Negovanović i drugi protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
25.01.2022
Članovi
41
P12-1
Kršenje
P12-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Nematerijalna šteta
(Čl. 41) Materijalna šteta
(P12-1) Opšta zabrana diskriminacije
Unutrašnje polje slobodne procene
Broj predstavke
29907/16, 30022/16, 30322/16, 31142/16
Zbirke
Sudska praksa
Presuda
Veće
Sažetak
Predstavke se odnose na navodnu diskriminaciju koja je Tužena država sprovela prema slepim šahistima, njenim državlјanima, koji su osvajali medalјe na velikim međunarodnim takmičenjima, u poređenju sa svim drugim srpskim sportistima i šahistima, sa ili bez invaliditeta, koji su osvajali slična priznanja, u kontekstu uživanja određenih finansijskih beneficija i nagrada za svoja dostignuća, kao i formalnog priznanja istih.

Podnosioci predstavki su između 1961. i 1992. godine kao deo nacionalnog tima osvojili niz medalјa za Jugoslaviju na šahovskim olimpijadama slepih. Najveći uspeh četvrtog podnosioca predstavke, g. Dragolјuba Baretića, na ovom takmičenju bila je zlatna medalјa, dok su najbolјi rezultati prvog, drugog i trećeg, g. Branka Negovanovića, g. Sretka Avrama i g. Žive Markova, bili respektivno srebrne medalјe. Tužena država je 2006. godine donela Uredbu o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta, kojom je, pod određenim okolnostima, predviđen nacionalni sistem priznanja i nagrađivanja koji se sastoji od počasne diplome, doživotne mesečne novčane naknade i jednokratne novčane isplate.

Neutvrđenog datuma 2007. godine, Šahovski savez Srbije je preporučio da Ministarstvo prosvete i sporta formalno predloži Vladi Republike Srbije da određeni šahisti koji su osvajali medalјe na međunarodnim takmičenjima, uklјučujući i podnosioce predstavki, budu proglašeni licima koji imaju pravo na državna sportska priznanja zbog svojih dostignuća. S obzirom na to da, za razliku od šahista sa vidom sa sličnim priznanjima, podnosioci predstavki nisu formalno predloženi kao osobe koje imaju pravo na ovakva priznanja i nagrade, Savez slepih Srbije je 27. februara 2007. godine uputio dopis navedenom ministarstvu u kom se zahteva ravnopravno tretiranje slepih šahista u odnosu na sve ostale sportiste i šahiste, sa ili bez invaliditeta, koji su postigli iste ili slične sportske rezultate. Šahovski savez Srbije i podnosioci predstavki su podneli dodatne zahteve u istom kontekstu Ministarstvu omladine i sporta 30. jula 2009. godine, navodeći da su podnosioci predstavki bili diskriminisani, s obzirom na to da do tog trenutka još uvek nisu primili nacionalna sportska priznanja. Ministarstvo omladine i sporta je 10. oktobra 2009. godine obavestilo podnosioce predstavki da ne ispunjavaju pravne uslove propisane Uredbom o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta i da zbog toga Vladi nisu date preporuke u vezi sa tim.

Podnosioci predstavki su 23. oktobra 2009. godine podneli građansku tužbu zbog diskriminacije protiv Republike Srbije. Podnosioci predstavki su, između ostalog, tvrdili da su bili diskriminisani i obeščašćeni u poređenju sa drugim sportistima ili igračima sa sličnim sportskim dostignućima. Konkretno, svim šahistima sa zdravim vidom su dodelјene dotične nagrade nacionalnog priznanja, dok su njihovi zahtevi u tom pogledu ignorisani. Podnosioci predstavki su stoga zahtevali od suda da utvrdi diskriminaciju i da im obezbedi naknadu materijalne i nematerijalne štete koju su pretrpeli u vezi sa tim. Osnovni sud u Novom Sadu je 1. aprila 2010. godine presudio u korist podnosilaca predstavki i pri tome utvrdio da su zaista bili diskriminisani u poređenju sa šahistima sa zdravim vidom i osvajačima paraolimpijskih medalјa i dosudio svakom podnosiocu predstavki po 300.000 dinara, što je u to vreme iznosilo približno 2.995 evra, na ime pretrplјenih duševnih bolova u vezi s navedenim i štete nanete njihovoj časti i ugledu, kao i zakonske zatezne kamate. Sud je priznao da svaki podnosilac predstavki ima pravo na počasnu diplomu kao priznanje za svoja dostignuća i doživotnu mesečnu novčanu naknadu od 23. oktobra 2009. godine, koja se sastoji od obračunatih i budućih beneficija, prva sa zakonskom zateznom kamatom, a druga sve dok su relevantni propisi predviđali takvu mogućnost i naložio da se prvom, drugom i trećem podnosiocu predstavki isplati po 45.000 evra a četvrtom podnosiocu 60.000 evra u dinarima na ime novčane nagrade za njihova dostignuća, sa domicilnom kamatom od 23. oktobra 2009. godine.

Nakon uložene žalbe, Apelacioni sud u Novom Sadu je 5. jula 2011. godine ukinuo osporenu presudu i naložio ponovno suđenje. Apelacioni sud je odbacio tužbe podnosilaca predstavki kao nedopustive, smatrajući da su se odnosile na pitanja administrativne prirode o kojima ne može odlučivati građanski sud.

Nakon ponovlјenog postupka, Osnovni sud u Novom Sadu je 14. novembra 2011. godine delimično presudio u korist podnosilaca predstavki. Konkretno, još jednom je utvrđeno da su bili diskriminisani u poređenju sa šahistima sa zdravim vidom i osvajačima paraolimpijskih medalјa; svakom podnosiocu predstavke je dosuđeno po 500.000 dinara, što je u to vreme iznosilo približno 4.870 evra, na ime pretrplјenih duševnih bolova u vezi sa navedenim i štete nanete njihovoj časti i ugledu, kao i zakonsku zateznu kamatu. Apelacioni sud u Novom Sadu je 14. juna 2012. godine preinačio osporenu presudu i doneo presudu koja nije bila u korist podnosilaca predstavke. Apelacioni sud je, između ostalog, naveo da šahovska olimpijada slepih nije bila među takmičenjima navedenim u Uredbi o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta. Dakle, nije bilo diskriminacije s obzirom da je Ministarstvo omladine i sporta obavestilo podnosioce predstavki o navedenom. Štaviše, država je imala prerogativ da izabere takmičenja koja je smatrala najvažnijim na osnovu popularnosti sporta o kojem je reč, njegovog međunarodnog značaja i „realnih finansijskih resursa” zemlјe. Apelacioni sud u Novom Sadu je na kraju naveo da su, u svakom slučaju, podnosioci predstavki mogli da iskoriste postupak upravnog spora, ali da to nisu učinili.


Republiko javno tužilaštvo je odbilo da u ime podnosilaca predstavki podnese zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom kasacionom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je 6. marta 2013. godine odbio reviziju podnosilaca predstavki. Kao i Apelacioni sud u Novom Sadu pre toga, i ovaj sud je konstatovao da šahovska olimpijada slepih nije bila među takmičenjima navedenim u relevantnim propisima i da podnosioci predstavki stoga nisu imali pravo na predmetna nacionalna sportska priznanja. Štaviše, nije bilo dokaza da je bilo koji drugi slepi šahista ikada dobio takvu nagradu, što takođe znači da nije bilo različitog tretmana ni među samim slepim šahistima.


Podnosioci predstavki su 8. maja 2013. godine podneli žalbu Ustavnom sudu koji je decembra 2015. godine konstatovao da, prema osporenim odlukama parničnih sudova, podnosioci predstavki nisu pretrpeli diskriminaciju jer su osvojili medalјe na takmičenjima koja nisu navedena u Uredbi o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta. Pored toga, Ustavni sud je naveo da je već 9. jula 2013. godine odbio predlog kojim se osporava ustavnost i zakonitost navedene uredbe.

U obraćanju Evropskom sudu za lјudska prava, podnosioci predstavke su se žalili da su ih srpske vlasti diskriminisale tako što su im uskraćene određene novčane nagrade, odnosno doživotna mesečna novčana primanja, kao i jednokratna novčana nagrada, za razliku od svih drugih sportista i šahista, uklјučujući šahiste sa zdravim vidom, odnosno druge sportiste ili igrače sa invaliditetom, koji su osvojili slična međunarodna priznanja. Oni su se isto tako žalili da su kao deo gorenavedene navodne diskriminacije, uklјučujući propust srpskih vlasti da formalno priznaju njihova dostignuća dodelom počasne diplome, pretrpeli štetne posledice po svoju reputaciju.

Sud primećuje da domaći zakon, kako ga tumače domaći sudovi, predviđa da su samo šahisti koji su osvojili medalјe na šahovskoj olimpijadi, inače organizovanoj samo za šahiste sa zdravim vidom, imali pravo na određene finansijske nagrade, čime su efektivno bili diskvalifikovani svi ostali šahisti, uklјučujući i oni koji su, poput podnosilaca predstavke, osvojili svoje medalјe na šahovskoj olimpijadi slepih. Iz toga proizilazi da su srpske vlasti, kada su odlučivale da usvoje ovakvu zakonsku regulativu, jasno iskoristile svoje diskreciono pravo na način da različito tretiraju slepe šahiste i zdrave šahiste, uprkos tome što su osvojili slična međunarodna priznanja. Shodno tome, Sud ne može a da ne zaklјuči da pritužbe podnosilaca predstavke spadaju u kategoriju potencijalne diskriminacije čime je član 1. Protokola br. 12 je primenlјiv na činjenice iz pritužbi podnosilaca predstavke.

Vlada je tvrdila da podnosioci predstavke nisu iskoristili postojeći i efikasan domaći pravni lek odn. da su podnosioci predstavke trebali propisno da pokrenu upravni spor na osnovu svojih pritužbi u vezi sa nacionalnim nagradama za sportsko priznanje. Podnosioci predstavke su naveli da su ispoštovali uslov iscrplјivanja, naročito zato što su se njihove pritužbe ticale diskriminacije i što su u tom pogledu podneli građansku tužbu.

Sud je često podvlačio potrebu da se primeni pravilo iscrplјenosti sa određenim stepenom fleksibilnosti i bez preteranog formalizma. Na primer, kada je više od jednog potencijalno delotvornog pravnog leka dostupan, od podnosioca predstavke se zahteva da koristi samo jedan pravni lek po sopstvenom izboru. Sud primećuje da se, kako su sami podnosioci predstavke izjavili, sama suština njihovih pritužbi odnosila na navode o diskriminaciji. U tim okolnostima ne može se smatrati nerazumnim da su zahtevali obeštećenje na osnovu nacionalnog antidiskriminacionog zakonodavstva, koje je posebno predviđalo različite oblike zabrane i/ili deklaratorne olakšice žrtvama takvog postupanja, kao i kompenzaciju za bilo koju pretrplјenu materijalnu i nematerijalnu štetu. Upravni spor ne bi ponudio, u vrlo specifičnim okolnostima ovog slučaja, razumnije izglede za uspeh u poređenju sa građanskom tužbom. Vlada, sa svoje strane, nije pružila nikakvu relevantnu domaću sudsku praksu koja pokazuje da je bilo koji drugi podnosilac zahteva ikada dobio obeštećenje preduzimanjem sličnog pravnog puta, odnosno pokretanjem tužbe zbog diskriminacije u vezi sa sistemom dodele sportskih priznanja.

Sud primećuje i da su dodnosioci predstavke na kraju, iako neuspešno, testirali obim zaštite osnovnih lјudskih prava i sloboda koju pruža Ustavni sud, uz napomenu da je Sud od 7. avgusta 2008. godine smatrao da je ustavna žalba, u načelu, delotvorni domaći pravni lek u smislu člana 35. stav 1. Konvencije. Ustavnom sudu je tako data mogućnost da proširi ovu zaštitu putem tumačenja, međutim, u ovom slučaju je ustanovlјeno da nije bilo diskriminacije. Međutim, Sud na navedeni način nije odbacio pritužbe podnosilaca predstavke obrazloženjem da nisu na odgovarajući način iscrpeli nijedan drugi, raniji, delotvoran pravni lek, uklјučujući postupak upravnog spora, kao što je mogao da učini. Imajući u vidu navedeno, prigovor Vlade o neiscrplјivanju domaćih pravnih lekova, u smislu člana 35. stav 1. Konvencije, mora se odbaciti.

Sud u pogledu razmatranja zaštite koju pruža čan 14 Konvencije i član 1 Protokola 12 uz Konvenciju, navodi da samo razlike u tretmanu zasnovane na prepoznatlјivoj karakteristici, ili „statusu”, mogu predstavlјati diskriminaciju u smislu člana 14. što uklјučuje diskriminaciju na osnovu invaliditeta. Štaviše, da bi se pojavilo pitanje prema članu 14, mora postojati razlika u tretmanu osoba u analognim ili relevantno sličnim situacijama. Takva razlika u tretmanu je diskriminatorna ako nema objektivno i razumno opravdanje, ili drugim rečima, ako ne teži legitimnom cilјu ili ako ne postoji razuman odnos srazmernosti između upotreblјenih sredstava i cilјa koji se želi ostvariti. Štaviše, u slučajevima koji se odnose na pritužbu po članu 14. Konvencije uzetim u vezi sa članom 1. Protokola br. 1, iako potonja odredba, na primer, ne uklјučuje pravo na primanje socijalnog osiguranja bilo koje vrste, ako Država odluči da stvori šemu beneficija, ona to mora učiniti na način koji je kompatibilan sa članom 14. Države ugovornice takođe uživaju određeno polјe slobodne procene prilikom ocenjivanja da li i u kojoj meri razlike u inače sličnim situacijama opravdavaju različit tretman. Opseg ovog polјa može varirati u zavisnosti od okolnosti, predmeta i njegove pozadine. U slučajevima koji se tiču invaliditeta, polјe slobodne procene država u uspostavlјanju različitog pravnog tretmana za osobe sa invaliditetom se smatra značajno smanjenim. Pozivajući se posebno na Preporuku 1592 (2003) o punoj socijalnoj inkluziji osoba sa invaliditetom, koju je usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope 29. januara 2003. godine, kao i Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, usvojenu 13. decembra 2006, Sud je izneo mišlјenje da je postojao evropski i svetski konsenzus o potrebi zaštite osoba sa invaliditetom od diskriminatorskog tretmana. Ovo je uklјučivalo obavezu država da obezbede „razumno prilagođavanje” kako bi se osobama sa invaliditetom omogućila mogućnost da u potpunosti ostvare svoja prava, a propust da to učine predstavlјao je diskriminaciju. Kada je reč o teretu dokazivanja, Sud je smatrao da nakon što podnosilac predstavke dokaže da je podvrgnut različitom tretmanom, na Vladi je da pokaže da je razlika u tretmanu bila opravdana.

Sud primećuje da se predmetne pritužbe odnose na odluku Tužene države da podnosiocima predstavke ne obezbedi najmanje jednu finansijsku korist, odnosno doživotnu mesečnu novčanu naknadu, koju bi dobili da su osvojili medalјe na takmičenjima kao osobe zdravog vida, a ne kao slepi šahisti. Konkretno, ova korist je trebalo da se isplaćuje šahistima sa zdravim vidom za osvajanje medalјa na šahovskoj olimpijadi, ali ne i slepim šahistima za osvajanje medalјa na šahovskoj olimpijadi slepih, pri čemu je prvo takmičenje navedeno u uredbi, ali drugo takmičenje u njemu nije izričito spomenuto. Situacija sa jednokratnom isplatom u gotovini, međutim, izgleda manje jasna jer se član 3. Uredbe odnosi samo na osobe koje su osvojile medalјe za Srbiju, a ne i za Srbiju i Jugoslaviju. Prema tome, podnosioci predstavki su barem delimično različito tretirani na osnovu razlike obuhvaćene članom 1. Protokola br. 12, odnosno njihovog invaliditeta.

S obzirom na navedeno, podnosioci predstavki, kao slepi šahisti koji su svoje medalјe osvojili na šahovskoj olimpijadi slepih, s jedne strane, i šahisti zdravog vida koji su svoje medalјe osvojili na šahovskoj olimpijadi, s druge strane, moraju se prema mišlјenju Suda posmatrati kao dve grupe lica koja se bave istom delatnošću, odnosno igranjem šaha, i, pored toga, kao dve grupe čiji su članovi stekli neka od najznačajnija međunarodna priznanja. Iz toga proizilazi da se slepi šahisti i šahisti sa zdravim vidom, u kontekstu ovog slučaja i u smislu sudske prakse Suda, moraju smatrati dvema grupama lica u analognim ili relevantno sličnim situacijama.

