Boljević protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
16.06.2020
Članovi
8
8-1
8-2
41
Kršenje
8
8-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 8) Pozitivne obaveze
(Čl. 8-1) Poštovanje porodičnog života
(Čl. 8-2) U skladu sa zakonom
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Nematerijalna šteta
Unutrašnje polje slobodne procene
Broj predstavke
47443/14
Zbirke
Sudska praksa
Presuda
Veće
Sažetak
Podnosilac se u predstavci koju je podneo Evropskom sudu u junu 2014. godine, oslanjajući se na član 8. Konvencije, žalio da mu je uskraćena mogućnost da dokaže svoje poreklo putem DNK analize, jer su redovni sudovi 2012. godine, zbog nastupanja zastarelosti, odbili njegov predlog za ponavlјanje postupka za utvrđivanje očinstva koji je pravnosnažno okončan sedamdesetih godina prošlog veka.

Podnosilac predstavke je sve do 2011/12 godine smatrao da je nesporno da je njegov biološki otac gospodin A. Međutim, tokom ostavinskog postupka nakon smrti A, podnosilac je saznao za pravnosnažnu presudu Okružnog suda u Zrenjaninu iz 1971. godine kojom je utvrđeno da A nije njegov biološki otac (po tužbi A za utvrđivanje očinstva). Okružni sud u Zrenjaninu i tadašnji Vrhovni sud Vojvodine su ovakav zaklјučak doneli na osnovu izjava svedoka o tome kada su se A i majka podnosioca upoznali.

Podnosilac i njegova majka su u januaru 2012. godine podneli Višem sudu u Zrenjaninu predlog za ponavlјanje pravnosnažno okončanog postupka utvrđivanja očinstva iz 1971. godine. U predlogu su posebno istakli: da je podnosilac za presudu iz 1971. godine saznao tek 2011 godine; da u vreme donošenja presude nije bilo moguće DNK testitanje, što je sada po nalogu suda moguće; da je u matičnim knjigama A sve vreme upisan kao otac podnosioca. Viši sud u Zrenjaninu je 9. januara 2012. godine odbacio predlog podnosioca kao neblagovremen. Apelacioni sud u Novom Sadu je krajem januara 2012. godine odbio žalbu podnosioca i potvrdio prvostepeno rešenje. Obrazlažući svoje odluke, nadležni sudovi su istakli da se na osnovu novih činjenica predlog za ponavlјanje postupka može podneti u roku od pet godina od pravnosnažnosti presude, koji rok je u konkretnom slučaju istekao još 1977. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu je u svom obrazloženju dodao da je irelevantna činjenica da je podnosilac za presudu iz 1971. godine saznao nedavno, jer je tokom postupka čije ponavlјanje traži imao zakonskog zastupnika.

Podnosilac je protiv pomenutog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Ustavni sud je 4. februara 2014. godine doneo rešenje kojim je odbacio ustavnu žalbu podnosioca.

Evropski sud za lјudska prava je 16. juna 2020. godine u predmetu Bolјević protiv Srbije, predstavka broj 47443/14, u sedmočlanom veću, jednoglasno doneo presudu kojom je utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu lјudskih prava i osnovnih sloboda (u dalјem tekstu: Konvencija).

Evropski sud je presudio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava samo po sebi dovolјno pravično zadovolјenje za nematerijalnu štetu koju je pretrpeo podnosilac.

Donoseći ovakvu odluku, Evropski sud je, pored ostalog, imao u vidu da je članom 426. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine propisano da se parnični postupak može ponoviti ukoliko Evropski sud donese presudu „u kojoj je utvrđena povreda lјudskog prava koja je mogla biti od uticaja na donošenje povolјnije odluke u postupku“.

 preuzmite presudu u pdf formatu

 

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ БОЉЕВИЋ против СРБИЈЕ

(Представка број 47443/14)

ПРЕСУДА

Члан 8 • Позитивне обавезе • Застарелост која спречава ДНК тестирање преминулог мушкарца и преиспитивање правоснажне пресуде којом се потврђује његово одрицање од очинства, без знања подносиоца представке, пре него што су такви тестови постали доступни •  Одсуство произвољности у образложењу домаћих судова • Витални и превладавајући интерес подносиоца представке за утврђивање идентитета његовог биолошког оца • Одрицање од очинства откривено је много година након истека рока од пет година за понављање поступка • Домаћи закон који не дозвољава узимање у обзир специфичне ситуације подносиоца представке • Приватни живот преминулог наводног оца, на кога није утицао захтев за ДНК тестирање; • Очување правне сигурности која није сама по себи довољан разлог за лишавање права подносиоца представке на утврђивање очинства

СТРАЗБУР

16. јун 2020. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Бољевић против Србије, Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Већа у саставу:

Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Faris Vehabović,
Branko Lubarda,
Stéphanie Mourou‐Vikström,
Georges Ravarani,
Jolien Schukking,  
Péter Paczolay, судије,
и Andrea Tamietti, секретар Одељења,

Имајући у виду:

представку против Србије (бр. 47443/14) поднету Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“) од стране држављанина Републике Србије, г. Пеђе Бољевића (у даљем тексту: „Подносилац представке“), дана 20. јуна 2014. године.

одлуку да се о представци обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада“);

Запажања страна у спору;

Након већања на затвореној седници 3. марта, 5. маја и 26. маја 2020. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена потоњег датума:

УВОД

Представка се односи на захтев подносиоца представке за утврђивање очинства његовог наводног оца, заснованог на методама ДНК тестирања, које су постале доступне много година након што су домаћи судови већ одлучили о том питању.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Подносилац представке је рођен 1969. године и живи у Ечкој. Подносиоца представке је заступао г. А. Мандић, адвокат из Београда.
  2. Владу је заступала њена заступница, г‐ђа Зорана Јадријевић Младар.
  3. Чињенице предмета, онако како су их доставиле стране, могу се сумирати на следећи начин.

I ПОСТУПАК ОЧИНСТВА

  1. Дана 23. новембра 1971. године, Окружни суд у Зрењанину је пресудио да извесни г. А није биолошки отац подносиоца представке. Надаље, суд је матичару СО Титоград наложио да, у складу са тим, изврши измене у матичној књизи рођених. У то време, Титоград (данас Подгорица) је био главни град Црне Горе, који је, као и Србија, био саставни део Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
  2. Господин А. је покренуо поступак против подносиоца представке и његове мајке, који се односио искључиво на питање очинства. Подносиоца представке, који је тада био малолетник, заступао је његов старатељ, адвокат из Зрењанина, кога је именовао локални центар за социјални рад (тј. орган старатељства) у циљу заштите његових интереса. У свом образложењу Окружни суд је пресудио да су се г. А и мајка подносиоца представке упознали у периоду између 10. и 13. јула 1969. године. Даље је констатовао да су се исти венчали 11. августа 1969. године, као и да је подносилац представке рођен 25. децембра 1969. године, неких четири месеца касније. Пошто расположива медицинска документација није указивала на то да је порођај био преурањен, према Окружном суду је уследило да г. А. није могао бити биолошки отац подносиоца представке. Суд је у суштини дошао до тог закључка на основу исказа сведока о томе када су се мајка подносиоца представке и г. А упознали. Мајка подносиоца представке је, са своје стране, током целокупног трајања поступка тврдила да је имала сексуалне односе са г. А од пролећа 1969. године и надаље, тј. пре него што су били у браку. Суд је испитао и неколико других сведока, али су њихове изјаве оцењене ирелевантним. На крају, иако су вршени тестови крви, исти су напослетку сматрани непотпуним у смислу утврђивања да ли је г. А биолошки отац подносиоца представке.
  3. Након жалбе подносиоца представке и његове мајке, Врховни суд Војводине 31. августа 1972. године је потврдио пресуду Окружног суда, као и њено образложење, те је тиме иста постала правоснажна. Врховни суд је такође констатовао, између осталог, да није било потребно саслушати једног сведока, иако је она очигледно била позвана на венчање г. А. и мајке подносиоца представке, које је наводно првобитно било планирано за 1. мај 1969. године. Према мишљењу Врховног суда, сведочење дотичног сведока би било ирелевантно, јер њена изјава не би имала никаквог утицаја на то у ком периоду су г. А и мајка подносиоца представке упражњавали сексуалне односе. Подносиоца представке је поново заступао исти именовани старатељ током жалбеног поступка.
  4. Подносилац представке тврди да је за горе наведене пресуде сазнао тек током поступка за расправљање заоставштине, покренутог након смрти г. А (током 2011. године или 2012. године, према спису предмета). До тог тренутка, подносилац представке је сматрао да је неспорно да је г. А био његов биолошки отац. Према речима подносиоца представке, дотични никада није учинио ништа што би могло да доведе ову чињеницу у сумњу.

