Milosavljević protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
25.05.2021
Članovi
10
10-1
10-2
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
10
10-1
Ključne reči
(Čl. 10) Sloboda izražavanja - Opšta
(Čl. 10-1 / ICCPR-19) Sloboda izražavanja
(Čl. 10-2) Neophodno u demokratskom društvu
(Čl. 10-2) Zaštita ugleda drugih
(Čl. 10-2) Zaštita prava drugih
Srazmernost
Broj predstavke
57574/14
Zbirke
Sudska praksa
Presuda
Veće
Sažetak
Predmet je nastao na temelju predstavke koju je protiv Srbije podneo srpski državlјanin Ranko Milosavlјevića, dana 6. avgusta 2014. godine.
Podnosilac je rođen 1960. godine i živi u Kragujevcu. U relevantno vreme je bio novinar i glavni i odgovorni urednik „Svetlosti”, nedelјnog informativnog lista sa sedištem u Kragujevcu.

Predstavka se, prema članu 10. Konvencije, odnosi na slobodu novinarskog i uredničkog izražavanja u kontekstu incidenta koji uklјučuje navodno seksualno zlostavlјanje maloletnice romske nacionalnosti od strane šefa mesne kancelarije.

Dana 3. juna 2010. godine, nedelјni list „Svetlost” je objavio članak pod naslovom „Ćutanjem do crvenila”. Ovaj članak, koji je napisao podnosilac, odnosi se na navodni incident u kome se izvesni šef mesne kancelarije ulicnoj prodavačici romske nacionalnosti predstavio kao tržišni ispektor, pozvao je da uđe sa njim u kola u vezi sa određenom dokumentacijom i odvezao je nekoliko ulica dalje gde je pokušao da je siluje, što su osujetili njeno vrištanje, otpor i plač. Devojku koja je bial maloletna je upozorio da nikome ne govori šta se dogodilo i prisilio da mu da svoj broj telefona. Sledećeg dana ju je nazvao i dogovorio sastanak, gde ga je sačekala policija i uhapsila. Optužen je za lažno predstavlјanje, protivpravno lišenje slobode i pokušaj silovanja. U članku je izneta oštra kritika kako grafskih institucija tako i nevladinih organizacija koje su ćutale na ovaj slučaj. Istog dana „Svetlost” je objavila još jedan članak u vezi sa navodnim incidentom, pod naslovom: „Lažni inspektor iz ... [D] ... kod Kragujevca ... [p]okušao da siluje maloletnicu.” Ovaj članak, koji je napisala gđa A, novinarka zaposlena u nedelјnom informativnom listu „Svetlost”, osvrće se takođe na navedeni incident.

U vreme objavlјivanja ova dva članka, podnosilac je takođe bio glavni i odgovorni urednik lista „Svetlost”. Prvi i drugi članak su objavlјeni na str. 5. i 26. predmetnog nedelјnog informativnog lista.

Nakon pretkrivičnog postupka, Osnovno javno tužilaštvo u Kragujevcu je 21. jula 2010. godine optužilo gospodina B. u vezi sa gore opisanim incidentom. U optužbama se navodi da je dotični počinio krivična dela protivpravnog lišenja slobode i vršenje nedozvolјenih polnih radnji. Osnovni sud u Kragujevcu je nakon toga saslušao okrivlјenog i navodnu žrtvu, kao i izvestan broj svedoka. Pored toga, uzeo je u obzir date izjave i dokumentaciju dobijenu tokom pretkrivičnog postupka. U međuvremenu, 17. septembra 2010. godine, navodna žrtva je sudu dostavila svoje izjave, kao i izjave svoje majke, od 16. septembra 2010. godine overene od strane suda, u kojima su obe u potpunosti odustale od svog prethodnog svedočenja putem kojeg su optužile gospodina B. za predmetne zločine. Osnovni sud u Kragujevcu je 25. decembra 2012. godine oslobodio gospodina B. svih optužbi. Dana 17. juna 2013. godine, nakon vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje po žalbi, isti sud je ponovo oslobodio gospodina B. svih optužbi. Apelacioni sud u Kragujevcu je u drugostepenom postupku potvrdio ovu presudu, nakon čega je ista postala pravosnažna.

U julu 2010. godine, gospodin B. je podneo tužbu za klevetu Višem sudu u Kragujevcu protiv podnosioca, gđe A. i nedelјnika „Svetlost”, zbog objavlјivanja dva sporna članka. Ovaj sud je delimično presudio u korist gospodina B. i naložio samo podnosiocu i nedelјniku „Svetlost”, ali ne i gđi A., da mu solidarno isplate ukupno 100.000 srpskih dinara, kao i zakonsku kamatu koja se računa od tog datuma, na ime duševne patnje pretrplјene kao posledice povrede njegove časti i ugleda, kao i iznos od 28.220 dinara na ime troškova parničnog postupka. Sud je dalјe naložio pomenutim dvoma tuženim da ovu presudu, bez ikakvih komentara ili odlaganja, objave u svom informativnom listu. U vezi sa prvim člankom i sa posebnim osvrtom na pasus 1 sadržan u istom, Viši sud u Kragujevcu je objasnio da je podnosilac , kao autor spornog članka, naveo kao činjenicu da je gospodin B. počinio krivična dela protivpravno lišenje slobode, lažno predstavlјanje i pokušaj silovanja, uprkos činjenici da je krivični postupak protiv potonjeg još uvek bio u toku, čime je povređeno njegovo pravo na pretpostavku nevinosti. Nadalјe, podnosilac je priložio neistinit opis činjenica kada je izvestio da je gospodin B. počinio krivično delo pokušaj silovanja, iako je znao da policija nije podigla optužnicu za to konkretno krivično delo (vidi stav 6. gore). Što se tiče drugog članka, koji je pripremila gđa A. i posebno u vezi sa pasusima 1, 3. i 4. istog, sud je odbio tužbeni zahtev tužioca, napominjući da je ovaj članak napisan tačno na osnovu podataka koje je sâma policija pružila. Na kraju, sud je konstatovao postojanje izjave od 16. septembra 2010. godine, ali je ponovio da ista nije imala uticaja na predmetni slučaj jer je data nakon objavlјivanja spornih članaka. Apelacioni sud u Kragujevcu je 4. aprila 2011. godine delimično preinačio prvostepenu presudu. Tim činom je naložio podnosiocu, gđi A. i nedelјniku „Svetlost” da gospodinu B. solidarno isplate iznos od 50.000 dinara zbog duševnih patnji pretrplјenih kao posledice kršenja njegove časti i ugleda, kao i zakonsku kamatu od 23. decembra 2010. godine, zajedno sa iznosom od 14.110 dinara na ime troškova parničnog postupk. Obaveza tuženih da objave presudu u informativnom listu je podržana.

Podnosilac je 20. maja 2011. godine podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu od 4. aprila 2011. godine, koji je žalbu odbacio. On je, između ostalog, konstatovao da je otkrivanje informacija u vezi sa krivičnim postupkom koji je u toku bilo nezakonito, čak i ako su te informacije tačne, kao i kršenje nečijeg prava na pretpostavku nevinosti. U svakom slučaju, morala je biti uspostavlјena odgovarajuća ravnoteža između slobode izražavanja, s jedne strane, i zaštite ugleda dotične osobe, sa druge strane, te su građanski sudovi postupili pravilno u konkretnom slučaju.

Podnosilac se žalio, prema članu 10. Konvencije, da je pretrpeo povredu slobode izražavanja. On je posebno tvrdio: (i) da su sporni štampani članci pokrenuli ozbilјna pitanja u vezi sa navodnim seksualnim zlostavlјanjem maloletnice romske nacionalnosti; i (ii) da je on na kraju kažnjen za objavlјivanje članaka time što je izgubio parnični postupak zbog klevete i zbog toga što mu je naloženo da plati odštetu, kao i troškove postupka, gospodinu B. Dodao je da je situacija u pogledu zaštite manjinskih grupa u Republici Srbiji bila loša, posebno u pogledu Roma koji su bili među najugroženijim grupama u zemlјi. Štaviše, iako gospodin B. nije formalno optužen za lažno predstavlјanje ili pokušaj silovanja, s obzirom na to šta se zapravo dogodilo tokom incidenta i sličnosti i međusobne povezanosti predmetnih krivičnih dela, nije bilo pogrešno, uopšteno govoreći, opisati njegove akcije kao takve. U svakom slučaju, iako je nedelјni informativni list „Svetlost” imao puno pravo da iznosi „negativne vrednosne sudove” u vezi sa incidentom koji je očigledno bio od velikog javnog interesa, nikada nije postojala namera da se neopravdano naudi gospodinu B., kao što ilustruje njegova izjava data na sudu 19. oktobra 2010. godine. Podnosilac je dalјe tvrdio da je u predmetnom slučaju sve učinjeno kako bi se incident prikrio i obezbedila nekažnjivost počinioca samo zato što je sȃma žrtva bila romskog porekla. Krivični postupak protiv gospodina B. je na kraju urušen usled pritiska koji je izvršen na žrtvu i njenu majku, a što je za posledicu imalo povlačenje njihovih navoda u vezi sa gospodinom B. Na kraju, podnosilac je tvrdio da je u pravnom sistemu Republike Srbije položaj šefa mesne kancelarije bila veoma važna javna funkcija, i naveo da naknada i troškovi koji su dosuđeni u postupku protiv njega nikada nisu izvršeni samo zato što nije posedovao imovinu niti prihode kojima bi pokrio te iznose.

Procenjujući relevantne izjave sadržane u dva objavlјena članka i razloge date u presudama domaćih građanskih sudova kako bi se opravdalo mešanje u slobodu izražavanja podnosioca, Sud nalazi da su sledeća pitanja od posebnog značaja: da li su predmetne izjave doprinele raspravi od javnog interesa; da li se gospodin B. može smatrati „javnom ličnošću”; način pribavlјanja informacija od strane podnosioca i njihovo objavlјivanje, kao i sadržaj, oblik i istinitost informacija sadržanih u člancima; i, na kraju, posledice objavlјivanja članaka u pogledu gospodina B. i ozbilјnost kazni izrečenih u pogledu podnosioca.

Javni interes se obično odnosi na pitanja koja utiču na javnost do te mere da se ona može legitimno zainteresovati za njih, koja joj privlače pažnju ili koja se u značajnoj meri tiču nje, naročito kada utiču na dobrobit građana ili život zajednice. Sud smatra da su se dva objavlјena članka u predmetnom slučaju očigledno odnosila na incident od javnog interesa, je su se pozivali na navodno seksualno nasilјe kome je maloletnica romske nacionalnosti bila podvrgnuta, kao i na vrlo ozbilјne optužbe koje su potom podnete protiv gospodina B. s tim u vezi. Što se tiče državnih organa i državnih službenika, Sud smatra da i oni, u vršenju svojih službenih dužnosti, u nekim okolnostima podležu širim granicama prihvatlјive kritike u odnosu na granice koje se odnose na fizička lica.

Sud konstatuje da su se objavlјeni sporni članci ticali incidenta u kojem je gospodin B. navodno počinio seksualno nasilјe, a ne tvrdnji da je na neki način neprimereno ili nezakonito izvršio bilo koju od svojih službenih dužnosti u svojstvu državnog službenika, tj. kao šef mesne kancelarije. U ovim specifičnim okolnostima, ne može se reći da je u kontekstu traženja obeštećenja usled narušavanja njegovog ugleda gospodin B. trebao pokazati veći stepen tolerancije od fizičkog lica u sličnoj situaciji.

Sud konstatuje da su podnosilac i nedelјni informativni list naposletku obavešteni o navodnom incidentu i povezanim proceduralnim radnjama od strane same policije. Dalјe, građanski sudovi su pravilno utvrdili da je prvi članak kao činjenicu naveo da je gospodin B. počinio niz krivičnih dela, iako je bilo poznato da je krivični postupak protiv njega još uvek bio u toku, zanemarujući time njegovo pravo na pretpostavku nevinosti dok se ne dokaže suprotno. Sporni članak je takođe sadržao netačan činjenični navod u delu u kojem je izvestio da je gospodin B. počinio krivično delo pokušaj silovanja, iako je sȃm nedelјni informativni list posedovao informacije da policija protiv dotičnog nije ni podigla optužnicu za ovo konkretno krivično delo. Što se tiče oba članka, Apelacioni sud u Kragujevcu je, takođe sa punim pravom prema mišlјenju Suda, dodao da iako je javnost imala interes da bude obaveštena o navodnom incidentu, to je trebalo učiniti na odgovarajući način i, štaviše, kada je u pitanju samo drugi članak, uprkos tačnijem tekstu odmah ispod naslova članka, u samom naslovu se navodi da je gospodin B. zapravo „pokušao da siluje maloletnu devojčicu”. Iz toga sledi da domaći građanski sudovi nisu presuđivali protiv podnosioca na osnovu bilo kakvih negativnih vrednosnih sudova izraženih u člancima, već zbog objavlјivanja netačnih činjeničnih navoda. I na kraju, gospodin B. se u drugom članku navodi imenom i inicijalnom njegovog prezimena, što olakšava njegovo identifikovanje od strane lokalnih lica, pri čemu je poznato da je gospodin B. u datom trenutku bio šef određene mesne kancelarije u blizini Kragujevca.

