Lilić i drugi protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
14.01.2021
Članovi
6
6-1
P1-1
P1-1-1
Kršenje
6
6-1
P1-1
P1-1-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 6) Postupak izvršenja
(Čl. 6-1) Pristup sudu
(P1-1) Zaštita imovine
(P1-1-1) Neometano uživanje imovine
Broj predstavke
16857/19, 43001/19
Zbirke
Sudska praksa
Presuda
Komitet
Sažetak
Подносиоци су се у представкама притуживали на дужину трајања стечаног поступка над дружтвеним предузећем АД „Индустрија металних конструкција Београд“ из Београда, као и јер им нису исплаћена призната потраживања која, по основу радног односа, имају према дужнику. Истакли су повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), као и повреду права на имовину из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.

Влада је истакла да су у конкретном случају дужина трајања стечајног поступка и период неизвршења били разумни, имајући у виду изузетну сложеност поступка.

Суд је, међутим, поновио да је период до једне године у складу са захтевима Конвенције и да овом случају нема разлога да одступи од своје досадашње праксе.

Међутим, Суд је додао да би могао прихватити много дужи временски оквир за извршење, уколико би се Република Србија одлучила за свеобухватно решење овог питања, позивајући се на одлуку у предмету Муховић и други против Босне и Херцеговине (број представке 40841/13, од 15. септембра 2020. године).

Следом наведеног, Европски суд је утврдио да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенвију, те је наложио туженој држави да подносиоцима представке исплати износ од по 1.000 евра на име накнаде претрпљене нематеријалне штете, као и да им, на име материјалне штете, исплати износе утврђене домаћим одлукама.

Иако је подносиоце представки заступао адвокат, Европски суд им није досудио накнаду за трошкове и издатке, будући да адвокат није обавестио Суд да су поједине домаће одлуке делимично извршене (12-17%) у погледу шест подносилаца, већ је Суд за ову чињеницу сазнао искључиво из запажања Владе.

Европски суд је поновио да адвокати морају да схвате да имају обавезу високог професионализма у сарадњи са Судом, штедећи га неоснованих притужби, те да и пре и након покретања поступка морају „марљиво да се распитају о свим детаљима случаја, педантно се придржавајући свих релевантних правила поступка, и да подстичу своје клијенте да чине исто“.

 preuzmite presudu u pdf formatu  

 

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ 

ПРЕДМЕТ ЛИЛИЋ И ДРУГИ ПРОТИВ СРБИЈЕ

(Представке бр. 16857/19 и 43001/19)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

14.  јануар 2021. годинe

Ова пресуда је коначна, али може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Одбора у саставу:

После већања на затвореној седници 3. децембра 2020. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

Carlo Ranzoni, председник,
Branko Lubarda,
Pauliine Koskelo, судије,
и Liv Tigerstedt, вршилац дужности секретара Одељења, 

ПОСТУПАК

  1. Предмет је покренут на основу две представке које су поднете Суду против Републике Србије 15. марта 2019. и 24. јула 2019. године, у складу са чланом 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).
  2. Подносиоце представки је заступао господин Р. Којић, адвокат из Београда.
  3. Влада Републике Србије (у даљем тексту: Влада) је обавештена о представкама 18. јуна 2020. године.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Списак подносилаца представки и релевантни детаљи у вези са представкама наведени су у приложеној табели.
  2. Подносиоци представки су се притуживали на неизвршење домаћих одлука усвојених против друштвеног/државног предузећа.

ПРАВО

I. СПАЈАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

  1. Имајући у виду сличност предмета наведених представки, Суд сматра да је примерено да их испита заједно и да донесе јединствену пресуду.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1 ПРОТОКОЛА БРОЈ 1

  1. Подносиоци представке су се жалили на неизвршење одлука усвојених пред домаћим судовима у њихову корист. Ослањали су се, изричито или суштински, на члан 6. став 1. Конвенције и члан 1. Протокола број 1, који гласе као што следи:

Члан 6. став 1.

