Bošnjački protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
30.04.2024
Članovi
6
6-1
Kršenje
6
6-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 6) Krivični postupak
(Čl. 6-1) Pristup sudu
Broj predstavke
37630/19
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Odbor
Sažetak
Predstavka se odnosi na pravo podnosioca predstavke na pristup sudu u kontekstu prekršajnog postupka u vezi sa saobraćajnim prekršajem. Konkretno, domaći sudovi su odbili zahtev podnosioca predstavke za sudsko preispitivanje jer on nije potpisao prekršajni nalog koji je izdala policija.

U skladu sa članom 174. Zakona o prekršajima, koji je bio na snazi u tom periodu, sudsko preispitivanje prekršajnog naloga izdatog od strane policije moglo se zahtevati samo podnošenjem potpisanog prekršajnog nalog nadležnom sudu.

Po mišlјenju Suda, zahtev za potpisivanje prekršajnog naloga – koji sam po sebi nije bio nespojiv sa članom 6. stav 1. Konvencije – takođe predstavlјa ograničenje prava na pristup sudu koji je težio legitimnom cilјu da se obezbedi pravna sigurnost i pravilno sprovođenje pravde. Jedino pitanje u ovom predmetu je stoga da li je način na koji su domaći sudovi primenili ovo pravilo bio srazmeran cilјu kojem se težilo.

S tim u vezi, Sud primećuje da je u uputstvima datim podnosiocu predstavke na poleđini prekršajnog naloga izričito navedeno da, ukoliko pojedinac ne prihvati odgovornost za prekršaj, on ili ona imaju pravo da zahtevaju sudsko preispitivanje u roku od osam dana u skladu sa članom 174. Zakona o prekršajima. Iako uputstvo nije izričito pominjalo potrebu za potpisom na samom prekršajnom nalogu, podnosilac predstavke je u vezi sa tim upućen na relevantne zakonske odredbe. Ograničenje nametnuto njegovom pravu na pristup sudu je stoga nesumnjivo regulisano na predvidiv, iako indirektan način. Slično tome, nedostatak potpisa podnosioca predstavke na prekršajnom nalogu može se pripisati lično podnosiocu predstavke.

Sud primećuje da je istovremenim podnošenjem dva dokumenta relevantnom nacionalnom pravosudnom organu, tj. nepotpisanog prekršajnog naloga i potpisanog odvojenog zahteva za sudsko preispitivanje, podnosilac predstavke nedvosmisleno izrazio svoju nameru da ospori kaznu koju je izrekla policija i traži njeno preispitivanje pred sudom.

Sud je zapazio da je sam Ustavni sud nedavno promenio svoju sudsku praksu u sličnim slučajevima, priznajući da je dosadašnja praksa predstavlјala preterani formalizam u ograničavanju pristupa sudu podnosiocu u smislu prava na pravično suđenje kao što je zagarantovano Ustavom Srbije.

U svetlu navedenog, Sud nalazi da se način na koji su domaći sudovi primenili relevantna proceduralna pravila u ovom predmetu ne može smatrati srazmernim cilјu koji su ta pravila nastojala da postignu. U skladu s tim, došlo je do povrede člana 6. stav 1. Konvencije.
Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ БОШЊАЧКИ ПРОТИВ СРБИЈЕ

(Представка број 37630/19)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

30. април 2024. године

Ова пресуда је коначна, али може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Бошњачки против Србије,

Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Одбора у саставу:

Anne Louise Bormann, председник,
Branko Lubarda,
Sebastian Răduleţu, судије,
и Branimir Pleše, вршилац дужности секретара Одељења,

Имајући у виду:

представку (бр. 37630/19) против Републике Србије, коју је Суду по члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) поднео 25. јуна 2019. године држављанин Србије, г. Александар Бошњачки (у даљем тексту: подносилац представке), рођен 1970. године, с пребивалиштем у Руми, кога је пред Судом заступала госп. Д. Златановић, адвокатица из Новог Сада;

одлуку да се обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: Влада), коју заступа њихова заступница, гђа З. Јадријевић Младар;

запажања странака;

као и да Влада није дала приговор на разматрање представке од стране Одбора;

Након већања на затвореној седници 9. априла 2024. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПРЕДМЕТ СЛУЧАЈА