Sud je mišlјenja da su građanski sudovi postigli pravičnu ravnotežu između slobode izražavanja podnosioca, s jedne strane, i interesa gospodina B. u pogledu zaštite njegovog ugleda, s druge strane, i da su razlozi navedeni u njihovim presudama, u predmetnom kontekstu, bili relevantni i dovolјni. Štaviše, parnični postupak protiv podnosioca je i sȃm okončan i pre okončanja krivičnog postupka pokrenutog protiv gospodina B, zbog čega potonji postupak nije mogao biti od značaja za ishod prethodnog. Navodni incident koji je doveo do spornih članaka je uklјučivao navode posebno ozbilјne i osetlјive prirode. Uprkos suštinskoj ulozi koju štampa ima u demokratskom društvu, stav 2. člana 10. ne jemči potpuno neograničenu slobodu izražavanja čak ni u odnosu na medijsko izveštavanje o pitanjima od ozbilјnog javnog interesa. Zapravo, zaštita koju član 10. Konvencije pruža novinarima, kao i urednicima implicitno, podleže uslovu da novinari postupaju u dobroj veri i da pružaju pouzdane i precizne informacije u skladu sa odlikama odgovornog novinarstva. U skladu sa gore navedenim, nije došlo do povrede člana 10. Konvencije.
Preuzmite presudu u pdf formatu

 

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ МИЛОСАВЉЕВИЋ против СРБИЈЕ

(Представка број 57574/14)

ПРЕСУДА

Члан 10 • Слобода изражавања • Пресуда донета против новинара за грађанску клевету у вези са чланцима о наводном сексуалном злостављању малолетнице ромске националности од стране државног службеника • Степен толеранције који треба показати сличан оном који би се примењивао на приватно лице као наводи који нису повезани са службеним дужностима • Непридржавање начела одговорног новинарства од стране новинара • Правична равнотежа између конкурентских спорних интереса постигнута од стране домаћих судова • Релевантни и довољни разлози

СТРАЗБУР
25. мај 2021.

Захтев за упућивање предмета Великом већу је у току

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Милосављевић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Marko Bošnjak,
Valeriu Griţco,
Egidijus Kūris,
Branko Lubarda,
Carlo Ranzoni,
Pauliine Koskelo, судије,
и Stanley Naismith, секретар Одељења,

Имајући у виду:

представку против Србије (број 57574/14) поднету Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) од стране држављанина Републике Србије, г. Ранка Милосављевића (у даљем тексту: „подносилац”), дана 6. августа 2014. године.

одлуку да се о представци обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”);

Запажања страна у спору;

Након већања на затвореној седници одржаној 20. априла 2021. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

УВОД

1. Представка се, према члану 10. Конвенције, односи на слободу новинарског и уредничког изражавања у контексту инцидента који укључује наводно сексуално злостављање малолетнице ромске националности од стране шефа месне канцеларије.

ЧИЊЕНИЦЕ

2. Подносилац је рођен 1960. године и живи у Крагујевцу. У релевантно време је био новинар и главни и одговорни уредник „Светлости”, недељног информативног листа са седиштем у Крагујевцу.

3. Подносиоца је заступала гђа Д. Ракићевић, адвокат из Крагујевца.

4. Владу је заступала њена заступница, гђа З. Јадријевић Младар.

5. Чињенице предмета, онако како су их доставиле стране у спору, се могу сумирати на следећи начин.

I. ОБЈАВЉЕНИ ЧЛАНЦИ

6. Дана 3. јуна 2010. године, недељни лист „Светлост” је објавио чланак под насловом „Ћутањем до црвенила”. Овај чланак, који је написао подносилац , у делу који је релевантан, гласи како следи:

„[1.] Крагујевац има разлога да се стиди. Пред крај априла, ... шеф месне канцеларије у [Д] се прво, у центру града и испред главне зграде поште, лажно представио уличној продавачици као тржишни инспектор ... [а затим] ... ју је позвао у ... [његов аутомобил под изговором] ... да је требало израдити копије одређених докумената. [Након тога] ... је девојку одвезао [са њим] у Карађорђеву улицу ... где је покушао да је силује. Девојчица је била малолетна и ромског порекла. [Њен] отпор, вриштање и плач ... [су на крају] ... осујетили насилника. Малолетну девојку је упозорио да никоме не говори шта се догодило ... [и морала је] ... да му да свој број телефона. Следећег дана, када ју је ... [шеф месне канцеларије] ... назвао и договорио састанак са њом, ... [њега је] ... сачекала полиција и ухапсила га. Он је [такође] провео четрдесет и осам сати у притвору, након чега је изведен ... пред истражног судију. Насилник је оптужен за лажно представљање, противправно лишење слободе и покушај силовања.

[2.] Поступак је започет и он ће, наравно, имати и свој крај. Локална полиција, која је иначе врло брза када је реч о обавештавању [јавности] чак и о много мањим преступима, је овај пут једноставно ћутала ... [о инциденту] ... Штампа такође није добила било какве информације од истражног судије ... или јавног тужилаштва ... које је иначе [такође] сарађивало у погледу пружања информација у вези са својим активностима. Овај лист је на посредан начин дошао до сазнања о стравичном догађају који је претрпела наша малолетна суграђанка. Полиција нам је пружила информације тек након пријема нашег писменог захтева којим смо тражили да нам потврде или демантују детаље које смо сазнали од других.

[3.] Невладине организације фокусиране на питања ромских права су такође ћутале. Случај малолетне уличне продавачице ... вероватно није био приоритет за њихове богате донаторе. Градска управа такође није учинила ништа у вези са сопственим званичником ... Зашто су [сви] ћутали ... на непријатна питања на која ће ускоро морати да одговоре они који су на власти ... Да ли је полиција прећутала покушај силовања само зато што је у питању девојчица ромске националности? Да ли је неко, и ако јесте ко, из градске управе интервенисао како би прикрио ... [срамотни инцидент] ... [Да ли је идеја била да се тиме] ... купи време како би се омогућило да ’шеф месне канцеларије постигне договор са Ромима, све док им се не исплати новац да повуку своју жалбу на покушај силовања’? На крају, али најважније, коме је у интересу да штити силеџију, који прима плату из [општинског] буџета, а у слободно време покушава да силује малолетне суграђанке? Све док ова питања остају без одговора од стране власти, Град Крагујевац неће моћи да се реши своје срамоте [у вези са овим инцидентом] ...”

7. Истог дана, 3. јуна 2010. године, „Светлост” је објавила још један чланак у вези са наводним инцидентом, под насловом: „Лажни инспектор из ... [Д] ... код Крагујевца ... [п]окушао да силује малолетницу.” Овај чланак, који је написала гђа А, новинарка запослена у недељном информативном листу „Светлост”, у релевантном делу гласи како следи:

„[1.] ... [Господин Б.]1 ... (44), шеф месне канцеларије у ... [селу Д] ... у близини Крагујевца, изведен је пред истражног судију Основног суда у Крагујевцу 30. априла ове године под сумњом да је починио кривична дела противправно лишење слободе и вршење недозвољених полних радњи над малолетном девојчицом, како је листу „Светлост” потврдила ... [полиција] ...

[2.] Кривичну пријаву против ... [господина Б.] ... је поднела малолетна девојчица, која је 27. априла ове године заједно са својом мајком продавала потрепштине за домаћинство испред главне поште у Крагујевцу. Полиција је истражила наводе и, након притвора у трајању од четрдесет осам сати, ... довела ... [господина Б.] ... ... пред истражног судију. Упркос инциденту који се догодио крајем априла, полиција није издала уобичајено саопштење за штампу док није примила наш захтев у вези са овим случајем.

[3.] У кривичној пријави коју је поднела малолетна девојчица се наводи да се 27. априла, око 14.00 часова, ... [господин Б.] ... представио као тржишни инспектор, притом им рекавши да своју робу могу слободно продавати испред зграде поште јер је он био задужен за то подручје. Један сат касније се вратио својим аутомобилом испред зграде поште и ... позвао девојчицу да приђе возилу. Када се девојчица приближила, ... [Господин Б.] ... јој је рекао да уђе у аутомобил како би потписала документ, да би затим закључао сувозачева врата и одвезао се [са њом] са лица места. Према наводима из кривичне пријаве, он је девојчици објаснио да се мора обавити копирање одређених докумената и почео да јој додирује ногу.

[4.] Девојчица је тада лажном инспектору рекла да не може да остави мајку, али ју је ... [господин Б.] ... тада замолио да се смири, док је паркирао свој аутомобил у Карађорђевој улици ... Затим је почео да је додирује и љуби у врат ... [па је] ... девојчица почела да вришти, али је он [онда] укључио гласну музику [у свом возилу] ... [Господин Б.] јој је поцепао дугмад на панталонама ... [и] ... копчу са грудњака. Девојчица је песницом ударала у прозоре аутомобила, док јој је ... [господин Б.] ... понављао да се смири и да је неће [поново] дирати. Затим ју је одвезао до улице Николе Пашића, где јој је предложио да заједно попију кафу, и [рекао] јој да никоме не говори о ономе што се догодило. Дан касније, ... [господин Б.] ... је позвао девојчицу телефоном ... на који се јавила њена мајка, након чега је договорено да се састану испред зграде поште. Тамо је [господина Б.] уместо девојчице дочекала ... ... полиција, која га је затим одвела у полицијску станицу.”

8. Као што је горе напоменуто, у време објављивања ова два чланка, подносилац је такође био главни и одговорни уредник листа „Светлост”. Први и други чланак су објављени на стр. 5. и 26. предметног недељног информативног листа.

II. КРИВИЧНИ ПОСТУПАК

9. Након преткривичног поступка, Основно јавно тужилаштво у Крагујевцу је 21. јула 2010. године оптужило господина Б. у вези са горе описаним инцидентом. У оптужбама се наводи да је дотични починио кривична дела противправног лишења слободе и вршење недозвољених полних радњи.

10. Основни суд у Крагујевцу је након тога саслушао окривљеног и наводну жртву, као и известан број сведока. Поред тога, узео је у обзир дате изјаве и документацију добијену током преткривичног поступка.

11. У међувремену, 17. септембра 2010. године, наводна жртва је суду доставила своје изјаве, као и изјаве своје мајке, од 16. септембра 2010. године оверене од стране суда, у којима су обе у потпуности одустале од свог претходног сведочења путем којег су оптужиле господина Б. за предметне злочине.

12. Основни суд у Крагујевцу је 25. децембра 2012. године ослободио господина Б. свих оптужби.

13. Дана 17. јуна 2013. године, након враћања предмета на поновно одлучивање по жалби, исти суд је поново ослободио господина Б. свих оптужби.

14. Дана 30. децембра 2013. године, Апелациони суд у Крагујевцу је у другостепеном поступку потврдио ову пресуду, након чега је иста постала правоснажна.

III. ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК

15. У јулу 2010. године, господин Б. је поднео тужбу за клевету Вишем суду у Крагујевцу против подносиоца, гђе А. и недељника „Светлост”, због објављивања два спорна чланка.

