Đekić i drugi protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
29.04.2014
Članovi
3
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
3
Ključne reči
(Čl. 3) Zabrana torture
(Čl. 3 / CAT-16) Ponižavajuće postupanje
(Čl. 3 / CAT-12) Efikasna istraga
(Čl. 3 / CAT-16) Nečovečno postupanje
Broj predstavke
32277/07
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Podnosioci predstavke su državljani Republike Srbije rođeni 1976. godine, odnosno 1984. godine, odnosno 1976. godine.

Podnosioci su se obratili Sudu tvrdeći da ih je policija zlostavljala i da s tim u vezi nije bilo delotvorne istrage. Pozivali su se na Čl. 3, Čl. 6 i Čl. 16 Konvencije.

Prema navodima podnosilaca, nakon što su učestvovali u manjoj saobraćajnoj nezgodi, policija ih je uhapsila i pretukla. Prema službenim izveštajima, podnosioci predstavke su bili nasilni i pod dejstvom alkohola. Policija je podnela krivične prijave, javni tužilac 18.11.2004. godine, optužuje podnosioce predstavke zbog krivičnog dela sprečavanje policajca u vršenju službe i oni su za to i osuđeni.

Dana 08.12.2004. godine, podnosioci predstavke, podnose krivične prijave protiv policajaca, optužujući ih za zlostavljanje. Nakon sprovdenog postupka, policajci su oslobođeni od strane Opštinskog suda Prokuplju, čiju odluku potvrđuje i Okružni sud u Prokuplju.

Evropski Sud za ljudska prava je našao da su krivični sudovi obradili sva relevantna pitanja i razmotrili sve dokaze, te je odlučio da nije bilo povrede Čl. 3 Konvencije, ni u materijalnom, ni u procesnom smislu.
Preuzmite presudu u pdf formatu

 

На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, пресуда Европског суда за људска права по представци број 32277/07 Ђекић и други против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 109/2014 од 11.10.2014. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ЂЕКИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ
(представка број 32277/07)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
29. април 2014. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакторских промена.

У предмету Ђекић и други против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:

Josep Casadevall, председник,

Alvina Gyulumyan,

Dragoljub Popović,

Luis López Guerra,

Johannes Silvis,

Valeriu Griţco,

Iulia Antoanella Motoc, судије,

и Santiago Quesada, секретар Одељења,

после већања на затвореној седници 8. априла 2014. године,

изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 32277/07) против Републике Србије коју су Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") поднела три држављанина Србије, господин Драган Ђекић, господин Зоран Ђекић и господин Драган Кончар (у даљем тексту: "Подносиоци представке"), 19. маја 2007. године.

2. Подносиоце представке је заступао господин Б. Тодоровић, адвокат из Ниша. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") је заступао је њен заступник господин С. Царић.

3. Подносиоци представке су тврдили да их је полиција злостављала и да с тим у вези није било делотворне истраге. Они су се ослонили на чл. 3, 6. и 13 . Конвенције.

4. Представка је 30. августа 2010. године достављена Влади.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносиоци представке су рођени 1976. године, 1984. године, односно 1976. године. Први и други подносилац представке живе у Прокупљу, а трећи подносилац представке живи у Београду.

6. Око 2,30 часова ујутро 18. септембра 2004. године они су били учесници у мањој саобраћајној несрећи на путу. Убрзо после тога, полиција је стигла на место несреће.

7. Према наводима подносилаца представке, полиција им је одмах ставила лисице и одвела их у Полицијску станицу у Прокупљу где су их претукли. Према службеним извештајима о употреби силе које су припремила три дежурна полицајца, подносиоци представке су међутим били пијани и насилни од доласка полиције на место несреће. Пошто су покушали да побегну са места несреће и, штавише, напали полицајца који је покушао да их заустави, полиција је одлучила да их ухапси. У полицијској станици, подносиоци представке су наставили да се понашају насилно. Како би обуздали подносиоце представке, три дежурна полицајца су их неколико пута ударила палицама, а затим им ставила лисице. Том приликом, пошто су пружали отпор стављању лисица, господин Зоран Ђекић и господин Драган Кончар су ударили главама о канцеларијски намештај.

8. Пошто су ноћ провели у полицијској станици, подносиоци представке су одведени у болницу. Према лекарским извештајима, господин Драган Ђекић је имао модрицу на десном рамену, господин Зоран Ђекић је имао модрице на глави, десној руци и десном рамену, а господин Драган Кончар је имао модрице на глави, грудима, трбуху, леђима и десном рамену.

9. Полиција је истог јутра поднела кривичне пријаве против подносилаца представке оптужујући их за прекршај спречавања полицајца у вршењу службе. Око 8.30 часова подносиоци представке су изведени пред истражног судију. Они су се жалили да их је полиција претукла. Судија, међутим, није предузео никакву радњу с тим у вези. Они су пуштени око 13,00 часова.

10. Двоје дневних новина високог тиража је 20. септембра 2004. године објавило наводе подносилаца представке да их је полиција претукла. Сутрадан је Служба за медије Министарства унутрашњих послова ове наводе службено порекла. У периоду од 21. до 27. септембра 2004. године, Служба генералног инспектора (служба унутрашње контроле Министарства унутрашњих послова) обавила је интерну истрагу навода подносилаца представке. Обављени су разговори са подносиоцима представке, 18 полицајаца и 19 цивила (иако цивили нису били присутни у просторијама полицијске станице када је полиција прибегла употреби силе против подносилаца представке, Служба генералног инспектора је обавила разговор са једним бројем очевидаца хапшења подносилаца представке и са лекаром који их је прегледао критичног дана). Сви они су тврдили, осим самих подносилаца представке, да су тада били пијани и насилни. Служба генералног инспектора је у извештају од 27. септембра 2004. године закључила да је полиција поступила у складу са законом. Извештај није био доступан подносиоцима представке.

