Zličić protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
26.01.2021
Članovi
3
6
6-1
34
35
35-1
41
Kršenje
3
3 (Proceduralni aspekt)
Nekršenje
6
6-1
Ključne reči
(Čl. 3) Zabrana torture
(Čl. 3 / CAT-16) Ponižavajuće postupanje
(Čl. 3 / CAT-12) Efikasna istraga
(Čl. 3 / CAT-16) Nečovečno postupanje
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 6) Krivični postupak
(Čl. 6-1) Pravična rasprava
(Čl. 34) Pojedinačne predstavke
(Čl. 34) Žrtva
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(Čl. 35-1 / CAT-13 / ICCPR-2) Iscrpljivanje unutrašnjih pravnih lekova
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Nematerijalna šteta
Broj predstavke
73313/17, 20143/19
Zbirke
Sudska praksa
Presuda
Veće
Sažetak
Подносилац представке се притуживао на повреду члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), због злостављања од стране полиције од 10. јануара 2014. године, као и због пропуста државе да спроведе делотворну истрагу о овом инциденту.

Подносилац представке се, такође, притуживао на повреду члана 6. став 1. Конвенције, због свеукупне неправичности кривичног поступка који се водио против њега, нарочито у погледу доказа који су коришћени у сврхе његовог осуђивања, као и због одбијања да се испитају други докази, које је он предложио.

У својој представци подносилац се притуживао и на повреду члана 13. Конвенције, због одбијања Уставног суда да размотри суштину његове уставне жалбе, што је представљало посебну повреду његовог права на делотворно правно средство пред државним органима.

У конкретном случају, подносилац представке је 10. јануара 2014. године био злостављан у Полицијској управи Нови Сад, у циљу изнуђивања признања у вези са поседовањем супстанце, за коју се каснијим вештачењем утврдило да је у питању канабис. Подносилац је након злостављања потписао потврду о привремено одузетим предметима. Подносилац представке се 12. и 14. јануара 2014. године упутио у Ургентни центар Клиничког центра Војводине, потом и у Дом здравља у Новом Саду, у којима су му лекари констатовали контузију главе и лица и контузију леве очне јабучице, благу хиперемију и проблем са епителом рожњаче, као и трауме везане за реакцију на озбиљну стресну ситуацију и „поремећај адаптације“.

Дана 21. јануара 2014. године подносилац представке је Основном јавном тужилаштву у Новом Саду поднео кривичну пријаву против С.Д. и још три неидентификована полицијска службеника у вези са догађајима од 10. јануара 2014. године. Након истраге, чије је спровођење наложено Сектору унутрашње контроле Министарства унутрашњих послова, Основно јавно тужилаштво у Новом Саду је 10. јула 2014. године одбацило кривичну пријаву подносиоца представке, а Више јавно тужилаштво је ову одлуку потврдило.

Подносилац представке је поднео уставне жалбе, због злостављања од стране полиције од 10. јануара 2014. године, због неспровођења делотворне истраге у вези с тим догађајем и одбацивања његове кривичне пријаве, као и због повреде права на правично суђење у кривичном поступку.

Уставни суд је 9. јуна 2017. и 12. октобра 2018. године одбацио уставне жалбе подносиоца представке, како због тога што се одбацивање кривичне пријаве, по својој правној природи и садржају, не може сматрати појединачним актом против кога се може изјавити уставна жалба, тако и због тога што Уставни суд нема улогу још једног инстанционог суда.

Подносилац представке је у току поступка пред Европским судом 22. септембра 2019. године покренуо парнични поступак пред Основним судом у Новом Саду против Републике Србије и Министарства унутрашњих послова, због злостављања од стране полицијских службеника од 10. јануара 2014. године и тражио накнаду нематеријалне штете претрпљене том приликом. Основни суд у Новом Саду је 27. септембра 2017. године пресудио у корист подносиоца представке и досудио му одређени износ на име накнаде нематеријалне штете. У свом образложењу, овај суд је, између осталог, прихватио наводе подносиоца представке о његовом злостављању од стране полицијских службеника, укључујући и тврдњу да је подносилац представке потписао потврду о привремено одузетим предметима управо услед предметног злостављања.

Европски суд је у пресуди констатовао да су налази домаћих грађанских судова сами по себи довољни да Суд закључи да је наводно злостављање адекватно доказано, као и да, на основу доказа предатих Суду, утврди материјалну повреду члана 3. Конвенције. Поред тога, Суд констатује да потпис подносиоца представке на потврди о привремено одузетим предметима не искључује јасно могућност да је исти дат под принудом, што је, заправо, управо оно што је подносилац представке тврдио и што су сами грађански судови потврдили када су пресудили у његову корист. Европски суд је закључио да Тужена држава није спровела званичну делотворну истрагу о веродостојним наводима подносиоца представке о злостављању од стране полицијских службеника, чиме је дошло до повреде члана 3. Конвенције у процесном делу.

Европски суд је констатовао да су и првостепени и другостепени суд тврдили да се осуда подносиоца представке није заснивала на предметној потврди о заплени, већ на мишљењу вештака да је супстанца у пластичној кеси заиста била канабис, као и на сведочењу полицајаца. Суд констатује и да конкретна потврда о заплени није представљала изјаву подносиоца представке, већ је представљала само формално писмено потврђивање чињенице да му је одређена супстанца одузета у датом тренутку и, као такав, документ нераскидиво повезан са наведеним стварним доказом, за који се на крају испоставило да је канабис. С обзиром на то, Суд је утврдио да није дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

Судија Бошњак се није сагласио са ставом већине у погледу непостојања повреде правичности у кривичном поступку који је покренут против подносиоца представке.
Preuzmite presudu u pdf formatu

 

Европски суд за људска права

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ЗЛИЧИЋ против СРБИЈЕ

(Представке бр. 73313/17 и 20143/19)

ПРЕСУДА

Члан 3. (процесни и материјални аспект) – Нечовечно и понижавајуће поступање током полицијског притвора и неспровођење делотворне истраге, што досуђивањем неадекватног износа накнаде није исправљено
Члан 6. став 1. (кривични аспект) – Правично суђење – Укупна правичност суђења у кривичном поступку упркос потврди о привремено одузетим предметима/претресу изнуђеној нечовечним и понижавајућим поступањем – Потврда на коју се није позивало да би се осигурала осуђујућа пресуда против подносиоца представке и која нема утицаја на исход поступка – Потврда о привременом одузимању предмета која не представља изјаву подносиоца представке, већ формално писмено потврђивање одузимања одређене супстанце од њега – Подносилац представке има право и користи прилику да слободно даје изјаве током трајања поступка

СТРАЗБУР
26. јануар 2021. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Зличић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Marko Bošnjak,
Aleš Pejchal,
Egidijus Kūris,
Branko Lubarda,
Pauliine Koskelo,
Saadet Yüksel, судије,
и Hasan Bakirci, заменик секретара Одељења,

Имајући у виду:

представке против Србије (бр. 73313/17 и 20143/19) поднете Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) од стране држављанина Републике Србије, г. Александра Зличића (у даљем тексту: „Подносилац представке”), 7. октобра 2017. године и 6. априла 2019. године.

одлуку о обавештавању Владе Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”) о притужбама подносиоца представке према чл. 3, 6. и 13. Конвенције, поднетим у представкама бр. 73313/17 и 20143/19, као и о проглашавању остатка представке бр. 20143/19 неприхватљивим;

Запажања страна у спору;

Након већања на затвореној седници одржаној 1. децембра 2020. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

УВОД

1. Представке се тичу навода о злостављању подносиоца представке од стране полиције, наводног пропуста Тужене државе да спроведе одговарајућу истрагу о овом инциденту или да подносиоцу представке пружи одговарајућу уставну заштиту и, на крају, правичности повезаног кривичног поступка који је накнадно покренут против подносиоца представке.

ЧИЊЕНИЦЕ

2. Подносилац представке је рођен 1981. године и живи у Новом Саду. Пред Судом га је заступала гђа С. Ђорђевић, адвокат из Новог Сада.

3. Владу је заступао њен заступник, гђа З. Јадријевић Младар.

I. ДОГАЂАЈИ ОД 10. ЈАНУАРА 2014. ГОДИНЕ И ДРУГИ ПОВЕЗАНИ ДОГАЂАЈИ И ПОСТУПЦИ

A. Чињенице које је поднео подносилац представке

4. Дана 10. јануара 2014. године око 22.00 часова увече, подносилац представке и његов пријатељ Г. К. су седели на клупи у близини зграде у којој је потоњи живео у то време, када су им пришла два полицијска службеника у цивилу и затражила да предају личне карте на увид. Један од полицијских службеника је потом отишао иза клупе и, држећи у руци пластичну кесицу, упитао дотичне: „Чија је ово кесица? Је л’ твоја?”. Подносилац представке и његов пријатељ су одговорили да нису знали ни чија је та кесица нити шта се налази у њој. Полицијски службеници су дотичне потом претресли и одвели у просторије Полицијске управе Нови Сад.

5. Током обављања информативног разговора у просторијама Полицијске управе, подносилац представке је био злостављан, како би од њега било изнуђено признање. Конкретно, четворица полицијских службеника су га у више наврата ударала песницама у главу и стомак, а један од тих полицијских службеника, С.Д., му је запретио да ће га задржати у притвору у периоду од четрдесет осам сати и о томе обавестити његовог послодавца. Исти полицијски службеник је такође рекао да ће узнемиравати родитеље подносиоца представке и његову ванбрачну партнерку и провалити у његов стан и извршити претрес истог. У једном тренутку, подносилац представке је био приморан да са себе скине сву одећу, али му је затим било дозвољено да се поново обуче. У страху од додатног злостављања од стране полицијских службеника, подносилац представке је на крају потписао документ, којим се потврђује заплена предметне пластичне кесице (у даљем тексту: „потврда о привремено одузетим предметима”). Разговор је трајао више од сат времена, након чега је подносилац представке пуштен на слободу.

6. Дана 12. јануара 2014. године, око 13.30 часова послеподне, подносилац представке се заједно са својим адвокатом и Г.К. упутио на одељење Ургентног центра Клиничког центра Војводине. Лекар који је извршио преглед подносиоца представке је дијагностиковао контузију главе и лица и контузију леве очне јабучице. Истог дана, офталмолог Клиничког центра Војводине је утврдио да је подносилац представке претрпео ерозију рожњаче. На крају, 14. јануара 2014. године, подносиоца представке су прегледали офталмолог и неуропсихијатар при Дому здравља у Новом Саду. Офталмолог је дијагностиковао благу хиперемију и проблем са епителом рожњаче, док је неуропсихијатар закључио да је подносилац представке патио од трауме везане за реакцију на озбиљну стресну ситуацију и „поремећаја адаптације”.

7. Подносилац представке је 21. јануара 2014. године, преко свог адвоката и Основног јавног тужилаштва у Новом Саду, поднео кривичну пријаву против С.Д. и још три неидентификована полицијска службеника у вези са догађајима од 10. јануара 2014. године.

8. Дана 20. фебруара 2014. године, Основно Јавно Тужилаштво у Новом Саду је наложило Сектору унутрашње контроле Министарства унутрашњих послова спроведе истрагу.

9. Дана 19. и 24. марта 2014. године, Сектор унутрашње контроле, тј. његова канцеларија у Новом Саду је спровела разговор, између осталог, и са подносиоцем представке и његовом ванбрачном партнерком, као и са Г.К. и његовим оцем Ј.К.

10. Подносилац представке је препричао догађај о злостављању које је претрпео док се налазио у полицијском притвору, и изјавио да је полицијски службеник С.Д. био један од полицајаца који су га злостављали. Такође је препознао још два полицијска службеника са фотографија које су му дате на увид, али није могао да потврди да ли су га исти ударили јер није успео да види ништа након што је задобио први ударац у главу. Подносилац представке је додао да је 10. јануара 2014. године задобио повреде наведене у медицинским извештајима. У страху од додатног злостављања од стране полиције, он је решио да не посети болницу одмах по његовом пуштању из притвора, већ је то учинио 12. јануара 2014. године заједно са својим адвокатом.

11. Г.К., пријатељ подносиоца представке који је такође ухапшен истом приликом, је изјавио да је видео када је полицијски службеник С.Д. ударио подносиоца представке песницом у главу, односно у пределу леве слепоочнице, и додао да је и њега полиција физички и психолошки злостављала како би изнудили његову изјаву/признање, укључујући од стране полицијског службеника С.Д. Г.К. није поднео кривичну пријаву јер би то подразумевало додатни стрес, а његова супруга није желела да они пролазе кроз то.

12. Ванбрачна партнерка подносиоца представке, С.Ђ., је изјавила, између осталог, да се подносилац представке вратио кући око поноћи 10. јануара 2014. године, и да је том приликом приметила оток на његовом левом капку. Подносилац представке јој је рекао да га је полиција претукла током испитивања у полицијској станици и да зна идентитет једног од умешаних полицијских службеника, извесног С.Д. Ванбрачна партнерка подносиоца представке је доставила Сектору унутрашње контроле фотографије лица подносиоца представке које је фотографисала дан након његовог пуштања из притвора, увече 11. јануара 2014. године. На фотографијама је био уочљив известан оток и црвенило у пределу левог ока и јагодичне кости подносиоца представке.

13. Ј.К. је испричао, између осталог, и да је био испред полицијске станице када је из притвора пуштен његов син, Г.К. Том приликом је приметио црвенило у пределу јагодичне кости свог сина и огреботине на кожи једне од његових ногу. Његов син му је такође рекао да га је полиција ударала и злостављала, а да је један од умешаних полицијских службеника био С.Д.

14. Дана 10. јула 2014. године, oсновно јавно тужилаштво је одбацило кривичну пријаву подносиоца представке, јер је утврдило да није било основа за сумњу да кривично дело, за које се поступак води пред овим органом, није било почињено. Чинећи то, прихватило је верзију догађаја коју су пружили полицијски службеници као потпуно веродостојну (види ст. 19. и 20. доле). Такође је констатовало да Ј.К. и ванбрачна партнерка подносиоца представке нису имали директна сазнања о томе шта се догодило у полицијској станици.

15. Дана 7. новембра 2014. године, Више јавно тужилаштво у Новом Саду је потврдило ову одлуку и образложење. Даље је констатовало да је Сектор унутрашње контроле био апсолутно непристрасан у обављању својих дужности. Стога је Основно јавно тужилаштво у Новом Саду оправдано закључило да није било основа за сумњу да су дотични полицијски службеници, поступајући по службеној дужности, употребили силу, претње или друга недопустива средства са намером да изнуде признање или било коју другу изјаву од подносиоца представке.

16. Дана 8. јануара 2015. године, подносилац представке је поднео уставну жалбу. Он је описао наводно злостављање од стране полицијских службеника од 10. јануара 2014. године, поткрепљујући своје наводе медицинским извештајима о томе, и тврдио да су такво понашање од стране полицијских службеника и изостанак одговарајуће истраге у вези с тим, како од стране саме полиције тако и од стране јавног тужилаштва, јасно указивали на кршење његовог права на физички и психички интегритет који се јемчи чланом 25. Устава Републике Србије (види став 39. доле). Подносилац представке се, у том контексту, такође позвао на своје право на правично суђење, забрану дискриминације и обавезу достојанственог поступања са свим лицима лишеним слободе, која се јемче чл. 32, 21. и 28. Устава Републике Србије. Подносилац представке се, на крају, жалио на коначно одбацивање његове кривичне пријаве од стране Основног јавног тужилаштва и његово одбијање да подигне оптужницу против умешаних полицијских службеника.

17. Дана 9. јуна 2017. године, Уставни суд је одбацио жалбу подносиоца представке, утврдивши да се подносилац представке у основи жалио на одбацивање његове пријаве од стране јавног тужилаштва, и да је то учинио у погледу свог права на правично суђење. Међутим, с обзиром на правну природу и садржај тих одбацивања, Уставни суд је сматрао да се они не могу сматрати појединачним актима против којих се може изјавити уставна жалба на основу члана 170. Устава Републике Србије (види став 39. доле). Суд је посебно констатовао, између осталог, да је кривична пријава била само „почетни корак” усмерен ка разјашњењу конкретних навода, и да као таква не значи да би по истој уследило кривично гоњење. Стога, одбацивање кривичне пријаве од стране тужилаштва не би могло представљати кршење било ког од права и слобода загарантованих Уставом.

Б. Чињенице које је поднела Влада

18. Влада је оспорила опис чињеница дат од стране подносиоца представке о догађајима који су наступили 10. јануара 2014. године, садржан у ст. 4, 5. и 10–13. горе, и пружила додатне детаље.

19. Конкретно, она је то учинила на основу писаних изјава које су припремили полицијски службеници С.Д. и Н.А. дана 15. јануара 2014. године, као и на основу накнадног сведочења полицијских службеника С.Д., Н.А., Г.Р., М.Ш., С.М. и Г.Ц. у периоду између 21. и 25. марта 2014. године, те као део истраге коју је спровео Сектор унутрашње контроле.

20. Према наведеним изворима, двојица полицијских службеника С.М. и Г.Ц. су дана 10. јануара 2014. године пришли подносиоцу представке и његовом пријатељу Г.К. који су седели на клупи испред зграде. То су учинили јер су у ваздуху осетили мирис канабиса. У том тренутку је полицијски службеник Г.Ц. приметио да је подносилац представке спустио нешто на земљу. Тада су полицијски службеници од двојице мушкараца затражили да покажу своје личне карте. Док их је претресао, полицијски службеник Г.Ц. је на земљи, поред подносиоца представке, пронашао пластичну врећицу са осушеном биљном материјом налик канабису. Полицијски службеник Г.Ц. је код подносиоца представке, такође, пронашао папир за завијање резаног дувана, који се користи за прављење цигарета. Тада су полицијски службеници одвели подносиоца представке и Г.К. у просторије Полицијске управе Нови Сад. Док су се налазили у полицијској станици, ни подносилац представке нити Г.К. нису били злостављани. Подносилац представке није дао званичну изјаву, већ је „незванично” изјавио да је спорна пластична врећица његова и да ју је бацио када је видео да му прилазе полицијски службеници.

21. Док су се налазили у полицијској станици, полицијски службеници су подносиоцу представке, такође, уручили потврду о привременом одузимању поменуте пластичне кесице, заједно са њеним садржајем (око 5 грама), док је подносилац представке овај документ потписао својевољно. Након тога, подносилац представке је фотографисан, а полицијски службеници су узели његове отиске прстију и дланова. Подносилац представке је такође обавештен да ће пластична врећица и њен садржај бити послати на форензичко вештачење и да ће, уколико се утврди да се у врећици налази канабис, против њега бити поднета кривична пријава.

22. Полицијски службеници су, дана 10. јануара 2014. године, такође саслушали Г.К. о догађајима који су се одиграли те вечери. Припремљен је службени записник о разговору са Г.К., који је дотични потписао. У документу се, између осталог, наводи да је Г.К. порекао да је ишта знао о предметној пластичној кесици или њеном садржају, као и то да није имао икаквих примедби на понашање дотичних полицијских службеника.

23. Дана 30. јануара 2014. године, основно јавно тужилаштво је наложило да се спроведе поменуто вештачење, те су 6. августа 2014. године вештаци идентификовали биљну материју која се налазила у кесици као 4,23 g канабиса.

II. КРИВИЧНА ПРИЈАВА КОЈА ЈЕ НАКНАДНО ПОДНЕТА ПРОТИВ ПОДНОСИОЦА ПРЕДСТАВКЕ И ДРУГИ ПОВЕЗАНИ ПОСТУПЦИ

24. Дана 22. јула 2015. године, полицијски службеници су саслушали подносиоца представке под оптужбом за неовлашћено држање опојних дрога. У присуству његовог браниоца, подносилац представке је изјавио да су дана 10. јануара 2014. године полицијски службеници пронашли малу пластичну кесицу на земљи иза клупе на којој су седели он и његов пријатељ, али да предметна кесица није била у њиховом власништву. Подносилац представке је такође изјавио да је под принудом потписао потврду о привремено одузетим предметима која је издата у вези са поменутом кесицом.

25. У периоду између 22. јула 2015. године и 11. марта 2016. године, основно јавно тужилаштво у Новом Саду је узело изјаве од подносиоца представке и Г.К., као и од дотичних полицијских службеника, при чему су готово сви, у суштини, поновили своје раније дате верзије догађаја. При томе је полицијски службеник Г.Ц. поновио да су, док су он и његов колега прилазили подносиоцу представке и његовом пријатељу, приметили да је подносилац представке спустио нешто на земљу, и да се касније испоставило да је тај предмет заправо био пластична кесица која садржи канабис. Полицијски службеник С.М. је такође у великој мери поновио своју раније дату изјаву, али је, између осталог, прецизирао да се сећа да су подносилац представке и Г.К. били замољени да пруже своје личне карте на увид и испразне џепове, као и да је у том тренутку један од њих двојице бацио једну малу пластичну кесицу на земљу.

26. Дана 13. јуна 2016. године, основно јавно тужилаштво је подигло оптужницу против подносиоца представке због извршења кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога за личну употребу у вези са догађајима од 10. јануара 2014. године. У оптужници се, између осталог, наводи да је подносилац представке у доњем вешу сакрио 4,23 g канабиса.

27. Дана 30. јануара 2017. године, Основни суд у Новом Саду је прогласио подносиоца представке кривим и осудио га на три месеца затвора, условно на годину дана. Суд је прихватио накнадно измењену оптужницу у којој се наводи да је подносилац представке код себе имао пластичну кесицу која је садржала 4,23 g канабиса, коју је спустио на земљу када је видео да му полицијски службеници иду у сусрет. Суд је такође прихватио као доказ потврду о привременом одузимању предмета и мишљење вештака да је биљна материја у пластичној кесици заиста била канабис. Полицијски службеници Г.Ц. и С.М., који су ухапсили подносиоца представке, су суштински на суду поновили своје раније дате изјаве, додајући, између осталог, да је пластична кесица пронађена на земљи била врло близу стопала подносиоца представке и да на том месту није било других предмета. Улично осветљење је такође било доста јако, те је видљивост била добра. Међутим, полицијски службеник С.М. није прецизирао у ком тренутку је тачно и од стране кога пластична кесица бачена на земљу. Подносилац представке и Г.К. су такође поновили своје раније дате изјаве, укључујући и њихове наводе о злостављању од стране полицијских службеника. Суд је на крају закључио да постоје адекватни докази да је подносилац представке ухапшен док је поседовао забрањену супстанцу, „прихватио је верзију предметних догађаја дату од стране полицијских службеника”, посебно у одсуству било каквих разлога зашто би се иначе дотични полицијски службеници бавили подметањем доказа, те је одбацио изјаве дате од стране Г.К. и подносиоца представке које су за циљ имале избегавања кривичне одговорности од стране потоњег. Суд је додао да своје закључке у вези са поседовањем канабиса од стране подносиоца представке није засновао на самој потврди о привремено одузетим предметима, већ на сведочењу самих полицијских службеника у вези с тим. Стога, за предметни поступак није било важно да ли је потврда о привремено одузетим предметима потписана под принудом или не. На крају, суд је одбио да уврсти у доказе кривичну пријаву подносиоца представке, као ни медицинске или било које друге доказе о злостављању од стране полицијских службеника које је подносилац представке наводно претрпео, јер се, између осталог, ни то није односило на оптужбе против њега.

28. Подносилац представке и његов адвокат су 2. марта 2017. године поднели одвојене жалбе против ове пресуде, тврдећи, између осталог, да: (а) једноставно није било доказа да је подносилац представке код себе имао забрањену супстанцу, јер је свако могао да остави предметну кесицу у јавном простору где је подносилац представке ухапшен; (б) никада није утврђено да је подносилац представке био корисник канабиса; (в) саме изјаве полицијских службеника нису биле доследне, али их је суд ипак прихватио као одлучујуће, док су уверљиве изјаве које су дали подносилац представке и Г.К. једноставно игнорисане; (г) је сама потврда о привремено одузетим предметима потписана под принудом; (д) докази о злостављању подносиоца представке од стране полицијских службеника нису прихваћени; и (ђ) да је пријава против подносиоца представке поднета тек након што је подносилац представке поднео своју кривичну пријаву против полицијских службеника који су га злостављали.

29. Виши суд у Новом Саду је 11. јула 2017. године потврдио првостепену пресуду као и њено образложење.

30. Врховни касациони суд је 9. новембра 2017. године одбацио захтев за заштиту законитости који је подносилац представке поднео против пресуде Вишег суда у Новом Саду од 11. јула 2017. године. У свом образложењу, Врховни касациони суд је, између осталог, констатовао да је чињеница да је подносилац представке поседовао канабис утврђена на основу сведочења полицијских службеника, а „не искључиво на основу” потврде о привремено одузетим предметима. Стога је према мишљењу Врховног касационог суда било очигледно да би, чак и у одсуству поменутих писаних доказа, била донета иста пресуда.

31. У међувремену је подносилац представке 24. августа 2017. године поднео уставну жалбу пред Уставним судом Србије. Он се ослањао на аргументе који су већ изнети током кривичног поступка, тврдећи да је све то, између осталог, представљало кршење његовог права на правично суђење.

32. Уставни суд је 12. октобра 2018. године одбацио предметну уставну жалбу, подржавајући образложење кривичних судова. Поред тога, Уставни суд је пружио образложење да његова улога није да преиспитује случај попут још једног апелационог суда, већ да утврди да ли је дошло до кршења права и слобода гарантованих Уставом. У предметном случају, Уставни суд је закључио да до таквих кршења није дошло.

33. Дана 5. новембра 2019. године, Министарство унутрашњих послова је донело одлуку о рехабилитацији подносиоца представке, с обзиром на то да подносилац представке није раније био осуђиван пре пресуде од 30. јануара 2017. године, као и да, поред тога, није починио ниједно ново кривично дело након тога.

III. ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК ПОКРЕНУТ ОД СТРАНЕ ПОДНОСИОЦА ПРЕДСТАВКЕ

34. У својим писменим поднесцима од 22. септембра 2019. године, подносилац представке је обавестио Суд о парничном поступку који је покренуо у вези са његовим злостављањем од стране полицијских службеника од 10. јануара 2014. године.

35. Конкретно, подносилац представке је 9. јануара 2017. године поднео тужбу против Тужене државе и њеног Министарства унутрашњих послова, тражећи накнаду за нематеријалну штету претрпљену том приликом.

36. Тужена држава је у свом одговору на тужбу оспорила захтев подносиоца представке, додајући да је важно напоменути у којој мери је подносилац представке допринео дотичном „настанку штете”.

37. Дана 27. септембра 2017. године, Основни суд у Новом Саду је пресудио у корист подносиоца представке и наложио Туженој да истом додели износ од 80.000 српских динара (RSD) за претрпљени физички бол и RSD 100.000 за претрпљени страх као последица злостављања од стране полицијских службеника (око 670 евра (EUR) и EUR 835), као и додатних RSD 72.500 (приближно EUR 605) на име трошкова и издатака, заједно са законском каматом. У свом образложењу, суд је, између осталог, прихватио наводе подносиоца представке о његовом злостављању од стране полицијских службеника, укључујући и тврдњу да је подносилац представке потписао потврду о привремено одузетим предметима управо услед предметног злостављања, те је изјавио да је све ово представљало кршење његових уставних права као и његових права и слобода загарантованих ратификованим међународним уговорима, укључујући право на достојанствено поступање са лицима и неподвргавање насиљу лица лишених слободе или изнуђивање његове изјаве. Суд је питање „доприноса подносиоца представке настанку предметне штете”, које је покренула Тужена држава, оценио као тривијално, јер чињеница да је подносилац представке био осумњичен за почињење кривичног дела није могла оправдати његово злостављање. У сваком случају, нису постојали докази да је подносилац представке учинио било шта што би могло оправдати употребу силе против њега. На крају, суд је констатовао да је подносилац представке, у међувремену, осуђен за кривично дело неовлашћено држање опојних дрога, али да је то представљало засебно питање и да није имало утицаја на пресуду у вези са болом и страхом који је дотични претрпео као последицу предметног злостављања од стране полицијских службеника.

38. Дана 25. априла 2018. године, након жалби које су странке уложиле, Апелациони суд у Новом Саду је потврдио предметну пресуду и образложење, али је смањио износ који се додељује на име штете услед страха претрпљеног од стране подносиоца представке и насталих трошкова на RSD 70.000 и RSD 60.500 (приближно EUR 590 и EUR 510). Он је даље закључио да се не морају плаћати законске камате на досуђене износе у погледу трошкова и издатака.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР

I. УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС” – БРОЈ 98/06)

39. Релевантне одредбе Устава гласе:

Члан 25.