16. Дана 23. децембра 2010. године, овај суд је делимично пресудио у корист господина Б. и наложио само подносиоцу и недељнику „Светлост”, али не и гђи А., да му солидарно исплате укупно 100.000 српских динара (RSD), као и законску камату која се рачуна од тог датума, на име душевне патње претрпљене као последице повреде његове части и угледа, као и износ од RSD 28.220 на име трошкова парничног поступка. Суд је даље наложио поменутим двома туженим да ову пресуду, без икаквих коментара или одлагања, објаве у свом информативном листу. У вези са првим чланком и са посебним освртом на пасус 1 садржан у истом, Виши суд у Крагујевцу је објаснио да је подносилац , као аутор спорног чланка, навео као чињеницу да је господин Б. починио кривична дела противправно лишење слободе, лажно представљање и покушај силовања, упркос чињеници да је кривични поступак против потоњег још увек био у току, чиме је повређено његово право на претпоставку невиности. Надаље, подносилац је приложио неистинит опис чињеница када је известио да је господин Б. починио кривично дело покушај силовања, иако је знао да полиција није подигла оптужницу за то конкретно кривично дело (види став 6. горе). Што се тиче другог чланка, који је припремила гђа А. и посебно у вези са пасусима 1, 3. и 4. истог, суд је одбио тужбени захтев тужиоца, напомињући да је овај чланак написан тачно на основу података које је сâма полиција пружила (види став 7. горе). На крају, суд је констатовао постојање изјаве од 16. септембра 2010. године (види став 11. горе), али је поновио да иста није имала утицаја на предметни случај јер је дата након објављивања спорних чланака.

17. Апелациони суд у Крагујевцу је 4. априла 2011. године делимично преиначио првостепену пресуду. Тим чином је наложио подносиоцу, гђи А. и недељнику „Светлост” да господину Б. солидарно исплате износ од RSD 50.000 (у то време приближно 485 евра (EUR)) због душевних патњи претрпљених као последице кршења његове части и угледа, као и законску камату од 23. децембра 2010. године, заједно са износом од RSD 14.110 на име трошкова парничног поступка (у то време приближно EUR 137). Обавеза тужених да објаве пресуду у информативном листу је подржана. У свом образложењу, које је у основи било у складу са образложењем Вишег суда у Крагујевцу, Апелациони суд у Крагујевцу је, између осталог, ипак констатовао да: (а) је досуђени износ од RSD 100.000 био прекомеран, с обзиром на постојећи интерес јавности да буде обавештена о предметном инциденту, мада на прикладнији начин; (б) је гђа А. такође погрешно навела као чињеницу у наслову свог чланка, упркос тачнијем тексту испод њега, да је господин Б. „покушао да силује малолетну девојчицу”; и (в) да се господин Б. није могао сматрати „јавном личношћу” па тиме и као неко ко је требао да издржи више критика, јер је он био запослен само као шеф месне заједнице, и није био службеник у територијалној јединици локалне самоуправе.

18. Горенаведене пресуде су се, између осталог, ослањале и на неке од релевантних одредби Закона о облигационим односима и Закона о јавном информисању из 2003. године, сажете у ст. 30–36 доле.

IV. ПОСТУПАК ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ

19. Подносилац је 20. маја 2011. године поднео уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу од 4. априла 2011. године.

20. Уставни суд је 3. децембра 2013. године одбацио уставну жалбу. Он је, између осталог, констатовао да је откривање информација у вези са кривичним поступком који је у току било незаконито, чак и ако су те информације тачне, као и кршење нечијег права на претпоставку невиности. У сваком случају, морала је бити успостављена одговарајућа равнотежа између слободе изражавања, с једне стране, и заштите угледа дотичне особе, са друге стране, те су грађански судови поступили правилно у конкретном случају.

21. Одлука Уставног суда је уручена подносиоцу 6. фебруара 2014. године.

V. ИЗВРШНИ ПОСТУПАК

22. Господин Б. је 4. фебруара 2014. године поднео предлог за извршење пред Основним судом у Крагујевцу у вези са извршењем пресуда донетих у парничном поступку од 23. децембра 2010. године и 4. априла 2011. године (види ст. 16. и 17. горе).

23. Основни суд у Крагујевцу је 6. фебруара 2014. године издао решење о извршењу.

24. Дана 5. августа 2014. године, извршитељ је наложио подносиоцу да у року од три дана плати предметне износе и, између осталог, истакао да ће извршење на целокупној имовини бити спроведено уколико не изврши плаћање.

25. Према информацијама које је подносилац пружио, он је од 15. маја 2013. године незапослен и није поседовао било какву покретну имовину од значаја за поступак извршења. То је такође био разлог због којег предметне пресуде у парничном поступку још увек нису извршене. Подносилац је, међутим, изјавио да поседује стан у којем је живео са породицом, и да би господин Б. још увек могао тражити извршење на тој имовини.

26. Влада је потврдила да су од априла 2020. године спорне грађанске пресуде остале неизвршене.

VI. ОСТАЛЕ РЕЛЕВАНТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

27. У изјави датој Вишем суду у Крагујевцу 19. октобра 2010. године, у оквиру грађанског поступка због клевете, господин Б. је навео да је, након објављивања спорних чланака, позвао подносиоца телефоном и упитао га због чега су такви чланци уопште објављени. Подносилац му је, као одговор, пружио прилику да демантује наводе у следећем издању недељника, али је господин Б. то одбио јер није желео да се о томе расправља путем медија. На крају, господин Б. је обавестио подносиоца да ће уместо тога покренути судски поступак у вези с тим.

28. Господин Б. је 9. јуна 2010. године посетио неуропсихијатра, наводно због последица душевне патње коју је претрпео услед објављивања чланака. Истог дана, њему је такође достављено уверење којим се потврђује да је привремено неспособан за рад.

29. У априлу 2010. године, просечне бруто и нето зараде на месечном нивоу у Крагујевцу су износиле RSD 51.240 и RSD 36.846, тј. приближно EUR 497, односно EUR 357.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР И СУДСКА ПРАКСА

I. ЗАКОН О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ФЕДЕРАТИВНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ”, БР. 29/78, 39/85, 45/89 И 57/89, КАО И У „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ САВЕЗНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ”, БРОЈ 31/93)

30. Члановима 199. и 200. се, између осталог, тврди да свако ко је претрпео душевне патње као последица повреде његове части или угледа може, у зависности од трајања и интензитета поменуте душевне патње, покренути тужбу за новчану накнаду пред грађанским судовима и, поред тога, затражити друге облике обештећења „којима је могуће” остварити пружање одговарајућег задовољења на име нематеријалне штете.

II. ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ” – СГ РС – БР. 43/03, 61/05 И 71/09)

31. Члан 3. став 1. предвиђа да пре објављивања информација које садрже податке о „одређеном догађају, појави или личности”, новинар и одговорни уредник су дужни да „са пажњом примереном околностима провере њено порекло, истинитост и потпуност”.

32. Члан 9., између осталог, предвиђа да право на заштиту нечије приватности треба да буде ограничено на носиоце државних или политичких функција уколико су предметне информације од јавног значаја с обзиром на функције које ти носиоци обављају. Права таквих лица би требала бити ограничена сразмерно оправданом интересу јавности у сваком конкретном случају.

33. Члан 30. ст. 2. и 4. предвиђају, између осталог, да главни и одговорни уредник јавног гласила има својство одговорног уредника тог јавног гласила. Одговорни уредник одређеног издања, рубрике или програмске целине је одговоран за садржаје које уређује.

34. Члан 37., између осталог, предвиђа да се у јавном гласилу нико не сме прогласити учиниоцем каквог кривичног дела у одсуству правоснажне судске или друге одлуке донете с тим у вези.

35. Члан 79., између осталог, предвиђа да свако лице које је претрпело материјалну и/или нематеријалну штету као последице нетачних или непотпуних података објављених у јавном гласилу или због објављивања других информација којима се крши предметни закон, има право на адекватну накнаду штете независно од било какве друге правне заштите која му је на располагању.

36. Члан 80., између осталог, предвиђа да главни и одговорни уредник и оснивач јавног гласила, који су с пажњом примереном околностима могли утврдити нетачност или непотпуност информација пре објављивања, солидарно одговарају за било какву материјалну и/или нематеријалну штету проузроковану објављивањем таквих информација. Иста обавеза, на пример, постоји и када је штета проузрокована „недопуштеним објављивањем” истинитих информација у вези са нечијим приватним животом или у вези са оптужбама за извршено кривично дело.

37. Овај закон је накнадно измењен одлукама Уставног суда, али је на крају укинут и замењен другим законом 2014. године.

III. ОДЛУКА О ОБРАЗОВАЊУ И ДЕЛОКРУГУ РАДА МЕСНИХ КАНЦЕЛАРИЈА, УСВОЈЕНА ОД СТРАНЕ ГРАДА КРАГУЈЕВЦА 2. ДЕЦЕМБРА 1998. ГОДИНЕ (ОБЈАВЉЕНА У „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ ГРАДА КРАГУЈЕВЦА”, БРОЈ 8/VIII)

38. Члан 2., између осталог, предвиђа оснивање месних канцеларија како би се заинтересованим грађанима олакшало коришћење административних услуга на локалном нивоу.

39. Члан 4., између осталог, предвиђа да месне канцеларије треба да обављају административне и техничке задатке, воде званичне евиденције и издају службене потврде, као и да припремају извештаје и статистику у том контексту.

IV. ПРАВИЛНИК О УНУТРАШЊОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ И СИСТЕМАТИЗАЦИЈИ РАДНИХ МЕСТА У ГРАДСКОЈ УПРАВИ ЗА МЕСНУ САМОУПРАВУ И ОПШТУ УПРАВУ, КРАГУЈЕВАЦ, СЕПТЕМБАР 2008. ГОДИНЕ

40. Ова правила, између осталог, предвиђају да се извршни службеници који раде у месним канцеларијама могу бавити активностима као што су вођење службене евиденције, издавање различитих потврда, припрема извештаја и статистика и бављење питањима цивилне одбране. Они би такође могли да преузму и друге одговорности на конкретан захтев општинских званичника.

V. ПРАВНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, ТОМ I, СТР. 814–815, САВРЕМЕНА АДМИНИСТРАЦИЈА, БЕОГРАД, 1985. ГОДИНЕ)

41. Према потреби и уколико је то неопходно, општине могу основати своје месне канцеларије како би делотворније извршавале неке од својих административних функција. Такве месне канцеларије се могу основати на основу статута општина, док се њихова надлежност може дефинисати одлукама општинских скупштина. Шефови месних канцеларија су општински службеници које именују саме општинске скупштине или други органи које за то овлашћују општинске скупштине.

ПРАВО

НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 10. КОНВЕНЦИЈЕ

42. Подносилац се жалио, према члану 10. Конвенције, да је претрпео повреду слободе изражавања. Он је посебно тврдио: (i) да су спорни штампани чланци покренули озбиљна питања у вези са наводним сексуалним злостављањем малолетнице ромске националности; и (ii) да је он на крају кажњен за објављивање чланака тиме што је изгубио парнични поступак због клевете и због тога што му је наложено да плати одштету, као и трошкове поступка, господину Б.

43. Члан 10. Конвенције у релевантном делу гласи:

„1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења и ... саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти ...

2. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.”

A. Допуштеност

44. Суд констатује да представка није ни очигледно неоснована нити недопуштена по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

B. Основаност

1. Поднесци странака

(a) Подносилац представке

45. Подносилац је поново потврдио своје притужбе. Додао је да је ситуација у погледу заштите мањинских група у Републици Србији била лоша, посебно у погледу Рома који су били међу најугроженијим групама у земљи. Штавише, иако господин Б. није формално оптужен за лажно представљање или покушај силовања, с обзиром на то шта се заправо догодило током инцидента и сличности и међусобне повезаности предметних кривичних дела, није било погрешно, уопштено говорећи, описати његове акције као такве. У сваком случају, иако је недељни информативни лист „Светлост” имао пуно право да износи „негативне вредносне судове” у вези са инцидентом који је очигледно био од великог јавног интереса, никада није постојала намера да се неоправдано науди господину Б., као што илуструје његова изјава дата на суду 19. октобра 2010. године (види став 27. горе). Подносилац је даље тврдио да је у предметном случају све учињено како би се инцидент прикрио и обезбедила некажњивост починиоца само зато што је сȃма жртва била ромског порекла. Кривични поступак против господина Б. је на крају урушен услед притиска који је извршен на жртву и њену мајку, а што је за последицу имало повлачење њихових навода у вези са господином Б. (види став 11. горе). На крају, подносилац је тврдио да је у правном систему Републике Србије положај шефа месне канцеларије била веома важна јавна функција (види став 41. горе), и навео да накнада и трошкови који су досуђени у поступку против њега никада нису извршени само зато што није поседовао имовину нити приходе којима би покрио те износе (види став 25. горе).

