Ristić protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 5/2011 од 1.2.2011. године.

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ РИСТИЋ против Србије
(Представка број 32181/08)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
18. јануар 2011. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске измене.

У предмету Ристић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:

Françoise Tulkens, Председник,

Danutė Jočienė,

Dragoljub Popović,

András Sajó,

Nona Tsotsoria,

Kristina Pardalos,

Guido Raimondi, судије,

и Stanley Naismith, секретар Одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 14. децембра 2010. године,

изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 32181/08) против Републике Србије, коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), поднела у име два држављанина Србије, Јоване Ристић и Николе Ристић (у даљем тексту: "Подносиоци представке"), њихова мајка 26. јуна 2008. године.

2. Подносиоце представке је заступао г. М. Баратовић, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Председник већа је представки дао првенство у складу са Правилом 41 Пословника Суда.

4. Подносиоци представке су се жалили због претеране дужине кривичног поступка, у вези са неплаћањем досуђеног издржавања за њих од стране њиховог оца.

5. Председник Другог одељења је 24. марта 2009. године одлучио да Владу обавести о представци. Према одредбама члана 29. став 3. Конвенције, одлучено је такође да се основаност представке разматра заједно са допуштеношћу.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

6. Подносиоци представке су рођени 1992. године, односно 1996. године и живе у Београду.

7. Чињенице предмета, како су их стране изнеле, могу се сумирати како следи.

8. Трећи општински суд у Београду је 28. децембра 2000. године развео брак родитеља подносилаца представке и одредио да сваком од њих отац (у даљем тексту: "тужени") плаћа 25% његових месечних прихода на име издржавања.

9. Ова пресуда је постала правоснажна 27. јуна 2001. године.

10. Мајка подносилаца представке је 2. априла 2003. године поднела кривичну пријаву против туженог, тврдећи да не плаћа издржавање за децу.

11. Треће општинско јавно тужилаштво је 13. маја 2003. године затражило покретање истраге.

12. У току преткривичног поступка пред Трећим општинским судом мајка подносилаца представке је 29. маја 2003. године, поступајући у име подносилаца представке, захтевала исплату заосталог издржавања за децу на основу пресуде усвојене 28. децембра 2000. године тј. поднела имовинско-правни захтев.

13. Треће општинско јавно тужилаштво је 14. јула 2003. године поднело формални оптужни налог против туженог у том смислу.

14. Прво рочиште заказано за 9. децембар 2003. године је одложено.

15. Између марта 2004. године и априла 2005. године одржана су два рочишта, а још три рочишта су одложена из разних процесних разлога.

16. Трећи општински суд је 25. априла 2005. године одлучио да разматра основаност парничне тужбе подносилаца представке и затражио мишљење вештака у вези са износом неплаћеног издржавања од јануара 2001. године до јуна 2005. године.

17. Вештак је свој извештај доставио 7. јула 2005. године.

18. У периоду од августа 2005. године до октобра 2006. године, одложена су четири рочишта било због пропуста адвоката туженог да се појави у суду или због пропуста суда да га правилно позове.

19. У вези са могућношћу поравнања са туженим, пуномоћник подносилаца представке је тражио од суда да одобри кратко одлагање рочишта од 22. новембра 2006. године. Суд је ово рочиште заказао за 8. децембар 2006. године.

20. У периоду од децембра 2006. године до октобра 2007. године, одржана су још два рочишта, а три су одложена из процесних разлога, једно од њих због спречености председавајућег судије.

21. У допису од 11. септембра 2007. године, упућеном Председнику Трећег општинског суда, подносиоци представке су тврдили да је председавајућа судија сама навела да "не зна шта да ради са тим предметом" и да би радо да је замени други судија.

22. Трећи општински суд је 22. новембра 2007. године затражио ажурирану верзију мишљења вештака.

23. Вештак је свој извештај доставио 8. јануара 2008. године.

24. Суд је овај извештај уручио странкама на рочишту од 8. фебруара 2008. године, које је одложено како би могле да доставе своје писане коментаре.

25. Рочиште планирано за 6. март 2008. године је одложено зато што нису дошли тужилац и пуномоћник подносилаца представке, и поново је заказано за 1. април 2008. године.