Vlada je iznela argumentaciju da je Uredba o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta sledila opravdan cilј, konkretno priznanje samo najviših sportskih dostignuća na najvažnijim takmičenjima. U tom kontekstu, Sud na početku ponavlјa da iako član 1. Protokola br. 12. ne uklјučuje pravo na isplatu bilo koje vrste davanja, ako država odluči da obezbedi određenu beneficiju, ona to mora učiniti na način koji je kompatibilan sa ovom odredbom. Drugim rečima, i u kontekstu ovog predmeta, s obzirom na to da je Tužena država odlučila da uspostavi sistem priznavanja i nagrađivanja sportskih dostignuća, morala je to da učini na način koji bi bio u skladu sa članom 1. Protokola br. 12.

Iako je očigledno bilo legitimno da se srpske vlasti usredsrede na najviša sportska dostignuća i najvažnija takmičenja, Sud primećuje da Vlada nije pokazala zašto bi nesumnjivo značajna priznanja koja su podnosiocima predstavki, kao slepim šahistima, dodelјena bila manje „popularna” ili „međunarodno značajna” od sličnih medalјa koje su osvojili šahisti sa zdravim vidom. U svom pismu upućenom Ministarstvu omladine i sporta, IBCA je, između ostalog, navela da se slepi šahisti, na osnovu svojih rezultata, „nalaze na jedinstvenoj zvaničnoj listi FIDE zajedno sa šahistima bez oštećenja vida” i zatražila da se prema njima postupa „u skladu sa osnovnim postulatima etike i fer-pleja u sportu”. Sud primećuje da je sama uredba dodelila isti značaj Olimpijskim i Paraolimpijskim igrama i da se stoga smatralo da dostignuća sportista invalida i sportistkinja u dotičnim sportovima zaslužuju jednako priznanje.

Što se tiče budžetskih ograničenja na koja se poziva Vlada, Sud primećuje da je, očigledno, da od svih osvajača medalјa i šampiona tokom godina, što je ukupno oko 400 osoba, uklјučujući i šahiste zdravog vida, samo su slepim šahistima uskraćena nacionalna priznanja u sportu. Stoga, dodavanje ovih četiri podnosilaca predstavki navedenom broju očigledno ne bi moglo da ugrozi finansijsku stabilnost zemlјe, pogotovo zato što isto tako nema nikakvih sugestija da je osvajanje medalјe na Šahovskoj olimpijadi slepih, uopšteno govoreći, lako dostižno dostignuće, koje bi moglo da doprinese dodeli mnogih drugih budućih prava.

Imajući u vidu gore navedeno i bez obzira na polјe slobodne procene države, Sud ne može a da ne zaklјuči da nije bilo „objektivnog i razumnog opravdanja” za različit tretman podnosilaca predstavki samo na osnovu njihovog invaliditeta, pri čemu se podrazumeva da je spomenuto polјe značajno smanjeno u ovom konkretnom kontekstu. Shodno tome, došlo je do kršenja člana 1. Protokola br. 12.
Preuzmite presudu u pdf formatu

 

САВЕТ ЕВРОПЕ

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ НЕГОВАНОВИЋ И ДРУГИ ПРОТИВ СРБИЈЕ

(Представке бр. 29907/16 и 3 других – погледати приложени списак)

ПРЕСУДА

Члан 1. став 12. • Забрана дискриминације • Дискриминаторно ускраћивање финансијских награда слепим шахистима које се додељују играчима с видом као национално спортско признање након освајања сличних међународних признања • Поље слободне процене је знатно смањено када се успостави другачији правни третман у односу на особе са инвалидитетом • „Престиж” игре или спорта не сме да зависи само од тога да ли га практикују особе са или без инвалидитета

СТРАЗБУР

25. јануар 2022. године

Ова пресуда постаје правоснажна у околностима из члана 44. став 2. Конвенције. Може бити предмет редакцијских измена. 

У предмету Неговановић и други против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Carlo Ranzoni,
Aleš Pejchal,
Valeriu Griţco,
Egidijus Kūris,
Branko Lubarda,
Pauliine Koskelo, судије,
и Stanley Naismith, секретар Одељења,

Имајући у виду:

представке (бр. 29907/16, 30022/16, 30322/16 и 31142/16) против Србије, које су Суду на основу члана 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) поднела четири држављана Републике Србије, г. Бранко Неговановић (у даљем тексту: „први подносилац представке”), г. Сретко Аврам (у даљем тексту: „други подносилац представке”), г. Жива Марков (у даљем тексту: „трећи подносилац представке”) и г. Драгољуб Баретић (у даљем тексту: „четврти подносилац представке”), дана наведеног/ у приложеној табели;

одлуку да се Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”) обавести о представкама;

Запажања страна у спору;

Након већања на затвореној седници 30. новембра 2021. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

УВОД

  1. Представке се односе на наводну дискриминацију која је Тужена држава спровела према слепим шахистима, њеним држављанима, који су освајали медаље на великим међународним такмичењима, у поређењу са свим другим српским спортистима и шахистима, са или без инвалидитета, који су освајали слична признања, у контексту уживања одређених финансијских бенефиција и награда за своја достигнућа, као и формалног признања истих.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Списак подносилаца представки је приложен у додатку, као и лични подаци подносилаца представки, датум подношења њихових представки Суду и информације у вези са њиховим правним заступницима.
  2. Владу је заступала њихова заступница, госпођа Зорана Јадријевић Младар.
  3. Релевантне чињенице у вези са предметом које су поднеле стране могу се резимирати на следећи начин.

I. МЕДАЉЕ ПОДНОСИЛАЦА ПРЕДСТАВКИ И НАЦИОНАЛНИ СИСТЕМ ПРИЗНАВАЊА И НАГРАЂИВАЊА СПОРТСКИХ ДОСТИГНУЋА

  1. Подносиоци представки су између 1961. и 1992. године као део националног тима освојили низ медаља за Југославију на шаховским олимпијадама слепих. Највећи успех четвртог подносиоца представке, г. Драгољуба Баретића, на овом такмичењу била је златна медаља, док су најбољи резултати првог, другог и трећег, г. Бранка Неговановића, г. Сретка Аврама и г. Живе Маркова, били респективно сребрне медаље.
  2. Тужена држава је 2006. године донела Уредбу о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта, којом је, под одређеним околностима, предвиђен национални систем признања и награђивања који се састоји од почасне дипломе, доживотне месечне новчане накнаде и једнократне новчане исплате (видети доле наведене ст. 24–34.).

II. ЗАХТЕВИ УПУЋЕНИ ОРГАНИМА УПРАВЕ

  1. Неутврђеног датума 2007. године, Шаховски савез Србије је препоручио да Министарство просвете и спорта формално предложи Влади Републике Србије да одређени шахисти који су освајали медаље на међународним такмичењима, укључујући и подносиоце представки, буду проглашени лицима који имају право на државна спортска признања због својих достигнућа (видети доле наведени став 33.).
  2. С обзиром на то да, за разлику од шахиста са видом са сличним признањима, подносиоци представки нису формално предложени као особе које имају право на оваква признања и награде, Савез слепих Србије је 27. фебруара 2007. године упутио допис наведеном министарству у ком се захтева равноправно третирање слепих шахиста у односу на све остале спортисте и шахисте, са или без инвалидитета, који су постигли исте или сличне спортске резултате.
  3. Шаховски савез Србије и подносиоци представки су поднели додатне захтеве у истом контексту Министарству омладине и спорта 30. јула 2009. године, наводећи да су подносиоци представки били дискриминисани, с обзиром на то да до тог тренутка још увек нису примили национална спортска признања. Наведено министарство је такође обавештено да ће управни спор пред надлежним судовима бити покренут уколико се не надокнади штета (видети доле наведене ст. 37–42.).
  4. Министарство омладине и спорта је 10. октобра 2009. године обавестило подносиоце представки да не испуњавају правне услове прописане Уредбом о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта и да због тога Влади нису дате препоруке у вези са тим.

III. ГРАЂАНСКИ ПОСТУПАК

  1. Подносиоци представки су 23. октобра 2009. године поднели грађанску тужбу због дискриминације против Републике Србије. Подносиоци представки су, између осталог, тврдили да су били дискриминисани и обешчашћени у поређењу са другим спортистима или играчима са сличним спортским достигнућима. Конкретно, свим шахистима са здравим видом су додељене дотичне награде националног признања, док су њихови захтеви у том погледу игнорисани. Подносиоци представки су стога захтевали од суда да утврди дискриминацију и да им обезбеди накнаду материјалне и нематеријалне штете коју су претрпели у вези са тим (видети доле наведене ст. 35. и 36.).
  2. Основни суд у Новом Саду је 1. априла 2010. године пресудио у корист подносилаца представки и при томе: (а) утврдио да су заиста били дискриминисани у поређењу са шахистима са здравим видом и освајачима параолимпијских медаља; (б) досудио сваком подносиоцу представки по 300.000 динара, што је у то време износило приближно 2.995 евра (EUR), на име претрпљених душевних болова у вези с наведеним и штете нанете њиховој части и угледу, као и законске затезне камате; (в) признао да сваки подносилац представки има право на почасну диплому као признање за своја достигнућа и доживотну месечну новчану накнаду од 23. октобра 2009. године, која се састоји од обрачунатих и будућих бенефиција, прва са законском затезном каматом, а друга све док су релевантни прописи предвиђали такву могућност; (г) наложио да се првом, другом и трећем подносиоцу представки исплати по 45.000 евра у динарима на име новчане награде за њихова достигнућа, са домицилном каматом од 23. октобра 2009. године; (д) наложио да се четвртом подносиоцу представке исплати 60.000 евра у динарима на име поменуте једнократне новчане награде, такође са важећом домицилном каматом од 23. октобра 2009. године; и (ђ) досудио подносиоцима представки 309.000 динара на име парничног поступка, што је у то време износило приближно 3.085 евра.
  3. Након уложене жалбе, Апелациони суд у Новом Саду је 5. јула 2011. године укинуо оспорену пресуду и наложио поновно суђење у вези са решењем описаним у тачкама (а) и (б) у горе наведеном ставу 12. Што се тиче пресуде описане под тачкама (в), (г) и (д), Апелациони суд је одбацио тужбе подносилаца представки као недопустиве, сматрајући да су се односиле на питања административне природе о којима не може одлучивати грађански суд (видети доле наведени став 40.).
  4. Основни суд у Новом Саду је 14. новембра 2011. године делимично пресудио у корист подносилаца представки. Конкретно, (а) још једном је утврђено да су били дискриминисани у поређењу са шахистима са здравим видом и освајачима параолимпијских медаља; (б) сваком подносиоцу представке је досуђено по 500.000 динара, што је у то време износило приближно 4.870 евра, на име претрпљених душевних болова у вези са наведеним и штете нанете њиховој части и угледу, као и законску затезну камату; те је (в) наложено да се подносиоцима представки исплати 405.000 динара на име трошкова парничног поступка , што је у то време износило приближно 3.945 евра.
  5. Након додатне жалбе коју је уложила тужена страна, Апелациони суд у Новом Саду је 14. јуна 2012. године преиначио оспорену пресуду и донео пресуду која није била у корист подносилаца представке. Апелациони суд је, између осталог, навео да шаховска олимпијада слепих није била међу такмичењима наведеним у Уредби о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта. Дакле, није било дискриминације с обзиром да је Министарство омладине и спорта обавестило подносиоце представки о наведеном. Штавише, држава је имала прерогатив да изабере такмичења која је сматрала најважнијим на основу популарности спорта о којем је реч, његовог међународног значаја и „реалних финансијских ресурса” земље. Апелациони суд у Новом Саду је на крају навео да су, у сваком случају, подносиоци представки могли да искористе поступак управног спора, али да то нису учинили (видети горе наведени став 9.).
  6. Републико јавно тужилаштво је 5. септембра 2012. године одбило да у име подносилаца представки поднесе захтев за заштиту законитости Врховном касационом суду.
  7. Врховни касациони суд је 6. марта 2013. године одбио ревизију подносилаца представки. Као и Апелациони суд у Новом Саду пре тога, и овај суд је констатовао да шаховска олимпијада слепих није била међу такмичењима наведеним у релевантним прописима и да подносиоци представки стога нису имали право на предметна национална спортска признања. Штавише, није било доказа да је било који други слепи шахиста икада добио такву награду, што такође значи да није било различитог третмана ни међу самим слепим шахистима.

IV. УСТАВНИ СУД

  1. Подносиоци представки су 8. маја 2013. године поднели жалбу Уставном суду.
  2. Уставни суд је 17. децембра 2015. године констатовао да, према оспореним одлукама парничних судова, подносиоци представки нису претрпели дискриминацију јер су освојили медаље на такмичењима која нису наведена у Уредби о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта. Поред тога, Уставни суд је навео да је већ 9. јула 2013. године одбио предлог којим се оспорава уставност и законитост наведене уредбе.

V. ДРУГЕ РЕЛЕВАНТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Међународна шаховска федерација, позната и као Светска шаховска федерација или ФИДЕ по француском акрониму (Fédération Internationale des Échecs), послала је писмо Шаховској федерацији Србије 29. октобра 2014. године. Писмо гласи као што следи:

„Међународна шаховска асоцијација на Брајевом писму (IBCA) је саставни део Светске шаховске федерације... Резултати које постижу чланови IBCA на светским и европским првенствима такође су званични резултати ФИДЕ.

Слепи шахисти имају исте шаховске титуле, које се стичу на исти начин као и здрави шахисти. Поред тога, слепи шахисти се наводе на регистрационим и рејтинг листама ФИДЕ заједно са здравим шахистима, а на основу резултата постигнутих на IBCA такмичењима, која су део такмичарског система ФИДЕ.

Сваки слепи шахиста као и сваки здрав има свој регистрациони и матични број, на основу којег ... [он или она] ... се могу налазити на регистрационој и рејтинг листи ФИДЕ.

Светска шаховска олимпијада, која се одржава у оквиру такмичарског система ФИДЕ, обухвата шаховске [О]лимпијаде за здраве као и за слепе (Шаховска олимпијада слепих).

Исто је и са другим европским и светским турнирима које организује ФИДЕ – они обухватају турнире и за здраве и за слепе шахисте.

Ово мишљење се издаје на захтев Шаховског савеза Србије ради остваривања права слепих шахиста на добијање националних спортских признања која издаје Република Србија на исти начин на који то чине здрави шахисти. Као што је раније споменуто, ФИДЕ третира обе групе шахиста једнако – они имају право на исте титуле и рејтинге, те иста права.”

