Trajkoski i drugi protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

Detalji

Država na koju se presuda odnosi
Severna Makedonija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
07.02.2020
Članovi
3
Kršenje
3
Nekršenje
3
Ključne reči
(Čl. 3) Zabrana torture
Broj predstavke
13191/02
Zbirke
Veće
Presuda
Sudska praksa
Sažetak
Podnosilac predstavke, Cvetan Trajkoski, makedonski je državljanin rođen 1964. godine i živi u Prilepu („Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija“).

Slučaj se odnosio na navode g. Trajkoskog da je bio izložen policijskoj brutalnosti kada je pokušavao da prijavi moguću eksploziju na benzinskoj stanici koja se nalazi blizu njegove kuće i da vlasti nisu sprovele efikasnu istragu njegovih navoda.

Dana 30. januara 2001. g. Trajkoski u pratnji supruge i g. P.N.-a otišao je u policijsku stanicu Prilep da prijavi mogući požar i eksploziju na benzinskoj stanici. Navodno je parkirao automobil ispred policijske stanice i na zahtev upravnika ga prebacio na obližnje parkiralište. Kada je ušao u stanicu, policajac ga je gurnuo i uperio pištolj u glavu. Zatim su ga sedam ili osam policajaca uhvatili za ruke, noge i kosu i bacili ga na stepenice. Policajci su ga tukli i upotrebljavali uvredljivi jezik.

Vlada je negirala navode podnosioca predstavke, odnosno, da je podnosilac predstavke ignorisao naredbe policajaca da premesti svoj automobil i napusti policijsku stanicu. Kada je prisilno uklonjen sa stanice, podnosilac predstavke se aktivno odupirao.

Podnosilac predstavke je podneo dva lekarska uverenja i izveštaj u vezi sa povredama koje je navodno zadobio tokom incidenta. Dana 30. januara 2001. g. Trajkoski je zatražio od Sektora za unutrašnju kontrolu Ministarstva unutrašnjih poslova da istraži incident. Dana 23. avgusta 2001. sačinjen je izveštaj u kome se zaključuje da policajci nisu koristili preteranu silu u svojim pokušajima da obuzdaju podnosioca predstavke. Krivični postupak koji je podnosilac predstavke pokrenuo protiv jednog od policajaca, g. P.R., odbačen je jer nisu pronađeni dokazi o prekršaju. Javni tužilac je ispitivao službenika P.R., kao i druge policijske službenike, i utvrdio da u podnosioca predstavke nije bio uperen pištolj niti je bio zlostavljan. U supsidijarnom krivičnom postupku podnosilac predstavke je ponovio svoje navode da ih je policija pretukla. On je identifikovao g. P.R.-a kao jednog od policajaca koji su u ovome učestvovali i prepustio je sudu da identifikuje preostala četiri službenika. Takođe je tražio od suda da pozove očevice incidenta, naime njegovu suprugu i g. P.N. kako bi se istragom došlo do drugih počinilaca navodnog krivičnog dela. Dana 2. jula 2001. sud je odbacio zahtev podnosioca predstavke kao nepotpun jer nije identifikovao preostala četiri policajca. U odnosu na P.R. nije bilo nikakvog komentara.

Podnosilac predstavke je u predstavci Evrospkom sudu za ljudska prava naveo da je član 3 povređen, time što je izložen policijskoj brutalnosti u stanici policije u Prilepu 30.januara 2001. godine, kao i da o incidentu nije sprovedena efikasna istraga.

U odnosu na tvrdnju o policijskoj brutalnosti, Sud je smatrao da su povrede podnosioca predstavke možda delimično prouzrokovane njegovim provokativnim ponašanjem. Nadalje, podnosilac predstavke nije samo pružio dovoljno dokaza u prilog svojoj verziji događaja, već je i dokaz koji je pružio bio nedosledan. Konkretno, opis povreda primećen u medicinskim potvrdama bio je u suprotnosti sa onim što je zabeleženo u izveštaju, kako sa strane tela podnosioca predstavke koja je povređena, tako i zbog prirode povrede. Zaključno, raspoloživi dokazi nisu omogućili Sudu da bez razumne sumnje utvrdi da je podnosilac predstavke 30. januara 2001. u policijskoj stanici Prilep bio podvrgnut nečovečnom ili ponižavajućem postupanju. Sud je zaključio da nije bilo kršenja člana 3 u vezi sa navodima podnosioca predstavke o brutalnosti policije.

Što se tiče navodnog nedostatka efikasne istrage Sud je smatrao da su žalbe g. Trajkoskog na Ministarstvo unutrašnjih poslova i Državno tužilaštvo pokrenule osnovanu sumnju da je podnosioca predstavke mogla povrediti policija i što je zahtevalo zvaničnu istragu. Da bi se udovoljilo zahtevima člana 3, ta istraga je morala da bude brza i sposobna da identifikuje i kazni one koji su odgovorni. Sud je primetio da je izveštaj Ministarstva unutrašnjih poslova sastavljen skoro sedam meseci nakon što je podnosilac predstavke podneo svoju žalbu. Vlada nije dala objašnjenje za to odlaganje. Pored toga, javni tužilac je svoje zaključke jedinstveno zasnovao na izjavama policajaca. I na kraju, insistiranje prvostepenog suda u supsidijarnom krivičnom postupku da podnosilac predstavke identifikuje ostala četiri policajca bilo je preterano formalističko. Umesto da izvrši uvid u službena policijska dosijea, koji bi policijske službenike identifikovali, prvostepeni sud je odbacio žalbu podnosioca predstavke kao nepotpunu i nije preduzeo dalje korake. Štaviše, nije bilo objašnjenja zašto prvostepeni sud nije nastavio postupak protiv g. P.R-a ili nije preduzeo bilo kakve korake da sasluša svedoke koje je predložio podnosilac predstavke ili lekar koji ga je pregledao. Sud je stoga zaključio da istraga o tvrdnji podnosioca predstavke da ga je povredila policija nije bila temeljna i efikasna, što je kršilo član 3.