26. Пошто се тужени није појавио у суду, суд је одложио рочиште од 1. априла 2008. године и следеће рочиште заказао за 9. јул 2008. године. Изгледа да је и ово рочиште одложено.

27. Трећи општински суд је 8. октобра 2008. године утврдио да је тужени крив због неплаћања издржавања за дете и осудио га на казну затвора од три месеца, условно на годину дана. Суд је даље упутио подносиоце представке, према члану 206. Закона о кривичном поступку (види став 35. у даљем тексту), да остваре захтеве за накнаду штете које су поднели у току кривичног поступка посебном парничном тужбом пред парничним судовима. Констатовано је да подаци прикупљени током кривичног поступка не пружају довољан основ да се ствар расправи у кривичном поступку.

28. Изгледа да ова пресуда није уручена пуномоћнику подносилаца представке.

29. Окружни суд у Београду је 12. фебруара 2009. године укинуо пресуду Трећег општинског суда и вратио предмет на поновно суђење.

30. Трећи општински суд је накнадно одложио рочиште планирано за 22. јун 2009. године, пошто се тужени није појавио у суду.

31. Трећи општински суд је 16. јула 2009. године је обуставио поступак због застарелости кривичног гоњења. Он је даље упутио подносиоце представке да могу да остваре свој имовинско-правни захтев у посебном парничном поступку Пошто жалба није поднета, ова одлука је постала правоснажна 9. октобра 2009. године.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

32. Релевантно домаће право наведено у пресуди Суда (Винчић и други против Србије, бр. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07, 11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 и 45249/07, ст. 24-35., 1. децембар 2009. године), као и у Законику о кривичном поступку, објављен у "Службеном листу Савезне Републике Југославије", бр. 70/01 и 68/02, као и у "Службеном гласнику Републике Србије - Сл. гласник РС - бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09).

33. Према закону Србије, оштећени кривичним делом може од починиоца тражити накнаду претрпљене штете или истицањем имовинско-правног захтева у кривичном поступку према Законику о кривичном поступку, или подношењем посебне парничне тужбе.

34. Према члану 201. Законика о кривичном поступку, о имовинско правном захтеву насталом кривичним делом одлучује се, по захтеву овлашћеног тужиоца, у кривичном поступку, уколико он значајно не продужава тај поступак. Према члану 203., овај захтев, између осталог, може да се поднесе надлежном првостепеном кривичном суду до закључења главне расправе.

35. Закон даље предвиђа према члану 206., да ако суд утврди да је оптужени крив, оштећеном се може досудити потпуна или делимична накнада. У овом другом случају, суд оштећеног може упутити да тражи преостали део накнаде у парничном поступку. Исто важи и ако подаци из кривичног поступка не пружају довољан основ за накнаду штете. У случају одустанка од гоњења или одбацивања кривичне пријаве, ако се поступак обустави или оптужни предлог одбаци, суд ће оштећеног упутити да накнаду тражи у посебном парничном поступку.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6 КОНВЕНЦИЈЕ

36. Притужбе су изнете у име подносилаца представке зато што предметни поступак није завршен у разумном року, како се захтева чланом 6. став 1 Конвенције, чији релевантни део гласи:

"....Свако, током одлучивања о његовим (или њеним) грађанским правима и обавезама ... има право на правичну ... расправу у разумном року ... пред непристрасним судом ..."

A. Допуштеност

1. Наводи странака

37. Влада је остала при ставу да подносиоци представке нису исцрпели сва делотворна домаћа правна средства у смислу члана 35. став 1. Конвенције. Они су посебно пропустили да поднесу уставну жалбу Уставном суду Републике Србије (у даљем тексту: "Уставни суд"), као и да траже извршење парничне пресуде од 27. јуна 2001. године.

38. У вези са уставном жалбом, подносиоци представке су изјавили да у датом тренутку нису сматрали да је уставна жалба домаће правно средство које треба исцрпети пре достављања предмета Суду. Подносиоци представке су даље објаснили да је тужени наводно пренео сву своју имовину на брата и садашњег партнера, што значи да извршење парничне пресуде не би било могуће. Најзад, они су сматрали да ће кривични поступак убрзати исплату досуђеног издржавања, посебно после првобитне одлуке кривичног суда да разматра основаност њихових захтева.