  1. Представка се односи на право подносиоца представке на приступ суду у контексту прекршајног поступка у вези са саобраћајним прекршајем. Конкретно, домаћи судови су одбили захтев подносиоца представке за судско преиспитивање јер он није потписао прекршајни налог који је издала полиција.
  2. Дана 25. јуна 2018. године, полицијски службеници Полицијске управе Рума су подносиоцу представке уручили прекршајни налог који је садржао новчану казну у износу од 5.000 српских динара – отприлике 42 евра (EUR) у то време – због непрописног паркирања свог моторног возила. Подносилац представке, међутим, није потписао прекршајни налог на за то предвиђеном месту. На полеђини изреченог прекршајног налога је даље прецизирано да ако лице не прихвати одговорност за предметни прекршај има право да захтева судско преиспитивање случаја тако што ће поднети прекршајни налог прекршајног суду у року од осам дана, у складу са чланом 174. Закона о прекршајима. На крају је наведено да се неплаћена новчана казна може, између осталог, заменити ефективном затворском казном.
  3. Чланом 174. Закона о прекршајима, који је био на снази у време настанка догађаја, између осталог је прописано да лице које није прихватило одговорност за предметни прекршај има право да поднесе захтев за судско одлучивање прослеђивањем потписаног прекршајног налога надлежном суду.
  4. Подносилац представке је 28. јуна 2018. године поднео посебан и потписан захтев за судско одлучивање Прекршајном суду у Руми. У овом поднеску је оспорио наводе из прекршајног налога и затражио саслушање. Подносилац представке је такође приложио непотписан прекршајни налог.
  5. Прекршајни суд у Руми је 6. јула 2018. године одбацио захтев за судско одлучивање на основу тога што подносилац представке није потписао прекршајни налог, у складу са чланом 174. Закона о прекршајима.
  6. Подносилац представке је 16. јула 2018. године уложио жалбу на ту одлуку. У њој се, између осталог, позива на ранију праксу прекршајних апелационих судова у којој је наводно наведено да потписивање прекршајног налога није обавезно ако се подноси заједно са другим потписаним документом.
  7. Прекршајни апелациони суд је 28. августа 2018. године одбио жалбу подносиоца представке и потврдио првостепено решење.
  8. Уставни суд је 18. априла 2019. године такође presudio против подносиоца представке (Уж. бр. 11919/2018) и на тај начин утврдио да он није претрпео значајну штету због висине изречене новчане казне.
  9. Дана 6. априла 2023. године, након што је туженој Влади достављена представка која је покренула поступак у овом предмету, Уставни суд је решавао случај сличан оном који је покренуо подносилац представке. Уставни суд је у својој одлуци (Уж. бр. 7921/2019) изнео следеће:

„Имајући у виду да је ... случај [Бошњачки против Србије] био ... [комунициран] ... Републици Србији уз позивање на одговарајућу праксу ЕСЉП-а у вези са повредом приступа суду, те да се тај [дати ] предмет односи на суштински слично чињенично и правно стање . .., Уставни суд је одлучио да преиспита своју досадашњу праксу ... у вези са спорним правним питањем – непотписаним прекршајним налогом и правом на приступ суду...”

  1. Уставни суд је потом пресудио у корист подносиоца и утврдио повреду његовог права на правично суђење засновану на претераном формализму.
  2. Подносилац представке се притужује на основу члана 6. став 1. Конвенције да му је ускраћено право на приступ суду с обзиром на то да je његов захтев за судско одлучивање у његовом предмету одбијен од стране домаћих судова само на основу тога што није потписао прекршајни налог.

