Radonjić i Romić protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
04.04.2023
Članovi
5
5-3
5-4
34
41
Kršenje
5
5-3
5-4
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 5) Pravo na slobodu i bezbednost
(Čl. 5-3) Dužina predraspravnog lišenja slobode
(Čl. 5-3) Osnovanost predraspravnog lišenja slobode
(Čl. 5-4) Brzina ispitivanja zakonitosti
(Čl. 34) Pojedinačna predstavka
(Čl. 34) Žrtva
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Nematerijalna šteta
Broj predstavke
43674/16
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Podnosioci predstavke su 1999. godine bili pripadnici srpske tajne policije. Oni su 14. januara 2014. uhapšeni zbog sumnje da su, zajedno sa još dve osobe, počinili ubistvo g. Slavka Ćuruvije, srpskog novinara i novinskog izdavača, 11. aprila 1999. godine. Krivični postupak protiv podnosilaca predstavke je u trenutku razmatranja predmetra pred ESLJP, još uvek bio u toku.

Dana 15. januara 2014. godine, sudija za prethodni postupak Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu za organizovani kriminal saslušao je podnosioce predstavke i utvrdio, oslanjajući se na presretnutu komunikaciju, izjave svedoka i druge pribavljene dokaze u toku istrage da postoji osnovana sumnja da su zajedno sa još dvojicom osumnjičenih izvršili ubistvo Slavka Ćuruvije. Odredio im je pritvor do početka suđenja, u trajanju od trideset dana počev od dana hapšenja 14. januara 2014.

Imajući u vidu da se radilo o bivšim obaveštajcima koji su bili obučeni da rade i prelaze granice pod lažnim identitetom i da je jedan od osumnjičenih bio na slobodi, sudija je smatrao da postoji opasnost od bekstva podnosilaca predstavke. Takođe je smatrao da postoji visok rizik od uticaja na svedoke, budući da je jedan broj bivših kolega podnosilaca predstavke morao biti saslušan u svojstvu svedoka. Na kraju, pošto je ubistvo g. Slavka Ćuruvije privuklo veliku pažnju javnosti, sudija je smatrao da podnosioci predstavke moraju biti pritvoreni i radi očuvanja javnog reda. Veće Višeg suda u Beogradu potvrdilo je tu odluku 21. januara 2014. godine.

Viši sud u Beogradu produžio je podnosiocima predstavke pritvor po ovim osnovama više puta, pozivajući se na rizik od bekstva (dok žalbeno veće Aepalcionog suda nije donelo odluku da je ovaj rizik mali budući na porodične veze uhapšenih u Srbiji), na rizik od uticaja na svedoke i uticaj na očuvanje javnog reda i mira.

U međuvremenu, Viši sud u Beogradu potvrdio je optužnicu 20. februara 2015. godine. Optužnica je stupila na snagu 23. marta 2015. godine. Viši sud u Beogradu je tada održao osamdeset tri ročišta i saslušao više od sto svedoka.

U više navrata, između 3. aprila 2015. i 12. juna 2017. godine, Viši sud u Beogradu je redovno produžavao pritvor podnosiocima predstavke, svaki put za šezdeset dana, pozivajući se na iste osnove kao u svojoj odluci od 23. decembra 2014. Sve te odluke potvrdio je Apelacioni sud u Beogradu, neposredno ili nakon vraćanja.

Dana 6. jula 2017. godine, Viši sud u Beogradu je zaključio da pritvor podnosiocima predstavke više nije neophodan i stavio ih u kućni pritvor. Javni tužilac za organizovani kriminal uložio je žalbu. Apelacioni sud u Beogradu je 2. avgusta 2017. godine ukinuo tu odluku i predmet vratio Višem sudu u Beogradu na ponovno odlučivanje. Dana 4. avgusta 2017. godine Viši sud u Beogradu ponovo je odlučio da pritvor podnosiocima predstavke više nije neophodan i da podnosioci predstavke ostanu u kućnom pritvoru. Apelacioni sud u Beogradu je 17. avgusta 2017. potvrdio tu odluku.

Podnosioci predstavke su uložili žalbu Ustavnom sudu na rešenje kojim im je određen pritvor i na svako rešenje o produženju pritvora (ukupno dvadeset sedam žalbi). Ustavni sud je doneo niz odluka. Primenjujući kriterijume propisane sudskom praksom Suda, u odluci Už-2237/2015 od 22. juna 2017. godine smatra da je dužina pritvora podnosilaca predstavke bila opravdana u period od njihovog hapšenja 14. januara 2014. do 3. aprila 2015.Što se tiče naknadnog perioda (od 3. aprila 2015. do 6. jula 2017. godine, kada su podnosioci predstavke stavljeni u kućni pritvor), Ustavni sud je smatrao da nadležni sudovi nisu dali relevantne i dovoljne razloge da opravdaju odluku o pritvoru (rešenje Už-3518/2015 doneto 21. decembra 2017. godine). Ustavni sud je odbacio zahteve podnosilaca za naknadu nematerijalne štete, smatrajući da samo utvrđivanje kršenja samo po sebi predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje.

Dana 5. aprila 2019. podnosioci predstavke i još dve osobe (R.M. i M.K.) proglašeni su krivim za teško ubistvo. Prvi podnosilac (g. Milan Radonjić) i R.M. osuđeni na kaznu zatvora u trajanju od trideset godina, dok su drugi podnosilac predstavke (g. Ratko Romić) i M.K. osuđeni na dvadeset godina zatvora. Apelacioni sud u Beogradu je 15. jula 2020. godine ukinuo tu presudu i predmet vratio Višem sudu u Beogradu na ponovno suđenje. Sud je doneo presudu 2. decembra 2021. godine, utvrdivši da su podnosioci predstavke, R.M. i M.K., krivi za teško ubistvo i izrekao iste kazne kao u presudi od 5. aprila 2019. godine. N aovu presudu su uložene žalbe i na dan kada je ESLJP razmatrao predmet, one nisu bile rešene i podnosioci predstavke su i dalje bili u kućnom pritvoru. Oni se nisu žalili ni na jedno rešenje o produženju kućnog pritvora.

U svojoj predstavci ESLJP, žalili su se na dužinu pritvora i na dužinu postupka pred Ustavnim sudom, pred kojim su osporili zakonitost svog lišenja slobode. Pozvali su se na član 5. stavi 3. i 4. Konvencije.

Podnosioci predstavke su tvrdili da domaći sudovi nisu dali relevantne i dovoljne razloge da opravdaju njihov pritvor. Oni su posebno naveli da je razumevanje domaćih sudova o remećenju javnog reda bilo nejasno i da je njihovo obrazloženje bilo proizvoljno. Po njihovom mišljenju, nije bilo ničega što bi opravdalo strah da bi njihovo puštanje iz pritvora narušilo javni red. Takvo ponašanje domaćih sudova je učinilo da je čitav period njihovog pritvora nezakonit i neopravdan.

Sud je istakao da je period koji treba uzeti u obzir počeo 14. januara 2014. godine, kada su podnosioci predstavke uhapšeni, a završio se 6. jula 2017. godine, kada su stavljeni u kućni pritvor.

U svojim odlukama o određivanju i produženju pritvora podnosiocima predstavke, pravosudni organi su se prvobitno pozivali na sledeće osnove: rizik od bekstva; rizik od ometanja toka pravde vršenjem pritiska na svedoke; i očuvanje javnog reda. Sud takođe primećuje da se tokom vremena obrazloženje domaćih sudova razvijalo kako bi odražavalo situaciju koja se razvijala i da bi proverila da li su ovi razlozi ostali na snazi u kasnijim fazama postupka. Naime, 29. aprila i 19. juna 2014. godine Apelacioni sud u Beogradu je utvrdio da je prestao rizik od bekstva i opasnost od ometanja pravda vršenjem pritiska na svedoke. Od 19. juna 2014. godine pritvor podnosilaca predstavke bio je zasnovan, osim na postojanju razumne sumnje da su podnosioci predstavke počinili ubistvo, samo na prirodi i težini optužbi, povezanih sa mogućnošću uznemiravanja javnosti.

Sud prihvata da, zbog svoje posebne težine i reakcije javnosti na njih, određena krivična dela mogu dovesti do društvenog poremećaja koji može opravdati pritvor u pritvoru, barem na neko vreme. U izuzetnim okolnostima ovaj faktor se stoga može uzeti u obzir za svrhe Konvencije, u svakom slučaju u onoj meri u kojoj domaći zakon prepoznaje pojam narušavanja javnog reda i mira izazvanog prekršajem. Međutim, ovaj osnov se može smatrati relevantnim i dovoljnim samo pod uslovom da se zasniva na činjenicama koje mogu da pokažu da bi puštanje optuženog na slobodu zaista narušilo javni red. Pored toga, pritvor će i dalje biti legitiman samo ako je javni red zaista ugrožen.
Ustavni sud je utvrdio da je pritvor podnosilaca predstavke i dalje bio opravdan do 3. aprila 2015. godine, ali da nije pokazano da bi njihovo puštanje na slobodu zaista narušilo javni red nakon tog datuma. S obzirom na sve navedeno, Sud ne vidi razlog da se ne složi sa nalazom Ustavnog suda. Stoga, smatra da je došlo do povrede člana 5. stav 3. Konvencije.

Što se tiče navodne povrede člana 5. stav 4. Konvencije, Sud primećuje da je odluka Ustavnog suda koju osporavaju podnosioci predstavke usvojena 21. decembra 2017. i uručena 10. januara 2018. godine i da je relevantna ustavna žalba podneta 28. maja 2015. godine. Prema ustaljenoj sudskoj praksi Suda, relevantni period u smislu člana 5 stav 4 počinje kada se uloži žalba sudu i završava se danom kada je odluka saopštena podnosiocu predstavke ili njegovom advokatu, kada odluka se ne dostavlja javno. Dakle, period koji je trebalo uzeti u obzir iznosio je više od dve godine.

Sud je svestan veoma velikog broja predmeta u Ustavnom sudu. Ipak, po mišljenju Suda, preopterećenost Ustavnog suda ne može se koristiti kao opravdanje za preterano duge postupke, kao u ovom slučaju. Sud takođe primećuje da podnosioci predstavke nisu doprineli dužini trajanja spornog postupka pred Ustavnim sudom.

Stoga, Sud zaključuje da se postupak kojim je Ustavni sud odlučio o zakonitosti pritvora podnosilaca predstavke ne može smatrati kompatibilnim sa zahtevom „brzine“ iz člana 5. stav 4. Konvencije, te da je u ovom predmetu dođlo do povrede ovog člana.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ РАДОЊИЋ И РОМИЋ против СРБИЈЕ

(Представка број 43674/16)

ПРЕСУДА

Члан 34 • Жртва • Изричита потврда повреде члана 5. став 3. од стране Уставног суда за други део притвора подносилаца представке што само по себи није довољно обештећење у недостатку досуђивања накнаде • Нема јасног и утврђеног правног пута у домаћем закону за тражење адекватне накнаде
Члан 5. став 3. • Разумност и дужина притвора • Пропуст надлежних судова, према налазу Уставног суда, да пруже релевантне и довољне разлоге који оправдавају други део притвора у трајању од више од две године, што доводи до општег кршења
Члан 5. став 4. • Брзина преиспитивања • Преиспитивање законитости притвора у трајању дужем од две године од стране Уставног суда

СТРАЗБУР

4. април 2023. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Радоњић и Ромић против Србије, Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Већа у саставу:

Gabriele Kucsko-Stadlmayer, председник,
Tim Eicke,
Faris Vehabović,
Branko Lubarda,
Armen Harutyunyan,
Anja Seibert-Fohr,
Ana Maria Guerra Martins, судије,
и Andrea Tamietti, секретар одељења,

Имајући у виду:

представку против Републике Србије (број 43674/16) поднету Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) од стране двојице српских држављана, г. Милана Радоњића и г. Ратка Ромића (у даљем тексту: „подносиоци представке”), дана 28. јуна 2016. године;

одлуку да се Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”) обавести о притужбама које се односе на дужину притвора подносилаца представке и дужину поступка пред Уставним судом, којима желе оспорити законитост њиховог притвора;

Запажања страна у спору;

Након већања на затвореној седници одржаној 14. марта 2023. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

УВОД

  1. Подносиоци представке су 1999. године били припадници српске тајне полиције. Они су 14. јануара 2014. године ухапшени због сумње да су, заједно са још две друге особе, починили убиство г. Славка Ћурувије, српског новинара и новинског издавача, 11. априла 1999. године. Његово убиство изазвало је огорченост и широку осуду на међународном нивоу. Кривични поступак против подносилаца представке је још увек у току. Они су у притвору били од 14. јануара 2014. до 6. јула 2017. године, када им је одређен кућни притвор. Према члану 5. ст. 3. и 4. Конвенције, подносиоци представке су се жалили на дужину притвора и на дужину поступка пред Уставним судом, чиме су оспорили законитост свог лишења слободе.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Подносиоци представке су рођени 1959. и 1963. године, и живе у Београду. Њих су заступали гђа З. Добричанин Никодиновић и г. Р. Којић, адвокати из Београда.
  2. Владу је заступала њена заступница, гђа З. Јадријевић Младар.
  3. Чињенице предмета се могу сумирати на следећи начин.

Ⅰ. УБИСТВО ГОСПОДИНА СЛАВКА ЋУРУВИЈЕ

  1. Господин Славко Ћурувија, утицајни власник независних новина, упуцан је са леђа 11. априла 1999. године у хаустору зграде у којој је становао у центру Београда. Био је познат по својој критици политике Слободана Милошевића. Само неколико дана пре његовог убиства, државна телевизија је емитовала наводе да је г. Ћурувија подржавао напад НАТО-а на тадашњу Савезну Републику Југославију.
  2. Слободан Милошевић је изгубио власт након председничких избора на нивоу Савезне Републике Југославије 2000. године, а преминуо је 2006. године у Хагу док му је суђено пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ).
  3. Влада Републике Србије је у јануару 2013. године основала Комисију за разматрање чињеница до којих се дошло у истрагама које су вођене поводом убистава новинара у Србији. Комисију је предводио г. Веран Матић, новинар ветеран, а чинили су је представници новинарске заједнице, Обавештајне агенције и полиције. Комисија је у децембру 2013. године покренула кампању подизања свести јавности у сарадњи са Канцеларијом Представника ОЕБС-а за слободу медија. Циљ кампање (назване „Хронике претњи”) био је да се јавности покаже како су се новинари осећали када су били жртве претњи и застрашивања. Из тог разлога је одабрана и објављена једна од многих документованих аутентичних претњи новинарима уметањем анонимног писма претње у 70.000 примерака најтиражнијих српских новина. Лажна претња се брзо проширила међу становништвом. Када је трик откривен на каналима вести, отворио је велику дебату. Као резултат тога, заборављени случајеви убијених новинара, попут случаја господина Славка Ћурувије, привукли су велику пажњу јавности и медија.