2. Оцена Суда

39. Суд констатује да је предметна представка поднета 26. јуна 2008. године. Суд даље подсећа да је већ утврдио да уставна жалба треба, у начелу, да се сматра делотворним правним средством у смислу члана 35. став 1. Конвенције у вези са свим представкама поднетом после 7. августа 2008. године (види Винчић и други против Србије, цитиран у горњем тексту, став 51.). Суд не види ниједан разлог да у предметном случају другачије утврди, због чега се примедба Владе с овим у вези мора одбацити.

40. У вези са другом примедбом Владе, Суд констатује да према важећем домаћем законодавству, оштећени кривичним делом може тражити накнаду претрпљене штете услед кривичног дела или истицањем имовинско-правног захтева у кривичном поступку према Законику о кривичном поступку, или подношењем посебне парничне тужбе (види став 33.). Суд примећује да су подносиоци представке изабрали кривични пут (види став 12.). Имајући у виду да је кривични суд прихватио да разматра њихове имовинско-правне захтеве, подносиоци представке су према томе оправдано очекивали да ће наведени суд приступити разматрању њихове основаности. У сваком случају, подносиоци се пред Судом нису жалили због неизвршења пресуде од 27. јуна 2001. године, већ само у вези са одуговлачењем кривичног поступка у коме су они оштећени са имовинско-правним захтевом. Стога, у вези са овим предметом, примедба Владе је очигледно ирелевантна и, као таква, мора се одбацити.

41. С обзиром на горе наведено, Суд закључује да се притужбе подносилаца представке не могу прогласити недопуштеним због неисцрпљивања домаћих правних средстава према члану 35. став 1. Конвенције. Суд такође сматра да притужбе нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3. Конвенције и не налази ниједан други основ да их прогласи недопуштеним. Притужбе се према томе морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

1. Наводи странака

42. Влада је оспорила да је укупна дужина предметног поступка била претерана. Она је посебно остала при ставу да је: (a) иако се може сматрати да је спорни кривични поступак почео 13. маја 2003. године, период који спада у надлежност Суда ratione temporis почео 3. марта 2004. године, а то је датум када је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију; (б) предмет релативно сложен због дужности суда да утврди и елементе кривичног дела и дуга туженог; (в) иако би се одлагање рочишта у неколико наврата могло приписати домаћим органима, понашање пуномоћника подносилаца представке такође је допринело дужини поступка; (г) председавајући судија одложио неколико рочишта како би осигурао право туженог на правично суђење.

43. Подносиоци представке су оспорили ове аргументе. Они су остали при ставу да је предметни поступак и фактички и правно једноставан. Подносиоци представке су даље изнели да они нису допринели предметном одуговлачењу, већ да су судски органи упутили веома узнемирујућу поруку неодговорним очевима, у смислу да могу да некажњено не плаћају издpжавање за децу.

2. Оцена Суда

44. Суд на почетку констатује да подносиоци представке нису били оптужени у кривичном поступку на који се жале, већ да су у њему учествовали као оштећене странке. С тим у вези, он констатује да се члан 6. не примењује на кривични поступак у вези са правом да се трећа лица гоне или казне за кривично дело. Он се може, међутим, применити у оквиру "парничног дела" на кривичне поступке који укључују и одређивање новчаних накнада које су оштећене странке захтевале (такозвани "имовинско-правни захтеви"), па чак и, у одсуству таквих захтева, на оне кривичне поступке чији је исход одлучујући за предметно "грађанско право" (види Perez против Француске [ВВ], број 47287/99, ст. 57-72, ЕЦХР 2004-I). Члан 6. се примењује према његовом парничном делу на кривичне поступке од тренутка када се жртве прикључе као парничне странке, наиме од тренутка када истакну имовинско-правни захтев за претрпљену штету као последицу кривичног дела (Atanasova против Бугарске, број 72001/01, 2. октобар 2008. године, став 51.; и Boris Stojanovski против Бивше Југословенске Републике Македоније, број 41916/04, 6. мај 2010. године, став 40.), чак ако се то догоди и за време предистражне фазе поступка (види Tomasi против Француске, 27. август 1992. године, серија A број 241-A; и Perez против Француске, цитиран у горњем тексту, став 40.).