11. Јавни тужилац је 18. новембра 2004. године оптужио подносиоце представке због кривичног дела спречавање полицајаца у вршењу службе. Подносиоци представке су коначно осуђени као за дело за које су оптужени и добили су условне казне.

12. Подносиоци представке су 8. децембра 2004. године поднели кривичну пријаву против тројице полицајаца оптужујући их за злостављање. Пошто је добио званични извештај којим се утврђује да је полиција поступила у складу са законом, јавни тужилац је 28. јануара 2005. године одлучио да их кривично не гони. Подносиоци представке су 2. марта 2005. године започели супсидијарно кривично гоњење уложивши оптужни предлог против истих полицајаца. Они нису поднели имовинско-правни захтев.

13. Прво рочиште пред Општинским судом у Прокупљу одржано је 11. октобра 2005. године. Пошто је саслушао полицајце оптужене за злостављање, неке друге полицајце, подносиоце представке и неке очевице њиховог хапшења, Општински суд у Прокупљу је 18. априла 2006. године одлучио да је употреба силе против подносилаца представке била законита. Он је према томе ослободио оптужене полицајце. Окружни суд у Прокупљу је 24. октобра 2006. године потврдио ту одлуку. Последња пресуда од 24. октобра 2006. године уручена је подносиоцима представке 27. новембра 2006. године.

14. Подносиоци представке су се у децембру 2006. године обратили јавном тужиоцу да у њихово име поднесе захтев за заштиту законитости. Јавни тужилац је 7. августа 2007. године одлучио да то не уради.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

15. Кривични закон из 1977. године ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89; и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 21/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03) био је на снази од 1. јула 1977. године до 1. јануара 2006. године. Релевантни члан гласи како следи:

Члан 66. 
(Злостављање од стране службеног лица у вршењу службе)

"Службено лице које у вршењу службе другог злостави, увреди или уопште према њему поступи на начин којим се вређа људско достојанство, казниће се затвором од три месеца до три године."

16. Законик о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02; и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09 и 76/10) био је на снази од 28. марта 2002. године до 1. октобра 2013. године. Већина кривичних дела (укључујући и злостављање од стране службеног лица у вршењу службе) подлегала је кривичном гоњењу јавног тужиоца, али су неки мањи прекршаји били предмет кривичног гоњења на основу приватне тужбе. Сходно члану 20. Законика, јавни тужилац је имао обавезу кривичног гоњења када је постојало довољно доказа да је неко лице извршило кривично дело које се гони по службеној дужности. Члан 61. Законика прописивао је да када јавни тужилац одлучи да нема основа да предузме кривично гоњење због недостатка доказа, жртва има могућност да предузме супсидијарно кривично гоњење у року од осам дана од обавештења о одлуци јавног тужиоца.

17. Служба генералног инспектора Министарства унутрашњих послова је успостављена владином уредбом 2001. године. Први Генерални инспектор је именован у јуну 2003. године. Пошто уредбе нису у јавном домену, мало се зна о раду тог органа у првим годинама његовог постојања. Сигурно је, међутим, да Генерални инспектор одговара Министру унутрашњих послова. Служба је реорганизована и добила је нов назив (сада се зове Сектор за унутрашњу контролу Полиције) у новембру 2005. године, али је то небитно у конкретном предмету.

18. Закон о облигационим односима из 1978. године ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89; и "Службени лист СРЈ", број 31/93) је на снази од 1. октобра 1978. Члан 200(1) овог закона прописује да свако ко је претрпео страх, физичку бол или душевну патњу као последицу кршења његових права личности има право да поднесе тужбу за накнаду штете. У складу са чланом 172(1) Закона, правно лице, укључујући и државу, одговорно је за штету које су његови органи нанели неком трећем лицу током, или у вези са, вршењем његових функција.

19. Закон о парничном поступку из 2004. године ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09) је био на снази од 22. фебруара 2005. године до 1. фебруара 2012. године. Члан 13. Закона прописивао је да је ако је жртва кривичног дела поднела парничну тужбу за накнаду штете против починиоца, парнични суд је везан коначном одлуком кривичног суда, ако иста постоји, којом се утврђује да је починилац крив. Парнични судови су упорно тумачили ту одредбу тако да кривична осуда није услов за досуђивање накнаде штете (видети, на пример, пресуду Гж. 1739/06 Окружног суда у Крагујевцу од 29. септембра 2006. године; пресуда Гж. 1257/11 Апелационог суда у Новом Саду од 2. јуна 2011. године; пресуда Гж. 3273/11 Апелационог суда у Новом Саду од 16. новембра 2011. године; пресуда Гж. 146/12 Апелационог суда у Новом Саду од 5. априла 2012. године; пресуда Гж. 5676/11 Апелационог суда у Београду од 2. августа 2012. године; и пресуда Гж. 4357/12 Апелационог суда у Новом Саду од 26. октобра 2012. године; у којима су парнични судови досудили нематеријалну накнаду штете за повреде претрпљене за време хапшења и/или у полицијском притвору када није постојала кривична осуда против неког полицајца).

Закон о парничном поступку из 1977. године ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80,36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91; и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази до 22. фебруара 2005. године, имао је исту одредбу (видети члан 12(3) тог Закона).

III. РЕЛЕВАНТНИ МЕЂУНАРОДНИ ДОКУМЕНТИ

20. Међународни пакт о грађанским и политичким правима, усвојен 16. децембра 1966. године под покровитељством Уједињених нација, ступио је на снагу у односу на Србију 12. марта 2001. године. "Закључна запажања" за Србију Комитета за људска права, тела независних стручњака основаног ради праћења спровођења овог пакта, гласе, у релевантном делу, како следи (документ CCPR/CO/81/SEMO од 12. августа 2004. године, став 15.):

"Иако констатује да је у Србији основана [Служба генералног инспектора] у јуну 2003. године, Комитет је забринут што не постоји независан механизам надзора за притужбе поводом истраге против припадника полиције за кривична дела, што би могло допринети некажњавању полицајаца умешаних у повреде људских права. Држава уговорница би требало да оснује независна цивилна надзорна тела на републичком нивоу са овлашћењем да примају и истражују све притужбе о претераној употреби силе и другим злоупотребама овлашћења од стране полиције."