„1. Физички и психички интегритет је неповредив.

2. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.”

Члан 170.

„Уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.”

II. ЗАКОН О УСТАВНОМ СУДУ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС” – БРОЈ 109/07, ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ОБЈАВЉЕНЕ У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БР. 99/11, 18/13, 40/15 И 103/15)

40. Члан 84. став 1. предвиђа да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.

III. МИШЉЕЊЕ УСТАВНОГ СУДА ОД 30. ОКТОБРА 2008. ГОДИНЕ И 2. АПРИЛА 2009. ГОДИНЕ

41. Уставни суд је, према члану 170. Устава (види став 39. горе), такође овлашћен да одлучује о уставној жалби кад је „искључено право на судску заштиту” или када „нису обезбеђена (предвиђена) друга правна средства”.

42. Уставни суд је пресудио да је рок за подношење уставне жалбе, како је утврђено чланом 84. став 1. Закона о Уставном суду (види став 40. горе), почео да тече, између осталог, како следи: (а) на дан пријема оспорене одлуке усвојене у погледу последњег правног лека који је исходован; (б) у погледу оспорене радње, на датум када је дотична радња предузета или је престала; и (в) у погледу оспореног пропуста, у зависности од конкретних околности случаја, као и понашања подносиоца жалбе и надлежног органа.

IV. СУДСКА ПРАКСА УСТАВНОГ СУДА

43. У решењима Уж-788/09, Уж-10465/13, Уж-8236/17 и Уж-9113/17, од 29. септембра 2011. године, 7. априла 2015. године, 26. септембра 2018. године и 8. новембра 2018. године, решења Уж-10036/17, Уж-10356/17, Уж-10400/17, усвојених заједно 27. новембра 2018. године, и одлуке Уж-5336/16 и Уж-8201/16, обе донете 24. децембра 2018. године, Уставни суд је, између осталог, одбацио уставне жалбе подносилаца, које се тичу одбацивања њихових кривичних пријава од стране јавног тужилаштва, на основу тога што је кривична пријава била само „почетни корак”, чији је циљ био разјашњавање спорних навода, те да, као таква, не значи да би по истој уследило кривично гоњење. Стога је Уставни суд сматрао да одбацивање њихових кривичних пријава, поднесених у разним контекстима, иако не у контексту злостављања од стране полицијских службеника, не може представљати кршење било којег од уставних права и слобода.

44. У одлуци Уж-3361/16 од 14. новембра 2018. године, уставна жалба подносиоца представке на злостављање од стране полицијских службеника је одбачена као закаснела, јер је поднесена више од тридесет дана након што се догодило наводно злостављање. У исто време, уставна жалба подносиоца представке, у вези са одбацивањем његове кривичне пријаве од стране јавног тужилаштва, је одбачена на истој основи као што је описано in fine у ставу 43. горе.

V. ОДЛУКА УСТАВНОГ СУДА УЖ-4100/11 ОД 10. ЈУЛА 2013. ГОДИНЕ

45. У овој одлуци, Уставни суд је, између осталог, утврдио суштинску и процедуралну повреду права подносиоца представке да не буде подвргнут нечовечном поступању у смислу члана 25. Устава (види став 39. горе), наложио ефективну истрагу о злостављању које су извршили затворски чувари и доделило подносиоцу износ од EUR 1.000 на име нематеријалне штете претрпљене у вези с тим. У уставној жалби коју је поднео подносилац представке, дотични се жалио на злостављање које су починили државни службеници и последични пропуст релевантних власти да спроведу делотворну званичну истрагу.

VI. КРИВИЧНИ ЗАКОНИК (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС” – БРОЈ 85/05, ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ОБЈАВЉЕНЕ У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БР. 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 И 108/14)

46. Релевантне одредбе Устава гласе:

Члан 122. ст. 1. и 4. (Лака телесна повреда)

„1. Ко другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши, казниће се новчаном казном или затвором до једне године.

...

4. Гоњење за дело из става 1. овог члана предузима се по приватној [кривичној] тужби ... [коју подноси жртва лично].”

Члан 136. (Изнуђивање исказа)

„1. Службено лице које у вршењу службе употреби силу или претњу[е] или друго недопуштено средство или недопуштен начин у намери да изнуди исказ или неку другу изјаву од окривљеног, сведока, вештака или другог лица, казниће се затвором од три месеца до пет година.

2. Ако је изнуђивање исказа или изјаве праћено тешким насиљем или ако су услед изнуђеног исказа наступиле нарочито тешке последице за окривљеног у кривичном поступку, учинилац ће се казнити затвором од две до десет година.”

VII. ЗАКОНИК О КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС” – БРОЈ 72/11, ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ОБЈАВЉЕНЕ У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БР. 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 И 55/14)

47. Члан 9. забрањује, између осталог, сваку примену мучења, нечовечног и понижавајућег поступања, силе, претње, принуде, обмане, медицинских захвата и других средстава, којима се утиче на слободу воље или изнуђује признање или каква друга изјава или радња од окривљеног или другог учесника у поступку.

48. Чланови 5, 6. и 51. узети заједно, између осталог, предвиђају да је за кривична дела која су предмет прогона ex proprio motu, попут, на пример, дела изнуђивања признања, овлашћени тужилац јавни тужилац лично. Међутим, надлежност горепоменутог о одлучивању да ли ће покренути поступак је везана начелом законитости, које захтева да он или она мора поступати кад год постоји основана сумња да је почињено кривично дело које је предмет кривичног гоњења ex proprio motu. Уколико јавни тужилац одбаци кривичну пријаву поднету у вези таквог кривичног дела, он или она мора обавестити жртву о овој одлуци, која затим може поднети приговор непосредно вишем јавном тужиоцу, у року од осам дана од дана обавештења. Непосредно виши тужилац може одбити или усвојити приговор, али против те одлуке није дозвољена жалба нити приговор. Уколико непосредно виши јавни тужилац одлучи да усвоји приговор, он или она мора издати обавезно упутство надлежном јавном тужиоцу да предузме, односно настави кривично гоњење.

VIII. ЗАКОН О ПОЛИЦИЈИ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС” – БРОЈ 101/05, ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ОБЈАВЉЕНЕ У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БР. 63/09, 92/11 И 64/15)

49. Чланови 171. и 178. су, између осталог, предвиђали да Сектором унутрашње контроле полиције руководи њен начелник, који редовно подноси извештаје о раду Сектора министру унутрашњих послова лично. Потоњи такође издаје обавезна упутства за рад, директиве и налоге Сектору унутрашње контроле полиције у вези са извршавањем својих дужности.

50. Овај закон је повучен и замењен другим законом донетим у 2016. години.

IX. ЗАКОН О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ СФРЈ” – БРОЈ 29/78, ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ОБЈАВЉЕНЕ У „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ СФРЈ”, БР. 39/85, 45/89 И 57/89, И У „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ СРЈ”, БРОЈ 31/93)

51. Члан 200, између осталог, предвиђа да свако ко је претрпео страх, физичку бол или душевну патњу као последицу повреде свог угледа, личног интегритета, слободе или својих других права личности има право на новчану накнаду.

52. Члан 172. став 1. предвиђа да је правно лице, које укључује и државу, одговорно за било какву штету коју било које од „његових тела” проузрокује „трећем лицу”.

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

53. Имајући у виду сличну чињеничну и правну позадину предметних представки, Суд је одлучио да нареди њихово здруживање у складу са правилом 42. став 1. Пословника Суда.

II. ПРЕЛИМИНАРНИ ПРИГОВОР ВЛАДЕ У ВЕЗИ СА НАВОДНОМ ЗЛОУПОТРЕБОМ ПРАВА НА ПРЕДСТАВКУ

54. Влада је констатовала, у својим запажањима од 22. октобра 2019. године, да је подносилац представке пропустио да обавести Суд, од самог почетка поступка пред истим, да је исходовао накнаду пред грађанским судовима због наводног злостављања од стране полицијских службеника, и тврдила да је тиме дотични злоупотребио своје право на појединачну представку у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције.

55. Суд понавља да представка може бити одбачена услед злоупотребе на основу члана 35. став 3. Конвенције уколико је, између осталих разлога, свесно заснована на неистинитим чињеницама и лажним изјавама (види, на пример, Miroļubovs и други против Летоније, бр. 798/05, став 63, од 15. септембра 2009. године; Centro Europa 7 S.r.l. и Di Stefano против Италије [ВВ], бр. 38433/09, став 97, ЕСЉП 2012; и Gross против Швајцарске [ВВ], бр. 67810/10, став 28, ЕСЉП 2014). Подношење непотпуних, а самим тим и обмањујућих информација, може представљати злоупотребу права на представку, нарочито ако се информација тиче саме суштине предмета и ако се не пружи довољно добро објашњење за необелодањивање такве информације (види Hüttner против Немачке (одл.), бр. 23130/04, од 19. јуна 2006. године; Kowal против Пољске (одл.), бр. 2912/11, од 18. септембра 2012. године; и Gross, цитиран горе, став 28). Међутим, чак и у таквим случајевима, намеран покушај да се Суд обмане мора увек бити утврђен са довољном извесношћу (види Al-Nashif против Бугарске, бр. 50963/99, став 89, од 20. јуна 2002. године; Melnik против Украјине, бр. 72286/01, ст. 58–60, од 28. марта 2006. године; и Nold против Немачке, бр. 27250/02, став 87, од 29. јуна 2006. године).

56. Враћајући се на предметни случај, Суд констатује да је подносилац представке поднео своју прву представку бр. 73313/17 дана 7. октобра 2017. године, и да том приликом није поменуо парнични поступак који је покренуо у вези са наводним злостављањем од стране полицијских службеника од 10. јануара 2014. године (види ст. 35–38. горе). Након одлуке Суда да Владу обавести о овој представци и подношења Владиних писаних коментара од 8. јула 2019. године, у сопственим писменим поднесцима од 22. септембра 2019. године, подносилац представке је, по први пут, обавестио Суд о току и исходу предметног парничног поступка (види став 34. горе). Сȃми наведени поступци су трајали од 9. јануара 2017. године до 25. априла 2018. године, што је значило да су били у току када је подносилац представке поднео представку бр. 73313/17 пред Судом. У тим околностима, Суд констатује да га подносилац представке доиста испрва није обавестио о свим релевантним чињеницама у вези са његовим жалбама поднетим у представци бр. 73313/17. Међутим, он је то накнадно учинио 22. септембра 2019. године, по сопственом нахођењу и упркос одсуству било каквих приговора које је Влада, у вези с тим, поднела у својим поднесцима од 8. јула 2019. године. Суд стога закључује да, иако је подносилац представке додуше требао да наведе релевантне чињенице у вези са парничним поступком од самог почетка поступка пред Судом, не постоје докази да је намеравао да „обмане Суд” у вези с тим (види став 55. горе in fine).

57. Стога се прелиминарни приговор Владе мора одбацити.

III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ

58. Подносилац представке се притуживао, према чл. 3. и 14. Конвенције, као и према члану 1. Протокола бр. 12, на злостављање током боравка у полицијском притвору, као и на накнадни пропуст Тужене државе да спроведе делотворну званичну истрагу у том погледу.

59. Будући да је господар карактеризације која се у праву даје чињеницама предмета (види, међу многим другим изворима, Радомиља и други против Хрватске [ВВ], бр. 37685/10 и 22768/12, ст. 114. и 126, од 20. марта 2018. године), Суд сматра да горе наведене притужбе требају бити размотрене у складу са чланом 3. Конвенције, који гласи:

„Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.”

A. Допуштеност

1. Статус жртве подносиоца представке

60. Влада је тврдила да, с обзиром на исход парничног поступка, подносилац представке више није могао да тврди да је жртва наводне повреде (види ст. 35–38. горе).

61. Подносилац представке није пружио коментаре у вези с тим.

62. Питање да ли подносилац представке може и даље тврдити да је жртва кршења члана 3. Конвенције у погледу његовог наводног злостављања уско је повезано са суштином његових притужби према овој одредби, те би као такво требало да буде прикладније разматрано у оквиру основаности. Суд, према томе, одлучује да примедбу разматра заједно са основаношћу притужби подносиоца представке (види Shestopalov против Русије, бр. 46248/07, став 40, од 28. марта 2017. године).

2. Исцрпљивање домаћих правних лекова

(a) Поднесци странака

63. Влада је тврдила да подносилац представке није испунио захтев исцрпљивања домаћих правних лекова у смислу члана 35. став 1. Конвенције.

64. Пре свега, према тврдњама Владе, подносилац представке је требало да, након одбацивања његове кривичне пријаве, поднесе још једну приватну кривичну пријаву због кривичног дела лаке телесне повреде, дело које је више одговарало стварној природи повреда које је наводно претрпео уместо кривичног дела наведеног у његовој кривичној пријави. Поред тога, подносилац представке је могао лично поднети пријаву због кривичног дела лаке телесне повреде, без икаквог учешћа јавног тужилаштва, те да би то резултирало мериторним пресудама суда о његовим наводима о злостављању од стране полицијских службеника (види став 46. горе).

65. Поред тога, или алтернативно, Влада је подржала образложење одлуке Уставног суда од 9. јуна 2017. године (види став 17. горе), и позвала се на другу релевантну судску праксу по том питању (види став 43. горе). Међутим, према мишљењу Владе, подносилац представке је уместо тога требао да поднесе своју уставну жалбу у року од тридесет дана од када се догодило наводно злостављање од стране полицијских службеника, упркос томе што је у то време још увек трајао предистражни поступак, који је покренут на основу његове кривичне пријаве. У прилог овој тврдњи, Влада се позвала на јединствену одлуку коју је Уставни суд усвојио 14. новембра 2018. године, као и на претходно поменуто мишљење овог суда по том питању (види ст. 44, 41. и 42. горе, тим редоследом). У сваком случају, Влада је тврдила да подносилац представке, такође, није правилно поднео своје притужбе пред Уставним судом, будући да је уставну жалбу суштински поднео због повреде права на правично суђење), незадовољан чињеницом да против конкретних полицијских службеника није покренут кривични поступак.

66. Подносилац представке је тврдио да је испунио захтев исцрпљености домаћих правних лекова правилном употребом релевантних кривичних и уставних правних лекова.

(б) Оцена Суда

(i) У погледу приватне кривичне тужбе

67. Суд сматра да ова примедба улази у саму срж питања да ли је подносилац представке претрпео повреду члана 3. у процесном смислу, те би било прикладније да се она разматра у оквиру основаности. Он зато одлучује да примедбу разматра заједно са основаношћу притужбе подносиоца представке (види, mutatis mutandis, Лакатош и други против Србије, бр. 3363/08, став 57, од 7. јануара 2014. године, и Гјини против Србије, бр. 1128/16, ст. 64–67, од 15. јануара 2019. године).

(ii) У погледу уставне жалбе

(1) Општа начела

68. Суд понавља да правило о исцрпљивању домаћих правних лекова из члана 35. Конвенције обавезује оне који настоје да поднесу тужбу против државе пред Судом да прво искористе правне лекове које пружа национални правни систем. Сходно томе, државе су ослобођене одговарања пред међународним телом за своје поступке пре него што добију прилику да ствари исправе у сопственом правном систему (види Вучковић и други против Србије (прелиминарни приговор) [ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, став 70, од 25. марта 2014. године).

69. Када је реч о правним системима који пружају уставну заштиту основних људских права и слобода, попут оног у Србији, оштећени појединац је обавезан да провери обим те заштите (види, између осталог, Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 и 30 других, став 51, од 1. децембра 2009. године).

70. Није неопходно да се питање повреде права из Конвенције изричито постави у домаћем поступку под условом да је притужба бар суштински изнета (види Castells против Шпаније, од 23. априла 1992. године, став 32, серија А бр. 236; Akdivar и други против Турске, од 16. септембра 1996. године, став 66, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV; и Вучковић, цитирана горе, став 72). Подносиоци представки, међутим, морају поштовати важећа правила и поступке према домаћем праву, а ако то не учине, њихове представке вероватно не испуњавају услов утврђен чланом 35. став 1. (види, на пример, Cardot против Француске, од 19. марта 1991. године, став 34, серија A бр. 200; Akdivar, цитиран горе, став 66; и Вучковић, цитиран горе, став 72).

71. Суд је, међутим, такође често наглашавао потребу да се правило исцрпљивања примени уз известан степен флексибилности и без прекомерног формализма (види Ringeisen против Аустрије, од 16. јула 1971. године, став 89, серија А, бр. 13; Akdivar и други, цитиран горе, став 69, и Вучковић, цитиран горе, став 76). На пример, било би превише формалистички тражити од подносилаца представке да користе правни лек, који чак ни највиши суд њихове државе није тражио од њих да примене (видети D.H. и други против Чешке [ВВ], бр. 57325/00 , ст. 117. и 118, ЕСЉП 2007-IV).

72. У погледу терета доказивања, на Влади која тврди постојање неисцрпљености је да увери Суд да је правни лек делотворан, и да је био доступан у теорији и пракси у релевантном периоду. Након што овај услов буде задовољен, на подносиоцу представке је да утврди да је правни лек који је Влада понудила заправо исцрпљен, или да је из неког разлога био неодговарајућ и неделотворан у посебним околностима предмета, или да су постојале посебне околности, које су га ослобађале овог захтева (види McFarlane против Ирске [ВВ], бр. 31333/06, став 107, од 10. септембра 2010. године; и Вучковић, цитиран горе, став 77).

73. Питање исцрпљености домаћих правних лекова се уобичајено утврђује у односу на датум подношења представке Суду (види Baumann против Француске, бр. 33592/96, став 47, ЕСЉП 2001-V (изводи)). Ово правило, међутим, подлеже изузецима, који се могу оправдати посебним околностима сваког предмета (види, на пример, Nogolica против Хрватске (одл.), бр. 77784/01, ЕСЉП 2002-VIII, и Голубовић и други против Србије (одл.), бр. 10044/11 и 8 других, од 17. септембра 2013. године).

(2) Примена ових начела на предметни случај

74. Враћајући се на предметни случај и с обзиром на горе наведено, Суд констатује да је 8. јануара 2015. године подносилац представке поднео уставну жалбу. У овој жалби је, између осталог, описао наводно злостављање од стране полицијских службеника од 10. јануара 2014. године, поднео медицинске извештаје, којима поткрепљује своје наводе, и тврдио да такво полицијско поступање, као и недостатак одговарајуће истраге у вези с тим, представља кршење његовог права на физички и психички интегритет (види ст. 16. и 39. горе). У тим околностима, Суд не може а да не закључи да је подносилац представке правилно изнео суштину својих жалби према члану 3. пред Уставним судом (види став 70. горе; види такође Гјини, цитиран горе, став 63).

75. Када је у питању Владина тврдња да је подносилац представке требао да поднесе уставну жалбу у року од тридесет дана од дана када је дошло до наводног злостављања од стране полицијских службеника, Суд констатује да се иста позвала на јединствену одлуку Уставног суда зарад подршке тој тврдњи, и да је сама одлука усвојена тек нешто више од годину дана након што је подносилац представке већ поднео своју представку пред Судом (види ст. 44. и 73. горе).

76. Штавише, Уставни суд је у својој одлуци од 9. јуна 2017. године одбацио уставну жалбу подносиоца представке на основу тога што је кривична пријава била само „почетни корак”, чији је циљ био разјашњење навода о злостављању од стране полицијских службеника, и да као таква не значи да би по истој уследило кривично гоњење. Стога се сматрало да одбацивање кривичне пријаве од стране тужилаштва не би могло представљати кршење било ког од права и слобода загарантованих Уставом (види став 17. горе). С обзиром на то, Суд констатује да Уставни суд није одбацио уставну жалбу подносиоца представке као неблаговремену, и сматра да би стога било превише формалистички захтевати од подносиоца представке да искористи правни лек, који чак ни највиши суд његове државе није тражио од њега да примени (види, mutatis mutandis, став 71. горе; види такође, mutatis mutandis, Драган Петровић против Србије, бр. 75229/10, ст. 55. и 57, од 14. априла 2020. године). У сваком случају, иако је из мишљења Уставног суда од 30. октобра 2008. године и 2. априла 2009. године приметно да је, према члану 170. Устава, поменути суд такође у могућности да непосредно одлучује о уставној жалби уколико није предвиђен други правни лек, односно уколико је „искључено право на судску заштиту” или када „нису обезбеђена (предвиђена) друга правна средства” (види став 41. горе), то једноставно није био случај у ситуацији подносиоца представке.

77. На крају, Суд сматра, без намере да доводи у питање моћ Уставног суда да тумачи сопствене критеријуме допуштености, да је у ситуацији попут оне у предметном случају, у којој је предистражни поступак покренут на основу кривичне пријаве подносиоца представке још увек у току, захтев за подношење уставне жалбе у року од тридесет дана од наводног злостављања могао имати за последицу умањивање значаја правне заштите у кривичном поступку, иако је то једини начин који може довести до идентификације и кажњавања наводних злостављача (види, mutatis mutandis, став 105. доле).

78. С обзиром на претходно наведено, Суд сматра да приговор Владе да подносилац представке није правилно искористио поступак уставне жалбе, у смислу члана 35. став 1. Конвенције, мора бити одбачен.

3. Други разлози недопуштености

79. Суд даље констатује да притужбе подносиоца представке нису ни очигледно неосноване, нити недопуштене по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Према томе, оне се морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

1. Да ли је подносилац представке био изложен злостављању према члану 3. Конвенције

(a) Поднесци странака

(i) Подносилац представке

80. Подносилац представке је потврдио своју притужбу у смислу да је претрпео злостављање од стране полицијских службеника, што доказује релевантна медицинска документација, фотографије и сведочење сведока.

(ii) Влада

81. Влада је тврдила да нису постојали докази да је подносилац представке био подвргнут злостављању од стране полицијских службеника.

82. Конкретно, подносилац представке је први пут подвргнут лекарском прегледу готово два дана након његовог боравка у полицијској станици (види ст. 4. и 6. горе). Стога је било потпуно могуће да су његове повреде могле бити задобијене у ситуацији која искључује било какво учешће полиције.

83. Када је реч о фотографијама које је пружила ванбрачна партнерка подносиоца представке, оне су такође снимљене, према њеној изјави, дан након што се догодило наводно злостављање (види став 12. горе). Међутим, заправо и није постојало објективно поткрепљење те тврдње, што значи да су предметне фотографије могле бити снимљене чак и касније. Без обзира на то, остало је нејасно због чега подносилац представке није фотографисан по његовом повратку кући из полицијске станице.

84. Ниједна особа која је лично умешана у инцидент није потврдила наводе подносиоца представке о злостављању од стране полицијских службеника, осим Г.К. у његовим каснијим изјавама. Исти сведок је, међутим, приликом првог саслушања од стране полиције изјавио да није имао примедби на понашање полицијских службеника (види став 22. горе). Даље, иако је Г.К. накнадно тврдио да је и он злостављан од стране полицијских службеника, никада у том погледу није поднео кривичну пријаву нити прибавио било какве медицинске доказе у прилог својих навода.

85. Док се налазио у полицијској станици, подносилац представке није био подвргнут било каквом формалном испитивању. Издата му је само потврда о привремено одузетим предметима коју је потписао, иако то није био законски услов (види став 21. горе). Сама заплењена супстанца је потом послата на вештачење, у зависности од којег би био или не би био покренут поступак против подносиоца представке (ibid.). Будући да доказна вредност потврде о привремено одузетим предметима у било ком наредном кривичном поступку не би зависила од потписа подносиоца представке, не би постојао разлог да полиција користи силу против њега како би исти прибавила. Штавише, било је тешко замислити зашто би полицијски службеници фотографисали подносиоца представке непосредно након његовог наводног злостављања од стране истих.

86. С обзиром на горе наведено, Влада је тврдила да подносилац представке није доказао да је повређен у време његовог пуштања из полицијског притвора. Стога Тужена држава није била у обавези да пружи уверљиво објашњење о томе како је могла настати било која од наведених повреда.

87. На крају, Влада је констатовала да су домаћи грађански судови доделили подносиоцу представке одштету у вези са наводним злостављањем од стране полицијских службеника (види ст. 37. и 38. горе). Она је, међутим, тврдила да то не може „аутоматски значити” да је, такође, дошло до кршења члана 3. Конвенције.

(б) Оцена Суда

(i) Општа начела

88. Суд понавља да се члан 3. Конвенције мора сматрати као једна од суштински најзначајнијих одредби Конвенције која штити основне вредности демократских друштава која чине Савет Европе (види, на пример, Pretty против Уједињеног Краљевства, бр. 2346/02, став 49, ЕСЉП 2002-III, и Ilias и Ahmed против Мађарске [ВВ], бр. 47287/15, став 124, од 21. новембра 2019. године). Супротно осталим одредбама Конвенције, он је формулисан у апсолутном смислу, без изузетака или услова, или могућности ограничења према члану 15. Конвенције (видети, између осталог, Chahal против Уједињеног Краљевства, пресуда од 15. новембра 1996. године, став 79, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-V, и Rooman против Белгије [ВВ], бр. 18052/11, став 141, од 31. јануара 2019. године).

89. Према устаљеној пракси Суда, злостављање мора да достигне минимални ниво тежине да би се могло подвести под оцену примене члана 3. Процена тог минималног нивоа тежине је релативна и зависи од свих околности предмета, попут трајања поступања, његових физичких или менталних последица, а, у неким случајевима, и од пола, узраста и здравственог стања жртве (видети, међу другим изворима, Gäfgen против Немачке [ВВ], бр. 22978/05, став 88, ЕСЉП 2010; Price против Уједињеног Краљевства, бр. 33394/96, став 24, ЕСЉП 2001-VII; Jalloh против Немачке [ВВ], бр. 54810/00, став 67, од 11. јула 2006. године, и Z.A. и други против Русије [ВВ], бр. 61411/15 и 3 других, став 181, од 21. новембра 2019. године).

90. Суд утврђује да је поступање „нечовечно” због тога што је, између осталог, било са предумишљајем, зато што је трајало сатима и изазвало или стварну телесну повреду или интензивну физичку и душевну патњу (види Labita против Италије [ВВ], бр. 26772/95, став 120, ЕСЉП 2000-IV). Поступање се сматра „понижавајућим” када је било такво да је код жртава изазвало осећања страха, патње и подређености, која су их могла понизити и евентуално сломити њихов физички или морални отпор (види Hurtado против Швајцарске, од 28. јануара 1994. године, мишљење Комисије, став 67, серија A бр. 280, и Wieser против Аустрије, бр. 2293/03, став 36, од 22. фебруара 2007. године). Такође се сматра да шамарање од стране полицијских службеника превазилази праг члана 3. (види Bouyid против Белгије [ВВ], бр. 23380/09, ст. 102–112, ЕСЉП 2015), као и стална психичка анксиозност изазвана претњама физичким насиљем и ишчекивањем истог (види Родић и други против Босне и Херцеговине, бр. 22893/05, став 73, од 27. маја 2008. године).

91. Када је појединац лишен слободе или се генерално суочава са лицима која спроводе закон, свако прибегавање физичкој сили која није заиста неопходна услед понашања лица које је лишено слободе умањује људско достојанство и у начелу представља повреду права из члана 3. Конвенције (види Bouyid, цитиран горе, став 100). Суд наглашава да се израз „у начелу” не може схватити као да подразумева да можда постоје ситуације у којима доношење таквог закључка о повреди није оправдано јер наведени праг суровости није досегнут. Свако задирање у људско достојанство удара у саму суштину Конвенције. Из тог разлога, свако понашање лица која спроводе закон према неком лицу, којим се унижава његово људско достојанство, представља повреду члана 3. Конвенције. То се нарочито односи на њихову примену физичке силе против лица, која није заиста неопходна због његовог понашања, какав год ефекат она имала на лице о којем је реч (ibid., став 101).

92. Лица у притвору су у рањивом положају, те су власти дужне да воде рачуна о поступању према њима. Када је лице у тренутку стављања у полицијски притвор било потпуно нормалног здравственог стања, али се код тог истог лица приликом пуштања из притвора утврди постојање повреда, постоји обавеза државе да пружи уверљиво објашњење о начину настанка повреда, и да се, у недостатку истог, јасно намеће питање у вези са чланом 3. Конвенције (види, међу многим другим изворима, Selmouni против Француске [ВВ], бр. 25803/94, став 87, ЕСЉП 1999-V). Иако, у начелу, задатак Суда није да даје сопствену оцену чињеница уместо домаћих судова, Суд и поред тога није везан налазима домаћих судова с тим у вези (види, на пример, Ribitsch против Аустрије, од 4. децембра 1995. године, став 32, серија А бр. 336). Оцењујући доказе, Суд је углавном применио стандард доказа „изван основане сумње” (види Ирска против Уједињеног Краљевства, од 18. јануара 1978. године, став 161, серија А бр. 25). Такав доказ, међутим, може проистећи из истовременог постојања довољно јаких, јасних и међусобно усаглашених закључака или сличних неспорних претпоставки чињеница (види, на пример, Salman против Турске [ВВ], бр. 21986/93, став 100, ЕСЉП 2000-VII).