  1. У писму без датума, упућеном Министарству омладине и спорта, IBCA је, између осталог, навела да су подносиоци представки освојили медаље на шаховским олимпијадама слепих. IBCA и даље примећује да је њихово удружење „легитиман члан ФИДЕ” и да су слепи шахисти, на основу својих резултата, „на јединственој званичној листи ФИДЕ заједно са шахистима без оштећења вида”. На крају, „у складу са основним постулатима етике и фер-плеја у спорту”, IBCA је затражила од министарства да не дискриминише слепе шахисте када је у питању формално признавање њихових достигнућа.
  2. У својим поднесцима прослеђеним домаћим органима, подносиоци представки су, између осталог, тврдили да је међу свим освајачима медаља и шампиона током година, од укупно око 400 особа, укључујући и шахисте који виде, само слепим шахистима ускраћено национално спортско признање.
  3. Чак и данас, упркос поновљеним напорима да се то учини, шах још увек није уврштен у Олимпијске игре и Параолимпијске игре, које организују Међународни олимпијски комитет, односно Међународни параолимпијски комитет.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР

I. УРЕДБА О НАЦИОНАЛНИМ ПРИЗНАЊИМА И НАГРАДАМА ЗА ПОСЕБАН ДОПРИНОС РАЗВОЈУ И АФИРМАЦИЈИ СПОРТА, ОБЈАВЉЕНА У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ”, БР. 65/06 И 06/07)

  1. Чланом 2. став 1. је било прописано да сви спортисти и играчи, држављани Републике Србије, који су освојили медаљу, као репрезентативци Југославије или Државне заједнице Србије и Црне Горе или репрезентације Републике Србије, на Олимпијским играма, Параолимпијским играма, Шаховској олимпијади, или на светском или европском првенству у олимпијском спорту, односно који су били светски рекордери у таквој дисциплини, као и њихови тренери ако су и они били држављани Републике Србије, имају право на „национално спортско признање”.
  2. Члан 2. став 2. је, између осталог, дефинисао национално спортско признање као почасну диплому и доживотно месечно новчано примање.
  3. Члан 2. став 2. тачка 1. је, између осталог, предвиђао доделу месечног новчаног примања у износу од три просечне нето зараде у Републици Србији за месец децембар претходне године за златну медаљу освојену на Олимпијским играма, Параолимпијским играма или Шаховској олимпијади.
  4. Члан 2. став 2. тачка 1. је, између осталог, предвиђао доделу месечног новчаног примања у износу од две и по просечне нето зараде у Републици Србији за месец децембар претходне године за сребрну медаљу освојену на Олимпијским играма, Параолимпијским играма или Шаховској олимпијади.
  5. Члан 2. ст. 3. и 4. је предвиђао да се национално спортско признање може доделити истом спортисти или тренеру само једном и да се званично уручује на Дан државности Републике Србије.
  6. Чланом 3. је, између осталог, било прописано да су спортисти и играчи, држављани Републике Србије, који су као репрезентативци Републике Србије освојили медаљу на Олимпијским играма, Параолимпијским играма, Шаховској олимпијади, или на светском или европском првенству у олимпијском спорту или шаху, такође имали право на једнократну новчану награду у складу са уредбом.
  7. Чланом 4. став 1. је било прецизирано да се екипи која је освојила медаљу у екипном спорту на Олимпијским играма, Параолимпијским играма или шаховској олимпијади исплаћује 400.000 евра у динарској противвредности за златну медаљу, 350.000 евра у динарској противвредности за сребрну медаљу, а за бронзану медаљу 300.000 евра у динарској противвредности.
  8. Члан 4. став 2. је предвиђао, између осталог, да за медаљу освојену на Олимпијским играма или Параолимпијским играма у појединачним спортовима спортисти лично имају право на једнократну новчану награду у износу од 15% суме наведене у горе споменутом члану 4. став. 1.
  9. Чланом 4. ст. 4. и 5. је било предвиђено да се за медаљу коју екипа освоји на Олимпијским играма или Параолимпијским играма једнократна новчана награда прилагоди узимајући у обзир величину самог тима. Такође је наведен тачан метод обрачуна за такав поступак.
  10. Чланом 7. је, између осталог, било предвиђено да национална спортска признања из члана 2. став 2. ове уредбе, као и једнократну новчану награду, додељује Влада на предлог министарства надлежног за спорт, те да би спортиста или играч имао право на доживотно месечно новчано примање када наврши 35 година.
  11. Ова уредба је 2009. године стављена ван снаге и замењена другом уредбом која је регулисала исту материју. Друге уредбе о овом питању и њихове измене и допуне донете су 2013, 2015, 2016, 2017. и 2019. године. Уредбом из 2009. године, између осталог, утврђено је да ће спортисти и играчи који су освојили медаљу до 15. априла 2009. године имати право на признања и награде предвиђене ранијим прописима, односно уредбом сажетом у горе наведеним ст. 24–33.

II. ЗАКОН О ЗАБРАНИ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БРОЈ 22⁄09)

  1. Члан 43. прописује различите облике судског обештећења који су доступни жртвама дискриминације, укључујући и оне на основу инвалидитета. Оне обухватају забрану и утврђењекао што је признавање претрпљене дискриминације и њена забрана у будућности, као и надокнада за било какву материјалну и нематеријалну штету. Такође се може наложити објављивање пресуде грађанског суда која је донета у овом контексту у медијима.
  2. Овај закон је ступио на снагу 7. априла 2009. године и од тада је једном измењен, 2021. године.

III. ЗАКОН О ОПШТЕМ УПРАВНОМ ПОСТУПКУ; ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ САВЕЗНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ” – „СЛУЖБЕНИ ЛИСТ СРЈ”, БР. 33/97 И 31/01)

  1. Члан 208. став 1. је предвиђао, између осталог, да је у случајевима када пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак орган управе дужан је да усвоји решење у року од месец дана од дана када је подносилац поднео захтев. У свим осталим случајевима, орган управе је морао да донесе решење у року од два месеца.
  2. Члан 208. став 2. је омогућавао подносиоцу о чијем захтеву није одлучено у роковима утврђеним у претходном ставу да уложи жалбу, као да је његов или њен захтев одбијен. Када жалба није дозвољена, подносилац захтева је имао право да непосредно покрене управни спор пред надлежним судом.
  3. Овај закон је накнадно измењен 2010. године, те је на крају и укинут и замењен другим прописима 2016. године.

IV. ЗАКОН О УПРАВНИМ СПОРОВИМА (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ СРЈ”, БРОЈ 46⁄96)

  1. Члан 6. је предвиђао да се управни спор може покренути само против „управног акта”, који је био акт/решење коју је донео државни орган приликом утврђивања нечијих права и обавеза у вези са „управним питањем”. Међутим, члан 9. став 1. предвиђао је, између осталог, да се управни спор не може покренути у вези са питањима у којима је „судско обештећење” „обезбеђено ван [контекста] управног спора”.
  2. Чланови 8. и 24. су предвиђали, између осталог, да је подносилац који је поднео захтев органу управе имао право да покрене управни спор пред судом у следећим ситуацијама:
  3. (а) У случају да жалбени орган не усвоји одлуку по његовој или њеној жалби у року од шездесет дана, односно у краћем року ако је тако предвиђено законом, подносилац је могао да понови захтев, те уколико жалбени орган одбије да донесе одлуку у додатном року од седам дана, подносилац захтева је имао право да покрене управни спор.
  4. (б) У складу са, mutatis mutandis, условима наведеним горе под (а), уколико првостепени управни орган није донео решење и није било права на жалбу, подносилац захтева је могао директно да покрене управни спор.
  5. (в) Уколико првостепени управни орган није усвојио решење по захтеву подносиоца у року од шездесет дана, односно у краћем року ако је тако предвиђено законом, у вези са питањима за које жалба није искључена, подносилац је имао право да поднесе наведени захтев апелационом органу управе. Уколико је тај орган донео одлуку, подносилац захтева је имао право да покрене управни спор против њега, а уколико није, подносилац је могао да покрене управни спор у складу са, mutatis mutandis, условима наведеним горе под (а).
  6. Овај закон је укинут и замењен другим прописима 30. децембра 2009. године.

ПРАВО

I. СПАЈАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

  1. Имајући у виду сличност предмета наведених представки, Суд сматра да је прикладно да их разматра заједно и да донесе једну пресуду. 

II. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БР. 12

A. Опсег предмета

  1. Подносиоци представке су слепи шахисти и држављани Србије који су освајали медаље за Југославију на међународном нивоу, посебно на Шаховској олимпијади слепих. Они су се жалили да су их српске власти дискриминисале тако што су им ускраћене одређене новчане награде, односно доживотна месечна новчана примања, као и једнократна новчана награда (видети горе наведене ст. 24–33.), за разлику од свих других спортиста и шахиста, укључујући шахисте са здравим видом, односно друге спортисте или играче са инвалидитетом, који су освојили слична међународна признања.
  2. Подносиоци представке су се исто тако жалили да су као део горенаведене наводне дискриминације, укључујући пропуст српских власти да формално признају њихова достигнућа доделом почасне дипломе (видети горе наведени став 25.)., претрпели штетне последице по своју репутацију.
  3. Ове притужбе су достављене Влади на основу члана 14. Конвенције, тумачене у вези са чланом 8. и чланом 1. Протокола бр. 1, као и према члану 1. Протокола бр. 12.
  4. Међутим, имајући у виду суштину притужби подносилаца представке и релевантни контекст, Суд, будући да је он тај који подводи чињенично стање под одговарајућу правну норму (видети Радомиља и други против Хрватске [Вв. ], бр. 37685/10 и 22768/12, ставови 114. и 126, ЕСЉП 2018), сматра да све притужбе у овом случају морају испитати само са становишта члана 1. Протокола бр. 12. (видети, mutatis mutandis, Napotnik против Румуније, бр. 33139/13, став 52, 20. октобар 2020. године). Та одредба гласи:

„1. Уживање било ког права утврђеног законом биће обезбеђено без дискриминације по било ком основу као што су пол, раса, боја кожа, језик, вера, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност са националном мањином, имовина, рођење или било који други статус.

2. Нико не сме бити дискриминисан од стране било којег јавног органа по било ком основу као што су они наведени у ставу 1.” 

Б. У погледу притужби подносилаца представки да су били дискриминисани ускраћивањем одређене финансијске награде (видети горе наведени 44. став)

1. Прихватљивост

(a) Надлежност суда ratione materiae

  1. Влада је тврдила да, пошто шаховска олимпијада слепих није била међу такмичењима наведеним у Уредби о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта, подносиоци представке сходно томе нису имали право да стекну било какву новчану корист у вези са тим.
  2. Подносиоци представке су тврдили да су морали да приме исте награде као и сви остали спортисти и играчи, укључујући шахисте са здравим видом, којима су додељена слична међународна признања.
  3. На почетку, с обзиром на питање применљивости своје надлежности ratione materiae, Суд понавља да треба поштовати опште правило поступања са представкама и да релевантну анализу треба извршити у фази оцене прихватљивости осим ако не постоји посебан разлог да се ово питање придружи меритуму (видети Denisov против Украјине [Вв], бр. 76639/11, став 93, 25. септембар 2018. године). Такав посебан разлог не постоји у овом предмету, и стога питање применљивости члана 1. Протокола бр. 12. треба да се испита у фази оцене допуштености.
  4. Суд понавља да док члан 14. Конвенције забрањује дискриминацију у контексту уживања „права и слобода утврђених [Конвенцијом]”, члан 1. Протокола бр. 12 уводи општу забрану дискриминације (видети Сејдић и Финци противе Босне и Херцеговине [Вв], бр. 27996/06 и 34836/06, став 53, ЕСЉП 2009, и Баралија против Босне и Херцеговине, бр. 30100/18, став 45, 29. октобар 2019. године).
  5. Важно је нагласити да члан 1. Протокола бр. 12 проширује опсег заштите не само на „свако право утврђено законом”, као што би текст става 1. могао да сугерише, већ и на више од тога. Ово посебно произилази из става 2, који даље предвиђа да нико не може бити дискриминисан од стране јавног органа (видети Савез цркава „Ријеч живота” и други против Хрватске, бр. 7798/08, став 104, 9. децембра 2010. године и Napotnik, цитиран горе, став 55.). Према Образложењу члана 1. Протокола бр. 12, обим заштите те одредбе односи се на четири категорије случајева, посебно када је лице дискриминисано:

”i. у уживању било ког права посебно додељеног појединцу према националном закону;

ii. у уживању права које се може закључити из јасне обавезе јавног органа према националном закону, односно када је јавни орган у обавези према националном закону да се понаша на одређени начин;

iii. од стране органа јавних органа у вршењу дискреционих овлашћења (на пример, давање одређених субвенција);

iv. било којим другим чином или пропустом органа јавне власти (на пример, понашањем службеника приликом спровођења закона у циљу контролисања нереда).”

Образложење даље појашњава да:

„...се сматрало непотребним прецизирати који су од ова четири елемента обухваћени првим ставом члана 1, а који другим. Ова два става су комплементарна и њихов комбиновани ефекат је такав да су сва четири елемента обухваћена чланом 1. Такође треба имати на уму да разлике између одговарајућих категорија i-iv нису јасне и да домаћи правни системи могу имати различите приступе када је реч о томе који предмет спада у коју категорију.”

  1. Стога, да би утврдило да ли је члан 1. Протокола бр. 12 примењив, Суд мора установити да ли притужбе подносилаца представке спадају у једну од четири категорије наведене у Образложењу (видети горе цитиране предмете Савез цркава „Ријеч живота” и други, став 105. и Napotnik, став 56.).
  2. С тим у вези, Суд примећује да домаћи закон (видети горе наведене ст. 24–32), како га тумаче домаћи судови (видети горе наведене ст. 15, 17. и 19.), предвиђа да су само шахисти који су освојили медаље на шаховској олимпијади, иначе организованој само за шахисте са здравим видом, имали право на одређене финансијске награде, чиме су ефективно били дисквалификовани сви остали шахисти, укључујући и они који су, попут подносилаца представке, освојили своје медаље на шаховској олимпијади слепих. Из тога произилази да су српске власти, када су одлучивале да усвоје овакву законску регулативу, јасно искористиле своје дискреционо право на начин да различито третирају слепе шахисте и здраве шахисте, упркос томе што су освојили слична међународна признања. Сходно томе, Суд не може а да не закључи да притужбе подносилаца представке спадају у категорију (iii) потенцијалне дискриминације како је предвиђено Образложењем (видети горе наведени став 52.).
  3. Имајући у виду горе наведено, члан 1. Протокола бр. 12 је применљив на чињенице из притужби подносилаца представке, стога имплицитни приговор Владе у вези са тим мора да се одбаци.

(б) Исцрпљивање домаћих правних лекова

(i) Поднесци странака

  1. Влада је тврдила да подносиоци представке нису искористили постојећи и ефикасан домаћи правни лек. Конкретно, као што су приметили и сами домаћи грађански судови, подносиоци представке су требали прописно да покрену управни спор на основу својих притужби у вези са националним наградама за спортско признање (видети горе наведене ст. 13, 15. и 37–42.). Штавише, Влада је истакла да су подносиоци представке очигледно били свесни овог начина обештећења, али су из неког разлога одлучили да не наставе тим путем (погледати горе наведени став 9.).
  2. Подносиоци представке су навели да су испоштовали услов исцрпљивања, нарочито зато што су се њихове притужбе тицале дискриминације и што су у том погледу поднели грађанску тужбу услед истог (видети горе наведени став 35,).

(ii) Процена суда

(α) Релевантна начела

  1. Суд понавља да правило исцрпљивања домаћих правних лекова из члана 35. Конвенције обавезује оне који желе да покрену случај против неке државе пред Судом да прво искористе правна средства предвиђена националним правним системом. Сходно томе, државе су ослобођене да одговарају за своја дела пред међународним телом пре него што су имале прилику да исправе питање на домаћем нивоу (видети Вучковић и други против Србије (прелиминарни приговор) [Вв], бр. 17153/11 и 29 других, став 70, 25. март 2014).
  2. Обавеза исцрпљивања домаћих правних средства стога захтева од подносиоца представке да на уобичајен начин употреби правне лекове које су доступни и довољни у вези с његовим или њеним притужбама у погледу Конвенције. Постојање дотичних правних лекова мора бити довољно извесно не само у теорији већ и у пракси, јер у супротном њихова доступност и делотворност могу доћи у питање (видети Вучковић и други, горе цитиран, став 71.).
  3. Да би било делотворно, правно средство мора имати способност да директно поправи оспорено стање ствари и да пружи разумне изгледе за успех (видети Balogh против Мађарске, бр. 47940/99, став 30, 20. јул 2004, и Sejdovic против Италије, бр. [Вв], бр. 56581/00, став 46, ЕСЉП 2006-II). Међутим, постојање пуких сумњи у изгледе за успех одређеног правног лека који није очигледно узалудан није ваљан разлог да се не исцрпи тај пут обештећења (видети, на пример, Scoppola против Италије (бр. 2)) [Вв], бр. 10249/03, став 70, 17. септембар 2009. године и Вучковић и други, цитиран горе, став74.).
  4. Пропуст подносиоца представке да искористи расположиви домаћи правни лек или да га правилно искористи (тј. подношењем жалбе барем суштински и у складу са формалним захтевима и роковима утврђеним домаћим законом) ће као исход имати проглашење представке неприхватљивом пред овим судом (видети Вучковић и други, горе цитиран, став 72.).
  5. Суд је, међутим, такође често подвлачио потребу да се примени правило исцрпљености са одређеним степеном флексибилности и без претераног формализма (ibid., став 76, са даљим референцама). На пример, када је више од једног потенцијално делотворног правног лека доступан, од подносиоца представке се захтева да користи само један правни лек по сопственом избору (видети, између многих других случајева, Micallef против Малте [Вв], бр. 17056/06, став 58, ЕСЉП 2009; Nada против Швајцарске [Вв], бр. 10593/08, став 142, ЕСЉП 2012; Göthlin против Шведске, бр. 8307/11, став 45, 16. октобар 2014. године; и O’Keeffe против Ирске [Вв], бр. 35810/09, ст. 109-111, ЕСЉП 2014 (изводи)). Такође, било би, на пример, неоправдано формалистички захтевати од подносилаца представки да искористе правни лек који их чак ни највиши суд њихове земље не би обавезао да исцрпе (видети D.H. и други против Чешке Републике [Вв], бр. 57325 /00, ставови 117. и 118, ЕСЉП 2007-IV).
  6. Што се тиче правних система који обезбеђују уставну заштиту основних људских права и слобода, као што је онај у Србији, обавеза је оштећеног да испита обим те заштите (видети Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 и 30 других, став 51, 1. децембар 2009. године).
  7. Када је реч о терету доказивања, дужност је Владе која тврди неисцрпљивање да увери Суд да је правни лек био делотворан и да је био доступан у теорији и пракси у релевантно време. Чим овај терет доказивања буде задовољен, до подносиоца представке је да докаже да је правно средство које је понудила Влада заправо било исцрпљено, односно да је из неког разлога било неадекватно и неделотворно у одређеним околностима случаја или да постоје посебне околности које изузимају њега или њу од таквог наведеног захтева (видети горе наведен предмет Вучковић и други, став 77, са даљим референцама).