(b) Влада

46. Влада је подржала образложење грађанских судова (види ст. 16. и 17. горе), као и разлоге које је пружио Уставни суд (види став 20. горе), и навела да није дошло до кршења члана 10. у предметном случају. Конкретно, мешање у слободу изражавања подносиоца је било у складу са законом и неопходно у демократском друштву ради заштите угледа других (види став 30. горе). Штавише, грађански судови нису досудили исплату накнаде господину Б. у погледу било каквих негативних вредносних судова изражених у чланцима, већ у погледу објављивања неистинитих чињеница, које су на крају озбиљно наштетиле благостању дотичног и утицале на његов углед (види став 28. горе). Према мишљењу Владе, медији су, у целини гледано, морали да покажу већи степен поштовања према претпоставци невиности, као и већи степен „пажње и озбиљности” приликом извештавања о случајевима који укључују сексуално насиље, с обзиром на тежину „друштвене осуде” таквих кривичних дела. Штавише, у другом чланку је господин Б. у више наврата наведен именом и иницијалом његовог презимена, што је олакшало његову идентификацију свим заинтересованим лицима. Такође, господин Б. не би могао да се сматра „јавним званичником”, па према томе ни као неко ко би морао да има „већи степен толеранције на провокативне и оштре критике”, јер је само био запосленик града Крагујевца и шеф месне канцеларије у предметном периоду (види ст. 38–40. горе). У сваком случају, спорна два чланка нису имала никакве везе са службеним обављањем његових дужности. На крају, Влада је тврдила да износ накнаде која је додељена господину Б. није био несразмеран, с обзиром на то да је у релевантно време износио нешто мање од једне просечне бруто месечне зараде у Крагујевцу (види став 29. горе).

2. Оцена Суда

(a) Постојање мешања

47. Стране у спору нису сматрале спорним то да је правноснажна пресуда Апелационог суда у Крагујевцу изречена 4. априла 2011. године против подносиоца, као новинара и главног и одговорног уредника, представљала „мешање [јавне] власти” у његово право на слободу изражавања (види став 17. горе; видети такође, mutatis mutandisLindon, Otchakovsky-Laurens и July против Француске [ВВ], бр. 21279/02 и 36448/02, ст. и 9. и 66., ЕСЉП 2007-IV, Orban и други против Француске, број 20985/05, став 47., од 15. јануара 2009. године, са даљим референцама, и Gutiérrez Suárez против Шпаније, број 16023/07, ст. 28. и 29., од 1. јуна 2010. године, у погледу ситуације аутора, као и издавача, директора публикација и уредника одговорних за њихове публикације). Такво мешање представља кршење Конвенције уколико исто не задовољава захтеве става 2. из члана 10. Стога се мора утврдити да ли је исто било „прописано законом”, да ли је тежило једном или више легитимних циљева наведених у том ставу и да ли је било „неопходно у демократском друштву” како би се такви циљеви постигли.

(b) Да ли је мешање било прописано законом

48. Суд констатује да су правне основе за усвајање предметне правноснажне грађанске пресуде биле, између осталог, релевантне одредбе Закона о јавном информисању и Закона о облигационим односима (види став 18. и ст. 30–36. горе). Суд сматра да су ове одредбе биле доступне и предвидиве на одговарајући начин, то јест да су биле формулисане са довољно прецизности како би омогућиле појединцу – у случају потребе, уз одговарајуће савет – да регулише своје понашање (види, на пример, и међу многим другим изворима, The Sunday Times против Уједињеног Краљевства (број 1), од 26. априла 1979. године, став 49., серија А број 30, и Karácsony и други против Мађарске [ВВ], бр. 42461/13 и 44357/13, ст. 123–125., од 17. маја 2016. године; види такође, у контексту Републике Србије, Тешић против Србије, бр. 4678/07 и 50591/12, став 64., од 11. фебруара 2014. године). Суд стога закључује да је спорно мешање било „прописано законом” у смислу члана 10. став 2. Конвенције.

(c) Да ли се мешањем тежило легитимном циљу

49. Сагласно са ставом домаћих судова, Влада је тврдила да се предметним мешањем тежило легитимном циљу „заштите угледа или права других”. Суд не налази разлоге да сматра другачије, те стога прихвата да се мешањем у слободу изражавања подносиоца тежило једном од легитимних циљева предвиђених чланом 10., став 2. Конвенције.

(d) Неопходност мешања у демократском друштву

(i) Општа начела

50. Суд се позива на општа начела за процену неопходности мешања у остваривање права на слободу изражавања како су утврђена у предмету Morice против Француске [ВВ], број 29369/10, став 124., ЕСЉП 2015; Bédat против Швајцарске [ВВ], број 56925/08, став 48., од 29. марта 2016. године; и Medžlis Islamske Zajednice Brčko и други против Босне и Херцеговине [ВВ], број 17224/11, став 75., од 27. јуна 2017. године.

51. Суд је такође у бројним случајевима утврдио да недостатак релевантних и довољних образложења у пресудама домаћих судова или пропуст да исти узму у обзир примењиве стандарде приликом оцењивања спорног мешања доводи до кршења члана 10. (види, међу многим другим изворима, Scharsach и News Verlagsgesellschaft против Аустрије, број 39394/98, став 46., ЕСЉП 2003-XI; Uj против Мађарске, број 23954/10, ст. 25. и 26., од 19. јула 2011. године, и Mariya Alekhina и други против Русије, број 38004/12, став 264., од 17. јула 2018. године).

52. Даље, треба поновити да право на заштиту угледа представља право загарантовано чланом 8. Конвенције као део права на поштовање приватног живота (види, на пример, Denisov против Украјине [ВВ], број 76639/11, став 97., од 25. септембра 2018. године). Да би члан 8. био примењен, напад на углед особе мора достићи одређени ниво озбиљности и бити спроведен на начин којим се наноси штета личном уживању права на поштовање његовог или њеног приватног живота (види Axel Springer AG против Немачке [ВВ], број 39954/08, став 83., од 7. фебруара 2012. године; Medžlis Islamske Zajednice Brčko и други против Босне и Херцеговине, цитиран горе, став 76.; и Beizaras и Levickas против Литваније, број 41288/15, став 117., од 14. јануара 2020. године).

53. У случајевима када, у складу са горе наведеним критеријумима, интереси „заштите угледа или права других” бива примењен члан 8., од Суда се може затражити да провери да ли су домаће власти успоставиле правичну равнотежу приликом пружања заштите двема вредностима загарантованих Конвенцијом, односно, с једне стране, слободе изражавања заштићеном чланом 10. и, с друге стране, право на поштовање приватног живота садржано у члану 8. (види Medžlis Islamske Zajednice Brčko и други против Босне и Херцеговине, цитиран горе, став 77.). Општа начела која се примењују на успостављање равнотеже између ових права су први пут успостављена у предмету Von Hannover против Немачке (број 2) [ВВ] (бр. 40660/08 и 60641/08, ст. 104–07., ЕСЉП 2012) и Axel Springer AG (цитиран горе, ст. 85–88.), који су затим детаљније поновљени у предмету Couderc и Hachette Filipacchi Associés против Француске [ВВ] (број 40454/07, ст. 90–93., ЕСЉП 2015 (изводи)) и недавно сажети у предмету Medžlis Islamske Zajednice Brčko и други против Босне и Херцеговине (цитиран горе, став 77.).

54. На крају, Суд је сматрао да државе уговорнице имају одређено поље слободе процене приликом процене неопходности и обима сваког мешања у слободу изражавања заштићеног чланом 10. Конвенције. Тамо где су домаћи правосудни органи проценили интересе о којима је реч у складу са критеријумима утврђеним у судској пракси Суда, потребни су јаки разлози уколико своје становиште жели заменити становиштем домаћих судова (види Bédat, цитиран горе, став 54., са даљим референцама). Релевантни критеријуми, када је у питању постизање равнотеже између права заштићених чл. 8. и 10. Конвенције, укључују: (а) допринос спорног чланка расправи од општег интереса; (б) колико је позната личност о којој је реч и шта је предмет извештавања; (в) понашање особе о којој је реч пре објављивања чланка; (г) начин прибављања информација и њихова истинитост; (д) садржај, форму и последице објављивања и (ђ) озбиљност изречене казне (види, на пример, Axel Springer AG, цитиран горе, ст. 89–95., и Милисављевић против Србије, број 50123/06, став 33., од 4. априла 2017. године). Наравно, неки од горе наведених критеријума могу бити од већег или мањег значаја с обзиром на посебне околности конкретног случаја (види Satakunnan Markkinapörssi Oy и Satamedia Oy против Финске [ВВ], број 931/13, став 166., од 27. јуна 2017. године), а могу се узети у обзир и други релевантни критеријуми у зависности од ситуације (види Axel Springer SE и RTL Television GmbH против Немачке, број 51405/12, став 42., од 21. септембра 2017. године).

(ii) Примена ових начела на предметни случај

55. Процењујући релевантне изјаве садржане у два објављена чланка и разлоге дате у пресудама домаћих грађанских судова како би се оправдало мешање у слободу изражавања подносиоца, Суд налази да су следећа питања од посебног значаја, узимајући у обзир критеријуме идентификоване у ст. 53–54. горе: да ли су предметне изјаве допринеле расправи од јавног интереса; да ли се господин Б. може сматрати „јавном личношћу”; начин прибављања информација од стране подносиоца и њихово објављивање, као и садржај, облик и истинитост информација садржаних у чланцима; и, на крају, последице објављивања чланака у погледу господина Б. и озбиљност казни изречених у погледу подносиоца.

(α) Да ли су спорни чланци допринели расправи од јавног интереса

56. Јавни интерес се обично односи на питања која утичу на јавност до те мере да се она може легитимно заинтересовати за њих, која јој привлаче пажњу или која се у значајној мери тичу ње, нарочито када утичу на добробит грађана или живот заједнице (види, између осталих извора, Satakunnan Markkinapörssi Oy и Satamedia Oy, цитиран горе, став 171.).

57. Суд је даље препознао постојање таквог интереса, на пример, када се предметна публикација односила на информације о кривичном поступку уопште (види Dupuis и други против Француске, број 1914/02, став 42., од 7. јуна 2007. године и July и SARL Libération против Француске, број 20893/03, став 66., ЕСЉП 2008 (изводи)), или на информације у вези са одређеним кривичним предметом (види White против Шведске, број 42435/02, став 29., од 19. септембра 2006. године, и Egeland и Hanseid против Норвешке, број 34438/04, став 58., од 16. априла 2009. године).

58. Узимајући наведено у обзир, Суд сматра да су се два објављена чланка у предметном случају очигледно односила на инцидент од јавног интереса, је су се позивали на наводно сексуално насиље коме је малолетница ромске националности била подвргнута, као и на врло озбиљне оптужбе које су потом поднете против господина Б. с тим у вези.

(β) Да ли се господин Б. може сматрати „јавном личношћу”

59. Суд понавља да се мора направити разлика између приватних појединаца и лица која поступају у јавном контексту, као што су политичке личности или јавне личности. Сходно томе, док приватни појединац који је непознат јавности може тражити посебну заштиту његовог права на приватни живот, исто не важи за јавне личности (види Minelli против Швајцарске (одл.), број 14991/02, од 14. јуна 2005. године; Petrenco против Молдавије, број 20928/05, став 55., од 30. марта 2010. године; и Милисављевић против Србије, цитиран горе, став 34.) у вези са којима су границе критичког коментара шире, пошто су оне неизбежно и свесно изложене испитивању јавности и због тога морају да покажу посебно висок ниво толеранције (види Kuliś против Пољске, број 15601/02, став 47., од 18. марта 2008. године; Ayhan Erdoğan против Турске, број 39656/03, став 25., од 13. јануара 2009. године; и Милисављевић против Србије, цитиран горе, став 34.).

60. Што се тиче државних органа и државних службеника, Суд сматра да и они, у вршењу својих службених дужности, у неким околностима подлежу ширим границама прихватљиве критике у односу на границе које се односе на физичка лица (види, на пример, Lombardo и други против Малте, број 7333/06, став 54., од 24. априла 2007. године, и Romanenko и други против Русије, број 11751/03, став 47., од 8. октобра 2009. године). Међутим, не може се рећи да се државни службеници свесно излажу стриктном надзору по питању сваке своје изговорене речи и дела у оној мери у којој су томе изложени политичари, и зато треба да имају равноправан третман као и политичари када се ради о критиковању њихових дела (види, mutatis mutandisJanowski против Пољске [ВВ], број 25716/94, став 33., ЕСЉП 1999-I; види такође Nikula против Финске, број 31611/96, став 48., ЕСЉП 2002-II, и Mariapori против Финске, број 37751/07, став 56., од 6. јула 2010. године).

