Matijašević protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
Referentni slučaj
Jezik
Srpski
Datum
19.09.2006
Članovi
6
6-1
6-2
29
29-3
35
35-1
41
Kršenje
6-2
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 6) Krivični postupak
(Čl. 6-1) Pravična rasprava
(Čl. 6-2) Pretpostavka nevinosti
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(Čl. 35-1 / CAT-13 / ICCPR-2) Iscrpljivanje unutrašnjih pravnih lekova
(Čl. 35-1) Rok od šest meseci
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
Broj predstavke
23037/04
Zbirke
Sudska praksa
Presuda
Veće
Sažetak
Podnosilac predstavke, Milija Matijašević je državljanin Republike Srbije, rođen 1976. godine i trenutno se nalazi na odsluženju kazne. 7. maja 2003. godine je bio uhapšen i zadržan u pritvoru pod sumnjom da je počinio krivična dela ubistva i prevare. Podnosilac predstavke se žali da ga je Sud koji je razmatrao njegov pritvor proglasio krivim pre nego što je njegova krivica dokazana. Poziva se na član 6-2 Konvencije (pretpostavka nevinosti).

 preuzmite presudu u pdf formatu

  

На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст), објављује се у тексту на енглеском и српском језику Пресуда Европског суда за људска права у предмету Матијашевић против Србије која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 80/2006 од 26.9.2006. године.

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ МАТИЈАШЕВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка бр. 23037/04)

ОВЕРЕНИ ПРИМЕРАК

Стразбур, 19. септембар 2006.

(потпис)

S. DOLLE

Секретар одељења

СТРАЗБУР

19. септембар 2006.

 

Ова пресуда ће постати правоснажна под условима утврђеним чланом 44 §2 Конвенције. Она може бити предмет техничких измена.

 

У предмету Матијашевић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на седници Већа у саставу:

госп. Ј.-P. COSTA, председник,

госп. А. B. BAKA,

госп. I. CABRAL BARRETO,

г-ђа А. MULARONI,

г-ђа Е. FURA-SANDSTROM,

г-ђа D. JOČIENE,

госп. Д. ПОПОВИЋ,

и г-ђа SDOLLÉ, секретар одељења

После већања без присуства јавности 29. августа 2006, доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

 

ПОСТУПАК

1. Поступак је покренут представком (бр. 23037/04) против државне заједнице Србија и Црна Гора, чији је правни следбеник Србија (види ставове 22-25 у даљем тексту), коју је поднео Суду по члану 34 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (Конвенција), у то време, држављанин државне заједнице Србија и Црна Гора, госп. Милија Матијашевић (Подносилац представке) 20. маја 2004.

2. Подносиоца представке су заступали госп. В. Бељански, госп. С. Бељански и г-ђа Г. Француски, сви адвокати у Новом Саду. Владу државне заједнице Србија и Црна Гора, првобитно, и Владу Србије, касније, (Влада) заступао је њихов заступник, госп. С. Царић.

3. 8. јуна 2005. Суд је одлучио да достави представку Влади. Према одредбама члана 29 § 3 Конвенције, одлучено је да ће се меритум представке разматрати заједно са њеном прихватљивошћу.

 

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

4. Подносилац представке је рођен 1976. и сада се налази на издржавању затворске казне.

5. Подносилац представке је ухапшен 7. маја 2003, а истражни судија Окружног суда у Новом Саду му је одредио притвор због сумње да је починио кривична дела преваре и убиства.

6. 4. новембра 2003. Окружни јавни тужилац у Новом Саду је подигао оптужницу против подносиоца представке, теретећи га за превару и подстрекавање на убиство.

7. 2. априла 2004. трочлано веће Окружног суда у Новом Саду продужило је притвор подносиоцу представке за још два месеца. У образложењу, оправдавајући ову одлуку, веће се ослонило на претходне осуде подносиоца представке као и његово непрестано асоцијално понашање. Сем тога, веће је јасно навело да је подносилац представке "починио кривична дела која су предмет ове оптужбе" и закључило да би подносилац представке, да је пуштен, вероватно наставио да чини кривична дела.

8. 16. априла 2004. подносилац представке се жалио Врховном суду Србије, затраживши да се његов притвор укине или, алтернативно, да се побијана одлука укине и предмет врати Окружном суду у Новом Саду ради поновног разматрања. Он је оспорио, inter alia, да је, пошто је побијана одлука прејудицирала исход кривичног поступка у току, грубо прекршено његово основно право претпоставке невиности како "је зајемчено Законом о кривичном поступку, Уставом Републике Србије и такође чланом 6 § 2 Европске конвенције о људским правима и основним слободама".

9. 22. априла 2004. Врховни суд Србије је одбио ову жалбу, усредсређујући се искључиво на претходну осуђиваност подносиоца представке и наводну опасност да би он починио и друга кривична дела да је пуштен. Он се није изјаснио на навод подносиоца представке који се односио на претпоставку невиности.

10. 27. маја 2004. Окружни суд у Новом Саду је утврдио да је подносилац представке крив за подстрекавање на убиство и осудио га на казну затвора од осам година.

11. 23. септембра 2004. Врховни суд Србије је потврдио пресуду Окружног суда у Новом Саду. Као што је подносилац представке навео у посебном предмету који је тренутно у току код овог Суда (представка бр. 31617/05), његов адвокат је добио ову одлуку 7. марта 2005.

 

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

А. Повеља о људским и мањинским правима и грађанским слободама државне заједнице Србија и Црна Гора; објављена у Службеном листу Србије и Црне Горе - Сл. лист СЦГ - бр. 6/03

12. Чланови 19 и 9 § 2 Повеље прописују следеће:

Члан 19

"Свако је невин док се његова кривица за кривично дело не утврди правоснажном одлуком суда."

Члан 9 § 2

"Свако ко сматра да му је неко људско или мањинско право зајемчено овом повељом повређено или ускраћено појединачним актом или радњом институције државне заједнице, односно државног органа државе чланице или организације која врши јавна овлашћења има право да поднесе жалбу Суду Србије и Црне Горе, ако није обезбеђена друга правна заштита у држави чланици, у складу с Уставном повељом."