(β) Примена општих начела на конкретан случај

  1. Осврћући се на овај случај, Суд примећује да се, како су сами подносиоци представке изјавили, сама суштина њихових притужби односила на наводе о дискриминацији (видeти горе наведене ст. 44. и 57.). У тим околностима не може се сматрати неразумним да су захтевали обештећење на основу националног антидискриминационог законодавства, које је посебно предвиђало различите облике забране и/или деклараторне олакшице жртвама таквог поступања, као и компензацију за било коју претрпљену материјалну и нематеријалну штету (видети горе наведени став 35; видети такође, mutatis mutandis, Вучковић и други, горе цитиран, став 78.).
  2. Штавише, управни спор не би понудио, у врло специфичним околностима овог случаја, разумније изгледе за успех у поређењу са грађанском тужбом (видети горе наведене ст. 60. и 62.). Влада, са своје стране, није пружила никакву релевантну домаћу судску праксу која показује да је било који други подносилац захтева икада добио обештећење предузимањем сличног правног пута, односно покретањем тужбе због дискриминације у вези са системом доделе спортских признања (видети горе наведени став 64.).
  3. Подносиоци представке су на крају, иако неуспешно, тестирали обим заштите основних људских права и слобода коју пружа Уставни суд, уз напомену да је Суд од 7. августа 2008. године сматрао да је уставна жалба, у начелу, делотворни домаћи правни лек у смислу члана 35. став 1. Конвенције (видети Вучковић и други, цитиран горе, став 61.). Уставном суду је тако дата могућност да прошири ову заштиту путем тумачења (видети горе наведени став 63; видети и Вучковић и други, горе цитиран, став 84, са даљим референцама), међутим, у овом случају је установљено да није било дискриминације. Међутим, Суд на наведени начин није одбацио притужбе подносилаца представке образложењем да нису на одговарајући начин исцрпели ниједан други, ранији, делотворан правни лек, укључујући поступак управног спора, као што је могао да учини (видети горе наведени став 19.). Стога би такође било неоправдано формалистички уколико би Суд сада сматрао супротно наведеном (видети горе наведени став 62. in fine; видети такође, mutatis mutandis, Драган Петровић против Србије, бр. 75229/10, ст. 55. и 57, 14. април 2020. године).
  4. Имајући у виду горе наведено, приговор Владе о неисцрпљивању домаћих правних лекова, у смислу члана 35. став 1. Конвенције, мора се одбацити.

(в) У погледу других основа неприхватљивости

  1. Суд констатује да притужбе подносилаца представке нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3. Конвенције. Такође констатује да нису неприхватљиве по било ком другом основу. Стога се морају прогласити прихватљивим.

2. Основаност

(а) Поднесци странака

  1. Подносиоци представки су у суштини поново потврдили своје притужбе као што је наведено у горе наведеном ставу 44. Они су наставили да тврде да Тужена држава и даље дискриминише слепе шахисте на основу њиховог сензорног оштећења, без обзира на њихова неспорна спортска достигнућа.
  2. Влада је тврдила да подносиоци представки нису претрпели никакву дискриминацију у овом предмету. Уредба о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта имала је одређене циљеве, а посебно признање само највиших спортских достигнућа на најважнијим такмичењима. Приликом одлучивања које спортове треба укључити, коришћено је неколико критеријума: (i) популарност спорта и његове традиције у Србији; (ii) међународни значај спорта; (iii) његов допринос „развоју и афирмацији” угледа земље; (iv) потреба да се направи разлика између „олимпијских и неолимпијских спортова”; и (v) буџетска ограничења земље.
  3. Влада је даље истакла да иако шах није олимпијски спорт, Међународни олимпијски комитет је признао ФИДЕ као врховни орган одговоран за унапређење шаха. ФИДЕ је такође усвојила правила игре и под својим окриљем организовала шаховске олимпијаде, светска првенства и друга такмичења. Шах је стога био укључен међу спортове наведене у Уредби о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта, међутим, шаховска олимпијада слепих није. С тим у вези, Влада је констатовала да је било и много других значајних такмичења која нису била обухваћена на основу горе наведених критеријума. Између осталих, на пример, искључени су аматери, млађи спортисти и ветерани. Најважније, иако је омладинска репрезентација Србије (до 20 година) освојила Светско првенство у фудбалу 2015. године, што је био велики успех у српском контексту и подвиг који је одушевио читаву нацију, чланови овог тима нису имали право да приме било које национално спортско признање.
  4. Влада је на крају подржала образложење Врховног касационог суда и Уставног суда, укључујући и разлоге да није било доказа да је било који други слепи шахиста икада добио предметну награду националног признања, што подразумева да су стога сви слепи шахисти третирани једнако (видети горе наведене ст. 17. и 19.).

(б) Процена суда

(i) Релевантна начела

  1. Без обзира на разлику у опсегу између члана 14. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 12, значење појма „дискриминација” у члану 1. Протокола бр. 12 требало је да буде идентично оном у члану 14. (видети ст. 18. и 19. Образложење Протокола бр. 12). Примењујући исти термин према члану 1. Протокола бр. 12, Суд стога не види разлог да одступи од устаљеног тумачења „дискриминације” (видети Сејдић и Finci, цитиран горе, став 55, и Napotnik, горе цитиран, став 69.).
  2. Даље се може закључити да су, у начелу, исти стандарди које је развио Суд у својој судској пракси у вези са заштитом коју пружа члан 14. примењиви на предмете покренуте према члану 1. Протокола бр. 12. (видети, на пример, Napotnik, горе цитиран, став 70.).
  3. У том смислу, Суд понавља да само разлике у третману засноване на препознатљивој карактеристици, или „статусу”, могу представљати дискриминацију у смислу члана 14. (видети Fábián против Мађарске [Вв], бр. 78117/13, став 113, 5. септембар 2017. године), што укључује дискриминацију на основу инвалидитета (видети, на пример, Glor против Швајцарске, бр. 13444/04, став 80, ЕСЉП 2009). Штавише, да би се појавило питање према члану 14, мора постојати разлика у третману особа у аналогним или релевантно сличним ситуацијама (видети Molla Sali против Грчке [Вв], бр. 20452/14, став 133, 19. децембар 2018. године). Таква разлика у третману је дискриминаторна ако нема објективно и разумно оправдање, или другим речима, ако не тежи легитимном циљу или ако не постоји разуман однос сразмерности између употребљених средстава и циља који се жели остварити ((ibid., став 135.).
  4. Штавише, у случајевима који се односе на притужбу по члану 14. Конвенције узетим у вези са чланом 1. Протокола бр. 1, иако потоња одредба, на пример, не укључује право на примање социјалног осигурања било које врсте, ако Држава одлучи да створи шему бенефиција, она то мора учинити на начин који је компатибилан са чланом 14. (видети, на пример, Stummer против Аустрије [Вв], бр. 37452/02, став 83, ЕСЉП 2011, и Fábián, цитиран горе, став 117, оба са даљим референцама).
  5. Државе уговорнице такође уживају одређено поље слободне процене приликом оцењивања да ли и у којој мери разлике у иначе сличним ситуацијама оправдавају различит третман. Опсег овог поља може варирати у зависности од околности, предмета и његове позадине (видети, на пример, Stummer, цитиран горе, став 88.). У случајевима који се тичу инвалидитета, поље слободне процене држава у успостављању различитог правног третмана за особе са инвалидитетом се сматра значајно смањеним (видети Glor, цитиран горе, став 84.).
  6. Позивајући се посебно на Препоруку 1592 (2003) о пуној социјалној инклузији особа са инвалидитетом, коју је усвојила Парламентарна скупштина Савета Европе 29. јануара 2003. године, као и Конвенцију Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом, усвојену 13. децембра 2006, Суд је изнео мишљење да је постојао европски и светски консензус о потреби заштите особа са инвалидитетом од дискриминаторског третмана (видети Glor, цитиран горе, став 53.). Ово је укључивало обавезу држава да обезбеде „разумно прилагођавање” како би се особама са инвалидитетом омогућила могућност да у потпуности остваре своја права, а пропуст да то учине представљао је дискриминацију (видети, између осталог, Enver Şahin против Турске, бр. 23065/12, ст. 67–69, 30. јануар 2018; Çam против Турске, бр. 51500/08, ст. 65–67, 23. фебруар 2016; и G.L. против Италије, бр. 59751/160, ст. 60–66, 10. септембар 2020. године).
  7. Када је реч о терету доказивања, Суд је сматрао да након што подносилац представке докаже да је подвргнут различитом третманом, на Влади је да покаже да је разлика у третману била оправдана (видети, на пример, Molla Sali, цитиран горе, став 137, и Vallianatos и други против Грчке [Вв], бр. 29381/09 и 32684/09, став 85, ЕСЉП 2013 (изводи)).

(ii) Примена ових начела на овај случај

(α) Да ли је било разлике у погледу третмана

  1. Суд примећује да се предметне притужбе односе на одлуку Тужене државе да подносиоцима представке не обезбеди најмање једну финансијску корист, односно доживотну месечну новчану накнаду, коју би добили да су освојили медаље на такмичењима као особе здравог вида, а не као слепи шахисти. Конкретно, ова корист је требало да се исплаћује шахистима са здравим видом за освајање медаља на шаховској олимпијади, али не и слепим шахистима за освајање медаља на шаховској олимпијади слепих, при чему је прво такмичење наведено у уредби, али друго такмичење у њему није изричито споменуто (видети горе наведене ст. 24. и 25.). Ситуација са једнократном исплатом у готовини, међутим, изгледа мање јасна јер се члан 3. Уредбе односи само на особе које су освојиле медаље за Србију, а не и за Србију и Југославију (упоредити и супротставити горе наведене ст. 24. и 29; истовремено, међутим, видети и горе наведени став 12. у прилог афирмативног става о овом питању који је изнео Основни суд у Новом Саду 1. априла 2010. године).
  2. Према томе, подносиоци представки су барем делимично различито третирани на основу разлике обухваћене чланом 1. Протокола бр. 12, односно њиховог инвалидитета (видети, mutatis mutandis, горе наведене ст. 75. и 76.).

(β) Да ли су две групе лица биле у упоредивим ситуацијама

  1. С обзиром на наведено, подносиоци представки, као слепи шахисти који су своје медаље освојили на шаховској олимпијади слепих, с једне стране, и шахисти здравог вида који су своје медаље освојили на шаховској олимпијади, с друге стране, морају се према мишљењу Суда посматрати као две групе лица која се баве истом делатношћу, односно играњем шаха, и, поред тога, као две групе чији су чланови стекли нека од најзначајнија међународна признања.
  2. Из тога произилази да се слепи шахисти и шахисти са здравим видом, у контексту овог случаја и у смислу судске праксе Суда, морају сматрати двема групама лица у аналогним или релевантно сличним ситуацијама (видети горе наведене ст. 75. и 76.).

(γ) Да ли је постојало објективно и разумно оправдање

  1. Влада је изнела аргументацију да је Уредба о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта следила оправдан циљ, конкретно признање само највиших спортских достигнућа на најважнијим такмичењима. Тачни релевантни критеријуми на које се позива Влада наведени су у горе наведеном ставу 71.
  2. У том контексту, Суд на почетку понавља да иако члан 1. Протокола бр. 12. не укључује право на исплату било које врсте давања, ако држава одлучи да обезбеди одређену бенефицију, она то мора учинити на начин који је компатибилан са овом одредбом (видети горе наведене ст. 75. и 77.). Другим речима, и у контексту овог предмета, с обзиром на то да је Тужена држава одлучила да успостави систем признавања и награђивања спортских достигнућа, морала је то да учини на начин који би био у складу са чланом 1. Протокола бр. 12.
  3. Штавише, иако је очигледно било легитимно да се српске власти усредсреде на највиша спортска достигнућа и најважнија такмичења, Суд примећује да Влада није показала зашто би несумњиво значајна признања која су подносиоцима представки, као слепим шахистима, додељена била мање „популарна” или „међународно значајна” од сличних медаља које су освојили шахисти са здравим видом (видети горе наведени став 80.). И заиста, у свом писму упућеном Министарству омладине и спорта, IBCA је, између осталог, навела да се слепи шахисти, на основу својих резултата, „налазе на јединственој званичној листи ФИДЕ заједно са шахистима без оштећења вида” и затражила да се према њима поступа „у складу са основним постулатима етике и фер-плеја у спорту” (видети горе наведени став 21.). У сваком случају, по мишљењу Суда, незамисливо је да „престиж” игре или спорта као таквог, укључујући на пример неке од најпопуларнијих спортова као што су фудбал, кошарка или тенис, зависи само од тога да ли га практикују особе са или без инвалидитета. Заиста, Суд примећује да је сама уредба доделила исти значај Олимпијским и Параолимпијским играма и да се стога сматрало да достигнућа спортиста инвалида и спортисткиња у дотичним спортовима заслужују једнако признање.
  4. Такође, у смислу доприноса шаха „развоју и афирмацији” угледа земље, равноправан третман слепих шахиста и шахиста са здравим видом за слична достигнућа, како у српском законодавству, тако и у пракси, могао је само да допринесе унапређењу угледа земље у иностранству и промоцији инклузивности у земљи.
  5. Влада је такође покушала да направи разлику између олимпијских и неолимпијских спортова, али ова разлика није релевантна у садашњем контексту јер Шаховска олимпијада за шахисте са здравим видом, која је била међу наведеним такмичењима у уредби, нити Шаховска олимпијада слепих за слепе шахисте, која није укључена у исту уредбу, нису били део Олимпијских или Параолимпијских игара које су организовали Међународни олимпијски комитет, односно Међународни параолимпијски комитет (видети горе наведени став 23.).
  6. Што се тиче буџетских ограничења на која се позива Влада, Суд примећује да је, очигледно, да од свих освајача медаља и шампиона током година, што је укупно око 400 особа, укључујући и шахисте здравог вида, само су слепим шахистима ускраћена национална признања у спорту (видети горе наведени став 22). Стога, додавање ових четири подносилаца представки наведеном броју очигледно не би могло да угрози финансијску стабилност земље, поготово зато што исто тако нема никаквих сугестија да је освајање медаље на Шаховској олимпијади слепих, уопштено говорећи, лако достижно достигнуће, које би могло да допринесе додели многих других будућих права.
  7. Коначно, Суд сматра Владине тврдње да нема доказа да је било који други слепи шахиста икада примио дотичну награду националног признања (видети горе наведени став 73.) ирелевантним у контексту разлике у третману између шахиста здравог вида и слепих шахиста када је реч о њиховом праву на спортско признање.

(δ) Закључак

  1. Имајући у виду горе наведено и без обзира на поље слободне процене државе, Суд не може а да не закључи да није било „објективног и разумног оправдања” за различит третман подносилаца представки само на основу њиховог инвалидитета, при чему се подразумева да је споменуто поље значајно смањено у овом конкретном контексту (видети горе наведене ст. 75. и 78.). Сходно томе, дошло је до кршења члана 1. Протокола бр. 12.