45. Суд даље подсећа да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца представке и релевантних органа и какав је значај предмета спора за подносиоца представке (види, међу многим другим ауторитетима, Cocchiarella против Италије [ВВ], број 64886/01, ЕЦХР 2006-V; Frydlender против Француске [ВВ], број 30979/96, ЦЕДХ 2000-VII; Zimmerman и Steiner против Швајцарске, 13. јул 1983. године, серија A број 66, и Jablonski против Пољске, број 33492/96, 21. децембар 2000. године).

46. Ако се вратимо на предметни случај, Суд прво констатује да се члан 6. примењује почев од 29. маја 2003. године, а то је датум када је мајка подносилаца представке, поступајући у име подносилаца представке, истакла имовинско-правни захтев у току кривичне истраге, па су они тиме стекли статус парничних странака у кривичном поступку. Притужбе су очигледно осмишљене да осигурају осуду која би подносиоцима представке омогућила да искористе своја грађанска права, тј. право на издржавање детета, како је досуђено пресудом од 28. децембра 2000. године.

47. Суд затим констатује да је, у смислу овог предмета, спорни поступак трајао од 29. маја 2003. године до 9. октобра 2009. године, када је одлука суда од 16. јула 2009. године постала правоснажна. Поступак је према томе, 3. марта 2004. године, што је датум када је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију, био у току девет месеци, а да после тог датума, потпада у надлежност Суда ratione temporis у периоду од пет година и седам месеци пред два нивоа судске надлежности (види, међу другим ауторитетима, Styranowski против Пољске, пресуда од 30. октобра 1998. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII, став 46.).

48. Треће, предметни поступак није био нарочито сложен, он се тицао питања од велике важности за подносиоце представке, а, штавише, према Конвенцији, као и релевантном домаћем праву, захтева се посебна марљивост у споровима у вези са децом.

49. Четврто, понашање подносилаца представке није допринело одлагању предметног поступка, осим, можда, у вези са њиховим захтевом за одлагање рочишта заказаног за 22. новембар 2006. године за шеснаест дана у циљу постизања поравнања, и само делимично у вези са рочиштем заказаним за 6. март 2008. године, јер њихов пуномоћник није дошао, као ни тужилац. (види ст. 19 и 25. у горњем тексту). Даље, други налаз вештака финансијске струке био је потребан да би се обрачунао износ издржавања, као и законска камата, настала током трајања поступка.

50. Пето, иако би домаћи судови требало да штите прописан поступак у односу на туженог, они би такође требало да пруже одговарајућу заштиту жртвама, посебно ако су оне младе и рањиве.

51. Шесто, Суд примећује да је гоњене за тужиоца постало застарело и да је због тога подносиоцима представке постало немогуће да добију одлуку о њиховом захтеву у кривичном поступку.

52. С обзиром на горе наведено, као и на чињеницу да је било неколико значајних периода судске неактивности и један број неоснованих одлагања, Суд сматра да се продужени карактер поступка углавном приписује судским органима тужене државе.

53. Суд је, стога, мишљења да дужина жалбеног поступка није у складу са захтевом разумног рока. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

54. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета

55. Подносиоци представке су тражили 25.500 евра на име претрпљене штете због повреде њихових права зајемчених чланом 6., као и исплату издржавања које су досудили домаћи судови.

56. Влада је оспорила ове захтеве.

57. Суд сматра да се захтеви подносилаца представке, у оној мери у којој се односе на издржавање, морају одбацити, пошто Суд не види никакву узрочну везу између утврђене повреде и наводне штете.

58. Суд, међутим, сматра да су подносиоци представке претрпели неку нематеријалну штету као последицу утврђене повреде, која се не може исправити само утврђивањем повреде од стране Суда. Процењујући на основу правичности, како се захтева чланом 41. Конвенције, Суд подносиоцима представке досуђује 2.600 евра у овом делу.