II ПОКУШАЈИ ПОДНОСИОЦА ПРЕДСТАВКЕ ДА ПОНОВО ОТВОРИ ПОСТУПАК ОЧИНСТВА

  1. Подносилац представке и његова мајка су 4. јануара 2012. године поднели предлог за понављање поступка утврђивања очинства, који је правоснажно окончан пресудом Врховног суда Војводине дана 31. августа 1972. године (види став 6 горе). Пошто је наводни отац подносиоца представке преминуо, предлог је поднет против његових законских наследника. Подносилац представке и његова мајка су обавестили суд о томе када и како је подносилац представке сазнао за постојање те пресуде и пресуде Окружног суда у Зрењанину од 23. новембра 1971. године (види ставове 4. и 7. горе) и констатовали да је, без обзира на те пресуде, г. А одувек био признат као отац подносиоца представке према матичној књизи рођених. Ни г. А ни мајка подносиоца представке никада нису обавестили подносиоца представке о пресудама. Коначно, подносилац представке и његова мајка су истакли да ДНК тестирање није било могуће током 1970‐их, али да се такав тест данас може обавити на основу судксог налога. Све горе наведено, према њиховим речима, гарантовало је поновно отварање предметног парничног поступка како би се потврдило да је г. А. биолошки отац подносиоца представке.
  2. Дана 9. јануара 2012. године, Виши суд у Зрењанину је, из процесних разлога, одбио предлог подносиоца представке за понављање поступка. Суд је, између осталог, навео да: (i) су спорне пресуде донесене 1971. и 1972. године, дакле јако давно; (ii) је подносилац представке као малолетник, у сваком случају, био заступан од стране постављеног старатеља који га је заступао у поступку пред Окружним судом у Зрењанину; (iii) је старатељ такође поднео жалбу Врховном суду Војводине; (iv) није било доказа да су дотични судови поступили незаконито или на неки други начин ограничили учешће подносиоца представке преко његовог старатеља током трајања поступка; и (v) тврдња да мајка подносиоца представке није обавестила о предметним пресудама у релевантно време није сама по себи била довољна као оправдање за понављање поступка које је захтевао подносилац представке. У тим околностима, Виши суд у Зрењанину је закључио да подносилац представке није доказао да је његов предлог поднет у складу са роком предвиђеним Закону о парничном поступку.
  3. Подносилац представке и његова мајка су 18. јануара 2012. године поднели жалбу на ту одлуку. У жалби су, између осталог, поновили аргументе изнете у свом предлогу од 4. јануара 2012. године (види став 8. горе), додајући да мајка подносиоца представке никада није покушавала да прикрије истину од подносиоца представке на своју штету, али да није желела да га „оптерећује правосудном неправдом“ о којој је овде реч. Додуше, као лаик, она није у потпуности схватала правне последице такве одлуке. У сваком случају, првобитни поступак је био пун недостатака, чињенице нису правилно утврђене, форензичка наука у то време (укључујући тестирање крви) давала је непотпуне резултате, сведоци који су саслушани прибегавали су кривоклетству пред судом, док мајци подносиоца представке није дата могућност да тим сведоцима поставља питања. Коначно, подносилац представке и његова мајка су констатовали да г. А никада није покушао да измени податке садржане у матичној књизи рођених, у којој се још увек води као отац подносиоца представке, и да је сам старатељ подносиоца представке такође пропустио да накнадно обавестити подносиоца о његовим правима у вези са утврђивањем очинства г. А.
  4. Дана 31. јануара 2012. године, Апелациони суд у Новом Саду је потврдио одлуку Вишег суда у Зрењанину од 9. јануара 2012. године (види став 9. горе), као и њено образложење. Апелациони суд је нарочито констатовао да је тврдња подносиоца представке да је он тек недавно обавештен о спорним пресудама ирелевантна, јер га је у првобитном поступку заступао именовани старатељ у два степена надлежности.

III ПОСТУПАК ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ

  1. Подносилац представке је 21. марта 2012. године поднео уставну жалбу пред Уставним судом Србије. У уставној жалби је суштински поновио своје раније аргументе, и тврдио да му је ускраћено право на утврђивање правог идентитета свог биолошког оца ДНК тестирањем, чиме је прекршена Европска конвенција о људским правима и протоколи уз њу. Подносилац представке је такође тврдио да је претрпео повреду свог права на правично суђење и кршење својих права на правно средство и једнаку заштиту пред судовима, утврђених Уставом (види ставове 16‐17 доле).
  2. Дана 23. јануара 2014. године, Уставни суд је донео одлуку против подносиоца представке. Суд је при томе прво одбацио уставну жалбу подносиоца представке у погледу правичности поступка услед некомпатибилности ratione materiae са одредбама Устава, пошто су се спорне одлуке редовних судова односиле само на њихово одбијање да поново отворе поступак који је већ окончан правоснажном судском пресудом. Друго, Уставни суд је констатовао да је предлог подносиоца представке за понављање поступка размотрен на два степена надлежности, и да Устав не гарантује повољан исход у сваком појединачном случају. Треће, што се тиче жалбе подносиоца представке у погледу једнаке заштите његових права пред судовима и права детета да сазна идентитет свог оца, Уставни суд је пресудио да се за та права не може, уставно гледано, сматрати да су на њих на било који начин утицале спорне судске одлуке, с обзиром на њихов садржај и правну природу.

IV ОСТАЛЕ РЕЛЕВАНТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

  1. У пресуди од 23. новембра 1971. године (види став 4. горе), Окружни суд је, између осталог, констатовао да је г. А, након рођења подносиоца представке, евидентиран као његов отац. Према изводима из матичне књиге рођених који се тичу подносиоца представке, а које су црногорске власти издале 2. септембра 2014. године и 14. јуна 2019. године, оба су још увек идентификовала г. А као оца подносиоца представке.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР

I УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ“ – СГ РС – БР. 98/06)

  1. Члан 18. између осталог, предвиђа да се „људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују“, као и права која су „зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права... [и] потврђеним међународним уговорима и законима“. Исти даље предвиђа да се oдредбе о људским и мањинским правима „тумаче ... сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење“.
  2. Члан 32. између осталог, предвиђа право на правично суђење у парничном и кривичном поступку.
  3. Члан 36. између осталог, предвиђа начело једнаке заштите права пред судовима, као и право свакога на жалбу или друго правно средство против било које одлуке којом се одлучује о његовим правима, обавезама или на закону заснованим интересима.
  4. Члан 170. предвиђа да се „уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства [за њихову заштиту].“

II ЗАКОН О ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ ИЗ 2004. ГОДИНЕ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ“, БР. 125⁄04 И 111⁄09)