61. С обзиром на горе наведено и сасвим одвојено од различитих ставова страна у спору по питању тога да ли би господина Б. требало сматрати „јавном личношћу” у смислу судске праксе Суда према члану 10. Конвенције, Суд констатује да су се објављени спорни чланци тицали инцидента у којем је господин Б. наводно починио сексуално насиље, а не тврдњи да је на неки начин непримерено или незаконито извршио било коју од својих службених дужности у својству државног службеника, тј. као шеф месне канцеларије. У овим специфичним околностима, не може се рећи да је у контексту тражења обештећења услед нарушавања његовог угледа господин Б. требао показати већи степен толеранције од физичког лица у сличној ситуацији.

(γ) Начин прибављања информација и садржај, облик и истинитост информација садржаних у чланцима

62. Суд жели да нагласи да, у контексту слободе изражавања, прави разлику између чињеничних навода и вредносних судова. Постојање чињеница се може доказати, док истинитост вредносних судова није подложна доказивању. Захтев за доказивањем истинитости вредносног суда је немогуће испунити, и он сȃм по себи задире у слободу мишљења, која је суштински важан део права гарантованог чланом 10. Међутим, тамо где изјава представља вредносни суд, пропорционалност мешања може зависити од тога да ли постоји довољна „чињенична основа” за спорну изјаву: уколико не постоји, такав вредносни суд се може показати прекомерним. Како би се направила разлика између чињеничног навода и вредносног суда, потребно је узети у обзир околности случаја и општи тон примедби, имајући у виду да тврдње о стварима од јавног интереса, по том основу, могу представљати вредносне судове пре него чињеничне наводе (види, на пример, Morice, цитиран горе, став 126., са даљим референцама).

63. По мишљењу Суда, такође се мора водити рачуна о посебној улози судства у друштву. Нарочито је незамисливо да не буде претходне или тренутне расправе о теми суђења, било у специјализованим зборницима радова, штампи уопште или у широј јавности. Не само да медији имају задатак да преносе такве информације и идеје, већ и јавност има право да такве информације и идеје прими. Међутим, мора се размотрити право свих на правичну расправу, које је загарантовано чланом 6., став 1. Конвенције, и које у кривичним стварима укључује право на непристрасан суд и право на претпоставку невиности. Као што је Суд у више наврата нагласио, новинари наведено морају имати на уму приликом коментарисања кривичног поступка који је у току, јер се границе допуштених коментара не могу проширити на изјаве које би могле да наштете, било намерно или ненамерно, шанси да особа има правично суђење или подрију поверење јавности у улогу судова у спровођењу кривичног правосуђа (види Bédat, цитиран горе, став 51., са даљим референцама).

64. Имајући у виду горе наведено и што се тиче конкретног случаја, Суд констатује да су подносилац и недељни информативни лист напослетку обавештени о наводном инциденту и повезаним процедуралним радњама од стране саме полиције (види ст. 6. и 7. горе). Даље, грађански судови су правилно утврдили да је први чланак као чињеницу навео да је господин Б. починио низ кривичних дела, иако је било познато да је кривични поступак против њега још увек био у току, занемарујући тиме његово право на претпоставку невиности док се не докаже супротно (види, на пример, Axel Springer SE и RTL Television GmbH, цитиран горе, став 40.; Bédat, цитиран горе, став 55.; и Ruokanen и други против Финске, број 45130/06, ст. 48. и 51., од 6. априла 2010. година). Спорни чланак је такође садржао нетачан чињенични навод у делу у којем је известио да је господин Б. починио кривично дело покушај силовања, иако је сȃм недељни информативни лист поседовао информације да полиција против дотичног није ни подигла оптужницу за ово конкретно кривично дело (види ст. 16. и 17. горе). Што се тиче оба чланка, Апелациони суд у Крагујевцу је, такође са пуним правом према мишљењу Суда, додао да иако је јавност имала интерес да буде обавештена о наводном инциденту, то је требало учинити на одговарајући начин и, штавише, када је у питању само други чланак, упркос тачнијем тексту одмах испод наслова чланка, у самом наслову се наводи да је господин Б. заправо „покушао да силује малолетну девојчицу” (види став 17. горе; такође упоредите са, на пример, случајем Тешић, цитираном горе, ст. 66, 8–12, 14–17, 52. и 53., тим редоследом, где подноситељка представке није изричито занемарила право на претпоставку невиности док се не докаже супротно, већ је само изјавила да је њен бивши адвокат намерно није правилно заступао у грађанској парници која је била у току, што је и потврђено накнадном полицијском истрагом; осим тога, наводи подносиоца у предметном случају, који укључују сексуално злостављање, били су много озбиљније и осетљивије природе). Из тога следи да, како је Влада навела у својим запажањима, домаћи грађански судови нису пресуђивали против подносиоца на основу било каквих негативних вредносних судова изражених у чланцима, већ због објављивања нетачних чињеничних навода (види, mutatis mutandisEgill Einarsson против Исланда, број 24703/15, став 52., ab initio, од 7. новембра 2017. године, где је Суд, између осталог, закључио да објективна и чињенична природа израза „силоватељ”, на први поглед, не оправдава закључак да је дотична изјава пре представљала вредносни суд него чињенични навод, упркос томе што је након тога подвргнута анализи, чак претпостављајући да је случај био супротан). Штавише, иако би ограничавање права подносиоца да критикује поступке јавних власти наметањем обавезе прецизног поштовања законске дефиниције датог кривичног дела могло, уопштено говорећи, несразмерно нарушити његово право на слободу изражавања, у специфичним околностима предметног случаја, подносилац, као и сваки просечан грађанин, требало је да буде у стању да направи здраворазумску разлику између тако осетљивих, али врло различитих фраза попут „покушај силовања”, као чињеничног навода с једне стране, и, на пример, „осумњичен за покушај силовања”, с друге стране (упоредити са Toranzo Gomez против Шпаније, број 26922/14, став 65., од 20. новембра 2018. године). И на крају, господин Б. се у другом чланку наводи именом и иницијалном његовог презимена, што олакшава његово идентификовање од стране локалних лица, при чему је познато да је господин Б. у датом тренутку био шеф одређене месне канцеларије у близини Крагујевца (види став 7. горе).

(δ) Последице објављивања два чланка који се односе на господина Б. и озбиљност казни изречених подносиоцу

65. Као што је већ констатовано горе, право на заштиту угледа је право које је загарантовано чланом 8. Конвенције као део права на поштовање приватног живота (види ст. 52. и 53. горе).

66. Даље, природа и тежина изречене казне представља питање од посебног значаја за процену пропорционалности мешања према члану 10, став 2. (види став 54. горе). Износ сваке досуђене накнаде мора на исти начин „имати разумно сразмеран однос према ... претрпљеној ... повреди ...[угледа] ...” од стране дотичног тужиоца (види Tolstoy Miloslavsky против Уједињеног Краљевства, од 13. јула 1995. године, став 49., серија А број 316-B; види такође и Тешић против Србије, цитиран горе, став 63.).

67. С обзиром на претходно наведено и с обзиром на природу кривичне пријаве поднете против господина Б, као и на основу сопствених закључака изнетих у горе наведеном ставу 58., Суд сматра да су последице објављивања спорних чланака биле очигледно довољно озбиљне да покрену заштиту члана 8. у погледу угледа господина Б. (види ст. 52. и 53. горе). Међутим, истовремено, правноснажна пресуда грађанског суда донета против подносиоца, којом му се, између осталог, налаже да плати износ од приближно EUR 622 у динарској противвредности за претрпљене душевне патње и трошкове поступка, заједно са законском каматом, се не може сматрати озбиљним само по себи, посебно с обзиром на то да износи додељени господину Б. никада нису извршени против подносиоца (види ст. 25. и 27. горе; такође, упоредити са горе наведеним Тешић против Србије, ст. 67. и 68.).

(ε) Закључак

68. У светлу горе наведених разматрања, Суд је мишљења да су грађански судови постигли правичну равнотежу између слободе изражавања подносиоца, с једне стране, и интереса господина Б. у погледу заштите његовог угледа, с друге стране, и да су разлози наведени у њиховим пресудама, у предметном контексту, били релевантни и довољни. Штавише, парнични поступак против подносиоца је и сȃм окончан и пре окончања кривичног поступка покренутог против господина Б, због чега потоњи поступак није могао бити од значаја за исход претходног (види ст. 14. и 17. горе; види такође ст. 11. и 16., in fine, горе).

69. Наводни инцидент који је довео до спорних чланака је укључивао наводе посебно озбиљне и осетљиве природе. Упркос суштинској улози коју штампа има у демократском друштву, став 2. члана 10. не јемчи потпуно неограничену слободу изражавања чак ни у односу на медијско извештавање о питањима од озбиљног јавног интереса (види, на пример, Bladet Tromsø и Stensaas против Норвешке [ВВ], број 21980/93, став 65., ЕСЉП 1999-III, и Monnat против Швајцарске, број 73604/01, став 66., ЕСЉП 2006-X). Заправо, заштита коју члан 10. Конвенције пружа новинарима, као и уредницима имплицитно, подлеже услову да новинари поступају у доброј вери и да пружају поуздане и прецизне информације у складу са одликама одговорног новинарства (види, на пример, случај Bédat, цитиран горе, став 50.).

70. У складу са горе наведеним, није дошло до повреде члана 10. Конвенције.

 

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку прихватљивом;

2. Утврђује да није дошло до повреде члана 10. Конвенције.

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 25. маја 2021. године, према правилу 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Stanley Naismith                           Jon Fridrik Kjølbro
секретар                                        председник 

–––––––––––––––

1) У чланку се шеф месне канцеларије наводио именом и иницијалом презимена, али ће у овој пресуди исти бити ословљаван као „господин Б.”.

 

SECOND SECTION

CASE OF MILOSAVLJEVIĆ v. SERBIA

(Application no. 57574/14)

JUDGMENT

Art 10 • Freedom of expression • Civil defamation judgment against journalist concerning articles on alleged sexual abuse of underage Romani girl by civil servant • Degree of tolerance to be shown akin to that of private individual as allegations not related to official duties • Journalist’s failure to comply with tenets of responsible journalism • Fair balance struck by domestic courts between competing interests at stake • Relevant and sufficient reasons

STRASBOURG

25 May 2021

Request for referral to the Grand Chamber pending

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Milosavljević v. Serbia, The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

 Jon Fridrik Kjølbro, President,
 Marko Bošnjak,
 Valeriu Griţco,
 Egidijus Kūris,
 Branko Lubarda,
 Carlo Ranzoni,
 Pauliine Koskelo, judges,
and Stanley Naismith, Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 57574/14) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Ranko Milosavljević (“the applicant”), on 6 August 2014;

the decision to give notice to the Serbian Government (“the Government”) of the application;

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 20 April 2021,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

INTRODUCTION

1.  The application concerns, under Article 10 of the Convention, the freedom of journalistic and editorial expression in the context of an incident involving the alleged sexual abuse of an underaged Romani girl by the head of a municipal branch office (mesna kancelarija).

THE FACTS

2.  The applicant was born in 1960 and lives in Kragujevac. At the relevant time, he was a journalist and an editor-in-chief of Svetlost, a weekly news magazine based in the same town.

3.  The applicant was represented by Ms D. Rakićević, a lawyer practising in Kragujevac.

4.  The Government were represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar.

5.  The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

  1. THE PUBLISHED ARTICLES

6.  On 3 June 2010 Svetlost published an article titled “Shame through Silence” (Ćutanjem do crvenila). This piece, written by the applicant, in so far as relevant reads as follows:

“[1.] Kragujevac has reason to be ashamed. Towards the end of April, ... the head of a municipal branch office in [D] firstly, in the city centre and in front of the main post office building, falsely introduced himself to a street vendor as a market inspector ... [and then] ... invited her into ... [his car under the pretext] ... that certain documents had to be copied. [Thereafter he] ... drove the girl away [with him] to Karađorđeva Street ... where he tried to rape her. The girl was under age and of Romani origin. [Her] resistance, screams and crying ... [ultimately] ... thwarted the assailant. The underaged girl was warned not to tell anyone what had happened ... [and had to] ... give her telephone number. The next day, when ... [the head of the municipal branch office] ... called her and arranged to meet her, ... [he] ... was met by the police and arrested. He was [also] detained for a period of forty-eight hours and then brought ... before an investigating judge. The assailant was charged with false impersonation, unlawful deprivation of liberty and attempted rape.

