Šorgić protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
03.11.2011
Članovi
6
6-1
35
35-1
41
Kršenje
6-1
Nekršenje
6-1
Ključne reči
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 6) Građanski postupak
(Čl. 6-1) Pristup sudu
(Čl. 6-1) Nepristrasan sud
(Čl. 6-1) Sud obrazovan na osnovu zakona
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(Čl. 35-1 / CAT-13 / ICCPR-2 / CEDAW-4) Iscrpljivanje unutrašnjih pravnih lekova
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
Broj predstavke
34973/06
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Pondosilac predstavke, Sava Šorgić je srpski državljanin rođen 1962. godine i živi u Sopotu (Srbija). Slučaj se tiče žalbe gospodina Šorgića o prekomernoj dužini ostavinskog postupka, povodom stana njegovog pokojnog oca, kupljenog maja 1995. godine. Takođe se žalio na sastav parničnih sudova u paralelnoj parnici pokrenutoj 2000. godine, što je prouzrokovalo sumnju u sudijsku nepristrasnost. Poziva se na član 6.1 Konvencije (pravo na pravično suđenje/razumni rok).
Preuzmite presudu u pdf formatu

 

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 85/2011 од 16.11.2011. године.

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ 

 
ПРЕДМЕТ ШОРГИЋ против СРБИЈЕ
(представка број 34973/06)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
3. новембар 2011. године

 

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44, став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

 

У предмету Шоргић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању већа у саставу:

Françoise Tulkens, Председник,

David Thór Björgvinsson,

Dragoljub Popović,

András Sajó,

Işıl Karakaş,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque, судије,

и Stanley Naismith, секретар Одељења,

После већања на затвореној седници 11. октобра 2011. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 34973/06) против Републике Србије, коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), поднео држављанин Србије, г. Сава Шоргић (у даљем тексту: "подносилац представке") 27. јула 2006. године.

2. Подносиоца представке заступао је г. М. Бјеговић, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Подносилац представке жалио се на основу члана 6. ст. 1. и 13. Конвенције, на дужину оставинског поступка, као и на састав судова у паралелном парничном поступку покренутом 2000. године.

4. Председник Другог одељења одлучио је 23. марта 2010. године да Владу обавести о представци. Такође је одлучено да се допуштеност и основаност представке разматрају истовремено (ранији члан 29. став 3.).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносилац представке рођен је 1962. године и живи у Сопоту, Србија.

6. Релевантне чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати на следећи начин.

A. Оставински поступак

7. Пред Петим општинским судом у Београду 22. маја 1995. године покренут је оставински поступак. Подносилац представке био је једина странка формално укључена у овај поступак.

8. Пети општински суд 14. јуна 1995. године прекинуо је поступак пошто је један од наследника оспорио важност уговора о доживотном издржавању у вези са станом оставиоца. Оставински поступак би се наставио пошто ово питање буде решено у посебном парничном поступку.

9. Супруга оставиоца накнадно је покренула известан број поступака против подносиоца представке, сина оставиоца, који је са својим оцем закључио наведени уговор о доживотном издржавању (видети ставове 15-33 у даљем тексту).

10. У вези са пресудом која је донета 2. марта 1999. године подносилац представке је 14. јуна 2000. године затражио да се оставински поступак оконча (видети ставове 15-17 у даљем тексту), с обзиром да није било имовине која би се делила између наследника.

11. Супруга преминулог је 15. априла 2010. године, а у вези са одлукама донетим 13. августа 2001. године и 20. априла 2006. године (видети ставове 19, 20 и 25 у даљем тексту) затражила наставак оставинског поступка.

12. Подносилац представке се наводно супротставио овом предлогу, наводећи да је релевантни паралелни поступак још у току (видети ставове 18-33 у даљем тексту).

13. Оставински поступак је настављен 7. септембра 2010. године, али је рочиште од истог датума одложено због изостанка супруге оставиоца.

14. Следеће рочиште заказано је за 21. фебруар 2011. године. И ово рочиште је међутим одложено, овога пута да би суд прибавио додатне информације о наследству. Подносилац представке, изгледа, није дошао на ово рочиште.

Б. Паралелни парнични поступак

1. Први круг поступака

15. Супруга преминулог је против подносиоца представке поднела тужбу Петом општинском суду 20. септембра 1995. године. Тражила је да уговор о доживотном издржавању буде проглашен фиктивним.

16. Пети општински суд 2. марта 1999. године донео је пресуду против тужиље, делом због "неодговарајуће" наведеног правног основа за тужбу.

17. Пошто је потврђена по жалби, ова пресуда је постала правоснажна 25. јануара 2000. године.

2. Други круг поступака

18. Супруга оставиоца 15. августа 2000. године поднела је још једну тужбу против подносиоца представке Петом општинском суду. Она је изнела релевантне чињенице и тражила да уговор о доживотном издржавању буде делом поништен, а делом раскинут.

19. Пети општински суд 25. децембра 2000. године донео је делимичну пресуду против подносиоца представке. У њој је наведено да једна половина спорног стана припада тужиљи као супрузи оставиоца, а да је преостали део уговора о доживотном издржавању, према томе, ништав. Председавајући судија у овом предмету био је судија Б.

20. Окружни суд у Београду је 13. августа 2001. године потврдио ову пресуду по жалби и она је тиме постала правоснажна. У већу које је одлучивало по жалби био је и судија Д.

21. Пети општински суд 17. јуна 2003. године раскинуо је преостали део уговора, констатујући да подносилац представке није прописно извршавао своје уговорне обавезе.

22. Окружни суд у Београду 24. марта 2004. године укинуо је ову пресуду због противречности изреке и образложења. Он, међутим, није понудио никакве смернице за одлучивање о преосталом делу тужбеног захтева тужиље у меритуму. Веће које је одлучивало по жалби укључивало је и судију Д и судију Б.

23. Пети општински суд је 21. јануара 2005. године поново раскинуо преостали део предметног уговора.

24. Окружни суд у Београду је 31. августа 2005. године потврдио ову одлуку по жалби и она је тиме постала правоснажна.

25. Врховни суд је 20. априла 2006. године одбио ревизију подносиоца представке, образложивши да подносилац представке није испуњавао своје уговорне обавезе. Веће Врховног суда укључивало је и судију Д.

26. Подносилац представке је 12. јула 2006. године поднео предлог за понављање поступка, који се, inter alia, односио и на непрописан састав судова на рочиштима 24. марта 2004. године и 20. априла 2006. године.

27. Пети општински суд је 20. септембра 2006. године одбацио предлог подносиоца представке, применивши Законом о парничном поступку из 2004. године (видети члан 422. став 44. у даљем тексту).

28. Подносилац представке је 9. октобра 2006. године поднео захтев за заштиту законитости Врховном суду.

29. Пети општински суд је 16. октобра 2006. године обавестио подносиоца представке да његов захтев за заштиту законитости неће бити разматран док се не донесе правоснажна одлука у вези са захтевом за понављање поступка.

30. Окружни суд у Београду је 2. јула 2008. године укинуо одлуку Петог општинског суда од 20. септембра 2006. године по жалби, констатујући да се има применити Закон о парничном поступку из 1977. године (видети чл. 421.1 и 71.5 у ст. 40. и 36. у даљем тексту, тим редом).

31. Пети општински суд 3. децембра 2008. године поново је одбацио подносиочев захтев за понављање поступка. Посебно, он је применио Закон о парничном поступку из 2004. године и констатовао, inter alia, да наведено законодавство, за разлику од Закона о парничном поступку из 1977. године, не предвиђа понављање поступка у случајевима непрописног састава судова.

32. Неутврђеног дана након тога подносилац представке уложио је жалбу против ове одлуке.

33. Виши суд у Београду, поступајући као суд другог степена уместо ранијег Окружног суда, 28. априла 2010. године укинуо је спорну одлуку и наложио првостепеном суду да поново размотри захтев подносиоца представке. Виши суд је образложење спорне одлуке окарактерисао као недоследно, поново потврдивши да се има применити Закон о парничном поступку из 1977. године.

В. Поступак пред Уставним судом

34. Уставни суд је 22. маја 2008. године одбацио уставну жалбу подносиоца представке изјављену против одлука Петог општинског суда, Окружног суда и Врховног суда од 21. јануара 2005. године, 31. августа 2005. године, односно 20. априла 2006. године. Он је образложио да су све те одлуке донете пре усвајања новог Устава Србије у новембру 2006. године.

35. Неутврђеног датума подносилац представке је изгледа поднео још једну уставну жалбу у вези са правичношћу и дужином поступка покренутог по основу његовог захтева за понављање поступка.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

A. Закон о парничном поступку из 1977. године (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91, као и у "Службеном листу Савезне Републике Југославије", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02)

36. Члан 71.5 предвиђа, inter alia, да судија не може учествовати у предмету у коме је већ учествовао у одлучивању пред нижим судом.