  1. Током релевантног периода, члан 279. став 1. Закона о парничном поступку је, између осталог, предвиђао да ће парнични суд одбацити тужбу као неприхватљиву уколико утврди да је о ствари већ одлучено правоснажном пресудом.
  2. Члан 422. је, између осталог, предвиђао да се случај који је одлуком суда правноснажно окончан може поновити (i) ако којој странци у поступку незаконитим поступањем, а нарочито пропуштањем достављања, није била дата могућност да расправља пред судом; (ii) ако је у поступку као тужилац или тужени учествовало лице које не може бити странка у поступку, и/или уколико су постојала друга релевантна питања у погледу овлашћења страна и/или правног заступања ; (iii) ако се спорна правоснажна одлука суда заснива на лажном исказу сведока или вештака, или на фалсификованој исправи; (iv) ако је до одлуке суда дошло услед кривичног дела судије, односно судије‐поротника, законског заступника или пуномоћника странке, противне странке или ког трећег лица; (v)  ако странка накнадно стекне могућност да употреби правноснажну одлуку суда која је раније међу истим странкама донета о истом захтеву; (vi) ако се спорна правоснажна одлука суда заснива на другој одлуци суда или на одлуци неког другог органа, а та одлука буде у међувремену правноснажно преиначена, укинута, односно поништена; (vii) ако је спорна правоснажна одлука заснована на претходно решеном правном питању, о коме је накнадно другачије одлучено; (viii) ако странка сазна за нове чињенице или нађе или стекне могућност да употреби нове доказе на основу којих је за странку могла бити донета повољнија одлука да су те чињенице или докази били употребљени у ранијем поступку; (ix) ако је, по правноснажно окончаном поступку пред домаћим судом, Европски суд за људска права накнадно донео одлуку о истом или сличном правном односу против Тужене државе; и (x) ако је Уставни суд накнадно, у вези с предметним поступком, утврдио повреду права и/или слобода загарантованих Уставом.
  3. Члан 424. је, између осталог, предвиђао да се, на основу тачака (i) и (viii) горе, предлог за понављање поступка подноси у року од тридесет дана од дана када је предметна правоснажна одлука достављена странци која тражи понављање поступка или када је иста информисала суд о новим чињеницама или доказима. У сваком случају, по протеку рока од пет година од дана кад је спорна одлука постала правноснажна, предлог за понављање поступка се не може поднети, осим ако се понављање тражи из разлога наведених у (i), (ii), (ix) и (x) горе.

II ЗАКОН О ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ ИЗ 2011. ГОДИНЕ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ“, БР. 72⁄11, 49⁄13, 74⁄13, 55⁄14, 87⁄18 И 18⁄20)

  1. Члан 426. између осталог, предвиђа да се парнични поступак који је одлуком суда правоснажно окончан може поновити на предлог странке ако је донета пресуда Европског суда за људска права „у којој је утврђена повреда људског права која је могла бити од утицаја на доношење повољније одлуке“.
  2. Овај закон је поништио и заменио Закон о парничном поступку из 2004. године дана 1. фебруара 2012. године.

III ПОРОДИЧНИ ЗАКОН (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ“, БР. 18⁄05 И 72⁄11)

  1. Члан 55. став 1. и члан 251. став 1. Породичног закона, између осталог, предвиђају да дете, по потреби, може у било ком тренутку поднети тужбу за утврђивање очинства без обзира на рок. Члан 255. истог закона предвиђа да, ако дете поднесе тужбу за утврђивање очинства након смрти свог оца, онда би наследници дотичног покојника били окривљена страна у том поступку или, уколико нема таквих особа, окривљена би била сама Република Србија као наследник.

ПРАВО

I НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносилац представке се жалио да је требало да му се пружи прилика да утврди идентитет свог биолошког оца помоћу ДНК тестирања, и при томе се позивао на Конвенцију као и на бројне протоколе уз њу.
  2. Будући да је господар карактеризације која се у праву даје чињеницама предмета (види, међу многим другим изворима, Радомиља и други против Хрватске [ВВ], бр. 37685/10 и 22768/12, ставови 114. и 126, од 20. марта 2018. године), Суд сматра да горе наведене жалбе требају бити размотрене у складу са чланом 8. Конвенције, који, колико је релевантно, гласи:

„1.  Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота ...

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.“

A. Допуштеност

1. Надлежност суда ratione materiae

  1. Пошто је питање применљивости питање надлежности Суда ratione materiae, требало би поштовати опште правило поступања са представкама и спровести одговарајућу анализу у фази прихватљивости, осим ако нема посебног разлога да се ово питање споји са меритумом. У предметном случају не постоји такав посебан разлог, те стога питање применљивости члана 8. Конвенције треба размотрити у фази разматрања прихватљивости (види, mutatis mutandis, Denisov против Украјине [ВВ], бр. 76639/11, став 93, од 25. септембра 2018. године).
  2. Суд је у више наврата заступао став да поступци везани за утврђивање очинства потпадају под оквир члана 8. (види, на пример, Mikulić против Хрватске, бр. 53176/99, став 51, ЕСЉП 2002‐I; Jäggi против Швајцарске, бр. 58757/00, став 25, ЕСЉП 2006‐X; и Backlund против Финске, бр. 36498/05, став 37, од 6. јула 2010. године). У предметном случају, Суд није позван да утврди да ли се поступак успостављања родитељских веза између подносиоца представке и његовог биолошког оца односи на „породични живот“ у смислу члана 8, јер право на познавање нечијих родитеља у сваком случају спада под оквир концепта „приватног живота“ који обухвата важне аспекте нечијег личног идентитета, попут идентитета нечијих родитеља (види Odièvre против Француске [ВВ], бр. 42326/98, став 29, ЕСЉП 2003‐III , и Backlund, цитиран горе, став 37). Сходно томе, чињенице случаја потпадају под оквир члана 8. Конвенције, те је Суд надлежан да их испита ratione materiae.

2. Приговор Владе у погледу неисцрпљивања домаћих правних лекова

(a) Поднесци странака

  1. Влада је тврдила да подносилац представке није искористио постојећи и делотворни домаћи правни лек. Конкретно, исти је требао да поднесе нову тужбу за утврђивање очинства на основу члана 55. Породичног закона (види став 24. горе), а затим би, у оквиру тог поступка, требало да предложи да се уради ДНК тестирање како би се утврдио идентитет његовог биолошког оца. Таква тужба је могла бити поднета у било које време, јер за то не постоји законски рок. Иста не би била одбачена као res judicata, с обзиром на важан интерес подносиоца представке и његову потребу да се коначно реши питање очинства. У прилог својим аргументима, Влада се такође позвала на оно што сматра релевантном судском праксом Суда у погледу Србије (види Јевремовић против Србије, бр. 3150/05, став 101, од 17. јула 2007. године).
  2. Влада је даље навела да подносилац представке, у сваком случају, није правилно употребио поступак по основу уставне жалбе, с обзиром на то да су његове притужбе, онако како су изнете у самој уставној жалби, „врло општег карактера“ и да нису адекватно поткрепљене. Влада је, дакле, у потпуности подржала одлуку Уставног суда, као и његово образложење (види став 13. горе). Она је такође тврдила да Уставни суд није могао прекорачити обим притужби подносиоца представке, које су у суштини биле процесне природе, а односиле су се на одбијање редовних судова да одобре његов предлог за понављање поступка окончаног током 1970‐их.
  3. Подносилац представке је тврдио да је испунио захтев за исцрпљивањем правних лекова, нарочито да је правилно поднео притужбе пред Уставним судом, али да није добио никакво обештећење. Што се тиче парничне тужбе према члану 55. Породичног закона, на који се позива Влада, подносилац представке је навео да би таква тужба била немогућа, јер је већ постојала коначна пресуда о истом питању коју су судови усвојили током 1970‐их (види ставове 4.‐6. горе).