[2.] The proceedings have commenced and they shall, of course, have their conclusion. The local police, otherwise very prompt when it comes to informing [the public] even of much lesser offences, simply kept silent ... [about the incident] ... The press also received no information from the investigating judge ... or the public prosecution service ... which has otherwise [also] been cooperative with respect to providing information concerning its activities. This magazine indirectly found out about the horrific ordeal suffered by our underaged fellow citizen. The police only provided us with information following receipt of our written request asking them to confirm or deny the details which we had learnt from others.

[3.] Non-governmental organisations focused on Romani rights issues also stayed quiet. The case of an underaged street vendor ... was probably not a priority for their rich donors. The city administration likewise did nothing with respect to their own official ... Why did they [all] remain silent ... uncomfortable questions will soon have to be answered by those in power ... Did the police keep quiet about the attempted rape just because it concerned a Romani girl? Did anyone, and if so who, from the city administration intervene in order to cover up the ... [shameful incident] ... [Was the idea to thereby] ... buy time so as to make it possible for the ‘head of the municipal branch office to strike a deal with the Gypsies, until they are paid off to withdraw their complaint of attempted rape’? Lastly, but most importantly, whose interest is it in to protect the bully, who is getting his salary paid from the [municipal] budget, while in his free time attempting to rape his underaged fellow citizens? For as long as these questions remain unanswered by those in power, the City of Kragujevac will be unable to remove its shame [regarding this incident] ...”

7.  On the same date, that is 3 June 2010, Svetlost published another article regarding the alleged incident titled: “The false inspector from ... [D] ... near Kragujevac ... [a]ttempted to rape an underaged girl” (Lažni inspektor iz ... [D] ... kod Kragujevca ... [p]okušao da siluje maloletnicu). This piece, written by Ms A, a journalist employed with Svetlost, in so far as relevant, reads as follows:

“[1.] ... [Mr B][1] ... (44), the head of the municipal branch office in ... [the village of D] ... near Kragujevac, was brought before an investigating judge of the Kragujevac Court of First Instance on April 30th of this year under suspicion of having committed the criminal offences of unlawful deprivation of liberty and performing illicit sexual acts on an underaged girl, as confirmed to Svetlost by ... [the police] ...

[2.] The criminal complaint against ... [Mr B] ... was lodged by an underaged girl who, together with her mother, had been selling, on April 27th of this year and in front of the main post office building in Kragujevac, minor domestic supplies. The police explored the allegations and, after forty-eight hours of detention, ... brought ... [Mr B] ... before an investigating judge. Despite the incident having taken place in late April, the police did not issue their usual press release until they received our request in this regard.

[3.] The criminal complaint lodged by the underaged girl states that on April 27th, at around 2.00 p.m., ... [Mr B] ... introduced himself as a market inspector and told them that they could freely sell their merchandise in front of the post office building because he was in charge of that area. One hour later he returned with his car in front of the post office building and ... invited the girl to approach the vehicle. When the girl came near, ... [Mr B] ... told her to enter the car in order to sign a document and then locked the front passenger door and drove away [with her] from the scene. He explained to the girl that certain documents had to be copied and started touching her leg, according to the criminal complaint.

[4.] The girl then told the false inspector that she could not leave her mother, but ... [Mr B] ... asked her to calm down, while parking his car in Karađorđeva Street ... He started touching her and kissing her on the neck ... [and] ... the girl started screaming but he [then] turned on the music loudly [in his vehicle] ... [Mr B] tore the buttons off of her trousers ... [and the] ... clip off of her bra. The girl punched against the car windows, while ... [Mr B] ... told her to calm down and that he would not touch her [again]. He then drove her away to Nikola Pašić Street, proposed that they have a coffee together, and [told] her not to tell anyone about what had happened. One day later, ... [Mr B] ... called the girl on the phone ... her mother answered and an arrangement was made for the meeting to take place in front of the post office building. There, instead of being met by the girl, ... [Mr B] ... was met by the police and taken to the police station.”

8.  As noted above, at the time of publication of the two articles the applicant was also the editor-in-chief of Svetlost. The first and second articles were published on pages 5 and 26 of the news magazine respectively.

  1. THE CRIMINAL PROCEEDINGS

9.  Following a preliminary criminal investigation, on 21 July 2010 Mr B was charged by the Kragujevac Public Prosecutor’s Office (Osnovno javno tužilaštvo u Kragujevcu) in connection with the above-described incident. The charges alleged that he had committed the crimes of unlawful deprivation of liberty (protivpravno lišenje slobode) and illicit performance of sexual acts (nedozvoljene polne radnje).

10.  The Kragujevac Court of First Instance (Osnovni sud u Kragujevcu) thereafter heard the defendant and the alleged victim, as well as a number of witnesses. It furthermore took into account the statements given and the documentation obtained in the course of the preliminary proceedings.

11.  In the meantime, on 17 September 2010, the alleged victim provided the court with her own, as well her mother’s, court-certified statements of 16 September 2010 wherein they both fully recanted their earlier testimony accusing Mr B of the crimes in question.

12.  On 25 December 2012 the Kragujevac Court of First Instance acquitted Mr B of all charges.

13.  On 17 June 2013, following a remittal on appeal, the same court again acquitted Mr B of all charges.

14.  On 30 December 2013 this judgment was upheld by the Kragujevac Appeals Court (Apelacioni sud u Kragujevcu) at second instance and it thereby became final.

  1. THE CIVIL PROCEEDINGS

15.  In July 2010 Mr B lodged a civil defamation claim with the Kragujevac High Court (Viši sud u Kragujevcu) against the applicant, Ms A and Svetlost regarding the two published articles.

16.  On 23 December 2010 this court ruled partly in favour of Mr B and ordered the applicant and Svetlost only, not Ms A, to pay him jointly a total of 100,000 Serbian dinars (RSD), as well as statutory interest as of that date, on account of the mental anguish suffered as a consequence of the breach of his honour and reputation, plus RSD 28,220 in litigation costs. The court furthermore ordered the said two respondents to publish this judgment, without comment or delay, in their own news magazine. The Kragujevac High Court explained, as regards the first article and with specific reference to paragraph 1 thereof, that, inter alia, the applicant as its author had stated as fact that Mr B had committed the crimes of unlawful deprivation of liberty, false impersonation and attempted rape despite the fact that the criminal proceedings against the latter had still been pending, thereby breaching his right to be presumed innocent. Furthermore, the applicant had included an untrue statement of fact when he had reported that Mr B had committed the crime of attempted rape even though he had known that the police had not pressed charges for that particular criminal offence (see paragraph 6 above). With respect to the second article, prepared by Ms A and specifically as regards paragraphs 1, 3 and 4 thereof, the court rejected the plaintiff’s claim, noting that this piece had been written accurately based on the information provided by the police themselves (see paragraph 7 above). Lastly, the court noted the existence of the statement of 16 September 2010 (see paragraph 11 above), but reiterated that it had no bearing on the present case since it had been given after the publication of the articles in question.

17.  On 4 April 2011 the Kragujevac Appeals Court partly amended the judgment delivered at first instance. In so doing, it ordered the applicant, Ms A and Svetlost to pay Mr B jointly a total of RSD 50,000 (approximately 485 euros, EUR, at the time) on account of the mental anguish suffered as a consequence of the breach of his honour and reputation, as well as statutory interest from 23 December 2010, plus RSD 14,110 in litigation costs (approximately EUR 137 at the time). The obligation on the part of the respondents to publish the judgment was upheld. In its reasoning, which was essentially along the lines of that offered by the Kragujevac High Court, the Kragujevac Appeals Court nevertheless held, inter alia, that: (a) the award of RSD 100,000 had been excessive, given the existing interest of the public to be informed of the incident in question, albeit in a more appropriate manner; (b) Ms A had also incorrectly stated as fact in the title of her piece, despite the more accurate text just below it, that Mr B had “attempted to rape an underaged girl”; and (c) Mr B could not be considered a “public figure” and as such someone who should have had to withstand more criticism, since he had merely been employed as the head of a municipal branch office and had not been a local government official (službenik u teritorijalnoj jedinici lokalne samouprave).

18.  The above rulings relied on, inter alia, some of the relevant provisions of the Obligations Act and the 2003 Public Information Act summarised in paragraphs 30-36 below.

  1. THE PROCEEDINGS BEFORE THE CONSTITUTIONAL COURT

19.  On 20 May 2011 the applicant lodged a constitutional appeal (ustavnu žalbu) against the Kragujevac Appeals Court’s judgment of 4 April 2011.

20.  On 3 December 2013 the Constitutional Court (Ustavni sud) dismissed the appeal. It noted, inter alia, that it was unlawful to divulge information concerning an ongoing criminal case, even if this information was accurate, or to breach one’s right to be presumed innocent. In any event, an appropriate balance had to be struck between the freedom of expression, on the one hand, and the protection of the reputation of the person concerned on the other, and the civil courts in the case at hand had done so properly.

21.  The applicant was served with the Constitutional Court’s decision on 6 February 2014.

  1. THE ENFORCEMENT PROCEEDINGS

22.  On 4 February 2014 Mr B lodged an enforcement request (predlog za izvršenje) with the Kragujevac Court of First Instance as regards the civil judgments of 23 December 2010 and 4 April 2011 (see paragraphs 16 and 17 above).

23.  On 6 February 2014 the Kragujevac Court of First Instance issued the enforcement order (rešenje o izvršenju).

24.  On 5 August 2014 the bailiff (izvršitelj) ordered the applicant to pay, within three days, the sums in question and noted, inter alia, that should he fail to comply his entire property would be subject to enforcement (izvršenje na celokupnoj imovini).

25.  According to the information provided by the applicant, since 15 May 2013 he had been unemployed and lacking any movable assets of relevance to the enforcement procedure. This was also why the civil judgments in question had not yet been enforced. The applicant, however, stated that he did own a flat in which he had been living with his family and that Mr B could yet seek enforcement on this property.

26.  The Government confirmed that as of April 2020 the civil judgments at issue remained unenforced.

  1. OTHER RELEVANT FACTS

27.  In his statement given to the Kragujevac High Court on 19 October 2010, as part of the civil defamation proceedings, Mr B recounted that after the publication of the articles in question he had called the applicant and had asked him why such pieces had been published at all. The applicant, in response, had offered him the opportunity to deny the allegations in the newsmagazine’s next issue, but Mr B had refused this offer because he had not wanted to debate the matter through the media. Lastly, Mr B had informed the applicant that he would instead be bringing legal proceedings in this regard.

28.  On 9 June 2010 Mr B visited a neuropsychiatrist, allegedly as a consequence of the distress which he had suffered due to the publication of the articles. On the same date, he was also provided with a certificate attesting that he was temporarily incapable of working.

29.  In April 2010 the average gross and net monthly salaries in Kragujevac were RSD 51,240 and RSD 36,846, approximately EUR 497 and EUR 357 respectively.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK AND JURISPRUDENCE

  1. THE OBLIGATIONS ACT (ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA, PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE SOCIALIST FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA NOS. 29/7839/8545/89 AND 57/89, AS WELL AS IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA NO. 31/93)

30.  Under Articles 199 and 200, inter alia, anyone who has suffered mental anguish as a consequence of a breach of his or her honour or reputation may, depending on the duration and intensity of the said mental anguish, sue for financial compensation before the civil courts and, in addition, request other forms of redress “which may be capable” of affording adequate non-pecuniary satisfaction.

  1. THE 2003 PUBLIC INFORMATION ACT (ZAKON O JAVNOM INFORMISANJU, PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE REPUBLIC OF SERBIA – OG RS – NOS. 43/0361/05 AND 71/09)

31.  Article 3 § 1 provided that prior to the publication of information regarding “an event, an occurrence or a certain person”, the journalist and the responsible editor were to “verify its origin, veracity and comprehensiveness” with due diligence.

32.  Article 9 provided, inter alia, that the right to the protection of one’s privacy was to be limited for holders of State or political positions if the information in question was of public relevance given their functions. The rights of such persons were to be limited in proportion to the justified interest of the public in each case.

33.  Article 30 §§ 2 and 4 provided, inter alia, that the editor-in-chief of a media outlet was to have the status of the responsible editor of that outlet. The responsible editor of a specific edition, column, or programme was to be held responsible for the contents which he or she edited.