Б. Трошкови

59. Подносиоци представке су тражили 500 евра на име трошкова насталих пред овим Судом. Они су затим тражили надокнаду трошкова насталих пред домаћим судовима не наводећи тачан износ.

60. Влада је оспорила ове захтеве.

61. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они стварно и неопходно настали и да су оправдани у погледу износа (види Iatridis против Грчке (правично задовољење) [ВВ], број 31107/96, став 54., ЕЦХР 2000-XI). У предметном случају, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд одбија захтеве подносилаца представке за накнаду трошкова пред домаћим судовима пошто они нису настали ради исправке предметне повреде, али сматра да је оправдано да им се досуди 500 евра за поступак пред њим.

В. Законска камата

62. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава представку допуштеном;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције;

3. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцима представке у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће се претворити у националну валуту Тужене државе по стопи важећој на дан исплате:

(i) 2.600 евра (две хиљаде шест стотина евра) на име нематеријалне штете, плус сваки порез који може бити наплатив;

(ii) 500 евра (пет стотина евра) на име трошкова, плус сваки порез који се може наплатити подносиоцима представке;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

4. Одбија преостали део захтева подносилаца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 18. јануара 2011. године у складу са правилом 77 ст. 2 и 3 Пословника Суда.

EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS
COUR EUROPÉENNE DES DROITS DE L’HOMME

SECOND SECTION

CASE OF RISTIĆ v. SERBIA

(Application no. 32181/08)

JUDGMENT

STRASBOURG
18 January 2011

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Ristić v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Françoise Tulkens, President,

Danutė Jočienė,

Dragoljub Popović,

András Sajó,

Nona Tsotsoria,

Kristina Pardalos,

Guido Raimondi, judges,

and Stanley Naismith, Section Registrar,

Having deliberated in private on 14 December 2010,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

62. The case originated in an application (no. 32181/08) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") on behalf of the two Serbian nationals, Ms Jovana Ristić and Mr Nikola Ristić ("the applicants"), by their mother, on 26 June 2008.

63. The applicants were represented by Mr M. Baratović, a lawyer practising in Belgrade. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

64. The President of the Chamber gave priority to this application in accordance with Rule 41 of the Rules of Court.

65. The applicants complained about the excessive length of the criminal proceedings, relating to their father‘s failure to pay the child maintenance awarded.

66. On 24 March 2009 the President of the Second Section decided to give notice of the application to the Government. Applying Article 29 § 3 of the Convention, it was also decided to examine the merits of the application at the same time as its admissibility.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

67. The applicants were born in 1992 and 1996 respectively and live in Belgrade.

68. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

69. On 28 December 2000 the Third Municipal Court (Treći opštinski sud) in Belgrade dissolved the marriage between the applicants‘ parents and ordered their father (hereinafter "the defendant") to pay each of them 25% of his monthly income in child maintenance.

70. On 27 June 2001 this judgment became final.

71. On 2 April 2003 the applicants‘ mother filed a criminal complaint against the defendant, alleging his failure to pay the child maintenance awarded.

72. On 13 May 2003 the Third Municipal Public Prosecutor‘s Office requested the opening of the investigation.

73. On 29 May 2003, in the course of the preliminary proceedings before the Third Municipal Court, the applicants‘ mother, acting on behalf of the applicants, sought payment of the child maintenance accrued on the bases of the judgment adopted on 28 December 2000 (i.e. submitted a "civil-party complaint"; "podnela predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva").

74. On 14 July 2003 the Third Municipal Public Prosecutor‘s Office formally indicted the defendant in this respect.

75. The first hearing scheduled for 9 December 2003 was adjourned.

76 . Between March 2004 and April 2005 two hearings were held whilst another three hearings were adjourned on various procedural grounds.

77. On 25 April 2005 the Third Municipal Court decided to consider the applicants‘ civil complaint on the merits and requested an expert opinion in respect of the amount of accrued maintenance between January 2001 and June 2005.