(b) Оцена Суда

(i) Општа начела

  1. Суд понавља да су државе ослобођене одговорности пред међународним телом за своје поступке пре него што добију прилику да ствари исправе у сопственом правном систему (види, међу многим другим изворима, Akdivar и други против Турске, од 16. септембра 1996. године, став 65, Извештаји пресуда и одлука 1996‐IV, и Вучковић и други против Србије (прелиминарни приговор) [ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, став 70, од 25. марта 2014. године). Тамо где постоје правни системи који пружају уставну заштиту основних људских права и слобода, попут оног у Србији, оштећени појединац је обавезан да провери обим те заштите (види, између осталог, Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 и 30 других, став 51, од 1. децембра 2009. године).
  2. Обавеза исцрпљивања домаћих правних лекова захтева, према томе, да подносилац представке нормално употреби правне лекове који су доступни и довољни у вези са његовим/њеним притужбама према Конвенцији. Постојање предметних правних лекова мора бити довољно сигурно не само у теорији, већ и у пракси, а уколико није тако они неће имати неопходну доступност и делотворност (види предмете Akdivar и други, став 66, и Вучковић и други, став 71, оба цитирана горе).
  3. Члан 35. став 1. такође захтева да би притужбе, које се касније намеравају поднети Стразбуру, требало изнети пред одговорајућим домаћим телом, бар прећутно (види, на пример, Castells против Шпаније, од 23. априла 1992. године, став 32, серија A број 236; Gäfgen против Немачке [ВВ], бр. 22978/05, ставови 144. и 146, ЕСЉП 2010; и Fressoz и Roire против Француске [ВВ], бр. 29183/95, став 37, ЕСЉП 1999‐I) и у складу са формалним захтевима и роковима утврђеним у домаћем праву и, даље, да би требало употребити свако процесно средство које би могло спречити повреду Конвенције (види Вучковић и други, цитиран горе, став 72).
  4. Да би био делотворан, правни лек мора бити у стању да директно исправи спорно стање ствари и мора понудити реалне изгледе за успех (види Balogh против Мађарске, бр. 47940/99, став 30, од 20. јула 2004. године, и Сејдовић против Италије [ВВ], бр. 56581/00, став 46, ЕСЉП 2006II). Постојање пуке сумње у изгледе за успех одређеног правног лека, који није очигледно неуспешан, није довољан разлог да се не исцрпи тај пут обештећења (види Akdivar и други, цитиран горе, став 71; Scoppola против Италије (бр. 2) [ВВ], бр. 10249/03, став 70, од 17. септембра 2009. године; и Вучковић и други, цитиран горе, став 74.).
  5. Суд је, међутим, такође често наглашавао потребу да се правило исцрпљивања примени уз известан степен флексибилности и без прекомерног формализма (види Ringeisen против Аустрије, од 16. јула 1971. године, став 89, серија А, бр. 13; Akdivar и други, цитиран горе, став 69, и Вучковић и други, цитиран горе, став 76). Тамо где је, на пример, доступно више од једног потенцијално делотворног правног лека, од подносиоца представке се захтева да искористи само један лек по сопственом избору (види, међу многим другим изворима, Micallef против Малте [ВВ], бр. 17056/06, став 58, ЕСЉП 2009; Nada против Швајцарске [ВВ], бр. 10593/08, став 142, ЕСЉП 2012; Göthlin против Шведске, бр. 8307/11, став 45, од 16. октобра 2014. године; и O’Keeffe против Ирске [ВВ], бр. 35810/09, ставови 109‐11, ЕСЉП 2014 (изводи)).
  6. У погледу терета доказивања, на Влади је, која се позива на неисцрпљеност, да увери Суд да је правни лек делотворан, и да је био доступан у теорији и пракси у релевантном периоду. Након што овај услов буде задовољен, на подносиоцу представке је да утврди да је правни лек који је Влада понудила заправо исцрпљен, или да је из неког разлога био неодговарајућ и неделотворан у посебним околностима случаја, или да су постојале посебне околности које су га ослобађале овог захтева (види Akdivar и други, цитиран горе, став 68; Demopoulos и други против Турске (одл.) [ВВ], бр. 46113/99 и 7 других, став 69, ЕСЉП 2010; McFarlane против Ирске [ВВ], бр. 31333/06, став 107, од 10. септембра 2010 . године; и Вучковић и други, цитиран горе, став 77).

(ii) Примена ових начела на предметни случај

  1. Што се тиче предметног случаја, Суд констатује да, иако је Породични закон на снази још од 2005. године, Влада није доставила домаћу судску праксу са циљем да укаже да је нова тужба за утврђивање очинства, заснована на члану 55, став 1, члану 251, став 1. и члану 255. Породичног закона (види став 24 горе) заправо могла да омогући правну заштиту коју је тражио подносилац представке, односно да се идентитет његовог биолошког оца утврди помоћу поступка ДНК тестирања без обзира на постојање коначне судске одлуке о истом питању очинства усвојеном 1970‐их (види, посебно, судску праксу која се односи на терет доказивања цитиран у ставу 37 горе). Пресуда у предмету Јевремевић на коју се позива Влада (види став 29. горе), где је Суд утврдио да је парнични поступак био једини пут којим је један од подносилаца представке могао утврдити да ли је тужени био њен биолошки отац или не, такође није од значаја за предметни случај, јер се случај односио на редовни поступак утврђивања очинства при чему није било претходне коначне пресуде суда о том питању. Надаље, члан 279. став 1. Закона о парничном поступку, који је био на снази у време када би подносилац представке покренуо нови парнични поступак, предвиђао је да парнични суд може одбацити тужбу уколико би закључио да је то питање пред њим већ решено доношењем правоснажне судске одлуке (види став 19. горе). У тим околностима, Суд не може а да не закључи да подносилац представке није био дужан да исцрпи правни пут обештећења на који је указала Влада, а који би се, у најбољем случају, могао описати као само теоријски (види судску праксу цитирану у ставу 33 горе). Међутим, Суд би могао преиспитати свој став о овом питању у било којим будућим случајевима уколико се утврди да су домаћи судови у међувремену почели да пружају делотворну правну заштиту особама у ситуацији сличној ситуацији у којој се нашао подносилац представке.
  2. На крају се констатује да се подносилац представке, у својој уставној жалби поднетој Уставном суду, притуживао, између осталог, да му је ускраћено право на утврђивање правог идентитета његовог биолошког оца помоћу ДНК тестирања, што представља кршење Конвенције (види став 12 горе). Имајући то у виду, и с обзиром на члан 18. Устава који, између осталог, предвиђа „непосредно примењивање“ људских права зајемчених „потврђеним међународним уговорима и законима“ (види став 15. горе), Суд сматра да је подносилац представке заправо на домаћем нивоу прећутно изнео притужбу коју је након тога поднео пред њим (види судску праксу цитирану у ставу 34. горе).
  3. С обзиром на горе наведено, двоструки приговор Владе у вези са исцрпљивањем домаћих правних лекова се мора одбити у целости.

3. Други разлози недопуштености

  1. Суд констатује да притужба подносиоца представке такође није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције. Он даље констатује да иста није недопуштена по неком другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

B. Основаност

1. Поднесци странака

  1. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу, додајући да домаћи судови у поступку за понављање ранијег парничног поступка нису правилно узели у обзир чињеницу да је за коначну пресуду, која се односи на очинство његовог наводног оца, сазнао тек током поступка за расправљање заоставштине, након смрти дотичног (види став 7. горе). Оспоравање права детета да зна ко је његов прави отац, као и ускраћивање његовог приступа модерним методама ДНК тестирања у циљу да дође до таквих сазнања, било је, по оцени подносиоца представке, неприхватљиво са стајалишта Конвенције. Такође, интересовање детета за утврђивањем идентитета свог биолошког родитеља се није смањивало временом. Коначно, подносилац представке је тврдио да на домаћем нивоу очигледно не постоји систем који би му могао пружити свеобухватно обештећење потребно у његовом случају.
  2. Влада је признала да подносилац представке није био свестан постојања пресуде из 1971. године до након смрти свог наводног оца. Такође, он је имао легитимни интерес да утврди прави идентитет свог биолошког оца, сада када је то могуће остварити новим методама ДНК тестирања. Међутим, према мишљењу Владе, домаћи судови у предметном случају нису били у стању да се баве суштинским питањем да ли је г. А заиста био биолошки отац подносиоца представке с обзиром на постојећа временска ограничења која се тичу понављања ранијих поступака окончаних 1970‐их. Заправо, пошто су сви важећи законски рокови одавно истекли, судови нису имали другог избора него да одбаце предлог за поновно отварање поступка услед застарелости, јер су ти рокови и сами били разумни у погледу њиховог трајања и потребни како би да би се сачувала правна сигурност. Према мишљењу Владе, подносилац представке је уместо тога требао да покрене нову грађанску парницу на основу члана 55. Породичног закона (види став 29 горе). Да је искористио овај пут обештећења и да му је накнадно била ускраћена могућност да се ДНК тестирањем утврди идентитет његовог биолошког оца, тада би било разумно разматрати питање да ли је Тужена држава испоштовала услове из члана 8. Конвенције или не. У специфичним околностима предметног случаја и у недостатку таквих поступака, Влада је тврдила да није дошло до повреде наведене одредбе.