Б. Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора; објављена у Сл. листу СЦГ бр. 1/03

13. Релевантни део члана 46 Уставне повеље предвиђа следеће:

"Суд Србије и Црне Горе:...

- одлучује о жалбама које су поднели грађани у случајевима када је нека институција Србије и Црне Горе повредила њихова права и слободе зајемчене Уставном повељом, ако није обезбеђена никаква друга правна заштита;..."

Ц. Устав Републике Србије; објављен у Службеном гласнику Републике Србије - Сл. гл. РС - бр. 1/90

14. Члан 23 § 3 овог Устава предвиђа следеће:

"Нико не може бити сматран кривим за кривично дело док то не буде утврђено правоснажном одлуком суда."

Д. Закон о облигационим односима (објављен у Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије - Сл. лист СФРЈ - бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и Службеном листу Савезне Републике Југославије - Сл. лист СРЈ - бр. 31/93)

15. По члановима 199 и 200 Закона о облигационим односима, inter alia, свако ко је претрпео страх, физички бол или, пак, душевни бол као последицу кршења "права личности" може, у зависности од њиховог трајања и интензитета, поднети тужбу ради материјалне надокнаде пред парничним судовима и, такође, тражити друге видове надокнаде "који могу" обезбедити одговарајуће нематеријално задовољење.

Е. Закон о Суду Србије и Црне Горе (објављен у Сл. листу СЦГ бр. 26/03)

16. Релевантне одредбе овог закона гласиле су као што следи:

Члан 62 § 1

"Жалбу грађана може поднети свако ко сматра да му је појединачним актом или радњом институције Србије и Црне Горе, односно државног органа државе чланице или организације која врши јавна овлашћења, повређено људско или мањинско право, ако није предвиђен други поступак правне заштите, односно ако заштита није обезбеђена у држави чланици."

Члан 64

"Жалба грађана се може поднети у року од три месеца од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања или престанка радње којом је повређено људско или мањинско право зајемчено Уставном повељом."

Члан 65 §§1 и 2

"Ако утврди да је појединачним актом, односно радњом повређено људско или мањинско право зајемчено Уставном повељом, Суд ће поништити појединачни акт, односно забранити свако даље вршење или наредити извршење одређене радње и, према околностима случаја, одредити да се уклоне последице које су из тога произашле.

Одлука Суда којом је уважена жалба грађана је правни основ за захтев за накнаду штете или за отклањање других штетних последица пред надлежним органом, у складу са законом."

 

III. ИЗВЕШТАЈИ САВЕТА ЕВРОПЕ

17. У извештају Савета Европе о државној заједници Србија и Црна Гора од 30. априла 2004, наведено је да Суд Србије и Црне Горе још није био основан и да органи државне заједнице нису сматрали успостављање тог суда прироритетом од приступања Конвенцији (Србија и Црна Гора: Усклађивање са преузетим обавезама и реализација програма сарадње после придруживања, документ који је представио генерални секретар Савета Европе, четврти извештај, фебруар - април 2004, § 27).

18. У каснијем извештају од 13. јула 2005, Савет Европе је утврдио да је Суд Србије и Црне Горе коначно почео са радом у јануару 2005. Финансирање Суда, међутим, није било у потпуности обезбеђено. Коначно, заведено је 200 појединачних жалби по основу повреде људских права, али ни једна одлука још није донесена (Србија и Црна Гора: Усклађивање са преузетим обавезама и реализација програма сарадње после придруживања, документ који је представио генерални секретар Савета Европе, осми извештај, март 2005 - јуни 2005, §§ 14 и 44).

 

IV. РЕЗЕРВА ПО ЧЛАНУ 13 КОНВЕНЦИЈЕ

19. У резерви која је садржана у инструменту ратификације Конвенције и Протокола уз њу, који је депонован код Савета Европе 3. марта 2004, Влада државне заједнице Србија и Црна Гора навела је да се "одредбе члана 13 неће примењивати у вези са правним лековима у оквиру јурисдикције Суда Србије и Црне Горе, док наведени Суд не почне да ради у складу са члановима 46 до 50 Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора (Службени лист Србије и Црне Горе, бр. 1/03)".

20. Ова резерва је повучена писмом Сталне мисије државне заједнице Србија и Црна Гора од 11. јула 2005, које је заведено код Генералног секретаријата 15. јула 2005.

 

V. ПИСМО СУДА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ ОД 16. ЈАНУАРА 2006.

21. У овом писму, Суд Србије и Црне Горе је појаснио да му тек предстоји да донесе одлуку у вези са појединачном "жалбом грађана". При томе је указао да је разлог за то предложена измена односног законодавства којим се регулише рад суда, која је, тада, била у току (Изјава бр. 20/60, што је предвиђено у контексту посебне представке која је у току код овог Суда; представка бр. 2361/05).

 

VI. СУКЦЕСИЈА СРБИЈЕ

22. Државна заједница Србија и Црна Гора ратификовала је Конвенцију 3. марта 2004.

23. После референдума, 3. јуна 2006. Црна Гора је прогласила независност од државне заједнице Србија и Црна Гора чиме је ова друга престала да постоји заједно са свим њеним телима укључујући и Суд Србије и Црне Горе.

24. 5. јуна 2006. председник Србије је обавестио генералног секретара Савета Европе да је Србија једини правни следбеник бивше државне заједнице Србија и Црна Гора.