(ii) Примена ових начела на предметни случај

93. До 25. априла 2018. године, Основни суд и Апелациони суд су пресудили у корист подносиоца представке. Туженој држави је наложено да подносиоцу представке исплати накнаду за његово злостављање од стране полицијских службеника које се десило 10. јануара 2014. године. У свом образложењу, оба суда су у потпуности прихватила догађаје које је представио подносилац представке и констатовали су да је његово злостављање представљало кршење његових уставних права, као и његових права и слобода загарантованих ратификованим међународним уговорима (види ст. 37. и 38. горе).

94. Горе наведени налази домаћих судова су сами по себи довољни да Суд закључи да је наводно злостављање адекватно доказано и, према томе, утврди материјалну повреду члана 3. Конвенције. Штавише, налазе домаћих судова, такође, поткрепљују докази предати Суду, те он, стога, не налази разлог да одступи од истих. Суд, међутим, сматра важним, у овом контексту, да изрази своје ставове о бројним повезаним питањима.

95. На пример, подносилац представке и Г.К. су доследно тврдили да су полицијски службеници злостављали подносиоца представке. Сам подносилац представке је тврдио да је током испитивања у полицијској станици више пута био ударан песницом у главу и стомак и да је, у једном тренутку, чак био приморан да скине са себе сву одећу (види ст. 5, 10, 16, 24, 25, 27. и 28. горе). Г.К., сведок који је такође ухапшен истом приликом, је изјавио да је видео полицијског службеника како удара подносиоца представке по глави (види ст. 11, 25. и 27. горе). Ванбрачна партнерка подносиоца представке, С.Ђ., је даље подсетила да је, по повратку подносиоца представке кући око поноћи 10. јануара 2014. године, том приликом приметила оток на његовом левом капку. Подносилац представке јој је рекао да га су га полицијски службеници претукли током његовог притвора у полицијској станици. Ванбрачна партнерка подносиоца представке је накнадно доставила истражним властима фотографије лица подносиоца представке, које је фотографисала дан након његовог пуштања из притвора, увече 11. јануара 2014. године. На фотографијама је био уочљив известан оток и црвенило у пределу левог ока и јагодичне кости подносиоца представке (види став 12. горе).

96. У погледу медицинских доказа, подносилац представке се 12. јануара 2014. године око 13.30 часова упутио на одељење Ургентног центра Клиничког центра Војводине. Лекар који је извршио преглед подносиоца представке је дијагностиковао контузију главе и лица, као и контузију леве очне јабучице. Истог дана, офталмолог Клиничког центра Војводине је утврдио да је подносилац представке претрпео ерозију рожњаче. На крају, 14. јануара 2014. године, подносиоца представке су прегледали офталмолог и неуропсихијатар при Дому здравља у Новом Саду. Офталмолог је дијагностиковао благу хиперемију и проблем са епителом рожњаче, док је неуропсихијатар закључио да је подносилац представке патио од трауме везане за реакцију на озбиљну стресну ситуацију и „поремећаја адаптације” (види став 6. горе).

97. Иако је, додуше, постојало извесно кашњење између наводног злостављања подносиоца представке од стране полицијских службеника и времена када је дотични прибавио пратећу медицинску документацију и фотографије (види ст. 4, 6. и 12. горе), остаје чињеница да је Г.К. више пута потврдио да је лично видео злостављање подносиоца представке (види ст. 11, 25. и 27. горе). Упркос томе што је он био пријатељ подносиоца представке и што није поднео кривичну пријаву због полицијског злостављања које је он лично наводно претрпео, став је Суда да се не може рећи да је то само по себи било довољно како би његова изјава била занемарена као пристрасна. У сваком случају, Г.К. је тврдио да није поднео кривичну пријаву јер би то значило додатни стрес по његову супругу и њега самог (види став 11. горе).

98. Поред тога, Суд констатује да потпис подносиоца представке на потврди о привремено одузетим предметима не искључује јасно могућност да је исти дат под принудом, што је, заправо, управо оно што је подносилац представке тврдио и што су сами грађански судови потврдили када су пресудили у његову корист (види ст. 5, 37. и 38. горе). Слично томе, с обзиром на наводе Г.К. о његовом личном злостављању од стране полицијских службеника, чинило би се нереалним очекивати да би, недуго након наводног злостављања, дотични имао могућност да се слободно притужује на исто и да сами полицијски службеници то евидентирају у писаном документу (види ст. 11. и 22. горе).

99. У сваком случају, Влада није пружила алтернативно објашњење у вези тога како је подносилац представке могао задобити предметне повреде, осим услед наводног злостављања од стране полицијских службеника. На крају, грађански судови су узели у обзир све горе наведено и закључили да је подносилац представке злостављан од стране полицијских службеника, и да је такође под принудом потписао потврду о привремено одузетим предметима.

100. С обзиром на горе наведено, као и на релевантну судску праксу по том питању, Суд не може а да не прихвати да је утврђено злостављање подносиоца представке од стране полицијских службеника 10. јануара 2014. године, укључујући и чињеницу да је потписао потврду о привремено одузетим предметима услед таквог злостављања. Поред тога, Суд сматра да, узимајући у обзир све релевантне околности случаја, злостављање које је претрпео подносилац представке мора бити класификовано као нечовечно и понижавајуће.

2. Да ли су власти спровеле делотворну истрагу у смислу члана 3. Конвенције

(a) Поднесци странака

101. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу да Тужена држава није спровела делотворну и независну службену истрагу у вези са предметним злостављањем од стране полицијских службеника.

102. Влада је тврдила да је поступак истраге, који су спроводили јавно тужилаштво и Сектор унутрашње контроле полиције, био темељан, делотворан, независан и благовремен. Конкретно, исти је окончан у периоду од не више од шест месеци, док су у том периоду идентификоване и саслушане све особе умешане у инцидент, укључујући и полицијске службенике (види ст. 9–15. и 18–22. горе). Штавише, Сектор унутрашње контроле полиције је био хијерархијски и институционално независан од новосадске полиције, чији су полицијски службеници наводно злостављали подносиоца представке. Важно је напоменути да је начелник Сектора унутрашње контроле био помоћник Министра унутрашњих послова и да је у том својству пружао извештаје Министру унутрашњих послова, док су запослени у Сектору били потчињени начелницима и заменицима начелника различитих одељења у оквиру истог (види став 49. горе). Сектор унутрашње контроле је у свом саставу имао четири канцеларије, од којих је једна била у Новом Саду, али чак ни ова канцеларија није била просторно повезана са седиштем новосадске полиције. На крају, Влада је поновила да је обавеза спровођења истраге у смислу члана 3. Конвенције једно од средстава које треба применити, а не резултата који се морају постићи, што значи да није свака истрага морала довести до подизања оптужнице и осуде.

(б) Оцена Суда

(i) Општа начела

103. Суд понавља да, када особа покрене оспориву притужбу или изнесе веродостојну тврдњу да је претрпела поступање супротно члану 3. од стране државних службеника, та одредба, тумачена у вези са општом дужношћу из члана 1. Конвенције да се „јемче свакоме у својој надлежности права и слободе прописане ... [Конвенцијом]”, подразумева да би требало да постоји ефективна званична истрага (видети, међу многим изворима, Assenov и други против Бугарске, од 28. октобра 1998. године, став 102, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII; Labita, цитиран горе, став 131, Bouyid, цитиран горе, став 124, и Алмаши против Србије, бр. 21388/15, став 60, од 8. октобра 2019. године).

104. Без обзира на метод истраге, власти морају поступити чим се поднесе званична пријава. Чак иако, стриктно говорећи, није поднета никаква притужба, истрага мора почети ако постоје довољно јасне индикације да се догодило злостављање (види, на пример, Станимировић против Србије, бр. 26088/06, став 39, од 18. октобра 2011. године, и Алмаши, цитиран горе, став 61).

105. Суд је, такође, сматрао да истрага треба да буде способна да доведе до идентификације и кажњавања одговорних лица. Уколико то није случај, општа законска забрана мучења и нечовечног и понижавајућег поступања и кажњавања би, упркос њеном основном значају, у пракси била неделотворна и било би могуће да у неким случајевима државни службеници злоупотребе права оних који су под њиховом контролом и да остану некажњени (види Labita, цитиран горе, став 131.). Истрага се такође мора обавити темељно: власти морају увек озбиљно настојати да утврде шта се десило и не требају се ослањати на брзе или неосноване закључке ради окончања истраге или као основу за њихове одлуке. Надаље, истрага мора бити брза и независна. На крају, истрага мора приуштити довољан елемент јавног испитивања како би се осигурала одговорност. Иако потребан степен јавног надзора може варирати, подносиоцу притужбе се мора омогућити ефективан приступ истражном поступку у свим случајевима (видети Batı и други против Турске, бр. 33097/96 и 57834/00, став 137, ЕСЉП 2004-IV; Крсмановић против Србије, бр. 19796/14, став 74, од 19. децембра 2017. године; и Алмаши, цитиран горе, став 62).

(ii) Примена ових начела на предметни случај

106. Пошто је већ утврдио да је подносилац представке претрпео нечовечно и понижавајуће поступање од стране полицијских службеника (види став 100. горе), Суд сматра да је и његова жалба у вези с тим била довољно веродостојна да захтева ефективну званичну истрагу.

107. Суд надаље примећује донекле недоследан приступ процени доказа од стране државних органа гоњења у бављењу наводима подносиоца представке у погледу његовог злостављања од стране полицијских службеника. Пре свега, јавно тужилаштво је своје закључке углавном заснивало на изјавама полицијских службеника умешаних у инцидент и одбацило сведочење које је дао Г.К. и подносилац представке лично, очигледно зато што су та сведочења одражавала њихова субјективна мишљења и представљала оптужбу против дотичних полицијских службеника (види ст. 14. и 15. горе). Међутим, домаћи органи гоњења су истовремено прихватили веродостојност изјава полицијских службеника, без давања довољно уверљивог објашњења и упркос чињеници да су те изјаве такође могле бити субјективне и усмерене ка избегавању кривичне одговорности потоњих. Суд у том погледу сматра да је веродостојност изјава полицијских службеника, такође, било потребно правилно испитати, посебно с обзиром на постојеће медицинске и друге доказе у вези са повредама подносиоца представке и с обзиром на то да је сама истрага требало да утврди да ли су управо ти полицијски службеници били кривично одговорни за наводно злостављање подносиоца представке (види, mutatis mutandis, Ognyanova и Choban против Бугарске; бр. 46317/99, став 99, од 23. фебруара 2006. године; Antipenkov против Русије, бр. 33470/03, став 69, од 15. октобра 2009. године, и Mikiashvili против Грузије, бр. 18996/06, ст. 82. и 83, од 9. октобра 2012. године).

108. Узимајући у обзир горе наведено, Суд закључује да Тужена држава није спровела ефективну званичну истрагу о веродостојним наводима подносиоца представке о злостављању од стране полицијских службеника.

3. Да ли је подносилац представке изгубио статус жртве и да ли је требало да поднесе приватну кривичну тужбу

109. Суд понавља да термин „жртва” у контексту члана 34. Конвенције означава особу на коју се директно односи спорни чин или пропуст, при чему је постојање повреде Конвенције замисливо чак и у одсуству предрасуда. Сходно томе, одлука или мера која је донесена у корист подносиоца представке није у начелу довољна да њега лиши његовог статуса „жртве”. У погледу притужби на основу члана 3. попут оних које су овде у питању, националне власти морају: (а) да признају кршење Конвенције, било изричито или прећутно (види, између осталих извора, Murray против Холандије [ВВ], бр. 10511/10, став 83, ЕСЉП 2016, и даље референце, и Јевтовић против Србије, бр. 29896/14, став 61, од 3. децембра 2019. године); (б) пруже накнаду, или барем особи пруже могућност да затражи и исходује накнаду за претрпљену штету услед предметног злостављања (види Shestopalov, цитиран горе, став 56; Гјини, цитиран горе, став 54, и Јевтовић, цитиран горе, став 61); и (в) спроведу детаљну и ефективну истрагу која би могла довести до идентификовања и кажњавања одговорних лица (види Јевтовић, цитиран горе, став 61.). Према мишљењу Суда, кршење члана 3. се не може отклонити само доделом накнаде жртви јер, уколико би власти могле да ограниче своју реакцију на случајеве намерног злостављања од стране државних службеника пуком исплатом накнаде, иако не улажу довољно напора у погледу процесуирања и кажњавања одговорних, било би могуће да у неким случајевима државни службеници практично некажњено злоупотребљавају права оних који су под њиховом контролом. Општа законска забрана мучења и нечовечног и понижавајућег поступања, без обзира на фундаментални значај такве забране, стога не би била делотворна у пракси (види Vladimir Romanov против Русије, бр. 41461/02, став 78, од 24. јула 2008. године, Gäfgen, цитиран горе, ст. 116. и 119; и Јевтовић, цитиран горе, став 61). Стога је додела накнаде подносиоцу представке за штету коју је претрпео услед злостављања само део целокупне потребне мере (види Cestaro против Италије, бр. 6884/11, став 231, од 7. априла 2015. године; и Јевтовић, цитиран горе, став 61.). Чињеница да домаће власти можда нису спровеле ефективну истрагу би, међутим, била пресудна за потребе процене статуса жртве подносиоца представке (види Shestopalov, цитиран горе, став 56; и Јевтовић, цитиран горе, став 61).

110. Враћајући се на предметни случај, Суд констатује да су, при утврђивању узрочне везе између злостављања подносиоца представке од стране полицијских службеника и његове психичке и физичке патње, грађански судови утврдили суштинску одговорност Тужене државе за догађаје од 10. јануара 2014. године (види ст. 37. и 38. горе). Међутим, укупни досуђени износ од око EUR 1.260, имајући у виду начела успостављена у случају Shestopalov (цитираном горе, ст. 58–63.) и у скорије време у случају Artur Ivanov против Русије (бр. 62798/09, став 19, од 5. јуна 2018. године), делује као знатно нижи од износа који би сам Суд досудио на основу закључка да је дошло до повреде тог нивоа (види, на пример, Antropov против Русије, бр. 22107/03, од 29. јануара 2009. године, и Scordino против Италије (бр. 1) [ВВ], бр. 36813/97, ст. 202–16, ЕСЉП 2006-V). Што је најважније, Тужена држава није спровела ефективну званичну истрагу о наводима подносиоца представке о злостављању од стране полицијских службеника (види став 108. горе). У овим околностима, подносилац представке може и даље тврдити да је „жртва” кршења његових права из члана 3. Конвенције услед нечовечног и понижавајућег поступања којем је био изложен (види, на пример, и међу многим другим изворима, Razzakov против Русије, бр. 57519/09, став 51, од 5. фебруара 2015. године). Сходно томе, приговор Владе мора бити одбијен у том погледу.

111. Суд даље констатује да је, како је истакла Влада, подносилац представке, такође, могао да поднесе приватну кривичну тужбу због кривичног дела лака телесна повреда након одбијања његове кривичне пријаве поднете против умешаних полицијских службеника (види став 46. горе). Међутим, по пријему наведене кривичне пријаве, јавно тужилаштво је већ било дужно да обезбеди да се спроведе прелиминарна истрага, да се прибаве докази и да се, уколико су докази против наводних починилаца довољни, покрене кривични поступак против њих. Суд стога не види разлог у овим околностима да захтева од подносиоца представке да следи још један правни пут подношења кривичне пријаве, с обзиром да је то одговорност јавног тужилаштва које је сигурно боље, ако не и искључиво, опремљено у том погледу (види, mutatis mutandis, Matko против Словеније, бр. 43393/98, став 90, од 2. новембра 2006. године, и Stojnšek против Словеније, бр. 1926/03, став 79, од 23. јуна 2009. године). Суд стога одбацује Владин приговор у вези с тим.

4. Закључак

112. С обзиром на горе наведено, Суд даље утврђује да је дошло до кршења члана 3. Конвенције у његовом материјалном и процедуралном делу.

IV. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

113. Подносилац представке се према члану 6. став 1. Конвенције притуживао на свеукупну неправичност кривичног поступка који је против њега покренут, нарочито у погледу доказа који су коришћени у сврхе његовог осуђивања, као и одбијања да се испитају други докази које је он предложио.

114. Члан 6. став 1. Конвенције, у мери у којој је релевантан, гласи:

„Приликом одлучивања о ... било којој кривичној оптужби против лица, свако има право на правично ... саслушање ... пред [а] ... трибуналом ...”

A. Допуштеност

115. Суд констатује да ова притужба није ни очигледно неоснована нити неприхватљива ни по једном другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Стога се мора прогласити прихватљивом.

Б. Основаност

1. Поднесци странака

(a) Подносилац представке

116. Подносилац представке је још једном потврдио своје притужбе. Поред тога, изнео је тврдње да су докази добијени његовим злостављањем, као што је потписана потврда о одузимању, коришћени у сврху његове осуде, при чему кривични судови нису узели у обзир основаност злостављања које је претрпео од стране полиције. Изјаве полицајаца су, такође, биле контрадикторне, али су и даље прихваћене као веродостојне. Изјаве подносиоца представке и Г.К. нису се сматрале поузданим, упркос одсуству било каквог оправданог разлога за такво закључивање. Штавише, остало је нејасно где је тачно у близини подносиоца представке пронађена пластична кесица са канабисом, при чему сигурно није било никаквих доказа да је иста икада била у поседу подносиоца представке. У сваком случају, подносилац представке је ухапшен на јавном месту и стога је пластична кесица могла да припада било коме. У ствари, оптужница подигнута против подносиоца представке била је и сама значајно измењена током кривичног поступка, указујући да ни полиција ни органи гоњења нису имали јасну представу где је тачно и како пронађена пластична кесица (види ст. 26. и 27. горе). Подносилац представке је оспорио истинитост владине тврдње у вези са „неформалним разговором” током којег је наводно признао да је поседовао канабис (види став 20. горе, in fine). Исто тако, кривични судови нису утврдили чињеницу да је подносилац представке икада био корисник канабиса, те никада нису предали његове отиске прстију од полиције као доказ (види став 21. горе), упркос чињеници да би им ово био најлакши начин да утврде да ли је подносилац заиста био у поседу дате пластичне кесе. Коначно, подносилац представке је навео да прихватање доказа прикупљених под принудом чини кривични поступак у целини неправичним, без обзира на то да ли су ти докази били пресудни за осуђујућу пресуду.

(б) Влада

117. Влада и даље тврди да је спорни поступак био правичан и у потпуности је подржала пресуде кривичних судова и њихова образложења. Сам подносилац представке, такође, никада није изнео тврдњу да је полиција подметнула било какве доказе, већ само да му пластична кесица није припадала. Полицајци су, међутим, видели да је подносилац представке бацио нешто на земљу, а затим су открили пластичну кесица поред њега. У близини није било других предмета и видљивост је била добра. Подносилац представке, стога, није могао да испусти ништа осим предметне пластичне кесе. Осим тога, потврда о заплени није била основа да би се подносилац представке осудио. Уместо тога, показало се да су била кључна сведочења двојице дотичних полицајаца. Подносилац представке, такође, никада није покренуо питање отисака прстију током поступка који је покренут против њега, а кривични судови нису имали обавезу да ово разматрају по сопственој иницијативи. Влада је тврдила да Конвенција није захтевала од домаћих судова да признају све предложене доказе само зато што је оптужени то захтевао. Кривични судови у овом случају су у ствари дали добра образложења зашто докази који се односе на наводну злоупотребу полиције подносиоца представке нису били релевантни за утврђивање кривичне пријаве која је против њега поднета (видети горе наведене ст. 27, in fine, и 29.). Јавно тужилаштво је исто тако имало право да измени оптужницу с обзиром на чињенице случаја, како су утврђене током поступка. На крају, Влада је остали при својој тврдњи да је подносиоцу представке дата прилика да изнесе своје аргументе и да су сви релевантни проблеми детаљно испитани од стране кривичних судова у земљи.

2. Процена суда

118. Суд понавља да његова улога није да се бави чињеничним или правним грешкама које су наводно починили национални судови, осим ако и уколико су повредили права заштићена Конвенцијом. Иако члан 6. јемчи право на правично саслушање, он не поставља никаква правила о прихватљивости доказа као таквих, што је првенствено питање регулације према националном закону (видети Schenk против Швајцарске, 12. јул 1988, ст. 45–46, Серија А бр. 140; Teixeira de Castro против Португалије, 9. јун 1998, став 34, Извештаји, 1998-IV; и Heglas против Чешке, бр. 5935/02, став 84, 1. март 2007). Стога улога Суда није у начелу да утврђује да ли одређене врсте доказа – на пример, докази добијени незаконито у смислу домаћег закона – могу бити прихватљиве. Питање на које се мора одговорити јесте да ли је поступак у целини, укључујући начин на који су прибављени докази, био правичан. То укључује испитивање незаконитости о којој је реч, као и природу утврђене повреде када се ради о кршењу другог права из Конвенције (видети П.Г. и Ј.Х. против Уједињеног Краљевства, бр. 44787/98, став 76, ЕСЉП 2001-IX; Allan против Уједињеног Краљевства, бр. 48539/99, ст. 42, ЕСЉП 2002-IX; и случај Алмаши, цитиран горе, став 100).

119. Међутим, посебна разматрања се примењују у погледу употребе доказа у кривичном поступку који су прибављени кршењем члана 3. Употреба таквих доказа, обезбеђених као резултат кршења једног од основних и апсолутних права загарантованих Конвенцијом, увек покреће озбиљна питања у вези са правичношћу поступка, чак и ако пријем таквих доказа није био пресудан у обезбеђивању осуђујуће пресуде (видети, на пример, İçöz против Турске (одл.), бр. 54919/00, 9. јануар 2003; Göçmen против Турске, бр. 72000/01, ст. 73–74, 17. октобар 2006; случај Gäfgen, горе цитиран, став 165; и El Haski против Белгије, бр. 649/08, став 85, 25. септембра 2012) Према томе, употреба изјава добијених као резултат кршења члана 3. у кривичном поступку – без обзира на класификацију поступања као мучења или нехуманог или понижавајућег поступања – чини поступак у целини аутоматски неправичним, с обзиром на то да је прекршен члан 6. (видети случај Gäfgen, горе цитиран, ст. 166–167 и 173). Ово, такође, важи за употребу стварних доказа добијених као непосредни резултат дела мучења (ibid., § 173); прихватање таквих доказа, добијених као резултат дела оквалификованог као нечовечно поступање којим се крши члан 3, а притом не укључује и мучење, крши само члан 6, ако се докаже да је кршење члана 3. имало утицаја на исход поступка против окривљеног, то јест имало утицаја на његову осуду или казну (ibid., § 178; видети такође El Haski,, цитиран горе, § 85).

120. Суд даље понавља да када је кривични поступак у питању, чак и ако је примарна сврха члана 6. Конвенције да обезбеди правично суђење пред „трибуналом” надлежним за утврђивање „било какве кривичне оптужбе”, то не значи да се тај члан не примењује и на преткривични поступак. Дакле, члан 6. може бити релевантан и пре него што суђење започне, ако и уколико је првобитно непоштовање његових одредби озбиљно угрозило правичност суђења (видети, mutatis mutandis, Алмаши, горе цитиран), став 102).

121. Осврћући се на овај случај, Суд примећује да су и првостепени и другостепени суд тврдили да се осуда подносиоца представке није заснивала на предметној потврди о заплени, већ на мишљењу вештака да је супстанца у пластичној кеси заиста била канабис и сведочењу полицајаца Г.Ц. и С.М, који су потврдили да је подносилац представке ухапшен док је поседовао исто (видети горенаведене ст. 27. и 29). Наиме, 9. новембра 2017. године Врховни касациони суд је, између осталог, приметио да је очигледно да би чак и у одсуству поменуте потврде о заплени била донета иста пресуда (видети горе наведени став 30). У тим врло конкретним околностима, упркос чињеници да је потврда о заплени прибављена нечовечним и понижавајућим поступком и није формално изузета из списа предмета, Суд закључује да се на њу очигледно није ослањало у сврхе обезбеђивања осуђујуће пресуде против подносиоца представке и да није имало утицаја на „исход поступка” против њега (видети горе наведени став 119, in fine, подсећајући на то да је доследна пракса Суда да пресуди да прихватање стварних доказа добијених као резултат поступања, које не укључује и мучење, крши само члан 6, ако се докаже да је кршење члана 3. имало утицаја на исход поступка против окривљеног). Суд би на крају желео да примети, у овом контексту, да дотична потврда о заплени није представљала изјаву подносиоца представке, већ је представљала само формално писмено потврђивање чињенице да му је одређена супстанца одузета у датом тренутку и, као такав, документ нераскидиво повезан са наведеним стварним доказом, за који се на крају испоставило да је канабис. У сваком случају, подносилац представке је имао прилику да да изјаве неколико пута током кривичног поступка, који је покренут против њега, и то је чинио у одсуству било каквих сугестија да саме изјаве нису дате слободно (видети горенаведене ст. 24, 25. и 27).

122. Сходно томе, није дошло до кршења члана 6. став 1. Конвенције. Поред тога, у погледу осталих поднесака подносиоца представке у вези са правичношћу, Суд понавља да функција овог суда није да се бави чињеничним или правним грешкама који су наводно починили национални судови, осим ако и уколико су повредили права заштићена Конвенцијом (видети горе наведени став 6).

V. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ

123. На крају, према члану 13. Конвенције, који се чита у вези са чланом 3, подносилац представке се притуживао да је одбијање Уставног суда да размотри суштину његове уставне жалбе (видети горе наведене ст. 16. и 17.) представљало посебну повреду његовог права на делотворно правно средство пред државним органима.

124. Члан 13. Конвенције гласи:

„Свако коме су повређена права и слободе предвиђене овом Конвенцијом има право на делотворно правно средство пред националним органима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству”.

A. Допуштеност

125. Суд примећује да ова притужба није ни очигледно неоснована нити неприхватљива ни по једном другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Стога се мора прогласити прихватљивом.

Б. Основаност

126. Подносилац представке је још једном потврдио своју притужбу, док је Влада тврдила да није дошло до кршења ове одредбе с обзиром на постојеће грађанске, кривичне и уставне правне лекове у ситуацијама које укључују злостављање од стране полиције. Поред тога, они су тврдили да члан 13. не јемчи повољан исход било ког посебног правног средства, укључујући и она која се користе у поступцима пред Уставним судом.

127. Након што је већ утврдио повреду процесног дела члана 3. Конвенције (видети горе наведене ст. 108. и 112.), Суд је сматрао да није потребно одвојено испитивање додатне притужбе подносиоца представке на основу члана 13. Конвенције која се чита у вези са том одредбом (видети, mutatis mutandis, случај Shestopalov, горе цитиран, § 71).

VI. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

128. Члан 41. Конвенције гласи:

„Када Суд утврди кршење Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”

A. Штета

129. Подносилац представке је захтевао укупно EUR 45.000 на име накнаде нематеријалне штете претрпљене због кршења његових права и слобода садржаних у Конвенцији.

130. Влада је оспорила такво потраживање.

131. Суд сматра да је подносилац представке сигурно претрпео неку нематеријалну штету. Узимајући у обзир природу повреда утврђених у овом случају, имајући у виду да су домаћи грађански судови подносиоцу представке већ досудили еквивалентан износ од приближно EUR 1.260 (видети горе наведене ст. 37. и 38), и дајући своју процену на правичној основи, у складу са чланом 41. Конвенције, Суд досуђује подносиоцу представке износ од EUR 2.700 с тим у вези, као и надокнаду било којих пореза који се могу наплатити на тај износ.

Б. Трошкови и издаци

132. Подносилац је, такође, захтевао укупно износ од приближно EUR 3.650 ЕУР у динарској противвредности за трошкове и издатке настале у земљи, као и укупно EUR 4.468 за исте које су настале пред Судом.

133. Влада је оспорила та потраживања.