ОЦЕНА СУДА

I. ДОПУШТЕНОСТ

A. Да ли је дошло до злоупотребе права на појединачну представку

  1. Влада је навела, без формалног приговора у том смислу, да је у својој жалби коју је уложио Прекршајном апелационом суду подносилац представке „потпуно погрешно представио” судску праксу тог суда. У истом смислу, Влада је тврдила да је подносилац представке у својој представци пред самим судом „нетачно тврдио” да је Прекршајни апелациони суд раније одлучио да се потписивање прекршајног налога није сматрало обавезним ако се поднесе заједно са другим потписаним документом. Према наводима Владе, подносилац представке је на тај начин покушао да „обмане Суд” пружајући „лажне доказе”.
  2. Подносилац представке није дао било какав коментар у овом погледу.
  3. Суд подсећа да се представка може одбацити због злоупотребе према члану 35. став 3(а) Конвенције ако је, између осталог, била свесно заснована на неистинитим чињеницама и лажним изјавама. Подношење непотпуних и стога обмањујућих информација такође може представљати злоупотребу права на представку. Међутим, чак и у таквим случајевима, намера подносиоца представке да доведе Суд у заблуду увек мора бити утврђена са довољном сигурношћу (видети, Паун Јовановић против Србије, бр. 41394/15, ст. 41. и 42. од 7. фебруара 2023). Штавише, одсуство формалног приговора Владе о злоупотреби у том погледу не спречава Суд да преиспита питање proprio motu (видети, на пример, Зарубица против Србије (одл.), бр. 35044/07 и две друге представке, од 26. маја 2015. године, са даљим референцама).
  4. Осврћући се на овај случај, Суд примећује да се, без обзира на природу поднесака подносиоца представке домаћим судовима, наведено догодило у контексту домаћег поступка (видети горе наведени став 6), а не у оквиру његове комуникације са овим Судом или упућивањима у вези са истим. Из тога следи да сугестије Владе у овом погледу нису релевантне у контексту наводне злоупотребе права на појединачну представку подносиоца представке (видети предмет Паун Јовановић, горе цитиран, став 50.).
  5. Штавише, упркос супротним тврдњама Владе, схваћено је да се подносилац представке није ослонио на споменуту домаћу судску праксу и да није ни споменуо домаћу судску праксу у свом обрасцу представке поднетом Суду. Истовремено, само његово уврштавање међу другим документима који су приложени уз представку не може само по себи да се сматра покушајем да се Суд доведе у заблуду.
  6. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да понашање подносиоца представке није представљало злоупотребу права на појединачну представку у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције.

B. Усаглашеност ratione materiae

  1. Суд сматра да се предметни саобраћајни прекршај односио на „кривичну оптужбу” против подносиоца представке у смислу члана 6. став 1. Конвенције и да је као такво јасно привукло гаранције те одредбе (видети, mutatis mutandis, Mesesnel против Словеније, бр. 22163/08, ст. 28. 6. и 7. тим редоследом, од 28. фебруара 2013. године, са додатним упућивањима; видети исто тако горе наведени став 2. у вези са новчаном казном и њеном могућом конверзијом у ефективну затворску казну).

C. Да ли је подносилац представке претрпео значајну штету

  1. Влада је навела да притужбу подносиоца представке треба прогласити неприхватљивом јер он није претрпео значајну штету у смислу члана 35. став 3. (б) Конвенције (видети горе наведени став 2).
  2. Подносилац представке је оспорио овај приговор и позвао се на релевантну судску праксу Суда.
  3. Без обзира на финансијски утицај новчане казне изречене подносиоцу представке, приговор Владе се не може прихватити јер је питање приступа суду у кривичним стварима, по својој природи, од посебног значаја у погледу правилног функционисања и правичности кривичноправног система дате државе. Отуда постоји питање од општег интереса које се не може сматрати тривијалним, или, сходно томе, нечим што не заслужује испитивање о меритуму (видети, mutatis mutandis, Јухас Ђурић против Србије, бр. 48155/06, ст. 56. од 7. јуна 2011; погледати и одлуку Уставног суда описану у ст. 9–10. горе);
  4. С обзиром на наведено, приговор Владе се мора одбити.

D. Закључак

  1. Суд напомиње да жалба подносиоца представке није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције или неприхватљива по било ком другом основу. Стога се мора прогласити прихватљивом.