„Приликом одлучивања о грађанским правима и обавезама лица... свако има право на правичну... јавну расправу... од [стране]... суда...“

Члан 1. Протокола број 1

„Свако физичко или правно лице има право на мирно уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује такве законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине, у складу са општим интересом или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.“

  1. Суд понавља да извршење пресуде, коју било који суд донесе, мора бити сматрано саставним делом „јавне расправе“ у смислу члана 6. Суд такође указује на своју судску праксу, која се односи на неизвршење или одложено извршење коначних домаћих пресуда (видети Хорнсби против Грчке, бр. 18357/91, став 40, Извештаји о пресудама и одлукама 1997-II).

  2. У водећем предмету Р. Качапор и други против Србије, бр. 2269/06 и још 5 других, 15. јануара 2008. године, Суд је утврдио повреду у погледу околности које су сличне онима које постоје у овом конкретном случају.

  3. Суд даље напомиње да одлуке у вези са овим представкама захтевају предузимање посебних мера. Суд стога сматра да се предметне одлуке односе на „имовину“ у смислу члана 1. Протокола број 1.

  4. Након разматрања целокупног материјала који му је достављен, Суд није установио ниједну чињеницу, нити аргумент, који би могао да га убеди да усвоји други закључак у погледу прихватљивости и основаности ових притужби. Значајно је напоменути да је Суд приметио Владин аргумент да је дужина периода неизвршења која се разматра у овом случају била разумна с обзиром на сложеност стечајног поступка против привредног друштва - дужника. Суд, међутим, понавља да је у оваквим случајевима усвајао став да је период до једне године неизвршења коначне домаће одлуке у складу са захтевима Конвенције (видети Бугарић против Србије (одл.), број 39694/10, 6. децембар 2016. године). Суд је до сада, по правилу, установљавао кршење кад год је тај период био дужи од једне године (видети, између многих других релевантних предмета, Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05 и 3 других, § 124, 13. јануар 2009. године, у коме је релевантни период био између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци), без обзира на то да ли се коначна домаћа одлука о којој је реч спроводила путем извршног или стечајног поступка (видети, на пример, предмет Р. Качапор и други, горе цитиран, став 115). Суд сматра да у овом случају нема разлога да се одступи од такве судске праксе. Требало би додати, међутим, да би Суд могао прихватити много дужи временски оквир за извршење, ако се Тужена држава одлучи за свеобухватно решење овог питања (видети Муховић и други против Босне и Херцеговине (одл.), бр. 40841/13 и 12 других, ставови 29-34, 15. септембар 2020.). Имајући у виду своју судску праксу о овој теми, Суд сматра да у овом случају власти нису уложиле све неопходне напоре, како би у потпуности и благовремено спровеле своје одлуке у корист подносилаца представке.

  5. Стога су ове притужбе прихватљиве и откривају кршење члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Члан 41. Конвенције гласи:

„Када Суд утврди кршење Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.“

  1. С обзиром на документацију у свом поседу и своју судску праксу (видети, нарочито, предмет Р. Качапор и други против Србије, горе цитиран, као и Станковић против Србије (одл.), бр. 41285/19, 19. децембар 2019. године), Суд сматра разумним да се доделе износи наведени у приложеној табели. Иако је подносиоце представке заступао адвокат, у овом случају не постоји накнада за трошкове и издатке, јер адвокат подносилаца представке није обавестио Суд да су разматране домаће одлуке делимично извршене (12-17%) у погледу шест подносилаца представке (Предраг Лилић, Мирко Марковић, Милорад Ђорђевић, Зоран Коцевски, Радмила Умићевић и Драган Вечериновић) у 2018. години. Суд је ту чињеницу сазнао искључиво из владиних запажања. Није дато објашњење за наведени пропуст. С тим у вези, узимајући у обзир дужност Суда да испита наводе о кршењу људских права, Суд понавља да адвокати морају да схвате да имају обавезу да демонстрирају висок ниво професионалне разборитости и смислене сарадње са Судом, штедећи га неоснованих притужби, те да пре покретања поступка и након тога морају марљиво да се распитају о свим детаљима случаја, педантно се придржавајући свих релевантних правила поступка, и да подстичу своје клијенте да чине исто (видети Стеванчевић против Босне и Херцеговине (одл.), бр. 67618/09, ст. 29, 10. јануар 2017. године).

  2. Суд даље напомиње да Тужена држава има обавезу да исплати сваки неотплаћени дуг утврђен пресудом из сопствених средстава.