37. Члан 72. став 1. предвиђа да чим судија сазна за овај разлог за изузеће, он мора да престане са радом на том предмету и затражи од председника суда да именује другог судију уместо њега.

38. Чланови 354. став 2 (1) и 365. став 2., inter alia, наводе повреду члана 71.5 као разлог за жалбу коју, чак и ако се жалилац на њу изричито не позива, судови који одлучују по жалби, узимају у обзир по службеној дужности.

39. Чланови 382. став 1, 383 и 400 став 1. предвиђају да странке у спору могу изјавити ревизију Врховном суду. Оне то, међутим, могу учинити само против правоснажне пресуде или одлуке која има за резултат окончање парнице пред другостепеном инстанцом. Чланови 385. став 1 (1) и 386. даље предвиђају да се ревизија може уложити ако састав нижих судова није у складу са чланом 71.5, али не наводе да овај основ Врховни суд узима у обзир по службеној дужности.

40. Члан 421.1, тумачен у вези са чл. 427. и 428., предвиђа да се ће се случај завршен правоснажном судском одлуком понавити, на захтев једне од странака, ако члан 71.5 није поштован.

Б. Домаћа судска пракса у вези са применом члана 71.5 Закона о парничном поступку из 1977. године

41. Савезни суд је 1987. године, односно 1995. године објаснио да према члану 71.5 судија може бити изузет из одлучивања о правном средству уложеном против саме одлуке (која се побија жалбом) у чијем је доношењу већ учествовао. Ова одредба међутим не искључује судију да учествује у одлучивању о неком предмету у било којој другој ситуацији, укључујући и ситуацију кад је он иначе учествовао у одлучивању у предмету пред нижим судом (Gzs. 50/87 и Gzs. 36/95).

В. Закон о парничном поступку (објављен у "Службеном гласнику Републике Србије" - Сл. гласник РС - број 125/04)

42. Чланови 66. став 1 (6), 67 став 1, 361. став 2 (1), 372 став 2, 394. став 1, 396, 398. став 1 (1), 399. и 412. став 1. Закона о парничном поступку из 2004. године у суштини одговарају горе наведеним члановима 71. став 5, 72. став 1, 73. став 1, 354 став 2 (1), 365 став 2, 382 став 1, 383, 385. став 1 (1), 386. и 400. став 1. Закона о парничном поступку из 1977. године.

43. Чл. 378. и 411. предвиђају, inter alia, да другостепени и трећестепени судови могу вратити предмет или истом судији /већу које је већ учествовало у доношењу спорне одлуке или другом судији /већу истог суда.

44. Члан 412. став 4. предвиђа да се ревизија може такође уложити када је другостепени суд већ донео одлуку о понављању поступка.

45. Члан 422. Закона о парничном поступку из 2004. године не предвиђа да ће се предмет који је завршен правоснажном одлуком поновити ако састав судова није у складу са чланом 66. став 1 (6), што, као што је горе констатовано, у суштини одговара члану 71. став 5 Закона о парничном поступку из 1977. године.

46. Закон о парничном поступку из 2004. године ступио је на снагу 23. фебруара 2005. године, чиме је стављен ван снаге Закон о парничном поступку из 1977. године.

47. Члан 491 став 1. Закона о парничном поступку из 2004. године, међутим, предвиђа да се Закон о парничном поступку из 1977. године примењује на све предмете у којима су првостепени поступци завршени пре 23. фебруара 2005. године. Члан 491. став 4. Закона о парничном поступку из 2004. године даље предвиђа, да је у свим предметима покренутим пре наведеног датума, закон који се примењује, у вези са ревизијом, закон на снази у релевантном тренутку.

Г. Закон о ванпарничном поступку (објављен у "Сл. гласнику РС", бр. 25/82, 48/88 и 46/95)

48. Чл. 24. и 121. предвиђају, inter alia, да ако законски наследник оставиоца истакне питање у вези са саставом заоставштине оставиоца, оставински суд би требало да га (је) упути да покрене посебан парнични поступак и прекине оставински поступак до његове правоснажности.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

49. Подносилац представке се жалио према члану 6. ст. 1. и 13. Конвенције на дужину оставинског поступка, као и на састав парничних судова у паралелној парници покренутој 2000. године (видети ст. 18 - 25 у горњем тексту). У вези са овим другим, подносилац представке је посебно приметио да су судије Б и Д учествовале у разматрању његовог предмета пред Окружним судом и Врховним судом 24. марта 2004. године и 20. априла 2006. године, иако су они већ одлучивали у истом предмету у нижим инстанцама. То је, по мишљењу подносиоца представке, представљало повреду захтева Конвенције да му суди "непристрасан суд" као и "суд образован на основу закона".

50. Суд сматра да би обе притужбе требало разматрати једино према члану 6. став 1. Конвенције (видети Posokhov против Русије, број 63486/00, став 39., ЕЦХР 2003-IV, Akdeniz против Турске, број 25165/94, став 88, 31. мај 2005. године), који у релевантном делу гласи:

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама... има право на правичну .... расправу у разумном року пред ... непристрасним судом, образованим на основу закона...."

A. Да ли су одлуке Окружног суда и Врховног суда од 24. марта 2004. године, односно 20. априла 2006. године, одлуке које је донео "непристрасни суд" или суд "установљен у складу са закону"?

1. Допуштеност

(а) Аргументи странака

51. Влада је остала при ставу да подносилац представке није исцрпео сва делотворна домаћа правна средства. Он се посебно није жалио на састав нити на непристрасност Окружног суда у својој ревизији од 24. марта 2004, коју је Врховни суд одбио 20. априла 2006. године. Даље, поступак за понављање предметне парнице још је у току. У вези са овим другим, Влада је доставила домаћу судску праксу о понављању парничног поступка, укључујући и предмете у којима је одлучивао Врховни суд, мада по различитим основима у поређењу са предметним поступком у овом случају.

52. Подносилац представке изнео је да се захтев за понављање поступка не може сматрати делотворним у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције. Посебно, без обзира на одлуку Вишег суда од 28. априла 2010. године, првостепени суд би опет више него вероватно поново потврдио свој став изнет раније.

(б) Оцена Суда

53. Суд понавља да правило о исцрпљености домаћих правних средстава из члана 35. став 1. Конвенције захтева од подносилаца представке да прво употребе правна средства предвиђена домаћим правним системом, чиме се државе ослобађају обавезе да пред Судом одговарају за своје поступке пре него што им се укаже прилика да ствари исправе кроз сопствени правни систем. Ово правило је засновано на претпоставци да домаћи систем пружа делотворно правно средство у вези са наводном повредом. Терет доказивања је на Влади, која тврди да сва средства нису исцрпљена, да задовољи Суд да је делотворно средство било доступно у теорији и у пракси у релевантном тренутку; другим речима, да је правно средство било доступно, да је могло обезбедити накнаду у вези са притужбама подносиоца представке и нудило реалне изгледе за успех. Када међутим овај терет доказивања буде задовољен, онда је на подносиоцу представке да утврди да је правно средство које је Влада понудила заправо исцрпљено или није из неког разлога било одговарајуће и делотворно у посебним околностима предмета или да су постојале посебне околности које га ослобађају овог захтева (видети Mirazović против Босне и Херцеговине (одлука), број 13628/03, 6. мај 2006. године).

54. Даље се подсећа да се понављање предмета који је завршен правоснажном судском одлуком обично не може сматрати делотворним средством у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције (видети, међу многим другим, Josseline Riedl-Riedenstein и други против Немачке (одлука), број 48662/99, 22. јануар 2002. године), али да ситуација може бити другачија ако може да се утврди да се према домаћем праву такав захтев може заиста сматрати делотворним (видети K.S. и K.S. AG против Швајцарске, број 19117/91, одлука Комисије од 12. јануара 1994. године, Одлуке и извештаји (DR) 76-A, стр. 70).

55. Најзад, више пута је признато да је брзина домаћег поступка релевантна да би се дато правно средство могло сматрати делотворним и да је неопходно да се исцрпи у смислу члана 35. став 1. Конвенције (видети, на пример, Mitap и Müftüoğlu против Турске, број 15530/89 и 15531/89, одлука Комисије од 10. октобра 1991. године, ДР 72, стр. 169; видети такође позивање на наведену одлуку у предмету Selmouni против Француске, број 25803/94, одлука Комисије од 25. новембра 1996. године, ДР 88-3, стр. 55). Заиста, прекомерна дужина домаћег поступка може представљати посебну околност која би ослободила подносиоце представке обавезе исцрпљивања домаћих правних средстава која имају на располагању (видети X. против Савезне Републике Немачке, број 6699/74, одлука Комисије од 15. децембра 1977. године, ДР 11, p. 24; и Okpisz против Немачке (одлука), број 59140/00, 17. јун 2003. године).