134. Према пракси Суда, подносилац представке има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су разумни у погледу квантитета (видети Editions Plon против Француске, бр. 58148/00, ст. 64, ЕСЉП 2004-IV). То ће рећи, подносилац представке их је морао платити или је дужан да их плати, у складу са правном или уговорном обавезом, те су били неизбежни како би се спречила утврђена повреда или пружила правна заштита (видети, на пример, Belchev против Бугарске, бр. 39270/98, став 113, 8. април 2004; Хајнал против Србије, бр. 36937/06, став 154, 19. јун 2012; и Бекташи заједница и други против Бивше Југословенске Републике Македоније, бр. 48044/10 и 2 других, § 91, 12. април 2018)). У овом случају, узимајући у обзир документе које поседује и горе наведене критеријуме, као и чињеницу да су грађански судови на националном нивоу већ доделили подносиоцу представке приближно EUR 510 у динарима (видети горе наведени став 38), Суд сматра разумним да додели износ од EUR 4.000 који покрива трошкове по свим основама, као и накнаду за било који порез који би могао да се наплати подносиоцу представке.

В. Затезна камата

135. Суд сматра да је прикладно да затезна каматна стопа буде заснована на граничној активној каматној стопи Европске централне банке, којој треба додати три процентна поена.

 

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД,

1. Одлучује, једногласно, да здружи представке;

2. Одлучује, једногласно, да се придружи основаности Владиних приговора који се односе на статус жртве подносиоца представке и неисцрпљивања приватне кривичне тужбе, оба у погледу његових притужби на основу члана 3. Конвенције, те их одбија;

3. Проглашава, једногласно, да су представке прихватљиве;

4. Утврђује, једногласно, да је дошло до кршења материјалног и процесног аспекта члана 3. Конвенције;

5. Утврђује, са шест гласова против један, да није дошло до кршења члана 6. став 1. Конвенције.

6. Утврђује, једногласно, да није потребно посебно испитати притужбе на основу члана 13. Конвенције која се чита у вези са чланом 3. Конвенције;

7. Једногласно утврђује

(a) да Тужена треба да плати подносиоцу представке, у року од три месеца од дана када пресуда постане правноснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, које би требало конвертовати у валуту Тужене по стопи која се примењује на дан намирења:

(i) 2.700 евра (две хиљаде и седам стотина евра), као и било који порез који се може наплатити, на име накнаде нематеријалне штете;

(ii) 4.000 евра (четири хиљаде евра), као било који порез који се може наплатити, на име накнаде трошкова и издатака;

(б) да од истека наведена три месеца до измирења, камата на горе наведене износе биће платива по стопи која је једнака граничној активној каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, плус три процентна поена;

8. Одбацује, са шест гласова против једног, остале захтеве подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 26. јануара 2021. године, у складу с правилом 77. §§ 2. и 3. Пословника о раду суда.

 Hasan Bakırcı                                                                                          Jon Fridrik Kjølbro

заменик секретара одељења                                                                 председник

 
 

У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и Правилом 74. став 2. Пословника Суда, посебно мишљење судије Бошњак је приложено овој пресуди.

J.F.K

H.B

ДЕЛИМИЧНО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ БОШЊАК

1. Жао ми је што се не могу сложити са ставом већине у Већу да у овом случају није дошло до кршења члана 6. став 1.

2. У светлу наше добро установљене судске праксе у овом погледу, не могу се сложити да, у овом случају, писани документ, који је потписао подносилац представке, није представљао изјаву, која би, сходно томе, била заштићена чланом 6. став 1. Конвенције. Тврдим да Суд никада раније није сматрао да је документ који је потписао подносилац представке стварни доказ, те исти приступ потврђује и упоредна судска пракса.

3. Даље, такође се не могу сложити са већином у погледу тачне мере у којој су спорни докази коришћени против подносиоца представке у домаћем поступку. У ствари, неизвесност у вези овог питања је још један аргумент у корист примене правила о изузећу у овом случају. У том контексту, чињеница да је потврда о заплени прихваћена као доказ у домаћем поступку против подносиоца представке требало је да наведе Веће да утврди кршење члана 6. став 1. Конвенције, што је Суд стално изнова утврђивао у погледу ранијих случајева.

I. ПОДСЕТНИК НА СУДСКУ ПРАКСУ СУДА У ВЕЗИ СА КОМПАТИБИЛНОШЋУ ПРИХВАТАЊА ДОКАЗА ПРИКУПЉЕНИХ КРШЕЊЕМ ЧЛАНА 3. У ВЕЗИ СА ГАРАНЦИЈАМА ИЗ ЧЛАНА 6. СТАВ 1.

4. Суд је раније закључио да, према члану 6. Конвенције, окривљени у кривичном поступку има право на правично суђење, те да се правичност поступка може довести у питање ако домаћи судови користе доказе добијене као резултат кршења забране нечовечног поступања према члану 3, које представља једно од основних и апсолутних права загарантованих Конвенцијом. Постоји витални јавни интерес за очување интегритета судског поступка, а тиме и вредности цивилизованих друштава заснованих на владавини права (видети Gäfgen против Немачке [ВВ], бр. 22978/05, став 175, ЕСЉП 2010).

5. Заправо, Суд је раније признао да, упркос значајним интересима о којима је реч у контексту члана 6, члан 3. Конвенције садржи апсолутно право (видети, између осталих релевантних предмета, Jalloh против Немачке [ВВ], бр. 54810/00, став 99, ЕСЉП 2006-IX). С обзиром да је апсолутног карактера, има предност у односу на друге интересе, као што су тежина кривичног дела под истрагом или јавни интерес за делотворно кривично гоњење, стога би било која одлука у супротности са том одредбом представљало подривање апсолутне природе истог. Стога је Суд изричито навео да се ни заштита људског живота, ни обезбеђивање кривичне осуде не могу постићи по цену угрожавања заштите апсолутног права на забрану злостављања прописаним чланом 3, јер би се тиме жртвовале наведене вредности и дискредитовало спровођење правде (видети Gäfgen, горе цитиран, став 176).

6. У светлу велике важности заштите појединаца од кршења њихових права загарантованих чланом 3. Конвенције, укључујући она почињена у оквиру кривичног поступка, која је призната од стране већине у овом случају, Суд је утврдио да прихватање доказа у облику изјава добијених као резултат мучења (упоредити Örs и други против Турске, бр. 46213/99, став 60, 20. јуна 2006.; Harutyunyan против Арменије, бр. 36549/03, ст. 63, 64 и 66 , ЕСЉП 2007-III и Levinţa против Молдавије, бр. 17332/03, ст. 101. и 104–05, 16. децембар 2008) или другог злостављања у супротности са чланом 3. (упореди Söylemez против Турске, бр. 46661/99, §§ 107 и 122–124, 21. септембар 2006, и Göçmen против Турске, бр. 72000/01, §§ 73–74, 17. октобра 2006) у циљу утврђивања релевантне чињенице у кривичном поступку, чини поступак у целини неправичним. Овај став се примењује без обзира на доказну вредност изјава и без обзира да ли је њихова употреба била пресудна у обезбеђивању осуђујуће пресуде (видети Gäfgen, горе цитиран, §§ 166–167; El Haski против Белгије, бр. 649/08, § 85, 25. септембар 2012; Ibrahim и други против Уједињеног Краљевства [Вв], бр. 50541/08 и 3 друга, § 254, 13. септембар 2016; и Алмаши против Србије, бр. 21388/15, ст. 101, 8. октобар 2019.).

7. Ово такође важи за употребу стварних доказа добијених као директан резултат мучења (видети Gäfgen, горе цитиран, § 173). Међутим, за разлику од тога, прихватање таквих доказа, добијених као резултат које је окарактерисано као нечовечно поступање (а не мучење) којим се крши члан 3, је у супротности са чланом 6. само ако се докаже да је кршење члана 3. оно што има утицаја на исход поступка против окривљеног, односно ако је утицало на његову осуђујућу пресуду или казну (види Gäfgen, цитиран горе, став 178, и El Haski, цитиран горе, став 85).

II. РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ИЗЈАВА И СТВАРНИХ ДОКАЗА ПРИКУПЉЕНИХ КРШЕЊЕМ ЧЛАНА 3.

8. Узимајући у обзир релевантну судску праксу Суда која је описана, неопходно је применити начела Суда на чињенице овог случаја.

9. Као што је Веће с правом и једногласно утврдило у овом случају у контексту притужбе на основу члана 3, овај конкретан подносилац представке је злостављан, али није мучен. Како би се пресудило по притужби на основу члана 6. став 1. Конвенције, неопходно је утврдити да ли је спорна потврда о заплени састављена на основу изјаве или стварног доказа.

10. Међутим, у том погледу, уместо да примене горе наведена начела, које је Суд поновио у бројним случајевима као што су Gäfgen, Jalloh, Ibrahim и други и Алмаши (сви горе наведени), већина у Већу се одлучила да им додели ново значење и установи да писани документ, којим се инкриминише подносилац представке и који је он потписао, као резултат злостављања од стране полиције, не представља изјаву, већ, уместо тога, спада у категорију између изјаве и стварних доказа, или чак само другопоменутог. Штавише, они су наведено установили без јасног навођења разлога за такав збуњујући избор.

11. С поштовањем, али се у потпуности не слажем с тим.

12. Заправо, довољно је чак и брзом анализом судске праксе Суда и упоредне судске праксе да се закључи да документ који је потписао подносилац представке никада раније није представљао ништа друго осим изјаве, у контексту притужбе на основу члана 6. Конвенције, нити је такав документ икада третиран као стварни доказ.

13. Чини се да је супротан закључак, који је у овом погледу усвојила већина, у супротности са нашом добро установљеном судском праксом, као и судском праксом у великој већини светских правних система.

14. Предмет Gäfgen пред Великим већем (горе цитиран), најрелевантнији случај у овој области, могао би да расветли питање шта су, бар у том конкретном случају, представљале изјаве, а шта стварни докази. С тим у вези, Велико веће је приметило да је домаћи суд сматрао да су изјаве подносиоца представке, дате после претњи упућених током његовог испитивања, неприхватљиве (ibid., §§ 28–30), при чему је исти установио као прихватљивим стварне доказе, који су постали познати као резултат таквих изјава, или другим речима, доказе који су истражни органи обезбедили као резултат изјава, које је подносилац дао под непрекидним утицајем поступања које је у супротности са чланом 3. (ibid., § ст. 31. и 172).

15. Велико веће је, такође, приметило да су у поступку пред домаћим судовима спорни стварни докази класификовани као докази који су истражним органима постали познати као изнуђене изјаве подносиоца представке („ефекат дугог домета” (Fernwirkung) – ibid., § 31). У сврху сопствене процене према члану 6, Веће је изнело став да је одлучујуће питање то да је постојала узрочна веза између испитивања подносиоца представке у супротности са чланом 3, као и стварних доказа које су органи обезбедили као резултат навода које је изнео подносилац представке, укључујући откриће тела жртве и извештаја о обдукцији, трагове гума које је аутомобил подносиоца представке оставио на језеру где је пронађен леш жртве, као и ранац, одећа и писаћа машина подносиоца представке. Другим речима, оспорени стварни докази обезбеђени су као директан резултат његовог испитивања од стране полиције којим је прекршен члан 3. (ibid., § 171).

16. У случају предмета Jalloh (цитиран горе), који је вођен пред Великим већем, где се Суд најпре бавио стварним доказима за разлику од изјава, подносилац представке је нагласио да је присилно давање еметика, у циљу прибављања доказа о кривичном делу који се тиче дроге, нехуман и понижавајући третман који је забрањен чланом 3. Конвенције, додајући да је употреба овог незаконито прибављеног доказа на његовом суђењу кршила његово право на правично суђење загарантовано чланом 6. (ibid., § 3). Суд је препознао да је у том случају у питању била употреба „стварних” доказа – за разлику од признања – који је добијен присилним мешањем у телесни интегритет подносиоца представке (ibid., § 110).

17. Супротно томе, сама природа „изјава” које се издвојено разматрају је из очигледних разлога углавном много мање описана. Дакле, у случајевима као што су Örs и други (цитиран горе, § 60), Harutyunyan (цитиран горе, §§ 63, 64 и 66), Levinţa (цитиран горе, §§ 101 и 103–05) и Göçmen (цитиран горе) , §§ 9 и 75), сви цитирани у предмету Gäfиgen (цитиран горе, § 166), оспорени докази састојали су се од изјава добијених кршењем члана 3, који су подносиоци представки дали без присуства правног саветника, који су их инкриминисали и касније коришћени против њих у кривичном поступку. У тим случајевима Суд се такође позивао на такве доказе као на „признања”, или општије на изјаве које су домаћи органи касније сматрали прихватљивим (видети, на пример, Örs и други, горе цитиран, § 53).

18. Коначно, не могу а да не приметим да су питања у овом случају уско повезана са привилегијом против самооптуживања и правом на ћутање, која су такође заштићена чланом 6. Конвенције (видети, на пример, Funke против Француске, 25. фебруара 1993, § 44, серија А, бр. 256-А; Saunders против Уједињеног Краљевства [ВВ], 17. децембар 1996, § 68, Извештаји 1996-VI; Jalloh, цитиран горе, став 100, и Ibrahim и други, цитиран горе, § 267). Било како било, подносилац представке у овом случају није споменуо ово начело у својим притужбама и зато ћу се уздржати од његовог детаљног испитивања.

19. Међутим, анализа неких начела, која се тичу привилегија против самооптуживања, може додатно расветлити разлику између изјава и стварних доказа, који су овде забрињавајући. Такво виђење традиционално је прихваћено у многим правним системима широм света, попут Сједињених Држава.

20. Стога треба напоменути да Суд сматра да привилегија против самооптуживања не обухвата материјал који се може прибавити од оптуженог употребом принудних овлашћења, већ који постоји независно од његове или њене воље, као што су, између осталог, документи прибављени на основу налога, узорци даха, крви и урина и телесног ткива у сврху ДНК тестирања (видети Saunders,, цитиран горе, § 69, и Jalloh, цитиран горе, § 112).

21. Слично томе, надовезујући се на начела утврђена у случају Boyd против Сједињених Држава, 116 U.S. 616 (1886), Врховни суд Сједињених Држава је у предмету Schmerber против Сједињених Држава, 384 U.S. 757, 765 (1966) приметио да се заштита од инкриминација посебно односи на принудну комуникацију или сведочења, чиме се искључује све што није ни сведочење нити доказ у вези са неком комуникацијом или писањем оптуженог.

22. Примењујући ова начела на чињенице овог случаја, јасно је да потврда о заплени није могла да постоји независно од воље осумњиченог, нити је прибављена на основу налога. У суштини, представљала је документ који је подносилац представке потписао и који је саопштавао одређени став о датој ствари, те је зависио од воље подносиоца представке. Овај документ је јасно пренео његово признање да му је одузет одређени предмет, који је накнадно проглашен или тачније потврђен као инкриминишући. Стога ми се чини јасно да је наведено представљало изјаву.

23. У сваком случају, у светлу одсуства било какве недвосмислене дефиниције онога што представља изјаву за разлику од стварних доказа, недостатак било каквог објашњења, које би оправдало тако необичан став заузет од стране већине у овом погледу, као и неизвесности да ли сматрају да оспорени докази представљају нешто између изјаве и стварних доказа, или једноставно само другопоменуто, чине ово питање још упитнијим.

24. Штавише, у покушају да се пронађе потенцијално оправдање за такав став, могло би се закључити да је већина у Већу евентуално утврдила да изјава подносиоца представке није у потпуности инкриминисала истог у време када је дата, иако то никада јасно нису споменули. Међутим, чини се да само ова чињеница не прави разлику између овог случаја и било којег другог сличног, као што је Gäfgen, у којој је изјава подносиоца представке дата полицији којом је обелодањена локација тела жртве ипак сматрана прихватљивим од стране домаћих судова, за разлику од стварних доказа утврђених као последица тога. Могло би се претпоставити да изјава у том тренутку није одмах инкриминисала подносиоца представке, већ тек када је леш заиста пронађен. У сваком случају, као што је нагласило Велико веће, то је било друго, неокаљано признање подносиоца представке које је, заједно са осталим доказима, имало за последицу да су га домаћи судови прогласили кривим по оптужби (видети Gäfgen, горе цитиран, § 180).

25. У сваком случају, Суд у пракси нема став да изјава добијена кршењем члана 3. мора да буде у потпуности инкриминишућа или да мора да инкриминише у тренутку када је дата, како би се обезбедила заштита у складу са чланом 6. став 1. Конвенције.

26. Заправо, још једном у погледу привилегије против самооптуживања, Суд је раније сматрао да се ово право не може разумно ограничити на изјаве које директно инкриминишу. Наиме, чак и сведочења добијена под принудом, која наизглед изгледају неинкриминишуће, као што су ослобађајуће напомене или пуке информације о чињеничним питањима, могу се применити у кривичном поступку као подршка тужилаштву, на пример да противурече или баце сумњу на друге изјаве оптуженог или доказе које је дао током суђења, односно да на неки други начин поткопају његову веродостојност (видети Saunders, цитиран горе, § 69, и Ibrahim и други, цитиран горе, § 268).

27. Стога, све у свему, не може се тачно сагледати на који начин већина у Већу може закључити да се докази о којима је реч у овом случају не састоје од „изјаве”, јер, ако следимо добро утврђени приступ Суда с тим у вези, можемо доћи само до супротног закључка, што повлачи за собом кршење члана 6. став 1. Конвенције.

28. Штавише, ово је још проблематичније у светлу чињенице да већина у Већу у овом случају не само да заступа нешто што никада до сада овај Суд није разматрао, већ у томе не заузима ни јасан став, јер ништа у формулацији већине не сугерише да заиста имамо посла са стварним доказима. Из необјашњивог става већине јасно је само то да се по њиховом мишљењу вероватно не бавимо изјавом.

29. На крају, изузетно је жалосно што, узимајући у обзир да писани документ, који је потписао подносилац представке за који се касније сматрало да је прихватљив у кривичном поступку против њега, није представљао изјаву, без обзира до које је мере био коришћен од стране домаћих судова, чини се да већина прећутно ствара нови и неоправдани изузетак од општег правила у погледу одбијања доказа прикупљених кршењем члана 3, изузетак који може подстаћи домаће органе да крше члан 3. као део њихових кривичних истрага. Заправо, овај резултат омогућава да се толерише употреба метода супротних самим основним начелима демократских друштава садржаних у члану 3. Конвенције. По мом мишљењу, такав исход представља неприхватљиво кршење кључних вредности које брани наш Суд.

III. МЕРА У КОЈОЈ СУ ДОКАЗИ КОРИШЋЕНИ И ЗНАЧАЈ ОВОГ ПИТАЊА

30. Чак и ако се претпостави да спорна потврда о заплени није представљала изјаву, не може се искључити значај утицаја овог доказа на исход домаћег поступка против подносиоца представке.

31. Пре свега, сам Врховни касациони суд је приметио да је чињеница да је подносилац представке поседовао канабис утврђена на основу сведочења полицајаца и да то „није засновано искључиво” на потврди о заплени (видети став 30. пресуде). Не може се порећи да употреба речи „искључиво” у овом контексту јасно подразумева да је Врховни касациони суд сматрао да су оспорени доказ домаћи судови бар донекле користили против подносиоца представке. У светлу начела супсидијарности, сматрам да је крајње упитно да се наш Суд у овом погледу разиђе са налазима Врховног касационог суда.

32. Па ипак, чак и ако занемаримо налазе Врховног касационог суда и сагледамо само образложења првостепеног и другостепеног суда, што би нас могло навести да верујемо да су они осудили подносиоца представке на основу других доказа, ја сам мишљења да се још увек не може искључити да је на пресуду барем донекле утицала потврда о заплени.

33. Пре свега, целокупна поента спречавања домаћих органа да прихвате доказе добијене као резултат мучења или злостављања у кривичном поступку, или такозвано правило о искључењу, које је опште предвиђено и националним и међународним инструментима (видети Jalloh, горе цитиран, § 105, и Gäfgen, цитиран горе, § 161), је ради очувања интегритета самог судског поступка, јер се не може поуздано знати у којој мери је одређени доказни материјал, о коме су судије или поротници добили сазнања, утицао на њихову коначну одлуку.

34. Ово је уско повезано са опасношћу од „психолошке контаминације” судије или пороте неприхватљивим доказима.

35. Прво, што се тиче поротника, иако се традиционално претпоставља да би ограничавајућа упутства требало да смање могућност предрасуда на прихватљив ниво1, многи научници и судије сматрају да ова претпоставка није ништа друго до неублажене фикције2. Једном када поротници сазнају да постоје неприхватљиви докази или информације, околности датог случаја могу понекад захтевати започињање новог суђења. То је на пример био случај у предмету Сједињене Државе против Brown-а, 108 F.3d 863 (8th Cir. 1997) где је, без икаквих радњи тужилаштва, претресни судија одлучио да одобри ново суђење након што се чинило да су током почетног суђења поједини поротници читали вести о изјашњавању о кривици корпоративног саоптуженог, који су, како је откривено након суђења, узели у обзир ове информације у свом разматрању.

36. Бројни стручњаци, па чак и неки судови и законодавци, сада прихватају да судије такође могу бити склоне таквој „контаминацији”. Заправо, неки експерименти, спроведени да би се утврдило да ли судије могу занемарити такве информације, утврдили су да углавном нису могли да избегну утицај релевантних, али и неприхватљивих информација које су сазнали3. Кад судије сазнају да постоје неприхватљиви докази, неизбежно су изложени опасности да могу испитати друге доказе у светлу истих. Штавише, чак и ако неприхватљиви докази нису споменути у мишљењу суда, другопоменути не мора нужно да обелодани менталну анализу која је навела судије да прогласе подносиоца представке кривим. Поротници су можда мање подложни наведеном, међутим, то не значи да то није и случај код њих.

37. Као резултат тога, бројни законодавци и судови сада иду чак и корак даље од правила о искључењу, које у суштини само забрањује судовима да се позивају на неприхватљиве доказе, без могућности потпуног искључења истог из свог образложења, чак и када такво образложење није потпуно свесно. Да би се поступак заштитио од неприхватљивих доказа, неки извори предлажу да се судија који се упознао с тим доказима у потпуности повуче са суђења4.

38. Такво решење пружа врло делотворан одговор у спречавању поротника и судија да одлуке заснивају на неприхватљивим доказима, било свесно или несвесно, и стога ће највероватније наићи на све већу подршку у наредним годинама.

39. Било како било, образложење правила о искључењу није повезано само са питањем до које су мере оспорени докази коришћени против подносиоца представке у кривичном поступку, већ и са чињеницом колико ће бити коришћени и мотивацијом оних који су починили злостављање или мучење.

40. Прихватање доказа прикупљених кршењем забране злостављања још је проблематичније у ситуацији када, као у овом случају, пре његовог прихватања није утврђено да ли су дотични докази заиста прибављени злостављањем. У таквој ситуацији, судија или поротник није претходно упозорен на чињеницу да су такви докази укаљани кршењем апсолутног људског права и да би их, према томе, требало занемарити током процеса одлучивања. У таквом сценарију, опасност од „психолошке контаминације” је према томе већа. Стога је утолико потребније да се питање прихватљивости доказа разреши пре него што се ти докази стварно изведу пред суд. Неуспех домаћих органа у овом случају да одговоре на приговор подносиоца представке на прихватање потврде о заплени додатно је повећао вероватноћу да ће ови докази утицати на ток и исход предмета (видети такође у даљем тексту, тачке 52. и даље).

41. Заправо, санкционисање домаћег суда због прихватања доказа прикупљених кршењем члана 3. Конвенције не спречава само прихватање или употребу суштински непоузданих доказа (видети Söylemez против Турске, бр. 46661/99, став 122, 21. септембар 2006, и Othman (Abu Qatada) против Уједињеног Краљевства, бр. 8139/09, § 264, ЕСЉП 2012 (изводи), већ, што је најважније, користи да уклони сваки подстицај за злостављање или мучење против осумњиченог ради прибављања инкриминишућих доказа (видети , горе цитирани, § 160), јер је употреба доказа прикупљених кршењем члана 3. често иницијални разлог зашто се злостављање користи. Као што је Суд нагласио, прихватање таквих доказа за утврђивање кривице неког лица стога није компатибилно са гаранцијама из члана 6. Конвенције (видети Söylemez, цитиран горе, § 122).

42. Стога се може видети како правило о искључењу представља први и основни штит против кршења члана 3. Конвенције у оквиру кривичног поступка. Ако прихватимо да домаћи судови могу прихватити такве доказе под условом да једноставно изричито изјаве да на њима не темеље своју пресуду, онда прихватамо да домаћи органи углавном могу да прибегну мучењу и злостављању како би прибавили доказе. Ако, напротив, сматрамо да пуким прихватањем доказа добијених употребом мучења или злостављања читав поступак постаје неправичан, тада домаћи органи више неће долазити у искушење да прибегну таквим методама истраге.

43. Управо због тога сматрам толико упитном Владину тврдњу у овом случају према којој спорни докази нису имали никаквог утицаја на коначну осуђујућу пресуду подносиоца представке, која се, уместо тога, заснивала на сведочењу самих полицајаца који су га ухапсили.

44. Ово образложење није непознато Суду, који је претходно одбацио аргумент тужене владе у смислу да, иако су оспорени докази сматрани прихватљивим, ипак нису коришћени за осуду подносиоца представке (видети Söylemez,, цитиран горе, § 120). С тим у вези, Суд је приметио да је током релевантног поступка сведочење подносиоца представке које је изнуђено под принудом током полицијског притвора био један од елемената који је послужио као основа за његову осуду (ibid., § 77), с обзиром да домаћи судови нису узели у обзир наводну неприхватљивост овог доказа. Као резултат тога, они никада нису разматрали да ли би изјаве подносиоца представке требало да буду изузете из списа предмета (ibid., § 124).

45. Слично томе, упркос чињеници да су спорни докази били прихватљиви, Суд је такође раније одбацио аргумент тужене владе према којем се осуда подносиоца представке није заснивала само на наведеном, већ и на читавом низу других доказа (видети Örs и други, горе цитиран, став 60, и Göcmen, цитиран горе, став 74). Суд заиста није сматрао потребним да процени да ли се осуда подносиоца представке заснивала коначно на изјавама које је наводно дао полицији под принудом. Довољно је било приметити да су се неке чињенице утврђене од стране домаћих органа заснивале на изјавама подносиоца представке добијеним као резултат злостављања и у одсуству правног саветника (видети Şahiner, Yakış, Yalgın и други против Турске ( одл.), бр. 33370/96, 11. јануар 2000; Fikret Doğan против Турске (одл.), бр. 33363/96, 11. јануар 2000; и Örs и други, горе цитиран, став 60). Према томе, ово је подразумевало кршење члана 6. Конвенције (Örs и други, цитиран горе, § 61, и Göcmen, цитиран горе, § 75).

46. Супротно томе, у случају Gäfgen су постојале посебне околности које су допринеле закључку Великог већа да спорни докази нису били потребни за обезбеђивање осуђујуће пресуде подносиоца представке. У том случају, Суд је утврдио да је друго признање подносиоца представке на суђењу које је – одвојено или додатно поткрепљено даљим неокаљаним стварним доказима – представљало основу његове осуђујуће пресуде за убиство и киднаповање са изнудом и казне. Спорни стварни докази нису били потребни и нису коришћени за доказивање кривице или одређивање казне. Суд је приметио да би се стога могло рећи да је дошло до прекида у узрочном ланцу који је водио од забрањених метода истраге до осуде и казне подносиоца представке у погледу спорних стварних доказа (Gäfgen, горе цитиран, став 180).

47. Штавише, Суд је потврдио да кршење члана 3. у истражном поступку није имало утицаја на признање подносиоца представке током суђења (ibid., § 181), јер је пре тога подносилац представке био упућен у своје право да ћути и о чињеници да ниједна изјава коју је раније дао по оптужбама није могла да се користи као доказ против њега (видети став 34 пресуде). Суд се стога уверио да су домаће законодавство и пракса ипак узеле у обзир признања добијена забрањеним злостављањем (за разлику од Hulki Güneş против Турске, бр. 28490/95, став 91, ЕСЉП 2003-VII и Göçmen, горе цитиран, став 73.) и да је враћен status quo ante, односно да је враћено стање у којој се подносилац представке нашао пре кршења члана 3. у том погледу (видети Gäfgen, горе цитиран, став 182.).

48. Стога је Велико веће јасно направила разлику између чињеница из предмета Gäfgen и оних описаних у случају Göçmen, између осталог, будући да се у другопоменутом Суд уверио да су домаћи закони и пракса узели у обзир признања добијена забрањеним злостављањем. Ипак, чини се да је овај случај сроднији предметима Göçmen или Söylemez у овом погледу, као и у тачној мери у којој су спорни докази коришћени, или у најмању руку могли бити употребљени против подносиоца представке.