  3. Суд сматра да је прикладно да затезна каматна стопа буде заснована на граничној активној каматној стопи Европске централне банке, којој треба додати три процентна поена.

 

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

  1. Одлучује да се споје представке;

  2. Проглашава представке прихватљивим;

  3. Сматра да су ове представке обелоданиле кршење члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 у погледу неизвршења домаћих одлука усвојених против друштвеног/државног предузећа;

  4. Сматра да Тужена држава мора у року од три месеца да обезбеди извршењe правноснажних домаћих одлука из приложене табеле, и то плаћањем свих неизмирених дугова утврђених пресудом из сопствених средстава;

  5. Сматра

(a) да Тужена држава мора подносиоцима представке да исплати износе који су наведени у приложеној табели у року од три месеца и да тај износ мора бити претворен у валуту Тужене државе по курсу који је важио на дан намирења;

(б) да од истека наведена три месеца до измирења, камата на горе наведене износе биће платива по стопи која је једнака граничној активној каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, плус три процентна поена;

  1. Одбацује остале захтеве подносилаца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику 14. јануара године, у складу са Правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Liv Tigerstedt                                                             Carlo Ranzoni

в.д. секретара одељења                                            председник

 

ДОДАТАК

Списак представки којим се подносе притужбе на основу члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 (неизвршења домаћих одлука усвојених против друштвеног/државног предузећа)

Бр.

Број представке

Датум иницирања

Датум рођења  подносиоца представке

  Релевантна домаћа одлука

Датум почетка периода неизвршења

Дужина извршног поступка

Износ додељен за нематеријалну штету по подносиоцу представке

1.

 

16857/19

15.03.2019. године

(6 подносилаца)

 

Предраг ЛИЛИЋ
03.04.1966. године

Стана СТАНКОВИЋ
08.08.1951. године

Миладинка РАДОВАНОВИЋ
29.06.1945. године

Радосав ПАВЛОВИЋ
08.09.1949. године

Лидија БАНОВИЋ БАШАРАГИН
27.02.1970. године

Немања КАТИЋ
22.04.1945. године

Приредни суд

у Београду,

06.08.2014. године

06.08.2014.

у току

Више од 6 година и

2 месеца и 15 дана

 

1.000

2.

 

43001/19

24.07.2019. године

(30 подносилаца)

 

Мара БЈЕЛИЧИЋ
20.05.1947. године

Мирко МАРКОВИЋ
26.06.1958. године

Ратомир ПУНОШЕВАЦ
10.04.1943. године

Милорад ЂОРЂЕВИЋ
09.08.1949. године

Љиљана КАПЕТАНОВИЋ
21.12.1947. године

Предраг НЕНАДОВИЋ
24.05.1943. године

Јасмина САМАРЏИЋ
07.12.1958. године

Радомир ЛАЗИЋ
25.07.1947. године

Ратомир СТАНКОВИЋ
09.07.1941. године

Аца ИГИЋ
24.08.1953. године

Живојин ФЛИДЕР
03.05.1950. године

Светлана БРАЈОВИЋ
07.11.1953. године

Зора ЗЕЦ
19.10.1957. године

Павле БОГДАНОВИЋ
23.10.1944. године

Милорад ЈОВАНОВИЋ
09.06.1954. године

Ненад МИЉЕВИЋ
30.03.1956. године

Граде КОСТИЋ
20.09.1954. године

Милован СТАНОЈЕВИЋ
28.03.1946. године

Светло МАРКОВИЋ
06.02.1952. године

Ристо КОЛАК
26.04.1954. године

Живорад БАЈИЋ
21.06.1943. године

Љиљана ДОБРОСАВЉЕВИЋ
21.01.1959. године

Љубица БУЛАТОВИЋ
12.09.1948. године

Мирјана МИЛОСАВЉЕВИЋ
15.08.1947. године

Нада ВЛАХОВИЋ
12.02.1951. године

Зоран КОЦЕВСКИ
20.10.1965. године

Радмила УМИЋЕВИЋ
28.10.1954. године

Душан ЈОВАНОВИЋ
13.06.1951. године

Драган ДОБРИЋ
11.01.1953. године

Драган ВЕЧЕРИНОВИЋ
29.11.1952. године

Привредни суд

у Београду,

06.08.2014. године

06.08.2014.