78. The expert produced his report on 7 July 2005.

79. Between August 2005 and October 2006, four hearings were adjourned either because of the failure of the defendant‘s lawyer to appear before the court or the court‘s failure to summon him properly.

80. In view of a possibility of settling the problem with the defendant, the applicants‘ legal representative requested the court to grant a short adjournment of the hearing of 22 November 2006. The court rescheduled the hearing for 8 December 2006.

81. Between December 2006 and October 2007, another two hearings were held whilst three hearings were adjourned on procedural grounds, one of them because of the presiding judge‘s "other commitments" (zbog sprečenosti).

82. In a letter of 11 September 2007, addressed to the President of the Third Municipal Court, the applicants alleged that the presiding judge had herself indicated that she "did not know what to do with the case" and would gladly be replaced by another judge.

83. On 22 November 2007 the Third Municipal Court requested an updated version of the expert‘s opinion.

84. The expert submitted his report on 8 January 2008.

85. The court served this report on the parties at the hearing of 8 February 2008, which was adjourned to allow them to submit their written comments.

86. The hearing scheduled for 6 March 2008 was adjourned because the prosecutor and the applicants‘ representative had failed to appear, and re-scheduled for 1 April 2008.

87. Given the defendant‘s failure to appear in court, the court adjourned the hearing of 1 April 2008 and scheduled the next hearing for 9 July 2008. This hearing would appear to have been also adjourned.

88. On 8 October 2008 the Third Municipal Court found the defendant guilty of failing to pay child maintenance and sentenced him to three months‘ in prison, suspended for one year. The court further advised the applicants, under Article 206 of the Criminal Proceedings Act (see paragraph 35 below), to pursue the compensation claims which they had made in the course of the criminal proceedings by means of a separate civil action before the civil courts. It was noted that the data collected in the course of the criminal proceedings were not sufficient to determine the matter in the criminal context.

89. It would appear that this judgment was not served on the applicants‘ representative.

90. On 12 February 2009 the District Court (Okružni sud) in Belgrade quashed the Third Municipal Court‘s judgment and remitted the case for re- consideration.

91. The Third Municipal Court subsequently adjourned the hearing scheduled for 22 June 2009 in view of the defendant‘s failure to appear in court.

92. On 16 July 2009 the Third Municipal Court discontinued the proceedings because the prosecution had become time-barred. It further advised the applicants that they could pursue their claim for damages in a separate civil suit. No appeal having been submitted, this decision became final on 9 October 2009.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

93. The relevant domestic law is set out in the Court‘s judgment of (Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07, 11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 and 45249/07, §§ 24-35, 1 December 2009), as well as in the Code of Criminal Procedure (Zakonik o krivičnom postupku, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia nos. 70/01 and 68/02, as well as the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 and 72/09).

94. Under Serbian law a victim of a criminal offence may seek financial reparation for the damage sustained from the perpetrator either by filing a civil party (pecuniary) complaint in criminal proceedings pursuant to the Code of Criminal Procedure, or by bringing a separate civil claim.

95. According to Article 201 of the Code of Criminal Procedure, a civil party claim (imovinsko-pravni zahtev) arising out of the commission of a criminal offence shall be decided, following the request of an authorised claimant, in the course of criminal proceedings unless it significantly delays those proceedings. Under Article 203, this claim may, inter alia, be submitted to the competent criminal court of first instance up until the conclusion of the main hearing.

96. The Act further provides under Article 206 that should the court find the accused guilty, the victim may be awarded full or partial compensation. In the latter case, the court may advise him or her to seek the remainder of the compensation sought in civil proceedings. The same applies if evidence taken in criminal proceedings is insufficient to have damages awarded. In case of an acquittal or dismissal of the prosecution, if the proceedings are discontinued or the indictment is rejected, the court shall advise the victim to pursue his or her compensation claim in a separate civil suit.

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION

97. Complaints were made on behalf of the applicants that the proceedings at issue had not been concluded within a reasonable time, as required by Article 6 § 1 of the Convention, the relevant part of which reads:

"In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ..."