49. На крају, чак и ако се не узимају у обзир питања која се строго односе на члан 3. Конвенције, овде понављам свој став у вези са оним што је по мом мишљењу регулисано чланом 6. Конвенције. Постоји правац мишљења према коме правичност исхода поступка има посебну важност и према коме је некада неопходно преиспитати питање да ли је дати доказ имао неки утицај на поступак. Ипак, сматрам супротно томе да се члан 6. Конвенције односи на правичност поступка у целини, а не на правичност исхода. Овде бих се позвао на своје одвојено мишљење у предмету Murtazaliyeva против Русије ([ВВ], бр. 36658/05, 18. децембар 2018).

50. Не могу а да не закључим да стога у сваком случају није од пресудног значаја размотрити ефекат који је спорни доказни материјал имао на коначну осуђујућу пресуду подносиоца представке.

***

51. На крају, верујем да основна начела правичности захтевају да Суд санкционише, према члану 6. став 1. Конвенције, домаће судове који су прихватили доказе стечене кршењем члана 3. Конвенције.

52. Штавише, треба напоменути да члан 6. Конвенције такође захтева од домаћих судова да прихвате доказе само ако су претходно, с обзиром на елементе специфичне за случај, потврдили да нису прибављени као резултат злостављања или мучења. Ово је својствено одговорности суда да осигура онима који се појаве пред њим правично саслушање, а нарочито да провери да правичност поступка није подривана услед услова у којима су прибављени докази на које се ослања (видети El Haski, горе цитиран, ст. 89 и 99).

53. У многим случајевима је пропуст у процењивању доказа прибављених као резултат злостављања или мучења довело до кршења члана 6, као у случају Söylemez (цитиран горе), где је Суд приметио да је кривични суд осудио подносиоца представке иако је кривични поступак против полицајаца који су оптужени за његово злостављање још увек био у току (ibid., § 123). Штавише, Суд је такође истакао у том случају да даља истрага није била наређена, нити да би се утврдила стварност чињеница нити идентитет починилаца наводног злостављања (упоредити Ferrantelli и Santangelo против Италије, 7. август 1996, Извештаји 1996-III, § 49–50, и упоредити Örs и други, цитирани горе, § 61, и Söylemez, цитиран горе, § 124).

54. У случају Örs и други (горе цитиран), Суд је отишао још даље приметивши да суд безбедности није сматрао потребним, на пример, да претходно питање упути кривичном суду пред којим се водио поступак против полицајаца оптужених за мучење подносиоца представке (ibid., § 59).

55. Дакле, у светлу горе поменуте судске праксе, јасно је да је у овом случају пропуст домаћих судова да испитају аргументе подносиоца представке у вези са злостављањем којем је био подвргнут у циљу добијања инкриминишућих изјава и узимање у обзир истог као посебно питање важан елемент који утиче на правичност поступка у целини.

56. Из шире перспективе, верујем да се не сме потценити значај вредности заштићених чл. 3. и 6. Конвенције. Заправо, чак и одсуство прихватљиве притужбе према члану 3. у начелу не спречава Суд да узме у обзир наводе подносиоца представке да су изјаве дате пред полицијом добијене методама принуде или угњетавања и да њихов унос у спис случаја на који се позива првостепени суд стога представља кршење јемства правичног суђења из члана 6. (видети Mehmet Duman против Турске, бр. 38740/09, став 42, 23. октобар 2018, и Aydın Çetinkaya против Турске, бр. 2082/05, § 104, 2. фебруар 2016).

57. Штавише, опште начело се примењује не само када је жртва поступања које је супротно члану 3. конкретни окривљени, већ и када се ради о трећим лицима (види El Haski,, цитиран горе, § 85, и Kaçiu и Kotorri против Албаније, бр. 33192/07 и 33194/07, став 128, 25. јун 2013. године).

58. Штавише, Суд је раније сматрао да се на инкриминишуће доказе – било у облику признања или чак стварних доказа – који су добијени као резултат насиља или бруталности или других облика третмана који се могу окарактерисати као мучење – никада не би требало ослањати као на доказе о кривици, без обзира на њихову доказну снагу. Било који други закључак само би индиректно легитимисао ону врсту морално прекорног понашања које су аутори члана 3. Конвенције настојали да забране, односно, како је то тако добро срочено у пресуди Врховног суда Сједињених Држава у случају Rochin (види Jalloh, цитиран горе, § 50), „приуштио бруталности плашт закона” (, §§ 99 и 105; Harutyunyan, цитиран горе, § 63; и Gäfgen, цитиран горе, § 167

59. Коначно, не може се превидети да је Велико веће у случају Gäfgen изричито признало да је у светлу своје судске праксе (видети Gäfgen, цитиран горе, ст. 165–167) употреба доказа обезбеђених као резултат кршења члана 3. покренула озбиљна питања у вези са правичношћу поступка. Додато је да, додуше, у контексту члана 6, прихватање доказа прикупљених понашањем које је апсолутно забрањено чланом 3. може бити подстицај службеницима закона да користе такве методе упркос апсолутној забрани. Спречавање и делотворна заштита појединаца од употребе истражних метода које крше члан 3. могу, према томе, по правилу такође захтевати искључење из употребе стварних доказа који су прибављени као резултат било каквог кршења члана 3, иако су такви докази можда мање у супротности од доказа који су добијени у првом маху као последица кршења наведеног члана. У супротном, суђење ће у целини бити неправедно.

60. Различити закључак до којег је на крају дошла већина у Великом већу у случају Gäfgen резултат је низа фактора, наиме због недостатка јасног консензуса између уговорних страна Конвенције, судова других држава и других институција за праћење људских права о тачном опсегу примене правила о искључењу када је реч о стварним доказима (видети Gäfgen, цитиран горе, § 174) и различитих конкурентских права и интереса који су у питању, имајући у виду да је интерес да се суђење сматра правичним у том конкретном случају био изузетно висок и да су спорни стварни докази изведени из незаконитог метода испитивања који сам по себи није имао за циљ унапређење кривичне истраге, већ је примењен у превентивне сврхе, наиме у циљу спашавања дететовог живота, а самим тим и у циљу заштите другог основног права загарантованог Конвенцијом, члан 2. (ibid., § 175).

61. Широк спектар разлога које је Суд изложио оправдавајући ово ограничење у односу на стварне доказе који су добијени на било који начин као резултат злостављања (изузев мучења) показује колико је широко опште начело и колико је критично дати довољно основа у било ком образложењу који тврди супротно.

62. Међутим, у овој пресуди већина у Већу није дала довољне разлоге за одступање од устаљене судске праксе Суда у том погледу, јер они једноставно тврде да писани документ који је потписао подносилац представке не представља изјаве, те на тај начин имплицирају да представља стварни доказ, допуштајући тако ограничење на опште начело наведено у предмету Gäfgen, без икаквог објашњења зашто такав документ треба сматрати било чим другим осим изјавом према нашој судској надлежности.

63. На крају, чини се да већина у Већу у овој пресуди није у довољној мери препознала пресудну природу вредности које су заједнички заштићене чл. 3. и 6. Конвенције у сваком демократском друштву.

64. С тим у вези, такође бих се с одобравањем позвао на ставове које су изнели судије Rozakis, Tulkens, Jebens, Ziemele, Bianku и Power у свом издвојеном мишљењу у случају Gäfgen (цитиран горе). Заиста, чврсто се слажем са њиховим гледиштем према којем се докази осигурани кршењем члана 3. и након тога уврштени у поступак не могу сматрати као да нису имали утицаја на даљи развој и исход поступка (видети § 7 споменутог заједничког мишљења који се делимично противи мишљењу у случају Gäfgen). Као што се с правом приметило у њиховом издвојеном мишљењу, кривично суђење које у било којој мери признаје и ослања се на доказе добијене као резултат кршења такве апсолутне одредбе Конвенције не може a fortiori бити праведно (видети § 2 наведеног мишљења).

65. Такође у потпуности подржавам њихово становиште да је најефикаснији начин гарантовања апсолутне забране кршења члана 3. строга примена правила о искључењу када је реч о члану 6. (видети члан 10. наведеног мишљења).

66. Такав приступ би уверио државне службенике који долазе у искушење да почине нехумано поступање да је бесмислено да предузимају такве забрањене активности. Штавише, лишило би их сваког потенцијалног подстицаја или повода да третирају осумњичене на начин који није у складу са чланом 3. (видети § 10 поменутог мишљења).

67. Као што је, такође, исправно истакнуто у том мишљењу, ово је случај зато што се криминална делатност не сме истражити нити је допуштено осигурати осуђујућу пресуду појединца, по цену подривања апсолутног права неподвргавања нехуманом третману загарантованом чланом 3. Сматрати супротно од тога би подразумевало да се жртвују основне вредности и доводи у питање праведно спровођење правде (видети § 12 поменутог мишљења).

68. Према томе, правило изузећа долази са ценом коју треба платити, а као што је препознато у том заједничком делимичном издвојеном мишљењу, понекад та цена може бити врло висока. Међутим, такође у потпуности подржавам њихово гледиште да, тамо где се то догоди, крајња одговорност за било какву „корист” оптуженог чврсто лежи на државним органима чији су службеници, без обзира на њихову мотивацију, дозволили извршење нехуманог поступања и тиме ризиковали угрожавање накнадног вођења кривичног поступка (видети § 11 наведеног мишљења).

69. Надам се да ће једног дана такав став превладати у судској пракси Суда. У сваком случају, чак и са судском праксом каква је тренутно, само прихватање спорне потврде о заплени као доказа, у овом случају требало би да подразумева кршење члана 6. став 1. из горе наведених разлога.

 ______

1 Видети, на пример, Сједињене Државе против Kilcullen-а, 546 F.2d 435, 447 (1st Cir. 1976).

2 Видети, на пример, Krulewitch против Сједињених Држава, 336 U.S. 440, 453 (1949) (Jackson, J., сагласан).

3 Видети, на пример, J. Rachlinski, A. Wistrich and C. Guthrie, “Can Judges Ignore Inadmissible Information? The Difficulty of Deliberately Disregarding”, University of Pennsylvania Law Review, Vol. 153, 2005, стр. 1251-1345. Доступно на SSRN: https://ssrn.com/abstract=696781

4 Судови у неким судским надлежностима сматрају да би претресни судија углавном требао да се повуче са суђења уколико сазна о неприхватљивим доказима. У вези са овим питањем, видети на пример People v. McKee, 39 Ill. 2d 265, 271, 235 N.E.2d 625, 629 (1968). У вези са захтевом да други судија води поступак, видети, на пример, Сједињене Државе ex rel. Spears против Rundle-а, 268 F. Supp. 691, 695-696 (E.D. Pa. 1967), aff'd, 405 F.2d 1037 (3d Cir. 1969) (per curiam) (наводећи да не можемо „захтевати од судије која је примио к знању информације које доказују кривицу да објективно и хладно процени питање добровољности признања. Не може се гарантовати објективност, а поузданост мора бити доведена у питање. ... Једино... што је суд могао да уради током суђења [окривљеном] након сазнања да је признање оспорено је да отвори одвојено рочиште са другим судијом који није био упознат са случајем и сведочењем); такође у вези са повлачењем након што судија саслуша доказе о кривици оптуженог и процени добровољност његовог признања, видети Сједињене Државе против Parker-а, 447 F.2d 826, 829-847 (7th Cir. 1971); видети такође, Сједињене Америчке Државе ex rel. Owens против Cavell, 254 F. Supp. 154, 154-155 (M.D. Pa. 1966) (други случај где је наводно нехотично признање примљено у спис, где се преиспитује „да ли би судија који седи као утврђивач чињеница могао установити кривицу или невиност без утицаја доказа који се односе на питање добровољности“).

Такође, за европску перспективу о утицају ирелевантних фактора и околности, укључујући недопустивих доказа, на доношење судских одлука, M. Bergius, E. Ernberg, C. Dahlman and F. Sarwar, “Are judges influenced by legally irrelevant circumstances?”, Law, Probability and Risk, Vol. 19, 2020, pp. 157-164, DOI: 10.1093/lpr/mgaa008, and B. Englich, T. Mussweiler and F. Strack, “Playing Dice With Criminal Sentences: The Influence of Irrelevant Anchors on Experts’ Judicial Decision Making”, PSPB, Vol. 32, No. 2, 2006, pp. 188-200, DOI: 10.1177/0146167205282152; видети такође M. Pantazi, O. Klein and M. Kissine, “Is justice blind or myopic? An examination of the effects of meta-cognitive myopia and truth bias on mock jurors and judges”, Judgment and Decision Making, Vol. 15, No. 2, 2020, pp. 214-229 (које показује да судије имају тенденцију да верују информацијама које добијају, чак и ако су јасно означене као нетачне).

У европском контексту, као пример, концепт „психолошке контаминације” је прихватио Уставни суд Словеније у својој одлуци број U-I-92/96, сматрајући неуставним да судија учествује у предмету ако је упознат са неприхватљивим доказом. На основу ове одлуке, Закон о кривичном поступку измењен је у складу са тим како би се обезбедило обавезно повлачење судије у таквом случају.

 

 

SECOND SECTION

CASE OF ZLIČIĆ v. SERBIA

(Applications nos. 73313/17 and 20143/19)

JUDGMENT

Art 3 (procedural and substantive) • Inhuman and degrading treatment while in police custody and failure to conduct effective investigation, not remedied by awarding inadequate sum of compensation

Art 6 § 1 (criminal) • Fair hearing • Overall fairness of criminal hearing in spite of search seizure certificate obtained through inhuman and degrading treatment • Certificate not relied upon to secure applicants conviction and having no bearing on the outcome of the proceedings • Seizure certificate not amounting to a statement given by the applicant, but a formal written acknowledgment of seizure of a certain substance from him • Applicant having and using opportunity to freely give statements during proceeding 

STRASBOURG

26 January 2021

FINAL

26/04/2021

This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Zličić v. SerbiaThe European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Jon Fridrik Kjølbro, President,
Marko Bošnjak,
Aleš Pejchal,
Egidijus Kūris,
Branko Lubarda,
Pauliine Koskelo,
Saadet Yüksel, judges,
and Hasan BakırcıDeputy Section Registrar,

Having regard to:

the applications (nos. 73313/17 and 20143/19) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Aleksandar Zličić (“the applicant”), on 7 October 2017 and 6 April 2019 respectively;

the decision to give notice to the Serbian Government (“the Government”) of the applicants complaints made under Articles 3, 6 and 13 of the Convention, raised in applications nos. 73313/17 and 20143/19, as well as to declare inadmissible the remainder of application no. 20143/19;

the parties observations;

Having deliberated in private on 1 December 2020,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

INTRODUCTION

1.  The applications concern allegations of the applicants ill-treatment by the police, the respondent States alleged failure to conduct a proper investigation into this incident or to provide the applicant with adequate constitutional redress, and, lastly, the fairness of the related criminal proceedings which were subsequently brought against the applicant.

THE FACTS

2.  The applicant was born in 1981 and lives in Novi Sad. He was represented before the Court by Ms S. Đorđević, a lawyer practising in the same town.

3.  The Government were represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar.

  1. EVENTS OF 10 JANUARY 2014 AND OTHER RELATED DEVELOPMENTS AND PROCEEDINGS

A. The facts as presented by the applicant

4.  On 10 January 2014 at around 10 p.m. the applicant and his friend G.K. were sitting on a bench close to the building where the latter had been living at the time, when two plain-clothes police officers approached them and asked them to show their identity cards. One of the police officers then went behind the bench and, while holding a small plastic bag (kesicu) in his hand asked them: “Whose bag is this? Is it yours?” The applicant and his friend replied that they neither knew whose bag it was nor what was in it. The police officers then searched them and took them to the Novi Sad police station.

5.  During his questioning at the police station, the applicant was illtreated in order to elicit a confession. Specifically, four police officers repeatedly punched him in the head and the abdomen and one of those police officers, S.D., threatened to detain him for a period of forty-eight hours and to inform his employer thereof. The same police officer also said that he would harass the applicants parents and his cohabitee and break into his flat and search it. At one point, the applicant was forced to remove all of his clothes, but was then allowed to get dressed again. Fearing additional police abuse, the applicant ultimately signed a document confirming seizure of the small plastic bag in question (“the seizure certificate”). The interview lasted for more than an hour, following which the applicant was released.

6.  On 12 January 2014, at around 1.30 p.m., the applicant went to the accident and emergency unit of the Vojvodina Clinical Centre (Urgentni centar Kliničkog centra Vojvodine), together with his lawyer and G.K. The doctor who examined the applicant diagnosed a contusion of the head and face, and a contusion of the left eyeball. On the same day an ophthalmologist of the Vojvodina Clinical Centre found that the applicant had suffered corneal erosion. Lastly, on 14 January 2014 the applicant was examined by an ophthalmologist and a neuropsychiatrist in the Novi Sad Health Centre (Dom zdravlja). The ophthalmologist diagnosed mild hyperaemia and an issue with the epithelium of the cornea, while the neuropsychiatrist concluded that the applicant had been suffering from a reaction to a severely stressful situation and an “adaptation disorder”.

7.  On 21 January 2014 the applicant lodged, through his lawyer and with the first-instance public prosecutors office (Osnovno javno tužilaštvo) in Novi Sad, a criminal complaint against S.D. and three other unidentified police officers concerning the events of 10 January 2014.

8.  On 20 February 2014 the first-instance public prosecutors office requested that the internal investigation unit of the police (Sektor unutrašnje kontrole policije – “the internal investigation unit”) carry out an investigation.

9.  On 19 and 24 March 2014 the internal investigation unit, notably its office in Novi Sad, interviewed, among other people, the applicant and his cohabitee, as well as G.K. and G.K.s father J.K.

10.  The applicant recounted the abuse which he had suffered while in police custody and stated that Officer S.D. had been one of the police officers who had illtreated him. He also recognised two other officers from the photographs shown to him, but could not confirm whether they had punched him because he had not been able to see anything after he had received the first blow to the head. The applicant added that on 10 January 2014 he had sustained the injuries listed in the medical reports. Fearing additional police abuse, however, he had not gone to the hospital immediately upon release but had done so on 12 January 2014 together with his lawyer.

11.  G.K., the applicants friend who had also been arrested on the same occasion, stated that he had seen when Officer S.D. had punched the applicant in the head, that is to say on his left temple, and added that he too had been physically and psychologically abused by the police in order to extort his statement, including by Officer S.D. G.K. had not lodged a criminal complaint because that would have involved additional stress and his wife had not wanted them to go through this.

12.  The applicants cohabitee, S.Đ., stated, inter alia, that the applicant had come home at around midnight on 10 January 2014 and that she had observed swelling on his left eyelid. The applicant had said that he had been beaten by the police during questioning at the police station and that he had known the identity of one of the police officers involved, a certain S.D. The applicants cohabitee provided the internal investigation unit with photographs of the applicants face which she had taken one day after his release, in the evening of 11 January 2014. The photographs showed some swelling and redness around the applicants left eye and cheekbone.

13.  J.K. recounted, inter alia, that he had been in front of the police station when his son, G.K., had been released. He had noticed redness in the area of his sons cheekbone and skin abrasions on one of his legs. His son had also told him that he had been punched and ill-treated by the police, and that one of the police officers involved had been S.D.

14.  On 10 July 2014 the first-instance public prosecutors office rejected the applicants criminal complaint, finding that there were no grounds to suspect that a criminal offence subject to public prosecution had been committed. In so doing, it accepted the police officers version of events as fully credible (see paragraphs 19 and 20 below). It also noted that J.K. and the applicants cohabitee had not had any direct knowledge of what had happened in the police station.

15.  On 7 November 2014 the high public prosecutors office (Više javno tužilaštvo) in Novi Sad upheld this decision and its reasoning. It furthermore noted that the internal investigation unit, for its part, had been absolutely impartial in the performance of its duties. The first-instance public prosecutors office was therefore justified in concluding that there were no grounds to suspect that the officers in question, acting in an official capacity, had used force, threats or other inadmissible means with intent to extort a confession or any other statement from the applicant.

16.  On 8 January 2015 the applicant lodged a constitutional appeal (ustavna žalba). He described the alleged police abuse of 10 January 2014, submitted medical reports corroborating his allegations thereof, and maintained that such police conduct and the lack of a proper investigation in that regard, by the police as well as the public prosecution service, had clearly amounted to a breach of his right to physical and mental integrity as guaranteed under Article 25 of the Constitution (see paragraph 39 below). The applicant, in this context, also referred to his right to a fair trial, the prohibition of discrimination and the obligation to treat all detained persons with dignity, as guaranteed under Articles 32, 21 and 28 of the Constitution respectively. The applicant, lastly, complained about the public prosecutors ultimate rejection of his criminal complaint and his refusal to press charges against the police officers involved.

17.  On 9 June 2017 the Constitutional Court (Ustavni sud) dismissed the applicants appeal, finding that the applicant had essentially complained about the rejection of his complaint by the public prosecution service and that he had done so in connection with the right to a fair trial. However, given the legal nature and the content of those rejections, the Constitutional Court opined that they could not be considered as individual acts against which a constitutional appeal could be lodged on the basis of Article 170 of the Constitution (see paragraph 39 below). In particular, the court noted, inter alia, that a criminal complaint was merely an “initial step” aimed at clarifying the allegations in question and that as such it did not mean that criminal charges always had to follow. A prosecutorial rejection of a criminal complaint could not therefore amount to a breach of any of the rights and freedoms guaranteed by the Constitution.

  1. The facts as presented by the Government

18.  The Government disputed the applicants description of what had taken place on 10 January 2014, contained in paragraphs 45 and 10-13 above, and furnished additional details.

19.  In particular, they did so on the basis of the written statements prepared by Officers S.D. and N.A. on 15 January 2014 and the subsequent testimony provided by Officers S.D., N.A., G.R., M.Š., S.M. and G.C. between 21 and 25 March 2014 and as part of the investigation carried out by the internal investigation unit.

20.  According to these sources, on 10 January 2014 two police officers, S.M., and G.C., had approached the applicant and his friend, G.K., who were sitting on the bench in front of a building. They had done so because they could smell cannabis in the air. At the same time, Officer G.C. had noticed that the applicant had dropped something onto the ground. The officers had then asked the two men to show their identity cards. While searching them, Officer G.C. had found on the ground, next to the applicant, a plastic bag with dried plant matter resembling cannabis. On the applicants person, Officer G.C. had also found rolling paper used for making cigarettes. The officers had then taken the applicant and G.K. to the Novi Sad police station. While in the station, neither the applicant nor G.K. had been ill-treated. The applicant had not given a formal statement but had “informally” said that the plastic bag at issue was his and that he had thrown it away when he had seen the police officers approaching him.

21.  While in the police station, the officers had also provided the applicant with a seizure certificate in respect of the said plastic bag together with its contents, some 5 g in all, and the applicant had signed this document of his own free will. Following this, the applicant had been photographed and his fingerprints and palm prints had been taken by the police. The applicant had also been informed that the plastic bag and its contents would be sent for forensic examination and that if the examination confirmed that cannabis was in the bag, criminal charges would be pressed.

22.  The police likewise questioned G.K. on 10 January 2014 about the events which had taken place that evening. An official interview record was prepared and G.K. signed it. The document stated, inter alia, that G.K. had denied knowing anything about the plastic bag in question or its contents but noted that he had no objections as to the conduct of the police officers in question.

23.  On 30 January 2014 the first-instance public prosecutors office ordered that the said expert examination be carried out, and on 6 August 2014 the experts found that the substance in question was 4.23 g of cannabis.

  1. CRIMINAL CHARGES SUBSEQUENTLY BROUGHT AGAINST THE APPLICANT AND OTHER RELATED PROCEEDINGS

24.  On 22 July 2015 the applicant was questioned by the police on charges of unauthorised possession of narcotics. In the presence of counsel, the applicant stated that on 10 January 2014 the police had found a small plastic bag on the ground behind the bench where he and his friend had been sitting but that that bag did not belong to them. The applicant also stated that he had signed the seizure certificate issued in respect of the said bag under duress.

25.  Between 22 July 2015 and 11 March 2016 the first-instance public prosecutors office took statements from the applicant and G.K., as well as the police officers concerned, all of whom essentially repeated their respective accounts given earlier. In so doing, Officer G.C. reiterated that as he and his colleague had approached the applicant and his friend he had noticed that the applicant had lowered something onto the ground and that this turned out to be a plastic bag containing cannabis. Officer S.M. also largely repeated his earlier statement but specified, inter alia, that he remembered that the applicant and G.K. had been asked to show their identity cards and empty their pockets and that it was at this point that a small plastic bag had been dropped onto the ground by one of them.

26.  On 13 June 2016 the first-instance public prosecutors office indicted the applicant for the criminal offence of unauthorised possession of narcotics for personal use in connection with the events of 10 January 2014. The indictment stated, inter alia, that the applicant had hidden 4.23 g of cannabis in his underwear.

27.  On 30 January 2017 the Novi Sad Court of First Instance (Osnovni sud u Novom Sadu) found the applicant guilty and sentenced him to three months imprisonment, suspended for a period of one year. The court accepted the subsequently amended indictment to the effect that the applicant had been in possession of a plastic bag containing 4.23 g of cannabis and had then dropped it onto the ground when he had seen the police approaching. The court also admitted into evidence the seizure certificate and the experts opinion to the effect that the substance in the plastic bag had indeed been cannabis. Officers G.C. and S.M., who had arrested the applicant, essentially repeated in court their statements given earlier, adding, inter alia, that the plastic bag had been found on the ground very close to the applicants foot and that there had been no other objects there. The street lights had also been bright and the visibility had been good. Officer S.M., however, made no specific reference to at what point exactly and by whom the plastic bag had been dropped onto the ground. The applicant and G.K. likewise repeated their earlier statements, including their allegations of police abuse. The court ultimately concluded that there was adequate evidence that the applicant had been arrested while in possession of a banned substance, “accepted the officers account of the events in question”, especially in the absence of any reasons as to why they would otherwise have engaged in the planting of evidence, and dismissed the statements given by G.K. and the applicant as aimed at avoiding the latters criminal responsibility. The court added that it had not based its conclusions as to the applicants possession of cannabis on the seizure certificate itself but on the officers own testimony in that connection. It was hence irrelevant for those proceedings as to whether the seizure certificate had been signed under duress or not. Lastly, the court refused to admit into evidence the applicants criminal complaint, or the medical or any other evidence of police abuse allegedly suffered by applicant, since, inter alia, that too did not relate to the charges brought against him.

28.  On 2 March 2017 the applicant and his lawyer lodged separate appeals against this judgment, arguing, inter alia, that: (a) there was simply no evidence that the applicant had been in possession of a banned substance, as anyone could have left the bag in question in the public space where the applicant had been arrested; (b) it had never been established that the applicant had been a user of cannabis; (c) the officers statements themselves had not been consistent but had nevertheless been accepted by the court as decisive, while compelling statements which had been given by the applicant and G.K. had simply been ignored; (d) the seizure certificate itself had been signed under duress; (e) the evidence of the applicants ill-treatment by the police had not been admitted; and (f) the charges against the applicant had only been brought once the applicant had lodged his criminal complaint against the officers who had abused him.

29.  On 11 July 2017 the Novi Sad High Court (Viši sud u Novom Sadu) upheld the judgment rendered at first instance as well as its reasoning.

30.  On 9 November 2017 the Supreme Court of Cassation (Vrhovni kasacioni sud) rejected the applicants further request for the protection of legality (zahtev za zaštitu zakonitosti) lodged against the High Courts judgment of 11 July 2017. In its reasoning the Supreme Court of Cassation noted, inter alia, that the fact that the applicant had been in possession of cannabis had been established on the basis of the police officers testimony and “not solely based on” the seizure certificate. According to the Supreme Court of Cassation, it was therefore obvious that even in the absence of the said written evidence the same judgment would have been rendered.

31.  In the meantime, on 24 August 2017, the applicant lodged an appeal with the Constitutional Court. He relied on the arguments already raised earlier in the course of the criminal proceedings, arguing that all that had, inter alia, amounted to breach of his right to a fair trial.

32.  On 12 October 2018 the Constitutional Court dismissed the appeal, endorsing the reasoning of the criminal courts. In addition, it explained that it was not its role to review the case as yet another appellate court but to ascertain whether there had been a breach of the rights and freedoms enshrined in the Constitution. In the present case, the Constitutional Court concluded that there had been none.

33.  On 5 November 2019 the Ministry of Internal Affairs (Ministarstvo unutrašnjih poslova) issued a decision on the applicants rehabilitation, given that the applicant had not had any convictions before the judgment of 30 January 2017, and, furthermore, that he had not committed any new criminal offences thereafter.