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ

21. Подносиоци представке су тврдили да их је полиција злостављала 18. септембра 2004. године. Они су такође тврдили да није постојала делотворна истрага о њиховом злостављању. Члан 3. прописује:

"Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању."

A. Допуштеност

22. Влада није ставила примедбе на допуштеност. Пошто ова представка није ни очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције ни недопуштена према некој другој основи, мора се прогласити допуштеном.

Б. Основаност

1. Наводно злостављање подносилаца представке од стране полиције (материјални аспект члана 3. Конвенције)

23. Подносиоци представке су изнели да су их тукли палицама, ударали и шутирали у полицијском притвору без очигледног разлога.

24. Иако је потврдила да су подносиоци представке заиста задобили повреде у Полицијској станици у Прокупљу критичног дана, Влада је оспорила верзију догађаја подносилаца представке. Она је потврдила званични извештај изнет у ставу 7. у горњем тексту.

25. Као што је Суд више пута утврдио, члан 3. штити једну од најосновнијих вредности демократског друштва. Он у апсолутном смислу забрањује мучење или нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање, без обзира на околности и понашање жртве. Када се то каже, тврдње о постојању злостављања морају бити поткрепљене одговарајућим доказима. Штавише, злостављање мора имати минимални ниво тежине да би било у оквиру члана 3. (видети, међу многим другим ауторитетима, Labita против Италије [ВВ], број 26772/95, ст. 119-21, ЕЦХР 2000-IV).

26. У конкретном предмету, између странака није спорно да је полиција употребила силу против подносилаца представке у просторијама полицијске станице и да су настале повреде подносилаца представке довољно озбиљне да спадају у оквир члана 3. Терет је стога на Влади да покаже уверљивим аргументима да употреба силе није била претерана (Mikiashvili против Грузије, број 18996/06, став 73, 9. октобар 2012. године).

27. Суд примећује да су из овог догађаја проистекли разни домаћи поступци, укључујући кривични поступак описан у ставу 13. у горњем тексту. Када се воде домаћи поступци, као у овом случају, задатак Суда није да замењује оцене домаћих судова у погледу чињеница, сопственом оценом, јер је, према општем правилу, на овим судовима да оцењују доказе пред њима (видети Klaas против Немачке, 22. септембар 1993. године, став 29, серија A број 269, и ауторитете цитиране у тој пресуди). Тачно је да Суд није везан налазима домаћих судова, али су му у нормалним околностима потребни убедљиви елементи да би га навели да одступи од утврђених чињеница тих судова (видети Matko против Словеније, број 43393/98, став 100, 2. новембар 2006. године).

28. Повреде ових подносилаца представке постоје и према њиховој и према званичној верзији догађаја. Домаћи судови су, међутим, пресудили против подносилаца представке. Да би дошли до закључка да дежурни полицајци нису употребили претерану силу, домаћи судови су имали корист од тога што су саслушали многе сведоке и оцењивали веродостојност доказа. Пошто је један број сведока (и цивила и полицајаца) посведочио да су подносиоци представке били пијани и насилни у време хапшења, домаћи судови су поверовали сведочењу оптужених полицајаца и једном броју других полицајаца који су тврдили да су се подносиоци представке стално понашали насилно у полицијској станици и да је употреба силе против њих, према томе, била апсолутно неопходна. Током суђења никакав материјал није предочен Суду који би могао довести у питање ставове домаћих судова и додати тежину тврдњама подносилаца представке пред Судом. Према томе, уверљиви елементи нису достављени, а који би могли довести Суд до одступања од чињеница које су утврдили домаћи судови (упоредити по супротности са Rivas против Француске, број 59584/00, став 40, 1. април 2004. године).

29. Према томе, није дошло до повреде члана 3. Конвенције у његовом материјалном делу.

2. Званична истрага наводне тврдње о злостављању (процесни аспект члана 3. Конвенције)

30. Подносиоци представке су тврдили да није било делотворне истраге њиховог наводног злостављања и, посебно, да је полицијској истрази и истрази јавног тужиоца недостајала независност.

31. Влада је оспорила овај аргумент.

32. Суд подсећа да када неко лице веродостојно тврди да је претрпело поступање државних службеника супротно члану 3. Конвенције, та одредба, тумачена заједно са општом обавезом према члану 1. Конвенције, прећутно захтева постојање делотворне званичне истраге (видети, на пример, Labita, цитирану у горњем тексту, став 131.). Без обзира на метод истраге, органи морају поступити чим се поднесе званична притужба. Чак и када, строго узевши, притужба није поднета, истрага мора почети ако постоје довољно јасне назнаке да је дошло до злостављања. Органи морају узети у обзир посебно осетљиво стање жртава и чињеницу да ће особе изложене озбиљном злостављању често бити мање спремне или невољне да поднесу притужбу (видети Batı и други против Турске, бр. 33097/96 и 57834/00, став 133, ЕЦХР 2004-IV, и ауторитете цитиране у њој).