25. У својој одлуци од 14. јуна 2006. Савет министара Савета Европе, inter alia, је навео: i) да "је Србија.... [наставила].... чланство [државне заједнице] Србија и Црна Гора у Савету Европе почев од 3. јуна 2006", и ii) да је остала страна у одређеном броју конвенција Савета Европе које је потписала и ратификовала бивша државна заједница Србија и Црна Гора, укључујући и Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

 

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6 § 2 КОНВЕНЦИЈЕ

26. По члану 6 § 2 Конвенције, у својој представци коју је поднео 20. маја 2004, подносилац представке се жалио да га је у току разматрања његовог притвора, 2. априла 2004, Окружни суд у Новом Саду прогласио кривим пре него што је његова кривица доказана по закону и, даље, да је 22. априла 2004. Врховни суд Србије пропустио да исправи ову "грешку" у жалбеном поступку. Члан 6 § 2 гласи како следи:

"Свако ко је оптужен за кривично дело сматраће се невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона."

А. Прихватљивост (исцрпљеност домаћих правних лекова)

1. Аргументи странака

27. Влада је навела да подносилац представке није исцрпео сва расположива и делотворна домаћа правна средства. Посебно, да је пропустио да поднесе грађанску тужбу по члану 199 и 200 Закона о облигационим односима, као и "жалбу грађана" (жалбу) Суду Србије и Црне Горе (види ставове 15 и 16 у горњем тексту). Даље, члан 19 Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама (види став 12 у горњем тексту) садржи претпоставку невиности, и зато је јасно да је овај предмет у надлежности поменутог суда ratione materiae. Коначно, Влада је навела да се Закон о Суду Србије и Црне Горе разматра и да би се његова надлежност, у догледно време, могла изменити тако да се жалбе грађана могу разматрати на пленарном заседању суда уместо на већима и да би, даље, његове одлуке донесене у таквом поступку биле формално пре "одлуке" него "пресуде".

28. Подносилац представке је навео да жалба грађана, којом се наводе повреде људских права појединца, а на коју се Влада позива, у његовом случају није расположиво правно средство, а ни делотворно правно средство генерално. Подносилац представке је подсетио да је своју представку доставио Суду 20. маја 2004. и да је тужена Влада тада признала да Суд Србије и Црне Горе није радио пре 7. јула 2004. Даље, мада овај суд тек треба да донесе појединачну пресуду у вези са жалбом грађана, Влада је већ почела да разматра измене релевантног законодавства, тиме прећутно признавши његову неделотворност до тада. Коначно, подносилац представке је остао при томе да је, с обзиром на релевантно домаће право, нејасно да ли се жалба грађана може поднети пошто се прво исцрпе сва друга правна средства или само када таква средства не постоје. У сваком случају, није било судске праксе која би могла обезбедити неке смернице у том смислу.

2. Релевантни принципи

29. Суд подсећа да правило исцрпљености домаћих правних средстава о коме је реч у члану 35 § 1 Конвенције обавезује оне који траже да се изнесе случај против државе пред међународним судским органом да прво употребе правна средства предвиђена националним правним системом, чиме се државе ослобађају обавезе да одговарају пред међународним телом за своје поступке пре него што су имале могућност да исправе ствари кроз своје сопствене правне системе. Како би се испоштовало ово правило, редован пут за подносиоца представке би био да прибегне средствима која су расположива и довољна да се обезбеди правна заштита у вези са наводним повредама (види Assenov and Others в. Бугарске, бр. 24760/94, §85, ECHR 1999-VIII).

30. Даље, постојање таквих правних средстава мора бити довољно извесно не само теоретски већ и у пракси, јер ако их нема не би било потребне доступности и делотворности (види mutatis mutandisVan Droogenbroeck в. Белгије, пресуда од 24. јуна 1982, Серија А бр. 50, стр. 30, § 54).

31. Коначно, када постоји неколико делотворних доступних средстава, на подносиоцу представке је да изабере које правно средство да употреби како би се повиновао захтевима члана 35 § 1 Конвенције (види Airey в. Ирске, пресуда од 7. октобра 1979, Серија А бр. 32, стр. 12, § 23).

3. Примена ових принципа на предметни случај

32. Суд примећује да Влада није могла да цитира неку домаћу судску праксу где је захтев заснован на члановима 199 и 200 Закона о облигационим односима усвојен у корист подносиоца представке у неком случају као што је случај подносиоца представке. Међутим, чак и под претпоставком да би ово правно средство могло обезбедити заштиту подносиоцу представке, Суд сматра да, пошто су исцрпљена делотворна правна средства у контексту његовог притвора, није било оправдано очекивати од подносиоца представке да крене још једним путем "потенцијалне заштите".

33. Наведену грађанску тужбу, у специфичним околностима овог случаја, стога није било неопходно исцрпети, сходно члану 35 § 1 Конвенције.

34. Што се тиче "жалбе грађана" Суду Србије и Црне Горе, уочено је да је 15. јула 2005. Тужена држава повукла своју резерву која је садржана у ратификационом инструменту Конвенције. Тиме је, по мишљењу Суда, Влада прећутно прихватила да се, пре тог датума, наведени суд није могао сматрати делотворним или чак доступним (види ставове 19 - 20 у горњем тексту).

35. Даље, 16. јануара 2006, Суд Србије и Црне Горе је сам потврдио да тек треба да донесе појединачну одлуку по "жалби грађана" због наводне повреде људских права. Шта више, он је очигледно очекивао усвајање измена Закона о Суду Србије и Црне Горе, у неком тренутку у будућности који се не може предвидети (види став 21 у горњем тексту).

36. Коначно, 3. јуна 2006. Црна Гора је прогласила своју независност од државне заједнице Србија и Црна Гора чиме је ова друга престала да постоји, као и сви њени органи укључујући и Суд Србије и Црне Горе (види ставове од 22 до 25 у горњем тексту).

37. Суд зато сматра да подносилац представке није био обавезан да исцрпи правно средство које је било и недоступно у том тренутку и остало неделотворно до самог распада државне заједнице Србија и Црна Гора.

4. Закључак

38. Суд закључује да се представка не може прогласити неприхватљивом због неисцрпљености домаћих правних средстава у складу са чланом 35 § 1 Конвенције. Сходно томе, примедба Владе се мора одбити.

39. Суд такође сматра да представка покреће правна питања која су довољно озбиљна да одлучивање о њима зависи од испитивања меритума, јер није утврђена друга основа да се она прогласи неприхватљивом. Суд зато проглашава представку прихватљивом.