ⅠⅠ. ХАПШЕЊЕ И ОДРЕЂИВАЊЕ ПРИТВОРА ПОДНОСИОЦИМА ПРЕДСТАВКЕ

  1. Подносиоци представке су 14. јануара 2014. године ухапшени због сумње да су, заједно са још двојицом осумњичених, починили убиство г. Славка Ћурувије.
  2. Судија за претходни поступак Посебног одељења за организовани криминал Вишег суда у Београду (у даљем тексту: „Виши суд у Београду”) је 15. јануара 2014. године саслушао подносиоце представке и утврдио, ослањајући се на пресретнуту комуникацију, изјаве сведока и друге доказе прибављене током истраге, да постоји основана сумња да су подносиоци представке, заједно са још двојицом осумњичених, починили убиство г. Славка Ћурувије. Он им је одредио притвор до почетка суђења за почетни период од тридесет дана (почев од дана хапшења, тј. 14. јануара 2014. године), позивајући се на ризик од бекства, ризик од утицаја на сведоке и очување јавног реда и мира. С тим у вези, судија је узео у обзир пребивалиште и породичне везе подносилаца представке у Републици Србији. Међутим, имајући у виду чињенице да се радило о бившим обавештајцима који су били обучени како да раде и прелазе границе под лажним идентитетом, те да је један од осумњичених још увек био на слободи, судија је сматрао да је ризик од бекства подносилаца представке ипак био висок. Пошто је одређен број бивших колега подносилаца представке морао бити саслушан у својству сведока, судија је сматрао да је ризик од утицаја на сведоке такође висок. На крају, пошто је убиство г. Славка Ћурувије привукло велику пажњу јавности, укључујући и у скорије време (видети горе наведени став 7.), судија је сматрао да подносиоци представке такође морају бити притворени ради очувања јавног реда и мира. Веће Вишег суда у Београду је потврдило ту одлуку 21. јануара 2014. године.
  3. Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду је 12. фебруара 2014. године продужио притвор подносиоцима представке по истим основама као оним наведеним у ставу 9. горе, и то до 14. марта 2014. године. Веће Вишег суда у Београду је потврдило ту одлуку 25. фебруара 2014. године.
  4. Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду је 14. марта 2014. године продужио притвор подносиоцима представке по истим основама као оним наведеним у ставу 9 горе, и то до 13. априла 2014. године. Веће Вишег суда у Београду је потврдило ту одлуку 21. марта 2014. године.
  5. Дана 10. априла 2014. године, Веће Посебног одељења за организовани криминал Апелационог суда у Београду (у даљем тексту: „Апелациони суд у Београду”) је продужило притвор подносиоцима представке по истим основама као оним наведеним у ставу 9. горе, и то до 13. јуна 2014. године. Ванпретресно веће истог суда је 29. априла 2014. године утврдило, с обзиром на држање подносилаца представке и њихове породичне везе у Републици Србији, да је ризик од њиховог бекства био низак. Истовремено, пошто су још трoje бивших колега подносилаца представке морали бити саслушани у својству сведока, Веће је сматрало да је ризик од утицаја на сведоке и даље висок. На крају, пошто је убиство г. Славка Ћурувије и даље изазивало велику пажњу јавности, Веће је сматрало да подносиоци представке морају остати у притвору и ради очувања јавног реда и мира.
  6. Дана 6. јуна 2014. године, јавни тужилац за организовани криминал је оптужио подносиоце представке и још две особе да су извршили кривично дело тешко убиство.
  7. Истог дана, Виши суд у Београду је подносиоцима представке продужио притвор за још тридесет дана. Иако је јавни тужилац узео изјаве од свих сведока, суд је сматрао да подносиоци представке и даље могу да ометају вођење поступка (нарочито у дослуху са својим саоптуженим који је био на слободи, као и прикривањем доказа). Пошто је убиство г. Славка Ћурувије и даље изазивало велику пажњу јавности, суд је сматрао да подносиоци представке морају остати у притвору и ради очувања јавног реда и мира. Апелациони суд у Београду је 19. јуна 2014. године, констатујући да је јавни тужилац узео изјаве од свих сведока и оптужио подносиоце представке, утврдио да је ризик да ће подносиоци представке ометати вођење поступка, уколико буду пуштени, низак. Међутим, с обзиром да је убиство г. Славка Ћурувије и даље изазивало велику пажњу јавности, суд је сматрао да подносиоци представке морају остати у притвору ради очувања јавног реда и мира.
  8. Виши суд у Београду је 4. јула 2014. године подносиоцима представке продужио притвор за још тридесет дана, позивајући се на очување јавног реда и мира. Апелациони суд у Београду је 17. јула 2014. године утврдио да Виши суд у Београду није утврдио постојаност разлога који оправдавају продужење притвора. Суд је сматрао да су аргументи против пуштања подносилаца представке на слободу општи, и указао да се, у складу са судском праксом Европског суда за људска права, потреба за наставком лишавања слободе не може оценити са чисто апстрактне тачке гледишта, узимајући притом у обзир искључиво тежину почињеног кривичног дела. Сходно томе, он је укинуо решење од 4. јула 2014. године и предмет вратио Вишем суду у Београду на поновно разматрање.
  9. Виши суд у Београду је 18. јула 2014. године подносиоцима представке продужио притвор за тридесет дана, опет се позивајући на очување јавног реда и мира. Он је сматрао да постоји основана сумња да су подносиоци представке, заједно са још две особе, учествовали у атентату на г. Славка Ћурувију, који је у сред дана брутално упуцан са леђа, у центру Београда, јер је дотични представљао опасност по опстанак тадашњег политичког режима. По мишљењу Вишег суда, то убиство је шокирало и наставило да шокира Србију, и за последицу је имало пад међународног угледа Србије. Чињеница да су подносиоци представке, у време почињења убиства, били високи службеници тајне полиције била је посебно узнемирујућа за јавност. Услед свих наведених разлога, као и услед чињенице да је јавност често изједначавала пуштање осумњичених на слободу до почетка суђења са ослобађајућом пресудом, суд је сматрао да би пуштање подносилаца представке изазвало веома бурну реакцију јавности у Србији и иностранству, што би наштетило спровођењу правде у овом конкретном случају. Апелациони суд у Београду је 31. јула 2014. године укинуо наведену одлуку и предмет вратио Вишем суду у Београду на поновно разматрање јер је аргумент да се пуштање осумњичених на слободу до почетка суђења може изједначити са ослобађајућом пресудом био двосмислен, и није у складу са правом подносилаца представке на претпоставку невиности.
  10. Дана 1. августа 2014. године, Виши суд у Београду је донео нову одлуку којом је подносиоцима представке продужен притвор за тридесет дана. У складу са упутствима Апелационог суда, Виши суд је изоставио спорни аргумент да је јавност често повезивала пуштање осумњичених на слободу до почетка суђења са њиховим ослобађањем, али је ипак сматрао да подносиоци представке морају бити притворени ради очувања јавног реда и мира, ослањајући се на друге разлоге наведене у својој одлуци од 18. јула 2014. године (видети горе наведени став 16.). Апелациони суд у Београду је 12. августа 2014. године потврдио ту одлуку.
  11. Дана 29. августа, 26. септембра и 24. октобра 2014. године, Виши суд у Београду је подносиоцима представке продужио притвор, сваки пут по тридесет дана, позивајући се на исте основе као у својој одлуци од 1. августа 2014. године (видети горе наведени став 17.). Дана 11. септембра, 7. октобра и 6. новембра 2014. године, Апелациони суд у Београду је потврдио горенаведене одлуке.
  12. Дана 20. новембра 2014. године, Виши суд у Београду је још једном продужио притвор подносиоцима представке за тридесет дана, позивајући се на исте основе као у својој одлуци од 1. августа 2014. године (видети горе наведени став 17.). Апелациони суд у Београду је 4. децембра 2014. године укинуо одлуку од 20. новембра 2014. године и предмет вратио Вишем суду у Београду на поновно разматрање. Сматрао је да Виши суд у Београду није прописно поткрепио своју тврдњу да су јавни ред и мир и даље угрожени једанаест месеци након хапшења подносилаца представке.
  13. Дана 9. децембра 2014. године, Виши суд у Београду је поново продужио притвор подносиоцима представке за тридесет дана, позивајући се на очување јавног реда и мира. Суд је сматрао да је чињеница да су бивши службеници тајне полиције били оптужени за убиство г. Славка Ћурувије 2014. године изазвала веома бурну реакцију јавности у Србији, што је оправдавало даљи притвор подносилаца представке. Апелациони суд у Београду је 19. децембра 2014. године укинуо одлуку од 9. децембра 2014. године и предмет вратио Вишем суду у Београду на поновно разматрање. Он је узео у обзир чињеницу да је убиство г. Славка Ћурувије изазвало веома бурну реакцију јавности у Србији. Међутим, политичка ситуација у Србији се променила од 1999. године. Апелациони суд у Београду је нагласио да би се, у складу са праксом Европског суда за људска права (нарочито у случајевима Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, Серија А број 207, и Tomasi против Француске, од 27. августа 1992. године, Серија А број 241-А), овај основ могао сматрати релевантним и довољним само уколико је заснован на чињеницама које могу доказати да би пуштање оптуженог на слободу заиста нарушило јавни ред и мир.
  14. Дана 23. децембра 2014. године, Виши суд у Београду је поново продужио притвор подносиоцима представке за тридесет дана, позивајући се на очување јавног реда и мира. Он је сматрао да је убиство г. Славка Ћурувије гнусан злочин, мотивисан очувањем тадашњег политичког режима. То је шокирало и наставило да шокира Србију јер је жртва био новинар, док су оптужени били службеници тајне полиције којима је поверена заштита јавног реда и мира. Из тих разлога, суд је сматрао да би ослобађање подносилаца представке изазвало веома бурну реакцију јавности у Србији и да би наштетило спровођењу правде у овом конкретном случају. Апелациони суд у Београду је 8. јануара 2015. године укинуо одлуку од 23. децембра 2014. године и предмет вратио Вишем суду у Београду на поновно разматрање. Сматрао је да Виши суд у Београду није прописно поткрепио своју тврдњу да је притвор подносилаца представке и даље био неопходан зарад очувања јавног реда и мира.
  15. Виши суд у Београду је поново продужио притвор подносиоцима представке, сваки пут у трајању од по тридесет дана, 9. јануара, 6. фебруара и 6. марта 2015. године. Он се позивао на исте основе као у својој одлуци од 23. децембра 2014. године (видети горе наведени став 21.). Дана 21. јануара, 24. фебруара и 23. марта 2015. године, Апелациони суд у Београду је потврдио наведене одлуке.
  16. У међувремену, Виши суд у Београду је потврдио оптужницу 20. фебруара 2015. године. Оптужница је ступила на правну снагу 23. марта 2015. године. Виши суд у Београду је потом одржао осамдесет три рочишта и саслушао више од сто сведока.
  17. У више наврата, у периоду између 3. априла 2015. и 12. јуна 2017. године, Виши суд у Београду је у редовним интервалима продужавао притвор подносиоцима представке, сваки пут по шездесет дана, позивајући се на исте основе као у својој одлуци од 23. децембра 2014. године (видети горе наведени став 21.). Све те одлуке су потврђене од стране Апелационог суда у Београду, било директно или након враћања на поновно разматрање.
  18. Поред тога, подносиоци представке су 17. априла и 10. септембра 2015. године поднели Вишем суду у Београду захтеве за њихово пуштање на слободу. Њихови захтеви су одбијени 21. априла и 14. септембра 2015. године.
  19. Виши суд у Београду је 6. јула 2017. године закључио да притвор у погледу подносилаца представке више није неопходан и ставио их је у кућни притвор. Јавни тужилац за организовани криминал је на ову одлуку уложио жалбу. Апелациони суд у Београду је 2. августа 2017. године укинуо наведену одлуку и предмет вратио Вишем суду у Београду на поновно разматрање. Дана 4. августа 2017. године Виши суд у Београду је поново донео одлуку да притвор у погледу подносилаца представке више није неопходан и да подносиоци представке треба да остану у кућном притвору. Апелациони суд у Београду је 17. августа 2017. године потврдио ту одлуку.

ⅠⅠⅠ. ЖАЛБЕ ПОДНОСИЛАЦА ПРЕДСТАВКЕ ПОДНЕТЕ УСТАВНОМ СУДУ

  1. Подносиоци представке су поднели уставну жалбу Уставном суду на решење којом им је одређен притвор, као и на свако решење о продужењу трајања њиховог притвора (укупно двадесет седам жалби). Уставни суд је донео низ одлука. Примењујући критеријуме установљене у судској пракси Суда (нарочито у случајевима Letellier и Tomasi, цитирани горе ), у својој одлуци Уж-2237/2015 од 22. јуна 2017. године, Уставни суд је сматрао да је дужина притвора у погледу подносилаца представке била оправдана у периоду од њиховог хапшења 14. јануара 2014. (видети горе наведени став 8.) до 3. априла 2015. године (видети горе наведени став 24. ). Што се тиче накнадног периода (од 3. априла 2015. до 6. јула 2017. године, када су подносиоци представке стављени у кућни притвор – видети горе наведени став 26.), Уставни суд је сматрао да надлежни судови нису пружили релевантне и довољне разлоге како би оправдали даљи притвор у погледу подносилаца представке (видети, на пример, одлуку Уж-3518/2015 донету 21. децембра 2017. и уручену 10. јануара 2018. године; релевантна уставна жалба је поднета 28. маја 2015. године). Уставни суд је одбацио захтеве подносилаца представке за накнаду нематеријалне штете, сматрајући да само утврђивање кршења сâмо по себи представља довољно правично задовољење. С тим у вези, у једној од својих одлука је навео да није искључено да ће подносиоци представке добити накнаду штете по Законику о кривичном поступку уколико буду испуњени сви услови утврђени у релевантним одредбама предметног Законика (видети ст. 39. и 40. у наставку).

ⅠⅤ. ДОНОШЕЊЕ ОСУЂУЈУЋЕ ПРЕСУДЕ У ПОГЛЕДУ ПОДНОСИЛАЦА ПРЕДСТАВКЕ

  1. Дана 5. априла 2019. године, подносиоци представке и још две особе (Р. М. и М. К.) су оглашени кривим због тога што су извршили кривично дело тешко убиство. Први подносилац представке (г. Милан Радоњић) и Р. М. су осуђени на казну затвора у трајању од по тридесет година, док су други подносилац представке (г. Ратко Ромић) и М. К. осуђени на казну затвора у трајању од по двадесет година. Апелациони суд у Београду је 15. јула 2020. године укинуо наведену пресуду и предмет вратио Вишем суду у Београду на поновно суђење. При Вишем суду у Београду је одржано двадесет и једно рочиште. Он је 2. децембра 2021. године донео пресуду којом је утврдио да су подносиоци представке Р. М. и М. К. криви за извршење кривичног дела тешко убиство и изрекао исте казне као у својој пресуди од 5. априла 2019. године. Жалбе су након тога поднете и, на датум пријема најновијих информација доступних Суду (30. август 2022. године), још увек нису решене.
  2. Подносиоци представке су, на горе наведени датум, и даље били у кућном притвору. Они нису поднели жалбе ни на једну одлуку о продужењу њиховог кућног притвора.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР И ПРАКСА

Ⅰ. ЗАКОН О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА ИЗ 1978. ГОДИНЕ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ФЕДЕРАТИВНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ”, БР. 29/78, 39/85, 45/89 И 57/89, „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ САВЕЗНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ”, БРОЈ 31/93 И „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ”, БРОЈ 18/20)

  1. Закон о облигационим односима из 1978. године је ступио на снагу 1. октобра 1978. године.
  2. У складу са чланом 200. овог закона, свако ко је претрпео душевну бол узроковану, између осталог, повредом угледа, части, слободе или права личности има право на правичну накнаду нематеријалне штете. Члан 172. предметног Закона предвиђа да је правно лице, које укључује државу, одговорно за било какву штету коју су његови органи проузроковали трећем лицу током, или у вези са вршењем својих функција (видети, на пример, пресуде Врховног суда Рев. 6203/02 од 10. новембра 2002. године и Рев. 1118/03 од 10. априла 2003. године).