56. Ако се вратимо на овај предмет, Суд примећује да је одлуком Окружног суда од 24. марта 2004. године спорна одлука од 17. јуна 2003. године само укинута, а предмет враћен Петом општинском суду на поновно разматрање. Подносилац представке није према томе могао поставити питање својих притужби у вези са претходним у ревизији коју је касније уложио, при чему се подразумева да су релевантна правила парничног поступка предвиђала да се та жалба могла уложити само против правоснажне пресуде или одлуке која има за резултат окончање парнице у другом степену (видети став 39. у горњем тексту). У вези са захтевом подносиоца представке за понављање поступка, Суд примећује да иако у посебним околностима овог предмета тај захтев није без свих изгледа за успех, поступак покренут на основу њега је у току још од 12. јула 2006. године. Више од пет година и уз два враћања предмета нижем суду, предмет се тренутно поново разматра пред првостепеним судом уз мале шансе да ће у скорије време бити донета правоснажна одлука (видети став 44. у горњем тексту). Најзад, изгледа да ни самим домаћим судовима није јасно који се од два Закона о парничном поступку примењује у предмету подносиоца представке (видети ст. 27-33 у горњем тексту).

57. С обзиром на горе наведено, као и на цитирану праксу овог Суда, двострука примедба Владе да делотворна домаћа средстава нису исцрпљена мора се одбацити.

58. Суд даље констатује да предметне притужбе нису очигледно неосноване у оквиру значења члана 35. став 3. Конвенције. Оне такође нису недопуштене по било ком другом основу. Притужбе се због тога морају прогласити допуштеним.

2. Основаност

(а) Аргументи странака

59. Влада је тврдила да није било повреде члана 6. став 1. Конвенције. Прво, предметни домаћи судови су основани у складу са законом, наиме ниједан судија који се помиње није учествовао у доношењу одлуке о правном средству поднетом против саме одлуке у чијем је доношењу учествовао. Друго, спорни парнични поступак у вези са делимичним поништајем предметног уговора требало би раздвојити од поступка у вези са каснијим раскидом његовог преосталог дела, као и, заправо, учешће судија у сваком од ових поступака. Треће, неки судови у Србији имају недовољан број судија, због чега закон широко предвиђа да другостепени и трећестепени судови могу вратити предмет или истом судији /већу које је већ учествовало у доношење спорне одлуке или другом судији/већу истог суда. Четврто, сама чињеница да је судија укључен у други поступак у вези са истим странкама не може сама по себи довести до основаних сумњи у његову непристрасност.

60. Подносилац представке је поново потврдио своје притужбе.

(б) Оцена Суда

(i) У вези са питањем да ли су судови били "установљени у складу са законом"

61. Суд подсећа да "закон", у оквиру значења члана 6. став 1. Конвенције, обухвата не само законодавство које предвиђа оснивање и надлежност судских органа (видети, inter aliaLavents против Латвије, број 58442/00, став 114., 28. новембар 2002. године), већ и све друге одредбе домаћег права које, ако се прекрше, чине учешће једног или више судија, у одлучивању у случају, нерегулараним (видети Gorguiladzé против Грузије, број 4313/04, став 68., 20. октобар 2009. године, и Pandjikidzé и други против Грузије, број 30323/02, став 104., 27. октобар 2009. године).

62. Другим речима, израз "установљен у складу са законом" покрива не само законску основу за само постојање "трибунала," него и придржавање посебних правила која регулишу суд (видети Sokurenko и Strygun против Украјине, бр. 29458/04 и 29465/04, став 24., 20. јул 2006. године) и састав већа у сваком предмету (видети Buscarini против Сан Марина (одлука), број 31657/96, 4. мај 2000. године).

63. Суд даље подвлачи да, у начелу, повреда домаћих законских одредби у вези са образовањем и надлежношћу судских органа представља повреду члана 6. став 1. Суд према томе може разматрати да ли је домаћи закон поштован с тим у вези. Међутим, с обзиром на опште начело да је првенствено на домаћим судовима да тумаче одредбе домаћег права, Суд сматра да он не може доводити у питање њихово тумачење уколико није дошло до флагрантне повреде домаћег права (видети DMD GROUP, a.s. против Словачке, број 19334/03, став 61, 5. октобар 2010. године).

64. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је, као што је Влада тврдила и документовала доследном и дугогодишњом праксом домаћих судова, члан 71. став 5. Закона о парничном поступку из 1977. године предвиђао да судија може једино бити изузет из одлучивања о правном средству поднетом против саме одлуке у чијем је доношењу већ учествовао (видети ст. 18 - 25, 30, 33, 36. и 41. у горњем тексту). Пошто, ни судија Б, ни судија Д, 24. марта 2004. године, односно 20. априла 2006. године, нису били у тој позицији (видети ст. 21, 22, 24. и 25. у горњем тексту), Суд не може а да не закључи да је предметни састав већа Окружног суда и Врховног суда био "установљен према закону" у смислу члана 6. став 1. Конвенције.

65. Сходно томе произлази да није било повреде члана 6. став 1. Конвенције с тим у вези.

(ii) У вези са питањем да ли су судови били "непристрасни"

66. Према утврђеној пракси Суда, непристрасност означава непостојање предрасуде или наклоности, а њено постојање или слично може се проверити на разне начине. Код процене на основу субјективног приступа може се покушати са утврђењем личног убеђења или интереса датог судије у одређеном случају, а на основу објективног приступа, одлучујуће је утврђивање да ли је судија у питању понудио довољно гаранција за искључење сваке оправдане сумње у том смислу. У вези са овим другим тестом, одлучујуће је то да ли, потпуно независно од личног понашања једног судије, постоје чињенице које се могу утврдити, а које доводе у сумњу судску непристрасност. Тачка гледишта оних који воде парницу је важна, али није одлучујућа; оно што је одлучујуће је да ли се нека бојазан у том смислу може узети као објективно оправдана (видети, међу многим другим ауторитетима, Kyprianou против Кипра [ВВ], број 73797/01, став 118., ЕЦХР 2005-XIII, и Micallef против Малте [ВВ], број 17056/06, ст. 93-96, ЕЦХР 2009-...). Заиста, чак и изглед може бити од важности или, другим речима, "правда се не сме само спроводити, већ се мора и видети да је спроведена" (видети De Cubber против Белгије, пресуда од 26. октобра 1984. године, серија A број 86, став 26.; и Mežnarić против Хрватске, број 71615/01, став 32., 15. јул 2005. године).

67. Примењујући субјективни тест, Суд је доследно утврђивао да се лична непристрасност једног судије мора претпоставити све док не постоји супротан доказ (видети Kyprianou, став 119. и Micallef, став 94., оба предмета цитирана у горњем тексту), док у вези са објективном провером, сама чињеница да је један судија укључен у други поступак у вези са истим странкама није сама по себи довољна да доведе до оправданих сумњи у његову непристрасност (видетиAnguelov против Бугарске (одлука), број 45963/99, 14. децембар 2004. године).

68. Ако се вратимо на предметни случај, применивши субјективни тест, Суд примећује да подносилац представке није навео никакав доказ да обори претпоставку да су предметне судије биле непристрасне. Чињеница да се оне нису саме изузеле из предметног парничног поступка у другој и трећој инстанци, после ранијег учешћа у том поступку, не представља довољан доказ (видети, mutatis mutandisSofri и други против Италије (одлука), број 37235/97, ЕЦХР 2003-VIII; Bracci против Италије, број 36822/02, став 52., 13. октобар 2005. године; и Previti против Италије (одлука), број 45291/06, став 258., 8. децембар 2009. године). Даље је примећено да су предметна већа, укључујући и предметне судије, образложила разлоге за своје одлуке, и показала да нема наклоности у корист или на штету неке од странака у поступку (супротно Kyprianou, цитиран у горњем тексту, став 130., и, mutatis mutandis, односни предметPanovits против Кипра, број 4268/04, ст. 96 - 100, 11. децембар 2008. године).