Б. Меритум

1. Аргументи странака

40. Подносилац представке посебно указује да га је, у току одлучивања о његовом притвору, 2. априла 2004. Окружни суд у Новом Саду прогласио кривим пре него што је његова кривица доказана по закону; да је то учинио наводећи да је он "починио кривична дела која су предмет ове оптужбе", и да 22. априла 2004. Врховни суд Србије није исправио ову "грешку“ у жалбеном поступку.

41. Влада је указала да је оспоравана констатација Окружног суда у Новом Саду очигледна грешка, тј. "непрецизна формулација", и да је уместо тога требало рећи да постоји "основана сумња" да је подносилац представке починио кривична дела за која је оптужен.

42. Подносилац представке је навео да се образложење Окружног суда не може сматрати за пуку грешку. Он наводи да постоји суштинска разлика између изјаве да је неко починио кривично дело и тврдње да је он једноставно осумњичен да је то учинио. У сваком случају, иако је на одлуку у питању достављена жалба Врховном суду, преко Окружног суда, ни један суд није ништа учинио да се ова "грешка" исправи.

Напротив, Врховни суд је одбио жалбу, иако је она садржавала јасне притужбе које се тичу кршења претпоставке невиности.

43. Влада је подсетила да је 27. маја 2004. Окружни суд у Новом Саду прогласио подносиоца представке кривим за подстрекавање на убиство и осудио га на осам година затвора, да је Врховни суд касније потврдио осуђујућу пресуду у жалбеном поступку. Она је закључила да, у таквим околностима, не може бити повреде члана 6 § 2 Конвенције и, при томе, навела пресуде за Phillips в. Уједињеног краљевства (бр. 41087/98, ECHR 2001- VII) и Engel and Others в. Холандије (пресуда од 8. јуна 1976, Серија А бр. 22).

44. Подносилац представке је истакао да накнадна осуда не може поништити нечије првобитно право на претпоставку невиности.

2. Релевантни принципи

45. Суд подсећа да ће претпоставка невиности по члану 6 § 2 бити повређена ако судска одлука или, чак, изјава званичника која се односи на лице које је оптужено за кривично дело, одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону. Довољно је да, у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд или званичник у питању сматра оптуженог кривим, док ће преурањено изношење таквог једног мишљења од стране самог суда неизбежно прекршити наведену претпоставку (види, међу многим другим одлукама које имају снагу ауторитета, Deweer в. Белгије, пресуда од 27. фебруара 1980, Серија А бр. 35, стр. 30, § 56, Minelli в. Швајцарске, пресуда од 25. марта 1983, Серија А бр. 62, §§ 27, 30 и 37, Allenet de Ribemont в. Француске, пресуда од 10. фебруара 1995, Серија А бр. 308, стр. 16, §§ 35 - 36 и Karakas and Yesilirmak в. Турске, бр. 43925/985, § 49, 28. јуни 2005).

46. Члан 6 § 2 регулише кривични поступак у целини, "без обзира на исход оптужбе" (види Minelli в. Швајцарске, наведену у горњем тексту, § 30). Међутим, пошто се оптужени прогласи кривим, у принципу, он престаје да се примењује у вези са било каквим тврдњама изнетим у накнадном поступку доношења пресуде (види Phillips в. Уједињеног краљевства и Engel and Others в. Холандије, које су обе наведене у горњем тексту).

3. Примена ових принципа на предметни случај

47. С обзиром на чињенице случаја, као и судску праксу наведену у горњем тексту, Суд сматра да Окружни суд у Новом Саду, својом одлуком од 2. априла 2004, јесте прогласио подносиоца представке кривим пре него што је то доказано по закону, а шта више, 22. априла 2004 Врховни суд Србије је пропустио да исправи ову "грешку" у жалбеном поступку.

48. Што се тиче Владине сугестије да је оспоравана констатација Окружног суда очигледна грешка, наиме "непрецизна формулација", Суд се слаже са подносиоцем представке да треба направити суштинску разлику између изјаве да је неко само осумњичен да је извршио кривично дело и јасне судске објаве, у одсуству правоснажне пресуде да је појединац извршио кривично дело у питању.

49. Чињеница да је подносилац представке на крају проглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 8 година, не може поништити првобитно право подносиоца представке на претпоставку невиности док се не докаже по закону да је крив. Као што је више пута забележено у судској пракси овог Суда, члан 6 § 2 регулише кривични поступак у целини, "без обзира на исход оптужбе" (види став 46 у горњем тексту).

50. Коначно, Суд сматра да се овај случај, где је оспоравана изјава дата у контексту притвора, јасно разликује од случајева Phillips i Engel на које се Влада позивала (види став 46 у горњем тексту).

51. Сходно томе дошло је до повреде члана 6 § 2 Конвенције.

 

II. НАВОДНО КРШЕЊЕ ЧЛАНА 6 § 1 КОНВЕНЦИЈЕ

52. После подношења представке 20. маја 2004, у свом поднеску од 28. октобра 2005, по први пут, подносилац представке се жалио да је један од судија који га је прогласио кривим у Окружном суду 2. априла 2004, такође члан судског већа истог суда које је донело пресуду 27. маја 2004. Подносилац представке је изнео да је кршење његовог права на претпоставку невиности тако увећано и сва правичност кривичног поступка против њега поткопана.

53. Суд је претпоставио у корист подносиоца представке да ове притужбе могу покренути посебно питање по члану 6 § 1. Међутим, пошто је адвокат подносиоца представке примио одлуку Врховног суда Србије 7. марта 2005 (види став 11 у горњем тексту), притужбе у питању су застареле, у смислу члана 35 § 1 Конвенције, и морају се стога одбацити у складу са чланом 35 §§1 и 4 исте.

 

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41 КОНВЕНЦИЈЕ

54. Члан 41 Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А. Штета

55. Подносилац представке је тражио 50.000 еура (EUR) на име нематеријалне штете коју је претрпео као последицу повреде његовог права на правично суђење као и његовог права на претпоставку невиности док се не докаже да је крив, зајемчених чланом 6 § 1 односно § 2.