ⅠⅠ. ЗАКОН О УСТАВНОМ СУДУ ИЗ 2007. ГОДИНЕ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БР. 109/07, 99/11 И 103/15)

  1. Закон о Уставном суду из 2007. године је ступио на снагу 6. децембра 2007. године.
  2. У складу са чланом 7. овог Закона, одлуке Уставног суда су коначне и општеобавезујуће.
  3. Члан 89. овог Закона прописује да, када Уставни суд утврди да су оспореним појединачним актом или радњом повређена људска права и слободе зајемчене Уставом, он може поништити такав појединачни акт, забранити даље вршење те радње или наложити отклањање свих штетних последица на било који други начин (видети, на пример, одлуку Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, у којој је Уставни суд оценио да Апелациони суд у Београду није пружио релевантне и довољне разлоге како би оправдао одређивање притвора лицу, и којом је наложио том суду да поново размотри предмет). Од 4. јануара 2012. године, када су измене и допуне објављене у Службеном гласнику Републике Србије број 99/11 ступиле на снагу (видети члан 89 (3) Закона о Уставном суду из 2007. године), Уставни суд такође може досудити и накнаду за претрпљену материјалну и нематеријалну штету. До тог датума, Уставни суд није могао досудити одштету; међутим, подносилац уставне жалбе, у чију је корист Уставни суд донео одлуку, је имао право да поднесе захтев за накнаду штете Комисији за накнаду штете и, уколико Комисија не усвоји захтев за накнаду штете или не донесе било какву одлуку у року од тридесет дана од дана подношења захтева, подносилац уставне жалбе је имао право да поднесе тужбу за накнаду штете код надлежног суда (видети пређашњи члан 90. Закона о Уставном суду из 2007. године).

ⅠⅠⅠ. ЗАКОНИК О КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ ИЗ 2011. ГОДИНЕ („СЛУЖБЕНИ ЛИСТ САВЕЗНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ”, БР. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 И 35/19)

  1. Законик о кривичном поступку из 2011. године је ступио на снагу 6. октобра 2011. године. Његова примена је одложена до 15. јануара 2012. године, у погледу ратних злочина и организованог криминала, и до 1. октобра 2013. године, за сва друга кривична дела.
  2. Члан 188. Законика прописује да се против окривљеног могу применити следеће мере ради обезбеђења његовог присуства и зарад несметаног вођења кривичног поступка: позив; довођење; забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем; забрана напуштања боравишта; јемство; забрана напуштања стана; и притвор. Према члану 189. Законика, тежа мера се не сме применити ако се иста сврха може постићи блажом мером. Штавише, дужност је свих органа који учествују у кривичном поступку да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (видети члан 210. Законика).
  3. У складу са чланом 211. Законика, притвор се може одредити, ако постоји основана сумња да је окривљени извршио кривично дело, по следећим основама: (а) постоји опасност од бекства; (б) постоји опасност да ће окривљени сакрити доказе, утицати на сведоке или на други начин ометати вођење поступка; (в) постоји опасност од понављања кривичног дела; и/или (г) ради очувања јавног реда и мира (када је за кривично дело које се окривљеном ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља, а начин извршења или тежина последица кривичног дела су довели до узнемирења јавности у тој мери да то може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка).
  4. Према члану 215. Законика, „истражни притвор”, односно судски притвор до подизања оптужнице од стране јавног тужиоца против окривљеног, не може трајати дуже од шест месеци. Након подизања оптужнице против окривљеног до доношења првостепене пресуде, притвор се аутоматски преиспитује на сваких тридесет дана до потврђивања оптужнице, а затим на сваких шездесет дана (видети члан 216. Законика). Окривљени може уложити жалбу против решења о његовом притвору и против сваког решења о продужењу притвора; жалба не задржава извршење решења (видети чл. 214. и 216. Законика). Окривљени такође има право да у сваком тренутку поднесе захтев за пуштање на слободу (видети члан 214. став 2. и члан 216. став 2. Законика). Против решења којим се такав захтев одбија жалба није дозвољена.
  5. Члан 584. став 1. Законика гласи:

„Неосновано лишеним слободе сматра се лице:

1. које је било лишено слободе, а није дошло до покретања поступка, или је правоснажним решењем поступак обустављен или је оптужба одбијена, или је поступак правоснажно окончан одбијајућом или ослобађајућом пресудом;

2. које је издржавало казну затвора, а поводом захтева за понављање кривичног поступка или захтева за заштиту законитости, изречена му је казна затвора у краћем трајању од издржане казне, или је изречена кривична санкција која се не састоји у лишењу слободе, или је оглашено кривим, а ослобођено од казне;

3. које је било лишено слободе дуже времена него што траје кривична санкција која се састоји у лишењу слободе која му је изречена;

4. које је услед грешке или незаконитог рада органа поступка лишено слободе или је лишење слободе трајало дуже или је дуже задржано у заводу ради извршења кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе.”

  1. Сваки захтев за накнаду штете услед незаконитог лишења слободе мора се прво поднети Комисији за накнаду штете у оквиру Министарства правде (видети члан 588. Законика). Ако Комисија за накнаду штете не усвоји захтев или не одлучи о њему у року од три месеца, лице може поднети тужбу за накнаду материјалне и/или нематеријалне штету против државе према Закону о облигационим односима из 1978. године (видети члан 589. Законика). У складу са чланом 591. Законика, застарелост захтева за накнаду штете наступа након три године од дана ступања на снагу правноснажне одлуке у предметном кривичном предмету.

ⅠⅤ. РЕЛЕВАНТНА ПРАКСА УСТАВНОГ СУДА

  1. У складу са добро установљеном праксом Уставног суда, од 4. јануара 2012. године (видети став 34. горе) ниједан суд осим Уставног суда није надлежан да решава захтеве за накнаду штете услед повреда људских права утврђених од стране тог суда (видети одлуке Уж-9428/2017 од 27. септембра 2017. и Уж-6544/2016 од 6. децембра 2018. године).

Ⅴ. РЕЛЕВАНТНА ДОМАЋА ПРАВНА ЛИТЕРАТУРА

  1. У тексту под насловом „Одговорност државе за штету због неосноване осуде и неоснованог лишења слободе” (објављеног у Билтену Врховног касационог суда 3/2012, стр. 215), судија Јасминка Станојевић је објаснила да се израз „лишење слободе je трајало дуже услед грешке или незаконитог рада органа који води поступак”, употребљен у члану 584. став 1(4) Законика о кривичном поступку (видети горе став 39.), примењивао на ситуације у којима је лишење слободе прекорачило рокове утврђене Закоником о кривичном поступку. Према речима судије Станојевић, члан 584. став 1(4) није имао за циљ да се користи за обештећење услед повреде права на слободу и безбедност личности, што укључује право на суђење у разумном року или на пуштање на слободу до почетка суђења, која су утврђена у Уставу. Уставни суд је био надлежан да у оваквим ситуацијама досуђује одштету само под условом да је утврдио повреду тог права и да је подносилац жалбе, у својој уставној жалби, тражио накнаду штете.

ПРАВО

Ⅰ. ПРЕЛИМИНАРНЕ НАПОМЕНЕ

  1. Суд на почетку констатује да су 6. јула 2017. године подносиоци представке пуштени из затвора и стављени у кућни притвор (видети став 26. горе). Иако се кућни притвор сматра лишењем слободе у смислу члана 5. Конвенције (видети, на пример, Buzadji против Републике Молдавије [Вв], број 23755/07, став 104, од 5. јула 2016. године), Суд ће се искључиво бавити питањем притвора подносилаца представке током преткривичног поступка, јер се подносиоци представке нису притуживали на кућни притвор ни пред домаћим судовима (видети став 29. горе) нити пред овим судом.

ⅠⅠ. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 5. СТАВ 3. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносиоци представке су тврдили да су домаћи судови поступили произвољно приликом утврђивања и продужавања њиховог притвора, а нарочито да је наставак њиховог притвора био прекомеран и да није био заснован на релевантним и довољним разлозима. Они су се позивали на члан 5. став 3. Конвенције.

Члан 5. у релевантном делу, гласи:

„1. Свако има право на слободу и безбедност личности. Нико не може бити лишен слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком:

...

(в) у случају законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред надлежну судску власт због оправдане сумње да је извршило кривично дело, или када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило извршење кривичног дела или бекство по његовом извршењу;

...

3. Свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1(в) овог члана мора ... имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може бити условљено јемствима да ће се лице појавити на суђењу.

...”

А. Допуштеност

1. У погледу периода од 14. јануара 2014. до 3. априла 2015. године

  1. Влада није уложила никакав приговор допуштености у вези са почетним периодом притвора подносилаца представке, који је трајао од 14. јануара 2014. до 3. априла 2015. године. С обзиром на то да овај део представке није ни очигледно неоснован нити недопуштен по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције, он се мора прогласити допуштеним.

2. У погледу периода од 3. априла 2015. до 6. јула 2017. године

(а) Статус жртве

  1. Влада је тврдила да подносиоци представке више не могу тврдити да имају статус жртве у смислу члана 34. Конвенције, с обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права загарантованог чланом 5. став 3. Конвенције у погледу периода њиховог притвора од 3. априла 2015. до 6. јула 2017. године. Иако је тачно да Уставни суд није досудио никакву накнаду на име нематеријалне штете, Влада је тврдила да су подносиоци представке имали право да захтевају накнаду штете према Законику о кривичном поступку. С тим у вези, они су се позвали на случај Klinkel против Немачке ((одл.), број 47156/16, став 29, од 11. децембра 2018. године).
  2. Подносиоци представке су изјавили да и даље могу тврдити да су жртве јер нису примили никакву накнаду. Што се тиче правног пута на који је Влада указала, они су тврдили да је исти био доступан само оним лицима која су се нашла у једној од ситуација наведених у члану 584. став 1. Законика о кривичном поступку (нарочито оним лицима која су ослобођена оптужбе – видети став 39.горе), што није био њихов случај.
  3. Суд подсећа да одлука или мера донета у корист подносиоца представке, у принципу, није довољна како би га лишила статуса „жртве” у смислу члана 34. Конвенције, осим ако су државни органи признали , било изричито или прећутно, повреду Конвенције а затим и обезбедили обештећење (видети, међу многим изворима, Scordino против Италије (број 1) [Вв], број 36813/97, став 180, ЕСЉП 2006-V). Штавише, обештећење које пружају државни органи мора бити прикладно и довољно (видети Kudić против Босне и Херцеговине, број 28971/05, став 17, од 9. децембра 2008. године).
  4. Осврћући се на предметни случај, Суд примећује да је Уставни суд заиста изричито признао наводну повреду Конвенције, али да није досудио никакву накнаду на име нематеријалне штете (видети став 27. горе). Суд је раније утврдио повреду члана 5. став 3. Конвенције због дужине трајања притвора подносилаца представке у више предмета против Србије (видети Вренчев против Србије, број 2361/05, од 23. септембра 2008. године; Ђермановић против Србије, број 48497/06, од 23. фебруара 2010. године; Лакатош и други против Србије, брoj 3363/08, од 7. јануара 2014. године; Грујовић против Србије, број 25381/12, од 21. јула 2015. године; и Стеван Петровић против Србије, бр. 6097/16 и 28999/19, од 20. априла 2021. године; видети такође, илустрације ради, Пурић и Р.Б. против Србије [Одбор], бр. 27929/10 и 52120/13, од 15. октобра 2019. године). У горе наведеним предметима, Суд није сматрао да је утврђивање кршења сâмо по себи представљало довољно правично задовољење, већ је досудио износе накнаде на име нематеријалне штете. Суд не види разлог да у предметном случају утврди другачије. Сходно томе, Суд сматра да признање наводне повреде од стране Уставног суда сâмо по себи не представља довољно обештећење у погледу те повреде, и не лишава подносиоце представке њиховог статуса жртве у смислу члана 34. Конвенције. У том циљу би било неопходно досуђивање накнаде на име нематеријалне штете у адекватном износу (видети, mutatis mutandis и у вези са притужбом по члану 5. став 1. Конвенције, Klinkel, цитиран горе, став 28.).
  5. Суд је такође сматрао, у контексту члана 5. Конвенције, да у одређеним околностима може прихватити да постојање јасног и утврђеног правног пута према домаћем праву, према којем се може тражити адекватан износ накнаде, може представљати довољно обештећење у смислу судске праксе Суда у погледу члана 34. Конвенције (видети Klinkel, цитиран горе, став 29; Al Husin против Босне и Херцеговине (број 2), број 10112/16, став 89, од 25. јуна 2019. године; и Udaltsov против Русије, број 76695/11, став 157, од 6. октобра 2020. године; видети такође, илустрације ради, Хусар против Србије (одл.) [Одбор], број 60951/12, ст. 6–9, од 26. априла 2022. године).
  6. Према српском праву, Уставни суд је, почев од 4. јануара 2012. године, искључиво надлежан да решава захтеве за накнаду штете услед повреда људских права које је утврдио тај суд (видети ст. 34, 41. и 42. горе). Заиста, Влада није доставила било какву домаћу судску праксу која показује да је одштету досудио други суд услед повреде људских права коју је утврдио Уставни суд. Истина је да је Уставни суд, у једној од својих одлука донетих у предметном случају, констатовао да није искључено да ће подносиоци представке добити накнаду штете према Законику о кривичном поступку, уколико су испуњени сви законски услови (видети став 27. горе). Међутим, подносиоци представке су исправно навели да ти услови једноставно нису били испуњени у њиховом случају, пошто су били осуђени, а не ослобођени, на почетку кривичног поступка који је вођен против њих (видети став 47.). Стога, за разлику од случаја Klinkel, Суд налази да у домаћем закону не постоји јасан и утврђен правни пут којим се може тражити адекватан износ накнаде у околностима предметног случаја (тј. када Уставни суд утврди повреду права загарантованог чланом 5. став 3. Конвенције, али сматра да одлука сâма по себи представља правично задовољење). У том погледу, предметни случај се мора разликовати од случаја Хусар, цитиран горе, а који се односио на период пре 4. јануара 2012. године (видети став 34.).
  7. Приговор Владе о губитку статуса жртве стога мора бити одбачен.