у току

Више од 6 година и

2 месеца и 15 дана

 

1.000

  1. Као и било који порез који би могао бити наплатив подносиоцима представки.
  2. Мање било који износи који су евентуално већ плаћени по овом основу на домаћем нивоу.

 

SECOND SECTION

CASE OF LILIĆ AND OTHERS v. SERBIA

(Applications nos. 16857/19 and 43001/19)

JUDGMENT

STRASBOURG

14 January 2021

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Lilić and Others v. SerbiaThe European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Committee composed of:

Carlo Ranzoni, President,
Branko Lubarda,
Pauliine Koskelo, judges,
and Liv Tigerstedt, Acting Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 3 December 2020,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1.  The case originated in two applications against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) on 15 March 2019 and 24 July 2019, respectively.

2.  The applicants were represented by Mr R. Kojić, a lawyer practising in Belgrade.

3.  The Serbian Government (“the Government”) were given notice of the applications on 18 June 2020.

THE FACTS

4.  The list of applicants and the relevant details of the applications are set out in the appended table.

5.  The applicants complained of the non-enforcement of domestic decisions given against a socially/State-owned company.

THE LAW

  1. JOINDER OF THE APPLICATIONS

6.  Having regard to the similar subject matter of the applications, the Court finds it appropriate to examine them jointly in a single judgment.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION AND OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL NO. 1

7.  The applicants complained of the non-enforcement of domestic decisions given in their favour. They relied, expressly or in substance, on Article 6 § 1 of the Convention and on Article 1 of Protocol No. 1, which read as follows:

Article 6 § 1

“In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing ... by [a] ... tribunal ...”

Article 1 of Protocol No. 1

“Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.”

8.  The Court reiterates that the execution of a judgment given by any court must be regarded as an integral part of a “hearing” for the purposes of Article 6. It also refers to its case-law concerning the non-enforcement or delayed enforcement of final domestic judgments (see Hornsby v. Greece, no. 18357/91, § 40, Reports of Judgments and Decisions 1997II).

9.  In the leading case of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 and 5 others, 15 January 2008, the Court already found a violation in respect of issues similar to those in the present case.

10.  The Court further notes that the decisions in the present applications ordered specific action to be taken. The Court therefore considers that the decisions in question constitute “possessions” within the meaning of Article 1 of Protocol No. 1.

11.  Having examined all the material submitted to it, the Court has not found any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion on the admissibility and merits of these complaints. Notably, the Court has noted the Governments argument that the length of the period of non-enforcement under consideration in this case was reasonable given the complexity of the insolvency proceedings against the debtor company. The Court reiterates, however, that it has held in this type of cases that the period of up to one year of non-enforcement of a final domestic decision complied with the requirements of the Convention (see Bugarić v. Serbia (dec.), no. 39694/10, 6 December 2016). It has found a violation whenever that period was longer than one year (see, among many other authorities, Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05 and 3 others, § 124, 13 January 2009, in which the relevant period was between one year and five months and four years and eight months), irrespective of whether the final domestic decision at issue was being enforced through enforcement proceedings or insolvency proceedings (see, for example, R. Kačapor and Others, cited above, § 115). There is no reason to depart from that case-law in the present case. It should be added, however, that the Court could accept a much longer enforcement time frame, if the respondent State opts for a comprehensive solution (see Muhović and Others v. Bosnia and Herzegovina (dec.), nos. 40841/13 and 12 others, §§ 29-34, 15 September 2020). Having regard to its case-law on the subject, the Court considers that in the instant case the authorities did not deploy all necessary efforts to enforce fully and in due time the decisions in the applicants favour.

12.  These complaints are therefore admissible and disclose a breach of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.