В. Што се тиче притужби подносилаца представки да су као део горе утврђене дискриминације, као и недостатак воље српских власти да формално признају њихова достигнућа кроз почасну диплому, претрпели штетне последице по своју репутацију (видети горе наведени став 45.)

  1. Имајући у виду чињенице у предмету и поднеске странака, као и своје налазе изнете у горе наведеним ст. 81–92., Суд сматра да није потребно даље испитивати ни прихватљивост нити основаност ових притужби према члану 1. Протокола бр. 12 (видети, на пример и mutatis mutandis, Kaos GL против Турске, бр. 4982/07, став 65, 22. новембар 2016, и Актива ДОО против Србије, бр. 23079/11, став 89, 19. јануар 2021. године).

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Члан 41. Конвенције гласи:

„Када Суд утврди кршење Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.” 

A. Штета

  1. Подносиоци представки су се позвали на пресуде Основног суда у Новом Саду од 1. априла 2010. године, односно 14. новембра 2011. године, посебно на обештећење које им је додељено због материјалне и нематеријалне штете коју су наводно претрпели (видети горе наведене ст. 12. и 14.), те су додали да „[би] слепи шахисти такође [требало да] имају право на новчану награду као и на редован месечни приход” за своја достигнућа.
  2. Влада је оспорила та потраживања.
  3. Суд сматра да су подносиоци представке сигурно претрпели неку нематеријалну штету. Узимајући у обзир природу кршења утврђеног у овом случају, те дајући своју процену на правичној основи, у складу са чланом 41. Конвенције, Суд досуђује сваком подносиоцу представке износ од EUR 4.500 у вези с тим, као и надокнаду било којих пореза који се могу наплатити на тај износ.
  4. Када је реч о материјалној штети, Влада мора сваком подносиоцу представки да исплати остварене и све будуће финансијске бенефиције и/или награде на које би имали право да су били шахисти здравог вида који су за Југославију освојили релевантну медаљу на Шаховској олимпијади за шахисте са здравим видом (видети горе наведене ст. 24–34.), као и све важеће домаће затезне камате искључиво у вези с обрачунатим бенефицијама и/или наградама (видети, mutatis mutandis, Грудић против Србије, бр. 31925/08, став 92, 17. април 2012. године).

Б. Трошкови и издаци

  1. Подносилац представке није пријавио никакве трошкове или издатке. Сходно томе, Суд не додељује никакву накнаду по овом основу.

В. Затезна камата

  1. Суд сматра да је прикладно да затезна каматна стопа буде заснована на граничној каматној стопи Европске централне банке, плус три процентна поена.

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД,

1. Једногласно одлучује да споји представке;

2. Једногласно проглашава прихватљивим притужбе према члану 1. Протокола бр. 12, у вези са наводима да су подносиоци представке били дискриминисани тако што су им ускраћене одређене финансијске награде;

3. Пресуђује, са пет гласова према два, да је у овом погледу дошло до повреде члана 1. Протокола бр. 12;

4. Закључује, једногласно, да нема потребе да се испитује прихватљивост или основаност преосталих притужби према члану 1. Протокола бр. 12;

5. Пресуђује, са пет гласова према два,

(а) да Тужена држава треба да исплати сваком подносиоцу представке, у року од три месеца од дана када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, EUR 4.500 (четири хиљаде пет стотина евра), као и било који порез који се може наплатити на име нематеријалне штете, који ће бити конвертовани у националну валуту Тужене државе по курсу који ће важити на дан измирења;

(б) да Тужена сваком подносиоцу представке мора да исплати, на име претрпљене материјалне штете, настале и све будуће финансијске бенефиције и/или награде на које би имали право да су били шахисти здравог вида с освојеном релевантном медаљом за Југославију на шаховској олимпијади за шахисте са здравим видом, као и све важеће домаће затезне камате само у вези са стеченим бенефицијама и/или наградама;

(в) да од истека наведених три месеца до измирења, камата на горе наведени износ под (а) буде платива по стопи која је једнака граничној каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, уз додатак од три процентна поена;

6. Одбацује, једногласно, остале захтеве подносилаца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику 25. јануара 2022. године, у складу с правилом 77. ставови 2. и 3. Пословника о раду суда.

Stanley Naismith
секретар одељења

Jon Fridrik Kjølbro
председник

У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и Правилом 74. став 2. Пословника Суда, засебна мишљења судија Kjølbro и Koskelo су приложена уз ову пресуду.

J.F.K.

S.H.N.  

ЗАЈЕДНИЧКО ОДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈА KJØLBRO И KOSKELO 

1. Нажалост, нисмо били у могућности да се сложимо са закључком већине у Већу, у смислу да је у овом предмету дошло до повреде члана 1. Протокола бр. 12. По нашем мишљењу, приступ већине открива низ недостатака у анализи. Ово је забрињавајућа ствар која се протеже даље од овог случаја, будући да су слабости у методологији праћене ризиком да се створи шири проблем у случајевима који покрећу питања наводне дискриминације.

2. Подносиоци представке тврде да су жртве дискриминације по основу инвалидитета, јер им, као српским освајачима медаља на „Шаховској олимпијади слепих”, нису додељене исте финансијске бенефиције које је Тужена држава доделила српским освајачима медаља на неким другим међународним спортским такмичењима.

3. Слажемо се да се члан 1. Протокола бр. 12 може сматрати применљивим у овом случају. Заиста, ово је једина одредба Конвенције према којој би ове притужбе могле бити прихватљиве, јер околности не доводе до било каквог „поседовања” које би могло да доведе случај у делокруг члана 14. у вези са чланом 1. Протокола. бр. 1.

4. Према члану 1. Протокола бр. 12, који предвиђа шири обим заштите, свако право утврђено законом обезбеђује се без дискриминације по било ком од набројаних основа (став 1. наведене одредбе). Штавише, став 2. забрањује дискриминацију од стране било ког јавног органа по било ком основу из става 1. Подносиоци представке сматрају да је њихово искључење из система финансијског награђивања предвиђеног релевантним уредбама (видети ст. 24–34, пресуде) представљало забрањену дискриминацију на основу њиховог инвалидитета. Стога се поставља питање да ли поступање према подносиоцима представке у садашњем контексту заиста доводи до дискриминације која је забрањена чланом 1. Протокола бр. 12.

5. Подсећамо да Образложење ове одредбе (цитирано у ставу 52. пресуде) наводи четири категорије ситуација у којима може настати забрањена дискриминација, и то:

„i. у уживању било ког права посебно додељеног појединцу према националном закону;

ii. у уживању права које се може закључити из јасне обавезе јавног органа према националном закону, односно када је јавни орган у обавези према националном закону да се понаша на одређени начин;

iii. од стране органа јавних органа у вршењу дискреционих овлашћења (на пример, давање одређених субвенција);

iv. било којим другим чином или пропустом органа јавне власти (на пример, понашањем службеника приликом спровођења закона у циљу контролисања нереда).”

6. Већина сматра да овај случај спада у трећу категорију, односно вршење дискреционих овлашћења. Напомињемо да је оспорено дискреционо овлашћење у конкретном случају примењено у контексту и на нивоу Владине законске регулативе о спортским наградама, које се додељују из јавних средстава. Дакле, овај случај се не односи на вршење дискреционих овлашћења делегираних управним органима, већ на вршење дискреционог права на законском нивоу. Иако ова тачка не би учинила члан 1. Протокола бр. 12 неприменљивим, по нашем мишљењу, она мора бити узета у обзир у даљој процени да ли поступање према подносиоцима представке, које је било у складу са оспореним законским оквиром, представља забрањену дискриминацију према одредби ове Конвенције.

7. Према утврђеној схеми анализе Суда, прво питање за разматрање је да ли су подносиоци представке били у релевантно сличној ситуацији са категоријама лица која имају право на дотичне финансијске награде.

8. Као што је Суд раније закључио, разлика у третману може покренути питање са становишта забране дискриминације само ако су лица која су подвргнута таквом различитом третману у релевантно сличној ситуацији, узимајући у обзир елементе који карактеришу њихове околности у конкретном контексту. Елементи који карактеришу различите ситуације и одређују њихову упоредивост, заузврат, морају се проценити у светлу предмета и сврхе мере која прави дотичну разлику (видети Fábián против Мађарске [Вв], бр. 78117/13, став 121, 5. септембар 2017. године).

9. У конкретном случају, питање мере се односи на Владино признавање спортских достигнућа, који су српски држављани постигли на појединим такмичењима на највишим светским нивоима, кроз конкретне новчане награде. Мера ове природе је, од самог почетка, инхерентно селективна и дискрециона у погледу такмичења која би могла бити одабрана за укључивање у такав систем награђивања. Претпоставља се да улогу играју фактори као што су обим глобалног и националног учешћа у релевантним дисциплинама, ниво такмичења, пажња јавности коју привлаче ова такмичења, те повезани допринос освајача медаља имиџу и слави земље. Може се приметити да су у оспореном српском систему награђивања и олимпијски и параолимпијски спортови укључени без ограничења, док, на пример, дисциплине као што су крикет, поло, куглање, пикадо или плес нису укључене. Овакво стање ствари указује да критеријуми селекције у погледу укључивања дисциплина у систем награђивања, односно искључење из ње, нису били везани за карактеристике особа које се баве разним спортовима, већ пре за друге факторе који се односе на дисциплине и статус самих такмичења. У сваком случају, јасно је да инвалидитет учесника као такав није служио као критеријум за разликовање у избору квалификованих такмичења, јер су укључене све параолимпијске спортске дисциплине.

10. Дакле, чини се јасним да обим спорног система награђивања за спортска достигнућа није дефинисан позивањем на учеснике и њихове специфичне карактеристике, већ на основу статуса дисциплина и самих такмичења. Стога, сматрамо да се, у светлу природе, предмета и сврхе мере, не може сматрати да су подносиоци представке у релевантно сличној ситуацији са онима у упоредној групи који се могу квалификовати за дотичне финансијске награде.

11. Слично томе, у погледу основа спорне разлике у третману, с обзиром да је систем дефинисан у односу на избор спортских дисциплина и такмичења, а не у смислу разлика између учесника у њима, по нашем мишљењу не може се рећи да је уобичајени тест испуњен. Подсећамо да је, у складу са утврђеном судском праксом Суда, релевантан тест да ли би, без услова права на које се подносилац представке жали, он или она имали право, које се спроводи по домаћем закону, да добију предметну корист (видети Fábián, цитиран горе, став 117.). У овом случају, кључни разлог зашто подносиоцима представке нису додељене дотичне бенефиције није чињеница да су слепи, већ то што такмичења на којима су освојили своје медаље нису била међу онима наведеним за дотично награђивање, што је ситуација која је утицала не само на њих већ и на све освајаче медаља на било ком такмичењу које није било укључено у систем.

12. Што се тиче даље анализе којој је већина приступила, напомињемо да се они нису посебно позабавили питањем да ли је разлика у третману имала легитиман циљ, иако је то стандардни елемент процене у случају када је, како сматра већина, испуњен услов разлике у третману лица у релевантно сличним ситуацијама по забрањеном основу. Напомињемо да је Влада тврдила да је изабрана политика доделе признања само за највиша спортска достигнућа на најважнијим такмичењима имала легитиман циљ. По нашем мишљењу, у контексту као што је овај, који се тиче унутрашње политике у инхерентно селективном и дискреционом пољу, Суду би било тешко да осуди тај циљ као нелегитиман. С тим у вези, поново подвлачимо да избор или искључење квалификованих такмичења није извршено на основу разлика које се односе на карактеристике учесника, већ позивајући се на дате дисциплине и статус такмичења.

13. Такође са забринутошћу примећујемо да, у својој процени да ли је постојало објективно и разумно оправдање за разлику у третману, већина се није упустила ни у какву дискусију о обиму поља слободне процене које се даје државама у контексту као што је садашњи. По нашем мишљењу, питања да ли и како нације треба да признају и награђују достигнућа светске класе у области спорта и како треба да дефинишу категорије дисциплина или такмичења у којима победници могу имати право на одређене награде или бенефиције у том погледу, не спадају у оне ствари у којима је прикладно да Суд врши било какав строги надзор и диктира исходе. Стога би државама требало оставити широко поље слободе када су у питању такве политике.

14. Чак и ако се, супротно нашој претходној анализи, сматра да је захтев за упоредивост ситуација испуњен и да је основ за разлику у третману инвалидитет подносилаца представке, примећујемо да су прихватљива такмичења у суштини дефинисана позивањем на освојене медаље или постављање светског рекорда у олимпијским или параолимпијским спортским дисциплинама (видети став 24. ове пресуде). По нашем мишљењу, с обзиром на широку слободу процене која би требало да се примењује у овом контексту, опсег спорне мере у погледу такмичења која су била обухваћена и оних који су последично изостављени, био је заснован на довољно објективном и разумном оправдању.

15. Укратко, приступ већине у овом предмету није само методолошки погрешан, већ га је и тешко бранити из перспективе улоге Суда као међународног правосудног тела. Обимна одлука усвојена од стране већине посебно је аномална у светлу чињенице да се Веће истог одељења врло недавно нашло принуђено, због преовлађујућег недостатка неопходних средстава, уздржи од разматрања великог броја веома озбиљних жалби које се тичу основних права заштићених чланом 5. Конвенције (видети Turan и други против Турске, бр. 75805/16 и 426 других, 23. новембар 2021. године).

16. Као завршну примедбу, желимо да истакнемо да наше мишљење у овом случају нема никакве везе са нашим личним ставовима о достигнућима и заслугама подносилаца представке у својству слепих шахиста. У потпуности признајемо посебне изазове које су морали да превазиђу у постизању свог изузетног успеха у овој области и искрено поштујемо њихова достигнућа, која веома ценимо. За потребе наше правне и судске процене, међутим, оваква лична мишљења и симпатије не могу и не би смела бити одлучујућа.

17. Из горе наведених разлога, сматрамо да члан 1. Протокола бр. 12. није прекршен у овом случају.

 

ДОДАТАК

Списак предмета

Бр.

Број представке

Назив предмета

Поднето

Подносилац представке
Датум рођења
Место пребивалишта Држављанство

Заступник

1.

29907/16

Неговановић против Србије

19.05.2016. године

БРАНКО НЕГОВАНОВИЋ / 1937. године
Нови Сад / српско

Милина ДОРИЋ

2.

30022/16

Аврам против Србије

19.05.2016. године

Сретко АВРАМ / 1947. године
Нови Сад / српско

Милина ДОРИЋ

3.

30322/16

Марков против Србије

19.05.2016. године

Жива МАРКОВ / 1955. године
Нови Сад / српско

Милина ДОРИЋ

4.

31142/16

Варетић против Србије

19.05.2016. године

Драгољуб БАРЕТИЋ / 1936. године
Нови Сад / српско

Милина ДОРИЋ

 

 

SECOND SECTION

CASE OF NEGOVANOVIĆ AND OTHERS v. SERBIA

(Applications nos. 29907/16 and 3 others – see appended list)

JUDGMENT

Art 1 P12 • Prohibition of discrimination • Discriminatory denial to blind chess players of financial awards granted to sighted players as national sporting recognition for winning similar international accolades • Margin of appreciation considerably reduced when establishing different legal treatment for people with disabilities • “Prestige” of a game or a sport not to be dependent merely on whether practised by persons with or without a disability

STRASBOURG

25 January 2022

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revisions

In the case of Negovanović and Others v. Serbia, The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

 Jon Fridrik Kjølbro, President,
 Carlo Ranzoni,
 Aleš Pejchal,
 Valeriu Griţco,
 Egidijus Kūris,
 Branko Lubarda,
 Pauliine Koskelo, judges,
and Stanley Naismith, Section Registrar,

Having regard to:

the applications (nos. 29907/1630022/1630322/16 and 31142/16) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by four Serbian nationals, Mr Branko Negovanović (“the first applicant”), Mr Sretko Avram (“the second applicant”), Mr Živa Markov (“the third applicant”) and Mr Dragoljub Baretić (“the fourth applicant”), on the date indicated in the appended table;

the decision to give notice of the applications to the Serbian Government (“the Government”);

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 30 November 2021,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

INTRODUCTION

1.  The applications concern alleged discrimination by the respondent State against blind chess players, its own nationals, who had won medals at major international events, compared to all other Serbian athletes and chess players, with or without disabilities, who had won similar accolades, when it came to the enjoyment of certain financial benefits and awards for their achievements as well as a formal recognition thereof.