2. Оцена Суда

(a) Да ли случај укључује позитивну обавезу или мешање

  1. Суд понавља да је основни циљ члана 8. заштитити појединца од произвољног деловања државних органа. Поред тога, могу постојати позитивне обавезе које су нераздвојиве од делотворног „поштовања“ приватног или породичног живота. Ове обавезе могу подразумевати усвајање мера намењених обезбеђењу поштовања приватног живота чак и у сфери односа између појединаца (види Kroon и други против Холандије, од 27. октобра 1994. године, став 31., Серија А, 297‐C; Mikulić, цитиран горе, став 57; Jäggi, цитиран горе, став 33; и Backlund, цитиран горе, став 39). Међутим, границе између позитивних и негативних обавеза државе према овој одредби нису прецизно дефинисане. Примењиви принципи су ипак слични. У оба контекста се мора водити рачуна о правичној равнотежи која се мора постићи између супротстављених интереса појединца и заједнице у целини, док држава, у оба контекста, ужива одређено поље слободне процене (види Keegan против Ирске, од 26. маја 1994. године, став 49, Серија А бр. 290, и Backlund, цитиран горе, став 39).
  2. Суд понавља да његов задатак није да замени надлежне домаће органе у регулисању спорова о утврђивању очинства на националном нивоу, већ да преиспита, на темељу Конвенције, одлуке које су ти органи донели у вршењу своје улоге процењивања (види, између осталог, Różański против Пољске, бр. 55339/00, став 62, од 18. маја 2006. године, и Mikulić, цитиран горе, став 59). Суд ће, дакле, испитати да ли је Тужена држава, бавећи се покушајем подносиоца представке да утврди идентитет његовог биолошког оца помоћу ДНК тестирања, испунила своје позитивне обавезе из члана 8. Конвенције (види, mutatis mutandis, Backlund, цитиран горе, став 40).

(b) Да ли је одбијање понављања ранијег парничног поступка било у складу са законом и да ли је тежило легитимном циљу

  1. Суд констатује да је чланом 422. Закона о парничном поступку, између осталог, предвиђено да се случај окончан правоснажном судском одлуком може поновити уколико би странка у предметном поступку накнадно сазнала за нове чињенице или доказе који су могли резултирати повољнијим исходом поступка по дотичну странку да су били познати раније (види став 20 горе, под тачком (viii)). Међутим, у складу са чланом 424. истог Закона, предлог би се у том погледу могао поднети искључиво у року од пет година од дана када је спорна одлука постала правоснажна (види став 21. горе). У тим околностима, Суд сматра да, иако је овај одређени основ за понављање могао понудити обештећење подносиоцу представке, било је сасвим јасно да је петогодишњи рок исто учинио немогућим након 1977. године, када је подносилац представке имао осам година и, према његовој верзији чињеница, коју је прихватила Влада (види став 43. горе), још увек није био свестан пресуда које искључују да је г. А његов биолошки отац (види став 7. горе).
  2. Члан 422. Закона о парничном поступку је такође предвиђао могућност да се поступак понови уколико би се странци у том поступку незаконито ускратила могућност да у њима учествује (види став 20 горе, тачка (i)). Штавише, члан 424. Закона о парничном поступку је предвиђао да се предлог у том смислу може поднети у року од тридесет дана од дана када је странци која тражи понављање поступка уручена правоснажна одлука (види став 21 горе). Међутим, Суд у вези са тим жели да констатује да је Виши суд у Зрењанину, у својој одлуци од 9. јануара 2012. године, заузео став да је учешће подносиоца представке у предметном поступку било обезбеђено именовањем старатеља, пошто је дотични био малолетник у то време, и да такође није било других доказа да су судови током 1970‐их поступали незаконито током вођења тих поступака (види став 9. горе). Дана 31. јануара 2012. године, Апелациони суд у Новом Саду је подржао то образложење, и додао да тврдња подносиоца представке да је он тек недавно обавештен о спорним пресудама ирелевантна, јер су у првобитном поступку његова права била правилно обезбеђена именовањем старатеља (види став 11 горе). У тим околностима, Суд не може а да не закључи да нема доказа произвољности у образложењу Вишег суда у Зрењанину, као ни Апелационог суда у Новом Саду.
  3. Суд даље констатује да, када је реч о понављању поступка који је већ окончан правоснажном судском пресудом, у контексту утврђивања очинства или каквом другом, постоје, по природи ствари, озбиљне потенцијалне импликације у смислу правне сигурности, између осталог. Суд је већ утврдио да рокови, посебно у поступцима везаним за утврђивање очинства, имају легитиман циљ и намењени су заштити интереса наводних очева од застарелих захтева, чиме се спречавају могуће неправде уколико би се од судова захтевало да утврде чињенице од пре много година (види Backlund, цитиран горе, став 43). Поред тога, наравно да је могуће да домаћи судови могу легитимно одбити да поново покрену поступак по другим основама, независно од временских рокова, уколико се те основе сматрају непоткрепљеним.
  4. С обзиром на горе наведено, Суд налази да је одбијање српских правосудних органа да понове парнични поступак који је окончан 1970их било у складу са законом, и да следи легитимне циљеве обезбеђивања правне сигурности и заштите права других. Суд стога мора утврдити да ли је одбијање било сразмерно у смислу члана 8. Конвенције.

(c) Да ли је постигнута правична равнотежа

(i) Општа начела

  1. Приликом одлучивања да ли се поступило према члану 8. Конвенције или не, Суд мора утврдити да ли је, на основу чињеница случаја, држава постигла правичну равнотежу између супротстављених права и интереса који су у питању. Поред одмеравања интереса појединца у односу на интерес заједнице у целини, потребно је такође постићи равнотежу у погледу супротстављених приватних интереса. С тим у вези, потребно је скренути пажњу на то да се израз „сви“ у члану 8. Конвенције односи и на дете и на потенцијалног оца. С једне стране, људи имају право да знају своје порекло, а то право произилази из широког тумачења обима појма приватног живота (види Odièvre, цитиран горе, став 42). Заиста, особе које желе утврдити идентитет својих родитеља имају витални интерес, заштићен Конвенцијом, да добију информације неопходне како би се открила истина о неком важном аспекту њиховог личног идентитета и да отклоне било какве несигурности у вези с тим (види Mikulić, цитиран горе, ставови 64‐65, и Jäggi, цитиран горе, став 38). С друге стране, интерес потенцијалног оца да се заштити од тврдњи које се тичу чињеница које сежу далеко у прошлост се не може порећи. Поред тог сукоба интереса, појављују се и други интереси, попут интереса трећих лица, у суштини породице потенцијалног оца, као и општи интерес правне сигурности (види Backlund, цитиран горе, став 46). Коначно, у погледу права самог покојника на поштовање његовог приватног живота, Суд понавља да на приватни живот преминуле особе, од које је потребно узети ДНК узорак, не може негативно утицати захтев који је у том смислу поднесен након његове смрти (види, на пример, Jäggi, цитиран горе, став 42).
  2. Током обављања „теста равнотеже интереса“ приликом испитивања случајева који се, на пример, односе на ограничења у погледу тужби за утврђивање очинства, Суд је узео у обзир бројне факторе. На пример, тренутак у којем подносилац представке постане свестан биолошке стварности је релевантан. Суд ће стога испитати да ли су испуњене околности које поткрепљују одређену тужбу за утврђивање очинства пре или након истека важећег рока (види, на пример, Mizzi против Малте, бр. 26111/02, ставови 109‐11, ЕСЉП 2006‐I (изводи), и Shofman против Русије, бр. 74826/01, ставови 40 и 43, од 24. новембра 2005. године, који се тичу одбацивања тужбе за утврђивање очинства). Даље, Суд ће испитати постоји ли алтернативни пут обештећења у случају да је предметни поступак застарео. То би обухватало, на пример, доступност делотворних домаћих правних лекова за прекидање тока застарелости (види, на пример, Mizzi, цитиран горе, став 111.) или изузетака од примене временског ограничења у ситуацијама када особа постане свесна биолошке стварности након наступања застарелости (види Shofman, цитиран горе, став 43, и Backlund, цитиран горе, став 47).
  3. Мерило наспрам којег се одмеравају горе наведени фактори јесте да ли је дозвољено да правна претпоставка превлада над биолошком и друштвеном стварношћу и, ако јесте, да ли је у датим околностима то компатибилно, с обзиром на поље слободне процене које је дато држави, уз обавезу да се осигура делотворно „поштовање“ приватног и породичног живота, узимајући у обзир утврђене чињенице и жеље дотичних (види Kroon и други, цитиран горе, став 40). На пример, Суд је утврдио да је строгим роковима застарелости или другим препрекама за радње које се тичу утврђивања очинства, које се примењују без обзира на свест потенцијалног оца о околностима које доводе у питање његово очинство, не допуштајући било какав изузетак, прекршен члан 8. Конвенције (види Shofman , цитиран горе, ставови 43.45; Mizzi, цитиран горе, ставови 80. и 111.‐13; и Backlund, цитиран горе, став 48).
  4. Суд сматра да су горе наведена разматрања такође широко примењива, mutatis mutandis, и на контекст позитивних обавеза у предметном случају, где је подносилац представке желео да понови ранији поступак уместо подношења нове тужбе за утврђивање очинства (види, mutatis mutandis, Paulík против Словачке, бр. 10699/05, ставови 44‐47, ЕСЉП 2006‐XI (изводи); Tavlı против Турске, бр. 11449/02, ставови 32.‐38, од 9. новембра 2006. године; и Jäggi, цитиран горе, ставови 36.‐44) . Суд даље понавља да је, у сваком случају, избор начина намењених за обезбеђивање поштовања члана 8. у сфери односа између појединаца у начелу питање које спада под поље слободне процене држава уговорница. Наравно, постоје различити начини обезбеђивања „поштовања приватног живота“, док ће природа обавезе државе зависити од одређеног аспекта приватног живота који је у питању (види Odièvre, цитиран горе, став 46; X and Y против Холандије, од 26. марта 1985. године, став 24, Серија А, број 91; и Backlund, цитиран горе, став 49).