  1. CIVIL PROCEEDINGS BROUGHT BY THE APPLICANT

34.  In his written submissions of 22 September 2019 the applicant informed the Court of the civil proceedings which he had brought in connection with his alleged police abuse of 10 January 2014.

35.  In particular, on 9 January 2017 the applicant lodged a claim against the respondent State and its Ministry of Internal Affairs, seeking compensation for the non-pecuniary damage suffered on that occasion.

36.  The respondent State, in its written response (odgovor na tužbu), contested the applicants claim, adding that it was important to note the extent to which the applicant had contributed to the “occurrence of the damage” in question.

37.  On 27 September 2017 the Novi Sad Court of First Instance ruled in favour of the applicant and ordered the respondent to pay him 80,000 Serbian dinars (RSD) for the physical pain suffered and RSD 100,000 for the fear endured as a consequence of the police ill-treatment (some 670 euros (EUR) and EUR 835 respectively) as well as another RSD 72,500 (approximately EUR 605) on account of the costs and expenses, all with statutory interest. In its reasoning, inter alia, the court accepted the applicants allegations of police abuse, including that he had signed the seizure certificate owing to the ill-treatment in question, and stated that all this had amounted to a breach of his constitutional rights as well as his rights and freedoms guaranteed by ratified international treaties, including the right to be treated with dignity and not to be subjected to violence while in police custody or to have his statement extorted. The issue of the “applicants contribution to the occurrence of the damage in question”, as raised by the respondent, was deemed by the court as immaterial since the fact that the applicant had been suspected of having committed a crime could not have justified his abuse. In any event, there was no evidence that the applicant had done anything that could have justified the use of force against him. Lastly, the court noted that in the meantime the applicant had been convicted of the offence of unauthorised possession of narcotics but that that was a separate issue and had no bearing on its ruling as regards the pain and fear suffered by him as a consequence of the police ill-treatment in question.

38.  On 25 April 2018, following appeals lodged by the parties, the Novi Sad Appeals Court (Apelacioni sud) upheld this judgment and its reasoning, but reduced the damages for the fear endured by the applicant and the costs and expenses incurred to RSD 70,000 and RSD 60,500 (approximately EUR 590 and EUR 510, respectively). It further decided that no statutory interest had to be paid in respect of the costs and expenses awarded.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK

  1. CONSTITUTION OF THE REPUBLIC OF SERBIA (USTAV REPUBLIKE SRBIJE, PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE REPUBLIC OF SERBIA – OG RS – No98/06)

39.  The relevant provisions read as follows:

Article 25

“1. Everyones physical and mental integrity shall be inviolable.

2. Nobody may be subjected to torture, inhuman or degrading treatment or punishment, nor subjected to medical and other experiments without their free consent.”

Article 170

“A constitutional appeal may be lodged against individual decisions or actions of State bodies or organisations exercising delegated public powers which violate or deny human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies for their protection have already been exhausted or have not been prescribed.”

  1. CONSTITUTIONAL COURT ACT (ZAKON O USTAVNOM SUDU, PUBLISHED IN OG RS No109/07, AMENDMENTS PUBLISHED IN OG RS Nos99/1118/1340/15 AND 103/15)

40.  Article 84 § 1 provides that a constitutional appeal may be lodged within a period of thirty days as of the date of receipt of the individual decision in question or the date when the impugned actions took place.

  1. CONSTITUTIONAL COURTS OPINION OF 30 OCTOBER 2008 AND 2 APRIL 2009

41.  The Constitutional Court is, under Article 170 of the Constitution (see paragraph 39 above above), also entitled to rule on a constitutional appeal if no other legal remedy has been prescribed, meaning if “judicial protection has been excluded” or if “no other legal redress has been provided”.

42.  The Constitutional Court ruled that the deadline for the submission of a constitutional appeal, as set out in Article 84 § 1 of the Constitutional Court Act (see paragraph 40 above), started running, inter alia, as follows: (a) on the date of receipt of the impugned decision adopted in respect of the last remedy pursued; (b) as regards an impugned action, on the date when the action in question had been taken or had ceased; and (c) with respect to an impugned omission, depending on the specific circumstances of the case as well as the conduct of the appellant and the authority at issue.

  1. CONSTITUTIONAL COURTS CASE-LAW

43.  In decisions Už-788/09, Už-10465/13, Už-8236/17 and Už-9113/17, of 29 September 2011, 7 April 2015, 26 September 2018 and 8 November 2018, respectively, decisions Už-10036/17, Už-10356/17, Už-10400/17, all adopted on 27 November 2018, and decisions Už-5336/16 and Už-8201/16, both rendered on 24 December 2018, the Constitutional Court, dismissed, inter alia, the appellants complaints concerning the rejection of their respective criminal complaints by the public prosecution service on the basis that a criminal complaint was merely an “initial step” aimed at clarifying the allegations in questions and that as such it did not mean that criminal charges always had to follow. The Constitutional Court therefore held that a prosecutorial rejection of their criminal complaints, lodged in various contexts albeit not in the context of police abuse, could not amount to a breach of any of the rights and freedoms guaranteed by the Constitution.

44.  In decision Už-3361/16 of 14 November 2018 the appellants complaint of ill-treatment by the police was dismissed as belated, having been lodged more than thirty days after the alleged abuse had taken place. At the same time, the appellants related complaint concerning the rejection of his criminal complaint by the public prosecution service after that was dismissed on the same basis as described in paragraph 43 above in fine.

  1. CONSTITUTIONAL COURTS DECISION UŽ-4100/11 OF 10 JULY2013

45.  In this decision the Constitutional Court found, inter aliaa substantive and a procedural violation of the appellants right not to be subjected to inhuman treatment within the meaning of Article 25 of the Constitution (see paragraph 39 above), ordered an effective investigation into the ill-treatment perpetrated by prison guards and awarded the appellant EUR 1,000 for the non-pecuniary damage suffered in that connection. In the appellants constitutional appeal he had complained of the abuse carried out by State agents and the subsequent failure of the relevant authorities to carry out an effective official investigation.

  1. CRIMINAL CODE (KRIVIČNI ZAKONIK, PUBLISHED IN OG RS No. 85/05, AMENDMENTS PUBLISHED IN OG RS Nos88/05107/0572/09111/09121/12104/13 AND 108/14)

46.  The relevant provisions read as follows:

122 §§ 1 and 4 (Slight Bodily Harm)

“1. Whoever inflicts slight bodily harm on or causes minor health impairment to another, shall be punished with a fine or imprisoned for up to one year.

...

4. The offence referred to in paragraph 1 of this Article may be prosecuted on the basis of a private [criminal] action ... [brought by the victim personally].”

Article 136 (Extortion of a Statement)

“1. Whoever acting in an official capacity uses force or threat[s] or other inadmissible means ... with intent to extort a confession or another statement from an accused, a witness, an expert witness or another person, shall be punished with imprisonment of from three months to five years.

2. If the extortion of a confession or of a statement is aggravated by extreme violence or if the extortion of a statement results in particularly serious consequences for the accused in a criminal case, the offender shall be punished with imprisonment of from two to ten years.”

  1.          CODE OF CRIMINAL PROCEDURE (ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU, PUBLISHED IN OG RS No72/11, AMENDMENTS PUBLISHED IN OG RS Nos101/11121/1232/1345/13 AND 55/14)

47.  Article 9 prohibits, inter alia, any use of torture, inhumane and degrading treatment, or of force, threats and/or coercion, with the aim of extorting a confession or any other statement from the accused or another person taking part in the proceedings.

48.  Articles 5, 6 and 51 taken together provide, inter alia, that for criminal offences which are subject to prosecution ex proprio motu, such as, for example, the offence of extortion of a confession, the authorised prosecutor is the public prosecutor personally. The said officials authority to decide whether to press charges, however, is bound by the principle of legality which requires that he or she must act whenever there is a reasonable suspicion that a crime subject to prosecution ex propriu motu has been committed. Should the public prosecutor dismiss a criminal complaint lodged in respect of such an offence, he or she must inform the victim of this decision, who may then lodge an objection with the immediately higher public prosecutor, within eight days as of the date of notification. The immediately higher prosecutor may reject or accept the objection but no appeal or objection is allowed against that decision. Should the immediately higher public prosecutor decide to accept the objection, he or she must issue a mandatory instruction to the competent public prosecutor to start a prosecution or continue therewith.

  1.        POLICE ACT (ZAKON O POLICIJI, PUBLISHED IN OG RS No101/05, AMENDMENTS PUBLISHED IN OG RS Nos63/0992/11 AND 64/15)

49.  Articles 171 and 178 provided, inter alia, that the internal investigation unit was directed by its head, who in turn regularly reported on the units work to the Minister of Internal Affairs personally. The latter also issued mandatory instructions, directives and orders to the internal investigation unit as regards the performance of its duties.

50.  This Act was repealed and replaced by other legislation in 2016.

  1. OBLIGATIONS ACT (ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA, PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE SOCIALIST FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA – OG SFRY – No29/78, AMENDMENTS PUBLISHED IN OG SFRY Nos39/8545/89 AND 57/89, AND IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA No. 31/93)

51.  Article 200 provides, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of his or her reputation, personal integrity, liberty or of his or her other personal rights (prava ličnosti) is entitled to seek financial compensation.

52.  Article 172 § 1 provides that a legal entity (pravno lice), which includes the State, is liable for any damage caused by one of “its bodies” to a “third person”.

THE LAW

  1. JOINDER OF THE APPLICATIONS

53.  Given the similar factual and legal background of the present applications, the Court decides to order their joinder pursuant to Rule 42 § 1 of the Rules of Court.

  1. THE GOVERNMENTS PRELIMINARY OBJECTION AS REGARDS THE ALLEGED ABUSE OF THE RIGHT OF PETITION

54.  The Government noted, in their observations of 22 October 2019, that the applicant had failed to inform the Court, from the outset of the proceedings before it, that he had obtained compensation before the civil courts for the alleged police ill-treatment, and maintained that he had thus abused his right of individual application, within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention.

55.  The Court reiterates that an application may be rejected as abusive under Article 35 § 3 of the Convention if, among other reasons, it was knowingly based on untrue facts and false declarations (see, for example, Miroļubovs and Others v. Latvia, no. 798/05, § 63, 15 September 2009; Centro Europa 7 S.r.l. and Di Stefano v. Italy [GC], no. 38433/09, § 97, ECHR 2012; and Gross v. Switzerland [GC], no. 67810/10, § 28, ECHR 2014). The submission of incomplete and thus misleading information may also amount to an abuse of the right of application, especially if the information concerns the very core of the case and no sufficient explanation has been provided for the failure to disclose that information (see Hüttner v. Germany (dec.), no. 23130/04, 19 June 2006; Kowal v. Poland (dec.), no. 2912/11, 18 September 2012; and Gross, cited above, § 28). However, even in such cases, the applicants intention to mislead the Court must always be established with sufficient certainty (see Al-Nashif v. Bulgaria, no. 50963/99, § 89, 20 June 2002; Melnik v. Ukraine, no. 72286/01, §§ 58-60, 28 March 2006; and Nold v. Germany, no. 27250/02, § 87, 29 June 2006).

56.  Turning to the present case, the Court notes that the applicant lodged his first application, no. 73313/17, on 7 October 2017 and did not mention on that occasion the civil proceedings which he had brought regarding the alleged police ill-treatment of 10 January 2014 (see paragraphs 35-38 above). Following the Courts decision to give notice of this application to the Government and the submission of the Governments written comments of 8 July 2019 in reply, in his own written submissions of 22 September 2019 the applicant informed the Court, for the first time, of the course and outcome of the civil proceedings in question (see paragraph 34 above). The said proceedings themselves had lasted from 9 January 2017 to 25 April 2018, which meant that they were pending when the applicant lodged application no. 73313/17 with the Court. In those circumstances, the Court notes that the applicant indeed failed to inform it at the outset of all of the relevant facts concerning his complaints raised in application no. 73313/17. He did, however, do so subsequently, on 22 September 2019, of his own motion and despite the absence of any objection raised by the Government in this regard in their submissions of 8 July 2019. The Court therefore concludes that while admittedly the applicant should have mentioned the relevant facts regarding the civil suit from the very beginning of the proceedings before it, there is no evidence that he intended to “mislead the Court” in that connection (see paragraph 55 above in fine).

57.  It follows that the Governments preliminary objection must be dismissed.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 3 OF THE CONVENTION

58.  The applicant complained, under Articles 3 and 14 of the Convention, as well as under Article 1 of Protocol No. 12, of having been ill-treated while in police custody, as well as of the respondent States subsequent failure to conduct an effective official investigation in that regard.

59.  The Court, being the master of the characterisation to be given in law to the facts of the cases before it (see, among many other authorities, Radomilja and Others v. Croatia [GC], nos. 37685/10 and 22768/12, §§ 114 and 126, 20 March 2018), considers that the above complaints fall to be examined under Article 3 of the Convention, which reads as follows:

“No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment.”

  1. Admissibility
    1. The applicants victim status

60.  The Government maintained that given the outcome of the civil proceedings, the applicant could no longer claim to be a victim of the violation alleged (see paragraphs 35-38 above).

61.  The applicant made no comments in this regard.

62.  The issue of whether the applicant may still claim to be a victim of a violation of Article 3 of the Convention in respect of his alleged illtreatment is closely linked to the substance of his complaints under this provision and should, as such, more appropriately be examined at the merits stage. The Court therefore decides to join this objection to the merits of the applicants complaints (see Shestopalov v. Russia, no. 46248/07, § 40, 28 March 2017).

  1. Exhaustion of domestic remedies

(a)   The parties submissions

63.  The Government argued that the applicant had failed to comply with the exhaustion requirement within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention.

64.  In the first place, according to the Government, the applicant should, following the rejection of his criminal complaint, have lodged a further private criminal action for the offence of slight bodily harm, an offence which corresponded more closely to the actual nature of the injuries allegedly sustained by him than the offence referred to in his own criminal complaint. The charges for slight bodily harm could, furthermore, have been brought by the applicant personally, without any involvement on the part of the public prosecution service, and would have resulted in a meritorious adjudication of his police abuse-related allegations by a court of law (see paragraph 46 above).

65.  In addition or in the alternative, the Government endorsed the reasoning of the Constitutional Courts decision of 9 June 2017 (see paragraph 17 above) and referred to other relevant case-law on the issue (see paragraph 43 above). According to the Government, however, the applicant should instead have lodged his constitutional appeal within a period of thirty days of when the alleged police ill-treatment had taken place, notwithstanding the, at that time, still ongoing preliminary criminal investigation triggered by his own criminal complaint. In support of this contention the Government referred to a single decision adopted by the Constitutional Court on 14 November 2018, as well as the said courts earlier opinion on the matter (see paragraphs 4441 and 42 above, in that order). In any event, the Government submitted that the applicant had also failed to properly raise his complaints before the Constitutional Court since in his appeal lodged therewith he had essentially complained about the violation of his right to a fair trial, having been dissatisfied with the fact that no criminal proceedings had been instituted against the police officers concerned.

66.  The applicant maintained that he had complied with the exhaustion requirement by properly making use of the relevant criminal and constitutional remedies.

(b)   The Courts assessment

(i)      As regards the private criminal action

67.  The Court considers that this matter goes to the very heart of the question of whether the applicant suffered a procedural violation of Article 3 and should, as such, more appropriately be examined at the merits stage. It therefore decides to join this objection to the merits of the applicants complaint (see, mutatis mutandisLakatoš and Others v. Serbia, no. 3363/08, § 57, 7 January 2014, and Gjini v. Serbia, no. 1128/16§§ 64-67, 15 January 2019).

(ii)     As regards the constitutional complaint

(1)   General principles

68.  The Court reiterates that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 of the Convention obliges those seeking to bring a case against a State before the Court to firstly use the remedies provided by the national legal system. Consequently, States are dispensed from answering for their acts before an international body before they have had an opportunity to put matters right domestically (see Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 70, 25 March 2014).

69.  As regards legal systems which provide constitutional protection for fundamental human rights and freedoms, such as the one in Serbia, it is incumbent on the aggrieved individual to test the extent of that protection (see, inter aliaVinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and 30 others, § 51, 1 December 2009).

70.  It is not necessary for the Convention right to be explicitly raised in domestic proceedings provided that the complaint is raised at least in substance (see Castells v. Spain, 23 April 1992, § 32, Series A no. 236; Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 66, Reports of Judgments and Decisions 1996-IV; and Vučković, cited above, § 72). The applicants must, however, comply with the applicable rules and procedures of domestic law, failing which their application is likely to fall foul of the condition laid down in Article 35 § 1 (see, for example, Cardot v. France, 19 March 1991, § 34, Series A no. 200; Akdivar, cited above, § 66; and Vučković, cited above, § 72).

71.  The Court has, however, also frequently underlined the need to apply the exhaustion rule with some degree of flexibility and without excessive formalism (see Ringeisen v. Austria, 16 July 1971, § 89, Series A no. 13; Akdivar and Others, cited above, § 69; and Vučković, cited above, § 76). It would, for example, be unduly formalistic to require the applicants to exercise a remedy which even the highest court of their country would not oblige them to exhaust (see D.H. and Others v. the Czech Republic [GC], no. 57325/00, §§ 117 and 118, ECHR 2007IV).

72.  As regards the burden of proof, it is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time. Once this burden has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see McFarlane v. Ireland [GC], no. 31333/06, § 107, 10 September 2010, and Vučković, cited above, § 77).

73.  The issue whether domestic remedies have been exhausted is normally determined by reference to the date when the application was lodged with the Court (see Baumann v. France, no. 33592/96, § 47, ECHR 2001V (extracts)). This rule, however, is subject to exceptions which may be justified by the specific circumstances of each case (see, for example, Nogolica v. Croatia (dec.), no. 77784/01, ECHR 2002VIII, and Golubović and Others v. Serbia (dec.), no. 10044/11 and 8 others, 17 September 2013).

(2)   Application of these principles to the present case

74.  Turning to the present case and in view of the above, the Court notes that on 8 January 2015 the applicant lodged a constitutional appeal. In this appeal, inter alia, he described the alleged police abuse of 10 January 2014, submitted medical reports corroborating his allegations, and maintained that such police conduct, as well as the lack of a proper investigation in this regard thereafter, amounted to a breach of his right to physical and mental integrity (see paragraphs 16 and 39 above). In those circumstances, the Court cannot but conclude that the applicant properly raised the substance of his Article 3 complaints before the Constitutional Court (see paragraph 70 above; see also Gjini, cited above § 63).

75.  As regards the Governments contention that the applicant should have lodged his constitutional appeal within a period of thirty days as of when the alleged police ill-treatment had taken place, the Court notes that they referred to a single decision of the Constitutional Court in support of that argument and that the decision itself had only been adopted more than a year after the applicant had already lodged his application with the Court (see paragraphs 44 and 73 above).

76.  Furthermore, in its decision of 9 June 2017 the Constitutional Court dismissed the applicants appeal on the basis that a criminal complaint was merely an “initial step” aimed at clarifying the allegations of police abuse in question and that as such it did not mean that criminal charges always had to ensue. A prosecutorial rejection of a criminal complaint was thus deemed as not amounting to a breach of any of the rights and freedoms guaranteed by the Constitution (see paragraph 17 above). That being so, the Court notes that the Constitutional Court did not reject the applicants appeal as belated, and considers that it would therefore be unduly formalistic to require the applicant to have exercised a remedy in a manner in which even the highest court of his country did not require him to follow (see, mutatis mutandis, paragraph 71 above; see also, mutatis mutandisDragan Petrović v. Serbia, no. 75229/10, §§ 55 and 57, 14 April 2020). In any event, while it is apparent from the Constitutional Courts opinion of 30 October 2008 and 2 April 2009 that, under Article 170 of the Constitution, the said court is also able to rule directly on a constitutional appeal if no other legal remedy has been prescribed, meaning if “judicial protection has been excluded” or if “no other legal redress has been provided” (see paragraph 41 above), this was simply not the case in the applicants situation.

77.  Lastly, the Court considers, without intending to question the power of the Constitutional Court to interpret its own admissibility criteria, that in a situation such as the one in the present case, where a preliminary criminal investigation triggered by an appellants own criminal complaint was still ongoing, the requirement to lodge a constitutional appeal within a period of thirty days as of the alleged ill-treatment might have the effect of diminishing the importance of criminal redress, despite it being the only avenue capable of leading to the identification and punishment of the alleged abusers (see, mutatis mutandis, paragraph 105 below).

78.  In view of the foregoing, the Court considers that the Governments objection to the effect that the applicant failed to properly make use of the constitutional appeal procedure, within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention, must be rejected.

  1. Other grounds of inadmissibility

79.  The Court furthermore notes that the applicants complaints are neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. They must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. Whether the applicant was subjected to ill-treatment proscribed by Article 3 of the Convention

(a)   The parties submissions

(i)      The applicant

80.  The applicant reaffirmed his complaint to the effect that he had been abused by the police, as evidenced by the relevant medical documentation, photographs and witness testimony.

(ii)     The Government

81.  The Government maintained that there was no evidence that the applicant had been subjected to ill-treatment on the part of the police.

82.  In particular, the applicant had been medically examined, for the first time, almost two days after his stay in the police station (see paragraphs 4 and 6 above). It was therefore perfectly possible that his injuries could have been sustained in a situation excluding any police involvement.

83.  As regards the photographs provided by the applicants cohabitee, they had likewise been taken, according to the latters own statement, one day after the alleged ill-treatment had occurred (see paragraph 12 above). In fact, however, there was no objective corroboration of that assertion, meaning that the photographs in question could have been taken even later. Regardless, it remained unclear why the applicant had not been photographed as soon as he had returned home from the police station.

84.  None of the individuals who had been personally involved in the incident had confirmed the applicants allegations of police abuse, except for G.K. in his later statements. The same witness, however, when first questioned by the police had declared that he had no objections in respect of the officers conduct (see paragraph 22 above). Furthermore, while G.K. had subsequently claimed that he too had been ill-treated by the police, he had never lodged a criminal complaint in that connection or obtained any medical evidence in support of his allegations.

85.  While in the police station, the applicant had not been subjected to any formal questioning. He had only been issued with a seizure certificate and he had signed it even though this had not been a legal requirement (see paragraph 21 above). The seized substance itself had then been sent for an expert examination, depending on the outcome of which charges against the applicant would or would not have been pressed (ibid.). Since the probative value of the seizure certificate in any subsequent criminal proceedings would not have depended on the applicants signature, there would have been no reason for the police to have used force against him in order to obtain it. Moreover, it was difficult to imagine why the applicant would have been photographed by the police immediately after his alleged abuse by them.

86.  In view of the above, the Government maintained that the applicant had not proved that he had been injured at the time of his release from police custody. The respondent State was therefore not under an obligation to provide a convincing explanation as to how any of the injuries in question might have been caused.

87.  Lastly, the Government noted that the domestic civil courts had awarded the applicant compensation in connection with the alleged police abuse (see paragraphs 37 and 38 above). They maintained, however, that this could not be taken to “automatically mean” that there had also been a violation of Article 3 of the Convention.

(b)   The Courts assessment

(i)      General principles

88.  The Court reiterates that Article 3 of the Convention must be regarded as one of the most fundamental provisions of the Convention and as enshrining core values of the democratic societies making up the Council of Europe (see, for example, Pretty v. the United Kingdom, no. 2346/02, § 49, ECHR 2002-III, and Ilias and Ahmed v. Hungary [GC], no. 47287/15, § 124, 21 November 2019). In contrast to the other provisions of the Convention, it is cast in absolute terms, without exception or proviso, or the possibility of derogation under Article 15 of the Convention (see, inter aliaChahal v. the United Kingdom, judgment of 15 November 1996, § 79, Reports 1996-V, and Rooman v. Belgium [GC], no. 18052/11, § 141, 31 January 2019).

89.  According to the Courts settled case-law, ill-treatment must attain a minimum level of severity if it is to fall within the scope of Article 3. The assessment of this minimum level of severity is relative; it depends on all the circumstances of the case, such as the duration of the treatment, its physical and mental effects and, in some cases, the sex, age and state of health of the victim (see, among other authorities, Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, § 88, ECHR 2010; Price v. the United Kingdom, no..33394/96, § 24, ECHR 2001-VII; Jalloh v. Germany [GC], no. 54810/00, § 67, 11 July 2006; and Z.A. and Others v. Russia [GC], nos. 61411/15 and 3 others, § 181, 21 November 2019).

90.  Treatment has been held by the Court to be “inhuman” because, inter alia, it was premeditated, applied for hours at a stretch and caused either actual bodily injury or intense physical and mental suffering (see Labita v. Italy [GC], no. 26772/95, § 120, ECHR 2000IV). Treatment has been considered “degrading” when it was such as to arouse in its victims feelings of fear, anguish and inferiority capable of humiliating and debasing them and possibly breaking their physical or moral resistance (see Hurtado v. Switzerland, 28 January 1994, Commission report, § 67, Series A no. 280, and Wieser v. Austria, no. 2293/03, § 36, 22 February 2007). Slapping by police officers has likewise been deemed to go beyond the threshold of Article 3 (see Bouyid v. Belgium [GC], no. 23380/09, §§ 102-112, ECHR 2015), as was constant mental anxiety caused by the threat of physical violence and the anticipation of such (see Rodić and Others v. Bosnia and Herzegovina, no. 22893/05, § 73, 27 May 2008).

91.  Where an individual is deprived of his or her liberty or, more generally, is confronted with law-enforcement officers, any recourse to physical force which has not been made strictly necessary by the persons conduct diminishes human dignity and is in principle an infringement of the right set forth in Article 3 of the Convention (see Bouyid, cited above, § 100). The Court emphasises that the words “in principle” cannot be taken to mean that there might be situations in which such a finding of a violation is not called for, because the above-mentioned severity threshold has not been attained. Any interference with human dignity strikes at the very essence of the Convention. For that reason any conduct by law-enforcement officers vis-à-vis an individual which diminishes human dignity constitutes a violation of Article 3 of the Convention. That applies in particular to their use of physical force against an individual where it is not made strictly necessary by his conduct, whatever the impact on the person in question (ibid., § 101).

92.  Persons in custody are in a vulnerable position and the authorities are under an obligation to account for their treatment. Where an individual is taken into police custody in good health but is found to be injured at the time of release, it is incumbent on the State to provide a plausible explanation of how those injuries were caused, failing which a clear issue arises under Article 3 of the Convention (see, among many other authorities, Selmouni v. France [GC], no. 25803/94, § 87, ECHR 1999V). While it is not, in principle, the Courts task to substitute its own assessment of the facts for that of the domestic courts, the Court is nevertheless not bound by the domestic courts findings in this regard (see, for example, Ribitsch v. Austria, 4 December 1995, § 32, Series A no. 336). In assessing evidence, the Court has generally applied the standard of proof “beyond reasonable doubt” (see Ireland v. the United Kingdom, 18 January 1978, § 161, Series A no. 25). However, such proof may follow from the coexistence of sufficiently strong, clear and concordant inferences or of similar unrebutted presumptions of fact (see, for example, Salman v. Turkey [GC], no. 21986/93, § 100, ECHR 2000-VII).

(ii)     Application of these principles to the present case

93.  By 25 April 2018 the Court of First Instance and the Appeals Court ruled in favour of the applicant. The respondent State was ordered to pay compensation for his ill-treatment by the police on 10 January 2014. In their reasoning both courts fully accepted the events as presented by the applicant and stated that his abuse amounted to a breach of his constitutional rights, as well as his rights and freedoms guaranteed by ratified international treaties (see paragraphs 37 and 38 above).

94.  The above findings by the domestic courts are in themselves sufficient for the Court to conclude that the alleged ill-treatment has been adequately proven and, hence, for it to establish a substantive violation of Article 3 of the Convention. Moreover, the findings of the domestic courts are also supported by the evidence submitted before the Court and it therefore finds no reason to depart from them. The Court, however, deems it important, in this context, to express its views on a number of related issues.

95.  For example, the applicant and G.K. consistently claimed that the former had been ill-treated by the police. The applicant himself maintained that during his questioning at the police station he had repeatedly been punched in the head and the abdomen and that, at one point, he had even been forced to remove his clothes (see paragraphs 51016242527 and 28 above). G.K., the witness who had also been arrested on the same occasion, stated that he had seen a police officer punch the applicant in the head (see paragraphs 1125 and 27 above). The applicants cohabitee, S.Đ., furthermore recalled that when the applicant had come home at around midnight on 10 January 2014 she had observed swelling on his left eyelid. The applicant had told her that he had been beaten by the police during his detention at the police station. The applicants cohabitee subsequently provided the investigating authorities with photographs of the applicants face which she had taken one day after his release, in the evening hours of 11 January 2014. The photographs showed some swelling and redness around the applicants left eye and cheekbone (see paragraph 12 above).