II. ОСНОВАНОСТ

  1. Релевантна начела која произилазе из судске праксе Суда у вези са правом на приступ суду и, посебно, ситуације у којима ограничење тог права представља „претерани формализам”, сажети су у предмету Зубац против Хрватске ([Вв], бр. 40160/12, ст. 76–79. и 96–99, од 5. априла 2018. године).
  2. У складу са чланом 174. Закона о прекршајима Тужене државе, који је био на снази у том периоду, судско преиспитивање прекршајног налога издатог од стране полиције могло се захтевати само подношењем потписаног прекршајног налог надлежном суду.
  3. По мишљењу Суда, захтев за потписивање прекршајног налога – који сам по себи није био неспојив са чланом 6. став 1. Конвенције – такође представља ограничење права на приступ суду који је тежио легитимном циљу да се обезбеди правна сигурност и правилно спровођење правде. Једино питање у овом предмету је стога да ли је начин на који су домаћи судови применили ово правило био сразмеран циљу којем се тежило.
  4. С тим у вези, Суд на почетку примећује да је у упутствима датим подносиоцу представке на полеђини прекршајног налога изричито наведено да, уколико појединац не прихвати одговорност за прекршај, он или она имају право да захтевају судско преиспитивање у року од осам дана у складу са чланом 174. Закона о прекршајима (видети горе наведени став 2). Иако упутство није изричито помињало потребу за потписом на самом прекршајном налогу, подносилац представке је у вези са тим упућен на релевантне законске одредбе. Ограничење наметнуто његовом праву на приступ суду је стога несумњиво регулисано на предвидив, иако индиректан начин. Слично томе, недостатак потписа подносиоца представке на прекршајном налогу може се приписати лично подносиоцу представке.
  5. Међутим, у погледу критеријума претераног формализма, Суд примећује да је истовременим подношењем два документа релевантном националном правосудном органу, тј. непотписаног прекршајног налога и потписаног одвојеног захтева за судско преиспитивање, подносилац представке недвосмислено изразио своју намеру да оспори казну коју је изрекла полиција и тражи њено преиспитивање пред судом. Свакако, Влада никада није изнела супротне аргументе, а штавише, додатно испитивање одвојеног захтева од једне странице не може се сматрати неоправданим теретом за домаћи суд.
  6. На крају, веома важно је да Суд примети да је сам Уставни суд недавно променио своју судску праксу у сличним случајевима, признајући да је досадашња пракса представљала претерани формализам у ограничавању приступа суду подносиоцу у смислу права на правично суђење као што је загарантовано Уставом Србије (видети горе наведени став 8).
  7. У светлу горенаведеног, Суд налази да се начин на који су домаћи судови применили релевантна процедурална правила у овом предмету не може сматрати сразмерним циљу који су та правила настојала да постигну.
  8. У складу с тим, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносилац представке је захтевао 42 евра на име материјалне штете. Поред тога, тражио је 2.000 евра на име нематеријалне штете и 1.800 евра на име трошкова и издатака.
  2. Влада је оспорила та потраживања.
  3. Суд примећује да подносилац представке није доказао постојање узрочне везе између утврђене повреде поступка и наводне материјалне штете; стога одбацује тај захтев у целини.
  4. С друге стране, подразумева се да уколико се жели подносиоцу обезбедити положај у којем не би били занемарени захтеви из члана 6. став 1. у мери у којој је то могуће, најприкладнији облик обештећење би у начело представљало поновно отварање спорног поступка уколико се наведено затражи (видети, на пример, Öcalan против Турске [Вв], бр. 46221/99, став 210, ЕСЉП 2005-IV, и Попов против Русије, бр. 26853/04, став 263, од 13. јула 2006. године). Међутим, у специфичним околностима овог случаја постоје одређене сумње у погледу изводљивости поновног суђења у земљи. Наиме, док чл. 280. и 281. Закона о прекршајима прописују могућност поновног покретања спорног поступка на основу пресуде Суда (видети, у овом контексту, недавну одлуку Уставног суда IУз-25/2018 од 7. априла 2022. године), није сигурно да би то у конкретном случају заиста било могуће с обзиром да постоји могућност да је наступила застарелост даљег вођења поступка за предметни саобраћајни прекршај. Следи да закључак о повреди Конвенције сам по себи не може представљати довољну правичну накнаду за било какву нематеријалну штету коју је претрпео подносилац представке. Суд је такође мишљења да је, у сваком случају, подносилац представке сигурно претрпео одређену нематеријалну штету. С обзиром на природу утврђеног кршења у овом случају, те дајући своју процену на правичној основи, у складу са чланом 41. Конвенције, Суд досуђује подносиоцу представке износ од EUR 2000 у вези са наведеним, као и надокнаду било којих пореза који би се могли наплатити.
  5. Што се тиче захтева подносиоца представке за накнаду трошкова и издатака, Суд понавља да подносилац представке има право на накнаду трошкова и издатака само у мери у којој је доказано да су они стварно и нужно настали и да су били разумни у погледу њиховог износа. У овом случају, имајући у виду документе које поседује и горе наведене критеријуме, Суд сматра разумним да додели износ од 1.800 евра, који покрива трошкове и издатке по свим основама, као и сваки порез који би могао наплатити подносиоцу представке.