(ii) Примена ових начела на предметни случај

  1. Што се тиче предметног случаја и имајући у виду горе наведено, Суд прво констатује да је подносилац представке покушао да утврди идентитет свог биолошког оца, који је препознат као витални интерес заштићен Конвенцијом и који не нестаје са годинама (види Jäggi, цитиран горе, став 40, и Mifsud против Малте, бр. 62257/15, став 60. in fine, од 29. јануара 2019. године). Друго, подносилац представке је постао свестан правоснажне пресуде у вези са питањем очинства 2011. или 2012. године, деценијама након што је примењиви рок за понављање предметног поступка већ истекао (види ставове 7. и 46. горе), али је онда, дана 4. јануара 2012. године, у року од годину дана а можда чак и раније, поднео свој предлог за понављање поступка (види ставове 7.‐8. горе; упоредити са, на пример и mutatis mutandis, Silva и Mondim Correia против Португалије, бр. 72105/14 и 20415/15, став 68, од 3. октобра 2017. године, где су подносиоци представке чекали педесет и двадесет шест година, након што су постали пунолетни, да поднесу своје тужбе за утврђивање очинства). Такође, није било правног начина да се подносиоцу представке у предметном случају, без обзира на његову врло специфичну ситуацију, продужи рок за подношење његовог предлога за понављање поступка (види ставове 20.‐21. и судску праксу цитирану у ставу 51. горе). Након истека предметног рока, домаће законодавство није стога омогућило да се узму у обзир релевантни елементи специфичне ситуације у којој се нашао подносилац представке или да се успостави равнотежа релевантних интереса. Треће, као што је већ констатовано горе, на приватни живот преминуле особе ‐ односно наводног биолошког оца подносиоца представке у предметном случају ‐ од кога би се узео ДНК узорак, не може негативно утицати захтев који је у том смислу поднет након његове смрти (види судску праксу цитирану у ставу 50. in fine горе). Четврто, у спису предмета нема назнака какав би био положај породице покојника у вези са ДНК тестирањем, док Суд не жели да спекулише о овој конкретној тачки. У сваком случају, притужба подносиоца представке у предметном случају се односила на то да му је ускраћена прилика да докаже да је г. А заиста његов биолошки отац. Уосталом, у оној мери у којој му је била позната, та чињеница није довођена у питање све до 2011. или 2012. године, и од тада он наставља да трага за сигурношћу у погледу свог личног идентитета. Заправо, иако је разумљиво да је г. А. евидентиран као отац подносиоца представке одмах након рођења потоњег, пошто је у то време био ожењен мајком подносиоца представке, г. А је и даље био идентификован као отац подносиоца представке чак и у изводима из матичне књиге рођених издатим много касније, 2014. и 2019. године (види ставове 5 и 14 горе). Коначно, из разлога наведених у оквиру испитивања изјашњавања о неисцрпљивању (види став 38. горе), Суд није у стању да прихвати аргумент Владе да је подносилац представке требао да поднесе нову парничну тужбу на основу члана 55. Породичног закона (види став 43 горе).
  2. У светлу горе наведеног, Суд сматра да очување правне сигурности не може бити само по себи довољно као основ за лишавање подносиоца представке његовог права на утврђивање очинства (види, mutatis mutandis, Jäggi, цитиран горе, став 43). Заправо, сама Влада је у својим запажањима признала да домаћи судови у предметном случају нису били у стању да се баве суштинским питањем да ли је г. А заиста био биолошки отац подносиоца представке, с обзиром на постојећа временска ограничења која се тичу понављања ранијих поступака (види став 43 горе). Из тога следи да, с обзиром на околности случаја и превладавајући интерес за подносиоца представке, српске власти нису дотичном обезбедиле поштовање његовог приватног живота зајемченог Конвенцијом, без обзира на поље слободне процене које им је дато у овом контексту (упоредити, на пример и mutatis mutandis, L. против Пољске, бр. 28609/08, од 18. фебруара 2014. године, и R.L. и други против Данске, бр. 52629/11, од 7. марта 2017. године, где се утврђено одсуство кршења члана 8. у великој мери заснивало на анализи онога што је било у најбољем интересу деце која нису била подносиоци представке у тим предметима).
  3. Стога је у веома специфичним околностима предметног случаја дошло до кршења члана 8. Конвенције. Наравно, подразумева се да ће се у вези са представкама који укључују осетљива и важна питања попут оних које је подносилац представке изнео у овом случају укључити различити супротстављени интереси, и да ће се морати успостављати равнотежа. То, заузврат, у зависности од конкретних околности, може навести Суд да донесе различите закључке у тим предметима, под условом да су у складу са општим начелима изнетим у ставовима 50.‐53. горе.

II ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Члан 41 Конвенције гласи:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.“

A. Штета

  1. Подносилац представке је тражио накнаду за претрпљену нематеријалну штету, али је Суду препустио да одреди одговарајући износ.
  2. Влада је оспорила овај захтев.
  3. Узимајући у обзир, између осталог, члан 426. Закона о парничном поступку из 2011. године, према којем се парнични поступак може поновити уколико Суд донесе пресуду „у којој је утврђена повреда људског права која је могла бити од утицаја на доношење повољније одлуке у поступку“(види став 22. горе), Суд сматра да, у околностима предметног случаја, утврђивање кршења члана 8. Конвенције само по себи представља довољно правично задовољење за нематеријалну штету коју је претрпео подносилац представке (види, такође, Jäggi, цитиран горе, став 55).

B. Трошкови и издаци

  1. Будући да подносилац представке није поднео захтев у вези са надокнадом трошкова и издатака који су настали било пред домаћим судовима или пред Судом, Суд се не позива да додели исту по овој тачки.

 

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

  1. Проглашава представку прихватљивом;
  2. Утврђује да је дошло до повреде члана 8. Конвенције;
  3. Утврђује да утврђивање повреде само по себи представља довољно правично задовољење за нематеријалну штету коју је претрпео подносилац представке.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми дана 16. јуна 2020. године, у складу са правилом 77, ставови 2. и 3. Пословника Суда.