56. Влада је сматрала да је горе наведени износ "очигледно неоснован" и одбила је да достави било какав даљи коментар.

57. У околностима овог случаја, Суд сматра да само утврђивање повреде члана 6 § 2 Конвенције представља само по себи одговарајуће правично задовољење у вези са накнадом која се тражи у овом поглављу (види, mutatis mutandisLavents в. Литваније, бр. 58442/00, 28. новембар 2002).

Б. Трошкови

58. Подносилац представке је такође тражио укупно EUR 662 за трошкове његовог правног заступања пред овим Судом.

59. Влада је сматрала да је горе наведени износ такође "очигледно неоснован" и одбила је да дâ било какав даљи коментар.

60. Подносилац представке је доставио Суду прецизан обрачун својих трошкова по ставкама, потпуно у складу са Адвокатском тарифом, која је измењена 2004. године и објављена у Сл. листу СЦГ бр. 58/04 (Тарифа о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката).

61. Стога Суд сматра да су ови трошкови стварно и неопходно настали, и да су оправдани у смислу њиховог износа. Сходно томе, он досуђује цео захтев од EUR 662.

Ц. Затезна камата

62. Суд сматра да је исправно да се затезна камата заснива на маргиналној активној стопи Европске централне банке плус три процентуална поена.

 

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава тужбу по члану 6 § 2 Конвенције прихватљивом, а остали део представке неприхватљивим;

2. Сматра да је дошло до повреде члана 6 § 2 Конвенције;

3. Сматра да утврђивање повреде представља довољно правично задовољење сваке нематеријалне штете коју је подносилац представке могао претрпети;

4. Сматра

(а) да Тужена држава треба да плати подносиоцу представке, у року од три месеца од датума када пресуда постаје правоснажна, у складу са чланом 44 § 2 Конвенције, ЕУР 662 за трошкове, који ће бити претворени у националну валуту Тужене државе по курсу који важи на дан исплате, плус порез ако се плаћа;

(б) да ће се по истеку горе наведена три месеца до исплате исплатити једнократна камата на горе наведене износе по стопи која је једнака маргиналној активној стопи Европске централне банке за време неизвршења исплате плус три процентуална поена.

 

Састављено на енглеском и објављено у писаној форми 19. септембра 2006, сходно Правилу 77 §§ 2 и 3 Пословника Суда.

 

S. Dolle
Секретар
Ј. - P. Costa
Председник

 

COUR EUROPÉENNE DES DROITS DE L’HOMME

EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS

SECOND SECTION

CASE OF MATIJAŠEVIĆ v. SERBIA
(Application no. 23037/04)

CERTIFIED COPY

Strasbourg, 19 Sep. 2006

S. DOLLE

Section Registrar

JUDGMENT

STRASBOURG

19 September 2006

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Matijašević v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Mr J.-P. COSTA, President,

Mr A.B. BAKA,

Mr I. CABRAL BARRETO,

Mrs A. MULARONI,

Mrs E. FURA-SANDSTROM,

Ms D. JOČIENÉ,

Mr D. POPOVIĆ

and Mrs S. DOLLÉ, Section Registrar,

Having deliberated in private on 29 August 2006,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 23037/04) against the State Union of Serbia and Montenegro, subsequently succeeded by Serbia (see paragraphs 22-25 below), lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by, at that time, a citizen of the State Union of Serbia and Montenegro, Mr Milija Matijašević ("the applicant"), on 20 May 2004.

2. The applicant was represented by Mr V. Beljanski, Mr S. Beljanski and Ms G. Francuski, all lawyers practising in Novi Sad. The Government of the State Union of Serbia and Montenegro, initially, and the Government of Serbia, subsequently, ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. On 8 June 2005 the Court decided to communicate the application to the Government. Under the provisions of Article 29 § 3 of the Convention, it was decided that the merits of the application would be examined together with its admissibility.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

4. The applicant was born in 1976 and is currently serving a prison sentence.

5. On 7 May 2003 the applicant was arrested and remanded in custody by the investigating judge of the District Court in Novi Sad on suspicion of fraud and murder offences.

6. On 4 November 2003 the District Public Prosecutor’s Office in Novi Sad issued an indictment against the applicant, charging him with fraud and incitement to commit murder.

7. On 2 April 2004 the three-judge panel of the District Court in Novi Sad extended the applicant’s detention on remand for another two months. In its reasoning, justifying this decision, the panel relied on the applicant’s prior convictions as well as his persistent anti-social behaviour. In addition, the panel expressly stated that the applicant had "committed the criminal offences which are the subject of this prosecution" ("počinio kriv. dela koja su predmet ove optužbe") and concluded that the applicant, if released, would be likely to continue committing crimes.

8. On 16 April 2004 the applicant appealed to the Supreme Court of Serbia, requesting that his detention be terminated or, alternatively, that the remand decision be quashed and the case remitted to the District Court in Novi Sad for reconsideration. He argued, inter alia, that, since the impugned decision had prejudged the outcome of the pending criminal case, it had blatantly breached his fundamental right to be presumed innocent as "guaranteed in the Criminal Procedure Code, the Constitution of the Republic of Serbia and indeed Article 6 § 2 of the European Convention of Human Rights and Fundamental Freedoms".

9. On 22 April 2004 the Supreme Court of Serbia rejected the appeal, focusing exclusively on the applicant’s prior criminal convictions and the alleged danger that he would commit other crimes if released. It did not refer to the applicant’s submission concerning the presumption of innocence.

10. On 27 May 2004 the District Court in Novi Sad found the applicant guilty of incitement to murder and sentenced him to eight years in prison.