 

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку прихватљивом;

2. Сматра да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;

3. Сматра

(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у року од три месеца, следеће износе, које треба конвертовати у валуту Тужене по стопи која се примењује на дан измирења:

(i) 2.000 евра (две хиљаде евра), као и било који порез који се може наплатити у погледу нематеријалне штете;

(ii) EUR 1.800 (хиљаду и осам стотина евра), као било који порез који се може наплатити у погледу насталих трошкова и издатака;

(б) да од истека наведених три месеца до измирења, треба исплатити затезну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака граничној каматној стопи Европске централе банке током периода неиспуњавања обавезе, уз додатак од три процентна поена;

4. Одбацује остале захтеве подносиоца представке за правично задовољење.

 

Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику 30. априла 2024. године, у складу с правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника о раду суда.

 

Branimir Pleše                                                                                 Anne Louise Bormann

вршилац дужности секретара                                                   председник

 

превод пресуде Заступник Србиеј пред Европским судом за људска права

 

 

FOURTH SECTION

CASE OF BOŠNJAČKI v. SERBIA

(Application no. 37630/19)

JUDGMENT

STRASBOURG

30 April 2024

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Bošnjački v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Committee composed of:

 Anne Louise Bormann, President,
 Branko Lubarda,
 Sebastian Răduleţu, judges,
and Branimir Pleše, Acting Deputy Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 37630/19) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) on 25 June 2019 by a Serbian national, Mr Aleksandar Bošnjački (“the applicant”), who was born in 1970, lives in Ruma and was represented by Ms D. Zlatanović, a lawyer practising in Novi Sad;

the decision to give notice of the application to the Serbian Government (“the Government”), represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar;

the parties’ observations;

the Government not having objected to the examination of the application by a Committee;

Having deliberated in private on 9 April 2024,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

SUBJECT MATTER OF THE CASE

1.  The application concerns the applicant’s right of access to a court in the context of misdemeanour proceedings related to a traffic offence. In particular, the domestic courts dismissed the applicant’s request for judicial review because he had not signed the penalty notice (prekršajni nalog) issued by the police.

2.  On 25 June 2018 police officers from the Ruma Police Department served the applicant with a penalty notice containing a fine in the amount of 5,000 Serbian dinars – approximately 42 euros (EUR) at that time – for the illegal parking of his motor vehicle. The applicant, however, did not sign the penalty notice in the space designated for this purpose. On the back of the penalty notice, it was furthermore specified that if a person did not accept responsibility for the misdemeanour at issue he or she had the right to request a judicial review of the case by submitting the penalty notice to the Misdemeanours Court within a period of eight days, in accordance with the Article 174 of the Misdemeanours Act. It was lastly stated that an unpaid fine could, inter alia, also be replaced by an effective prison term.

3.  Article 174 of the Misdemeanours Act, which was in force at the material time, provided, inter alia, that a person who did not accept responsibility for the misdemeanour in question had the right to submit a request for judicial review, by forwarding the signed penalty notice to the relevant court.

4.  On 28 June 2018 the applicant submitted a separate and signed request for judicial review with the Ruma Misdemeanours Court. In this submission, he contested the allegations from the penalty notice and requested a hearing. The applicant also attached the unsigned penalty notice.

5.  On 6 July 2018 the Ruma Misdemeanours Court dismissed the request for judicial review on the grounds that the applicant had failed to sign the penalty notice, as required by Article 174 of Misdemeanours Act.

6.  On 16 July 2018 the applicant lodged an appeal against that decision. Therein he referenced, inter alia, the earlier case-law of the Misdemeanours Court of Appeals which had allegedly stated that the signature of a penalty notice was not mandatory if it was submitted together with another signed document.

7.  On 28 August 2018 the Misdemeanours Court of Appeal rejected the applicant’s appeal and upheld the decision rendered at first instance.

8.  On 18 April 2019 the Constitutional Court also ruled against the applicant (Už. no. 11919/2018) and in so doing found that he had suffered no significant disadvantage because of the amount of the fine imposed.

9.  On 6 April 2023, following the communication of the application giving rise to the proceedings in the present case to the respondent Government, the Constitutional Court addressed a case similar to the one brought by the applicant. In its decision (Už. no. 7921/2019), the Constitutional Court opined as follows:

“Bearing in mind that the ... case [of] Bošnjački v. Serbia was ... [communicated] ... to the Republic of Serbia with a reference to the appropriate practice of the ECtHR regarding the violation of [one’s] access to a court, and that that case [in hand] concerns a substantially similar factual and legal situation ..., the Constitutional Court has decided to reconsider its previous practice ... with regard to the disputed legal issue – the unsigned misdemeanour notice and the right of access to a court...”