THE FACTS

2.  A list of the applicants is set out in the appendix, as are the applicants’ personal details, the date of introduction of their applications before the Court and the information regarding their legal counsel, respectively.

3.  The Government were represented by their Agent, Ms Zorana Jadrijević Mladar.

4.  The relevant facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

  1. THE APPLICANTS’ MEDALS AND THE NATIONAL SPORTING ACHIEVEMENTS RECOGNITION AND REWARDS SYSTEM

5.  Between 1961 and 1992 the applicants won a number of medals for Yugoslavia, as part of the national team, at the Blind Chess Olympiads. The highest achievement of the fourth applicant, Mr Dragoljub Baretić, in this competition was a gold medal, while the highest achievements of the first, second and thirds applicants, Mr Branko Negovanović, Mr Sretko Avram and Mr Živa Markov, respectively, were silver medals.

6.  In 2006 the respondent State enacted the Sporting Achievements Recognition and Rewards Decree which provided, under specified circumstances, for a national recognition and rewards system consisting of an honorary diploma, a lifetime monthly cash benefit, and a one-time cash payment (see paragraphs 24-34 below).

  1. THE REQUESTS ADDRESSED TO THE ADMINISTRATIVE AUTHORITIES

7.  On an unspecified date in 2007 the Serbian Chess Federation (Šahovski savez Srbije) recommended that a number of chess players who had won medals in international competitions, including the applicants, be formally proposed to the Government (Vlada Republike Srbije) by the Ministry of Education and Sport (Ministarstvo prosvete i sporta) as persons entitled to the national sporting recognition awards for their achievements (see paragraph 33 below).

8.  Since, unlike the sighted chess players with similar accolades, the applicants had not been formally proposed as persons entitled to such recognition and awards, on 27 February 2007 the Serbian Blind Persons Federation (Savez slepih Srbije) sent a letter to the said ministry urging it to treat blind chess players on an equal footing compared to all other athletes and chess players, with or without disabilities, who had attained the same or similar sporting results.

9.  On 30 July 2009 the Serbian Chess Federation and the applicants lodged additional requests to the same effect with the Ministry of Youth and Sport (Ministarstvo omladine i sporta), noting that the applicants had been discriminated against, having still not received their national sporting recognition awards. The ministry in question was also notified that, should no redress be forthcoming, an administrative dispute would be brought before the relevant courts (see paragraphs 37-42 below).

10.  On 10 October 2009 the Ministry of Youth and Sport informed the applicants that they did not fulfil the legal requirements, as set out in the Sporting Achievements Recognition and Rewards Decree, in order to be granted the national sporting recognition awards and that this was why no recommendation had been made to the Government in this regard.

  1. THE CIVIL PROCEEDINGS

11.  On 23 October 2009 the applicants lodged a civil discrimination claim against the Republic of Serbia. The applicants alleged, inter alia, that they had been discriminated against and dishonoured compared to other athletes or players with similar sporting achievements. In particular, all sighted chess players had been granted the national recognition awards in question while their own requests in this respect had been ignored. The applicants therefore sought a judicial declaration that they had been discriminated against and redress for the pecuniary and non-pecuniary harm suffered in this connection (see paragraphs 35 and 36 below).

12.  On 1 April 2010 the Novi Sad Court of First Instance (Osnovni sud u Novom Sadu) ruled in favour of the applicants and in so doing: (a) established that they had indeed been discriminated against compared to sighted chess players and Paralympic medal winners; (b) awarded each applicant 300,000 Serbian dinars (RSD), amounting to approximately 2,995 euros (EUR) at that time, on account of the mental anguish suffered in this regard and the harm caused to their honour and reputation, plus statutory interest; (c) recognised that the applicants, respectively, were entitled to an honorary diploma in recognition of their achievements and a lifetime monthly cash benefit as of 23 October 2009, consisting of accrued and future benefits, the former with statutory interest and the latter until the relevant regulations provided for such a possibility; (d) ordered that the first, second and third applicants each be paid EUR 45,000 in RSD on account of the one-time cash payment for their achievements, with applicable interest as of 23 October 2009; (e) ordered that the fourth applicant be paid EUR 60,000 in RSD on account of the said one-time cash payment, also with applicable interest as of 23 October 2009; and (f) awarded the applicants RSD 309,000 in litigation costs, amounting to approximately EUR 3,085 at that time.

13.  Following an appeal lodged by the defendant, on 5 July 2011 the Novi Sad Appeals Court (Apelacioni sud u Novom Sadu) quashed the impugned judgment and ordered a retrial as regards the ruling described under points (a) and (b) in paragraph 12 above. Concerning the ruling described under points (c), (d) and (e), however, the appellate court rejected the applicants’ claims as inadmissible, being of the view that they involved issues of an administrative nature which could not be adjudicated by a civil court (see paragraph 40 below).

14.  On 14 November 2011 the Novi Sad Court of First Instance ruled partly in favour of the applicants. Specifically, it (a) established, once again, that they had been discriminated against compared to sighted chess players and Paralympic medal winners; (b) awarded each applicant RSD 500,000, amounting to approximately EUR 4,870 at that time, on account of the mental anguish suffered in this connection and the harm caused to their honour and reputation, plus statutory interest; and (c) ordered that the applicants be paid RSD 405,000 in litigation costs, amounting to approximately EUR 3,945 at that time.

15.  Following a further appeal lodged by the defendant, on 14 June 2012 the Novi Sad Appeals Court reversed the impugned judgment and ruled fully against the applicants. The appellate court noted, inter alia, that the Blind Chess Olympiad had not been among the competitions listed in the Sporting Achievements Recognition and Rewards Decree. There had hence been no discrimination when the Ministry of Youth and Sports had merely informed the applicants thereof. Furthermore, the State had had the prerogative to select the competitions which it deemed most important based on the popularity of the sport in question, its significance internationally, and the country’s “realistic financial resources”. The Novi Sad Appeals Court lastly stated that, in any event, the applicants could have made use of the administrative disputes procedure but had failed to do so (see paragraph 9 above).

16.  On 5 September 2012 the Chief Public Prosecutor’s Office (Republičko javno tužilaštvo) refused to lodge, on the applicants’ behalf, a request for the protection of legality (zahtev za zaštitu zakonitosti) with the Supreme Court of Cassation (Vrhovni kasacioni sud).

17.  On 6 March 2013 the Supreme Court of Cassation dismissed the applicants’ appeal on points of law (revizija). Just like the Novi Sad Appeals Court before it, this court noted that the Blind Chess Olympiad had not been among the competitions listed in the relevant regulations and that the applicants had thus not been entitled to the national sporting recognition awards in question. Moreover, there had been no evidence that any other blind chess players had ever received those very awards, meaning that there had also been no differential treatment among the blind chess players themselves.

  1. THE CONSTITUTIONAL COURT

18.  On 8 May 2013 the applicants lodged an appeal with the Constitutional Court (Ustavni sud).

19.  On 17 December 2015 the Constitutional Court noted that, according to the impugned decisions rendered by the civil courts, the applicants had not suffered discrimination since their medals had been won in the course of competitions which had not been listed in the Sporting Achievements Recognition and Rewards Decree. Furthermore, the Constitutional Court stated that it had itself already rejected, on 9 July 2013, a motion challenging the constitutionality and legality of the said decree.

  1. OTHER RELEVANT FACTS

20.  On 29 October 2014 the International Chess Federation (Fédération Internationale des Échecs), also referred to as the World Chess Federation or FIDE by its French acronym, sent a letter to the Serbian Chess Federation. The letter reads as follows:

“The International Braille Chess Association (IBCA) is an integral part of the World Chess Federation ... The results achieved by the members of the IBCA on worldwide and European championships are also official results of the FIDE.

Blind chess players have the same chess titles, which are obtained in the same manner as the ones obtained by healthy chess players. Furthermore, blind chess players are listed on the registration and rating lists of the FIDE together with healthy chess players, and based on the results achieved at the IBCA competitions, which are a part of the competing system of FIDE.

Every blind chess player as well as every healthy one has his or her own registration and identification number, based on which ... [he or she] ... can be located on the registration and rating list of FIDE.

The World Chess Olympiad, held as part of the competing system of the FIDE, includes chess [O]lympics for the healthy as well as for the blind (the Blind Chess Olympiad).

It is the same with other European and worldwide tournaments organised by the FIDE – they include tournaments for both the healthy and the blind chess players.

This opinion is issued at the request of the Serbian Chess Federation for the purpose of exercising the right of the blind chess players to obtain national sports acknowledgments issued by the Republic of Serbia in the same way healthy chess players do. As mentioned before, FIDE treats both groups of chess players as equals – they are entitled to the same titles and ratings and have the same rights.”

21.  In a letter lacking a date, addressed to the Ministry of Youth and Sport, the IBCA stated, inter alia, that the applicants had won medals in Blind Chess Olympiads. The IBCA further noted that their association was “a rightful member of FIDE” and that blind chess players were, based on their results, “on the single official list of FIDE together with chess players without sight impairment”. Lastly, “in accordance with the basic postulates of ethics and fair-play in sports” the IBCA requested the ministry not to discriminate against blind chess players when it came to formally recognising their achievements.

22.  In their submissions lodged with the domestic authorities, the applicants maintained, inter alia, that of all the medal winners and champions over the years, a total of some 400 persons including sighted chess players, only blind chess players had been denied their national sporting recognition awards.

23.  As of today and despite repeated efforts to do so, chess is still not included at the Olympic Games or the Paralympic Games organized by the International Olympic Committee and the International Paralympic Committee respectively.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK

  1. THE SPORTING ACHIEVEMENTS RECOGNITION AND REWARDS DECREE (UREDBA O NACIONALNIM PRIZNANJIMA I NAGRADAMA ZA POSEBAN DOPRINOS RAZVOJU I AFIRMACJI SPORTA, PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE REPUBLIC OF SERBIA – OG RS – NOS. 65/06 AND 06/07)

24.  Article 2 § 1 provided that athletes and players, nationals of the Republic of Serbia, who had won a medal, as members of the national team of Yugoslavia or of the State Union of Serbia and Montenegro or the national team of the Republic of Serbia, at the Olympic Games, the Paralympic Games, the Chess Olympiad, or at a world or a European championship in an Olympic sport, or who had been world record holders in such a discipline, as well as their coaches if they too were nationals of the Republic of Serbia, were all entitled to a “national sporting recognition award” (nacionalono sportsko priznanje).

25.  Article 2 § 2, inter alia, defined the national sporting recognition award as consisting of an honorary diploma and a lifetime monthly cash benefit.

26.  Article 2 § 2 (1) provided, inter alia, that the monthly cash benefit was to be in the amount of three average net salaries in the Republic of Serbia for the month of December of the previous year for a gold medal won at the Olympic Games, the Paralympic Games or the Chess Olympiad.

27.  Article 2 § 2 (2) provided, inter alia, that the monthly cash benefit was to be in the amount of two and a half average net salaries in the Republic of Serbia for the month of December of the previous year for a silver medal won at the Olympic Games, the Paralympic Games or the Chess Olympiad.

28.  Article 2 §§ 3 and 4 provided that the national sporting recognition award could be bestowed upon the same athlete or coach only once and that it was to be formally presented on the National Day of the Republic of Serbia.

29.  Article 3 provided, inter alia, that athletes and players, nationals of the Republic of Serbia, who had won a medal, as members of the national team of the Republic of Serbia, at the Olympic Games, the Paralympic Games, the Chess Olympiad, or at a world or a European championship in an Olympic sport or chess, were also entitled to a one-time cash payment in accordance with the decree.

30.  Article 4 § 1 specified that for a medal won in a team sport at the Olympic Games, the Paralympic Games or the Chess Olympiad the team in question would be paid EUR 400,000 in RSD for a gold medal, EUR 350,000 in RSD for a silver medal, and EUR 300,000 in RSD for a bronze medal.

31.  Article 4 § 2 provided, inter alia, that for a medal won at the Olympic Games or the Paralympic Games in individual sports athletes were personally entitled to a one-time cash payment in the amount of 15% of the sums mentioned in Article 4 § 1 above.

32.  Article 4 §§ 4 and 5 provided that for a medal won at the Olympic Games or the Paralympic Games by a team the one-time cash payment was to be adjusted taking into account the size of the team itself. It also set out the exact calculation method for so doing.

33.  Article 7 provided, inter alia, that the national sporting recognition awards referred to in Article 2 § 2 of this decree, as well as the one-time cash payment, were to be granted by the Government on the proposal of the ministry in charge of sports and that an athlete or player would be entitled to receive the lifetime monthly cash benefit upon reaching the age of 35.

34.  In 2009 this decree was repealed and replaced by another decree regulating the same subject matter. Other decrees on the issue and their amendments were enacted in 2013, 2015, 2016, 2017 and 2019. The decree of 2009, inter alia, specified that athletes and players who had won a medal prior to 15 April 2009 would be entitled to the recognition and rewards as provided in the earlier regulations, that is in the decree summarised in paragraphs 24-33 above.

  1. THE PROHIBITION OF DISCRIMINATION ACT (ZAKON O ZABRANI DISKRIMINACIJE, PUBLISHED IN OG RS NO. 22⁄09)

35.  Article 43 sets out the various forms of judicial redress available to victims of discrimination, including on the basis of disability. They include injunctive and declaratory relief, such as the recognition of the discrimination suffered and its prohibition in the future, as well as compensation for any pecuniary and non-pecuniary damage. The publication in the media of a civil court’s judgment rendered in this context may also be ordered.

36.  This Act entered into force on 7 April 2009 and has since then been amended once, in 2021.

  1. THE GENERAL ADMINISTRATIVE PROCEEDINGS ACT (ZAKON O OPŠTEM UPRAVNOM POSTUPKU; PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA – OG FRY – NOS. 33/97 AND 31/01)

37.  Article 208 § 1 provided, inter alia, that in simple matters an administrative body was obliged to issue a decision within one month as of when the claimant had lodged his or her request. In all other cases, the administrative body was to render a decision within two months thereof.

38.  Article 208 § 2 enabled the claimant whose request had not been decided within the periods established in the previous paragraph to lodge an appeal as if his or her request had been denied. Where an appeal was not allowed, the claimant had the right to directly initiate an administrative dispute before a relevant court of law.

39.  This Act was subsequently amended, in 2010, and was ultimately repealed and replaced by other legislation enacted in 2016.

  1. THE ADMINISTRATIVE DISPUTES ACT (ZAKON O UPRAVNIM SPOROVIMA; PUBLISHED IN OG FRY NO. 46/96)

40.  Article 6 provided that an administrative dispute could only be brought against an “administrative act”, which was an act/decision adopted by a State body in the determination of one’s rights and obligations concerning “an administrative matter”. Article 9 § 1, however, provided, inter alia, that an administrative dispute could not be instituted in respect of matters where “judicial redress” was “secured outside [of the context] of an administrative dispute”.

41.  Articles 8 and 24 provided, inter alia, that a claimant who had lodged a request with an administrative body would have the right to bring an administrative dispute before a court of law in the following situations:

(a)  Where an appellate body failed to issue a decision upon his or her appeal within sixty days, or indeed a shorter deadline if so provided by law, the claimant could repeat the request and if the appellate body declined to rule within an additional period of seven days the claimant could institute an administrative dispute.

(b)  In accordance with, mutatis mutandis, the conditions set out under (a) above, where a first instance administrative body failed to issue a decision and there was no right to an appeal, the claimant could directly institute an administrative dispute.

(c) Where a first instance administrative body failed to issue a decision upon the claimant’s request within sixty days, or indeed a shorter deadline if so provided by law, as regards matters where an appeal was not excluded, the claimant had the right to lodge the said request with the appellate administrative body. Where that body rendered a decision, the claimant had the right to institute an administrative dispute against it, and where it failed to rule the claimant could institute an administrative dispute in accordance with, mutatis mutandis, the conditions set out under (a) above.

42.  This Act was repealed and replaced by other legislation on 30 December 2009.

THE LAW

  1.        JOINDER OF THE APPLICATIONS

43.  Having regard to the similar subject matter of the applications, the Court finds it appropriate to examine them jointly in a single judgment.

