић.
3. Дана 10. новембра 2016. године притужба у вези са дужином поступка у питању достављена је Влади, а преостали део представке проглашен је недопуштеним на основу Правила 54. став 3. Пословника Суда.
ЧИЊЕНИЦЕ
4. Подносилац представке рођен је 1960. године и живи у Чуругу.
5. Дана 2. августа 2002. године, подносилац представке и један од његових колега (у даљем тексту „Tужиоци”), покренули су поступак против свог послодавца и тражили исплату заосталих зарада и осталих доприноса у вези са радом.
6. Дана 8. фебруара 2013. године, након две исплате, Првостепени суд у Новом Саду, конкретно његово одељење у Бечеју, одлучило је делимично у корист тужилаца и наложило њиховом послодавцу да свакоме од њих исплати одређене износе у вези са заосталим зарадама. Преостали део њихових захтева је одбијен.
7. Дана 15. априла 2013. године, Апелациони суд у Новом Саду преиначио је део горе наведене пресуде, истовремено потврдивши њен преостали део. Ова пресуда уручена је тужиоцима дана 6. јуна 2013. године.
8. Дана 29. јануара 2014. године, Врховни суд је одбацио ревизију тужилаца, будући је вредност њихових конкретних захтева била испод законског прага који омогућава овај правни лек.
9. Дана 9. априла 2013. године тужиоци су изјавили уставну жалбу, притужујући се на повреду права на суђење у разумном року у оспореним поступцима. У својој одлуци од 9. децембра 2015. године, Уставни суд је утврдио повреду њихових права на суђење у разумном року и свакоме од њих досудио ЕУР 800 у вези са претрпљеном нематеријалном штетом.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ
10. Подносилац представке се притуживао да дужина поступка није спојива са захтевом „разумног рока”, предвиђеним чланом 6. став 1. Конвенције који гласи како следи:
„Приликом одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., свако има право на ... суђење у разумном року пред судом...”
11. Период који треба разматрати почео је 3. марта 2004. године, када је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију. Међутим, приликом оцене оправданости времена које је протекло након тог датума, у обзир се мора узети стање поступка у то време (видети Симић против Србије, број 29908/05, став 15, 24. новембар 2009. године).
12. Период о коме је реч окончан је 6. јуна 2013. године, када је пресуда Апелационог суда уручена подносиоцу представке (видети став 7. у горњем тексту). Тако је поступак трајао више од девет година и три месеца на два нивоа судске надлежности.
13. Влада је навела да подносилац представке не може тврдити да је жртва наводне повреде.
14. Суд сматра да је примедба Владе уско повезана са суштином притужбе подносиоца представке и стога се мора здружити са основаношћу.
15. Суд даље примећује да ова притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. тачка а) Конвенције. Она такође није недопуштена ни по једном другом основу. Према томе, мора се прогласити допуштеном.
16. Према мишљењу Владе, утврђивање повреде и досуђивање накнаде за претрпљену нематеријалну штету представљало је довољно обештећење за повреду права подносиоца представке на суђење у разумном року.
17. Подносилац представке се са тим није сложио.
18. Суд подсећа да статус „жртве” подносиоца представке, у смислу члана 34. Конвенције, зависи од чињенице да ли су домаћи органи признали, било изричито или прећутно, наводну повреду Конвенције и да ли су, ако је неопходно, пружили одговарајуће обештећење с тим у вези. Тек када се испуне ови услови, супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције искључује разматрање представке (видети, Видатковић против Србије (одлука) број 16231/07, став 26, 24. мај 2011. године; Cocchiarella против Италије [ВВ], број 64886/01, став 71, ЕСЉП 2006-V и Cataldo против Италије (одлука.) број 45656/99, 3. јун 2004. године).
19. С тим у вези, Суд констатује да је Уставни суд нашао да је право подносиоца представке на суђење у разумном року повређено (видети став 9. у горњем тексту), чиме је призната повреда на коју се притужује и, заправо, испуњен први услов утврђен праксом Суда.
20. Статус жртве подносиоца представке затим зависи и од тога да ли је досуђено обештећење одговарајуће и довољно у погледу правичног задовољења како је предвиђено чланом 41. Конвенције (видети Dubjaková против Словачке (одлука), број 67299/01, 19. октобар 2004. године).
21. Суд примећује да се у предметима због дужине поступка једна од карактеристика довољног обештећења која може елиминисати статус жртве странке односи на досуђени износ. Овај износ зависи, нарочито, од карактеристика и делотворности правног лека. Стога, државе које су, као Србија, усвојиле правни лек осмишљен и за убрзавање поступка и за досуђивање накнаде, имају слободу да досуђују износе који – иако су нижи од износа који Суд досуђује – нису неоправдани (видети Cocchiarella, цитирана у горњем тексту, ст. 96, 97.).