(b) Исцрпљивање домаћих правних лекова

  1. Влада је даље тврдила да подносиоци представке нису исцрпили све делотворне правне лекове јер нису тражили накнаду штете ни према Законику о кривичном поступку (видети ст. 35–40. горе) нити према Закону о облигационим односима (видети ст. 30–31. горе) услед кршења њихових људских права утврђеног од стране Уставног суда.
  2. Подносиоци представке су тврдили да ти правни лекови нису били делотворни.
  3. Општа начела која се односе на правило исцрпљивања домаћих правних лекова су сумирана у предмету Вучковић и други против Србије ((прелиминарни приговор) [Вв], број 17153/11 и 29 других, ставови 69–77, од 25. марта 2014. године).
  4. Из разлога наведених у ставу 51 горе, Суд се слаже са подносиоцима представке да правни лекови на које се позива Влада нису делотворни у околностима предметног случаја.
  5. Стога, Суд такође одбија и овај приговор Владе.

(c) Закључак

  1. Суд констатује да предметна притужба није ни очигледно неоснована нити недопуштена по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

B. Основаност

1. Аргументација страна у спору

  1. Подносиоци представке су тврдили да домаћи судови нису пружили релевантне и довољне разлоге како би оправдали њихов притвор. Они су посебно навели да је разумевање домаћих судова по питању ремећења јавног реда и мира било нејасно и да је њихово образложење било произвољно. По њиховом мишљењу, није постојало ништа што би оправдало страх да би њихово пуштање из притвора нарушило јавни ред и мир. Такво понашање домаћих судова је за последицу имало то да је читав период њиховог притвора био незаконит и неоправдан.
  2. Влада је поднела поднеске о основаности ове притужбе само у вези са периодом од 14. јануара 2014. до 3. априла 2015. године, будући да је Уставни суд већ утврдио повреду права загарантованог чланом 5. став 3. Конвенције у погледу накнадног периода притвора. Она је тврдила да су се домаће одлуке односиле на конкретне чињенице и личне околности подносилаца представке које су оправдавале њихов притвор (нарочито чињенице да су подносиоци представке били бивши службеници тајне полиције и да је жртва била познати новинар и издавач новина). Такође је тврдила да су домаћи судови у најбољој позицији да процене ризике од јавних нереда у Србији.

2. Оцена Суда

(a) Општа начела

  1. Период притвора који се узима у обзир према члану 5. став 3. Конвенције почиње када је лице ухапшено или стављено у притвор и завршава се по његовом пуштању на слободу и/или по утврђивању његове кривице, чак и ако је такву одлуку донео првостепени суд (видети Selahattin Demirtaş против Турске (број 2) [Вв], број 14305/17, став 290, од 22. децембра 2020. године).
  2. Суд понавља да се питање да ли је време проведено у истражном притвору разумно не може оцењивати апстрактно. Питање да ли је разумно да оптужени остане у притвору се мора процењивати на основу чињеница сваког случаја и према његовим карактеристикама. Наставак притвора може бити оправдан у датом случају само уколико постоје стварне индикације да постоји истински захтев од јавног интереса који, без обзира на претпоставку невиности, надмашује правило поштовања слободе личности прописано чланом 5. Конвенције (видети, међу многим другим изворима, Kudła против Пољске [Вв], број 30210/96, ставови 110. и даље, ЕСЉП 2000XI, и Idalov против Русије [Вв], број 5826/03, став 139, од 22. маја 2012. године) .
  3. Према устаљеној судској пракси Суда, претпоставка из члана 5. иде у прилог пуштању на слободу. Као што је утврђено у предмету Neumeister против Аустрије (од 27. јуна 1968. године, став 4, Серија А број 8), други део члана 5. став 3. не даје правосудним органима избор између довођења оптуженог на суђење у разумном року или одобравања његовог привременог пуштања на слободу до почетка суђења. До изрицања осуђујуће пресуде, он се мора сматрати невиним, док је сврха одредбе која се разматра, у суштини, да захтева његово привремено пуштање на слободу након што наставак његовог притвора престане да буде разуман (видети Bykov против Русије [Вв], број 4378/02, став 61, од 10. марта 2009. године, и Buzadji, цитиран горе, став 89.).
  4. Постојаност основане сумње да је лице у притвору починило кривично дело јесте sine qua non за ваљаност његовог или њеног наставка притвора. Међутим, када национални правосудни органи по први пут, „одмах” након хапшења, разматрају да ли да ухапшеног сместе у истражни притвор, таква сумња више није довољна, те органи морају да пруже и друге релевантне и довољне основе како би оправдали притвор. Ти други разлози могу бити ризик од бекства, ризик од вршења утицаја на сведоке или ризик од сакривања/уништавања/фалсификовања или измене доказа, ризик од дослуха са саучесницима, ризик од понављања кривичног дела или ризик од нарушавања јавног реда и мира, те повезана потреба да се заштити притворено лице (видети Buzadji, цитиран горе, ст. 87–88. и 101–102, са даљим референцама). Ти ризици морају бити прописно поткрепљени, док образложење органа по тим тачкама не сме бити апстрактно, уопштено или стереотипно (видети Merabishvili против Грузије [Вв], број 72508/13, став 222, од 28. новембра 2017. године, са даљим референцама).
  5. Ризик од бекства се не може проценити само на основу тежине могуће казне; он се мора проценити узимајући у обзир низ других фактора, као што су карактер оптуженог, његов морал, имовина, везе са правосуђем и међународни контакти. Штавише, последња реченица члана 5. став 3. Конвенције показује да, када је једини преостали разлог за притвор страх да ће оптужени побећи и на тај начин избећи појављивање пред судом, он или она морају бити пуштени на слободу до почетка суђења уколико је могуће добити гаранције да ће његово или њено присуство на суђењу бити обезбеђено (ibid., став 223, са даљим референцама).
  6. Слично томе, ризик од утицаја на сведоке се не може заснивати само на вероватноћи строже казне, већ мора бити повезан са конкретним чињеницама (ibid., став 224, са даљим референцама).
  7. На националним правосудним органима је да пре свега обезбеде да, у датом случају, притвор оптуженог не прекорачи разумно време. Сходно томе, они морају, уз поштовање начела претпоставке невиности, испитати све чињенице које говоре у корист или против постојања горе поменутог захтева од јавног интереса или које оправдавају одступање од правила из члана 5. и морају их утврдити у својим одлукама о захтевима за пуштање на слободу (Buzadji, цитиран горе, став 91, и Idalov, цитиран горе, став 141.).
  8. Суд је у суштини позван да одлучи, на основу разлога наведених у одлукама националних правосудних органа у вези са притвором подносиоца представке и аргумената које је подносилац представке навео у својим захтевима за пуштање на слободу или жалбама, да ли је дошло до повреде члана 5. став 3. Конвенције (Merabishvili, цитиран горе, став 225, са даљим референцама).
  9. Када су такви разлози „релевантни” и „довољни”, Суд такође мора да утврди да ли су надлежни национални органи показали „посебну хитност” у вођењу поступка (видети S., V. и A. против Данске [Вв], број 35553/12 и 2 друге представке, став 77, од 22. октобра 2018. године; и Idalov, цитиран горе, став 140.).
  10. Оправдање за сваки период притвора, без обзира на то колико је кратак, мора бити убедљиво доказано од стране власти (видети Shishkov против Бугарске, број 38822/97, став 66, ЕСЉП 2003-I). Приликом одлучивања да ли неко лице треба да буде пуштено на слободу или стављено у притвор, власти су дужне да размотре алтернативне мере за обезбеђивање појављивања таквог лица на суђењу (видети Idalov, цитиран горе, став 140.). Притвор мора бити неопходан (видети S., V. и A. против Данске, цитиран горе, став 77.).

(b) Примена ових начела на предметни случај

  1. Суд констатује да је период који треба узети у обзир почео од 14. јануара 2014, када су подносиоци представке ухапшени (видети став 8. горе), а завршио се 6. јула 2017. године, када су подносиоци представке стављени у кућни притвор (видети ст. 26. и 43. горе). Он је стога трајао скоро три и по године.
  2. Предметни случај се односи на тешко кривично дело – убиство новинара од стране службеника тајне службе. Он је потпадао под посебну надлежност одељења за организовани криминал (видети став 9. горе). Оваква кривична дела са собом повлаче више потешкоћа по истражне органе и судове када је у питању утврђивање чињеница и степена одговорности сваког учесника у злочиначком подухвату. Очигледно је да у случајевима ове врсте, стална контрола и ограничавање могућности окривљених да контактирају једни са другима и другим појединцима може бити од суштинског значаја како би се избегло њихово бекство, неовлашћено руковање доказима и утицај на сведоке или претње сведоцима. Дужи периоди притвора него у другим случајевима стога могу бити разумни (упореди Tomecki против Пољске, број 47944/06, став 29, од 20. маја 2008. године и Луковић против Србије, број 43808/07, став 46, од 26. марта 2013. године; супротно предмету Грујовић, цитиран горе, став 54.).
  3. Суд констатује да је основана сумња на којој су домаћи судови заснивали своје одлуке произишла из обимних доказа прибављених током истраге, укључујући пресретнуте комуникације и изјаве сведока (видети став 9. горе). С обзиром на налазе домаћих судова, који су засновани на разумним и убедљивим основама и које подносиоци представке нису оспорили, Суд прихвата да је током периода притвора подносилаца представке постојала основана сумња да су починили кривично дело у питању. У том случају, Суд ће испитати да ли су други разлози које су навели правосудни органи наставили да оправдавају притвор подносилаца представке.
  4. У својим одлукама о одређивању и продужењу притвора подносиоцима представке, правосудни органи су се првобитно позивали на следеће основе: ризик од бекства; ризик од ометања тока спровођења правде вршењем притиска на сведоке; и очување јавног реда и мира (видети ст. 9–12 горе). Као што је Влада са правом истакла у својим запажањима сажетим у ставу 60. горе, те одлуке су се односиле на конкретне чињенице случаја и личне прилике подносилаца представке, при чему нису коришћени апстрактни, општи или стереотипни аргументи за њихов наставак притвора (супротно предметима Лакатош и други против Србије, цитиран горе, став 97, и Стеван Петровић, цитиран горе, став 148.). Они су у редовним временским интервалима испитивали сваки конкретан основ за притвор и пружали детаљне разлоге зашто би притвор требало даље продужити.
  5. Суд такође констатује да се, протоком времена, образложење домаћих судова развијало како би одражавало ситуацију која се развијала и како би се проверило да ли су ови разлози и даље важећи у каснијим фазама поступка. Наиме, 29. априла и 19. јуна 2014. године, Апелациони суд у Београду је утврдио да је престао ризик од бекства и опасност од ометања тока спровођења правде вршењем притиска на сведоке (видети ст. 12. и 14. горе).
  6. Од 19. јуна 2014. године, притвор подносилаца представке био је заснован, осим на постојаној основаној сумњи да су подносиоци представке починили убиство (видети став 73. горе), само на природи и тежини оптужби, повезаних са могућношћу узнемиравања јавности.
  7. Суд прихвата да, због своје посебне тежине и реакције јавности на њих, одређена кривична дела могу довести до узнемирења друштва што може оправдати притвор, барем на неко време. У изузетним околностима, овај фактор се стога може узети у обзир у сврхе Конвенције, у сваком случају и у оној мери у којој домаће право препознаје појам нарушавања јавног реда и мира изазваног почињеним кривичним делом (видети Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51, Серија А број 207). Међутим, овај основ се може сматрати као релевантан и довољан само под условом да се заснива на чињеницама којима се може доказати да би пуштање оптуженог на слободу заиста довело до нарушавања јавног реда и мира. Поред тога, притвор ће се и даље сматрати легитимним само уколико је јавни ред и мир и даље заиста угрожен (видети Letellier, цитиран горе, став 51, и Milanković и Bošnjak против Хрватске, број 37762/12 и 23530/13, став 155, од 26. априла 2016. године).
  8. У предметном случају, закључци домаћих судова засновани су на конкретним чињеницама које се односе на конкретне оптужбе против подносилаца представке. Судови су се посебно ослањали на чињеницу да је предметни злочин шокирао, и наставио да шокира, јавност у Србији, те да би пуштање подносилаца представке на слободу изазвало веома бурну реакцију јавности у Србији и иностранству, што би штетило спровођењу правде (видети, на пример, став 16. горе). Такве налазе су образлагали чињеницом да су оптужени бивши службеници тајне полиције којима је поверено очување јавног реда и мира, да је жртва била новинар, те да постоји основана сумња да је злочин мотивисан очувањем тадашњег политичког режима. (видети, посебно, став 21. горе).
  9. Штавише, за разлику од неких других правних система у којима казну оптуженом одређује тужилаштво без судске провере да ли прибављени докази поткрепљују основану сумњу да је оптужени починио наводно кривично дело, у правном систему Републике Србије, иако је јавно тужилаштво надлежно за састављање оптужнице, домаћи судови су дужни да током притвора редовно проверавају постојање основане сумње да је почињено кривично дело у питању. При томе, они морају да провере да ли су конкретне оптужбе против оптуженог поткрепљене релевантним доказима (видети, на пример, ст. 9. и 23. горе; упоредити такође са J.M. против Данске, број 34421/09, став 62, од 13. новембра 2012. године, и Milanković и Bošnjak, цитиран горе, став 152.).
  10. На крају, након бројних жалби подносилаца представке, Апелациони суд у Београду и Уставни суд су извршили детаљну процену свих релевантних околности случаја и позабавили се специфичним питањима у вези са њиховим продужењем притвора (видети ст. 12, 14–16, 19–21. и 27. горе). Конкретно, Уставни суд је утврдио да је притвор подносилаца представке и даље био оправдан до 3. априла 2015. године, али да није доказано да би њихово пуштање на слободу заиста нарушило јавни ред и мир након тог датума (видети став 27. горе).
  11. С обзиром на све наведено, Суд не видети разлог за неслагање са налазом Уставног суда. Стога, он сматра да је дошло до повреде члана 5. став 3. Конвенције.

ⅠⅠⅠ. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 5. СТАВ 4. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносиоци представке су тврдили да поступак који су покренули пред Уставним судом у циљу оспоравања законитости њиховог притвора није био у складу са захтевом „хитности” из члана 5. став 4. Конвенције.

Ова одредба гласи:

„Свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.”