69. У вези са објективним тестом, Суд примећује да је 25. децембра 2000. године судија Б учествовао у одлуци о делимичном поништењу уговора о доживотном издржавању, која је постала правоснажна 13. августа 2001. године (видети ст. 19. и 20. у горњем тексту). Поступак се затим наставио у вези са преосталим делом спорног уговора, који је и сам раскинут пресудом Петог општинског суда од 17. јуна 2003. године (видети став 21. у горњем тексту). Судија Б је 24. марта 2004. године учествовао у доношењу одлуке да се ова пресуда по жалби укине (видети став 22. у горњем тексту). У таквим околностима, Суд примећује да су се одлуке од 25. децембра 2000. године и 24. марта 2004. године наизглед односиле на различита питања, тј. на делимично поништење уговора са једне стране и раскид уговора у преосталом делу, с друге стране. Међутим, предметне одлуке су се оба пута ослониле на исте међусобно повезане чињенице у вези са сложеним односом оставиоца са сином и супругом, и у суштини су се бавиле истим првобитним захтевом којим је супруга тражила свеобухватно утврђивање њених интереса проистеклих из овог контекста (видети, mutatis mutandisFatullayev против Азербејџана, број 40984/07, став 139., 22. април 2010. године). Штавише, док је одлука од 25. децембра 2000. године била јасно донета делом против интереса подносиоца представке, одлуком од 24. марта 2004. године није изречено како би требало да се одлучи о преосталом делу захтева тужиље. Узимајући у обзир целокупан контекст у ком је донета одлука да се укине ранија одлука из техничких разлога и чињеницу да њоме није правоснажно одлучено у корист подносиоца представке, не може се ни оправдано тврдити да је судија Б једном пресудио против подносиоца представке, а једном у складу са његовим интересом. Најзад, Суд констатује да је судија Д учествовао у доношењу наведене одлуке Окружног суда од 24. марта 2004. године, којом се одређује враћање предмета на нижу инстанцу, као и одлуке Врховног суда од 20. априла 2006. године, којом је ревизија подносиоца представке одбијена, и да су се обе одлуке односиле на раскид преосталог дела предметног уговора (видети ст. 21, 22 и 25 у горњем тексту).

70. Произлази да у вези са одлуком од 24. марта 2004. године и, a fortiori, одлуком од 20. априла 2006. године, могу постојати оправдане сумње у одсуство непристрасности наведених судија, односно, и, даље, да се те сумње могу сматрати објективно оправданим.

71. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције с тим у вези.

Б. У вези са дужином оставинског поступка

1. Допуштеност

(a) Сагласност ratione materiae

72. По мишљењу Суда, иако Влада није ставила примедбу у вези са његовом надлежношћу ratione materiae, ово питање и поред тога захтева да буде разматрано (видети, mutatis mutandisBlečić против Хрватске [ВВ], број 59532/00, став 67., ЕЦХР 2006-III).

73. Суд примећује у вези са овим да се и спорни оставински поступак и паралелни парнични поступци у суштини односе на исто питање, тј. располагање имовином оставиоца у контексту оспорене важности предметног уговора о доживотном издржавању.

74. Према томе, произлази да, упркос прекиду до окончања паралелних парничних поступака, и сам оставински поступак, као и наведени парнични поступци, спадају у оквире члана 6. став 1. Конвенције.

(б) Исцрпљеност домаћих правних средстава

75. Влада је истакла да се подносилац представке уопште није жалио пред Уставним судом у вези са дужином предметног оставинског поступка.

76. Суд подсећа да је већ утврдио да би уставну жалбу требало у начелу сматрати делотворним домаћим правним средством, у смислу члана 35. став 1. Конвенције, у односу на све представке против Србије поднете почев од 7. августа 2008. године (видети Винчић и други подносиоци представке против Србије, број 44698/06 итд., став 51., 1. децембар 2009. године). Он не види ниједан разлог да у предметном случају донесе другачију одлуку.

77. С обзиром на горе наведено и на чињеницу да је подносилац представке поднео своју притужбу Суду 27. јула 2006. године, произлази да се примедба Владе мора одбити.

(в) Закључак

78. Суд даље констатује да ова притужба није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3. Конвенције. Она такође није недопуштена по неком другом основу. Притужба се због тога мора прогласити допуштеном.

2. Основаност

(а) Аргументи странака

79. Влада је изнела да је Пети општински суд одлучио да прекине оставински поступак на основу релевантног домаћег права и да је касније наложио његов наставак када је то ситуација захтевала. Оставински поступак, пре и после његовог прекида, не би могао да се сматра прекомерно одуговлаченим, а паралелне парничне поступке не карактеришу неки значајни периоди судске неактивности. Најзад, Влада је констатовала да је подносилац представке користио многе путеве за добијање надокнаде, чиме је допринео дужини спорног поступка, и тврдила да како се он не може кривити за коришћење својих процесних права према домаћем праву, ни Државу не би требало кривити за његове неизбежне последице у вези са кашњењем.

80. Подносилац представке ово није коментарисао.

(б) Релевантна начела

81. Суд понавља да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца представке и релевантних органа и од које је важности предмет спора за подносиоца представке (видети међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], број 30979/96, став 43., ЕЦХР 2000-VII; Humen против Пољске [ВВ], број 26614/95, став 60., без извештаја, и Comingersoll S.A. против Португала [ВВ], број 35382/97, ЕЦХР 2000-IV; Philis против Грчке (број 2), пресуда од 27. јуна 1997. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1997-IV, став 35.).

82. Даље, поновљено разматрање једног предмета после враћања на нижу инстанцу може само по себи открити озбиљан недостатак у правосудном систему Тужене државе (видети, на пример, Pavlyulynets против Украјине, број 70767/01, став 51., 6. септембар 2005. године).

(в) Период који се узима у обзир

83. Суд примећује да је предметни оставински поступак покренут 22. маја 1995. године и да је још у току пред првом инстанцом (видети ст. 7 - 14. у горњем тексту). Пошто је Тужена држава ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године, он је према томе у надлежности Суда ratione temporis више од седам година.

84. Даље, Суд подсећа да се, како би се утврдила разумност кашњења на које се подносилац жали, мора узети у обзир и стање предмета на дан ратификације (видети, mutatis mutandisStyranowski против Пољске, пресуда од 30. октобра 1998. године, Извештаји 1998-VIII) и констатује да 3. марта 2004. године предметни поступак већ био у току скоро девет година.

85. Најзад, Суд примећује да је спорни оставински поступак био обустављен између 14. јуна 1995. године и 7. септембра 2010. године, до окончања паралелних парничних поступака. Међутим, пошто се сви ови поступци односе на исто основно питање (видети, mutatis mutandisCravcenco против Молдавије, број 13012/02, став 49., 15. јануар 2008. године), тј. имовину оставиоца, и пошто су они неосвојиво међусобно повезани, Суд ће такође разматрати вођење паралелних парничних поступака између 3. марта 2004. године и 7. септембра 2010. године.

(г) Оцена Суда

86. Суд констатује да је на дан ступања Конвенције на снагу у односу на Србију оставински поступак већ био прекинут, али да други круг паралелних парничних поступака није био завршен по жалби. После враћања на нижу инстанцу и нових одлука донетих у првој и другој инстанци, до 20. априла 2006. године, Врховни суд је одбацио даљу ревизију подносиоца представке (видети ст. 7 - 14. и 18 - 25. у горњем тексту).

87. Подносилац представке је 12. јула 2006. године поднео предлог за понављање горе наведеног поступка. До 28. априла 2010. године овај предлог је два пута одбачен у првој инстанци, а ове одлуке су два пута укидане по жалби. Почев од 28. априла 2010. године, према томе, предлог подносиоца представке опет је у току пред првом инстанцом, очигледно без икаквих релевантних процесних помака (видети ст. 26 - 33).

88. Оставински поступак настављен је 7. септембра 2010. године, изгледа без даљег чекања на исход захтева подносиоца представке за понављање поступка. У тим околностима остаје нејасно зашто суд пред којим је вођена оставинска расправа то није раније урадио, тј. после доношења одлуке Врховног суда од 20. априла 2006. године. Даље, примећује се да су за 7. септембар 2010. године била планирана два рочишта, али су оба накнадно одложена (видети ст. 7 - 14 и 25 у горњем тексту).

89. Најзад, понашање подносиоца представке није допринело процесном кашњењу на које се жали, између 15. априла 2010. године и 7. септембра 2010. године (видети ст. 11 - 13 у горњем тексту), јер се подразумева да према пракси Суда, подносилац представке не може да се криви што је у потпуности искористио правна средства која му пружа домаћи закон у одбрани својих интереса (видети Nankov против Бивше Југословенске Републике Македоније, број 26541/02, став 47., 29. новембар 2007. године). Исто тако, међутим, иако је увек на државама уговорницама да организују своје правосудне системе на такав начин да њихови судови гарантују свакоме право на одлучивање о правима и обавезама "у разумном року" (видети, међу другим ауторитетима, G. H. против Аустрије, број 31266/96, став 20., 3. октобар 2000. године), ова обавеза се не може тумачити тако да се кашњења која настану због тога што је подносилац представке користио разна правна средства могу приписати њима.

90. С обзиром на критеријуме утврђене у својој његовој пракси (видети ст. 81 и 82. у горњем текстуe) и релевантне чињенице овог предмета, укључујући и његову релативну једноставност, као и понашање странака и државних органа, Суд сматра да дужина поступка на коју се подносилац представке жали није испунила захтев разумног рока.

91. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

92. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А. У вези са благовременошћу захтева подносиоца представке

93. Влада је изнела да је захтев подносиоца представке за правично задовољење неблаговремен.