10.  The Constitutional Court then went on to rule in favour of the appellant and find a violation of his right to a fair trial based on excessive formalism.

11.  The applicant complains under Article 6 § 1 of the Convention that he was deprived of his right of access to a court given that his request for the judicial review of his case was rejected by the national courts merely on the grounds that he had not signed the penalty notice itself.

THE COURT’S ASSESSMENT

  1. ADMISSIBILITY
    1. Whether there has been an abuse of the right of individual petition

12.  The Government submitted, without raising a formal objection to this effect, that in his appeal which he had lodged with the Misdemeanours Court of Appeals the applicant had “completely misrepresented” the case-law of that court. In the same vein, the Government argued that the applicant had also “falsely claimed” in his application before the Court itself that the Misdemeanours Court of Appeals had previously ruled that the signing of a penalty notice had not been deemed obligatory if submitted together with another signed document. According to the Government, the applicant thus attempted to “mislead the Court” by providing it “with false evidence.”

13.  The applicant offered no comments in this respect.

14.  The Court recalls that an application may be rejected as abusive under Article 35 § 3 (a) of the Convention if, inter alia, it was knowingly based on untrue facts and false declarations. The submission of incomplete and thus misleading information may also amount to an abuse of the right of application. However, even in such cases, the applicant’s intention to mislead the Court must always be established with sufficient certainty (see, Paun Jovanović v. Serbia, no. 41394/15, §§ 41 and 42, 7 February 2023). Moreover, the absence of a Government’s formal abuse objection in this connection does not preclude the Court from the examination of the matter proprio motu (see, for example, Zarubica v. Serbia (dec.), no. 35044/07 and two other applications, 26 May 2015, with further references).

15.  Turning to the present case, the Court observes that regardless of the nature of the applicant’s submissions to the national courts, this occurred within the context of domestic proceedings (see paragraph 6 above) rather than in his communication with or with reference to this Court. It follows that the Government’s suggestions in this regard are of no relevance in the context of the applicant’s alleged abuse of the right of individual application (see Paun Jovanović, cited above, § 50).

16.  It is furthermore understood that, despite the Government’s submissions the contrary, the applicant did not rely on or even mention the said domestic case-law in his application form lodged with the Court. At the same time, its mere inclusion among other documents which were attached to the application cannot in itself be considered as an attempt to mislead the Court.

17.  In view of the foregoing, the Court is of the opinion that the applicant’s conduct did not constitute an abuse of the right of individual application within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention.

  1. Compatibility ratione materiae

18.  The Court considers that the traffic-related offence in question concerned “a criminal charge” against the applicant within the meaning of Article 6 § 1 of the Convention and that as such it clearly attracted the guarantees of that provision (see, mutatis mutandisMesesnel v. Slovenia, no. 22163/08, §§ 28, 6 and 7, in that order, 28 February 2013, with further references; see also paragraph 2 above as regards the fine and its possible conversion into an effective prison term).

  1. Whether the applicant suffered a significant disadvantage

19.  The Government submitted that the applicant’s complaint should be declared inadmissible since he had not suffered a significant disadvantage within the meaning of Article 35 § 3 (b) of the Convention (see paragraph 2 above).

20.  The applicant contested this objection and referred to the Court’s relevant case-law.

21.  Irrespective of the financial impact of the fine imposed on the applicant, the Government’s objection cannot be accepted since the issue of access to a court in criminal matters is, by its very nature, of particular significance regarding the proper functioning and fairness of a given State’s criminal justice system. There is hence an issue of general interest which cannot be considered trivial, or, consequently, something that does not deserve an examination on the merits (see, mutatis mutandisJuhas Đurić v. Serbia, no. 48155/06, § 56, 7 June 2011; see also the Constitutional Court’s own decision described in paragraphs 9-10 above).

22.  In view of the foregoing, the Government’s objection must be dismissed.

  1. Conclusion

23.  The Court notes that the applicant’s complaint is also not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention or inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

  1. MERITS

24.  The relevant principles emerging from the Court’s case-law concerning the right of access to a court and, in particular, the situations in which a restriction of that right amounts to “excessive formalism” are summarised in Zubac v. Croatia ([GC], no. 40160/12, §§ 76-79 and 96-99, 5 April 2018).