А. Допуштеност

  1. Не улазећи у детаље, Влада је навела да члан 5. став 4. није примењив на поступке пред Уставним судом Републике Србије.
  2. Подносиоци представке се нису сложили, позивајући се на предмет Žúbor против Словачке (број 7711/06, од 6. децембра 2011. године).
  3. Суд је већ утврдио да је члан 5. став 4. Конвенције примењив на поступке пред домаћим уставним судовима (видети Ilnseher против Немачке [Вв], број 10211/12 и 27505/14, ст. 265–275, од 4. децембра 2018. године; Smatana против Чешке Републике, број 18642/04, ставови 122–123, од 27. септембра 2007. године; Peša против Хрватске, број 40523/08, ставови 122–126, од 8. априла 2010. године; Žúbor, цитиран горе, ставови 71–77. и 90; Čović против Босне и Херцеговине, број 61287/12, став 35, од 3. октобра 2017. године; Şahin Alpay против Турске, број 16538/17, став 131, од 20. марта 2018. године).
  4. При испитивању усклађености притвора са правом на слободу, Уставни суд Републике Србије, као и судови нижег степена, оцењују законитост притвора одређеног подносиоцу жалбе. Имајући у виду његову надлежност да укине решење о притвору издато од стране редовног суда (видети став 34. горе), Суд сматра да одлуке Уставног суда Републике Србије, које су коначне и општеобавезујуће (видети став 33. горе), могу довести до пуштања подносиоца жалбе на слободу тамо где је то прикладно. Члан 5. став 4. Конвенције је, дакле, примењив на поступак пред Уставним судом у предметном случају (видети такође, mutatis mutandis, Стеван Петровић против Србије, бр. 6097/16 и 28999/19, став 178, од 20. априла 2021. године).
  5. Суд констатује да предметна притужба није ни очигледно неоснована нити недопуштена по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

B. Основаност

1. Аргументација страна у спору

  1. Иако је Уставни суд донео низ одлука у предметном случају, подносиоци представке су се фокусирали на оне у којима је утврдио повреду њиховог права на слободу (видети став 27. горе), а посебно на његову одлуку од 21. децембра 2017. године у којој је Уставни суд по први пут утврдио повреду тог права. Пошто је тај поступак трајао више од две и по године, подносиоци представке су тврдили да није био „хитан” у смислу члана 5. став 4. Конвенције.
  2. Позивајући се на званичну статистику о броју предмета при Уставном суду, Влада је навела да је у 2015, 2016. и 2017. години пред тим судом у раду било 24.496, 23.779 и 26.639 предмета. Само у 2017. години је уведено 12.487 нових случајева. Имајући у виду ово веома велико оптерећење Уставног суда, Влада је тврдила да се не може закључити да је тај суд пропустио да испоштује услов хитности.

2. Оцена Суда

(a) Општа начела

  1. Суд понавља да члан 5. став 4. Конвенције, гарантујући притвореним лицима право да покрену поступак за оспоравање законитости свог притвора, такође утврђује њихово право, након покретања таквог поступка, на хитну судску одлуку у вези са законитошћу притвора и наређивање његовог укидања, уколико се исти покаже незаконитим (видети Denis и Irvine против Белгије [Вв], бр. 62819/17 и 63921/17, став 187, од 1. јуна 2021. године, са даљим референцама).
  2. Поступци који се односе на лишавање слободе захтевају посебну брзину, а сви изузеци од захтева „хитне” ревизије законитости мере притвора захтевају строго тумачење (видети Khlaifia и други против Италије [Вв], број 16483/12, став 131, од 15. децембра 2016. године).
  3. Суд сматра да постоји посебна потреба за доношењем брзе одлуке којом се утврђује законитост притвора у случајевима у којима се чека на суђење, јер окривљени треба у потпуности да има користи од начела претпоставке невиности (видети Idalov, цитиран горе, став 155.).
  4. Питање да ли је испоштовано право на хитну одлуку се мора утврдити у светлу околности сваког појединачног случаја и – као што је то случај са одредбом о „разумном року” у члану 5. став 3. и члану 6. став 1. Конвенције – укључује сложеност поступка, његово вођење од стране домаћих органа и подносиоца представке, и какве су последице по потоњег (видети Ilnseher, цитиран горе, став 252, са даљим референцама).
  5. У принципу, међутим, пошто је слобода појединца у питању, држава мора да обезбеди да се поступак спроведе што је пре могуће (видети Khlaifia и други, цитиран горе, став 131.).
  6. Суд прихвата да сложеност питања укључених у испитивање захтева за пуштање на слободу може бити фактор који се може узети у обзир приликом процене усаглашености са захтевом „хитности“ утврђеним у члану 5. став 4. Конвенције. То, међутим, не значи да сложеност датог предмета – чак и изузетна – ослобађа државне органе од њихових суштинских обавеза према овој одредби (видети Ilnseher, цитиран горе, став 253.).
  7. Зарад утврђивања да ли је испоштован услов да се одлука донесе „хитно”, потребно је извршити свеобухватну процену када је поступак вођен на више од једног нивоа судске надлежности. Када је првобитни налог за притвор изрекао суд (тј. независно и непристрасно судско тело) у поступку који нуди одговарајуће гаранције прописног процеса, и када домаће право предвиђа систем жалбе, Суд је спреман да толерише дуже периоде ревизије у поступцима пред другостепеним судом. Ова разматрања се такође примењују и у вези са притужбама према члану 5. став 4. које се односе на поступке пред уставним судовима који су били одвојени од поступака пред редовним судовима (ibid., став 255, и Şahin Alpay, цитиран горе, став 135.).

(b) Примена ових начела на предметни случај

  1. Суд примећује да је одлука Уставног суда коју су оспорили подносиоци представке (видети став 88. горе) усвојена 21. децембра 2017. године и уручена 10. јануара 2018. године, а да је релевантна уставна жалба поднета 28. маја 2015. године (видети став 27. горе). Према установљеној пракси Суда, релевантни период у смислу члана 5. став 4. почиње да тече од датума подношења жалбе суду и завршава се даном када је одлука достављена подносиоцу представке или његовом адвокату, у случају када се одлука не доставља јавно (видети Smatana, цитиран горе, став 117.). Дакле, период који треба узети у обзир је износио више од две године.
  2. Суд даље примећује да у српском правном систему свако ко је у притвору може поднети захтев за пуштање на слободу у било којој фази поступка (видети став 38. горе). Подносиоци представке су поднели један такав захтев док је спорни поступак пред Уставним судом био у току; захтев за пуштање на слободу је размотрен у складу са захтевом „хитности” (видети став 25. горе). Поред тога, питање притвора подносилаца представке је аутоматски разматрано у редовним интервалима од највише шездесет дана чак и док је предметни поступак пред Уставним судом још увек био у току (видети став 24. горе). У систему те врсте, Суд може толерисати дуже периоде ревизије од стране Уставног суда. Тамо где је суд дао налог за првобитни и продужени притвор у поступку који нуди одговарајуће гаранције прописног процеса, каснији поступци се мање баве произвољношћу, али пружају додатне гаранције засноване првенствено на процени примерености продужења притвора (видети Şahin Alpay, цитиран горе, став 137.). Ипак, Суд сматра да се чак и у светлу тих начела, у нормалним околностима период дужи од две године не може сматрати „брзим” (видети Žúbor, цитиран горе, став 90, у којем је Суд сматрао да поступак пред уставним судом, који је трајао више од осам месеци, није био у складу са захтевом „хитности”, и Kavala против Турске, број 28749/18, ст. 185. и 194, од 10. децембра 2019. године, у којем је Суд закључио да је поступак пред Уставним судом, који је трајао више од седамнаест месеци, био „изузетно дуг”).
  3. Додуше, Суд је сматрао прихватљивим да ревизија од стране Уставног суда може трајати дуже у неким изузетним околностима, попут ванредног стања (видети Şahin Alpay, цитиран горе, став 137, у којем је Суд сматрао да је поступак пред уставним судом, који је трајао дуже од шеснаест месеци, био у складу са захтевом „хитности”). Суд сматра да предметни случај не спада у ту категорију. Заиста, питања покренута у предметном случају су релативно једноставна. Суд има на уму веома велики број предмета пред Уставним судом (видети став 89. горе), као и то да су значајни ресурси морали бити распоређени како би се обим нерешених предмета одржао под контролом, упркос великом броју нових поднесака. Ипак, по мишљењу Суда, преоптерећеност Уставног суда се не може користити као оправдање за претерано дуге поступке, као што је случај у овом предмету. На држави је да организује свој правосудни систем на такав начин да омогући својим судовима да испоштују захтеве члана 5. став 4. Конвенције (видети, међу многим другим изворима, G.B. против Швајцарске, број 27426/95, став 38, од 30. новембра 2000. године; и Kavala, цитиран горе, став 188.).
  4. На крају, Суд примећује да подносиоци представке нису ни на који начин допринели дужини трајања спорног поступка пред Уставним судом.
  5. Претходно изложена разматрања су довољна како би Суд закључио да се поступак, у оквиру којег је Уставни суд донео одлуку о законитости притвора подносилаца представке, не може сматрати компатибилним са захтевом „хитности” из члана 5. став 4. Конвенције.
  6. Сходно томе, дошло је до кршења наведеног члана.

ⅠⅤ. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Члан 41 Конвенције гласи:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”

А. Штета

  1. Подносиоци представке су тражили износ од 20.000 евра (EUR) по подносиоцу на име претрпљене нематеријалне штете.
  2. Влада је остала при свом ставу да су тражени износи постављени превисоко.
  3. Суд досуђује подносиоцима представке по EUR 1.000 на име накнаде нематеријалне штете, као и било који порез који се може наплатити на овај износ.

B. Трошкови и издаци

  1. Подносиоци представке су такође тражили износ од EUR 40.000 на име трошкова и издатака који су настали пред домаћим судовима, као и износ од EUR 2.300 по подносиоцу за трошкове и издатке који су настали пред судом.
  2. Влада је наведени захтев за повраћај трошкова сматрала неоснованим.
  3. Према судској пракси Суда, подносилац представке има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су они стварно и нужно настали и да су разумни у погледу њиховог квантитета. Односно, подносилац представке их је свакако морао платити, или је био у обавези да их плати, у складу са законском или уговорном обавезом, те су они морали бити неизбежни како би се спречиле утврђене повреде или зарад исходовања обештећења. Суд захтева детаљну спецификацију рачуна и фактура како би могао да утврди у којој мери су горе наведени захтеви испуњени (видети Ališić и други против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније [Вв], број 60642/08, став 158, ЕСЉП 2014). Једноставно позивање на тарифу коју су одредиле локалне адвокатске коморе, на пример, није довољно у том погледу (видети Pinkas и други против Босне и Херцеговине, број 8701/21, став 77, од 4. октобра 2022. године). У предметном случају, Суд констатује да подносиоци представке нису поднели никакве доказе (рачуне или фактуре) о насталим трошковима и издацима. Стога се њихов захтев за накнадом истих одбацује услед недостатка доказа.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку прихватљивом;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 5. став 3. Конвенције;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 5. став 4. Конвенције;

4. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцима представке, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, износ од EUR 1.000 (хиљаду евра) сваком од подносиоца представке на име накнаде нематеријалне штете, као и било који порез који се може наплатити подносиоцима представке на овај износ, који ће бити конвертован у националну валуту Тужене по курсу важећем на датум измирења;

(b) да, од истека наведених три месеца до измирења, треба да исплати затезну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака граничној каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, уз додатак од три процентна поена;

5. Одбацује преостали део захтева подносилаца представке за правичним задовољењем.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику дана 4. априла 2023. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Andrea Tamietti
секретар одељења

Gabriele Kucsko-Stadlmayer
председник

 

 

FOURTH SECTION

CASE OF RADONJIĆ AND ROMIĆ v. SERBIA

(Application no. 43674/16)

JUDGMENT

Art 34 • Victim • Express acknowledgment by the Constitutional Court of Art 5 § 3 breach for second part of applicants’ pre-trial detention not in itself sufficient redress in absence of compensation award • No clear and established avenue in domestic law for claiming adequate compensation

Art 5 § 3 • Reasonableness and length of pre-trial detention • Failure of competent courts, as per Constitutional Court’s findings, to give relevant and sufficient reasons justifying second part of pre-trial detention for over two years resulting in overall breach

Art 5 § 4 • Speediness of review • Constitutional Court’s review of lawfulness of detention lasting more than two years

STRASBOURG

4 April 2023

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Radonjić and Romić v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Chamber composed of:

 Gabriele Kucsko-Stadlmayer, President,
 Tim Eicke,
 Faris Vehabović,
 Branko Lubarda,
 Armen Harutyunyan,
 Anja Seibert-Fohr,
 Ana Maria Guerra Martins, judges,
and Andrea Tamietti, Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 43674/16) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by two Serbian nationals, Mr Milan Radonjić and Mr Ratko Romić (“the applicants”), on 28 June 2016;

the decision to give notice to the Serbian Government (“the Government”) of the complaints concerning the length of the applicants’ detention and the length of proceedings before the Constitutional Court, by which they sought to challenge the lawfulness of their detention;

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 14 March 2023,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

INTRODUCTION

1.  In 1999 the applicants were Serbian secret police officers. On 14 January 2014 they were arrested on suspicion of having committed, together with two other individuals, the murder of Mr Slavko Ćuruvija, a Serbian journalist and newspaper publisher, on 11 April 1999. His murder provoked international outrage and wide condemnation. The criminal proceedings against the applicants are still pending. They were detained on remand from 14 January 2014 until 6 July 2017, when they were placed under house arrest. Under Article 5 §§ 3 and 4 of the Convention, the applicants complained about the length of their detention on remand and about the length of the proceedings before the Constitutional Court, by which they had challenged the lawfulness of their deprivation of liberty.

THE FACTS

2.  The applicants were born in 1959 and 1963, respectively, and live in Belgrade. They were represented by Ms Z. Dobričanin Nikodinović and Mr R. Kojić, lawyers practising in Belgrade.

3.  The Government were represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar.

4.  The facts of the case may be summarised as follows.

  1. THE MURDER OF MR SLAVKO ĆURUVIJA

5.  Mr Slavko Ćuruvija, an influential independent newspaper owner, was shot in the back on 11 April 1999 outside his home in the centre of Belgrade. He was well known for his criticism of Slobodan Milošević’s policies. Just days before his murder, the State television broadcasted allegations that Mr Ćuruvija supported NATO’s attack on the then Federal Republic of Yugoslavia.

6.  Mr Slobodan Milošević lost power following presidential elections at the level of the Federal Republic of Yugoslavia in 2000 and died in 2006 in The Hague while on trial before the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia (ICTY).

7.  In January 2013 the Serbian Government established a commission for the investigation of murders of journalists (Komisija za razmatranje činjenica do kojih se došlo u istragama koje su vođene povodom ubistava novinara u Srbiji). The commission was headed by Mr Veran Matić, a veteran journalist, and made up of representatives from the journalism community, the Intelligence Agency and the police. In December 2013 a public awareness campaign was launched by the commission in cooperation with the Office of the OSCE Representative on Freedom of the Media. The aim of the campaign (named “Chronicles of Threats”) was to show to the public how journalists felt when threatened. For that reason, one of many authentic threats documented against journalists was selected and made public by inserting an anonymous letter of threat into 70,000 copies of the most popular Serbian newspapers. The fake threat quickly spread amongst the population. When the stunt was revealed on news channels, it opened up a large debate. As a result, forgotten cases of murdered journalists, such as Slavko Ćuruvija’s case, attracted much public and media attention.

  1. THE APPLICANTS’ ARREST AND DETENTION ON REMAND

8.  On 14 January 2014 the applicants were arrested on suspicion of having committed, together with two other suspects, the murder of Mr Slavko Ćuruvija.

9.  On 15 January 2014 a pre-trial judge of the Special Department of the High Court in Belgrade for Organised Crime (“the High Court in Belgrade”) heard the applicants and established, relying on intercepted communications, witness statements and other evidence obtained during the investigation, that there was a reasonable suspicion that they had committed, together with two other suspects, the murder of Mr Slavko Ćuruvija. It ordered their detention pending trial for an initial period of thirty days (starting from the date of their arrest on 14 January 2014) relying on the risk of absconding, the risk of influencing witnesses and the preservation of public order. In that regard, the judge acknowledged the applicants’ residence and family ties in Serbia. However, in view of the facts that they were former intelligence officers who had been trained how to operate and to cross borders under a false identity and that one of the suspects was at large, the judge held that the risk of the applicants’ absconding was nonetheless high. Since a number of former colleagues of the applicants had to be heard as witnesses, the judge held that the risk of influencing the witnesses was also high. Lastly, since the murder of Mr Slavko Ćuruvija had attracted much public attention, including recently (see paragraph 7 above), the judge considered that the applicants had to be detained also for the preservation of public order. A chamber of the High Court in Belgrade upheld that decision on 21 January 2014.