22. У овом предмету, осим што је утврдио повреду, Уставни суд је утврдио да подносилац представке има право на износ од ЕУР 800 на име тражене нематеријалне штете. Међутим, Суд примећује да је накнада која му је досуђена знатно нижа од оне која се, у пракси Суда, додељује за слична кашњења. Да ли се додељени износи могу сматрати оправданим, треба, међутим, разматрати у светлу свих околности предмета. Оне укључују не само трајање поступка у одређеном предмету, већ и вредност досуђеног износа гледано у светлу животног стандарда у држави о којој је реч и чињеницу да се према националним системима накнада углавном досуђује и исплаћује брже него када о неком питању треба да одлучи Суд према члану 41. Конвенције.
23. С обзиром на материјал у спису предмета и на посебне околности поступка у питању, Суд сматра да се износ досуђен подносиоцу представке не може сматрати довољним и да, према томе, не представља одговарајуће обештећење за претрпљену повреду.
24. Суд стога закључује да подносилац представке није изгубио статус жртве, у смислу члана 34. Конвенције. Примедба Владе, с тим у вези мора се, према томе, одбацити.
25. С обзиром на горе наведено, а посебно у вези са ставом о статусу жртве подносиоца представке, Суд закључује да је дужина поступка у питању била прекомерна и да није испунила захтев „разумног рока”.
26. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
27. Члан 41. Конвенције прописује:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
28. Подносилац представке је тражио ЕУР 75.000 на име нематеријалне штете и 9.928.464,87 динара и пратећу камату у вези са материјалном штетом.
29. Влада је оспорила ове захтеве.
30. Суд не примећује никакву узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете. Према томе, он одбацује овај захтев. С друге стране, он подносиоцу представке досуђује износ од ЕУР 3.100, на име нематеријалне штете, умањен за све износе који су можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу.
31. Будући да подносилац представке није поднео никакав захтев на име трошкова насталих пред домаћим судовима и овим Судом, није ништа досуђено у вези с тим.
32. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Одлучује да здружи са основаношћу прелиминарну примедбу Владе у вези са статусом жртве подносиоца представке, и одбија је;
2. Проглашава притужбу подносиоца представке о дужини поступка допуштеном;
3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
4. Утврђује
(a) да тужена држава треба да подносиоцу представке исплати, у року од три месеца, износ у висини од ЕУР 3.100 (три хиљаде и сто евра) на име нематеријалне штете, заједно са порезом који се може наплатити на тај износ, који ће се претворити у валуту тужене државе по курсу важећем на дан исплате, након одузимања свих износа који су можда већ исплаћени по овом основу;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.
5. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 19. децембар 2017. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.
|
Fatoş Aracı Заменик секретара |
Pere Pastor Vilanova Председник |
THIRD SECTION
CASE OF MILOVANOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 19222/16)
JUDGMENT
STRASBOURG 19 December 2017
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Milovanović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 28 November 2017,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 19222/16) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Zoran Milovanović (“the applicant”), on 2 April 2016.
2. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 10 November 2016 the complaint concerning the length of the proceedings in question was communicated to the Government and the remainder of the application was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.
THE FACTS
4. The applicant was born in 1960 and lives in Čurug.
5. On 2 August 2002 the applicant and one of his colleagues (hereinafter “the plaintiffs”) instituted civil proceedings against their employer seeking payment of salary arrears and other employment-related benefits.
6. On 8 February 2013, after two remittals the First Instance Court in Novi Sad, specifically its Detached Section in Bečej, ruled partly in favour of the plaintiffs, ordering their employer to pay each of them specified sums in respect of salary arrears. The remainder of their claims was rejected.
7. On 15 April 2013 the Court of Appeal in Novi Sad reversed a part of the above judgment, while upholding the remainder. This judgment was served on the plaintiffs on 6 June 2013.
8. On 29 January 2014 the Supreme Court dismissed the plaintiffs’ appeal on points of law as the value of their respective claims was below the statutory threshold allowing for this remedy.
9. On 9 April 2013 the plaintiffs lodged the constitutional appeal, complaining of a violation of the right to a hearing within a reasonable time in the impugned proceedings. By its decision of 9 December 2015, the Constitutional Court found a violation of their right to a hearing within a reasonable time and awarded each of them EUR 800 in respect of the non-pecuniary damage suffered.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION
10. The applicant complained that the length of the civil proceedings had been incompatible with the “reasonable time” requirement, laid down in Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:
“In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a]... tribunal...”