  1. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

13.  Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

14.  Regard being had to the documents in its possession and to its caselaw (see, in particular, R. Kačapor and Others, cited above, and Stanković v. Serbia (dec.), no. 41285/19, 19 December 2019), the Court considers it reasonable to award the sums indicated in the appended table. Although the applicants were represented by a lawyer, there is no award for costs and expenses in the present case because the applicants lawyer failed to inform the Court that the domestic decisions under consideration had been partly enforced (12-17%) in respect of six applicants (Predrag Lilić, Mirko Marković, Milorad Đorđević, Zoran KocevskiRadmila Umićević and Dragan Večerinović) in 2018. The Court learned that fact only from the Governments observations. No explanation for this omission was provided. In this connection, the Court reiterates that lawyers must understand that, having due regard to the Courts duty to examine allegations of human rights violations, they must show a high level of professional prudence and meaningful cooperation with the Court by sparing it the introduction of unmeritorious complaints and, both before the proceedings have been instituted and thereafter, they must inquire diligently into all details of the case, meticulously abide by all the relevant rules of procedure and must urge their clients to do the same (see Stevančević v. Bosnia and Herzegovina (dec.), no. 67618/09§ 29, 10 January 2017).

15.  The Court further notes that the respondent State has an obligation to pay any outstanding judgment debt from its own funds.

16.  The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Decides to join the applications;
  2. Declares the applications admissible;
  3. Holds that these applications disclose a breach of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 concerning the non-enforcement of domestic decisions given against a socially/State-owned company;
  4. Holds that the respondent State shall ensure, within three months, the enforcement of the pending domestic decisions referred to in the appended table by paying any outstanding judgment debt from its own funds;
  5. Holds

(a)  that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the amounts indicated in the appended table, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(b)  that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses the remainder of the applicants claims for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 14 January 2021, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Liv Tigerstedt                     Carlo Ranzoni

Acting Deputy Registrar    President

 

APPENDIX

List of applications raising complaints under Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1

(non-enforcement of domestic decisions given against socially/State-owned company)

No.

Application no.

Date of introduction

Applicants name

Date of birth

 

Relevant domestic decision

Start date of non-enforcement period

Length of enforcement proceedings

Amount awarded for non-pecuniary damage per applicant
(in euros)[1] [2]

  1.    

16857/19

15/03/2019

(6 applicants)

Predrag LILIĆ

03/04/1966

Stana STANKOVIĆ

08/08/1951

Miladinka RADOVANOVIĆ

29/06/1945

Radosav PAVLOVIĆ

08/09/1949

Lidija BANOVIĆ BAŠARAGIN

27/02/1970

Nemanja KATIĆ

22/04/1945

Commercial Court in Belgrade, 06/08/2014

 

06/08/2014

 

pending

More than 6 year(s) and 2 month(s) and 15 day(s)

 

1,000

  1.    

43001/19

24/07/2019

(30 applicants)

Mara BJELIČIĆ

20/05/1947

Mirko MARKOVIĆ

26/06/1958

Ratomir PUNOŠEVAC

10/04/1943

Milorad ĐORĐEVIĆ

09/08/1949

Ljiljana KAPETANOVIĆ

21/12/1947

Predrag NENADOVIĆ

24/05/1943

Jasmina SAMARDŽIĆ

07/12/1958

Radomir LAZIĆ

25/07/1947

Ratomir STANKOVIĆ

09/07/1941

Aca IGIĆ

24/08/1953

Živojin FLIDER

03/05/1950

Svetlana BRAJOVIĆ

07/11/1953

Zora ZEC

19/10/1957

Pavle BOGDANOVIĆ

23/10/1944

Milorad JOVANOVIĆ

09/06/1954

Nenad MILJEVIĆ

30/03/1956

Grade KOSTIĆ

20/09/1954

Milovan STANOJEVIĆ

28/03/1946

Svetlo MARKOVIĆ

06/02/1952

Risto KOLAK

26/04/1954

Živorad BAJIĆ

21/06/1943

Ljiljana DOBROSAVLJEVIĆ

21/01/1959

Ljubica BULATOVIĆ

12/09/1948

Mirjana MILOSAVLJEVIĆ

15/08/1947

Nada VLAHOVIĆ

12/02/1951

Zoran KOCEVSKI

20/10/1965

Radmila UMIĆEVIĆ

28/10/1954

Dušan JOVANOVIĆ

13/06/1951

Dragan DOBRIĆ

11/01/1953

Dragan VEČERINOVIĆ

29/11/1952

Commercial Court in Belgrade, 06/08/2014

 

06/08/2014

 

pending

More than 6 year(s) and 2 month(s) and 15 day(s)

 

1,000


[1] Plus any tax that may be chargeable to the applicants.

[2] Less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level.

Copyright © 2021 Pravosudna akademija, Srbija