10.  On 12 February 2014 the pre-trial judge of the High Court in Belgrade extended the applicants’ detention on the same grounds as those mentioned in paragraph 9 above until 14 March 2014. A chamber of the High Court in Belgrade upheld that decision on 25 February 2014.

11.  On 14 March 2014 the pre-trial judge of the High Court in Belgrade extended the applicants’ detention on the same grounds as those mentioned in paragraph 9 above until 13 April 2014. A chamber of the High Court in Belgrade upheld that decision on 21 March 2014.

12.  On 10 April 2014 a chamber of the Special Department for Organised Crime of the Court of Appeal in Belgrade (“the Court of Appeal in Belgrade”) extended the applicants’ detention on the same grounds as those mentioned in paragraph 9 above until 13 June 2014. On 29 April 2014 an appeals chamber of the same court found, in view of the applicants’ demeanour and family ties in Serbia, that the risk of their absconding was low. At the same time, since three more former colleagues of the applicants had to be heard as witnesses, the chamber held that the risk of influencing the witnesses was still high. Lastly, since the murder of Mr Slavko Ćuruvija still attracted much public attention, the chamber considered that the applicants had to be detained also for the preservation of public order.

13.  On 6 June 2014 the public prosecutor for organised crime charged the applicants and two other individuals with aggravated murder.

14.  On the same day, the High Court in Belgrade extended the applicants’ detention for thirty days. Although the public prosecutor had taken statements from all the witnesses, the court held that the applicants could still hinder the conduct of the proceedings (notably, by colluding with their co-accused who was at large and concealing evidence). Since the murder of Mr Slavko Ćuruvija still attracted much public attention, the court held that the applicants had to be detained also for the preservation of public order. On 19 June 2014 the Court of Appeal in Belgrade, noting that the public prosecutor had taken statements from all the witnesses and charged the applicants, found that the risk that the applicants, if released, would hinder the conduct of the proceedings was low. However, given that the murder of Mr Slavko Ćuruvija still attracted much public attention, it considered that the applicants had to be detained for the preservation of public order.

15.  On 4 July 2014 the High Court in Belgrade extended the applicants’ detention for thirty days relying on the protection of public order. On 17 July 2014 the Court of Appeal in Belgrade found that the High Court in Belgrade had failed to establish the persistence of reasons justifying the continued pre-trial detention. It held that the arguments against the applicants’ release were general and pointed out that pursuant to the case-law of the European Court of Human Rights the need to continue the deprivation of liberty could not be assessed from a purely abstract point of view, taking into consideration only the gravity of the offence. Accordingly, it quashed the decision of 4 July 2014 and remitted the case to the High Court in Belgrade for reconsideration.

16.  On 18 July 2014 the High Court in Belgrade extended the applicants’ detention for thirty days relying again on the preservation of public order. It held that there was a reasonable suspicion that the applicants had participated, together with two other persons, in the assassination of Mr Slavko Ćuruvija, who had been brutally shot in the back, during the day, in the centre of Belgrade because he had become a danger to the survival of the then political regime. According to the High Court, that murder had shocked, and continued to shock, Serbia and diminished its international standing. The fact that the applicants had been, at the time of the murder, high-ranking secret police officers was particularly disturbing for the public. For all those reasons, and the fact that the public often equated release pending trial with acquittal, the court considered that the applicants’ release would provoke very strong public reaction in Serbia and abroad, which would prejudice the administration of justice in this very particular case. On 31 July 2014 the Court of Appeal in Belgrade quashed that decision and remitted the case to the High Court in Belgrade for reconsideration because the argument that release pending trial could be equated with acquittal was ambiguous and not in accordance with the applicants’ right to the presumption of innocence.

17.  On 1 August 2014 the High Court in Belgrade rendered a new order, extending the applicants’ detention for thirty days. Pursuant to the directions of the court of appeal, it omitted the impugned argument that the public often associated release pending trial with acquittal, but nonetheless considered that the applicants had to be detained for the preservation of public order relying on the other reasons stated in its decision of 18 July 2014 (see paragraph 16 above). On 12 August 2014 the Court of Appeal in Belgrade upheld that decision.

18.  On 29 August, 26 September and 24 October 2014 the High Court in Belgrade extended the applicants’ detention, each time for thirty days, relying on the same grounds as in its decision of 1 August 2014 (see paragraph 17 above). On 11 September, 7 October and 6 November 2014, respectively, the Court of Appeal in Belgrade upheld those decisions.

19.  On 20 November 2014 the High Court in Belgrade extended one more time the applicants’ detention for thirty days, relying on the same grounds as in its decision of 1 August 2014 (see paragraph 17 above). On 4 December 2014 the Court of Appeal in Belgrade quashed the decision of 20 November 2014 and remitted the case to the High Court in Belgrade for reconsideration. It considered that the High Court in Belgrade had failed to duly substantiate that public order remained threatened eleven months after the applicants’ arrest.

20.  On 9 December 2014 the High Court in Belgrade extended once again the applicants’ detention for thirty days relying on the preservation of public order. It held that the fact that former secret police officers had been charged with the murder of Mr Slavko Ćuruvija in 2014 had provoked very strong public reaction in Serbia which justified the applicants’ detention. On 19 December 2014 the Court of Appeal in Belgrade quashed the decision of 9 December 2014 and remitted the case to the High Court in Belgrade for reconsideration. It acknowledged that the murder of Mr Slavko Ćuruvija had provoked very strong public reaction in Serbia. However, the political situation in Serbia had changed since 1999. The Court of Appeal in Belgrade emphasised that pursuant to the case-law of the European Court of Human Rights (notably, Letellier v. France, 26 June 1991, Series A no. 207, and Tomasi v. France, 27 August 1992, Series A no. 241A), this ground could be regarded as relevant and sufficient only if it was based on facts capable of showing that the accused’s release would actually disturb public order.

21.  On 23 December 2014 the High Court in Belgrade extended again the applicants’ detention for thirty days relying on the protection of public order. It held that the murder of Mr Slavko Ćuruvija was a despicable crime, motivated by the preservation of the then political regime. It had shocked, and continued to shock, Serbia because the victim had been a journalist and the accused had been secret police officers entrusted with the protection of public order. For those reasons, the court considered that the applicants’ release would provoke very strong public reaction in Serbia and would prejudice the administration of justice in this very particular case. On 8 January 2015 the Court of Appeal in Belgrade quashed the decision of 23 December 2014 and remitted the case to the High Court in Belgrade for reconsideration. It considered that the High Court in Belgrade had failed to duly substantiate that the applicants’ detention continued to be necessary for the preservation of public order.

22.  The High Court in Belgrade extended again the applicants’ detention, each time for thirty days, on 9 January, 6 February and 6 March 2015. It relied on the same grounds as in its decision of 23 December 2014 (see paragraph 21 above). On 21 January, 24 February and 23 March 2015, respectively, the Court of Appeal in Belgrade upheld those decisions.

23.  In the meantime, the High Court in Belgrade confirmed the indictment on 20 February 2015. The indictment entered into force on 23 March 2015. The High Court in Belgrade then held eighty-three hearings and heard more than hundred witnesses.

24.  On many occasions between 3 April 2015 and 12 June 2017, the High Court in Belgrade regularly extended the applicants’ detention, each time for sixty days, relying on the same grounds as in its decision of 23 December 2014 (see paragraph 21 above). All those decisions were upheld by the Court of Appeal in Belgrade either directly or after a remittal.

25.  In addition, on 17 April and 10 September 2015 the applicants lodged applications for their release with the High Court in Belgrade. Their applications were rejected on 21 April and 14 September 2015, respectively.

26.  On 6 July 2017 the High Court in Belgrade held that the applicants’ detention was no longer necessary and placed them under house arrest. The public prosecutor for organised crime appealed. On 2 August 2017 the Court of Appeal in Belgrade quashed that decision and remitted the case to the High Court in Belgrade for reconsideration. On 4 August 2017 the High Court in Belgrade decided again that the applicants’ detention was no longer necessary and that the applicants should remain under house arrest. On 17 August 2017 the Court of Appeal in Belgrade upheld that decision.

  1. THE APPLICANTS’ APPEALS TO THE CONSTITUTIONAL COURT

27.  The applicants lodged an appeal with the Constitutional Court against the decision ordering their detention and against each decision extending their detention (twenty-seven appeals in total). The Constitutional Court rendered a number of decisions. Applying the criteria laid down in the case-law of the Court (notably, Letellier and Tomasi, cited above), in decision Už-2237/2015 of 22 June 2017 it held that the length of the applicants’ detention had been justified in the period from their arrest on 14 January 2014 (see paragraph 8 above) until 3 April 2015 (see paragraph 24 above). As to the subsequent period (from 3 April 2015 until 6 July 2017, when the applicants had been placed under house arrest – see paragraph 26 above), the Constitutional Court held that the competent courts had not given relevant and sufficient reasons to justify the applicants’ detention (see, for example, decision Už-3518/2015 adopted on 21 December 2017 and delivered on 10 January 2018; the relevant constitutional appeal was lodged on 28 May 2015). The Constitutional Court dismissed the applicants’ claims for non-pecuniary damages, considering that the mere finding of a breach constituted in itself sufficient just satisfaction. In that connection, in one of its decisions it noted that it was not excluded that the applicants would obtain damages under the Code of Criminal Procedure if all the conditions set in the relevant provisions of that Code were met (see paragraphs 39 and 40 below).

  1. THE APPLICANTS’ CONVICTION

28.  On 5 April 2019 the applicants and two other persons (R.M. and M.K.) were found guilty of aggravated murder. The first applicant (Mr Milan Radonjić) and R.M. were sentenced to thirty years’ imprisonment, whereas the second applicant (Mr Ratko Romić) and M.K. were sentenced to twenty years’ imprisonment. On 15 July 2020 the Court of Appeal in Belgrade quashed that judgment and remitted the case to the High Court in Belgrade for a retrial. The High Court in Belgrade held twenty-one hearings. It rendered a judgment on 2 December 2021, finding the applicants, R.M. and M.K. guilty of aggravated murder and imposing the same sentences as in its judgment of 5 April 2019. Appeals have been lodged and were, at the date of the latest information available to the Court (30 August 2022), still pending.

29.  On the same date, the applicants were still under house arrest. They did not appeal against any of the decisions extending their house arrest.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK AND PRACTICE

  1. CIVIL OBLIGATIONS ACT 1978 (ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA; OFFICIAL GAZETTE OF THE SOCIALIST FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA NOS. 29/7839/8545/89 AND 57/89, OFFICIAL GAZETTE OF THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA NO. 31/93 AND OFFICIAL GAZETTE OF THE REPUBLIC OF SERBIA NO. 18/20)

30.  The Civil Obligations Act 1978 entered into force on 1 October 1978.

31.  In accordance with section 200 of this Act, anyone who has suffered mental distress caused by, inter alia, damage to reputation, honour, a breach of liberty or personality rights (prava ličnosti) is entitled to fair compensation for non-pecuniary damage. Section 172 of this Act provides that a legal entity, which includes the State, is liable for any tort committed vis-à-vis a third party by its organs in the course of, or in connection with, the exercise of their functions (see, for example, Supreme Court judgments Rev. 6203/02 of 10 November 2002 and Rev. 1118/03 of 10 April 2003).

  1. CONSTITUTIONAL COURT ACT 2007 (ZAKON O USTAVNOM SUDU; OFFICIAL GAZETTE OF THE REPUBLIC OF SERBIA NOS. 109/0799/11 AND 103/15)

32.  The Constitutional Court Act 2007 entered into force on 6 December 2007.

33.  Pursuant to section 7 of this Act, decisions of the Constitutional Court are final and binding.

34.  Section 89 of this Act provides that when the Constitutional Court finds that an individual act or action has violated human rights and freedoms set forth in the Constitution, it may quash that act, order the cessation of that action, or order the removal of all adverse consequences in any other manner (see, for example, decision Už-8018/2013 of 28 November 2013 in which the Constitutional Court held that the Court of Appeal in Belgrade had not given relevant and sufficient reasons to justify the detention of a person, and ordered that court to reconsider the case). Since 4 January 2012, when the amendments published in the Official Gazette of the Republic of Serbia no. 99/11 entered into force (see section 89 (3) of the Constitutional Court Act 2007), the Constitutional Court may also award compensation for pecuniary and non-pecuniary damage. Until that date, damages could not have been awarded by the Constitutional Court, but an appellant who had obtained a Constitutional Court decision in his or her favour was entitled to lodge a compensation claim with a commission for compensation and, if the commission had not ruled favourably in respect of the claim or had failed to issue any decision within thirty days, the appellant was entitled to lodge a civil claim for damages with the competent court (see former section 90 of the Constitutional Court Act 2007).

  1. CODE OF CRIMINAL PROCEDURE 2011 (ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU; OFFICIAL GAZETTE OF THE REPUBLIC OF SERBIA NOS. 72/11101/11121/1232/1345/1355/14 AND 35/19)

35.  The Code of Criminal Procedure 2011 entered into force on 6 October 2011. Its application was postponed until 15 January 2012 in respect of war crimes and organised crime and until 1 October 2013 in respect of all other criminal offences.

36.  Article 188 of the Code provides that the following measures may be applied against the defendant to secure his or her presence and the unhindered conduct of proceedings: summons; bench warrant; order to “stay away” from a person; ban to leave the place of residence; bail; house arrest; and detention. Pursuant to Article 189 of the Code, a stricter measure must not be applied if the same purpose may be achieved with a more lenient one. Furthermore, all the authorities involved in criminal proceedings must act with particular diligence if the defendant is in detention (see Article 210 of the Code).

37.  In accordance with Article 211 of the Code, detention may be ordered, if there is a reasonable suspicion that the defendant has committed a criminal offence, on the following grounds: (a) the risk of absconding; (b) the risk that the defendant will conceal evidence, bring pressure on witnesses or otherwise hinder the conduct of proceedings; (c) the risk of reoffending; and/or (d) for the preservation of public order (when the offence with which the defendant is charged is punishable by a term of imprisonment of more than ten years, or a term of imprisonment of more than five years for an offence with elements of violence, and the way of commission or the gravity of consequences of the offence have disturbed the public to such an extent that this may threaten the unhindered and fair conduct of the proceedings).

38.  Pursuant to Article 215 of the Code, “pre-indictment detention”, that is judicial detention until the defendant’s indictment by the public prosecutor, cannot last more than six months. Following the indictment of the defendant until the adoption of the judgement at first instance, detention is automatically reviewed every thirty days until the indictment is confirmed and subsequently every sixty days (see Article 216 of the Code). The detention order and each decision extending the defendant’s detention are subject to appeal; the appeal does not have a suspensive effect (see Articles 214 and 216 of the Code). The defendant is also entitled to submit a request for release at any moment (see Articles 214 § 2 and 216 § 2 of the Code). A decision rejecting such a request is not subject to appeal.