11. On 23 September 2004 the Supreme Court of Serbia upheld the judgment of the District Court in Novi Sad. As stated by the applicant in a separate case currently pending before this Court (application no. 31617/05), his lawyer received this decision on 7 March 2005.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. Charter on Human and Minority Rights and Civic Freedoms of the State Union of Serbia and Montenegro (Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i gra|anskim slobodama državne zajednice Srbija i Crna Gora; published in the Official Gazette of Serbia and Montenegro - OG SCG - no. 6/03)

12. Articles 19 and 9 § 2 of the Charter provided as follows:

Article 19

"Everyone is deemed innocent until his guilt of a criminal offence is proven by a final decision of a court of law."

Article 9 § 2

"Everyone who believes that any of his human or minority rights guaranteed by this Charter has been violated or denied by an individual act or action of a State Union institution, or a member state body or organization exercising public powers, shall have the right to submit a complaint to the Court of Serbia and Montenegro, if no other legal redress is provided in a member state, in accordance with the Constitutional Charter.“

B. Constitutional Charter of the State Union of Serbia and Montenegro (Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora; published in OG SCG no. 1/03)

13. The relevant part of Article 46 of the Constitutional Charter provided as follows:

"The Court of Serbia and Montenegro: ...

- decides with respect to complaints filed by citizens in cases where an institution of Serbia and Montenegro has infringed their rights and freedoms guaranteed by the Constitutional Charter, if no other legal redress has been provided; ..."

C. Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 1/90)

14. Article 23 § 3 of this Constitution provides as follows:

"No one shall be considered guilty of a criminal offence until so proven by a final decision of a court of law."

D. Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia - OG SFRY - nos. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 and the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - no. 31/93)

15. Under Articles 199 and 200 of the Obligations Act, inter alia, anyone who has suffered fear, physical pain or, indeed, mental anguish as a consequence of a breach of "personal rights" ("prava ličnosti") may, depending on their duration and intensity, sue for financial compensation before the civil courts and, in addition, request other forms of redress "which may be capable" of affording adequate non--pecuniary satisfaction.

E. Court of Serbia and Montenegro Act (Zakon o Sudu Srbije i Crne Gore, published in OG SCG no. 26/03)

16. The relevant provisions of this legislation were as follows:

Article 62 § 1

"A citizen’s complaint may be filed by anyone who considers that an individual act or action of an institution of Serbia and Montenegro, or a member State body or organization exercising public powers, has violated his human or minority right, if no other avenue of legal redress is provided or if redress has not been secured within a member State."

Article 64

"A citizen’s complaint may be filed within three months of the date of receipt of the individual decision or the commission or cessation of an action in violation of a human or minority right guaranteed by the Constitutional Charter."

Article 65 §§ 1 and 2

"If the Court finds that an individual decision or action is in violation of a human or minority right guaranteed by the Constitutional Charter, it may annul the individual decision in question, ban the continuation of such actions or order the implementation of other specific measures and, in view of the circumstances of each case, order the removal of all consequences stemming from such decisions and/or actions.

The decision of the Court accepting a citizen’s complaint shall constitute a legal basis for requesting compensation or the removal of other adverse consequences before a competent body, in accordance with law."

III. REPORTS OF THE COUNCIL OF EUROPE

17. In a Council of Europe report on the State Union of Serbia and Montenegro of 30 April 2004, it was stated that the Court of Serbia and Montenegro had still not been established and that the setting-up of such a court had not been considered a priority by the State Union authorities since the accession to the Convention (Serbia and Montenegro: Compliance with obligations and commitments and implementation of the post-accession co-operation programme, document presented by the Secretary General of the Council of Europe, fourth report, February - April 2004, § 27).

18. In a subsequent report of 13 July 2005, the Council of Europe found that the Court of Serbia and Montenegro had at last started operating in January 2005. The court’s financing, however, had not been fully secured. Finally, 200 individual human rights complaints had been registered as cases, but no decisions had yet been rendered (Serbia and Montenegro: Compliance with obligations and commitments and implementation of the post-accession co-operation programme, document presented by the Secretary General, eight report, March 2005 - June 2005, §§ 14 and 44).

IV. RESERVATION UNDER ARTICLE 13 OF THE CONVENTION

19. In its reservation contained in the instrument of ratification of the Convention and its Protocols, deposited with the Council of Europe on 3 March 2004, the Government of the State Union of Serbia and Montenegro stated that "the provisions of Article 13 shall not apply in relation to the legal remedies within the jurisdiction of the Court of Serbia and Montenegro, until the said Court becomes operational in accordance with Articles 46 to 50 of the Constitutional Charter of the State Union of Serbia and Montenegro (Službeni list Srbije i Crne Gore, no. 1/03)".

20. This reservation was withdrawn by a letter from the Permanent Representation of the State Union of Serbia and Montenegro, dated 11 July 2005, registered at the Secretariat General on 15 July 2005.

V. LETTER OF THE COURT OF SERBIA AND MONTENEGRO DATED 16 JANUARY 2006

21. In this letter, the Court of Serbia and Montenegro clarified that it was yet to rule in respect of a single "citizen’s appeal". In so doing, it pointed out that the reason for this was the proposed modification of the relevant legislation regulating the court’s work which, at the time, was still pending (Statement No. 20/60, provided in the context of a separate application pending before this Court; application no. 2361/05).

VI. THE SUCCESSION OF SERBIA

22. The State Union of Serbia and Montenegro ratified the Convention on 3 March 2004.

23. Following a referendum, on 3 June 2006 Montenegro declared its independence from the State Union of Serbia and Montenegro whereby the latter ceased to exist together with all of its bodies including the Court of Serbia and Montenegro.

24. On 5 June 2006 the President of Serbia informed the Secretary General of the Council of Europe that Serbia was the sole successor of the former State Union of Serbia and Montenegro.

25. In its decision of 14 June 2006 the Committee of Ministers of the Council of Europe, inter alia, noted: i) that "Serbia ... [had continued] ... the membership of [the State Union of] Serbia and Montenegro in the Council of Europe with effect from 3 June 2006“, and ii) that it had remained a party to a number of Council of Europe conventions signed and ratified by the former State Union of Serbia and Montenegro, including the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms.

