Pranjić-M-Lukić protiv Bosne i Hercegovine

Detalji

Država na koju se presuda odnosi
Bosna i Hercegovina
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Bosanski
Datum
02.06.2020
Članovi
8-2
8-1
8
3
Kršenje
8-2
8-1
8
3
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 8-2) U skladu sa zakonom
(Čl. 8-1) Poštovanje privatnog života
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 3 / CAT-16) Ponižavajuće postupanje
(Čl. 3) Zabrana torture
Broj predstavke
4938/16
Zbirke
Veće
Presuda
Sudska praksa
Sažetak
Podnosilac prijave, Goran Pranjić-M-Lukić, državljanin je Bosne i Hercegovine rođen 1962. godine i živi u Karlsruheu (Njemačka). Aplikacija se odnosi na navodno podvrgavanje aplikanta postupanju suprotnom članovima 3. i 8. Konvencije zbog njegovog ponovljenog prinudnog privođenja prema nezakonitim sudskim naredbama (uključujući i stavljanje lisica na ruke jednom prilikom) i nedobrovoljnom psihijatrijskom i psihološkom veštačenju izvršenom tokom krivičnog postupka protiv njega.

Godine 2004. podnosilac predstavke je optužen da je oštetio fasadu kuće svog komšije i da je pljunuo policajca i verbalno zlostavljao drugog nakon što su pozvali na lice mesta. Opštinski sud je 2011. godine obustavio postupak vezan za krivično delo oštećenja imovine usled zastarelosti, dok je odlučivanje o krivičnom delu napada na službeno lice odloženo, nakon što je psihijatar zaključio da je podnosilac predstavke nesposoban za suđenje zbog problema sa mentalnim zdravljem. Krivični postupak je nastavljen u decembru 2012. godine, dok je vanparnični postupak za podnosiočevo obavezno psihijatrijsko lečenje još uvek u toku. Opštinski sud naredio je da podnosilac predstavke prođe psihijatrijske i psihološke preglede (u četiri navrata podnosilac je bio prisilno sproveden na pregled). U julu 2013. sud je odlučio da obustavi postupak, a zatim u oktobru 2016. godine da ga prekine na osnovu lekarskih izveštaja u kojima je zaključeno da podnosilac ima trajnu psihološku bolest. Tokom čitavog krivičnog postupka, podnosilac prijave se neuspešno žalio na postupanje sudske policije.

Aplikant se žalio, prema članu 8. Konvencije, zbog njegovog ponovljenog prinudnog odvođenja na nedobrovoljno psihijatrijsko i psihološko veštačenje za vreme krivičnog postupka koji se vodio protiv njega 2013. godine, što mu je nanelo duševnu patnju.

Sud primjećuje da postoji spor između stranaka o tome je li mešanje u prava aplikanta iz člana 8. bilo „u skladu sa zakonom“. Sud ponavlja da izrazi „propisano zakonom“ i „u skladu sa zakonom“ u članovima 8. do 11. Konvencije ne samo da zahtevaju da sporna mera mora imati pravni osnov u domaćem zakonu, već se takođe odnose i na kvalitet dotičnog zakona koji mora biti dostupan osobi o kojoj je reč i predvidiv u pogledu njegovih učinaka citirane. U tom pogledu Sud napominje da je 6.11.2012. godine općinski sud okončao vanparnični postupak, smatrajući da će se po pravnosnažnosti te odluke postupak nastaviti prema pravilima krivičnog postupka. Aplikant se žalio na tu odluku dana 21.02.2013. godine (dakle, u zakonskom roku). On dalje primjećuje da, prema članu 19. Zakona o vanparničnom postupku iz 1998. godine, žalba ima suspenzivan učinak. Pa ipak, krivični postupak je nastavljen dana 21.12.2012. godine (dakle, dok je vanparnični postupak i dalje bio u toku), a općinski sud je iznova naređivao psihijatrijsko i psihološko veštačenje aplikanta i njegovo prinudno odvođenje na ta veštačenja. Naredbe jesu stoga imale osnov u domaćem zakonu, međutim, u konkretnim okolnostima predmetnog slučaja, ne može se reći da su domaće vlasti postupale u skladu sa zakonom budući da je nastavak krivičnog postupka bio nezakonit.
Sud napominje da je kantonalni sud odlučio da općinski sud nije mogao na vlastitu inicijativu zakonito nastaviti krivični postupak koji je bio prekinut, te da, shodno tome, on nije mogao zakonito doneti bilo kakve naredbe za prinudno veštačenje aplikanta u kontekstu tog nastavljenog postupka, jer bi to bilo suprotno važećim pravilima krivičnog postupka. Mešanje u pravo aplikanta na poštovanje njegovog privatnog života stoga nije bilo „u skladu sa zakonom“, u smislu člana 8. stav 2. Konvencije.

Aplikant se žalio prema članu 3. Konvencije na tretman kojem je bio izložen dana 06.06.2013. godine kada mu je sudska policija stavila lisice prilikom njegovog prinudnog odvođenja na nedobrovoljno psihijatrijsko veštačenje. Kako je Sud ranije istaknuo, kada je osoba lišena slobode ili, uopšte, kada je suočena sa službenicima za provedbu zakona, svaka primena fizičke sile koju ponašanje te osobe nije učinilo izrazito nužnom, narušava ljudsko dostojanstvo i u načelu predstavlja povredu prava utvrđenog članom 3. Konvencije. Sud napominje da činjenica da su aplikantu stavljene lisice pred njegovim roditeljem, zbog čega se on mogao u vlastitim očima osećati poniženim, predstavlja samo otežavajući faktor u tom smislu.

Iz navedenih razloga, sud jednoglasno uvtrđuje da je došlo do povrede člana 3. i člana 8. Konvencije.