39.  Article 584 § 1 of the Code reads as follows:

“A person shall be deemed to have been wrongfully deprived of liberty in the following cases:

1.  when deprived of liberty and no proceedings were instituted, the proceedings were discontinued, or the proceedings were concluded with a judgment of acquittal;

2.  when he or she served a prison sentence, and following a request for the reopening of proceedings or a request for the protection of legality he or she was sentenced to a term of imprisonment of a shorter duration, or was sentenced to a criminal sanction that did not include a deprivation of liberty, or was declared guilty but relieved from penalty;

3.  when deprived of liberty for a period longer than the duration of the actual criminal sanction eventually imposed;

4.  when deprived of liberty, or the deprivation of liberty lasted longer, due to an error or unlawful conduct of the authority conducting proceedings.”

40.  Any claim for damages in respect of a wrongful deprivation of liberty must first be submitted to a commission within the Ministry of Justice (see Article 588 of the Code). If the commission does not accept the claim or does not decide within three months, the person may lodge a claim for pecuniary and/or non-pecuniary damages against the State under the Civil Obligations Act 1978 (see Article 589 of the Code). In accordance with Article 591 of the Code, the statute of limitations for claiming damages is three years from the final decision in the criminal case in question.

  1. RELEVANT PRACTICE OF THE CONSTITUTIONAL COURT

41.  In accordance with the well-established case-law of the Constitutional Court, as from 4 January 2012 (see paragraph 34 above) no court other than the Constitutional Court has jurisdiction to deal with claims for damages in respect of violations of human rights established by that court (see decisions Už-9428/2017 of 27 September 2017 and Už-6544/2016 of 6 December 2018).

  1. RELEVANT DOMESTIC LEGAL LITERATURE

42.  In an article entitled “State Liability for Damage relating to Wrongful Conviction and Wrongful Deprivation of Liberty” (Odgovornost države za štetu zbog neosnovane osude i neosnovanog lišenja slobode; published in the Bulletin of the Supreme Court of Cassation 3/2012, p. 215), Judge Jasminka Stanojević explained that the expression “deprivation of liberty lasted longer due to an error or unlawful conduct of the authority conducting proceedings”, used in Article 584 § 1 (4) of the Code of Criminal Procedure (see paragraph 39 above), applied to situations in which the deprivation of liberty had exceeded the time-limits set in the Code of Criminal Procedure. According to Judge Stanojević, Article 584 § 1 (4) was not intended to be used to obtain damages for a violation of the right to liberty and security, which included the right to trial within a reasonable time or to release pending trial, set forth in the Constitution. The Constitutional Court only had jurisdiction to award damages in such situations, on condition that it had found a breach of that right and that the appellant had claimed damages in his or her constitutional appeal.

THE LAW

  1. PRELIMINARY REMARKS

43.  The Court notes at the outset that on 6 July 2017 the applicants have been released from prison and placed under house arrest (see paragraph 26 above). While house arrest is considered to amount to deprivation of liberty within the meaning of Article 5 of the Convention (see, for example, Buzadji v. the Republic of Moldova [GC], no. 23755/07, § 104, 5 July 2016), the Court will deal with the issue of the applicants’ detention on remand only, because the applicants did not raise the issue of their house arrest either before the domestic courts (see paragraph 29 above) or before this Court.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 5 § 3 OF THE CONVENTION

44.  The applicants submitted that the national courts had acted arbitrarily when ordering and extending their detention and in particular that their continued detention had been excessive and had not been based on relevant and sufficient reasons. They relied on Article 5 § 3 of the Convention.

In so far as relevant, Article 5 reads as follows:

“1. Everyone has the right to liberty and security of person. No one shall be deprived of his liberty save in the following cases and in accordance with a procedure prescribed by law:

...

(c) the lawful arrest or detention of a person effected for the purpose of bringing him before the competent legal, authority on reasonable suspicion of having committed an offence or when it is reasonably considered necessary to prevent his committing an offence or fleeing after having done so;

...

3. Everyone arrested or detained in accordance with the provisions of paragraph 1 (c) of this Article shall be ... entitled to trial within a reasonable time or to release pending trial. Release may be conditioned by guarantees to appear for trial.

...”

  1. Admissibility
    1. As concerns the period from 14 January 2014 until 3 April 2015

45.  The Government did not raise any admissibility objection with regard to the initial period of the applicants’ detention, which is from 14 January 2014 until 3 April 2015. As this part of the application is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention, it must be declared admissible.

  1. As concerns the period from 3 April 2015 until 6 July 2017

(a)  Victim status

46.  The Government maintained that the applicants could no longer claim to be victims for the purposes of Article 34 of the Convention, given that the Constitutional Court had found a breach of the right guaranteed by Article 5 § 3 of the Convention in respect of the period of their detention from 3 April 2015 until 6 July 2017. While it was true that the Constitutional Court had not awarded any compensation for non-pecuniary damage, the Government asserted that the applicants were entitled to seek damages under the Code of Criminal Procedure. In that regard, they referred to Klinkel v. Germany ((dec.), no. 47156/16, § 29, 11 December 2018).

47.  The applicants stated that they could still claim to be victims because they had not received any compensation. As regards the avenue to which the Government referred, they maintained that it was available only to those who fell into one of the situations listed in Article 584 § 1 of the Code of Criminal Procedure (notably, those who had been acquitted – see paragraph 39 above), which was not their case.

48.  The Court recalls that a decision or measure favourable to the applicant is not, in principle, sufficient to deprive him of his status as a “victim” for the purposes of Article 34 of the Convention unless the national authorities have acknowledged, either expressly or in substance, and then afforded redress for, the breach of the Convention (see, among many authorities, Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, § 180, ECHR 2006‑V). Moreover, the redress afforded by the national authorities must be appropriate and sufficient (see Kudić v. Bosnia and Herzegovina, no. 28971/05, § 17, 9 December 2008).

49.  Turning to the present case, the Court observes that the Constitutional Court indeed expressly acknowledged the alleged breach of the Convention, but it did not award any compensation for non-pecuniary damage (see paragraph 27 above). The Court has previously found a breach of Article 5 § 3 of the Convention due to the length of the applicants’ detention on remand in a number of cases against Serbia (see Vrenčev v. Serbia, no. 2361/05, 23 September 2008; Đermanović v. Serbia, no. 48497/06, 23 February 2010; Lakatoš and Others v. Serbia, no. 3363/08, 7 January 2014; Grujović v. Serbia, no. 25381/12, 21 July 2015; and Stevan Petrović v. Serbia, nos. 6097/16 and 28999/19, 20 April 2021; see also, for illustrative purposes, Purić and R.B. v. Serbia [Committee], nos. 27929/10 and 52120/13, 15 October 2019). In those cases, it did not deem the finding of a breach to constitute in itself sufficient just satisfaction but made awards in respect of non-pecuniary damage. The Court sees no reason to hold otherwise in the present case. Accordingly, it considers that the acknowledgement of the alleged breach by the Constitutional Court does not in itself constitute sufficient redress for that violation and does not deprive the applicants of their status as victims for the purposes of Article 34 of the Convention. Compensation in respect of non-pecuniary damage in an adequate amount would be required to that end (see, mutatis mutandis and in respect of a complaint under Article 5 § 1 of the Convention, Klinkel, cited above, § 28).

50.  The Court has also held, in the context of Article 5 of the Convention, that in specific circumstances it can accept that the existence of a clear and established avenue under domestic law, under which an adequate amount of compensation can be claimed, may constitute sufficient redress within the meaning of the Court’s case-law on Article 34 of the Convention (see Klinkel, cited above, § 29; Al Husin v. Bosnia and Herzegovina (no. 2), no. 10112/16, § 89, 25 June 2019; and Udaltsov v. Russia, no. 76695/11, § 157, 6 October 2020; see also, for illustrative purposes, Husar v. Serbia (dec.) [Committee], no. 60951/12, §§ 6-9, 26 April 2022).

51.  Under Serbian law, as of 4 January 2012 only the Constitutional Court has jurisdiction to deal with claims for damages in respect of violations of human rights established by that court (see paragraphs 34, 41 and 42 above). Indeed, the Government have not submitted any domestic case-law showing that damages had been awarded by another court for a violation of human rights established by the Constitutional Court. It is true that the Constitutional Court noted in one of its decisions rendered in the present case that it was not excluded that the applicants would obtain damages under the Code of Criminal Procedure if all the statutory conditions were met (see paragraph 27 above). However, the applicants rightly stated that those conditions had simply not been met in their case, as they had been convicted, and not acquitted, at the outset of the criminal proceedings against them (see paragraph 47 above). Therefore, unlike in Klinkel, the Court finds that there is no clear and established avenue under domestic law under which an adequate amount of compensation can be claimed in the circumstances of the present case (that is, when the Constitutional Court finds a breach of the right guaranteed by Article 5 § 3 of the Convention but holds that the decision in itself constitutes just satisfaction). In that regard, the case at hand must be distinguished from Husar, cited above, which concerned the period before 4 January 2012 (see paragraph 34 above).

52.  The Government’s objection of loss of victim status must thus be dismissed.

(b)  Exhaustion of domestic remedies

53.  The Government further maintained that the applicants had failed to exhaust all effective remedies since they had not sought damages under either the Code of Criminal Procedure (see paragraphs 35-40 above) or the Civil Obligations Act (see paragraphs 30-31 above) for the violation of their human rights established by the Constitutional Court.

54.  The applicants submitted that those remedies were not effective.

55.  The general principles concerning the rule of exhaustion of domestic remedies were summarised in Vučković and Others v. Serbia ((preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, §§ 69-77, 25 March 2014).

56.  For the reasons set out in paragraph 51 above, the Court agrees with the applicants that the remedies invoked by the Government are not effective in the circumstances of the present case.

57.  Therefore, the Court also dismisses this objection of the Government.

(c)  Conclusion

58.  The Court notes that this complaint is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. The parties’ arguments

59.  The applicants argued that the domestic courts had not given relevant and sufficient reasons to justify their detention. In particular, they submitted that the domestic courts’ understanding of the disturbance of public order had been unclear and that their reasoning had been arbitrary. In their view, there had been nothing to justify the fear that their release from detention would disturb the public order. Such conduct on the part of the domestic courts had rendered the overall period of their detention unlawful and unjustified.

60.  The Government made submissions about the merits of this complaint only in respect of the period from 14 January 2014 until 3 April 2015, since the Constitutional Court had already found a violation of the right guaranteed by Article 5 § 3 of the Convention in respect of the subsequent period. They maintained that the domestic decisions had referred to the specific facts and the applicants’ personal circumstances justifying their detention (notably, the facts that the applicants had been former secret police officers and that the victim had been a well-known journalist and newspaper publisher). They also submitted that the domestic courts were best placed to assess risks of public disorder in Serbia.

  1. The Court’s assessment

(a)  General principles

61.  The period of detention to be taken into consideration under Article 5 § 3 of the Convention starts when a person is arrested or remanded in custody and ends when he or she is released and/or the charge is determined, even if only by a court of first instance (see Selahattin Demirtaş v. Turkey (no. 2) [GC], no. 14305/17, § 290, 22 December 2020).

62.  The Court reiterates that the question whether a period of time spent in pre-trial detention is reasonable cannot be assessed in the abstract. Whether it is reasonable for an accused to remain in detention must be assessed on the facts of each case and according to its specific features. Continued detention can be justified in a given case only if there are actual indications of a genuine requirement of public interest which, notwithstanding the presumption of innocence, outweighs the rule of respect for individual liberty laid down in Article 5 of the Convention (see, among other authorities, Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, §§ 110 et seq, ECHR 2000XI, and Idalov v. Russia [GC], no. 5826/03, § 139, 22 May 2012).

63.  According to the Court’s settled case-law, the presumption under Article 5 is in favour of release. As established in Neumeister v. Austria (27 June 1968, § 4, Series A no. 8), the second limb of Article 5 § 3 does not give judicial authorities a choice between either bringing an accused to trial within a reasonable time or granting him provisional release pending trial. Until conviction, he must be presumed innocent, and the purpose of the provision under consideration is essentially to require his provisional release once his continuing detention ceases to be reasonable (see Bykov v. Russia [GC], no. 4378/02, § 61, 10 March 2009, and Buzadji, cited above, § 89).

64.  The persistence of a reasonable suspicion that the detainee has committed an offence is a sine qua non for the validity of his or her continued detention. But when the national judicial authorities first examine, “promptly” after the arrest, whether to place the arrestee in pretrial detention, that suspicion no longer suffices, and the authorities must also give other relevant and sufficient grounds to justify the detention. Those other grounds may be a risk of flight, a risk of pressure being brought to bear on witnesses or of evidence being tampered with, a risk of collusion, a risk of reoffending, or a risk of public disorder and the related need to protect the detainee (see Buzadji, cited above, §§ 8788 and 101102, with further references). Those risks must be duly substantiated, and the authorities’ reasoning on those points cannot be abstract, general or stereotyped (see Merabishvili v. Georgia [GC], no. 72508/13, § 222, 28 November 2017, with further references).

65.  The risk of flight cannot be gauged solely on the basis of the severity of the possible sentence; it must be assessed with reference to a number of other factors, such as the accused’s character, morals, assets, links with the jurisdiction, and international contacts. Moreover, the last sentence of Article 5 § 3 of the Convention shows that, when the only remaining reason for detention is the fear that the accused will flee and thus avoid appearing for trial, he or she must be released pending trial if it is possible to obtain guarantees that that appearance will be ensured (ibid., § 223, with further references).

66.  Similarly, the risk of pressure being brought to bear on witnesses cannot be based only on the likelihood of a severe penalty, but must be linked to specific facts (ibid., § 224, with further references).

67.  It primarily falls to the national judicial authorities to ensure that, in a given case, the pre-trial detention of an accused person does not exceed a reasonable time. Accordingly, they must, with respect for the principle of the presumption of innocence, examine all the facts militating for or against the existence of the above-mentioned requirement of public interest or justifying a departure from the rule in Article 5, and must set them out in their decisions on applications for release (Buzadji, cited above, § 91, and Idalov, cited above, § 141).

68.  It is essentially on the basis of the reasons set out in the decisions of the national judicial authorities relating to the applicant’s pre-trial detention and of the arguments made by the applicant in his requests for release or appeals that the Court is called upon to decide whether or not there has been a violation of Article 5 § 3 of the Convention (Merabishvili, cited above, § 225, with further references).

69.  Where such grounds are “relevant” and “sufficient”, the Court must also ascertain whether the competent national authorities displayed “special diligence” in the conduct of the proceedings (see S., V. and A. v. Denmark [GC], nos. 35553/12 and 2 others, § 77, 22 October 2018, and Idalov, cited above, § 140).

70.  Justification for any period of detention, no matter how short, must be convincingly demonstrated by the authorities (see Shishkov v. Bulgaria, no. 38822/97, § 66, ECHR 2003-I). When deciding whether a person should be released or detained, the authorities are obliged to consider alternative measures of ensuring his appearance at trial (see Idalov, cited above, § 140). The pre-trial detention must be necessary (see S., V. and A. v. Denmark, cited above, § 77).