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 2 OF THE CONVENTION

26. Under Article 6 § 2 of the Convention, in his application introduced on 20 May 2004, the applicant complained that in the course of reviewing his detention on remand, on 2 April 2004, the District Court in Novi Sad declared him guilty before his guilt had been proven according to law and, further, that on 22 April 2004 the Supreme Court of Serbia failed to rectify this "error" on appeal. Article 6 § 2 reads as follows:

"Everyone charged with a criminal offence shall be presumed innocent until proved guilty according to law."

A. Admissibility (exhaustion of domestic remedies)

1. Arguments of the parties

27. The Government submitted that the applicant did not exhaust all available and effective domestic remedies. In particular, that he had failed to file a civil claim under Articles 199 and 200 of the Obligations Act, as well as a "citizen’s complaint" (appeal) with the Court of Serbia and Montenegro (see paragraphs 15 and 16 above). Further, Article 19 of the Charter on Human and Minority Rights and Civic Freedoms (see paragraph 12 above) enshrined the presumption of innocence, which is why the present case was clearly within the said court’s competence ratione materiae. Finally, the Government submitted that the Court of Serbia and Montenegro Act was being reviewed and its jurisdiction could, in due course, be amended so that the citizen’s complaints could be considered by the court’s plenary session instead of the chambers and, further, that its rulings adopted within such a procedure would formally be "decisions" rather than "judgments".

28. The applicant stated that a citizen’s complaint, alleging an individual human rights violation, referred to by the Government, was a remedy which was neither available in his case nor effective in general. The applicant recalled that he had lodged his application with the Court on 20 May 2004 but that the respondent Government had since conceded that the Court of Serbia and Montenegro was not in operation before 7 July 2004. Further, even though this court had yet to issue a single judgment in respect of a citizen’s complaint, the Government had already started discussing amendments to the relevant legislation, thereby implicitly acknowledging its ineffectiveness to date. Finally, the applicant maintained that, given the relevant domestic law, it was unclear whether a citizen’s complaint could be filed once all other legal remedies have been exhausted or only where no such remedies existed in the first place. In any event, there was no jurisprudence which could have provided any guidance in this respect.

2. Relevant principles

29. The Court recalls that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 § 1 of the Convention obliges those seeking to bring a case against the State before an international judicial body to use first the remedies provided by the national legal system, thus dispensing States from answering before an international body for their acts before they have had an opportunity to put matters right through their own legal systems. In order to comply with the rule, normal recourse should be had by an applicant to remedies which are available and sufficient to afford redress in respect of the breaches alleged (see Assenov and Others v. Bulgaria, no. 24760/94, § 85, ECHR 1999-VIII).

30. Further, the existence of such remedies must be sufficiently certain not only in theory but also in practice, failing which they will lack the requisite accessibility and effectiveness (see, mutatis mutandis, the Van Droogenbroeck v. Belgiumjudgment of 24 June 1982, Series A no. 50, p. 30, § 54).

31. Finally, where there are several effective remedies available, it is for the applicant to select which remedy to pursue in order to comply with the requirements of Article 35 § 1 of the Convention (see Airey v. Ireland judgment of 7 October 1979, Series A no. 32, p. 12, § 23).

3. Application of these principles to the present case

32. The Court notes that the Government were unable to cite any domestic jurisprudence where a claim based on Articles 199 and 200 of the Obligations Act had been successfully brought in a case such as the applicant’s. However, even assuming that this remedy could have provided the applicant with redress, the Court considers that, having exhausted the effective remedies in the context of his detention, the applicant could not in addition have been reasonably expected to embark upon yet another avenue of "potential redress".

33. The said civil claim, in the specific circumstances of the present case, was thus not necessary to exhaust, pursuant to Article 35 § 1 of the Convention.

34. As regards a "citizen’s complaint" with the Court of Serbia and Montenegro, it is noted that on 15 July 2005 the respondent State withdrew its reservation contained in the instrument of ratification of the Convention. Thereby, in the Court’s view, the Government implicitly accepted that, prior to that date, the said court could not have been considered effective or even available (see paragraphs 19-20 above).

35. Further, on 16 January 2006, the Court of Serbia and Montenegro itself acknowledged that it had yet to rule on a single "citizen’s complaint" alleging an individual human rights violation. Moreover, it was apparently awaiting the adoption of amendments to the Court of Serbia and Montenegro Act, at some point in the unforeseeable future (see paragraph 21 above).

36. Finally, on 3 June 2006 Montenegro declared its independence from the State Union of Serbia and Montenegro whereby the latter ceased to exist, as did all of its bodies including the Court of Serbia and Montenegro (see paragraphs 22-25 above).

37. The Court therefore considers that the applicant was not obliged to exhaust a remedy which was both unavailable at the material time and had remained ineffective until the very break up of State Union of Serbia and Montenegro.

4. Conclusion

38. The Court concludes that the complaint cannot be declared inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies in accordance with Article 35 § 1 of the Convention. Accordingly the Government’s objection must be dismissed.

39. The Court also considers that the complaint raises questions of law which are sufficiently serious for its determination to depend on an examination of the merits, no other ground for declaring it inadmissible having been established. The Court therefore declares the complaint admissible.

B. Merits

1. Arguments of the parties

40. The applicant submitted in particular that, in the course of reviewing his detention on remand, on 2 April 2004 the District Court in Novi Sad declared him guilty before his guilt was proven according to law; that it did so by stating that he had "committed the criminal offences which are the subject of this prosecution", and that on 22 April 2004 the Supreme Court of Serbia failed to rectify this "error“ on appeal.

41. The Government submitted that the impugned wording of the District Court in Novi Sad was an obvious mistake, i.e. "an imprecise formulation", and that it should instead have said that there was "a reasonable suspicion" that the applicant had committed the crimes of which he was charged.