25.  Under Article 174 of the respondent State’s Misdemeanours Act, which was in force at the material time, a judicial review of a penalty notice issued by the police could only be requested by submitting a signed penalty notice to the relevant court.

26.  In the Court’s view, the requirement to sign the penalty notice – which was not incompatible per se with Article 6 § 1 of the Convention – constituted also a restriction of the right of access to a court which pursued the legitimate aim of ensuring legal certainty and the proper administration of justice. The only issue in the present case is thus whether the way in which the domestic courts applied this rule was proportionate to the aim pursued.

27.  In this regard, the Court observes at the outset that the instructions provided to the applicant on the back of the penalty notice explicitly stated that if an individual did not accept responsibility for a misdemeanour, he or she had the right to request judicial review within a period of eight days in accordance with Article 174 of the Misdemeanours Act (see paragraph 2, above). Although the instructions did not specifically mention the need for a signature on the penalty notice itself, the applicant was referred to the relevant legal provisions in this connection. The restriction imposed on his right of access to a court was therefore regulated in an arguably foreseeable albeit indirect manner. Similarly, the lack of the applicant’s signature on the penalty notice can be imputed to the applicant personally.

28.  However, as regards the criterion of excessive formalism, the Court notes that by jointly submitting two documents to the relevant national judicial authority, that is the unsigned penalty notice and the signed separate request for a judicial review, the applicant unequivocally expressed his intention to contest the penalty imposed by the police and seek its review before a court of law. Indeed, the Government themselves never made any arguments to the contrary, and, moreover, the additional examination of the one-page long separate request cannot either be considered as having amounted to an undue burden for the domestic court in question.

29.  Lastly but very importantly, the Court notes that the Constitutional Court itself recently changed its case-law in similar instances, recognizing that the prior practice amounted to excessive formalism in the restriction of the appellant’s access to a court within the meaning of the right to a fair trial as guaranteed by the Serbian Constitution (see paragraph 8 above).

30.  In the light of the foregoing, the Court finds that the way in which the domestic courts applied the relevant procedural rules in the present case cannot be considered proportionate to the aim which those rules sought to achieve.

31.  There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

32.  The applicant claimed EUR 42 euros in respect of pecuniary damage. In addition to that, he claimed EUR 2,000 for the non-pecuniary damage and EUR 1,800 as regards the costs and expenses.

33.  The Government contested these claims.

34.  The Court notes that the applicant has not shown the existence of a causal link between the procedural violation found and the pecuniary damage alleged; it therefore rejects that claim in its entirety.

35.  On the other hand, it is understood that in order for the applicant to be, in so far as possible, put in the position in which he would have been had the requirements of Article 6 § 1 not been disregarded, the most appropriate form of redress would, in principle, be the reopening of the proceedings in question if requested (see, for example, Öcalan v. Turkey [GC], no. 46221/99, § 210, ECHR 2005-IV, and Popov v. Russia, no. 26853/04, § 263, 13 July 2006). However, in the specific circumstances of the present case there are some doubts as to the feasibility of obtaining a retrial domestically. Notably, while Articles 280 and 281 of the Misdemeanours Act envisage the possibility of having the impugned proceedings reopened based on the Court’s judgment (see also, in this context, the Constitutional Court’s recent decision IUz-25/2018 of 7 April 2022), it is not certain that in the present case this would indeed be possible given that the prosecution for the traffic offence in question may have become statute barred in the meantime. It follows that the finding of a violation of the Convention cannot in and of itself constitute sufficient just satisfaction for any non-pecuniary damage sustained by the applicant. The Court is also of the opinion that, in any event, the applicant has certainly suffered some non-pecuniary damage. Given the nature of the violation found in the present case and making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicant the amount of EUR 2,000 in this connection, plus any tax that may be chargeable.

36.  As to the applicant’s claim for costs and expenses, the Court reiterates that an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these were actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 1,800, covering costs and expenses under all heads, plus any tax that may be chargeable to the applicant.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Declares the application admissible;
  2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
  3. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months, the following amounts, which are to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 2,000 (two thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii) EUR 1,800 (one thousand eight hundred euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 30 April 2024, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 Branimir Pleše                           Anne Louise Bormann
 Acting Deputy Registrar          President

Copyright © 2024 Pravosudna akademija, Srbija