34.  Article 37 provided, inter alia, that a media outlet could not pronounce anyone guilty of an offence in the absence of a final judicial or another decision rendered in this connection.

35.  Article 79 provided, inter alia, that any person who suffered pecuniary and/or non-pecuniary harm as a consequence of incorrect or incomplete information published by a media outlet, or due to the publication of other information in breach of this Act, was entitled to adequate compensation quite apart from any other available redress.

36.  Article 80 provided, inter alia, that the editor-in-chief and the founder of a media outlet, who would have been able to establish through due diligence the inaccuracy or incompleteness of the information prior to its publication, were to bear joint liability for any pecuniary and/or non-pecuniary damage caused by the publication of the information in question. The same obligation, for example, also applied when harm was caused by an “inadmissible publication” of accurate information regarding one’s private life or concerned accusations involving the commission of a criminal offence.

37.  This Act was subsequently amended, through decisions rendered by the Constitutional Court, but was ultimately repealed and replaced by other legislation in 2014.

  1. DECISION ADOPTED BY THE CITY OF KRAGUJEVAC ON THE ESTABLISHMENT AND COMPETENCIES OF MUNICIPAL BRANCH OFFICES OF 2 DECEMBER 1998 (ODLUKA O OBRAZOVANJU I DELOKRUGU RADA MESNIH KANCELARIJA, PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE CITY OF KRAGUJEVAC NO. 8/VIII)

38.  Article 2 provided, inter alia, that municipal branch offices were to be established for the purpose of making it easier for the citizens concerned to benefit from administrative services at the local level.

39.  Article 4 provided, inter alia, that municipal branch offices were to perform administrative and technical tasks, keep official records and issue official certificates, as well as prepare reports and statistics in this context.

  1. RULES ON INTERNAL ORGANISATION AND JOB CLASSIFICATION ISSUED BY THE KRAGUJEVAC OFFICE FOR LOCAL SELF-GOVERNMENT AND ADMINISTRATIVE AFFAIRS (PRAVILNIK O UNUTRAŠNJOJ ORGANIZACIJI I SISTEMATIZACIJI RADNIH MESTA U GRADSKOJ UPRAVI ZA MESNU SAMOUPRAVU I OPŠTU UPRAVU, KRAGUJEVAC, SEPTEMBER, 2008)

40.  These Rules provided, inter alia, that executive employees working for municipal branch offices could engage in activities such as keeping of official records, issuing of various certificates, preparing reports and statistics, and dealing with civil defence matters. They could also take on other responsibilities at the specific request of municipal officials.

  1. LEGAL ENCYCLOPAEDIA, PRAVNA ENCIKLOPEDIJA, VOLUME I, PP. 814-815, SAVREMENA ADMINISTRACIJA, BELGRADE, 1985)

41.  As needed and if necessary, municipalities may set up their local branch offices in order to carry out some of their various administrative functions more effectively. Such branch offices may be established on the bases of municipal regulations (statutima opština) while their remit may be defined through decisions adopted by the municipal assemblies (odlukama opštinskih skupština). Heads of local branch offices shall be municipal employees appointed either by the municipal assemblies themselves or by other bodies authorised to do so by the municipal assemblies.

THE LAW

ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 10 OF THE CONVENTION

42.  The applicant complained, under Article 10 of the Convention, that he had suffered a breach of his freedom of expression. In particular, he maintained: (i) that the printed articles in question had raised serious issues to do with the alleged sexual abuse of an underaged Romani girl; and (ii) that he had ultimately ended up being punished for the articles’ publication by losing a civil defamation case and being ordered to pay compensation plus costs to Mr B.

43.  Article 10 of the Convention, in so far as relevant, reads as follows:

“1.  Everyone has the right to freedom of expression. This right shall include freedom to hold opinions and to ... impart information and ideas without interference by public authority ...

2.  The exercise of these freedoms, since it carries with it duties and responsibilities, may be subject to such formalities, conditions, restrictions or penalties as are prescribed by law and are necessary in a democratic society, in the interests of national security, territorial integrity or public safety, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, for the protection of the reputation or rights of others, for preventing the disclosure of information received in confidence, or for maintaining the authority and impartiality of the judiciary.”

  1. Admissibility

44.  The Court notes that the application is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any of the other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. The parties’ submissions

(a)  The applicant

45.  The applicant reaffirmed his complaints. He added that the situation as regards the protection of minority groups in Serbia had been poor, particularly with respect to the Roma who had been among the most vulnerable groups in the country. Moreover, even though Mr B had not been formally charged with false impersonation or attempted rape, given what had in fact happened during the incident and the similarities between and interconnectedness of the offences in question, it had not been wrong, generally speaking, to describe his actions as such. In any event, while Svetlost had been fully entitled to present “negative value judgments” regarding an incident which had clearly been of great public interest, there had never been any intent to gratuitously harm Mr B as illustrated by the latter’s own statement given in court on 19 October 2010 (see paragraph 27 above). The applicant furthermore submitted that in the present case everything had been done in order to cover up the incident and secure impunity for the perpetrator simply because the victim herself had been of Romani origin. The criminal proceedings against Mr B had thus ultimately collapsed due to the pressure which had been brought to bear on the victim and her mother which in turn had had the consequence of them recanting their allegations in respect of Mr B (see paragraph 11 above). Lastly, the applicant argued that in the Serbian legal system the position of a head of a municipal branch office was a very important public function (see paragraph 41 above) and maintained that the compensation and costs which had been awarded against him had never been enforced only because he had neither had the property nor the income to cover those amounts (see paragraph 25 above).

(b)  The Government

46.  The Government endorsed the reasoning of the civil courts (see paragraphs 16 and 17 above), as well as the reasons which had been offered by the Constitutional Court (see paragraph 20 above), and maintained that there had been no violation of Article 10 in the present case. In particular, the interference with the applicant’s freedom of expression had been in accordance with the law and necessary in a democratic society for the protection of the reputation of others (see paragraph 30 above). Furthermore, the civil courts had not awarded compensation to Mr B for any negative value judgments expressed in the articles but for the publication of untrue statements of fact which had ended up seriously harming his well-being and affecting his reputation (see paragraph 28 above). According to the Government, the media in general had to show a greater degree of respect for the presumption of innocence, as well as “attention and seriousness” when reporting on cases involving sexual violence given the severity of the “social condemnation” of such offences locally. The second article, moreover, had repeatedly mentioned Mr B by his name and the initial of his surname which had made his identification easy for anyone interested. Also, Mr B could not be considered as a “public official” and hence someone who would have had “to endure stronger and more provocative criticism” since he had merely been an employee of the City of Kragujevac and the head of a municipal branch office at the material time (see paragraphs 38-40 above). In any event, the two articles had had nothing to do with the official performance of his duties. Finally, the Government argued that the amount of compensation which had been awarded to Mr B had not been disproportionate given that it had amounted to less than one average gross monthly salary in Kragujevac at the relevant time (see paragraph 29 above).

  1. The Court’s assessment

(a)  Existence of an interference

47.  It is not disputed between the parties that the final civil judgment rendered against the applicant, as a journalist and an editor-in-chief, by the Kragujevac Appeals Court on 4 April 2011 amounted to an “interference by [a] public authority” with his right to freedom of expression (see paragraph 17 above; see also, mutatis mutandisLindon, Otchakovsky-Laurens and July v. France [GC], nos. 21279/02 and 36448/02, §§ 9 and 66, ECHR 2007IV, Orban and Others v. France, no. 20985/05, § 47, 15 January 2009, with further references, and Gutiérrez Suárez v. Spain, no. 16023/07, §§ 28 and 29, 1 June 2010, as regards the situation of authors as well as publishers, publication directors and editors responsible for their publications). Such an interference will infringe the Convention unless it satisfies the requirements of paragraph 2 of Article 10. It must therefore be determined whether it was “prescribed by law”, pursued one or more of the legitimate aims set out in that paragraph and was “necessary in a democratic society” in order to achieve those aims.

(b)  Whether the interference was prescribed by law

48.  The Court notes that the legal bases for the adoption of the final civil judgement in question were, inter alia, the relevant provisions of the Public Information Act and the Obligations Act (see paragraphs 18 and 30-36 above). The Court holds that these provisions were both adequately accessible and foreseeable, that is to say that they were formulated with sufficient precision to enable an individual – if need be with appropriate advice – to regulate his or her conduct (see, for example and among many other authorities, The Sunday Times v. the United Kingdom (no. 1), 26 April 1979, § 49, Series A no. 30, and Karácsony and Others v. Hungary [GC], nos. 42461/13 and 44357/13, §§ 123-125, 17 May 2016; see also, in the Serbian context, Tešić v. Serbia, nos. 4678/07 and 50591/12, § 64, 11 February 2014). The Court, therefore, concludes that the interference at issue was “prescribed by law” within the meaning of Article 10 § 2 of the Convention.

(c)  Whether the interference pursued a legitimate aim

49.  In agreement with the position of the domestic courts, the Government argued that the interference in question had pursued the legitimate aim of “the protection of the reputation or rights of others”. The Court finds no reason to hold otherwise and accepts therefore that the interference with the applicant’s freedom of expression pursued one of the legitimate aims envisaged under Article 10 § 2 of the Convention.

(d)  Necessary in a democratic society

(i)     General principles

50.  The Court refers to the general principles for assessing the necessity of an interference with the exercise of freedom of expression as set out in Morice v. France [GC], no. 29369/10, § 124, ECHR 2015; Bédat v. Switzerland [GC], no. 56925/08, § 48, 29 March 2016; and Medžlis Islamske Zajednice Brčko and Others v. Bosnia and Herzegovina [GC], no. 17224/11, § 75, 27 June 2017.

51.  The Court has also held in numerous cases that a lack of relevant and sufficient reasoning on the part of the national courts or a failure to consider the applicable standards in assessing the interference in question will entail a violation of Article 10 (see, among many other authorities, Scharsach and News Verlagsgesellschaft v. Austria, no. 39394/98, § 46, ECHR 2003XI; Uj v. Hungary, no. 23954/10, §§ 25 and 26, 19 July 2011; and Mariya Alekhina and Others v. Russia, no. 38004/12, § 264, 17 July 2018).

52.  It should furthermore be reiterated that the right to protection of reputation is a right which is guaranteed under Article 8 of the Convention as part of the right to respect for private life (see, for instance, Denisov v. Ukraine [GC], no. 76639/11, § 97, 25 September 2018). In order for Article 8 to come into play an attack on a person’s reputation must attain a certain level of seriousness and be carried out in a manner causing prejudice to the personal enjoyment of one’s right to respect for his or her private life (see Axel Springer AG v. Germany [GC], no. 39954/08, § 83, 7 February 2012; Medžlis Islamske Zajednice Brčko and Others, cited above, § 76; and Beizaras and Levickas v. Lithuania, no. 41288/15, § 117, 14 January 2020).

53.  In instances where, in accordance with the criteria set out above, the interests of the “protection of the reputation or rights of others” bring Article 8 into play, the Court may be required to verify whether the domestic authorities struck a fair balance when protecting the two values guaranteed by the Convention, namely, on the one hand, freedom of expression protected by Article 10 and, on the other, the right to respect for private life enshrined in Article 8 (see Medžlis Islamske Zajednice Brčko and Others, cited above, § 77). The general principles applicable to the balancing of these rights were first set out in Von Hannover v. Germany (no. 2) [GC] (nos. 40660/08 and 60641/08, §§ 104-07, ECHR 2012) and Axel Springer AG (cited above, §§ 85-88), then restated in more detail in Couderc and Hachette Filipacchi Associés v. France [GC] (no. 40454/07, §§ 90-93, ECHR 2015 (extracts)) and more recently summarised in Medžlis Islamske Zajednice Brčko and Others (cited above, § 77).