A. Admissibility

1. The parties‘ submissions

98. The Government maintained that the applicants had not exhausted all effective domestic remedies within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention. In particular, they had failed to lodge a constitutional appeal with the Constitutional Court of the Republic of Serbia (hereinafter "the Constitutional Court"), as well as to seek civil enforcement of the judgment of 27 June 2001.

99. As regards the constitutional appeal, the applicants stated that, at the material time, they had not considered the constitutional complaint a domestic remedy to be exhausted before submitting their case to the Court. The applicants further explained that the defendant had allegedly transferred all his property to his brother and current partner, meaning that no civil enforcement would have been possible. Lastly, they believed that the criminal proceedings would expedite the payment of the maintenance awarded, particularly following the criminal court‘s initial decision to consider their claims on the merits.

2. The Court‘s assessment

100. The Court notes that the present application was introduced on 26 June 2008. The Court further recalls that it has already held that a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in respect of all applications introduced as of 7 August 2008 (see Vinčić and Others v. Serbia, cited above, § 51). The Court does not see any reason to hold otherwise in the present case, which is why the Government‘s objection in this respect must be dismissed.

101. As regards the Government‘s second objection, the Court notes that under the applicable domestic legislation a victim of a criminal offence may pursue a civil action for the damage sustained as a consequence of a criminal offence either by filing a civil-party complaint before the criminal courts simultaneously with the prosecution or by initiating a separate civil suit for damages (see paragraph 33). The Court observes that the applicants had made use of the criminal avenue (see paragraph 12). Bearing in mind that the criminal court had accepted to examine their civil claims, the applicants therefore had a legitimate expectation that the said court would proceed to rule on their merits. In any event, the applicants have not complained before this Court about the non-enforcement of the judgment of 27 June 2001, but only in respect of the protracted length of the criminal proceedings wherein they appeared as victims with a civil claim. Thus, for the purposes of this case, the Government‘s objection is clearly irrelevant and must, as such, be rejected.

102. In view of the above, the Court concludes that the applicants‘ complaints cannot be declared inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies under Article 35 § 1 of the Convention. The Court also considers that the complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and finds no other ground to declare them inadmissible. The complaints must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. The parties‘ submissions

103. The Government contested that the overall length of the proceedings in question had been excessive. In particular, they maintained that: (a) though it may be considered that the impugned criminal proceedings had started on 13 May 2003, the period which falls within the Court‘s competence ratione temporis began on 3 March 2004, the date when the Convention entered into force in respect of Serbia; (b) the case was relatively complex because of the court‘s responsibility to establish both the elements of a crime and the defendant‘s debt; (c) while several adjournments of the hearings could be imputable to the domestic authorities, the conduct of the applicants‘ legal representative had also contributed to the length; (d) the presiding judge had adjourned several hearings in order to ensure the defendant‘s right to a fair trial.

104. The applicants contested these arguments. They maintained that the proceedings in question were factually and legally simple. The applicants further submitted that they had not contributed to the delay at issue, but that the judicial authorities had sent a very disturbing message to irresponsible fathers to the effect that they could avoid paying child maintenance with impunity.

2. The Court‘s assessment

105. The Court notes at the outset that the applicants were not accused in the criminal proceedings complained of, but participated as the injured parties. In this connection, it notes that Article 6 does not apply to criminal proceedings in respect of the right to have third parties prosecuted or sentenced for a criminal offence. It may, however, apply under its "civil head" to criminal proceedings involving a determination of pecuniary claims asserted by the injured parties (so-called "civil-party complaints") and, even in the absence of such claims, to those criminal proceedings the outcome of which is decisive for the "civil right" in question (see Perez v. France [GC], no. 47287/99, §§ 57-72, ECHR 2004-I). Article 6 is applicable under its civil limb to the criminal proceedings from the moment when the victims join as civil parties, namely as of when they bring their action for the damage suffered as a result of a criminal offence (Atanasova v. Bulgaria, no. 72001/01, 2 October 2008, § 51; and Boris Stojanovski v. "the former Yugoslav Republic of Macedonia", no. 41916/04, 6 May 2010, § 40), even if this happens during the preliminary investigation stage of the case (see Tomasi v. France, 27 August 1992, Series A no. 241-A; and Perez v. France, cited above, § 40).