  1. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL NO. 12
    1. Scope of the case

44.  The applicants are blind chess players and Serbian nationals who had won medals for Yugoslavia internationally, notably in the Blind Chess Olympiad. They complained that they had been discriminated against by the Serbian authorities by being denied certain financial awards, i.e. a lifetime monthly cash benefit as well as a one-time cash payment (see paragraphs 24-33 above), unlike all other athletes and chess players, including sighted chess players or other athletes or players with disabilities, who had won similar international accolades.

45.  The applicants furthermore complained that as part of the above-alleged discrimination, including the failure of the Serbian authorities to formally recognise their achievements through an honorary diploma (see paragraph 25 above), they had suffered adverse consequences to their reputations respectively.

46.  These complaints were communicated to the Government under Article 14 of the Convention, read in conjunction with Article 8 thereof and Article 1 of Protocol No. 1, as well as under Article 1 of Protocol No. 12.

47.  Having regard to the substance of the applicants’ complaints and the relevant context, however, the Court, which is the master of the characterisation to be given in law to the facts of any case before it (see Radomilja and Others v. Croatia [GC], nos. 37685/10 and 22768/12, §§ 114 and 126, ECHR 2018), is of the opinion that all of the complaints in the present case should be examined from the standpoint of Article 1 of Protocol No. 12 only (see, mutatis mutandisNapotnik v. Romania, no. 33139/13, § 52, 20 October 2020). That provision reads as follows:

“1.  The enjoyment of any right set forth by law shall be secured without discrimination on any ground such as sex, race, colour, language, religion, political or other opinion, national or social origin, association with a national minority, property, birth or other status.

2.  No one shall be discriminated against by any public authority on any ground such as those mentioned in paragraph 1.”

  1. As regards the applicants’ complaints that they had been discriminated against by being denied certain financial awards (see paragraph 44 above)
    1. Admissibility

(a)  The Court’s jurisdiction ratione materiae

48.  The Government argued that since the Blind Chess Olympiad had not been among the competitions listed in the Sporting Achievements Recognition and Rewards Decree, the applicants had consequently not been entitled to acquire any pecuniary benefits in this connection.

49.  The applicants maintained that they should have been granted the same awards as all other athletes and players, including sighted chess players, with similar international accolades.

50.  At the outset, the Court reiterates that as the question of applicability is an issue of its jurisdiction ratione materiae, the general rule of dealing with applications should be respected and the relevant analysis should be carried out at the admissibility stage unless there is a particular reason to join this question to the merits (see Denisov v. Ukraine [GC], no. 76639/11, § 93, 25 September 2018). No such particular reason exists in the present case, and the issue of the applicability of Article 1 of Protocol No. 12 therefore falls to be examined at the admissibility stage.

51.  The Court reiterates that whereas Article 14 of the Convention prohibits discrimination in the enjoyment of “the rights and freedoms set forth in [the] Convention”, Article 1 of Protocol No. 12 introduces a general prohibition of discrimination (see Sejdić and Finci v. Bosnia and Herzegovina [GC], nos. 27996/06 and 34836/06, § 53, ECHR 2009, and Baralija v. Bosnia and Herzegovina, no. 30100/18, § 45, 29 October 2019).

52.  It is important to note that Article 1 of Protocol No. 12 extends the scope of protection to not only “any right set forth by law”, as the text of paragraph 1 might suggest, but beyond that. This follows in particular from paragraph 2, which further provides that no one may be discriminated against by a public authority (see Savez crkava “Riječ života” and Others v. Croatia, no. 7798/08, § 104, 9 December 2010, and Napotnik, cited above, § 55). According to the Explanatory Report on Article 1 of Protocol No. 12, the scope of protection of that provision concerns four categories of cases in particular where a person is discriminated against:

“i. in the enjoyment of any right specifically granted to an individual under national law;

ii. in the enjoyment of a right which may be inferred from a clear obligation of a public authority under national law, that is, where a public authority is under an obligation under national law to behave in a particular manner;

iii. by a public authority in the exercise of discretionary power (for example, granting certain subsidies);

iv. by any other act or omission by a public authority (for example, the behaviour of law enforcement officers when controlling a riot).”

The Explanatory Report further clarifies that:

“... it was considered unnecessary to specify which of these four elements are covered by the first paragraph of Article 1 and which by the second. The two paragraphs are complementary and their combined effect is that all four elements are covered by Article 1. It should also be borne in mind that the distinctions between the respective categories i-iv are not clear-cut and that domestic legal systems may have different approaches as to which case comes under which category.”

53.  Therefore, in order to determine whether Article 1 of Protocol No. 12 is applicable, the Court must establish whether the applicants’ complaints fall within one of the four categories mentioned in the Explanatory Report (see Savez crkava “Riječ života” and Others, cited above, § 105, and Napotnik, cited above, § 56).

54.  In this connection, the Court notes that the domestic law (see paragraphs 24-32 above), as interpreted by the national courts (see paragraphs 15, 17 and 19 above), provided that only chess players who had won medals at the Chess Olympiad, otherwise organised for sighted chess players only, were entitled to certain financial awards, thus effectively disqualifying all other chess players including those who, such as the applicants, had won their medals at the Blind Chess Olympiad. It follows that the Serbian authorities, when deciding to enact such legislation, clearly exercised their discretionary power in such a way as to treat differently the sighted and the blind chess players despite them winning similar international accolades. Consequently, the Court cannot but conclude that the applicants’ complaints fall under category (iii) of potential discrimination as envisaged by the Explanatory Report (see paragraph 52 above).

55.  In view of the foregoing, Article 1 of Protocol No. 12 is applicable to the facts of the applicants’ complaints and the Government’s implicit objection in this regard must be rejected.

(b)  Exhaustion of domestic remedies

(i)     The parties submissions

56.  The Government maintained that the applicants had failed to make use of an existing and effective domestic remedy. In particular, and as noted by the domestic civil courts themselves, the applicants should have properly brought an administrative dispute with respect to their complaints relating to the national sporting recognition awards (see paragraphs 13, 15 and 37-42 above). Moreover, the Government pointed out that the applicants had clearly been aware of this avenue of redress but had, for some reason, decided not to pursue it (see paragraph 9 above).

57.  The applicants submitted that they had complied with the exhaustion requirement, particularly since their complaints had concerned discrimination and they had brought an anti-discrimination civil lawsuit in this regard (see paragraph 35 above).

(ii)   The Court’s assessment

(α)    Relevant principles

58.  The Court reiterates that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 of the Convention obliges those seeking to bring a case against a State before the Court to firstly use the remedies provided by the national legal system. Consequently, States are dispensed from answering for their acts before an international body before they have had an opportunity to put matters right domestically (see Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 70, 25 March 2014).

59.  The obligation to exhaust domestic remedies therefore requires an applicant to make normal use of remedies which are available and sufficient in respect of his or her Convention grievances. The existence of the remedies in question must be sufficiently certain not only in theory but in practice, failing which they will lack the requisite accessibility and effectiveness (see Vučković and Others, cited above, § 71).

60.  To be effective, a remedy must likewise be capable of remedying directly the impugned state of affairs and must offer reasonable prospects of success (see Balogh v. Hungary, no. 47940/99, § 30, 20 July 2004, and Sejdovic v. Italy [GC], no. 56581/00, § 46, ECHR 2006II). However, the existence of mere doubts as to the prospects of success of a particular remedy which is not obviously futile is not a valid reason for failing to exhaust that avenue of redress (see, for example, Scoppola v. Italy (no. 2) [GC], no. 10249/03, § 70, 17 September 2009, and Vučković and Others, cited above, § 74).

61.  An applicant’s failure to make use of an available domestic remedy or to make proper use of it (that is to say by bringing a complaint at least in substance and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in domestic law) will result in an application being declared inadmissible before this Court (see Vučković and Others, cited above, § 72).

62.  The Court has, however, also frequently underlined the need to apply the exhaustion rule with some degree of flexibility and without excessive formalism (ibid., § 76, with further references). For example, where more than one potentially effective remedy is available, the applicant is only required to use one remedy of his or her own choosing (see, among many other authorities, Micallef v. Malta [GC], no. 17056/06, § 58, ECHR 2009; Nada v. Switzerland [GC], no. 10593/08, § 142, ECHR 2012; Göthlin v. Sweden, no. 8307/11, § 45, 16 October 2014; and O’Keeffe v. Ireland [GC], no. 35810/09, §§ 109-111, ECHR 2014 (extracts)). Also, it would, for example, be unduly formalistic to require the applicants to exercise a remedy which even the highest court of their country would not oblige them to exhaust (see D.H. and Others v. the Czech Republic [GC], no. 57325/00, §§ 117 and 118, ECHR 2007IV).

63.  With respect to legal systems which provide constitutional protection for fundamental human rights and freedoms, such as the one in Serbia, it is incumbent on the aggrieved individual to test the extent of that protection (see Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and 30 others, § 51, 1 December 2009).

64.  As regards the burden of proof, it is up to the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time. Once this burden has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see and Vučković and Others, cited above, § 77, with further references).

(β)     Application of these principles to the present case

65.  Turning to the present case, the Court notes that, as stated by the applicants themselves, the very substance of their complaints concerned allegations of discrimination (see paragraphs 44 and 57 above). In those circumstances it cannot be deemed unreasonable for them to have sought redress on the basis of the national anti-discrimination legislation, which specifically provided for various forms of injunctive and/or declaratory relief to victims of such treatment, as well as compensation for any pecuniary and non-pecuniary damage suffered (see paragraph 35 above; see also, mutatis mutandisVučković and Others, cited above, § 78).

66.  Furthermore, an administrative dispute would not have offered, in the very specific circumstances of the present case, a more reasonable prospect of success, compared to the civil lawsuit (see paragraphs 60 and 62 above). The Government, for their part, provided no relevant domestic case-law showing that any other claimants had ever obtained redress through this legal avenue in respect of discrimination-related claims brought in connection with the sporting recognition awards system (see paragraph 64 above).

67.  The applicants lastly, albeit unsuccessfully, tested the extent of the protection for fundamental human rights and freedoms afforded by the Constitutional Court, it being noted that as of 7 August 2008 a constitutional appeal has, in principle, been considered by the Court as an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention (see Vučković and Others, cited above, § 61). The Constitutional Court was thus given an opportunity to expand this protection by way of interpretation (see paragraph 63 above; see also Vučković and Others, cited above, § 84, with further references) but held that there had been no discrimination in the present case. In so doing, however, it did not reject the applicants’ complaints on the grounds that they had not properly exhausted any other, prior, effective legal avenue, including the administrative dispute proceedings, as it could have done (see paragraph 19 above). It would hence also be unduly formalistic for the Court to now hold otherwise (see paragraph 62 above in fine; see also, mutatis mutandisDragan Petrović v. Serbia, no. 75229/10, §§ 55 and 57, 14 April 2020).

68.  In view of the foregoing, the Government’s objection as to the non-exhaustion of domestic remedies, within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention, must be rejected.

(c)  As regards other grounds of inadmissibility

69.  The Court notes that the applicants’ complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further notes that they are not inadmissible on any other grounds. They must therefore be declared admissible.

  1. Merits

(a)  Submissions by the parties

70.  The applicants essentially reaffirmed their complaints as set out in paragraph 44 above. They further maintained that the respondent State had continued to discriminate against blind chess players on the basis of their sensory impairment notwithstanding their undisputed sporting achievements.

71.  The Government submitted that the applicants had not suffered any discrimination in the present case. The Sporting Achievements Recognition and Rewards Decree had pursued certain objectives, notably the recognition of only the highest sporting achievements in the most important competitions. In deciding which sports should be included, a number of criteria had been employed: (i) the popularity of the sport and its tradition in Serbia; (ii) the sport’s significance internationally; (iii) its contribution to the “development and affirmation” of the country’s reputation; (iv) the need to distinguish between “Olympic and non-Olympic sports”; and (v) the country’s budgetary constraints.

72.  The Government further pointed out that although chess was not an Olympic sport, the International Olympic Committee had recognised FIDE as the supreme body responsible for the advancement of chess. FIDE had also adopted the rules of the game and had organised chess Olympiads, world championships and other competitions under its auspices. Chess had therefore been included among the sports listed in the Sporting Achievements Recognition and Rewards Decree, but not the Blind Chess Olympiad as such. In this connection, the Government stated that there had also been many other important competitions which had not been included based on the above-mentioned criteria. Among others, for example, amateurs, junior athletes and veterans had all been excluded. Most notably, even though the Serbian national youth team (the under 20s) had won the 2015 FIFA World Cup in football, which had been a major success in the Serbian context and a feat which had delighted the entire nation, the members of this team had not been eligible to receive any national sporting recognition awards.

73.  The Government lastly endorsed the reasoning of the Supreme Court of Cassation and that of the Constitutional Court, including reasons to the effect that there had been no evidence that any other blind chess players had ever received the national recognition awards in question, the implication being that all blind chess players had thus been treated equally (see paragraphs 17 and 19 above).

(b)  The Court’s assessment

(i)     Relevant principles

74.  Notwithstanding the difference in scope between Article 14 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 12, the meaning of the notion of “discrimination” in Article 1 of Protocol No. 12 was intended to be identical to that in Article 14 (see paragraphs 18 and 19 of the Explanatory Report to Protocol No. 12). In applying the same term under Article 1 of Protocol No. 12, the Court therefore sees no reason to depart from the established interpretation of “discrimination” (see Sejdić and Finci, cited above, § 55, and Napotnik, cited above, § 69).

75.  It can further be inferred that, in principle, the same standards developed by the Court in its case-law concerning the protection afforded by Article 14 are applicable to cases brought under Article 1 of Protocol No. 12 (see, for example, Napotnik, cited above, § 70).

76.  In this vein, the Court reiterates that only differences in treatment based on an identifiable characteristic, or “status”, are capable of amounting to discrimination within the meaning of Article 14 (see Fábián v. Hungary [GC], no. 78117/13, § 113, 5 September 2017), which includes discrimination based on disability (see, for example, Glor v. Switzerland, no. 13444/04, § 80, ECHR 2009). Moreover, in order for an issue to arise under Article 14, there must be a difference in the treatment of persons in analogous, or relevantly similar, situations (see Molla Sali v. Greece [GC], no. 20452/14, § 133, 19 December 2018). Such a difference in treatment is discriminatory if it has no objective and reasonable justification, or in other words, if it does not pursue a legitimate aim or if there is no reasonable relationship of proportionality between the means employed and the aim sought to be realised (ibid., § 135).

77.  Moreover, in cases concerning a complaint under Article 14 of the Convention taken in conjunction with Article 1 of Protocol No. 1, although the latter provision does not, for example, include the right to receive a social security payment of any kind, if a State does decide to create a benefits scheme, it must do so in a manner which is compatible with Article 14 (see, for example, Stummer v. Austria [GC], no. 37452/02, § 83, ECHR 2011, and Fábián, cited above, § 117, both with further references).

78.  The Contracting States also enjoy a certain margin of appreciation in assessing whether and to what extent differences in otherwise similar situations justify a different treatment. The scope of this margin will vary according to the circumstances, the subject matter and its background (see, for example, Stummer, cited above, § 88). In cases concerning disability, the States’ margin of appreciation in establishing different legal treatment for people with disabilities has been deemed as reduced considerably (see Glor, cited above, § 84).

79.  Referring in particular to Recommendation 1592 (2003) towards full social inclusion of people with disabilities, adopted by the Parliamentary Assembly of the Council of Europe on 29 January 2003, and the United Nations Convention on the Rights of Persons with Disabilities, adopted on 13 December 2006, the Court has opined that there was a European and worldwide consensus on the need to protect people with disabilities from discriminatory treatment (see Glor, cited above, § 53). This included an obligation for the States to ensure “reasonable accommodation” to allow persons with disabilities the opportunity to fully realise their rights, and a failure to do so amounted to discrimination (see, among other authorities, Enver Şahin v. Turkey, no. 23065/12, §§ 67-69, 30 January 2018; Çam v. Turkey, no. 51500/08, §§ 65-67, 23 February 2016; and G.L. v. Italy, no. 59751/15, §§ 60-66, 10 September 2020).

80.  As to the burden of proof, the Court has held that once the applicant has demonstrated a difference in treatment, it is for the Government to show that the difference in treatment was justified (see, for example, Molla Sali, cited above, § 137, and Vallianatos and Others v. Greece [GC], nos. 29381/09 and 32684/09, § 85, ECHR 2013 (extracts)).