Andrea Tamietti                Jon Fridrik Kjølbro

секретар                           председник

 

 

FOURTH SECTION

CASE OF BOLJEVIĆ v. SERBIA

(Application no. 47443/14)

JUDGMENT 

Art 8 • Positive obligations • Time-bar precluding DNA test of deceased man and review of final judgment approving his disavowal of paternity, without applicant’s knowledge, before such tests became available • Absence of arbitrariness in the domestic courts’ reasoning • Applicant’s vital and overriding interest in establishing the identity of his biological father • Disavowal of paternity discovered many years after the expiry of the five-year time-limit for the re-opening of proceedings • Domestic law not allowing for the applicant’s specific situation to be taken into account • Private life of the deceased purported father not affected by a request for DNA testing • Preservation of legal certainty not sufficient in itself for depriving the applicant of the right to ascertain his parentage

STRASBOURG

16 June 2020

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision

In the case of Boljević v. SerbiaThe European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Chamber composed of:

Jon Fridrik Kjølbro, President,
Faris Vehabović,
Branko Lubarda,
Stéphanie Mourou-Vikström,
Georges Ravarani,
Jolien Schukking,
Péter Paczolay, judges,
and Andrea TamiettiSection Registrar,

Having regard to:

the application (no. 47443/14) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Peđa Boljević (“the applicant”), on 20 June 2014;

the decision to give notice of the application to the Serbian Government (“the Government”);

the parties observations;

Having deliberated in private on 3 March, 5 May and 26 May 2020,

Delivers the following judgment, which was adopted on the last-mentioned date:

INTRODUCTION

The application concerns the applicants request for the establishment of his purported fathers paternity based on DNA testing methods which only became available many years after the domestic courts had already ruled on the issue.

THE FACTS

1.  The applicant was born in 1969 and lives in Ečka. The applicant was represented by Mr A. Mandić, a lawyer practising in Belgrade.

2.  The Government were represented by their Agent, Ms Zorana Jadrijević Mladar.

3.  The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

  1. THE PATERNITY PROCEEDINGS

4.  On 23 November 1971 the Zrenjanin District Court (Okružni sud u Zrenjaninu) held that a certain Mr A was not the applicants biological father. Furthermore, the Titograd Municipal Registrar (matičar SO Titograd) was ordered by the court to amend the official register of births accordingly. At the time, Titograd (now called Podgorica) was the capital of Montenegro, which was, like Serbia, a constituent part of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia.

5.  The case had been brought by Mr A against the applicant and his mother and concerned only the paternity issue. The applicant, who was a minor, was represented by a guardian, a lawyer from Zrenjanin, who had been appointed by the local social care centre (organ starateljstva) in order to protect his interests. In its reasoning, the District Court held that Mr A and the applicants mother had met between 10 and 13 July 1969. It further noted that they had got married on 11 August 1969 and that the applicant had been born on 25 December 1969, some four months later. Since the available medical documentation did not indicate that the birth had been premature, it followed, according to the District Court, that Mr A could not have been the applicants biological father. The court essentially reached that conclusion on the basis of witness testimony as to when the applicants mother and Mr A had met. The applicants mother, for her part, maintained throughout the proceedings that she had had sexual relations with Mr A from the spring of 1969 onwards, that is before they were married. A number of other witnesses were also examined by the court, but their statements were deemed irrelevant. Lastly, although blood tests were carried out, they were ultimately considered inconclusive in terms of establishing whether Mr A was the applicants biological father.

6.  Following an appeal lodged by the applicant and his mother, on 31 August 1972 the Vojvodina Supreme Court (Vrhovni sud Vojvodine) upheld the District Courts judgment, as well as its reasoning, and it thereby became final. The Supreme Court also noted, inter alia, that it had not been necessary to examine one witness, even though she had apparently been invited to the wedding of Mr A and the applicants mother, which had allegedly been initially planned for 1 May 1969. In the Supreme Courts view, this witnesss testimony would have been irrelevant as her statement would have had no bearing on when the sexual relations between Mr A and the applicants mother might have taken place. The applicant was again represented by the same appointed guardian in the course of the appeal proceedings.

7.  The applicant alleges that he only found out about the above-mentioned judgments in the course of the inheritance-related proceedings brought following the death of Mr A (in 2011 or 2012 according to the case file). Up until that point in time, the applicant considered it undisputed that Mr A was his biological father. The latter, according to the applicant, never did anything that might have cast any doubt on this.

  1. THE APPLICANTS ATTEMPTS TO REOPEN THE PATERNITY PROCEEDINGS

8.  On 4 January 2012 the applicant and his mother requested the reopening of the proceedings (podneli predlog za ponavljanje postupka) concluded by the judgment of the Vojvodina Supreme Court of 31 August 1972 (see paragraph 6 above). Since the applicants purported father had died, the request was directed against his legal heirs. The applicant and his mother informed the court as to when and how the applicant had learned of the existence of that judgment and of the Zrenjanin District Courts judgment of 23 November 1971 (see paragraphs 4 and 7 above), and noted that notwithstanding those judgments, Mr A had always been recognised as the applicants father in the official register of births (matična knjiga rođenih). Neither Mr A nor the applicants mother had ever informed the applicant of the judgments. Finally, the applicant and his mother observed that DNA testing had not been possible in the 1970s, but that such a test could now be carried out on the basis of a court order. All of the above, according to them, warranted the reopening of the civil proceedings in question in order to confirm that Mr A was the applicants biological father.

9.  On 9 January 2012 the Zrenjanin High Court (Viši sud u Zrenjaninu) rejected the applicants request for reopening on procedural grounds. It stated, inter alia, that: (i) the impugned judgments had been adopted in 1971 and 1972, hence many years ago; (ii) the applicant as a minor had, in any event, had a guardian appointed to represent him in the proceedings before the Zrenjanin District Court; (iii) the guardian had also subsequently lodged an appeal with the Vojvodina Supreme Court; (iv) there was no evidence to the effect that the courts in question had acted unlawfully or had otherwise restricted the participation of the applicant through his guardian in the course of the proceedings; and (v) the claim that the applicants mother had failed to inform him of the judgments in question at the relevant time was not in and of itself sufficient to justify the reopening sought by the applicant. In those circumstances, the Zrenjanin High Court concluded that the applicant had failed to prove that his request had been lodged in compliance with the deadline set out in the Civil Procedure Act.

10.  On 18 January 2012 the applicant and his mother lodged an appeal against that decision. In their appeal, they reiterated, inter alia, the arguments set out in their request of 4 January 2012 (see paragraph 8 above), adding that the applicants mother had never tried to conceal the truth from the applicant to his detriment but did not want to “burden him with the judicial injustice” in question. Admittedly, as a lay person, she had not fully understood the legal consequences of such a decision. In any event, the original proceedings had been deeply flawed, the facts had not been established properly, the forensic science at the time (involving a blood test) had been inconclusive, witnesses who had been heard had perjured themselves in court and the applicants mother had not been given an opportunity to put questions to them. Finally, the applicant and his mother noted that Mr A had never attempted to amend the information contained in the official register of births, in which he was still recognised as the applicants father, and that the applicants State-appointed guardian himself had also failed to inform the applicant subsequently of his rights regarding the establishment of Mr As paternity.

11.  On 31 January 2012 the Novi Sad Court of Appeal (Apelacioni sud u Novom Sadu) upheld the Zrenjanin High Courts decision of 9 January 2012 (see paragraph 9 above), as well as its reasoning. The appellate court noted, in particular, that the applicants claim that he had been informed of the impugned judgments only recently was irrelevant since in the original proceedings he had been represented by an appointed guardian at two levels of jurisdiction.

  1. THE PROCEEDINGS BEFORE THE CONSTITUTIONAL COURT

12.  On 21 March 2012 the applicant lodged an appeal with the Constitutional Court (Ustavni sud). In the appeal, he essentially reiterated his earlier arguments and alleged that he had been denied the right to establish the true identity of his biological father by means of a DNA test, in breach of the European Convention on Human Rights and the Protocols thereto. The applicant also maintained that he had suffered a violation of his right to a fair trial and a breach of his rights to a legal remedy and equal protection before the courts, as enshrined in the Constitution (see paragraphs 16-17 below).

13.  On 23 January 2014 the Constitutional Court ruled against the applicant. In so doing, it rejected, firstly, the applicants procedural-fairness complaint as incompatible ratione materiae with the provisions of the Constitution since the impugned decisions of the ordinary courts had merely concerned their refusal to reopen proceedings which had already been terminated by means of a final court judgment. Secondly, the Constitutional Court noted that the applicants request for the reopening of the proceedings in question had been considered at two levels of jurisdiction and that the Constitution did not guarantee a favourable outcome in each and every case. Thirdly, as regards the applicants complaint with respect to the equal protection of his rights before the courts and the right of a child to know the identity of his or her father, the Constitutional Court held that these rights could not, considered constitutionally, be deemed to have been impacted in any way by the impugned court decisions, given both their content and their legal nature.