33. Суд је такође утврдио да би истрага требало да доведе до идентификације и кажњавања одговорних. Ако није тако, општа законска забрана мучења и нечовечног и понижавајућег поступања и кажњавања, упркос њеној важности, била би неделотворна у пракси и у неким случајевима би државни службеници практично без кажњавања могли да злоупотребе права оних под њиховом контролом (видети Labita, цитирана у горњем тексту, став 131.). Истрага мора такође бити темељна: органи морају увек озбиљно покушати да утврде шта се догодило и не би требало да се ослањају на брзоплете и неосноване закључке ради завршетка истраге или да им они буду основа за њихове одлуке. Штавише, истрага мора бити брза и независна. Истрага није независна када је предузму припадници исте јединице, као што су они умешани у наводно злостављање у овом случају (Mikheyev против Русије, број 77617/01, ст. 108-110, 26. јануар 2006. године). Најзад, истрага мора да има довољан елемент јавног испитивања да би се осигурала одговорност. Иако степен јавног испитивања може варирати, подносиоцу притужбе се мора омогућити делотворан приступ поступку истраге у свим случајевима (Batı и други, цитирана у горњем тексту, став 137.).

34. У конкретном случају, Суд није нашао да је доказано, да је полиција употребила претерану силу против подносилаца представке због недостатка доказа (видети став 28. у горњем тексту). И поред тога, као што је утврдио и у претходним случајевима, то не искључује да је ова притужба "доказива" у сврхе позитивне обавезе вођења истраге према члану 3. (видети Aysu против Турске, број 44021/07, став 40, 13. март 2012. године). Да би донео овај закључак, Суд је посебно имао у виду чињеницу да су подносиоци представке повреде задобили у полицијском притвору. Према томе, истрага је била неопходна (видети, с тим у вези, Boicenco против Молдавије, број 41088/05, став 103, 11. јул 2006. године, у којој је Суд утврдио да свака повреда претрпљена у полицијском притвору доводи до јаке претпоставке да је лице у питању било изложено злостављању).

35. Почетну истрагу наводног злостављања подносилаца представке обавила је Служба генералног инспектора Министарства унутрашњих послова. Чини се да је истрага била брза и темељна (видети став 10. у горњем тексту). Њој је, међутим, недостајала независност пошто су полицајци који су је водили били подређени истом ланцу команде као и полицајци под истрагом (видети Oğur против Турске [ВВ], број 21594/93, став 91, ЕЦХР 1999-III; Hugh Jordan против Уједињеног Краљевства, број 24746/94, став 120, ЕЦХР 2001-III; Matko, цитиране у горњем тексту, став 89; Ramsahai и други против Холандије [ВВ], број 52391/99, став 335, ЕЦХР 2007-II; стандарди Комитета против мучења (CPT), документ број CPT/Inf/E (2002) 1 - Рев. 2011, стр. 97). Овај закључак се никако не сме тумачити као забрана полицајцима да обаве неки задатак у истрази о употреби силе од стране полицајаца (видети Giuliani и Gaggio против Италије [ВВ], број 23458/02, став 322, ЕЦХР 2011), већ да би, ако полиција учествује у таквој истрази, требало увести довољне гаранције да би се задовољио услов независности (видети Hugh Jordan, цитирана у горњем тексту, став 120, и Ramsahai и други, цитирана у горњем тексту, ст. 342-46). У овом случају, није било таквих гаранција.

36. Јавни тужилац је такође спровео истрагу. Констатовано је, међутим, да је јавни тужилац засновао своју одлуку да одбаци кривичну пријаву подносилаца представке само на извештају који је полиција доставила (видети став 12. у горњем тексту). Он није предузео никакве самосталне кораке, као што је разговор са подносиоцима представке, умешаним полицајцима и другим сведоцима. Нема назнака да је постојала спремност да се на било који начин испита полицијски извештај о догађајима (упоредити са Ђурђевић против Хрватске, број 52442/09, ст. 89-90, ЕЦХР 2011; упоредити по супротности са Berliński против Пољске, бр. 27715/95 и 30209/96, ст. 69-70, 20. јун 2002. године, и Stojnšek против Словеније, број 1926/03, став 101, 23. јун 2009. године).

37. Иако се од њих није захтевало да сами кривично гоне полицајце оптужене за злостављање (видети Оташевић против Србије, број 32198/07, став 25, 5. фебруар 2013. године), подносиоци представке су и поред тога преузели кривично гоњење (видети став 12. у горњем тексту). Кривични поступак је почео у марту 2005. године, када су подносиоци представке поднели оптужни предлог, и трајао до октобра 2006. године, када је ослобађајућа пресуда постала правоснажна. Првостепени суд је саслушао подносиоце представке, оптужене полицајце, неколико других полицајаца и неколико очевидаца хапшења подносилаца представке. Подносиоци представке су, штавише, унакрсно испитали неке кључне сведоке. Суд је задовољан показаном марљивошћу првостепеног суда у настојању да утврди да ли је полиција употребила претерану силу, како су подносиоци представке тврдили. Чињеница да су оптужени за злостављање на крају ослобођени није сама по себи довољна да се утврди повреда члана 3. Конвенције, пошто процесна обавеза према члану 3. није обавеза циља, већ средства (видети Vladimir Fedorov против Русије, број 19223/04, став 67, 30. јул 2009. године). Суд даље констатује да је кривични поступак вођен разумно брзо. Такође нема назнака да му је недостајала транспарентност или да је кривичним судовима недостајала самосталност.

38. Коначно питање је да ли је кривични поступак исправио мањкавости истраге Министарства унутрашњих послова и јавног тужиоца. Суд налази да јесте, посебно имајући у виду чињеницу да су кривични судови, у контрадикторном поступку, обрадили сва релевантна питања и размотрили све релевантне доказе (упоредити по супротности са Gül против Турске, број 22676/93, ст. 92-94, 14. децембар 2000. године; упоредити са Tanrıbilir против Турске, број 21422/93, став 85, 16. новембар 2000. године). Штавише, не изгледа да су те мањкавости умањиле могућност утврђивања околности предмета или одговорних лица (Nachova и други против Бугарске [ВВ], бр. 43577/98 и 43579/98, став 113, ЕЦХР 2005-VII). Као резултат, истрага о наводном злостављању подносилаца представке, у целини, била "делотворна" у сврхе члана 3.