94. С тим у вези Суд констатује да је 22. новембра 2010. године Секретаријат потврдио пријем, inter alia, захтева подносиоца представке за правично задовољење, који је предат пошти 12. новембра 2010. године. Он је даље приметио да је захтев достављен ван рока који је утврђен дописом од 27. септембра 2010. године, али је и обавестио подносиоца представке да је, због тога што је и он са закашњењем примио ранију преписку Суда, Председник већа изузетно одлучио да уврсти његов захтев у списе предмета.

95. Дописом од истог датума Влада је обавештена о горе наведеном и позвана, inter alia, да достави коментар у вези са суштином захтева подносиоца представке за правично задовољење.

96. С обзиром на горе наведено, као и на одредбе Правила 60 Пословника Суда, примедба Владе се мора одбити.

Б. Штета

97. Подносилац представке је у представци тражио 20.000 евра на име претрпљене нематеријалне штете због "кршења предметног уговора".

98. У запажањима од 12. новембра 2010. године подносилац представке је тражио накнаду трошкова (као што је детаљно наведено у даљем тексту), али је констатовао да ће накнаду односне "материјалне и нематеријалне штете ... [тражити пред] ... надлежним судом у Београду... [,] ... Србија".

99. Сходно томе, Суд сматра да нема основа да му се у овом делу додели било какав износ.

В. Трошкови

100. Подносилац представке тражио је укупно 8.110 евра, плус "законску камату", за трошкове настале пред домаћим судовима, као и за трошкове настале пред Судом.

101. Влада је оспорила овај захтев, наводећи да није поткрепљен доказима.

102. У складу са праксом Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заправо и неопходно настали и да су разумни у погледу износа. У конкретном случају, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је оправдано да му додели суму од 1.000 за покриће трошкова по свим основама.

Г. Затезна камата

103. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

 

 

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава представку допуштеном;

2. Утврђује да није дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у вези са питањем да ли су "домаћи судови установљени по закону";

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у вези са правом подносиоца представке на непристрасан суд;

4. Утврђује да је такође дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у вези са дужином спорног поступка;

5. Утврђује

(a) да би Тужена држава требало да исплати подносиоцу представке у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 1.000 евра (једна хиљада евра), плус сваки порез који се може наплатити на име трошкова поступка, који ће се претворити у српске динаре по стопи важећој на дан исплате;

(б) да би по истеку горе наведена три месеца до исплате, требало платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

6. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

 

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 3. новембра 2011. године у складу са правилом 77 ст. 2 и 3 Пословника Суда.

 

Stanley Naismith
Секретар
Françoise Tulkens
Председник

 

 

SECOND SECTION

CASE OF ŠORGIĆ v. SERBIA
(Application no. 34973/06)

JUDGMENT

STRASBOURG
3 November 2011

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Šorgić v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Françoise Tulkens, President,

David Thór Björgvinsson,

Dragoljub Popović,

András Sajó,

Işıl Karakaş,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque, judges,

and Stanley Naismith, Section Registrar,

Having deliberated in private on 11 October 2011,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 34973/06) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Sava Šorgić ("the applicant"), on 27 July 2006.

2. The applicant was represented by Mr M. Bjegović, a lawyer practising in Belgrade. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. The applicant complained under Articles 6 § 1 and 13 of the Convention about the length of the inheritance proceedings, as well as the composition of the courts in the parallel civil suit brought in 2000.

4. On 23 March 2010 the President of the Second Section decided to give notice of the application to the Government. It was also decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time (former Article 29 § 3).

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicant was born in 1962 and lives in Sopot, Serbia.

6. The relevant facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

A. The inheritance proceedings

7. On 22 May 1995 an inheritance-related case (ostavinski postupak) was instituted before the Fifth Municipal Court in Belgrade. The applicant was only one of the parties formally involved.

8. On 14 June 1995 the Fifth Municipal Court suspended the proceedings since one of the heirs had contested the validity of a life-long support contract (ugovor o doživotnom izdržavanju) concerning the deceased’s flat. The inheritance proceedings were to be resumed once this issue had been resolved in a separate civil suit.

9. The deceased’s wife subsequently brought a number of cases against the applicant, the deceased’s son, who had concluded the said life-long support contract with his father (see paragraphs 15-33 below).

10. On 14 June 2000 and in view of the judgment adopted on 2 March 1999 (see paragraphs 15-17 below), the applicant requested that the inheritance proceedings be terminated given that there remained no estate to be divided between the heirs.

11. On 15 April 2010 and in view of the decisions adopted on 13 August 2001 and 20 April 2006 (see paragraphs 19, 20 and 25 below), the deceased’s wife requested that the inheritance proceedings be continued.

12. The applicant apparently opposed this motion, stating that the relevant parallel proceedings were still pending (see paragraphs 18-33 below).

13. On 7 September 2010 the inheritance proceedings resumed, but the hearing of the same date was adjourned due to the failure of the deceased’s wife to appear before the court.

14. The next hearing was scheduled for 21 February 2011. This hearing, however, was also adjourned, this time in order for the court to obtain additional information about the estate. The applicant, it seems, did not appear at this hearing.

B. The parallel civil proceedings

1. The first set of proceedings

15. On 20 September 1995 the deceased’s wife filed a claim against the applicant with the Fifth Municipal Court. She sought that the life-long support contract be declared fictitious (fiktivan).

16. On 2 March 1999 the Fifth Municipal Court ruled against the plaintiff, partly based on the "inadequately" specified cause of action.

17. Having been upheld on appeal, by 25 January 2000 this judgment became final.

2. The second set of proceedings

18. On 15 August 2000. the deceased’s wife brought another claim against the applicant before the Fifth Municipal Court. She outlined the relevant facts and sought that the life-long support contract be partly annulled (poništen) and partly cancelled (raskinut).

19. On 25 December 2000 the Fifth Municipal Court adopted a partial judgement against the applicant (doneo delimičnu presudu). In so doing, it stated that one half of a disputed flat belonged to the plaintiff as the deceased’s spouse, and that the corresponding part of the life-long support contract was therefore to be deemed null and void. The presiding judge in the case was judge B.

20. On 13 August 2001. the District Court in Belgrade confirmed this judgment on appeal and it thereby became final. The appeal bench included judge D.

21. On 17 June 2003 the Fifth Municipal Court cancelled the remainder of the above contract, noting that the applicant had not been fulfilling his contractual obligations properly.

22. On 24 March 2004. the District Court in Belgrade quashed this judgment in view of the incoherence between its operative provisions and its reasoning. It did not, however, offer any guidance in terms of the desired outcome of the plaintiff’s remaining claim on its merits. The appeal bench included judges D and B.

23. On 21 January 2005. the Fifth Municipal Court again cancelled the remainder of the contract in question.

24. On 31 August 2005. the District Court in Belgrade confirmed this decision on appeal, and it thereby became final.

25. On 20 April 2006. the Supreme Court rejected the applicant’s appeal on points of law (revizija), reasoning that the applicant had not been complying with his contractual obligations. The Supreme Court’s bench included judge D.

26. On 12 July 2006 the applicant filed a request for the reopening of the above proceedings (predlog za ponavljanje postupka), which request, inter alia, referred to the unlawful composition of the courts on 24 March 2004 and 20 April 2006.

27. On 20 September 2006. the Fifth Municipal Court rejected the applicant’s request as inadmissible (odbacio predlog), applying the Civil Procedure Act 2004 (see Article 422 at paragraph 44 below).

28. On 9 October 2006 the applicant filed a request for the protection of legality (zahtev za zaštitu zakonitosti) with the Supreme Court.

29. On 16 October 2006. the Fifth Municipal Court informed the applicant that his request for the protection of legality would not be considered until a final decision had been adopted in respect of his request for reopening.

30. On 2 July 2008. the District Court in Belgrade quashed the Fifth Municipal Court’s decision of 20 September 2006 on appeal, noting that the applicable legislation was the Civil Procedure Act 1977 (see Articles 421.1 and 71.5 at paragraphs 40 and 36 below, in that order).

31. On 3 December 2008. the Fifth Municipal Court again rejected the applicant’s request for reopening as inadmissible. In particular, it applied the Civil Procedure Act 2004. and noted, inter alia, that the said legislation, unlike the Civil Procedure Act 1977, did not provide for reopening in cases where the composition of the courts was not in accordance with the law.

32. On an unspecified date thereafter the applicant appealed against this decision.

33. On 28 April 2010. the High Court in Belgrade, now acting as the court of second instance in the former District Court’s stead, quashed the impugned decision and ordered the court of first instance to re-examine the applicant’s request. The High Court described the impugned decision’s reasoning as incoherent, and reaffirmed that the applicable legislation was the Civil Procedure Act 1977.

C. The proceedings before the Constitutional Court

34. On 22 May 2008 the Constitutional Court rejected as inadmissible the applicant’s appeal (ustavna žalba) lodged against the Fifth Municipal Court’s, the District Court’s and the Supreme Court’s decisions of 21 January 2005, 31 August 2005 and 20 April 2006, respectively. In so doing, it explained that all were rendered prior to the adoption of the new Serbian Constitution in November 2006.