106. The Court further recalls that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicant and the relevant authorities and what was at stake for the applicant in the dispute (see, among many other authorities, Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, ECHR 2006-V; Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, CEDH 2000-VII; Zimmerman and Steiner v. Switzerland, 13 July 1983, Series A no. 66, and Jablonski v. Poland, no. 33492/96, 21 December 2000).

107. Turning to the present case, the Court firstly notes that Article 6 is applicable as of 29 May 2003, which was when the applicants‘ mother, acting on behalf of the applicants, filed the civil-party complaints in the course of the criminal investigation and they thus acquired the status of civil parties to the criminal trial. The complaints were obviously designed to secure a conviction which would have enabled the applicants to exercise their civil rights, i.e. the right to child maintenance as ordered by the judgment of 28 December 2000.

108. The Court secondly notes that, for the purposes of this case, the impugned proceedings lasted between 29 May 2003 and 9 October 2009, when the court‘s decision of 16 July 2009 became final. On 3 March 2004, the date when the Convention came into force in respect of Serbia, they had thus been pending for nine months, while following this date, they came within the Court‘s competence ratione temporis for a period of five years and seven months before two levels of jurisdiction (see, among other authorities, Styranowski v. Poland, judgment of 30 October 1998, Reports of Judgments and Decisions 1998-VIII, § 46).

109. Thirdly, the proceedings at issue were not particularly complex, they involved issues of great importance to the applicants, and furthermore, the Convention as well as the relevant domestic law require exceptional diligence in all child-related matters.

110. Fourthly, the applicants‘ conduct did not contribute to the procedural delay complained of, except, perhaps, in respect of their request for the adjournment of the hearing scheduled for 22 November 2006 for sixteen days in order to try to achieve a settlement, and only partially in respect of the hearing fixed for 6 March 2008, as their representative failed to appear, together with the prosecutor (see paragraphs 19 and 25 above). Furthermore, the second expert financial report was needed to calculate the maintenance, as well as the statutory interest, accrued in the course of the proceedings themselves.

111. Fifthly, while the domestic courts need to protect the due process in respect of the defendant, they should also afford adequate protection to the victims, particularly where they happen to be young and vulnerable.

112. Sixthly, the Court observes that the prosecution of the defendant became time-barred and that as a result it became impossible for the applicants to obtain a decision on their claim in the criminal proceedings.

113. In view of the above, as well as the fact that there were several significant periods of judicial inactivity and a number of unwarranted adjournments, the Court finds that the protracted character of the proceedings were mainly imputable to the respondent State‘s judicial authorities.

114. The Court is therefore of the opinion that the length of the proceedings complained of has failed to satisfy the reasonable time requirement. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

115. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

116. The applicants claimed EUR 25,500 in respect of the damage suffered as a result of a violation of their rights guaranteed under Article 6, as well as the payment of the maintenance awarded domestically.

117. The Government contested their claims.

118. The Court considers that the applicants‘ claims, in so far as they relate to the payment of the maintenance, must be rejected, as the Court does not discern any causal link between the violation found and the damage alleged.

119. The Court, however, takes the view that the applicants have suffered some non-pecuniary damage as a result of the violation found which cannot be made good by the Court‘s mere finding of a violation. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicants EUR 2,600 under this head.

B. Costs and expenses

120. The applicants claimed EUR 500 for the costs and expenses incurred before this Court. They further claimed the costs and expenses incurred before the domestic courts without specifying the exact amount.

121. The Government contested these claims.

122. According to the Court‘s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were reasonable as to quantum (see Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI). In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court rejects the applicants‘ claim for costs and expenses before the domestic courts as they were not incurred in order to remedy the violation in issue, but considers it reasonable to award them EUR 500 for the proceedings before it.

C. Default interest

123. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the application admissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention;

3. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months from the date on which the judgment becomes final, in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following sums, to be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable on the date of settlement:

(i) EUR 2,600 (two thousand six hundred euros) in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable,

(ii) EUR 500 (five hundred euros) in respect of costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicants;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

4. Dismisses the remainder of the applicants‘ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 18 January 2011, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.