(b)  Application of these principles to the present case

71.  The Court notes that the period to be taken into consideration began on 14 January 2014, when the applicants were arrested (see paragraph 8 above), and ended on 6 July 2017, when they were put under house arrest (see paragraphs 26 and 43 above). It thus lasted for almost three and a half years.

72.  The present case concerns a serious crime – the murder of a journalist by secret service officers. It was within the special jurisdiction for organised crime (see paragraph 9 above). Such crimes present more difficulties for the investigative authorities and the courts in determining the facts and the degree of responsibility of each participant in the criminal enterprise. It is obvious that in cases of this kind, continuous control and limitation of the defendants’ ability to contact each other and other individuals may be essential to avoid their absconding, tampering with evidence and influencing, or threatening, witnesses. Longer periods of detention than in other cases may therefore be reasonable (compare Tomecki v. Poland, no. 47944/06, § 29, 20 May 2008, and Luković v. Serbia, no. 43808/07, § 46, 26 March 2013; contrast Grujović, cited above, § 54).

73.  The Court notes that the reasonable suspicion on which the domestic courts based their decisions followed from the extensive evidence obtained during the investigation, including intercepted communications and witness statements (see paragraph 9 above). In view of the findings of the domestic courts, which are based on reasonable and convincing grounds and were not contested by the applicants, the Court accepts that throughout the period of the applicants’ detention on remand a reasonable suspicion existed that they had committed the crime at issue. That being the case, the Court will examine whether the other grounds cited by the judicial authorities continued to justify the applicants’ detention.

74.  In their decisions ordering and extending the applicants’ detention the judicial authorities initially relied on the following grounds: the risk of absconding; the risk of obstructing the course of justice by exerting pressure on witnesses; and the preservation of public order (see paragraphs 9-12 above). As the Government rightly pointed out in their observations summarised in paragraph 60 above, those decisions referred to the specific facts of the case and the applicants’ personal circumstances and did not use abstract, general or stereotyped arguments for their continued detention (contrast Lakatoš and Others, cited above, § 97, and Stevan Petrović, cited above, § 148). They examined each specific ground for detention at regular intervals and gave detailed reasons why the detention should be further extended.

75.  The Court also notes that with the passing of time the domestic courts’ reasoning evolved to reflect the developing situation and to verify whether these grounds remained valid at the later stages of the proceedings. Namely, on 29 April and 19 June 2014 the Court of Appeal in Belgrade found that the risk of absconding and the risk of obstructing the course of justice by exerting pressure on witnesses had ceased to exist (see paragraphs 12 and 14 above).

76.  As from 19 June 2014 the applicants’ detention was based, apart from the persisting reasonable suspicion that the applicants had committed murder (see paragraph 73 above), only on the nature and gravity of the charges, associated with the possibility of public disturbance.

77.  The Court accepts that, by reason of their particular gravity and public reaction to them, certain offences may give rise to a social disturbance capable of justifying pre-trial detention, at least for a time. In exceptional circumstances this factor may therefore be taken into account for the purposes of the Convention, in any event in so far as domestic law recognises the notion of disturbance to public order caused by an offence (see Letellier v. France, 26 June 1991, § 51, Series A no. 207). However, this ground can be regarded as relevant and sufficient only provided that it is based on facts capable of showing that the accused’s release would actually disturb public order. In addition, detention will continue to be legitimate only if public order remains actually threatened (see Letellier, cited above, § 51, and Milanković and Bošnjak v. Croatia, nos. 37762/12 and 23530/13, § 155, 26 April 2016).

78.  In the present case, the conclusions of the domestic courts were based on the specific facts pertinent to the concrete charges against the applicants. The courts in particular relied on the fact that the crime at issue had shocked, and continued to shock, Serbia and that the applicants’ release would provoke very strong public reaction in Serbia and abroad which would prejudice the administration of justice (see for instance paragraph 16 above). They justified such findings by the facts that the accused were former secret police officers entrusted with the protection of public order, that the victim was a journalist, and that there was reasonable suspicion that the crime had been motivated by the preservation of the then political regime (see, in particular, paragraph 21 above).

79.  Moreover, unlike some other legal systems where the sentence faced by the accused is determined by the prosecution without judicial review of whether the evidence obtained supports a reasonable suspicion that the defendant has committed the alleged offence, in the Serbian legal system, although the public prosecution is responsible for drawing up the indictment, it is for the domestic courts to verify regularly during the pre-trial detention the existence of a reasonable suspicion that the offence at issue was committed. In so doing, they must review whether the particular charges against the accused are supported by the relevant evidence (see, for instance, paragraphs 9 and 23 above; compare also J.M. v. Denmark, no. 34421/09, § 62, 13 November 2012, and Milanković and Bošnjak, cited above, § 152).

80.  Lastly, upon the applicants’ numerous appeals, the Court of Appeal in Belgrade and the Constitutional Court carried out a detailed assessment of all the relevant circumstances of the case and addressed the specific concerns related to their continued detention (see paragraphs 12, 14-16, 19-21 and 27 above). Notably, the Constitutional Court found that the applicants’ detention had continued to be justified until 3 April 2015, but that it had not been shown that their release would have indeed disturbed public order after that date (see paragraph 27 above).

81.  In view of all the above, the Court sees no reason to disagree with the finding of the Constitutional Court. Therefore, it considers that there has been a violation of Article 5 § 3 of the Convention.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 5 § 4 OF THE CONVENTION

82.  The applicants submitted that the proceedings they had brought before the Constitutional Court with a view to challenging the lawfulness of their detention had not complied with the requirement of “speediness” in Article 5 § 4 of the Convention.

This provision reads as follows:

“Everyone who is deprived of his liberty by arrest or detention shall be entitled to take proceedings by which the lawfulness of his detention shall be decided speedily by a court and his release ordered if the detention is not lawful.”

  1. Admissibility

83.  Without going into any details, the Government stated that Article 5 § 4 was not applicable to proceedings before the Constitutional Court of Serbia.

84.  The applicants disagreed, relying on Žúbor v. Slovakia (no. 7711/06, 6 December 2011).

85.  The Court has already held Article 5 § 4 of the Convention to be applicable to proceedings before domestic constitutional courts (see Ilnseher v. Germany [GC], nos. 10211/12 and 27505/14, §§ 265-275, 4 December 2018; Smatana v. the Czech Republic, no. 18642/04, §§ 122-123, 27 September 2007; Peša v. Croatia, no. 40523/08, §§ 122-126, 8 April 2010; Žúbor, cited above, §§ 71-77 and 90; Čović v. Bosnia and Herzegovina, no. 61287/12, § 35, 3 October 2017; Şahin Alpay v. Turkey, no. 16538/17, § 131, 20 March 2018).

86.  In its examination of the compliance of a detention order with the right to liberty, the Constitutional Court of Serbia reviews, as do the lower courts, the lawfulness of an appellant’s detention. Having regard to its jurisdiction to quash a detention order issued by an ordinary court (see paragraph 34 above), the Court considers that decisions of the Constitutional Court of Serbia, which are final and binding (see paragraph 33 above), are capable of leading, where appropriate, to the release of an appellant. Article 5 § 4 of the Convention is, therefore, applicable to the proceedings before the Constitutional Court in the present case (see also, mutatis mutandisStevan Petrović v. Serbia, nos. 6097/16 and 28999/19, § 178, 20 April 2021).

87.  The Court notes that this complaint is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. The parties’ arguments

88.  While the Constitutional Court had given a number of decisions in this case, the applicants focused on those in which it had found a violation of their right to liberty (see paragraph 27 above) and, in particular, on its decision of 21 December 2017 in which the Constitutional Court had found for the first time a breach of that right. Since those proceedings had lasted more than two and a half years, the applicants maintained that they had not been “speedy” within the meaning of Article 5 § 4 of the Convention.

89.  Referring to official statistics on the Constitutional Court’s caseload, the Government submitted that in 2015, 2016 and 2017, respectively, 24,496, 23,779 and 26,639 cases had been pending before that court. Only in 2017, 12,487 new cases had been introduced. Bearing in mind this very large workload of the Constitutional Court, the Government claimed that it could not be concluded that that court had failed to comply with the requirement of speediness.

  1. The Court’s assessment

(a)  General principles

90.  The Court reiterates that Article 5 § 4 of the Convention, in guaranteeing to detained persons the right to institute proceedings to challenge the lawfulness of their detention, also proclaims their right, following the institution of such proceedings, to a speedy judicial decision concerning the lawfulness of detention and the ordering of its termination if it proves unlawful (see Denis and Irvine v. Belgium [GC], nos. 62819/17 and 63921/17, § 187, 1 June 2021, with further references).

91.  Proceedings concerning issues of deprivation of liberty require particular expedition, and any exceptions to the requirement of “speedy” review of the lawfulness of a measure of detention call for strict interpretation (see Khlaifia and Others v. Italy [GC], no. 16483/12, § 131, 15 December 2016).

92.  The Court considers that there is a special need for a swift decision determining the lawfulness of a detention in cases where a trial is pending, as the defendant should benefit fully from the principle of the presumption of innocence (see Idalov, cited above, § 155).

93.  The question of whether the right to a speedy decision has been respected must be determined in the light of the circumstances of each case and – as is the case for the “reasonable time” stipulation in Articles 5 § 3 and 6 § 1 of the Convention – including the complexity of the proceedings, their conduct by the domestic authorities and by the applicant, and what was at stake for the latter (see Ilnseher, cited above, § 252, with further references).

94.  In principle, however, since the liberty of the individual is at stake, the State must ensure that the proceedings are conducted as quickly as possible (see Khlaifia and Others, cited above, § 131).

95.  The Court accepts that the complexity of issues involved in an examination of an application for release can be a factor which may be taken into account when assessing compliance with the requirement of “speediness” laid down in Article 5 § 4. It does not mean, however, that the complexity of a given dossier – even exceptional – absolves the national authorities from their essential obligations under this provision (see Ilnseher, cited above, § 253).

96.  In order to determine whether the requirement that a decision be given “speedily” has been complied with, it is necessary to perform an overall assessment where the proceedings were conducted at more than one level of jurisdiction. Where the original detention order was imposed by a court (that is, by an independent and impartial judicial body) in a procedure offering appropriate guarantees of due process, and where the domestic law provides for a system of appeal, the Court is prepared to tolerate longer periods of review in proceedings before a second-instance court. These considerations also apply in respect of complaints under Article 5 § 4 concerning proceedings before constitutional courts which were separate from proceedings before ordinary courts (ibid., § 255, and Şahin Alpay, cited above, § 135).

(b)  Application of these principles to the present case

97.  The Court observes that the Constitutional Court’s decision challenged by the applicants (see paragraph 88 above) was adopted on 21 December 2017 and delivered on 10 January 2018 and that the relevant constitutional appeal was lodged on 28 May 2015 (see paragraph 27 above). According to the Court’s established case-law, the relevant period for the purposes of Article 5 § 4 begins when an appeal is lodged with a court and ends on the day on which the decision is communicated to the applicant or to his lawyer, where the decision is not delivered in public (see Smatana, cited above, § 117). The period to be taken into consideration thus amounted to more than two years.

98.  The Court further observes that in the Serbian legal system, anyone in detention on remand may apply for release at any stage of the proceedings (see paragraph 38 above). The applicants made one such application while the impugned Constitutional Court proceedings were pending; the application for release was examined in conformity with the “speediness” requirement (see paragraph 25 above). In addition, the question of the applicants’ detention was automatically reviewed at regular intervals of no more than sixty days even while the Constitutional Court proceedings at issue were still pending (see paragraph 24 above). In a system of that kind, the Court can tolerate longer periods of review by the Constitutional Court. Where an initial or further detention order was imposed by a court in a procedure offering appropriate guarantees of due process, the subsequent proceedings are less concerned with arbitrariness, but provide additional guarantees based primarily on an evaluation of the appropriateness of continued detention (see Şahin Alpay, cited above, § 137). Nevertheless, the Court considers that even in the light of those principles, in normal circumstances a period of more than two years cannot be regarded as “speedy” (see Žúbor, cited above, § 90, in which the Court held that constitutional court proceedings lasting more than eight months were not in conformity with the “speediness” requirement, and Kavala v. Turkey, no. 28749/18, §§ 185 and 194, 10 December 2019, in which the Court concluded that constitutional court proceedings lasting more than seventeen months were “extremely long”).

99.  Admittedly, the Court has found it acceptable that constitutional court review may take longer in some exceptional circumstances, such as under the state of emergency (see Şahin Alpay, cited above, § 137, in which the Court held that constitutional court proceedings lasting more than sixteen months were in conformity with the “speediness” requirement). The Court considers that the present case does not fall into that category. Indeed, the issues raised by the present case are relatively straightforward. The Court is mindful of the very large caseload of the Constitutional Court (see paragraph 89 above) and that significant resources must have been deployed in order to keep the volume of pending cases under control, in spite of the large number of new applications. Nevertheless, in the Court’s opinion, the excessive workload of the Constitutional Court cannot be used as justification for excessively long procedures, as in the present case. It is for the State to organise its judicial system in such a way as to enable its courts to comply with the requirements of Article 5 § 4 of the Convention (see, among many other authorities, G.B. v. Switzerland, no. 27426/95, § 38, 30 November 2000, and Kavala, cited above, § 188).

100.  Lastly, the Court observes that the applicants have not contributed to the duration of the Constitutional Court proceedings at issue.

101.  The foregoing considerations are sufficient to enable the Court to conclude that the proceedings by which the Constitutional Court ruled on the lawfulness of the applicants’ detention cannot be considered compatible with the “speediness” requirement of Article 5 § 4 of the Convention.

102.  There has accordingly been a violation of that Article.

  1. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

103.  Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

  1. Damage

104.  The applicants claimed 20,000 euros (EUR) each in respect of
non-pecuniary damage.

105.  The Government maintained that their claim was excessive.

106.  The Court awards the applicants EUR 1,000 each in respect of
non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable.

  1. Costs and expenses

107.  The applicants also claimed EUR 40,000 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and EUR 2,300 each for those incurred before the Court.

108.  The Government considered that claim to be unsubstantiated.

109.  According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these were actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum. That is to say, the applicant must have paid them, or be bound to pay them, pursuant to a legal or contractual obligation, and they must have been unavoidable in order to prevent the breaches found or to obtain redress. The Court requires itemised bills and invoices that are sufficiently detailed to enable it to determine to what extent the above requirements have been met (see Ališić and Others v. Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia [GC], no. 60642/08, § 158, ECHR 2014). Simple reference to the tariff fixed by the local bar associations, for example, is insufficient in this regard (see Pinkas and Others v. Bosnia and Herzegovina, no. 8701/21, § 77, 4 October 2022). In the present case, the Court notes that the applicants have not submitted any evidence (bills or invoices) about the costs and expenses incurred. Therefore, their claim is rejected for lack of substantiation.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Declares the application admissible;
  2. Holds that there has been a violation of Article 5 § 3 of the Convention;
  3. Holds that there has been a violation of Article 5 § 4 of the Convention;
  4. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 1,000 (one thousand euros) each, plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 4 April 2023, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 Andrea Tamietti                                Gabriele Kucsko-Stadlmayer
 Registrar                                            President

Copyright © 2024 Pravosudna akademija, Srbija