35. On an unspecified date the applicant apparently lodged a further constitutional appeal concerning the fairness and length of the proceedings initiated on the basis of his request for reopening.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

A. The Civil Procedure Act 1977 (Zakon o parničnom postupku; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia nos. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 and 35/91, as well as in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia nos. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 and 3/02)

36. Article 71.5 provides, inter alia, that a judge may not sit in a case where he or she has already taken part in its adjudication before a lower court.

37. Article 72 § 1 provides that as soon as a judge discovers this ground for recusal, he or she must cease dealing with the case and request the president of the court to appoint another judge in his or her stead.

38. Articles 354 § 2 (1) and 365 § 2, inter alia, list a breach of Article 71.5 as a ground for appeal which, even if not specifically relied on by the appellant, shall be taken into account by the appeals court ex officio.

39. Articles 382 § 1, 383 and 400 § 1 provide that parties to a case may file an appeal on points of law (revizija) with the Supreme Court. They may, however, only do so against a final judgment or decision resulting in the termination of a lawsuit at second instance. Articles 385 § 1 (1) and 386 further specify that an appeal on points of law may be lodged if the composition of the lower courts was not in accordance with Article 71.5, but do not specify that this ground shall be taken into account by the Supreme Court ex officio.

40. Article 421.1, read in conjunction with Articles 427 and 428, provides that a case concluded by means of a final court decision shall be reopened, at the request of one of the parties, if Article 71.5 has not been complied with.

B. Domestic case-law as regards the application of Article 71.5 of the Civil Procedure Act 1977

41. In 1987 and 1995, respectively, the Federal Court clarified that under Article 71.5 a judge could only be excluded from deciding on a remedy lodged against the very decision in whose adoption he or she had already participated. This provision, however, does not preclude a judge from sitting in a case in any other situation, including where he or she had otherwise taken part in its adjudication before a lower court (Gzs. 50/87 and Gzs. 36/95).

C. The Civil Procedure Act 2004 (Zakon o parničnom postupku; published in Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 125/04)

42. The substance of Articles 66 § 1 (6), 67 § 1, 361 § 2 (1), 372 § 2, 394 § 1, 396, 398 § 1 (1), 399 and 412 § 1 of the Civil Procedure Act 2004 essentially corresponds to the substance of the aforementioned Articles 71.5, 72 § 1, 73 § 1, 354 § 2 (1), 365 § 2, 382 § 1, 383, 385 § 1 (1), 386 and 400 § 1 of the Civil Procedure Act 1977.

43. Articles 378 and 411 provide, inter alia, that second and third instance courts may remit a case either to the same judge/panel which had already taken part in the adoption of the impugned decision or to another judge/panel of the same court.

44. Article 412 § 4 provides that an appeal on points of law may also be filed where a request for the reopening of proceedings has already been decided upon at second instance.

45. Article 422 of the Civil Procedure Act 2004 does not provide that a case concluded by means of a final court decision may be reopened if the composition of the courts was not in accordance with Article 66 § 1 (6), which provision, as noted above, essentially corresponds to Article 71.5 of the Civil Procedure Act 1977.

46. The Civil Procedure Act 2004 entered into force on 23 February 2005, thereby repealing the Civil Procedure Act 1977.

47. Article 491 § 1 of the Civil Procedure Act 2004, however, provides that the Civil Procedure Act 1977 shall be applied to all cases where first instance proceedings have been concluded prior to 23 February 2005. Article 491 § 4 of the Civil Procedure Act 2004 further provides that in all cases which were brought before the said date the applicable legislation, as regards an appeal on points of law, shall be the legislation which was in force at the relevant time.

D. The Non-contentious Proceedings Act (Zakon o vanparničnom postupku; published in OG RS nos. 25/82, 48/88 and 46/95)

48. Articles 24 and 121 provide, inter alia, that should a legal heir of the deceased raise an issue in respect of what comprises the latter’s estate, the inheritance court shall instruct him or her to initiate a separate civil suit and suspend the inheritance proceedings pending its final outcome (do pravosnažnosti).

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

49. The applicant complained under Articles 6 § 1 and 13 of the Convention about the length of the inheritance proceedings, as well as the composition of the civil courts in the parallel civil suit brought in 2000 (see paragraphs 18-25 above). As regards the latter, the applicant specifically noted that judges B and D took part in the adjudication of his case before the District Court and Supreme Court, on 24 March 2004 and 20 April 2006 respectively, even though they had already ruled in the same matter at lower instances. This, in the applicant’s view, amounted to a breach of the Convention requirement for his claim to determined by an "impartial tribunal" as well as a "tribunal established by law".

50. The Court considers that both complaints fall to be examined under Article 6 § 1 of the Convention only (see Posokhov v. Russia, no. 63486/00, § 39, ECHR 2003-IV, Akdeniz v. Turkey, no. 25165/94, § 88, 31 May 2005), which, in so far as relevant, reads as follows:

"In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing within a reasonable time by an ... impartial tribunal established by law ..."

A. As regards whether the District Court’s and the Supreme Court’s decisions of 24 March 2004 and 20 April 2006, respectively, were adopted by an "impartial tribunal" or a tribunal "established by law"

1. Admissibility

(a) The parties’ arguments

51. The Government maintained that the applicant has not exhausted all effective domestic remedies. In particular, he had not complained about the composition or the impartiality of the District Court on 24 March 2004 in his appeal on points of law, which was rejected by the Supreme Court on 20 April 2006. Further, the proceedings for the reopening of the civil suit in question are still pending. In respect of the latter, the Government provided domestic case-law where civil proceedings had been reopened, including in cases involving the Supreme Court’s decisions, albeit on different grounds compared to the one at issue in the present case.

52. The applicant submitted that the request for reopening cannot be deemed effective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention. In particular, notwithstanding the High Court’s decision of 28 April 2010, the first instance court was again more than likely to reaffirm its view expressed earlier.

(b) The Court’s assessment

53. The Court reiterates that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 § 1 of the Convention requires applicants first to use the remedies provided by the national legal system, thus dispensing States from answering before the Court for their acts before they have had an opportunity to put matters right through their own legal system. The rule is based on the assumption that the domestic system provides an effective remedy in respect of the alleged breach. The burden of proof is on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that an effective remedy was available in theory and in practice at the relevant time; that is to say, that the remedy was accessible, capable of providing redress in respect of the applicant’s complaints and offered reasonable prospects of success. However, once this burden of proof has been satisfied it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case or that there existed special circumstances absolving him or her from the requirement (see Mirazović v. Bosnia and Herzegovina (dec.), no. 13628/03, 6 May 2006).

54. It is further recalled that a request for the reopening of a case concluded by means of a final court decision cannot usually be regarded as an effective remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention (see, among many others, Josseline Riedl-Riedenstein and Others v. Germany (dec.), no. 48662/99, 22 January 2002), but that the situation may be different if it can be established that under domestic law such a request can genuinely be deemed effective (see K.S. and K.S. AG v. Switzerland, no. 19117/91, Commission decision of 12 January 1994, Decisions and Reports (DR) 76-A, p. 70).

55. Finally, it has been repeatedly recognized that the speed of the domestic procedure is relevant to whether a given remedy is to be deemed effective and hence necessary to exhaust in terms of Article 35 § 1 of the Convention (see, for example, Mitap and Müftüoğlu v. Turkey, no. 15530/89 and 15531/89, Commission decision of 10 October 1991, DR 72, p. 169; see also the reference to the said decision in the matter of Selmouni v. France, no. 25803/94, Commission decision of 25 November 1996, DR 88-3, p. 55). Indeed, the excessive length of domestic proceedings may constitute a special circumstance which would absolve the applicants from exhausting the domestic remedies at their disposal (see X. v. the Federal Republic of Germany, no. 6699/74, Commission decision of 15 December 1977, DR 11, p. 24; and Okpisz v. Germany (dec.), no. 59140/00, 17 June 2003).

56. Turning to the present case, the Court notes that the District Court’s decision of 24 March 2004 merely quashed the impugned decision of 17 June 2003 and remitted the matter to the Fifth Municipal Court for re-examination. The applicant could not, therefore, have raised his complaints concerning the former in the appeal on points of law filed subsequently, it being understood that the relevant civil procedure rules specified that such an appeal could only have been brought against a final judgment or decision resulting in the termination of a lawsuit at second instance (see paragraph 39 above). As regards the applicant’s request for reopening, the Court notes that while in the specific circumstances of the present case this request was not devoid of all prospects of success, the proceedings instituted thereupon have been pending since 12 July 2006. More than five years and two remittals later, the matter is currently again being examined at first instance with little chance of a final decision on the issue being rendered any time soon (see paragraph 44 above). Lastly, the domestic courts themselves would appear to be still at odds as to which of the two Civil Procedure Acts is applicable in the applicant’s case (see paragraphs 27-33 above).