11. The period to be taken into consideration began on 3 March 2004, when the Convention entered into force in respect of Serbia. However, in assessing the reasonableness of the time that elapsed after that date, account must be taken of the state of proceedings at the time (see Simić v. Serbia, no. 29908/05, § 15, 24 November 2009).
12. The period in question ended on 6 June 2013, when the Court of Appeal judgment was served on the applicant (see paragraph 7 above). It thus lasted more than nine years and three months at two instances.
13. The Government submitted that the applicant could not claim to be a victim of the alleged violation.
14. The Court considers that the Government’s objection is closely linked to the substance of the applicant’s complaint and therefore must be joined to the merits.
15. The Court further notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It is also not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
16. In the Government’s opinion, the finding of a violation and the awarding of compensation for the non-pecuniary damage suffered constituted sufficient redress for the breach of the applicant’s right to a hearing within a reasonable time.
17. The applicant disagreed.
18. The Court notes that an applicant’s status as a “victim” within the meaning of Article 34 of the Convention depends on whether the domestic authorities have acknowledged, either expressly or in substance, the alleged infringement of the Convention and have, if necessary, provided appropriate redress. It is only when those conditions have been satisfied that does the subsidiary nature of the protective mechanism of the Convention precludes examination of an application (see, Vidaković v. Serbia (dec.) no. 16231/07, § 26, 24 May 2011; Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, § 71, ECHR 2006-V and Cataldo v. Italy (dec.) no. 45656/99, 3 June 2004).
19. In that connection, the Court notes that the Constitutional Court found that the applicant’s right to a hearing within a reasonable time had indeed been violated (see paragraph 9 above), thereby acknowledging the breach complained of and, in effect, satisfying the first condition laid down in the Court’s case-law.
20. The applicant’s victim status then depends on wheather the redress afforded was adequate and sufficient, having regard to just satisfaction as provided for under Article 41 of the Convention (see Dubjaková v. Slovakia (dec.), no. 67299/01, 19 October 2004).
21. The Court observes that in length-of-proceedings cases one of the characteristics of sufficient redress which may remove a litigant’s victim status relates to the amount awarded. This amount depends, in particular, on the characteristics and effectiveness of the remedy. Thus, States which, like Serbia, have opted for a remedy designed both to expedite proceedings and afford compensation are free to award amounts which – while being lower than those awarded by the Court – are still not unreasonable (see Cocchiarella, cited above, §§ 96, 97).
22. In the present case, the Constitutional Court in addition to the said finding of a violation, declared that the applicant was entitled to amount of EUR 800 of non-pecuniary damages sought. However, the Court notes that the compensation granted to him was significantly lower than that awarded for similar delays in the Court’s case-law. Whether the amount awarded may be regarded as reasonable, however, falls to be assessed in the light of all the circumstances of the case. They include not only the duration of the proceedings in the specific case, but also the value of the award viewed in the light of the standard of living in the State concerned, and the fact that under national systems compensation will in general be awarded and paid more promptly than if the matter fell to be decided by the Court under Article 41 of the Convention.
23. In view of the material in the case file and having regard to the particular circumstances of the proceedings in question, the Court considers that sum awarded to the applicant cannot be considered as sufficient and does not therefore amount to appropriate redress for the violation suffered.
24. The Court thus concludes that the applicant did not lose his status as a victim within the meaning of Article 34 of the Convention. The Government’s objection in this regard must therefore be rejected.
25. In view of the above, and in particular its finding regarding the victim status of the applicant, the Court concludes that the length of the proceedings at issue was excessive and failed to meet the “reasonable time” requirement.
26. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
27. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
28. The applicant claimed EUR 75,000 in respect of non-pecuniary damage and RSD 9,928,464.87 and accompanying interest in respect of pecuniary damage.
29. The Government contested these claims.
30. The Court does not discern any causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged. It therefore rejects this claim. On the other hand, it awards the applicant EUR 3,100 in respect of non-pecuniary damage, less any and all amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level.
31. As the applicant made no claim for costs and expenses incurred before the domestic courts and this Court no award is made in that regard.
32. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Decides to join to the merits the Government’s preliminary objection as to the applicant’s victim status, and dismisses it;
2. Declares the applicant’s complaint about the length of proceedings admissible;
3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant within three months EUR 3,100 (three thousand one hundred euros) in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable on this amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at a rate applicable at the date of settlement, after the deduction of any amounts which may have already been paid on this basis;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points.
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 19 December 2017, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Fatoş Aracı Deputy Registrar |
Pere Pastor Vilanova President |
baza unakrsnih veza