(ii)   Application of these principles to the present case

(α)    Whether there was a difference in treatment

81.  The Court notes that the complaints in question concern the respondent State’s decision not to provide the applicants with at least one financial benefit, i.e. the lifetime monthly cash benefit, which they would have received had they won medals in competitions as sighted rather than blind chess players. In particular, this benefit was to be paid to sighted chess players for winning medals in the Chess Olympiad but not to blind chess players for winning medals in the Blind Chess Olympiad, the former competition having been listed in the decree but the latter competition not having been specifically mentioned therein (see paragraphs 24 and 25 above). The situation with the one-time cash payment, however, seems less clear since Article 3 of the decree referred only to persons who had won medals for Serbia rather than both Serbia and Yugoslavia (compare and contrast paragraphs 24 and 29 above; at the same time, however, see also paragraph 12 above in support of an affirmative position on the issue expressed by the Novi Sad Court of First Instance on 1 April 2010).

82.  The applicants were thus at least partly treated differently based on a ground of distinction covered by Article 1 of Protocol No. 12, namely their disability (see, mutatis mutandis, paragraphs 75 and 76 above).

(β)     Whether the two groups of persons were in comparable situations

83.  In view of the above, the applicants as blind chess players who had won their medals at the Blind Chess Olympiad, on the one hand, and the sighted chess players who had won their medals at the Chess Olympiad, on the other, must, in the Court’s opinion, be seen as two groups of persons engaging in the same activity, i.e. playing chess, and, furthermore, as two groups whose members had attained some of the highest international accolades.

84.  It follows that the blind chess players and the sighted chess players, in the context of the present case and within the meaning of the Court’s case-law have to be deemed as two groups of persons in analogous or relevantly similar situations (see paragraphs 75 and 76 above).

(γ)     Whether there was an objective and reasonable justification

85.  The Government argued that the Sporting Achievements Recognition and Rewards Decree had pursued a justified objective, specifically the recognition of only the highest sporting achievements in the most important competitions. The exact relevant criteria referred to by the Government have been set out in paragraph 71 above.

86.  In this context, the Court reiterates at the outset that although Article 1 of Protocol No. 12 does not include the right to receive payment of a benefit of any kind, if a State does decide to create a particular benefit, it must do so in a manner which is compatible with this provision (see paragraphs 75 and 77 above). In other words and in the context of the present case, since the respondent State decided to set up a sporting achievements recognition and rewards system it had to do so in such a way as to comply with Article 1 of Protocol No. 12.

87.  Furthermore, while it was obviously legitimate for the Serbian authorities to focus on the highest sporting achievements and the most important competitions, the Court notes that the Government have not shown why the undoubtedly high accolades won by the applicants, as blind chess players, would have been less “popular” or “internationally significant” than similar medals won by sighted chess players (see paragraph 80 above). Indeed, in its letter addressed to the Ministry of Youth and Sport, the IBCA itself stated, inter alia, that blind chess players were, based on their results, “on the single official list of FIDE together with chess players without sight impairment” and requested that they be treated “in accordance with the basic postulates of ethics and fair-play in sports” (see paragraph 21 above). In any event, it is, in the Court’s view, inconceivable that the “prestige” of a game or a sport as such, including for example some of the most popular sports such as football, basketball or tennis, should depend merely on whether it is practised by persons with or without a disability. Indeed, the Court notes that the decree itself placed the Olympics and the Paralympics on an equal footing and thus regarded the achievements of disabled sportsmen and sportswomen in the sports concerned as meriting equal recognition.

88.  Also, in terms of the contribution of chess to the “development and affirmation” of the country’s reputation, equal treatment of blind and sighted chess players for similar achievements, in Serbian legislation as well as in practice, could only have served to enhance the country’s reputation abroad and promote inclusiveness domestically.

89.  The Government likewise attempted to distinguish between Olympic and non-Olympic sports but this distinction is of no relevance in the present context since neither the Chess Olympiad for sighted chess players, which was among the listed competitions in the decree, nor the Blind Chess Olympiad for blind chess players, which was not included in the same decree, were part of the Olympic or Paralympic Games organised by the International Olympic Committee and International Paralympic Committee respectively (see paragraph 23 above).

90.  As regards the budgetary constraints referred to by the Government, the Court notes that, apparently, of all the medal winners and champions over the years, that is a total of some 400 persons including sighted chess players, only blind chess players had been denied their national sporting recognition awards (see paragraph 22 above). Adding the four applicants to this number, therefore, clearly could not have undermined the country’s financial stability, particularly since there is also no suggestion that winning a medal at the Blind Chess Olympiad is, generally speaking, an easily attainable achievement capable of giving rise to many future entitlements.

91.  Lastly, the Court considers that the Government’s submissions to the effect that there was no evidence that any other blind chess players had ever received the national recognition awards in question (see paragraph 73 above) are of no relevance in terms of the difference in treatment between sighted and blind chess players when it comes to their sporting recognition entitlements.

(δ)     Conclusion

92.  In view of the foregoing and notwithstanding the State’s margin of appreciation, the Court cannot but conclude that there was no “objective and reasonable justification” for the differential treatment of the applicants merely on the basis of their disability, it being understood that the said margin is reduced considerably in this particular context (see paragraphs 75 and 78 above). There has accordingly been a violation of Article 1 of Protocol No. 12.

  1. As regards the applicants’ complaints that as part of the above-established discrimination, as well as the failure of the Serbian authorities to formally recognise their achievements through an honorary diploma, they had suffered adverse consequences to their reputations respectively (see paragraph 45 above)

93.  Having regard to the facts of the case and the submissions of the parties, as well as its findings as set out in paragraphs 81-92 above, the Court considers that it is not necessary to further examine either the admissibility or the merits of these complaints under Article 1 of Protocol No. 12 (see, for example and mutatis mutandis, Kaos GL v. Turkey, no. 4982/07, § 65, 22 November 2016, and Aktiva DOO v. Serbia, no. 23079/11, § 89, 19 January 2021).

  1. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

94.  Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

  1. Damage

95.  The applicants referred to the judgments rendered by the Novi Sad Court of First Instance on 1 April 2010 and 14 November 2011 respectively, notably the redress afforded therein for the pecuniary and non-pecuniary damage allegedly suffered (see paragraphs 12 and 14 above), and added that “blind chess players [should] also have the right to a cash reward as well as [a] regular monthly income” for their achievements.

96.  The Government contested these claims.

97.  The Court considers that the applicants have certainly suffered some non-pecuniary damage. Having regard to the nature of the violation found in the present case and making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards each applicant EUR 4,500 in this connection, plus any tax that may be chargeable on that amount.

98.  Concerning the pecuniary damage, the Government must pay each applicant the accrued and any future financial benefits and/or awards to which he would have been entitled had he been a sighed chess player who had won, for Yugoslavia, a relevant medal at the Chess Olympiad for sighted chess players (see paragraphs 24-34 above), together with the applicable domestic statutory interest as regards the accrued benefits and/or awards only (see, mutatis mutandisGrudić v. Serbia, no. 31925/08, § 92, 17 April 2012).

  1. Costs and expenses

99.  The applicant claimed no costs or expenses. Accordingly, the Court makes no award under this head.

  1. Default interest

100.  The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT

  1. Decides, unanimously, to join the applications;
  2. Declares, unanimously, the complaints under Article 1 of Protocol No. 12, as regards allegations that the applicants have been discriminated against by being denied certain financial awards, admissible;
  3. Holds, by five votes to two, that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 12 in this respect;
  4. Holds, unanimously, that there is no need to examine the admissibility or the merits of the remaining complaints under Article 1 of Protocol No. 12;
  5. Holds, by five votes to two,

(a) that the respondent State is to pay each applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 4,500 (four thousand five hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(b) that the respondent State shall pay each applicant, on account of the pecuniary damage suffered, the accrued and any future financial benefits and/or awards to which he would have been entitled had he been a sighted chess player who had won, for Yugoslavia, a relevant medal at the Chess Olympiad for sighted chess players, together with the applicable domestic statutory interest regarding the accrued benefits and/or awards only;

(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the amount referred to under (a) above at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses, unanimously, the remainder of the applicants’ claims for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 25 January 2022, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 Stanley Naismith                              Jon Fridrik Kjølbro
 Registrar                                               President

In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the following separate opinion of judges Kjølbro and Koskelo are annexed to this judgment.

J.F.K.
S.H.N.

JOINT DISSENTING OPINION OF JUDGES KJØLBRO AND KOSKELO

1.  We have, regrettably, been unable to agree with the conclusion reached by the majority of the Chamber, to the effect that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 12 in the present case. In our view, the approach taken by the majority reveals a series of flaws in the analysis. This is a matter of concern which extends beyond the instant case, since weaknesses in the methodology followed risk creating a wider problem in cases raising issues of alleged discrimination.

2.  The applicants claim that they are victims of discrimination on the grounds of disability in that, as Serbian winners of medals in the “Blind Chess Olympiad”, they have not been awarded the same financial benefits as those awarded by the respondent State to Serbian winners of medals in certain other international sports competitions.

3.  We agree that Article 1 of Protocol No. 12 can be considered applicable in this case. Indeed, this is the only provision of the Convention under which the present complaints could possibly be admissible, as the circumstances do not give rise to any “possession” capable of bringing the case within the ambit of Article 14 in conjunction of Article 1 of Protocol No. 1.

4.  Under Article 1 of Protocol No. 12, which provides for a wider scope of protection, any right set forth by law shall be secured without discrimination on any of the enumerated grounds (paragraph 1 of that provision). Furthermore, paragraph 2 prohibits discrimination by any public authority on any of the grounds set out in paragraph 1. The applicants consider that their exclusion from the financial awards provided for under the relevant decrees (see paragraphs 24-34 of the judgment) amounted to prohibited discrimination on the grounds of their disability. The question therefore arises whether indeed the treatment of the applicants in the present context gives rise to discrimination as prohibited under Article 1 of Protocol No. 12.

5.  We recall that the Explanatory Report on this provision (cited in paragraph 52 of the judgment) sets out four categories of situations where prohibited discrimination may arise, namely:

“i. in the enjoyment of any right specifically granted to an individual under national law;

ii. in the enjoyment of a right which may be inferred from a clear obligation of a public authority under national law, that is, where a public authority is under an obligation under national law to behave in a particular manner;

iii. by a public authority in the exercise of discretionary power (for example, granting certain subsidies);

iv. by any other act or omission by a public authority (for example, the behaviour of law enforcement officers when controlling a riot).”

6.  The majority consider that the present case falls within the third category, namely the exercise of discretionary power. We note that the impugned discretionary power was exercised in the present case in the context, and at the level, of the Government’s statutory regulation of sporting awards, to be granted from public funds. Thus, the present case does not concern the exercise of discretion delegated to the administrative authorities but the exercise of discretion at the statutory level. While this point would not render Article 1 of Protocol No. 12 inapplicable, it must in our view be taken into account in the further assessment of whether the treatment of the applicants, which was in accordance with the impugned statutory framework, amounts to discrimination prohibited under this Convention provision.

7.  According to the Court’s established scheme of analysis, the first issue for consideration is whether the applicants were in a relevantly similar situation to the categories of persons entitled to the financial awards in question.

8.  As the Court has previously held, a difference in treatment may raise an issue from the point of view of the prohibition of discrimination only if the persons subjected to such different treatment are in a relevantly similar situation, taking into account the elements that characterise their circumstances in the particular context. The elements which characterise different situations, and determine their comparability, in turn, must be assessed in the light of the subject matter and purpose of the measure which makes the distinction in question (see Fábián v. Hungary [GC], no. 78117/13, § 121, 5 September 2017).

9.  In the present case, the subject matter of the measure concerns the recognition by the Government, through specific financial awards, of sporting achievements attained by Serbian nationals in certain competitions at the highest global levels. A measure of this nature is, from the outset, inherently selective and discretionary in terms of the competitions that might be selected for inclusion in such a scheme. Presumably, factors such as the extent of global and national participation in the relevant disciplines, the competitive level entailed, the public attention attracted by these competitions and the associated contribution of medal winners to the country’s profile and glory all play a role. It may be observed that in the impugned Serbian scheme, both Olympic and Paralympic sports are included without restriction, whereas, for instance, disciplines such as cricket, polo, bowling, darts, or ballroom dancing are not included. This state of affairs indicates that the selection criteria in terms of the disciplines for inclusion in the scheme, or exclusion from it, were not linked to the characteristics of the persons engaged in the various sports but rather to other factors, related to the disciplines and the status of the competitions themselves. In any event, it is clear that the participants’ disability has not as such served as a criterion for the distinctions made in the selection of eligible competitions, as all Paralympic sports disciplines have been included.

10.  Thus, it seems clear that the scope of the impugned scheme of awards for sporting achievements has not been defined by reference to the participants and their specific characteristics but by reference to the status of the disciplines and the competitions themselves. Therefore, we consider that in the light of the nature, subject matter and purpose of the measure, the applicants cannot be held to be in a relevantly similar situation to those in the comparator group who may qualify for the financial awards in question.

11.  Similarly, regarding the ground for the impugned difference in treatment, given that the scheme has been defined with reference to a selection of sports disciplines and competitions and not in terms of distinctions between those participating in them, it cannot in our view be said that the usual test has been met. We would recall that, according to the Court’s established case-law, the relevant test is whether, but for the condition of entitlement about which the applicant complains, he or she would have had a right, enforceable under domestic law, to receive the benefit in question (see Fábián, cited above, § 117). In the present case, the crucial reason why the applicants were not awarded the benefits in question was not that they were blind, but rather that the competitions in which they won their medals were not among those listed for the awards in question, a situation which affected not only them but also any medal winners in any competition that was not included in the scheme.

12.  As regards the further analysis to which the majority have proceeded, we note that they have not specifically addressed the question of whether the difference in treatment pursued a legitimate aim, although this is a standard element of the assessment in a case where, as held by the majority, the requirement of a difference in treatment between persons in relevantly similar situations, based on a prohibited ground, has been met. We note that the Government have argued that the chosen policy of awarding recognition only for the highest sporting achievements in the most important competitions pursued a legitimate aim. In our view, in a context such as the present one, which concerns a domestic policy in an inherently selective and discretionary field, it would be difficult for the Court to condemn the aim as illegitimate. In this regard, we underline again that the selection or exclusion of the eligible competitions was not made on the basis of distinctions relating to the participants’ characteristics, but by reference to the disciplines and the status of the competitions in question.

13.  We also note with concern that, in their assessment of whether there was an objective and reasonable justification for the difference in treatment, the majority do not engage in any discussion of the scope of the margin of appreciation to be afforded to the States in a context such as the present one. In our view, the questions of whether and how nations should recognise and reward world-class achievements in the field of sport and how they should define the categories of disciplines or competitions in which the winners may be eligible for particular awards or benefits in this respect do not belong among those matters where it is appropriate for the Court to exercise any strict supervision and dictate outcomes. A wide margin should therefore be left to the States in such policies.

14.  Even if, contrary to our analysis above, it were held that the requirement of comparability of situations was satisfied and that the ground for the difference in treatment lay in the applicants’ disability, we note that the eligible competitions were essentially defined by reference to medals won or world records held in Olympic or Paralympic sports disciplines (see paragraph 24 of the present judgment). In our view, given the wide margin of appreciation that should apply in this context, the scope of the impugned measure in terms of the competitions that were included, and those which were consequently left out, was based on a sufficiently objective and reasonable justification.

15.  In sum, the approach taken by the majority in the present case is not only methodologically flawed but also difficult to defend from the perspective of the Court’s role as an international judicial body. The expansive thrust adopted by the majority is particularly anomalous in the light of the fact that a Chamber of the same Section has very recently found itself compelled, due to the prevailing lack of necessary resources, to abstain from examining large volumes of very serious complaints concerning the core rights protected under Article 5 of the Convention (see Turan and Others v. Turkey, nos. 75805/16 and 426 others, 23 November 2021).

16.  As a final remark, we would like to stress that our opinion in this case has nothing to do with our personal views concerning the applicants’ achievements and merits as blind chess players. We fully acknowledge the special challenges they have had to overcome in attaining their outstanding success in this field and we sincerely respect their achievements, which we hold in high regard. For the purposes of our legal and judicial assessment, however, such personal opinions and sympathies cannot, and should not, be decisive.

17.  For the reasons set out above, we consider that Article 1 of Protocol No. 12 has not been violated in this case.

Copyright © 2022 Pravosudna akademija, Srbija