57. In view of the above, as well as this Court’s cited case-law, the Government’s two-pronged objection as regards the non-exhaustion of effective domestic remedies must be rejected.

58. The Court further notes that the complaints in question are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. They are also not inadmissible on any other ground. The complaints must therefore be declared admissible.

2. Merits

(a) Arguments of the parties

59. The Government maintained that there had been no violation of Article 6 § 1 of the Convention. Firstly, the domestic courts in question had been established in accordance with the law, namely none of the judges referred to took part in deciding on a remedy lodged against the very decision in whose adoption he or she had participated respectively. Secondly, the impugned civil proceedings concerning the partial annulment of the contract in question should be distinguished from the proceedings concerning the subsequent cancellation of the remainder thereof, as should, indeed, the participation of the judges at issue in each of these proceedings. Thirdly, some of the courts in Serbia have an insufficient number of judges, which is why the law, flexibly, provides that second and third instance courts may remit a case either to the same judge/panel which had already taken part in the adoption of the impugned decision or to another judge/panel of the same court. Fourthly, the mere fact that a judge has been involved in other proceedings concerning the same parties is not in itself capable of giving rise to well-founded doubts as to his or her impartiality.

60. The applicant reaffirmed his complaints.

(b) The Court’s assessment

(i) As regards whether the courts were "established by law"

61. The Court recalls that "law", within the meaning of Article 6 § 1 of the Convention, comprises not only legislation providing for the establishment and competence of judicial organs (see, inter aliaLavents v. Latvia, no. 58442/00, § 114, 28 November 2002), but also any other provision of domestic law which, if breached, would render the participation of one or more judges in the examination of a case irregular (see Gorguiladzé v. Georgia, no. 4313/04, § 68, 20 October 2009, and Pandjikidzé and Others v. Georgia, no. 30323/02, § 104, 27 October 2009).

62. In other words, the phrase "established by law" covers not only the legal basis for the very existence of a "tribunal" but also compliance by the tribunal with the particular rules that govern it (see Sokurenko and Strygun v. Ukraine, nos. 29458/04 and 29465/04, § 24, 20 July 2006) and the composition of the bench in each case (see Buscarini v. San Marino (dec.), no. 31657/96, 4 May 2000).

63. The Court further reiterates that, in principle, a violation by a tribunal of domestic legal provisions relating to the establishment and competence of judicial organs gives rise to a violation of Article 6 § 1. The Court may therefore examine whether the domestic law has been complied with in this respect. However, having regard to the general principle that it is, in the first place, for the national courts themselves to interpret the provisions of domestic law, the Court finds that it may not question their interpretation unless there has been a flagrant violation of domestic law (see DMD GROUP, a.s. v. Slovakia, no. 19334/03, § 61, 5 October 2010).

64. Turning to the present case, the Court notes that, as argued by the Government and documented by consistent and long-standing domestic case-law, Article 71.5 of the Civil Procedure Act 1977 provided that a judge could only be excluded from deciding on a remedy lodged against the very decision in whose adoption he or she had already participated (see paragraphs 18-25, 30, 33, 36 and 41 above). Since neither judge B nor judge D on 24 March 2004 and 20 April 2006, respectively, had been in such a position (see paragraphs 21, 22, 24 and 25 above), the Court cannot but conclude that the composition of the District Court’s and Supreme Court’s benches at issue was "established by law" within the meaning of Article 6 § 1 of the Convention.

65. It follows that there has, accordingly, been no violation of Article 6 § 1 of the Convention in this respect.

(ii) As regards whether the courts were "impartial"

66. According to the Court’s established case-law, impartiality denotes the absence of prejudice or bias and its existence or otherwise can be tested in various ways. It can be assessed under a subjective approach, that is trying to ascertain the personal conviction or interest of a given judge in a particular case, and an objective approach, that is determining whether the judge concerned offered sufficient guarantees to exclude any legitimate doubt in that respect. As to the second test, it means determining whether, quite apart from the personal conduct of an individual judge, there are ascertainable facts which may raise doubts as to a court’s impartiality. The litigants’ standpoint is important but not decisive; what is decisive is whether any misgivings in that respect can be held to be objectively justified (see, among many other authorities, Kyprianou v. Cyprus [GC], no. 73797/01, § 118, ECHR 2005-XIII, and Micallef v. Malta [GC], no. 17056/06, §§ 93-96, ECHR 2009-...). Indeed, even appearances may be of importance or, in other words, "justice must not only be done, it must also be seen to be done" (see De Cubber v. Belgium, judgment of 26 October 1984, Series A no. 86, § 26; and Mežnarić v. Croatia, no.71615/01, § 32, 15 July 2005).

67. In applying the subjective test, the Court has consistently held that the personal impartiality of a judge must be presumed until there is proof to the contrary (see Kyprianou, § 119, and Micallef, § 94, both cited above), whilst as regards the objective test, the mere fact that a judge has been involved in other proceedings concerning the same parties is not in itself reasonably capable of giving rise to legitimate doubts as to his or her impartiality (see Anguelov v. Bulgaria(dec.), no. 45963/99, 14 December 2004).

68. Turning to the matter at hand and in applying the subjective test, the Court notes that the applicant has not adduced any proof to rebut the presumption that the judges in question were impartial. The fact that they had not recused themselves from dealing with the civil suit at issue at second and third instance, following their earlier participation in the proceedings, does not constitute the required proof (see, mutatis mutandisSofri and Others v. Italy (dec.), no. 37235/97, ECHR 2003-VIII; Bracci v. Italy, no. 36822/02, § 52, 13 October 2005; and Previti v. Italy (dec.), no. 45291/06, § 258, 8 December 2009). It is further noted that the benches concerned, including the judges in question, gave reasons for their rulings, and evinced no bias in favour or against any of the parties to the proceedings (contrast Kyprianou, cited above, § 130, and, mutatis mutandis, the related case of Panovits v. Cyprus, no. 4268/04, §§ 96-100, 11 December 2008).

69. As regards the objective test, the Court observes that on 25 December 2000 judge B had taken part in the partial annulment of the life-long support contract, which annulment became final by 13 August 2001 (see paragraphs 19 and 20 above). The proceedings then continued as regards the remainder of the impugned contract, which was itself cancelled by judgment of the Fifth Municipal Court of 17 June 2003 (see paragraph 21 above). On 24 March 2004 judge B participated in the adoption of the decision to quash this judgment on appeal (see paragraph 22 above). In such circumstances, the Court notes that the decisions of 25 December 2000 and 24 March 2004 seemingly concerned different issues, i.e. the partial annulment of the contract on the one hand and the cancellation of its remainder on the other. However, on both occasions the decisions in question relied on the same set of inter-related facts concerning the deceased’s complex relationship with his son and his wife, and essentially dealt with the same original claim through which the latter sought a comprehensive determination of her interests arising in this context (see, mutatis mutandisFatullayev v. Azerbaijan, no. 40984/07, § 139, 22 April 2010). Moreover, whilst the decision of 25 December 2000 had clearly been rendered partly against the interests of the applicant, the decision of 24 March 2004 contained no pronouncements as to how the remainder of the plaintiff’s claim ought to be adjudicated. Taking into account the overall context in which the decision to quash the earlier decision on technical grounds was adopted and the fact that it did not finally determine the outcome of the proceedings in the applicant’s favour, it cannot either reasonably be argued that judge B had ruled once against the applicant and once in line with his interests. Lastly, the Court notes that judge D had taken part in the adoption of the District Court’s said decision of 24 March 2004, ordering a remittal, as well as the Supreme Court’s decision of 20 April 2006 whereby the applicant’s appeal on points of law had been rejected, and that both decisions concerned the cancellation of the remainder of the contract at issue (see paragraphs 21, 22 and 25 above).

70. It follows that as regards the decision of 24 March 2004. and, a fortiori, the decision of 20 April 2006, legitimate doubts can be raised as to the lack of the said judges’ impartiality, respectively, and, further, that such doubts can be considered as objectively justified.

71. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention in this respect.

B. As regards the length of the inheritance proceedings

1. Admissibility

(a) Compatibility ratione materiae

72. In the Court’s view, although the Government have not raised an objection as to its competence ratione materiae, this matter nevertheless requires consideration (see, mutatis mutandisBlečić v. Croatia [GC], no. 59532/00, § 67, ECHR 2006-III).

73. The Court observes in this regard that the impugned inheritance proceedings and the parallel civil suits all essentially concern the same issue, i.e. the disposition of the deceased’s estate in the context of the disputed validity of the life-long support contract in question.

74. It follows therefore that, notwithstanding their suspension pending the outcome of the parallel civil suits, the inheritance proceedings themselves, as well as the said civil suits, all fall within the scope of Article 6 § 1 of the Convention.

(b) Exhaustion of domestic remedies

75. The Government pointed out that the applicant had never complained before the Constitutional Court concerning the length of the inheritance proceedings at issue.