39. Према томе, није било повреде члана 3. Конвенције у процесном делу.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ

40. Подносиоци представке су се даље притуживали на правичност кривичног поступка против полицајаца оптужених за злостављање. Они су се ослонили на члан 6. Релевантни део тог члана гласи како следи:

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона."

41. Иако Влада није ставила примедбу на надлежност Суда ratione materiae, Суд ово питање мора разматрати по службеној дужности (видети Blečić против Хрватске [ВВ], број 59532/00, став 67, ЕЦХР 2006-III).

42. Из самог текста члана 6. ("против њега") је јасно да он у кривичним предметима гарантује заштиту лица које се суочава са кривичном оптужбом (видети AGOSI против Уједињеног Краљевства, пресуда од 24. октобра 1986. године, серија A број 108, стр. 22, став 65). Кривични део члана 6. није, према томе, применљив у овом предмету. У вези са парничним делом, Суд примећује да подносиоци представке нису поднели имовинско-правни захтев у контексту кривичног поступка. Осим тога, према српском праву, кривична осуда није формалан предуслов за добијање накнаде штете у парничном поступку (видети став 19. у горњем тексту; упоредити по супротности са Perez против Француске [ВВ], број 47287/99, став 66, ЕЦХР 2004-1), а исход кривичног поступка у питању није био одлучујући за "грађанска права" подносилаца представке. Према томе, ни парнични део члана 6. није применљив у конкретном предмету. Ова притужба је, према томе, некомпатибилна ratione materiae са одредбама Конвенције и мора се одбацити према одредбама члана 35. ст. 3 (a) и 4.

III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ

43. Подносиоци представке су се притуживали према члану 13. да нису имали "делотворно правно средство пред домаћим органом" за притужбу на наводно злостављање у Полицијској станици у Прокупљу. Члан 13. прописује:

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."

44. Влада је оспорила тај аргумент.

45. Суд сматра да је ова притужба очигледно неоснована из разлога изнетих у ст. 34-38 у горњем тексту. Она се према томе мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3 (a) и 4. Конвенције.

 

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава притужбе према члану 3. Конвенције допуштеним, а преостали део представке недопуштеним;

2. Утврђује да није било повреде члана 3. Конвенције у материјалном смислу;

3. Утврђује да није било повреде члана 3. Конвенције у процесном смислу.

Састављено на енглеском, и достављено у писаној форми дана 29. априла 2014. године, према Правилу 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

 

Santiago Quesada                                                                 Josep Casadevall
Секретар                                                               Председник
 

THIRD SECTION

CASE OF ĐEKIĆ AND OTHERS v. SERBIA
(Application no. 32277/07)

JUDGMENT

STRASBOURG
29 April 2014

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Đekić and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:

Josep Casadevall, President,

Alvina Gyulumyan,

Dragoljub Popović,

Luis López Guerra,

Johannes Silvis,

Valeriu Griţco,

Iulia Antoanella Motoc, judges,

and Santiago Quesada, Section Registrar,

Having deliberated in private on 8 April 2014,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 32277/07) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by three Serbian nationals, Mr Dragan Đekić, Mr Zoran Đekić and Mr Dragan Končar ("the applicants"), on 19 May 2007.

2. The applicants were represented by Mr B. Todorović, a lawyer practising in Niš. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. The applicants alleged that they had been ill-treated by the police and that there had been no effective investigation in that regard. They relied on Articles 3, 6 and 13 of the Convention.

4. On 30 August 2010 the application was communicated to the Government.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicants were born in 1976, 1984 and 1976 respectively. The first and second applicants live in Prokuplje and the third applicant lives in Belgrade.

6. On 18 September 2004 at about 2.30 a.m. they were implicated in a minor road traffic accident. Soon thereafter, the police arrived at the scene.

7. According to the applicants, the police immediately handcuffed them andtook them to the Prokuplje Police Station where they were beaten up. However, according to the official reports on the use of force prepared by three duty officers, the applicants were drunk and violent from the arrival of the police at the scene of the accident. As they tried to flee the scene and, moreover, attacked the officer who tried to stop them, the police decided to arrest them. At the police station, the applicants continued to behave violently. In order to subdue the applicants, the three duty officers hit thema couple of times with truncheons and then handcuffed them. In the process, as they resisted being handcuffed, Mr Zoran Đekić and Mr Dragan Končar struck their heads against office furniture.

8. Having spent the night at the police station, the applicants were taken to the hospital. According to medical reports, Mr Dragan Đekić had a bruise on his right shoulder, Mr Zoran Đekić had bruises on his head, right arm and right shoulder, and Mr Dragan Končar had bruises on his head, chest, abdomen, back and right shoulder.

9. On the same morning the police lodged a criminal complaint against the applicants accusing them of the offence of obstructing a police officer in the discharge of his duty. At about 8.30 a.m.the applicants were taken to the investigating judge.They complained that they had been beaten up by the police. However, the judge took no action in that regard. Theywere released at about 1 p.m.

10. On 20 September 2004 two daily newspapers with a large circulation published the applicants’ allegations that they had been beaten up by the police. The next day the Press Service of the Ministry of Interior issued an official denial. Between 21 and 27 September 2004, the Inspector General’s Service (the internal control service of the Ministry of Interior) carried out an internal investigation into the applicants’ allegations. It interviewed the applicants, 18 police officers and 19 civilians (while no civilians were present at the premises of the police station when the police resorted to the use of force against the applicants, the Inspector General’s Service interviewed a number of eyewitnesses to the applicants’ arrest and the doctor who had examined the applicants on the critical day). All of them except the applicants maintained that the applicants had been drunk and violent at the relevant time. The Inspector General’s Service concluded in its report of 27 September 2004 that the police had acted in accordance with law. The report was not made available to the applicants.