96.  In terms of medical evidence, on 12 January 2014, at around 1.30 p.m., the applicant went to the accident and emergency unit of the Vojvodina Clinical Centre. The doctor who examined him diagnosed a contusion of the head and face, as well as a contusion of the left eyeball. On the same day an ophthalmologist in the Vojvodina Clinical Centre, found that the applicant had suffered corneal erosion. Lastly, on 14 January 2014 the applicant was examined by an ophthalmologist and a neuropsychiatrist in the Novi Sad Health Centre. The ophthalmologist diagnosed mild hyperaemia and an issue with the epithelium of the cornea, while the neuropsychiatrist concluded that the applicant had suffered from a reaction to a severely stressful situation and an “adaptation disorder” (see paragraph 6 above).

97.  While there was, admittedly, some delay between the police abuse alleged by the applicant and the time when the supporting medical documents and photographs were obtained by him (see paragraphs 46 and 12 above), the fact remains that G.K. repeatedly confirmed that he had personally seen the applicants ill-treatment (see paragraphs 1125 and 27 above). Despite him being the applicants friend and not having lodged a criminal complaint of his own for the police ill-treatment which he personally had allegedly suffered, it cannot be said, in the Courts view, that this in and of itself was sufficient for his statement to be disregarded as biased. In any event, G.K. maintained that he had not lodged a criminal complaint because this would have meant additional stress for his wife and himself (see paragraph 11 above).

98.  Furthermore, the Court notes that the applicants signature on the seizure certificate does not, clearly, exclude the possibility that it was obtained under duress, which is in fact exactly what the applicant has claimed and what the civil courts themselves accepted when ruling in his favour (see paragraphs 537 and 38 above). Similarly, given G.K.s allegations of his own abuse by the police, it would seem unrealistic to expect that shortly after the alleged ill-treatment had occurred he would have had the possibility to freely object to it and have that recorded by the police themselves in a written document (see paragraphs 11 and 22 above).

99.  In any event, the Government offered no alternative explanation as to how the applicant might have sustained the injuries in question, that is other than through the police abuse alleged. Ultimately, the civil courts considered all of the above and held that the applicant had been ill-treated by the police and that he had also signed the seizure certificate under duress.

100.  In view of the foregoing, as well as its relevant case-law on the matter, the Court cannot but accept that the applicants ill-treatment at the hands of the police on 10 January 2014 has been established, including the fact that he signed the seizure certificate as a consequence thereof. In addition to that, the Court considers that having regard to all of the relevant circumstances of the case the ill-treatment suffered by the applicant must be classified as inhuman and degrading.

  1. Whether the authorities carried out an effective investigation within the meaning of Article 3 of the Convention

(a)   The parties submissions

101.  The applicant reaffirmed his complaint that the respondent State had failed to conduct an effective and independent official investigation in respect of the police ill-treatment in question.

102.  The Government maintained that the investigation procedure, carried out by the public prosecution service and the internal investigation unit, had been thorough, effective, independent and prompt. In particular, it had been completed within a period of no more than six months, during which time all of the persons involved in the incident, including the officers, had been identified and questioned (see paragraphs 9-15 and 18-22 above). Furthermore, the internal investigation unit had been hierarchically and institutionally independent of the Novi Sad police, whose officers had allegedly abused the applicant. Notably, the head of the unit had been the Assistant Minister of Internal Affairs and as such had reported to the Minister of Internal Affairs, while the employees of the unit had been subordinated to the heads and deputy heads of the various departments within it (see paragraph 49 above). The internal investigation unit had four offices, one of which was in Novi Sad, but even this office had not been spatially connected to the Novi Sad police. Lastly, the Government reiterated that the obligation to carry out an investigation within the meaning of Article 3 of the Convention was one of means to be employed and not of results to be achieved, which meant that not every investigation had to lead to an indictment and a conviction.

(b)   The Courts assessment

(i)      General principles

103.  The Court reiterates that where a person raises an arguable claim or makes a credible assertion that he or she has suffered treatment contrary to Article 3 at the hands of State agents, that provision, read in conjunction with the general duty under Article 1 of the Convention to “secure to everyone within their jurisdiction the rights and freedoms defined in ... [the] Convention”, requires by implication that there should be an effective official investigation (see, among many authorities, Assenov and Others v. Bulgaria, 28 October 1998, § 102, Reports 1998VIII; Labita, cited above, § 131; Bouyid, cited above, § 124; and Almaši v. Serbia, no. 21388/15, § 60, 8 October 2019).

104.  Whatever the method of investigation, the authorities must act as soon as an official complaint has been lodged. Even when, strictly speaking, no complaint has been made, an investigation must be started if there are sufficiently clear indications that ill-treatment has been used (see, for example, Stanimirović v. Serbia, no. 26088/06, § 39, 18 October 2011, and Almaši, cited above, § 61).

105.  The Court has also held that the investigation should be capable of leading to the identification and – if appropriate – punishment of those responsible. If not, the general legal prohibition of torture and inhuman and degrading treatment and punishment would, despite its fundamental importance, be ineffective in practice and it would be possible in some cases for State agents to abuse the rights of those within their control with virtual impunity (see Labita, cited above, § 131). The investigation must also be thorough: the authorities must always make a serious attempt to find out what happened and should not rely on hasty or ill-founded conclusions to close their investigation or as the basis of their decisions. Furthermore, the investigation must be prompt and independent. Lastly, it must afford a sufficient element of public scrutiny to secure accountability. While the degree of public scrutiny required may vary, the complainant must be afforded effective access to the investigatory procedure in all cases (see Batı and Others v. Turkey, nos. 33097/96 and 57834/00, § 137, ECHR 2004-IV; Krsmanović v. Serbia, no. 19796/14, § 74, 19 December 2017; and Almaši, cited above, § 62).

(ii)     Application of these principles to the present case

106.  Having already found that the applicant suffered inhuman and degrading treatment at the hands of the police (see paragraph 100 above), the Court considers that his complaint in that connection was also sufficiently credible so as to require an effective official investigation.

107.  The Court furthermore observes a somewhat inconsistent approach to the assessment of evidence by the national prosecuting authorities in dealing with the applicants allegations of police ill-treatment. Notably, the public prosecutors office mostly based its conclusions on the statements given by the police officers involved in the incident and discounted the testimony offered by G.K. and the applicant personally, apparently because they reflected their subjective opinions and constituted an accusation against the officers in question (see paragraphs 14 and 15 above). At the same time, however, the domestic prosecuting authorities accepted the credibility of the police officers statements, without giving a sufficiently convincing explanation and despite the fact that those statements might also have been subjective and aimed at evading the latters criminal liability. The Court considers in this regard that the credibility of the police officers statements should also have been properly questioned, particularly in view of the existing medical and other evidence regarding the applicants injuries and given that the investigation itself was supposed to establish whether those very officers were criminally liable for the applicants purported ill-treatment (see, mutatis mutandisOgnyanova and Choban v. Bulgaria; no. 46317/99, § 99, 23 February 2006; Antipenkov v. Russia, no. 33470/03, § 69, 15 October 2009; and Mikiashvili v. Georgia, no. 18996/06, §§ 82 and 83, 9 October 2012).

108.  Having regard to the above, the Court concludes that the respondent State did not carry out an effective official investigation into the applicants credible allegations of police abuse.

  1. Whether the applicant lost his victim status and whether he should have made use of a private criminal action

109.  The Court reiterates that the word “victim” in the context of Article 34 of the Convention denotes the person directly affected by the act or omission at issue, the existence of a violation of the Convention being conceivable even in the absence of prejudice. Consequently, a decision or measure favourable to an applicant is not in principle sufficient to deprive him of his status as a “victim”. In respect of complaints under Article 3, such as the ones here at issue, the national authorities have to: (a) acknowledge the breach of the Convention, either expressly or in substance (see, among other authorities, Murray v. the Netherlands [GC], no. 10511/10, § 83, ECHR 2016, with further references, and Jevtović v. Serbia, no. 29896/14, § 61, 3 December 2019); (b) afford redress, or at least provide a person with the possibility of applying for and obtaining compensation for the damage sustained as a result of the ill-treatment in question (see Shestopalov, cited above, § 56; Gjini, cited above, § 54; and Jevtović, cited above, § 61); and (c) conduct a thorough and effective investigation capable of leading to the identification and – if appropriate – punishment of those responsible (see Jevtović, cited above, § 61). A breach of Article 3 cannot therefore, in the Courts view, be remedied only by an award of compensation to the victim because, if the authorities could confine their reaction to incidents of wilful ill-treatment by State agents to the mere payment of compensation, while not doing enough to prosecute and punish those responsible, it would be possible in some cases for agents of the State to abuse the rights of those within their control with virtual impunity. The general legal prohibition on torture and inhuman and degrading treatment, despite its fundamental importance, would thus be ineffective in practice (see Vladimir Romanov v. Russia, no. 41461/02, § 78, 24 July 2008; Gäfgen, cited above, §§ 116 and 119; and Jevtović, cited above, § 61). That is why awarding compensation to the applicant for the damage which he sustained as a result of the illtreatment is only a part of the overall action required (see Cestaro v. Italy, no. 6884/11, § 231, 7 April 2015, and Jevtović, cited above, § 61). The fact that domestic authorities may not have carried out an effective investigation would, however, be decisive for the purposes of the assessment of an applicants victim status (see Shestopalov, cited above, § 56, and Jevtović, cited above, § 61).

110.  Turing to the present case, the Court notes that in finding a causal link between the applicants ill-treatment by the police and his mental and physical suffering, the civil courts established the respondent States substantive responsibility for the events of 10 January 2014 (see paragraphs 37 and 38 above). However, the total award of the equivalent of approximately EUR 1,260, in view of the principles set out in the case of Shestopalov (cited above, §§ 58-63) and more recently in Artur Ivanov v. Russia (no. 62798/09, § 19, 5 June 2018), appears to be substantially less than the award the Court itself would have made given a finding of a violation of the magnitude claimed (see, for example, Antropov v. Russia, no. 22107/03, 29 January 2009, and Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, §§ 202-16, ECHR 2006V). Most importantly, the respondent State failed to carry out an effective official investigation into the applicants allegations of police ill-treatment (see paragraph 108 above). In these circumstances, the applicant may still claim to be a “victim” of a breach of his rights under Article 3 of the Convention on account of the inhuman and degrading treatment to which he had been subjected (see, for example and among many other authorities, Razzakov v. Russia, no. 57519/09, § 51, 5 February 2015). Accordingly, the Governments objection in this regard must be dismissed.

111.  The Court furthermore notes that, as pointed out by the Government, the applicant could also have brought a private criminal action for the offence of slight bodily harm following the rejection of his criminal complaint lodged against the police officers involved (see paragraph 46 above). However, having received the said criminal complaint the public prosecutors office was already under a duty to ensure that the preliminary investigation was carried out, that the evidence was obtained and that, if the evidence against the alleged perpetrators was sufficient, criminal proceedings were pursued against them. The Court therefore sees no reason in these circumstances to require the applicant to pursue yet another avenue of pressing criminal charges, this being the responsibility of the public prosecution service which is certainly better, if not exclusively, equipped in that respect (see, mutatis mutandisMatko v. Slovenia, no. 43393/98, § 90, 2 November 2006, and Stojnšek v. Slovenia, no. 1926/03, § 79, 23 June 2009). The Court therefore dismisses the Governments objection in that connection.

  1. Conclusion

112.  In view of the above, the Court further finds that there has been a violation of Article 3 of the Convention under its substantive and procedural limbs.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

113.  The applicant complained, under Article 6 § 1 of the Convention, of the overall unfairness of the criminal proceedings which had been brought against him, specifically the evidence used to convict him and the refusal to examine other evidence proposed by him.

114.  Article 6 § 1 of the Convention, in so far as relevant, reads as follows:

“In the determination of ... any criminal charge against him, everyone is entitled to a fair ... hearing ... by [a] ... tribunal ...”

  1. Admissibility

115.  The Court notes that this complaint is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. The parties submissions

(a)   The applicant

116.  The applicant reaffirmed his complaint. He furthermore maintained that the evidence obtained through his ill-treatment, such as the signed seizure certificate, had been used to convict him, while the substantiation of the abuse which he had suffered at the hands of the police had not been taken into account by the criminal courts. The police officers statements had likewise been contradictory, but had still been accepted as credible. The applicants own statement and that of G.K., however, and despite the absence of any good reason for so concluding, had not been deemed reliable. Moreover, it remained unclear as to where exactly in the applicants vicinity the plastic bag containing cannabis had been found and there was certainly no proof that it had ever been in the applicants possession. In any event, the applicant had been arrested in a public place and hence the plastic bag could have belonged to anyone. In fact, the indictment brought against the applicant had itself been significantly amended in the course of the criminal proceedings, indicating that neither the police nor the prosecuting authorities had had a clear idea as to where exactly and how had the plastic bag been recovered (see paragraphs 26 and 27 above). The applicant contested the veracity of the Governments claim as regards the “informal conversation” in the course of which he had allegedly admitted to having been in possession of cannabis (see paragraph 20 above in fine). Also, the criminal courts had not established whether the applicant had ever been a user of cannabis and had never used in evidence his fingerprints taken by the police (see paragraph 21 above), notwithstanding the fact that this would have been the easiest way for them to ascertain whether he had indeed been in possession of the plastic bag in question. Lastly, the applicant averred that admitting evidence obtained under duress had to render any criminal proceedings unfair in their entirety irrespective of whether that evidence had been decisive for the conviction.

(b)   The Government

117.  The Government maintained that the impugned proceedings had been fair and fully endorsed the criminal courts judgments and their reasoning. The applicant himself had also never alleged that any evidence had been planted by the police, but merely that the plastic bag had not belonged to him. The officers, however, had seen that the applicant had thrown something onto the ground and had then discovered the plastic bag next to him. There had been no other objects nearby and the visibility had been good. The applicant hence could not have dropped anything but the plastic bag in question. Furthermore, the seizure certificate had not been relied upon to convict the applicant. It had, instead, been the testimony of the two police officers concerned that had proved to be crucial. The applicant had also never raised the issue of fingerprints in the course of the proceedings which had been brought against him and the criminal courts themselves had had no obligation to consider this of their own motion. The Government submitted that the Convention did not require the domestic courts to admit all proposed evidence just because a defendant had so requested. The criminal courts in the present case had, in fact, given good reasons as to why the evidence concerning the applicants alleged police abuse had not been relevant for the determination of the criminal charges brought against him (see paragraphs 27in fine, and 29 above). The public prosecution service was likewise entitled to amend the indictment in view of the facts of the case as they had been established in the course of the proceedings. Lastly, the Government maintained that the applicant had been given an opportunity to present his arguments and that all relevant issues had been thoroughly examined by the criminal courts domestically.

  1. The Courts assessment

118.  The Court reiterates that it is not its function to deal with errors of fact or law allegedly committed by national courts unless and in so far as they may have infringed rights protected by the Convention. While Article 6 guarantees the right to a fair hearing, it does not lay down any rules on the admissibility of evidence as such, which is primarily a matter for regulation under national law (see Schenk v. Switzerland, 12 July 1988, §§ 45-46, Series A no. 140; Teixeira de Castro v. Portugal, 9 June 1998, § 34, Reports, 1998-IV; and Heglas v. the Czech Republic, no. 5935/02, § 84, 1 March 2007). It is, therefore, not the role of the Court to determine, as a matter of principle, whether particular types of evidence – for example, evidence obtained unlawfully in terms of domestic law – may be admissible. The question that must be answered is whether the proceedings as a whole, including the way in which the evidence was obtained, were fair. This involves an examination of the unlawfulness in question and, where the violation of another Convention right is concerned, the nature of the violation found (see P.G. and J.H. v. the United Kingdom, no. 44787/98, § 76, ECHR 2001-IX; Allan v. the United Kingdom, no. 48539/99, § 42, ECHR 2002-IX; and Almaši, cited above, § 100).

119.  However, particular considerations apply in respect of the use in criminal proceedings of evidence obtained in breach of Article 3. The use of such evidence, secured as a result of a violation of one of the core and absolute rights guaranteed by the Convention, always raises serious issues as to the fairness of the proceedings, even if the admission of such evidence was not decisive in securing a conviction (see, for example, İçöz v. Turkey (dec.), no. 54919/00, 9 January 2003; Göçmen v. Turkey, no. 72000/01, §§ 73-74, 17 October 2006; Gäfgen, cited above, § 165; and El Haski v. Belgium, no. 649/08, § 85, 25 September 2012). Therefore, the use in criminal proceedings of statements obtained as a result of a violation of Article 3 – irrespective of the classification of the treatment as torture, inhuman or degrading treatment – renders the proceedings as a whole automatically unfair, in breach of Article 6 (see Gäfgen, cited above, §§ 166-167 and 173). This also holds true for the use of real evidence obtained as a direct result of acts of torture (ibid., § 173); the admission of such evidence obtained as a result of an act qualified as inhuman treatment in breach of Article 3, but falling short of torture, will only breach Article 6, however, if it has been shown that the breach of Article 3 had a bearing on the outcome of the proceedings against the defendant, that is, had an impact on his or her conviction or sentence (ibid., § 178; see also El Haski, cited above, § 85).

120.  The Court furthermore reiterates that, even if the primary purpose of Article 6 of the Convention, as far as criminal proceedings are concerned, is to ensure a fair trial by a “tribunal” competent to determine “any criminal charge”, it does not follow that the Article has no application to pre-trial proceedings. Thus, Article 6 may be relevant before a case is sent for trial if and in so far as the fairness of the trial is liable to be seriously prejudiced by an initial failure to comply with its provisions (see, mutatis mutandisAlmaši, cited above, § 102).

121.  Turning to the present case, the Court notes that the first and second instance courts both maintained that the applicants conviction had not been based on the seizure certificate in question but rather on the experts opinion to the effect that the substance in the plastic bag had indeed been cannabis and the testimony of Officers G.C. and S.M. confirming that the applicant had been arrested while in possession thereof (see paragraphs 27 and 29 above). On 9 November 2017 the Supreme Court of Cassation itself noted, inter alia, that it was obvious that even in the absence of the said seizure certificate the same judgment would have been rendered (see paragraph 30 above). In those very specific circumstances, the Court concludes that despite the fact that the seizure certificate was obtained by means of inhuman and degrading treatment and was not formally excluded from the case file it was clearly not relied upon in securing the applicants conviction and had no bearing on “the outcome of the proceedings” against him (see paragraph 119 above, in fine, recalling that it has been the Courts consistent case-law that the admission of real evidence obtained as a result of an act falling short of torture will only breach Article 6 if it has been shown that the breach of Article 3 had a bearing on the outcome of the proceedings against the defendant). The Court would lastly note, in this context, that the seizure certificate in question did not amount to a statement given by the applicant but was instead merely a formal written acknowledgment of the fact that a certain substance had been seized from him at a given point in time and as such a document inextricably linked with that real evidence, which ultimately turned out to be cannabis. In any event, the applicant had an opportunity to give his statements on a number of occasions in the course of the criminal proceedings against him and he did so in the absence of any suggestions to the effect that those statements themselves were not given freely (see paragraphs 2425 and 27 above).

122.  There has accordingly been no breach of Article 6 § 1 of the Convention. It is further recalled, in connection with the applicants other fairness-related submissions, that it is not this Courts function to deal with errors of fact or law allegedly committed by national courts unless and in so far as they may have infringed rights protected by the Convention (see paragraph 118 above).

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION

123.  Lastly, under Article 13 of the Convention read in conjunction with Article 3, the applicant complained that the Constitutional Courts refusal to consider the substance of his appeal (see paragraphs 16 and 17 above) had amounted to a separate breach of his right to an effective remedy before the national authorities.

124.  Article 13 of the Convention reads as follows:

“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”

  1. Admissibility

125.  The Court notes that this complaint is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits

126.  The applicant reaffirmed his complaint while the Government maintained that there had been no violation of this provision in view of the existing civil, criminal and constitutional remedies in situations involving police ill-treatment. In addition, they maintained that Article 13 did not guarantee a favourable outcome of any particular avenue of redress, including proceedings before the Constitutional Court.

127.  Having already found a violation of the procedural limb of Article 3 of the Convention (see paragraphs 108 and 112 above), the Court considers that it is not necessary to examine separately the applicants additional complaint under Article 13 of the Convention read in conjunction with that provision (see, mutatis mutandisShestopalov, cited above, § 71).

  1. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

128.  Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

  1. Damage

129.  The applicant claimed a total of EUR 45,000 in respect of the non-pecuniary damage suffered due to the violation of his rights and freedoms enshrined in the Convention.

130.  The Government contested this claim. 

131.  The Court considers that the applicant has certainly suffered some non-pecuniary damage. Having regard to the nature of the violations found in the present case, bearing in mind that the applicant was already awarded the equivalent of approximately EUR 1,260 by the civil courts domestically (see paragraphs 37 and 38 above), and making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicant EUR 2,700 in this connection, plus any tax that may be chargeable on that amount.

  1. Costs and expenses

132.  The applicant also claimed a total of the equivalent of approximately EUR 3,650 in RSD for the costs and expenses incurred domestically, as well as a total of EUR 4,468 for those incurred before the Court.

133.  The Government contested these claims.

134.  According to the Courts case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to their quantum (see Editions Plon v. France, no. 58148/00, § 64, ECHR 2004IV). That is to say, the applicant must have paid them, or be bound to pay them, pursuant to a legal or contractual obligation, and they must have been unavoidable in order to prevent the violation found or to obtain redress (see, for example, Belchev v. Bulgaria, no. 39270/98, § 113, 8 April 2004; Hajnal v. Serbia, no. 36937/06, § 154, 19 June 2012; and Bektashi Community and Others v. the former Yugoslav Republic of Macedonia, nos. 48044/10 and 2 others, § 91, 12 April 2018). In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, as well as taking into account the fact that the applicant was already awarded approximately EUR 510 in RSD by the civil courts domestically (see paragraph 38 above), the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 4,000 covering costs under all heads, plus any tax that may be chargeable to the applicant.

  1. Default interest

135.  The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT

  1. Decides, unanimously, to join the applications;
  2. Decides, unanimously, to join to the merits the Governments objections concerning the applicants victim status and the non-exhaustion of a private criminal action, both in respect of his complaints under Article 3 of the Convention, and dismisses them;
  3. Declares, unanimously, the applications admissible;
  4. Holds, unanimously, that there has been a violation of the substantive and procedural aspects of Article 3 of the Convention;
  5. Holds, by six votes to one, that there has been no violation of Article 6 § 1 of the Convention;
  6. Holds, unanimously, that it is not necessary to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention read in conjunction with Article 3 thereof;
  7. Holds, unanimously,

(a)  that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:

(i)  EUR 2,700 (two thousand seven hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii)  EUR 4,000 (four thousand euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;

(b)  that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses, by six votes to one, the remainder of the applicants claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 26 January 2021, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 Hasan Bakırcı Jon Fridrik Kjølbro
Deputy RegistrarPresident

In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the separate opinion of Judge Bošnjak is annexed to this judgment.

J.F.K
H.B

 

PARTLY DISSENTING OPINION OF JUDGE BOŠNJAK

1.  I regret that I am unable to agree with the majority in the Chamber as to the finding that there has been no violation of Article 6 § 1 in the present case.

2.  In the light of our well-established jurisprudence in this respect, I cannot agree that, in the present case, a written document signed by the applicant did not amount to a statement which would accordingly have been protected under Article 6 § 1 of the Convention. I will argue that the Court has never before considered a document signed by an applicant to amount to an item of real evidence and the same approach is borne out by comparative jurisprudence.

3.  Furthermore, I am also unable to agree with the majority concerning the exact extent to which the impugned evidence was used against the applicant in the domestic proceedings. In fact, the uncertainty of this issue is yet another argument in favour of applying the exclusionary rule in the present case. In this context, the fact that the seizure certificate was admitted in evidence in the domestic proceedings against the applicant should have led the Chamber to find a violation of Article 6 § 1 of the Convention, as has been found time and again by the Court in past cases.

  1. REMINDER OF COURTS CASE-LAW CONCERNING THE COMPATIBILITY OF ADMITTING EVIDENCE OBTAINED IN VIOLATION OF ARTICLE 3 WITH ARTICLE 6 § 1 SAFEGUARDS

4.  The Court has previously held that, under Article 6 of the Convention, a defendant in criminal proceedings has the right to a fair trial, and that the fairness of those proceedings may be called into question if domestic courts use evidence obtained as a result of a violation of the prohibition of inhuman treatment under Article 3, one of the core and absolute rights guaranteed by the Convention. There is a vital public interest in preserving the integrity of the judicial process and thus the values of civilised societies founded upon the rule of law (see Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, § 175, ECHR 2010).

5.  Indeed, the Court has previously acknowledged that, in spite of the important interests at stake in the context of Article 6, Article 3 of the Convention enshrines an absolute right (see, among other authorities, Jalloh v. Germany [GC], no. 54810/00, § 99, ECHR 2006-IX). Being absolute, there can be no weighing of other interests against it, such as the seriousness of the offence under investigation or the public interest in effective criminal prosecution, for to do so would undermine its absolute nature. Thus, the Court has expressly stated that neither the protection of human life nor the securing of a criminal conviction may be obtained at the cost of compromising the protection of the absolute right not to be subjected to ill-treatment proscribed by Article 3, as this would sacrifice those values and discredit the administration of justice (see Gäfgen, cited above, § 176).

6.  In the light of the high importance of protecting individuals against violations of their rights guaranteed by Article 3 of the Convention, including those committed as part of criminal proceedings, and as recognised by the majority in the present case, the Court has found that the admission in evidence of statements obtained as a result of torture (compare Örs and Others v. Turkey, no. 46213/99, § 60, 20 June 2006; Harutyunyan v. Armenia, no. 36549/03, §§ 63, 64 and 66, ECHR 2007-III; and Levinţa v. Moldova, no. 17332/03, §§ 101 and 104-05, 16 December 2008) or of other ill-treatment in breach of Article 3 (compare Söylemez v. Turkey, no. 46661/99, §§ 107 and 122-124, 21 September 2006, and Göçmen v. Turkey, no. 72000/01, §§ 73-74, 17 October 2006), in order to establish the relevant facts in criminal proceedings, will render the proceedings as a whole unfair. This finding applies irrespective of the probative value of the statements and whether or not their use was decisive in securing the defendants conviction (see Gäfgen, cited above, §§ 166-167; El Haski v. Belgium, no. 649/08, § 85, 25 September 2012Ibrahim and Others v. the United Kingdom [GC], nos. 50541/08 and 3 others, § 254, 13 September 2016; and Almaši v. Serbia, no. 21388/15, § 101, 8 October 2019).

7.  This also holds true for the use of real evidence obtained as a direct result of acts of torture (see Gäfgen, cited above, § 173). However, by contrast, the admission of such evidence obtained as a result of an act characterised as inhuman treatment in breach of Article 3, but falling short of torture, will only breach Article 6 if it has been shown that the breach of Article 3 had a bearing on the outcome of the proceedings against the defendant, that is, if it had an impact on his or her conviction or sentence (see Gäfgen, cited above, § 178, and El Haski, cited above, § 85).

  1. DISTINCTION BETWEEN STATEMENTS AND REAL EVIDENCE OBTAINED IN BREACH OF ARTICLE 3

8.  The relevant case-law of the Court having thus been described, what remains to be done is to apply its principles to the facts of the present case.

9.  As rightly and unanimously established by the Chamber in this case in the context of the Article 3 complaint, the present applicant was ill-treated, but not tortured. In order to adjudicate upon the complaint under Article 6 § 1 of the Convention, it is necessary to determine whether the seizure certificate at issue amounted to a statement or to real evidence.

10.  However, in that respect, the majority in the Chamber, instead of applying the above-mentioned principles reiterated by the Court in numerous cases such as GäfgenJallohIbrahim and Others and Almaši (all cited above), choose to give a new meaning to them and consider that a written document incriminating the applicant and signed by him as the result of ill-treatment by the police does not amount to a statement, but instead either falls somewhere between a statement and real evidence, or possibly amounts to the latter. They moreover find this without clearly specifying the reasons for such a puzzling choice.

11.  I respectfully, but strongly, disagree.

12.  Indeed, an analysis of the Courts case-law and comparative jurisprudence, even a rapid one, suffices to conclude that never before has a document signed by an applicant amounted to anything other than a statement, in the context of a complaint under Article 6 of the Convention, nor has such a document ever been treated as real evidence.