76. The Court recalls that it has already held that a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective domestic remedy, within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention, in respect of all applications introduced against Serbia as of 7 August 2008 (see Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 et seq., § 51, 1 December 2009). It sees no reason to hold otherwise in the present case.

77. In view of the above and having regard to the fact that the applicant had introduced his complaint before the Court on 27 July 2006, it follows that the Government’s objection must be dismissed.

(c) Conclusion

78. The Court further notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It is also not inadmissible on any other ground. The complaint must therefore be declared admissible.

2. Merits

(a) Arguments of the parties

79. The Government submitted that the Fifth Municipal Court had decided to suspend the inheritance proceedings based on the relevant domestic law and had subsequently ordered their resumption when the situation so warranted. The inheritance proceedings, prior to and following their suspension, could not be considered as excessively protracted, and the parallel civil suits were themselves not characterised by any significant periods of judicial inactivity. Lastly, the Government noted that the applicant had made use of many avenues of redress, thus contributing to the length of the impugned proceedings, and argued that whilst he cannot be blamed for making use of his procedural rights under domestic law neither should the State for the unavoidable, delay-related, consequences thereof.

80. The applicant did not comment.

(b) Relevant principles

81. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicant and the relevant authorities and what was at stake for the applicant in the dispute (see among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII; the Humen v. Poland [GC], no 26614/95, § 60, unreported, and the Comingersoll S.A. v. Portugal [GC], no. 35382/97, ECHR 2000-IV; the Philis v. Greece (no. 2), judgment of 27 June 1997, Reports of Judgments and Decisions 1997-IV, § 35).

82. Further, repeated re-examination of a single case following remittal may in itself disclose a serious deficiency in the respondent State’s judicial system (see, for example, Pavlyulynets v. Ukraine, no. 70767/01, § 51, 6 September 2005).

(c) Period to be taken into account

83. The Court observes that the inheritance proceedings at issue were brought on 22 May 1995 and that they are still pending at first instance (see paragraphs 7-14 above). Since the respondent State ratified the Convention on 3 March 2004, they have thus been within the Court’s competence ratione temporisfor a period of more than seven years.

84. Further, the Court recalls that, in order to determine the reasonableness of the delay complained of, regard must also be had to the state of the case on the date of ratification (see, mutatis mutandisStyranowski v. Poland, judgment of 30 October 1998, Reports 1998-VIII) and notes that on 3 March 2004 the proceedings in question had already been pending for a period of almost nine years.

85. Finally, the Court observes that the impugned inheritance proceedings were suspended between 14 June 1995 and 7 September 2010, pending the outcome of the parallel civil suits. However, since all of these proceedings concern the same underlying issue (see, mutatis mutandisCravcenco v. Moldova, no. 13012/02, § 49, 15 January 2008), i.e. the deceased’s estate, and are inextricably linked to each other, the Court shall also examine the conduct of the parallel civil proceedings between 3 March 2004 and 7 September 2010.

(d) The Court’s assessment

86. The Court notes that on the date of the Convention’s entry into force in respect of Serbia the inheritance proceedings had already been suspended, but that the second set of the parallel civil proceedings were pending on appeal. Following a remittal and new decisions rendered at first and second instance, by 20 April 2006 the Supreme Court rejected the applicant’s further appeal on points of law (see paragraphs 7-14 and 18-25 above).

87. On 12 July 2006 the applicant filed a request for the reopening of the above proceedings. By 28 April 2010 this request was twice rejected at first instance, and these rejections were twice quashed on appeal. As of 28 April 2010, therefore, the applicant’s request has again been pending at first instance, apparently without any relevant procedural developments (see paragraphs 26-33).

88. The inheritance proceedings were resumed on 7 September 2010, seemingly without further awaiting the outcome of the applicant’s request for reopening. In these circumstances it remains unclear why the inheritance court had not done so earlier, i.e. after the adoption of the Supreme Court’s decision of 20 April 2006. It is further noted that two hearings were scheduled as of 7 September 2010, but that both were adjourned subsequently (see paragraph 7-14 and 25 above).

89. Finally, the applicant’s conduct would appear not to have contributed to the procedural delay complained of, including between 15 April 2010 and 7 September 2010 (see paragraphs 11-13 above), it being understood that according to the Court’s jurisprudence, an applicant cannot be blamed for taking full advantage of the remedies afforded by national law in the defence of his interests (see Nankov v. "the former Yugoslav Republic of Macedonia", no. 26541/02, § 47, 29. November 2007). Equally, however, while it is always for Contracting States to organise their judicial systems in such a way that their courts can guarantee everyone’s right to obtain a determination of their rights and obligations "within a reasonable time" (see, among other authorities, G.H. v. Austria, no. 31266/96, § 20, 3 October 2000), this obligation cannot be construed so as to mean that any delays created by an applicant’s use of various remedies can be imputed thereto.

90. Having regard to the criteria laid down in its jurisprudence (see paragraphs 81 and 82 above) and the relevant facts of the present case, including its relative simplicity, as well as the conduct of the parties and of the authorities, the Court considers that the length of the proceedings complained of has failed to satisfy the reasonable time requirement.

91. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

92. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. As regards the timeliness of the applicant’s claim

93. The Government maintained that the applicant’s just satisfaction claim was belated.

94. In this respect the Court notes that on 22 November 2010. the Registry acknowledge receipt of, inter alia, the applicant’s just satisfaction claim posted on 12 November 2010. It further observed that the claim was submitted outside the time-limit set in its letter of 27 September 2010, but then went on to inform the applicant that, due to his own delayed receipt of the Court’s prior correspondence, the President of the Chamber had exceptionally decided to admit his claim to the file.

95. By letter of even date the Government were notified of the above and were invited, inter alia, to provide any comments concerning the substance of the applicant’s claim for just satisfaction.

96. In view of the above, as well as having regard to the provisions of Rule 60 of the Rules of Court, the Government’s objection must be dismissed.

B. Damage

97. In his application form the applicant sought EUR 20,000 in respect of the non-pecuniary damage suffered due to the "breach of contract" at issue.

98. In his observations of 12 November 2010 the applicant requested costs and expenses (as detailed below), but noted that the related "pecuniary and non-pecuniary damage will ... [be sought before] ... the competent court in Belgrade ... [,] ... Serbia".

99. Accordingly, the Court considers that there is no call to award him any sum on that account.

C. Costs and expenses

100. The applicant claimed a total of EUR 8,110, plus "legal interest", for the costs and expenses incurred before the domestic courts, as well as those incurred before the Court.

101. The Government contested this claim, describing it as unsubstantiated.

102. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 1,000 covering costs under all heads.

D. Default interest

103. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the application admissible;

2. Holds that there has been no violation of Article 6 § 1 of the Convention as regards whether the domestic courts were "established by law";

3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention as regards the applicant’s right to an impartial tribunal;

4. Holds that there has also been a violation of Article 6 § 1 of the Convention as regards the length of the impugned proceedings;

5. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 1,000 (one thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of costs and expenses, to be converted into Serbian Dinars at the rate applicable at the date of settlement;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

6. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 3 November 2011, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Stanley Naismith
Registrar
Françoise Tulkens
President"
Sažmi komentare
Član 6-1 | DIC
Presuda je povezana sa rešenjem R4g 194/2014 od 03.11.2014. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača L. M. kojim je traženo da sud utvrdi da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, broj P.7332/10 i isplati naknada u iznosu od 200.000,00 dinara.

U zahtevu navodi da pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, pod brojem P.8332/10, po tužbi M. M., M. B. i Ž. B. od 27.01.2010. godine, teče parnica protiv ovde predlagača kao tužene, radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju i pismenog zaveštanja pred svedocima, koji je zaklјučio odnosno sačinio njihov sada pokojni otac M. N., a kojima je svu svoju imovinu ostavio kćerki L. M. (ovde predlagaču). Od podnošenja tužbe održano je 14 ročišta, saslušane su parnične stranke i brojni svedoci, te određeno medicinsko veštačenje od strane S. m. o. M. f. u N. S. na okolnost utvrđivanja da li je, na dan zaklјučenja ugovora i sačinjenja zaveštanja, bila izvesna smrt M. N., a sve obzirom na njegovo tadašnje zdravstveno stanje. Kako tužioci nisu bili zadovolјni nalazom i mišlјenjem veštaka sud je na njihov predlog (21.6.2013. godine) odredio drugo, kontrolno veštačenje od strane M. f. u B. na iste okolnosti. Obzirom da do podnošenja zahteva predlagača sudu nije doneta prvostepena odluka, napred navedenim postupanjem suda je povređeno pravo predlagača na pravično suđenje odnosno suđenje u razumnom roku.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6-1 | DIC
Presuda je povezana sa rešenjem R4g 193/2014 od 14.07.2014. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača za dosudu tražene novčane naknade po podnetom zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom rok u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Loznici pod brojem P. 2073/10.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Copyright © 2024 Pravosudna akademija, Srbija