11. On 18 November 2004 the public prosecutor charged the applicants with the offence of obstructing a police officer in the discharge of his duty. The applicants were ultimately convicted as charged and given suspended sentences.

12. On 8 December 2004 the applicants lodged a criminal complaint against three police officers accusing them of ill-treatment. Having obtained an official report finding that the police had acted in accordance with law, on 28 January 2005 the public prosecutor decided not to prosecute. On 2 March 2005 the applicants started a subsidiary prosecution by lodging a bill of indictment against the same officers. They did not file a civil-party claim.

13. The first hearing before the Prokuplje Municipal Court took place on 11 October 2005. Having heard the police officers accused of ill-treatment, some other officers, the applicants and some eyewitnesses to their arrest, on 18 April 2006 the Prokuplje Municipal Court decided that the use of force against the applicants had been lawful. It therefore acquitted the accused police officers. On 24 October 2006 the Prokuplje District Court upheld that ruling. The last judgment of 24 October 2006 was served on the applicants on 27 November 2006.

14. In December 2006 the applicants applied to the public prosecutor to lodge a request for the protection of legality on their behalf. On 7 August 2007 the public prosecutor decided not to do so.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

15. The Criminal Code 1977 (Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia nos. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89;and Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 16/90, 21/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 and 67/03) was in force from 1 July 1977 until 1 January 2006. The relevant Article reads as follows:

Article 66
(Ill-treatment by public officials acting in an official capacity)

"Whoever acting in an official capacity ill-treats or insults another or otherwise treats such person in a humiliating and degrading manner, shall be punished with imprisonment of from three months to three years."

16. The Code of Criminal Procedure 2001 (Official Gazette of the FRY nos. 70/01 and 68/02; and Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09 and 76/10) was in force between 28 March 2002 and 1 October 2013. Most criminal offences (including ill-treatment by public officials acting in an official capacity) were subject to public prosecution, but some minor offences were only subject to private prosecution. Pursuant to Article 20 of the Code, the public prosecutor had to prosecute when there was sufficient evidence that a person had committed a criminal offence which was subject to public prosecution. Article 61 of the Code provided that when the public prosecutor decided not to prosecute such an offence because of a lack of evidence, the victim of the offence had the possibility of starting a subsidiary prosecution within eight days from the notification of the public prosecutor’s decision.

17. The Inspector General’s Service of the Ministry of Interior was set up by the Inspector General’s Service Ordinance 20011.The first Inspector General was appointed in June 2003. As the Ordinance is not in the public domain, little is known about theworkof that bodyin the first years of its existence. It is, however, certain that the Inspector General was answerable to the Minister of Interior. The Service was reorganised and renamed (it is now called the Sector for the Internal Control of the Police) in November 2005, but this is irrelevant in the present case.

18. The Civil Obligations Act 1978 (Official Gazette of the SFRY nos. 29/78, 39/85, 45/89 and 57/89; and Official Gazette of the FRY no. 31/93) has been in force since 1 October 1978. Section 200(1)thereof provides that anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a result ofa breach of his human rights (prava ličnosti) is entitled to sue for damages. In accordance with section 172(1)of the Act, a legal entity, which includes the State,is liable for any tort committed vis-à-vis a third party by its organs in the course of, or in connection with, the exercise of their functions.

19. The Civil Proceedings Act 2004 (Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 125/04 and 111/09) was in force from 22 February 2005 until 1 February 2012.Section 13 of the Act provided that if a victim of a criminal offence had broughta civil action for damages against theoffender, the civil court was bound by a final decision, if any, of the criminal court finding the offender guilty. The civilcourts have persistentlyinterpreted that provision so that a criminal conviction was not a condition for an award of damages (see, for instance, judgment Gž. 1739/06 of the Kragujevac District Court of 29 September 2006; judgment Gž. 1257/11 of the Novi Sad Appeals Court of 2 June 2011; judgment Gž. 3273/11 of the Novi Sad Appeals Court of 16 November 2011; judgment Gž. 146/12 of the Novi Sad Appeals Court of 5 April 2012; judgment Gž. 5676/11 of the Belgrade Appeals Court of 2 August 2012; and judgment Gž. 4357/12 of the Novi Sad Appeals Court of 26 October 2012; in which civil courts awarded non-pecuniary damages for injuries sustained during an arrest operation and/or in police custody in the absence of a criminal conviction against any police officer).

The Civil Proceedings Act 1977 (Official Gazette of the SFRY nos. 4/77, 36/77, 6/80,36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 and 35/91;and Official Gazette of the FRY nos.27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 and 3/02), which was in force until 22 February 2005, contained thesame provision (see section 12(3) thereof).

___________

Pravilnik o radu Službe generalnog inspektora RJB, published in an internal gazette of the Ministry of Interior in March 2001.

III. RELEVANT INTERNATIONAL DOCUMENTS

20. The International Covenant on Civil and Political Rights, adopted under the auspices of the United Nations on 16 December 1966, entered into force in respect of Serbia on 12 March 2001. The "concluding observations" on Serbia of the Human Rights Committee, the body of independent experts set up to monitor the implementation of this treaty, read, in the relevant part, as follows (document CCPR/CO/81/SEMO of 12 August 2004, § 15):

"While taking note of the establishment in Serbia of [Inspector General’s Service] in June 2003, the Committee is concerned that no independent oversightmechanism exists for investigating complaints of criminal conduct against members of thepolice, which could contribute to impunity for police officers involved in human rightsviolations. The State party should establish independent civilian review bodies at the Republic level with authority to receive and investigate all complaints of excessive use of forceand other abuse of power by the police."

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 3 OF THE CONVENTION

21. The applicants maintained that they had been ill-treated by the police on 18 September 2004. They also alleged a lack of an effective investigation into their ill-treatment. Article 3 provides:

"No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment."