13.  The contrary conclusion reached by the majority in this respect seems therefore to be at odds with our well-established jurisprudence and that of the vast majority of the worlds legal systems.

14.  The Grand Chamber case of Gäfgen (cited above), the leading authority in this area, may shed some light on the issue of what, at least in that particular case, amounted to statements and what amounted to real evidence. In this regard, the Grand Chamber noted that the domestic court had held that statements made by the applicant following threats issued during his interrogation were inadmissible (ibid., §§ 28-30), whereas it had regarded as admissible the real evidence which had become known as a result of such statements, or in other words, the items of evidence which the investigation authorities had secured as a result of the statements he had made under the continuous effect of his treatment in breach of Article 3 (ibid.§§ 31 and 172).

15.  The Grand Chamber also noted that in the proceedings before the domestic courts, the impugned real evidence had been classified as evidence which had become known to the investigation authorities as a consequence of the statements extracted from the applicant (the “long-range effect” (Fernwirkung) – ibid., § 31). For the purposes of its own assessment under Article 6, it considered it decisive that there had been a causal link between the applicants interrogation in breach of Article 3 and the real evidence secured by the authorities as a result of the applicants indications, including the discovery of the victims body and the autopsy report thereon, the tyre tracks left by the applicants car at the pond where the victims corpse had been found, as well as the victims backpack, clothes and the applicants typewriter. In other words, the impugned real evidence had been secured as a direct result of his interrogation by the police that breached Article 3 (ibid.§ 171).

16.  In the Grand Chamber case of Jalloh (cited above), where the Court first dealt with real evidence as opposed to statements, the applicant alleged, in particular, that the forcible administration of emetics in order to obtain evidence of a drugs offence constituted inhuman and degrading treatment prohibited by Article 3 of the Convention, and further claimed that the use of this illegally obtained evidence at his trial breached his right to a fair trial guaranteed by Article 6 (ibid., § 3). The Court recognised that the use at the trial of “real” evidence – as opposed to a confession – obtained by forcible interference with the applicants bodily integrity was at issue in that case (ibid., § 110).

17.  By contrast, the very nature of “statements” considered on their own is, for obvious reasons, ordinarily much less described. Thus, in cases such as Örs and Others (cited above, § 60), Harutyunyan (cited above, §§ 63, 64 and 66), Levinţa (cited above, §§ 101 and 103-05), and Göçmen (cited above, §§ 9 and 75), all cited in Gäfgen (cited above, § 166), the impugned evidence consisted of statements obtained in violation of Article 3 and which had been made by applicants who were not assisted by their legal counsel at the time of making them, and which incriminated them and later on were used against them in the criminal proceedings. In those cases the Court also referred to such evidence as “confessions”, or more generally as statements that were later on held admissible by the domestic authorities (see, for example, Örs and Others, cited above, § 53).

18.  Finally, I cannot but note that the issues arising in the present case are closely linked to the privilege against self-incrimination and to the right to silence which are also protected by Article 6 of the Convention (see, for example, Funke v. France, 25 February 1993, § 44, Series A no. 256A; Saunders v. the United Kingdom [GC], 17 December 1996, § 68, Reports 1996-VI; Jalloh, cited above, § 100; and Ibrahim and Others, cited above, § 267). Be that as it may, the applicant in the present case did not mention this principle in his complaints, and I will therefore refrain from examining it in detail.

19.  However, an analysis of some principles concerning the privilege against self-incrimination may shed additional light upon the distinction between statements and real evidence which is of concern here. Such a perspective is traditionally accepted in many of the worlds jurisdictions, such as in the United States.

20.  Thus it should be noted that the Court considers that the privilege against self-incrimination does not cover material which may be obtained from the accused through the use of compulsory powers but which has an existence independent of his or her will such as, inter alia, documents acquired pursuant to a warrant, breath, blood and urine samples and bodily tissue for the purpose of DNA testing (see Saunders, cited above, § 69, and Jallohcited above, § 112).

21.  Similarly, building upon the principles established in Boyd v. United States, 116 U.S. 616 (1886), the Supreme Court of the United States in Schmerber v. California, 384 U.S. 757, 765 (1966), noted that the protection against self-incrimination applies specifically to compelled communications or testimony, thus excluding anything that is neither testimony nor evidence relating to some communicative act or writing by the accused.

22.  Applying these principles to the facts of the present case, it is clear that the seizure certificate could not have had an existence independent of the will of the suspect, and nor was it obtained pursuant to a warrant. In essence, it constituted a document signed by the applicant communicating a particular position on a given matter and was dependent upon the applicants will. This document clearly conveyed his recognition that a given object, which was subsequently declared, or rather confirmed, to be incriminating, had been seized from him. Thus it seems clear to me that it amounted to a statement.

23.  In any event, in the light of the absence of any unequivocal definition of what amounts to a statement as opposed to real evidence, the lack of any explanation to justify such a peculiar position as the one taken by the majority in this respect, and the uncertainty as to whether they consider the impugned evidence to constitute something in-between a statement and real evidence, or simply the latter, make this even more questionable.

24.  Moreover, in an attempt to find a potential justification for such a stance it could be deduced that perhaps the majority in the Chamber, although they never clearly mention this, found that the statement given by the applicant did not fully incriminate him at the time when it was given. This fact alone, however, would not seem to distinguish the present case from any other similar case, such as Gäfgen, where the statement given by the applicant in which he told the police where he had hidden the body of the victim was nevertheless not held to be admissible by the domestic courts, unlike the real evidence found as a consequence of it. It could be surmised that, the moment that the statement was given, it did not clearly incriminate the applicant straight away, but only when the corpse was actually found. In any event, as emphasised by the Grand Chamber, it was the second, untainted, confession of the applicant that, along with other evidence, had the consequence that the domestic courts found him to be guilty as charged (see Gäfgen, cited above, § 180).

25.  In any event, the Court has never held that a statement obtained in violation of Article 3 had to be fully incriminating, or that it had to be incriminating the moment it was given, in order to be protected by Article 6 § 1 of the Convention.

26.  In fact, in relation once again to the privilege against self-incrimination, the Court has previously held that this right cannot reasonably be confined to statements which are directly incriminating. Indeed, even testimony obtained under compulsion which appears on its face to be of a non-incriminating nature, such as exculpatory remarks or mere information on questions of fact, may be deployed in criminal proceedings in support of the prosecution case, for example to contradict or cast doubt upon other statements of the accused or evidence given by him during the trial, or to otherwise undermine his credibility (see Saunders, cited above, § 69, and Ibrahim and Others, cited above, § 268).

27.  Therefore, all in all, one fails to see exactly in what way the majority in the Chamber can conclude that the evidence at issue in the present case does not consist of a “statement”, since, if we follow the well-established approach of the Court in this regard, we can only come to the opposite conclusion, thereby entailing a breach of Article 6 § 1 of the Convention.

28.  Moreover, this is even more problematic in the light of the fact that the majority in the Chamber in the present case are not only advocating something that has never been thus far considered by this Court, they are also failing to take a clear position in this respect, since nothing in the majoritys wording suggests that we are indeed dealing with real evidence. All that is clear from the majoritys unexplained position is that in their view we are presumably not dealing with a statement.

29.  Ultimately, it is deeply regrettable that, by considering that a written document signed by the applicant and which was later on held to be admissible in criminal proceedings against him did not amount to a statement, irrespective of the extent to which it was, or at least seemed to be, used by the domestic courts, the majority seem to be tacitly creating a new and unjustified exception to the general rule against the admission of evidence obtained in breach of Article 3, one that may encourage domestic authorities to violate Article 3 as part of their criminal investigations. Indeed, this result allows the use of methods contrary to the very basic principles of democratic societies enshrined in Article 3 of the Convention to be tolerated. In my view, such an outcome constitutes an unacceptable violation of the key values defended by our Court.

  1. EXTENT TO WHICH THE EVIDENCE WAS USED AND IMPORTANCE OF THIS ISSUE

30.  Even if it is assumed that the impugned seizure certificate did not amount to a statement, one cannot exclude the importance of the influence of this piece of evidence upon the outcome of the domestic proceedings against the applicant.

31.  First of all, the Supreme Court of Cassation itself noted that the fact that the applicant had been in possession of cannabis had been established on the basis of the police officers testimony and that this was “not solely based on” the seizure certificate (see paragraph 30 of the judgment). It cannot be denied that the use of the word “solely” in this context clearly implies that the Supreme Court of Cassation considered that the impugned evidence had been used by the domestic courts against the applicant to at least some extent. In the light of the principle of subsidiarity, I find it highly questionable for our Court to diverge from the findings of the Supreme Court of Cassation in this respect.

32.  Nevertheless, even if we disregard the findings of the Supreme Court of Cassation and only look at the reasoning of the first and second instance courts, which may lead us to believe that they convicted the applicant on the basis of other evidence, I am of the opinion that it still cannot be excluded that the conviction was influenced by the seizure certificate at least to a certain extent.

33.  First of all, the whole point of preventing domestic authorities from admitting evidence obtained as the result of torture or ill-treatment in criminal proceedings, or the so-called exclusionary rule, which is extensively provided for by both national and international instruments (see Jalloh, cited above, § 105, and Gäfgen, cited above, § 161), is precisely to preserve the integrity of the judicial process itself, since one cannot know for sure to what extent a given item of evidence which came to the knowledge of a judge or juror has influenced their final decision.

34.  This is closely linked to the danger of the “psychological contamination” of a judge or juror by inadmissible evidence.

35.  Firstly, concerning jurors, although it is traditionally presumed that limiting instructions should reduce the possibility of prejudice to an acceptable level[1], many scholars and judges find this assumption to be nothing other than unmitigated fiction[2]. Once jurors are acquainted with inadmissible evidence or information, the circumstances of a given case may at times require a new trial to take place. This was for instance the case in United States v. Brown, 108 F.3d 863 (8th Cir. 1997) where, without any action on the part of the prosecution, the trial judge decided to grant a new trial after it appeared that, during the initial trial, news accounts of the guilty plea of a corporate co-defendant had been read by certain jurors who, as was revealed after trial, considered this information in their deliberations.

36.  A number of scholars, and even some courts and legislators, have now accepted that judges may also be prone to such “contamination”. Indeed, some experiments conducted to determine whether judges can ignore such information found that they were generally unable to avoid being influenced by relevant but inadmissible information of which they had become aware[3]. Once judges acquaint themselves with inadmissible evidence, they are inevitably exposed to the danger that they may examine other evidence in the light of it. Moreover, even if the inadmissible evidence is not mentioned in a courts opinion, the latter does not necessarily disclose the mental analysis that led the judges to find an applicant guilty. This danger may be weaker than it is in the case of jurors, but it is far from being non-existent.

37.  As a result, a number of lawmakers and courts now even go a step further than the exclusionary rule, which in essence only bars courts from referring to inadmissible evidence, without being able to erase it entirely from their reasoning, even when such reasoning is not fully conscious. In order to genuinely prevent the proceedings from being tainted by inadmissible evidence, some sources propose that a judge who has become acquainted with such evidence should withdraw entirely from the trial[4].

38.  Such a solution provides a very effective answer to prevent both jurors and judges from basing their decisions on inadmissible evidence, be it consciously or unconsciously, and thus may very well find increasing support in future years.

39.  Be that as it may, the rationale behind the exclusionary rule is not only linked to the issue of the particular extent to which impugned evidence has been used against an applicant in criminal proceedings, but also to that of the potential extent to which it could have been used and that of the motivation of those who perpetrated the ill-treatment or torture.

40.  Admission of evidence obtained in breach of a prohibition of ill-treatment is even more problematic in a situation where, as in the present case, it had not been established prior to its admission whether the evidence in question was indeed obtained by ill-treatment. In such a situation, a judge or juror is not alerted beforehand to the fact that such evidence is tainted by a violation of an absolute human right and that, consequently, he or she should disregard it in the course of the decision-making process. In such a scenario, a danger of “psychological contamination” is accordingly greater. Therefore, it is all the more necessary for the issue of admissibility of evidence to be resolved before that evidence is actually produced at trial. The failure of the domestic authorities in the present case to address the applicants objection to admission of the seizure certificate further increased the probability that this evidence would influence the course and the outcome of the case (see also below, paragraphs 52 et seq.).

41.  Indeed, sanctioning a domestic court for admitting evidence obtained in breach of Article 3 of the Convention does not only prevent intrinsically unreliable evidence from being admitted or used (see Söylemez v. Turkey, no. 46661/99, § 122, 21 September 2006, and Othman (Abu Qatada) v. the United Kingdom, no. 8139/09, § 264, ECHR 2012 (extracts)), but, most importantly, it has the merit of removing any incentive to use ill-treatment or torture against a suspect in order to obtain incriminating evidence (see Gäfgen, cited above, § 160) since the use of evidence obtained in violation of Article 3 is often the reason why acts of ill-treatment are initially used. As emphasised by the Court, admission of such evidence to establish a persons guilt is therefore incompatible with the guarantees of Article 6 of the Convention (see Söylemez, cited above, § 122).

42.  It can thus be seen how the exclusionary rule constitutes the first and essential shield against violations of Article 3 of the Convention as part of criminal proceedings. If we accept that domestic courts can admit such evidence upon the condition that they simply expressly state that they are not basing their judgment upon it, then we accept that domestic authorities may resort to torture and ill-treatment to obtain evidence in general. If, on the contrary, we consider that merely admitting evidence obtained through the use of torture or ill-treatment renders the whole proceedings unfair, then domestic authorities are no longer tempted to have recourse to such methods of investigation.

43.  This is precisely why I find so questionable the Governments claim in the present case according to which the impugned evidence did not have any bearing on the applicants final conviction, which instead was based on the testimony of the very police officers who arrested him.

44.  This justification is not unknown to the Court, which has previously rejected an argument by a respondent Government to the effect that, although the impugned evidence had been held to be admissible, it had nevertheless not been used to convict the applicant (see Söylemez, cited above, § 120). In this respect, the Court noted that, during the relevant proceedings, the applicants testimony, extorted under duress during police custody, was one element among others which had served as the basis for his conviction (ibid., § 77) since the domestic courts had not taken into consideration the alleged inadmissibility of this piece of evidence. As a result, they had never considered whether the applicants statements ought to have been excluded from the case file (ibid., § 124).

45.  Similarly, the Court has also previously rejected a respondent Governments argument according to which, in spite of the fact that the impugned evidence had been admissible, the applicants conviction had not been solely based upon it, but instead on an entire body of evidence (see Örs and Others, cited above, § 60, and Göcmen, cited above, § 74). Indeed, the Court did not consider it necessary to assess whether the applicants conviction had been based in a conclusive way on the statements which he had allegedly given to the police under duress. It sufficed for it to note that some of the facts established by the domestic authorities were based on the applicants statements obtained as a result of ill-treatment and in the absence of legal counsel (see ŞahinerYakışYalgın and Others v. Turkey (dec.), no. 33370/96, 11 January 2000; Fikret Doğan v. Turkey (dec.), no. 33363/96, 11 January 2000; and Örs and Others, cited above, § 60). Therefore, this entailed a violation of Article 6 of the Convention (Örs and Others, cited above,§ 61, and Göcmen, cited above, § 75).

46.  By contrast, in Gäfgen, there were particular circumstances which contributed to the Grand Chambers conclusion that the impugned evidence had not been necessary in securing the applicants conviction. In that case, the Court found that it was the applicants second confession at the trial which – alone or corroborated by further untainted real evidence – formed the basis of his conviction for murder and kidnapping with extortion and of his sentence. The impugned real evidence was not necessary and was not used to prove him guilty or to determine his sentence. The Court observed that it could thus be said that there was a break in the causal chain leading from the prohibited methods of investigation to the applicants conviction and sentence in respect of the impugned real evidence (Gäfgencited above, § 180).

47.  Moreover, the Court confirmed that the breach of Article 3 in the investigation proceedings had had no bearing on the applicants confession at trial (ibid., § 181), since, prior to it, the applicant had been instructed about his right to remain silent and about the fact that none of the statements he had previously made on the charges could be used as evidence against him (see paragraph 34 of the judgment). The Court was therefore satisfied that domestic legislation and practice did attach consequences to confessions obtained by means of prohibited ill-treatment (contrast Hulki Güneş v. Turkey, no. 28490/95, § 91, ECHR 2003-VII, and Göçmen, cited above, § 73) and that the status quo ante was restored, that is, to the situation that the applicant had found himself in prior to the breach of Article 3, in this respect (see Gäfgen, cited above, § 182).

48.  Thus the Grand Chamber clearly contrasted the facts of Gäfgen with those described in Göçmen, among others, since in Gäfgen the Court was satisfied that the domestic legislation and practice did attach consequences to the confessions obtained by means of prohibited ill-treatment. Yet the present case seems to be more akin to Göçmen or Söylemez in this regard, as well as in the exact extent to which the impugned evidence was, or at the very least could have been, used against the applicant.

49.  In the end, even outside the issues strictly relating to Article 3 of the Convention, I reiterate here my position concerning what is, to my mind, governed by Article 6 of the Convention. There is a school of thought according to which the fairness of the outcome of the proceedings has particular importance, thereby entailing that the issue of whether a given item of evidence had some influence upon it may also matter. Nonetheless, I consider on the contrary that Article 6 of the Convention is about the fairness of the proceedings as a whole, not the fairness of the outcome. Here I would refer to my separate opinion in Murtazaliyeva v. Russia ([GC], no. 36658/05, 18 December 2018).

50.  I cannot but conclude that it is therefore, in any event, not of crucial importance to consider the effect that the impugned item of evidence had on the applicants final conviction.

***

51.  Ultimately, I believe that fundamental principles of fairness require the Court to sanction, under Article 6 § 1 of the Convention, domestic courts which have admitted evidence obtained in breach of Article 3 of the Convention.

52.  Moreover, it should be noted that Article 6 of the Convention also requires domestic courts to admit evidence only if they have first verified, in view of elements specific to the case, that they had not been obtained as a result of ill-treatment or torture. This is inherent in a courts responsibility to ensure that those appearing before it are guaranteed a fair hearing, and in particular to verify that the fairness of the proceedings is not undermined by the conditions in which the evidence on which it relies has been obtained (see El Haski, cited above, §§ 89 and 99).

53.  A failure to assess whether evidence had been obtained as a result of ill-treatment or torture has therefore entailed a violation of Article 6 in many cases, such as in Söylemez (cited above), where the Court observed that the criminal court had convicted the applicant even though the criminal proceedings against the police officers whom he accused of having ill-treated him were still pending (ibid., § 123). Moreover, the Court also pointed out in that case that no further investigation had been ordered either to determine the reality of the facts or the identity of the perpetrators of the alleged ill-treatment (contrast Ferrantelli and Santangelo v. Italy, 7 August 1996, Reports 1996-III, § 49-50, and compare Örs and Others, cited above, § 61, and Söylemez, cited above, § 124).

54.  In Örs and Others (cited above), the Court went even further in noting that the security court had not considered it necessary, for example, to refer a preliminary question to the criminal court before which the proceedings were taking place against the police officers accused of having tortured the applicant (ibid., § 59).

55.  Thus, in the light of the above-mentioned jurisprudence, it is clear that, in the present case, the failure of the domestic courts to examine the applicants arguments concerning the ill-treatment to which he had been subjected in order to obtain incriminating statements, instead considering that this was a separate issue, is an important element affecting the fairness of the proceedings as a whole.

56.  From a wider perspective, I believe that the importance of values protected jointly by Articles 3 and 6 of the Convention must not be underestimated. Indeed, even the absence of an admissible Article 3 complaint does not, in principle, preclude the Court from taking into consideration an applicants allegations that the statements made before the police had been obtained using methods of coercion or oppression and that their admission to the case file, relied upon by the trial court, therefore constituted a violation of the fair trial guarantee of Article 6 (see Mehmet Duman v. Turkey, no. 38740/09, § 42, 23 October 2018, and Aydın Çetinkaya v. Turkey, no. 2082/05, § 104, 2 February 2016).

57.  Moreover, the general principle applies not only where the victim of the treatment contrary to Article 3 is the actual defendant but also where third parties are concerned (see El Haski, cited above, § 85, and Kaçiu and Kotorri v. Albania, nos. 33192/07 and 33194/07, § 128, 25 June 2013).

58.  Furthermore, the Court previously held that incriminating evidence – whether in the form of a confession or even real evidence – obtained as a result of acts of violence or brutality or other forms of treatment which can be characterised as torture – should never be relied on as proof of the victims guilt, irrespective of its probative value. Any other conclusion would only serve to legitimise, indirectly, the sort of morally reprehensible conduct which the authors of Article 3 of the Convention sought to proscribe or, as it was so well put in the United States Supreme Courts judgment in the Rochin case (see Jalloh, cited above, § 50), to “afford brutality the cloak of law” (ibid., §§ 99 and 105; Harutyunyan, cited above, § 63; and Gäfgen, cited above, § 167).

59.  Finally, it cannot be overlooked that the Grand Chamber in Gäfgen expressly recognised that in the light of its case-law (see Gäfgen, cited above, §§ 165-167), the use of evidence secured as a result of a breach of Article 3 raised serious issues as to the fairness of the proceedings. It added that, admittedly, in the context of Article 6, the admission of evidence obtained by conduct absolutely prohibited by Article 3 might be an incentive for law-enforcement officers to use such methods notwithstanding such absolute prohibition. The repression of, and the effective protection of individuals from, the use of investigatory methods that breach Article 3 may therefore also require, as a rule, the exclusion from use at trial of real evidence which has been obtained as a result of any violation of Article 3, even though that evidence may be more remote from that violation than evidence extracted immediately as a consequence of a violation of that Article. Otherwise, the trial as a whole will be rendered unfair.

60.  The different conclusion ultimately reached by the majority in the Grand Chamber in Gäfgen was the result of a number of factors, namely the lack of a clear consensus among the Contracting Parties to the Convention, the courts of other States and other human rights monitoring institutions about the exact scope of application of the exclusionary rule as far as real evidence is concerned (see Gäfgen, cited above, § 174), and the different competing rights and interests at stake, bearing in mind that the interest in considering the trial as being fair in that particular case was particularly high, and that the impugned real evidence was derived from an illegal method of interrogation which was not in itself aimed at furthering a criminal investigation, but was applied for preventive purposes, namely in order to save a childs life, and thus in order to safeguard another core right guaranteed by the Convention, Article 2 (ibid., § 175).

61.  The wide range of reasons set forth by the Court in justifying this limitation with regard to real evidence obtained as a result of ill-treatment falling short of torture by all means shows how broad the general principle is and how critical it is to give sufficient grounds in any reasoning to the contrary.

62.  In the present judgement, however, the majority in the Chamber fail to give sufficient reasons to depart from the well-established jurisprudence of the Court in this regard, in that they simply assert that a written document signed by the applicant did not amount to a statement, and thus imply that it constituted real evidence, therefore allowing the limitation to the general principle stated in Gäfgen, but without in any way explaining why such a document should be considered as anything other than a statement under our jurisprudence.

63.  In the end, it seems that the crucial nature of the values protected jointly by Articles 3 and 6 of the Convention in every democratic society has not been sufficiently recognised by the majority in the Chamber in the present judgement.

64.  In this connection, I would also refer with approval to the views expressed by Judges RozakisTulkens, Jebens, ZiemeleBianku and Power in their separate opinion in the case of Gäfgen (cited above). Indeed, I firmly agree with their view according to which evidence secured in breach of Article 3 and thereafter admitted into trial cannot be regarded as having had no bearing upon the subsequent development and outcome of the proceedings (see § 7 of the said joint partly dissenting opinion in Gäfgen). As rightly observed in their separate opinion, a criminal trial which admits and relies, to any extent, upon evidence obtained as a result of breaching such an absolute provision of the Convention cannot a fortiori be a fair one (see § 2 of the said opinion).

65.  I also fully endorse their view that the most effective way of guaranteeing the absolute prohibition of violations of Article 3 is a strict application of the exclusionary rule when it comes to Article 6 (see § 10 of the said opinion).

66.  Such an approach would indeed leave State agents who are tempted to perpetrate inhuman treatment in no doubt as to the futility of engaging in such prohibited conduct. Furthermore, it would deprive them of any potential incentive or inducement for treating suspects in a manner that is inconsistent with Article 3 (see § 10 of the said opinion).

67.  As also rightly highlighted in that opinion, this is so because criminal activity may not be investigated, nor an individuals conviction secured, at the cost of undermining the absolute right not to be subjected to inhuman treatment as guaranteed under Article 3. To hold otherwise would involve sacrificing core values and bringing the administration of justice into disrepute (see § 12 of the said opinion).

68.  That being said, the exclusionary rule comes with a price to pay, and as recognised in that joint partly dissenting opinion, at times this price may be very high. However, I also fully endorse their view that, where this occurs, the ultimate responsibility for any “advantage” to the accused lies, firmly, with the State authorities whose agents, irrespective of their motivation, permitted the perpetration of inhuman treatment and thereby risked compromising the subsequent conduct of criminal proceedings (see § 11 of the said opinion).

69.  I hope that one day such a stance will prevail in the Courts jurisprudence. In any event, even with the case-law as it stands right now, the mere admission in evidence of the impugned seizure certificate in the present case should be found to entail a violation of Article 6 § 1, for the reasons outlined above.


[1] See, e.g., United States v. Kilcullen, 546 F.2d 435, 447 (1st Cir. 1976).

[2] See, e.g., Krulewitch v. United States, 336 U.S. 440, 453 (1949) (Jackson, J., concurring).

[3] See, e.g., J. Rachlinski, A. Wistrich and C. Guthrie, Can Judges Ignore Inadmissible Information? The Difficulty of Deliberately DisregardingUniversity of Pennsylvania Law Review, Vol. 153, 2005, pp. 1251-1345. Available at SSRN: https://ssrn.com/abstract=696781

[4] Courts in some jurisdictions hold that the hearing of inadmissible evidence by the trial judge generally requires his or her withdrawal. Concerning this issue, see for example People v. McKee, 39 Ill. 2d 265, 271, 235 N.E.2d 625, 629 (1968). Concerning the requirement for a different judge to hear a case, see for example United States ex rel. Spears v. Rundle, 268 F. Supp. 691, 695-696 (E.D. Pa. 1967), aff'd, 405 F.2d 1037 (3d Cir. 1969) (per curiam) (stating that we cannot “require a judge who has heard evidence of guilt, to objectively and coldly assess a distinct issue as to the voluntariness of the confession. Objectivity cannot be guaranteed, and reliability must be questioned. … The only method, … which the court could have adopted during [the defendant’s] trial was upon learning that he placed the confession in issue, to order a separate hearing to be held by another judge unfamiliar with the case and testimony); also concerning a withdrawal after a judge heard evidence of the defendant’s guilt and assessed the voluntariness of his confession, see United States v. Parker, 447 F.2d 826, 829-847 (7th Cir. 1971); similarly, see United States ex rel. Owens v. Cavell, 254 F. Supp. 154, 154-155 (M.D. Pa. 1966) (questioning, in another case where an allegedly involuntary confession was admitted into evidence, “whether a judge sitting as fact-finder would be able to pass on guilt or innocence without being influenced by evidence relating to the voluntariness issue”).

See also, for a European perspective on the influence of irrelevant factors and circumstances, including inadmissible evidence, on judicial decision-making, M. Bergius, E. Ernberg, C. Dahlman and F. Sarwar, “Are judges influenced by legally irrelevant circumstances?”, Law, Probability and Risk, Vol. 19, 2020, pp. 157-164, DOI: 10.1093/lpr/mgaa008, and B. Englich, T. Mussweiler and F. Strack, “Playing Dice With Criminal Sentences: The Influence of Irrelevant Anchors on Experts’ Judicial Decision Making”, PSPB, Vol. 32, No. 2, 2006, pp. 188-200, DOI: 10.1177/0146167205282152; see also M. Pantazi, O. Klein and M. Kissine, Is justice blind or myopic? An examination of the effects of meta-cognitive myopia and truth bias on mock jurors and judgesJudgment and Decision Making, Vol. 15, No. 2, 2020, pp. 214-229 (demonstrating that judges tend to believe the information they receive, even if it is clearly flagged as false).

In the European context, by way of example, the concept of “psychological contamination” was embraced by the Constitutional Court of Slovenia in its decision number U-I-92/96, finding it unconstitutional for a judge to sit in a case if acquainted with inadmissible evidence. On the basis of this decision, the Criminal Procedure Act was amended accordingly in order to provide for the mandatory withdrawal of a judge in such a case.

Copyright © 2021 Pravosudna akademija, Srbija