Popović i drugi protiv Srbije

Detalji

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
30.06.2020
Članovi
P1-1-1
P1-1
41
35-1
35
14+P1-1-1
14
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
14+P1-1-1
Ključne reči
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 35-1 / CAT-13 / ICCPR-2) Iscrpljivanje unutrašnjih pravnih lekova
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(Čl. 14) Objektivno i razumno opravdanje
(Čl. 14) Diskriminacija
(Čl. 14) Zabrana diskriminacije
Broj predstavke
26944/13, 14616/16, 14619/16, 22233/16
Zbirke
Veće
Presuda
Sudska praksa
Sažetak
Podnosioci su se prituživali da su kao „civilni invalidi“ diskriminisani u pogledu prava na mirno uživanje imovine, a imajući u vidu da domaće zakonodavstvo „vojnim invalidima“ sa istim stepenom invaliditeta pruža novčana davanja u ukupnom iznosu koji je do pet puta veći, a što podrazumeva pravo na dodatak za negu i pomoć drugog lica u većem iznosu i ličnu invalidninu i ortopedski dodatak, na koje „civilni invalidi“ uopšte nemaju pravo.

Podnosioci predstavki su lica sa invaliditetom, potpuno zavisna od upotrebe invalidskih kolica, koja su zadobila invaliditet nesrećnim slučajem, i to: prvi podnosilac, padom sa visine; drugi i treći podnosilac, u saobraćajnoj nesreći; četvrti podnosilac, u nesreći za vreme pucnjave vatrenim oružjem.

Podnosiocima je u postupku pred domaćim organima utvrđen invaliditet u stepenu od 100% i po tom osnovu im je utvrđeno pravo na dodatak za negu i pomoć drugog lica u uvećanom iznosu.

Svi podnosioci su podneli tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv Republike Srbije - Ministarstva rada, zapošlјavanja i socijalne politike sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete zbog pretrplјenih duševnih bolova usled diskriminacije u odnosu na „vojne invalide“, koji dobijaju mnogostruko veći dodatak za negu i pomoć drugog lica od njih, kako i socijalna davanja koja podnosioci kao „civilni invalidi“ uopšte ne dobijaju (lična invalidnina i ortopedski dodatak). Nјihove tužbe su pravosnažno odbijene sa obrazloženjem da pružanje većih socijalnih davanja jednoj kategoriji lica sa invaliditetom ne predstavlјa diskriminaciju, imajući u vidu široko pravo države da odlučuje o pitanjima socijalne politike.

Nakon pravosnažnog okončanja postupka, svi podnosioci su izjavili ustavne žalbe Ustavnom sudu sa identičnom pritužbom o diskriminaciji, međutim, njihove ustavne žalbe su odbačene.

Presudom je konstatovano da bi prema redovnom toku stvari najpre bilo potrebno ispitati da li se podnosioci, kao „civilni invalidi“, nalaze u uporedivoj ili relativno sličnoj situaciji kao „vojni invalidi“. Međutim, imajući u vidu specifične okolnosti ovog predmeta, Evropski sud je smatrao da nije neophodno zauzeti čvrst stav po ovom pitanju, s obzirom da je različito postupanje prema dvema kategorijama lica sa invaliditetom svakako imalo objektivno i razumno opravdanje.

Evropski sud je, pored navedenog, imao u vidu da domaće zakonodavstvo pruža „civilnim invalidima“ niz drugih prava, koja „vojni invalidi“ nemaju, što ukazuje na postojanje manje razlike u postupanju države prema dvema kategorijama lica sa invaliditetom, nego što se to navodi u predstavkama. Evropski sud je, u skladu sa svime navedenim, stao na stanovište da izbor srpskog zakonodavca u pogledu visine socijalnih davanja za „civilne“ i „vojne invalide“ nije bio „bez razumnog osnova“, odnosno da je različito postupanje Tužene prema dvema kategorijama lica sa invaliditetom u konkretnom slučaju imalo objektivno i razumno opravdanje.

Prema tome, presudom je utvrđeno da nije bilo povrede člana 14. Konvencije u vezi sa članom 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju.

Odluka o osnovanosti je doneta većinom glasova svih sudija članova sedmočlanog veća, i to tako što je pet sudija glasalo za, a dvoje sudija protiv, sa napomenom da su sudije Ravarani i Schukking izdvojile saglasno mišlјenje, dok su sudije Vehabović i Paczolay izdvojile mišlјenje u prilog stava da je trebalo utvrditi povredu Konvencije.