A. Admissibility

22. The Government did not raise any admissibility objections. As this complaint is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, it must be declared admissible.

B. Merits

1. Alleged ill-treatment of the applicants by the police (the substantive aspect of Article 3 of the Convention)

23. The applicants submitted that they had been beaten with truncheons, punched and kicked in police custody for no apparent reason.

24. While acknowledging that the applicants had indeed suffered injuries at the Prokuplje Police Station on the critical day, the Government contested the applicants’version of the events. They endorsed the official account set out in paragraph 7 above.

25. As the Court has held on many occasions, Article 3 enshrines one of the most fundamental values of democratic society. It prohibits in absolute terms torture or inhuman or degrading treatment or punishment, irrespective of the circumstances and the victim’s behaviour.That being said, allegations of ill-treatment must be supported by appropriate evidence. Furthermore, ill-treatment must attain a minimum level of severity if it is to fall within the scope of Article 3 (see, among many other authorities, Labita v. Italy [GC], no. 26772/95, §§ 119-21, ECHR 2000-IV).

26. In the present case, it is not in dispute between the parties that the police used force against the applicants at the premises of the police station and that the applicants’resulting injuries are sufficiently serious to fall within the scope of Article 3.The burden hence rests on the Government to demonstrate with convincing arguments that the use of force was not excessive (Mikiashvili v. Georgia, no. 18996/06, § 73, 9 October 2012).

27. The Court notes that various domestic proceedings have arisen out of this incident, including the criminal proceedings described in paragraph 13 above. Where domestic proceedings have taken place, as in this case, it is not the Court’s task to substitute its own assessment of the facts for that of the domestic courts and, as a general rule, it is for those courts to assess the evidence before them (see Klaas v. Germany, 22 September 1993, § 29, Series A no. 269, and the authorities cited therein). It is true that the Court is not bound by the findings of domestic courts, but in normal circumstances it needs cogent elements to lead it to depart from the findings of fact of those courts (see Matko v. Slovenia, no. 43393/98, § 100, 2 November 2006).

28. The present applicants’ injuries were consistent with either their or the official version of the events. However, the national courts found against the applicants. In reaching the conclusion that the duty officers had not used excessive force, the national courts had the benefit of seeing many witnesses give their evidence and of evaluating their credibility. Since a number of witnesses (both civilians and police officers) had testified that the applicants had been drunk and violent at the time of their arrest, the national courts gave credence to the testimony of the accused officers and a number of other police officers who had claimed that the applicants had continued to behave violently at the police station and that the use of force against them had therefore been absolutely necessary. No material has been adduced in the course of the proceedings before the Court which could call into question the findings of the national courts and add weight to the applicants’ allegations before the Court. No cogent elements have thus been provided which could lead the Court to depart from the findings of fact of the national courts (contrast Rivas v. France, no. 59584/00, § 40, 1 April 2004).

29. Accordingly, there has been no breach of Article 3 of the Convention under its substantive limb.

2. Official investigation into the alleged ill-treatment (the procedural aspect of Article 3 of the Convention)

30. The applicants argued that there had been no effective investigationinto their alleged ill-treatment and, notably, that the police investigation and the public prosecutor’s investigation had lacked independence.

31. The Government contested that argument.

32. The Court reiterates that where a person makes a credible assertion that he has suffered treatment contrary to Article 3 of the Convention at the hands of State officials, that provision, read in conjunction with the general duty under Article 1 of the Convention, requires by implication that there should be an effective official investigation (see, for example, Labita, cited above, § 131). Whatever the method of investigation, the authorities must act as soon as an official complaint has been lodged. Even when strictly speaking no complaint has been made, an investigation must be started if there are sufficiently clear indications that ill-treatment has been used. The authorities must take into account the particularly vulnerable situation of victims and the fact that people who have been subjected to serious ill-treatment will often be less ready or willing to make a complaint (see Batı and Others v. Turkey, nos. 33097/96 and 57834/00, § 133, ECHR 2004-IV, and the authorities cited therein).

33. The Court has also held that the investigation should be capable of leading to the identification and punishment of those responsible. If not, the general legal prohibition of torture and inhuman and degrading treatment and punishment would, despite its fundamental importance, be ineffective in practice and it would be possible in some cases for State agents to abuse the rights of those within their control with virtual impunity (see Labita, cited above, § 131). The investigation must also be thorough: the authorities must always make a serious attempt to find out what happened and should not rely on hasty or ill-founded conclusions to close their investigation or as the basis of their decisions. Furthermore, the investigation must be prompt and independent. The investigation lacks independence where members of the same unit as those implicated in the alleged ill-treatment undertook the investigation (Mikheyev v. Russia, no. 77617/01, §§ 108-110, 26 January 2006). Lastly, the investigation must afford a sufficient element of public scrutiny to secure accountability. While the degree of public scrutiny required may vary, the complainant must be afforded effective access to the investigatory procedure in all cases (Batı and Others, cited above, § 137).

34. In the present case, the Court has not found it proved, because ofa lack of evidence, that the police used excessive force against the applicants (see paragraph 28above). Nevertheless, as it has held in previous cases, that does not preclude this complaint from being "arguable" for the purposes of the positive obligation to investigate under Article 3 (see Aysu v. Turkey, no. 44021/07, § 40, 13 March 2012). In reaching this conclusion, the Court has had particular regard to the fact that the applicants had sustained injuries in police custody. An investigation was therefore required (see, in this regard, Boicenco v. Moldova, no. 41088/05, § 103, 11 July 2006, in which the Court held that any injury sustained in police custody would give rise to a strong presumption that the person concerned was subjected to ill-treatment).