42. The applicant maintained that the District Court’s reasoning could not be dismissed as a mere mistake. He submitted that there is a fundamental difference between a statement that someone has committed a crime and an assertion that he is simply suspected of having done so. In any event, even though the decision at issue was appealed to the Supreme Court, via the District Court, neither court did anything to rectify the "error". On the contrary, the Supreme Court rejected the appeal, although it had contained explicit complaints concerning the breach of the presumption of innocence.

43. The Government recalled that on 27 May 2004 the District Court in Novi Sad found the applicant guilty of incitement to murder and sentenced him to eight years in prison, that conviction being subsequently upheld by the Supreme Court on appeal. They concluded that, in such circumstances, there could be no violation of Article 6 § 2 of the Convention and, in so doing, cited the judgments in Phillips v. the United Kingdom (no. 41087/98, ECHR 2001-VII) and Engel and Others v. the Netherlands (judgment of 8 June 1976, Series A no. 22).

44. The applicant emphasised that a subsequent conviction could not vacate one’s initial right to the presumption of innocence.

2. Relevant principles

45. The Court recalls that the presumption of innocence under Article 6 § 2 will be violated if a judicial decision or, indeed, a statement by a public official concerning a person charged with a criminal offence reflects an opinion that he is guilty before his guilt has been proved according to law. It suffices, in the absence of a formal finding, that there is some reasoning suggesting that the court or the official in question regards the accused as guilty, while a premature expression by the tribunal itself of such an opinion will inevitably run foul of the said presumption (see, among other authorities, Deweer v. Belgium, judgment of 27 February 1980, Series A no. 35, p. 30, § 56, Minelli v. Switzerland, judgment of 25 March 1983, Series A no. 62, §§ 27, 30 and 37, Allenet de Ribemont v. France, judgment of 10 February 1995, Series A no. 308, p. 16, §§ 35-36 and Karakas and Yesilirmak v. Turkey, no. 43925/985, § 49, 28 June 2005).

46. Article 6 § 2 governs criminal proceedings in their entirety, "irrespective of the outcome of the prosecution" (see Minelli v. Switzerland, cited above, § 30). However, once an accused is found guilty, in principle, it ceases to apply in respect of any allegations made within the subsequent sentencing procedure (see Phillips v. the United Kingdom and Engel and Others v. the Netherlands, both cited above).

3. Application of these principles to the present case

47. In view of the facts of the case, as well as the above-cited jurisprudence, the Court finds that the District Court in Novi Sad, in its decision dated 2 April 2004, did pronounce the applicant’s guilt before it was proven according to law and, moreover, on 22 April 2004, the Supreme Court of Serbia failed to rectify this "error" on appeal.

48. As regards the Government’s suggestion that the impugned wording of the District Court was an obvious mistake, namely "an imprecise formulation", the Court agrees with the applicant that there is a fundamental distinction to be made between a statement that someone is merely suspected of having committed a crime and a clear judicial declaration, in the absence of a final conviction, that the individual has committed the crime in question.

49. The fact that the applicant was ultimately found guilty and sentenced to 8 years in prison cannot vacate the applicant’s initial right to be presumed innocent until proven guilty according to law. As noted repeatedly in this Court jurisprudence, Article 6 § 2 governs criminal proceedings in their entirety, "irrespective of the outcome of the prosecution" (see paragraph 46 above).

50. Finally, the Court considers the present case, where the impugned statement was made in the context of detention, clearly distinguishable from those of Phillips and Engel to which the Government referred (see paragraph 46 above).

51. There has accordingly been a violation of Article 6 § 2 of the Convention.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

52. Following the introduction of the application on 20 May 2004, in his submissions of 28 October 2005, for the first time, the applicant complained that one of the judges who had proclaimed him guilty in the District Court on 2 April 2004 was also a member of the same court’s trial chamber which convicted him on 27 May 2004. The applicant maintained that the breach of his right to be presumed innocent was thus aggravated and the overall fairness of the criminal proceedings against him undermined.

53. The Court has assumed in favour of the applicant that these complaints could give rise to a separate issue under Article 6 § 1. However, since the applicant’s lawyer received the decision of the Supreme Court of Serbia on 7 March 2005 (see paragraph 11 above), the complaints at issue are out of time, within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention, and must, therefore, be rejected in accordance with Article 35 §§ 1 and 4 thereof.

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

54. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

55. The applicant claimed 50,000 euros (EUR) for the non-pecuniary damage suffered as a result of the violation of his right to a fair trial as well as his right to be presumed innocent until proven guilty, guaranteed by Article 6 §§ 1 and 2, respectively.

56. The Government deemed the above amount to be "manifestly unfounded" and declined to provide any additional comments.

57. In the circumstances of the case, the Court considers that the finding of a violation of Article 6 § 2 of the Convention alone constitutes adequate just satisfaction in respect of the compensation claimed under this head (see, mutatis mutandisLavents v. Latvia, no. 58442/00, 28 November 2002).

B. Costs

58. The applicant also claimed a total of EUR 662 for the costs of his legal representation before this Court.

59. The Government deemed the above amount to be also "manifestly unfounded“ and declined to provide any additional comments.

60. The applicant provided the Court with an itemised and precise calculation of these costs, fully in accordance with the "Lawyer’s Remuneration Tariff", as amended in 2004 and published in OG SCG no. 58/04 ("Tarifa o nagradama i naknadama troškova za rad advokata").

61. The Court therefore considers that these costs have been actually and necessarily incurred, and are reasonable as to quantum. Consequently, it awards the full claim of EUR 662.

C. Default interest

62. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank plus three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT

UNANIMOUSLY

1. Declares the complaint under Article 6 § 2 of the Convention admissible and the remainder of the application inadmissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 2 of the Convention;

3. Holds that the finding of a violation constitutes sufficient just satisfaction for any non-pecuniary damage which the applicant may have suffered;

4. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final, in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 662 (six hundred and sixty-two euros) for costs, to be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement, plus any tax that may be chargeable;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points.

Done in English, and notified in writing on 19 September 2006, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 

S. DOLLÉ
Registrar
J.-P. COSTA
President
Copyright © 2021 Pravosudna akademija, Srbija