54.  Lastly, the Court has held that the Contracting States have a certain margin of appreciation in assessing the necessity and scope of any interference in the freedom of expression protected by Article 10 of the Convention. Where the national authorities have weighed up the interests at stake in compliance with the criteria laid down in the Court’s case-law, strong reasons are required if it is to substitute its view for that of the domestic courts (see Bédat, cited above, § 54, with further references). The relevant criteria, when it comes to the balancing exercise between the rights protected under Article 8 and Article 10 of the Convention, include: (a) the contribution made by the article in question to a debate of public interest; (b) how well known is the person concerned and what is the subject of the report; (c) the conduct of the person concerned prior to the publication of the article; (d) the method of obtaining the information and its veracity; (e) the content, form and consequences of the publication; and (f) the severity of the sanction imposed (see, for example, Axel Springer AG, cited above, §§ 89-95, and Milisavljević v. Serbia, no. 50123/06, § 33, 4 April 2017). Of course, some of the above criteria may have more or less relevance given the particular circumstances of a given case (see Satakunnan Markkinapörssi Oy and Satamedia Oy v. Finland [GC], no. 931/13, § 166, 27 June 2017) and other relevant criteria may also be taken into account depending on the situation (see Axel Springer SE and RTL Television GmbH v. Germany, no. 51405/12, § 42, 21 September 2017).

(ii)   Application of these principles to the present case

55.  In assessing the relevant statements contained in the two published articles and the reasons given in the domestic civil courts’ judgments to justify the interference with the applicant’s freedom of expression, the Court finds the following issues of particular relevance, having regard to the criteria identified in paragraphs 53-54 above: whether the statements in question made a contribution to a debate of public interest; whether Mr B can be considered a “public figure”; the method of obtaining information on the part of the applicant and his publication, as well as the content, form and veracity of the information contained in the articles; and, lastly, the consequences of the publication of the articles in respect of Mr B and the severity of the sanction imposed on the applicant himself.

(α)    Whether the articles made a contribution to a debate of public interest

56.  The public interest ordinarily relates to matters which affect the public to such an extent that it may legitimately take an interest in them, which attract its attention or which concern it to a significant degree, especially in that they affect the well-being of citizens or the life of the community (see, among others, Satakunnan Markkinapörssi Oy and Satamedia Oy, cited above, § 171).

57.  The Court has furthermore recognised the existence of such an interest, for example, when the publication in question concerned information on criminal proceedings in general (see Dupuis and Others v. France, no. 1914/02, § 42, 7 June 2007, and July and SARL Libération v. France, no. 20893/03, § 66, ECHR 2008 (extracts)) or information regarding a specific criminal case (see White v. Sweden, no. 42435/02, § 29, 19 September 2006, and Egeland and Hanseid v. Norway, no. 34438/04, § 58, 16 April 2009).

58.  With this in mind, the Court considers that the two published articles in the present case clearly concerned an incident of public interest, referring as they did to an alleged sexual assault on an underaged Romani girl and the very serious charges subsequently brought against Mr B in this connection.

(β)     Whether Mr B can be considered a “public figure”

59.  The Court reiterates that a distinction has to be made between private individuals and persons acting in a public context, as political or public figures. Accordingly, whilst a private individual unknown to the public may claim particular protection of his or her right to private life, the same is not true of public figures (see Minelli v. Switzerland (dec.), no. 14991/02, 14 June 2005; Petrenco v. Moldova, no. 20928/05, § 55, 30 March 2010; and Milisavljević, cited above, § 34) in respect of whom the limits of critical comment are wider, as they are inevitably and knowingly exposed to public scrutiny and must therefore display a particularly high degree of tolerance (see Kuliś v. Poland, no. 15601/02, § 47, 18 March 2008; Ayhan Erdoğan v. Turkey, no. 39656/03, § 25, 13 January 2009; and Milisavljević, cited above, § 34).

60.  As regards State bodies and civil servants, the Court has held that, when acting in an official capacity, they too are, in some circumstances, subject to wider limits of acceptable criticism than private individuals (see, for example, Lombardo and Others v. Malta, no. 7333/06, § 54, 24 April 2007, and Romanenko and Others v. Russia, no. 11751/03, § 47, 8 October 2009). However, it cannot be said that civil servants knowingly lay themselves open to close scrutiny of their every word and deed to the extent to which politicians do and should therefore be treated on an equal footing with the latter when it comes to the criticism of their actions (see, mutatis mutandisJanowski v. Poland [GC], no. 25716/94, § 33, ECHR 1999I; see also Nikula v. Finland, no. 31611/96, § 48, ECHR 2002II, and Mariapori v. Finland, no. 37751/07, § 56, 6 July 2010).

61.  In view of the above and quite apart from the parties’ different views on whether Mr B should be deemed a “public figure” within the meaning of the Court’s case law under Article 10 of the Convention, the Court notes that the published articles in question concerned an incident in which Mr B had been alleged to have committed a sexual assault and not claims to the effect that he had somehow inappropriately or unlawfully carried out any of his official duties in his capacity as a civil servant, i.e. as head of a municipal branch office. In these specific circumstances, it cannot be said that in the context of seeking redress for the violation of his reputation Mr B should have shown a greater degree of tolerance than a private individual in a similar situation.

(γ)     The method of obtaining information, and the content, form and veracity of the information contained in the articles

62.  The Court would stress that in the context of freedom of expression, it draws a distinction between statements of fact and value judgments. The existence of facts can be demonstrated, whereas the truth of value judgments is not susceptible of proof. The requirement to prove the truth of a value judgment is impossible to fulfil and infringes freedom of opinion itself, which is a fundamental part of the right secured by Article 10. However, where a statement amounts to a value judgment, the proportionality of an interference may depend on whether there exists a sufficient “factual basis” for the impugned statement: if there is not, that value judgment may prove excessive. In order to distinguish between a factual allegation and a value judgment, it is necessary to take account of the circumstances of the case and the general tone of the remarks, bearing in mind that assertions about matters of public interest may, on that basis, constitute value judgments rather than statements of fact (see, for instance, Morice, cited above, § 126, with further references).

63.  Regard must also be had, in the Court’s view, to the special role of the judiciary in society. In particular, it is inconceivable that there should be no prior or contemporaneous discussion of the subject matter of trials, be it in specialised journals, in the general press or amongst the public at large. Not only do the media have the task of imparting such information and ideas; the public also has a right to receive them. However, consideration must be given to everyone’s right to a fair hearing as secured under Article 6 § 1 of the Convention, which, in criminal matters, includes the right to an impartial tribunal and the right to the presumption of innocence. As the Court has repeatedly emphasised, this must be borne in mind by journalists when commenting on pending criminal proceedings, since the limits of permissible comment may not extend to statements which are likely to prejudice, whether intentionally or not, the chances of a person receiving a fair trial or to undermine the confidence of the public in the role of the courts in the administration of criminal justice (see Bédat, cited above, § 51, with further references).

64.  Being mindful of the above and as regards the present case, the Court notes that the applicant and the news magazine were ultimately informed of the alleged incident and the related procedural developments by the police themselves (see paragraphs 6 and 7 above). Furthermore, the civil courts properly established that the first article had stated as fact that Mr B had committed a number of crimes despite it having been known that the criminal proceedings against him were still pending, thereby ignoring his right to be presumed innocent until proved guilty (see, for example, Axel Springer SE and RTL Television GmbH, cited above, § 40; Bédat, cited above, § 55; and Ruokanen and Others v. Finland, no. 45130/06, §§ 48 and 51, 6 April 2010). Also, it contained an incorrect statement of fact in so far as it reported that Mr B had committed the crime of attempted rape even though the news magazine itself was in possession of information that the police had not even pressed charges against him for this particular offence (see paragraphs 16 and 17 above). Concerning both articles, the Kragujevac Appeals Court, also quite rightly in the Court’s view, added that while there had been an interest on the part of the public to be informed of the alleged incident, this had to be done in an appropriate manner and, moreover, as regards the second article only, that despite the more accurate text just below it the article’s title had stated that Mr B had in fact “attempted to rape an underaged girl” (see paragraph 17 above; also, compare to and contrast with, for example, Tešić, cited above, §§ 66, 8-12, 14-17, 52 and 53, in that order, where the applicant did not explicitly disregard the right to be presumed innocent until proved guilty but stated merely that her former lawyer had deliberately failed to represent her properly in a pending civil suit, as confirmed by a subsequent police investigation; furthermore, the applicant’s allegations in the present case, involving sexual abuse as they did, were of a much more serious and sensitive nature). It follows therefore that, as suggested by the Government in their observations, the domestic civil courts had not ruled against the applicant based on any negative value judgments expressed in the articles but because of the publication of inaccurate statements of fact (see, mutatis mutandisEgill Einarsson v. Iceland, no. 24703/15, § 52, ab initio, 7 November 2017, where the Court held, inter alia, that the objective and factual nature of the term “rapist“, when viewed on its face, did not justify the conclusion that the statement in question constituted a value judgment rather than a statement of fact, despite then going into an analysis even assuming that the opposite were the case). Moreover, while restricting an applicant’s right to criticise the actions of public powers by imposing an obligation to accurately respect the legal definition of a given crime might, generally speaking, disproportionally undermine his or her right to freedom of expression, in the specific circumstances of the present case the applicant, as indeed any average citizen too, should have been able to make a common sense distinction between such sensitive yet very different phrases as “attempted to rape” stated as fact, on the one hand, and, for example, “suspected of having attempted to rape” on the other (compare and contrast to Toranzo Gomez v. Spain, no. 26922/14, § 65, 20 November 2018). Lastly, the second article mentioned Mr B by his name and the initial of his surname which made his identification easy for persons locally, it being common knowledge that Mr B was the head of a specific municipal branch office near Kragujevac at the material time (see paragraph 7 above).

(δ)     The consequences of the publication of the two articles in respect of Mr B and the severity of the sanction imposed on the applicant

65.  As already noted above, the right to protection of reputation is a right which is guaranteed under Article 8 of the Convention as part of the right to respect for private life (see paragraphs 52 and 53 above).

66.  Furthermore, the nature and severity of the sanction imposed is a matter of particular importance in assessing the proportionality of the interference under Article 10 § 2 (see paragraph 54 above). The amount of any compensation awarded must likewise “bear a reasonable relationship of proportionality to the ... [moral] ... injury ... suffered” by the plaintiff in question (see Tolstoy Miloslavsky v. the United Kingdom, 13 July 1995, § 49, Series A no. 316B; see also Tešić, cited above, § 63).

67.   In view of the foregoing and given the nature of the criminal charges brought against Mr B, as well as its own conclusions set out in paragraph 58 above, the Court considers that the consequences of the publication of the articles in question were clearly sufficiently serious so as to attract the protection of Article 8 in respect of Mr B’s reputation (see paragraphs 52 and 53 above). At the same time, however, the final civil court judgment rendered against the applicant, ordering him, inter alia, to pay an RSD equivalent of approximately EUR 622 for the mental anguish suffered and the costs incurred, plus statutory interest, cannot be deemed as severe in itself, particularly given that the amounts awarded to Mr B were never enforced against the applicant (see paragraphs 25 and 27 above; also, compare and contrast to Tešić, cited above, §§ 67 and 68).

(ε)     Conclusion

68.  In the light of the above considerations, the Court is of the opinion that the civil courts struck a fair balance between the applicant’s freedom of expression, on the one hand, and Mr B’s interest in the protection of his reputation on the other, and that the reasons given in their judgments in this context were both relevant and sufficient. Furthermore, the civil proceedings against the applicant were themselves concluded before the conclusion of the criminal case brought against Mr B, which was why the latter could not have been of any relevance for the outcome of former (see paragraphs 14 and 17 above; see also paragraphs 11 and 16, in fine, above).

69.  The alleged incident giving rise to the impugned articles involved allegations of a particularly serious and sensitive nature. In spite of the essential role of the press in a democratic society, however, paragraph 2 of Article 10 does not guarantee a wholly unrestricted freedom of expression even with respect to press coverage of matters of serious public concern (see, for example, Bladet Tromsø and Stensaas v. Norway [GC], no. 21980/93, § 65, ECHR 1999III, and Monnat v. Switzerland, no. 73604/01, § 66, ECHR 2006X). Indeed, the protection afforded by Article 10 of the Convention to journalists, as well as to editors by implication, is subject to the proviso that they act in good faith in order to provide accurate and reliable information in accordance with the tenets of responsible journalism (see, for example, Bédat, cited above, § 50).

70.  In view of the foregoing, there has been no violation of Article 10 of the Convention.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Declares the application admissible;
  2. Holds that there has been no violation of Article 10 of the Convention.

Done in English, and notified in writing on 25 May 2021, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Stanley Naismith                        Jon Fridrik Kjølbro
 Registrar                                   President

 


[1] In the article the head of the municipal branch office was referred to by his name and the initial of his surname, but in this judgment he will instead be referred to as Mr B.

 

Copyright © 2021 Pravosudna akademija, Srbija