35. Aninitial investigation into the applicants’alleged ill-treatment was carried out by the Inspector General’s Service of the Ministry of Interior. It would appear that the investigation was prompt and thorough (see paragraph 10 above). However, it lacked independence sincethe officers conducting the investigation were subordinated to the same chain of command as those officers under investigation (see Oğur v. Turkey [GC], no. 21594/93, § 91, ECHR 1999-III; Hugh Jordan v. the United Kingdom, no. 24746/94, § 120, ECHR 2001-III; Matko, cited above, § 89; Ramsahai and Others v. the Netherlands [GC], no. 52391/99, § 335, ECHR 2007-II; the CPT standards, document no. CPT/Inf/E (2002) 1 - Rev. 2011, p. 97).This conclusion must in no way be interpreted as prohibiting police officers from performing any tasks in investigations into the use of force by other police officers (see Giuliani and Gaggio v. Italy [GC], no. 23458/02, § 322, ECHR 2011),but if the police participate in such investigations, sufficient safeguards should be introduced in order to satisfy the requirement of independence (see Hugh Jordan, cited above, § 120, and Ramsahai and Others, cited above, §§ 342-46). In the present case, there were no such safeguards.

36. An investigation was also carried out by the public prosecutor. It is noted, however, that the public prosecutor based her decision to dismiss the applicants’ criminal complaint only on a report submitted by the police (see paragraph 12 above). She did not undertake any independent steps, such as interviewing the applicants, the officers involved and other witnesses. There are no indications that she was prepared in any way to scrutinise the police account of the events (compare Đurđević v. Croatia, no. 52442/09, §§ 89-90, ECHR 2011; contrast Berliński v. Poland, nos. 27715/95 and 30209/96, §§ 69-70, 20 June 2002, and Stojnšek v. Slovenia, no. 1926/03, § 101, 23 June 2009).

37. Whilst they were not required to pursue the prosecution of officers accused of ill-treatment on their own (see Otašević v. Serbia, no. 32198/07, § 25, 5 February 2013), the applicants nonethelesstook over the prosecution (see paragraph 12 above). The criminal proceedings started in March 2005, when the applicants lodged a bill of indictment,and lasted until October 2006, when the acquittal of the accused officers entered into force. Thetrial court heard the applicants, the accused officers, some other police officers and several eyewitnesses to the applicants’ arrest. Some key witnesses were,moreover, cross-examined by the applicants. The Court is satisfied with the diligence displayed by the trial court in trying to establish whether the police had used excessive force, as argued by the applicants, or not. The fact that those accused of ill-treatment were eventually acquitted is not sufficient in itself to find a violation of Article 3 of the Convention, as the procedural obligation under Article 3 is not an obligation of result, but of means (see Vladimir Fedorov v. Russia, no. 19223/04, § 67, 30 July 2009). The Court further notes that the criminal proceedings were conducted with reasonable promptness and expedition. There is also no indication that they lacked transparency or that the criminal courts lacked independence.

38. The ultimate question is whether the criminal proceedings remedied the deficiencies of the investigations carried out by the Ministry of Interior and the public prosecutor. The Court finds that they did, considering notably the fact that the criminal courts, in an adversarial procedure, addressed all of the relevant issues and examined all of the relevant evidence (contrast Gül v. Turkey, no. 22676/93, §§ 92-94, 14 December 2000; compare Tanrıbilir v. Turkey, no. 21422/93, § 85, 16 November 2000). Moreover, it does not appear that those deficiencies undermined the capability of establishing the circumstances of the case or the person responsible (Nachova and Others v. Bulgaria [GC], nos. 43577/98 and 43579/98, § 113, ECHR 2005-VII). As a result, the investigation into the applicants’ allegation of ill-treatment was, on the whole, "effective" for the purposes of Article 3.

39. There has therefore been no violation of Article 3 of the Convention under its procedural limb.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION

40. The applicantsfurther complained about the fairness of the criminal proceedings against the police officers accused of ill-treatment. They relied on Article 6. The relevant part of that Article reads as follows:

"In the determination of his civil rights and obligations or of any criminal charge against him, everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."

41. While the Government did not raise any objection as to the Court’s competence ratione materiae, this issue calls for consideration ex officioby the Court (see Blečić v. Croatia[GC], no. 59532/00, § 67, ECHR 2006-III).

42. The wording itself of Article 6 ("against him") makes it clear that in criminal cases its guarantees protect the person who faces a criminal charge (see AGOSI v. the United Kingdom, judgment of 24 October 1986, Series A no. 108, p. 22, § 65). The criminal limb of Article 6 is thus not applicable in this case. As toits civil limb, the Court notes that the applicants did not file a civil-party claim in the context of the criminal proceedings. In addition, as under the Serbian law, a criminal conviction is not a formalprecondition for obtaining damages in civil proceedings (see paragraph 19 above; contrast Perez v. France [GC], no.47287/99, § 66, ECHR 2004-1), the outcome of the criminal proceedings in issue was notdecisive for the applicants’ "civil rights". The civil limb of Article 6 isthus not applicable either in the present case.This complaint is,accordingly, incompatible ratione materiae with the provisions of the Convention and must be rejected pursuant to Article 35 §§ 3 (a) and 4.

III. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION

43. The applicants complained under Article 13 that theyhad not had an "effective remedy before a national authority" for their complaint about the alleged ill-treatment at the Prokuplje Police Station. Article 13 provides:

"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."

44. The Government contested that argument.

45. The Court considers that this complaint is manifestly ill-founded for the reasons outlined in paragraphs 34-38above. It must therefore be rejected pursuant to Article 35 §§ 3 (a) and 4 of the Convention.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the complaintsunder Article 3 of the Convention admissible and the remainder of the application inadmissible;

2. Holds that there has been no violation of Article 3 of the Conventionunder its substantive limb;

3. Holds that there has been no violation of Article 3 of the Conventionunder its procedural limb.

Done in English, and notified in writing on 29 April 2014, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Santiago Quesada
Registrar

 

Josep Casadevall
President

Copyright © 2024 Pravosudna akademija, Srbija