  1. OTHER RELEVANT FACTS

14.  In its judgment of 23 November 1971 (see paragraph 4 above) the District Court noted, inter alia, that following the applicants birth, Mr A had been recorded as his father. The applicants birth certificates (izvodi iz matičnog registra rođenih) issued by the Montenegrin authorities on 2 September 2014 and 14 June 2019 both still identified Mr A as the applicants father.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK

  1. THE CONSTITUTION OF THE REPUBLIC OF SERBIA (USTAV REPUBLIKE SRBIJE; PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE REPUBLIC OF SERBIA – OG RS – no. 9806)

15.  Article 18 provides, inter alia, that “human and minority rights guaranteed by the Constitution shall be implemented directly”, as are rights that are “secured by the generally accepted rules of international law ... [and] ratified international treaties”. Human and minority rights are also to “be interpreted ... pursuant to valid international standards on human and minority rights, as well as the practice of international institutions which supervise their implementation”.

16.  Article 32 provides, inter alia, for a right to a fair trial in civil and criminal proceedings.

17.  Article 36 enshrines, inter alia, the principle of equal protection of rights before the courts, as well as the right of everyone to an appeal or another legal remedy in respect of any decision involving the determination of his or her rights, obligations or lawful interests.

18.  Article 170 provides that “a constitutional appeal may be lodged against individual decisions or actions of State bodies or organisations exercising delegated public powers that violate or deny human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies [for the protection of those rights or freedoms] have already been exhausted or have not been prescribed”.

  1. THE 2004 CIVIL PROCEDURE ACT (ZAKON O PARNIČNOM POSTUPKU, PUBLISHED IN OG RS nos. 12504 AND 11109)

19.  At the material time Article 279 § 1 of the Civil Procedure Act provided, inter alia, that a civil court would reject a claim as inadmissible were it to conclude that the matter before it had already been adjudicated by means of a final decision.

20.  Article 422 provided, inter alia, that a case concluded by means of a final court decision could be reopened: (i) if a party to the proceedings in question had unlawfully been denied an opportunity to participate in them; (ii) if a person who did not have standing to be a party to the proceedings had in fact participated as such, or if there were other relevant issues in terms of the parties authorisation and/or legal representation; (iii) if the impugned final decision was based on false testimony of a witness or a forensic expert, or on forged documents; (iv) if the decision had been adopted as a result of a crime committed by a judge, a lay judge, a party to the proceedings, a partys legal guardian and/or legal representative or indeed by any third person; (v) if subsequently an opportunity arose for a party to the proceedings to rely on another final court decision adopted on the same issue and between the same parties but on an earlier date; (vi) if the impugned final decision was based on another decision adopted by a court of law or an administrative body that had in the meantime been overturned, quashed or annulled; (vii) if the impugned final decision was based on the determination of a preliminary legal issue which itself had subsequently been adjudicated differently by another authority; (viii) if a party to the proceedings had subsequently learned of new facts or evidence which could have resulted in a more favourable outcome of the proceedings had they been known before; (ix) if the European Court of Human Rights had subsequently rendered a decision pertaining to the same or a similar legal issue in respect of the respondent State; and (x) if the Constitutional Court had subsequently found, in connection with the proceedings in question, a violation of the rights and/or freedoms guaranteed by the Constitution.

21.  Article 424 provided, inter alia, that with regard to the grounds referred to under (i) and (viii) above, a request could be lodged within a period of thirty days from when the party seeking the reopening had been served with the final decision in question or could have informed the court of the new facts or evidence. In any event, once five years had elapsed after the impugned decision had become final no reopening could be sought, except in respect of the grounds referred to under (i), (ii), (ix) and (x) above.

  1. THE 2011 CIVIL PROCEDURE ACT (ZAKON O PARNIČNOM POSTUPKU – PUBLISHED IN OG RS nos. 7211, 4913, 7413, 5514, 8718 AND 1820)

22.  Article 426 provides, inter alia, that civil proceedings concluded by means of a final court decision may be reopened, following an application by a party thereto, if a judgment of the European Court of Human Rights has been delivered “in which a violation of human rights, relevant to the more favourable outcome of the proceedings in question, has been established”.

23.  This legislation repealed and replaced the 2004 Civil Procedure Act on 1 February 2012.

  1. THE FAMILY ACT (PORODIČNI ZAKON, PUBLISHED IN OG RS nos. 1805 AND 7211)

24.  Article 55 § 1 and Article 251 § 1 of the Family Act provide, inter alia, that if need be, a child may at any time bring paternity proceedings, that is without any deadlines being applicable. Article 255 of the same Act provides that if a child lodges a paternity claim after his or her purported fathers death, it is the latters heirs who would be the defendants in the proceedings or, if there are no such persons, that the defendant would be the Republic of Serbia itself.

THE LAW

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION

25.  The applicant complained that he should have had the opportunity to establish the identity of his biological father by means of a DNA test, and in so doing referred to the Convention as well as a number of the Protocols thereto.

26.  The Court, being the master of the characterisation to be given in law to the facts of the cases before it (see, among many other authorities, Radomilja and Others v. Croatia [GC], nos. 37685/10 and 22768/12, §§ 114 and 126, 20 March 2018), considers that the above complaint falls to be examined under Article 8 of the Convention, which provision, in so far as relevant reads as follows:

“1.  Everyone has the right to respect for his private and family life ...

2.  There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”

  1. Admissibility
    1. The Courts jurisdiction ratione materiae

27.  As the question of applicability is an issue of the Courts jurisdiction ratione materiae, the general rule of dealing with applications should be respected and the relevant analysis should be carried out at the admissibility stage unless there is a particular reason to join this question to the merits. No such particular reason exists in the present case and the issue of the applicability of Article 8 of the Convention falls therefore to be examined at the admissibility stage (see, mutatis mutandisDenisov v. Ukraine [GC], no. 76639/11, § 93, 25 September 2018).

28.  The Court has held on numerous occasions that paternity-related proceedings fall within the scope of Article 8 (see, for example, Mikulić v. Croatia, no. 53176/99, § 51, ECHR 2002-I; Jäggi v. Switzerland, no. 58757/00, § 25, ECHR 2006X; and Backlund v. Finland, no. 36498/05, § 37, 6 July 2010). In the instant case the Court is not called upon to determine whether the proceedings to establish parental ties between the applicant and his biological father concern “family life” within the meaning of Article 8, since in any event the right to know ones ascendants falls within the scope of the concept of “private life”, which encompasses important aspects of ones personal identity, such as the identity of ones parents (see Odièvre v. France [GC], no. 42326/98, § 29, ECHR 2003-III, and Backlund, cited above, § 37). Accordingly, the facts of the case fall within the ambit of Article 8 of the Convention and that Court has jurisdiction ratione materiae to examine them.

  1. The Governments objection regarding the non-exhaustion of domestic remedies

(a)   Submissions by the parties

29.  The Government maintained that the applicant had not made use of an existing and effective domestic remedy. In particular, he should have lodged a new paternity claim based on Article 55 of the Family Act (see paragraph 24 above) and then, as part of those proceedings, proposed that a DNA test be carried out in order to establish the identity of his biological father. Such a claim could have been lodged at any time, there being no legal deadline for doing so. It would also not have been rejected as res judicata given the applicants own pressing interest and the need to have the paternity issue finally resolved. In support of their arguments, the Government also referred to what they considered to be the relevant case-law of the Court in respect of Serbia (see Jevremović v. Serbia, no. 3150/05, § 101, 17 July 2007).

30.  The Government furthermore submitted that, in any event, the applicant had not made proper use of the constitutional appeal procedure given that his complaints, as raised in the constitutional appeal itself, had been of a “very general nature” and had not been adequately substantiated. The Government therefore fully endorsed the Constitutional Courts decision, as well as its reasoning (see paragraph 13 above). They also maintained that the Constitutional Court could not have exceeded the scope of the applicants complaints, which were essentially procedural in nature, concerning, as they did, the refusal of the ordinary courts to grant his request for the reopening of the proceedings concluded in the 1970s.

31.  The applicant maintained that he had complied with the exhaustion requirement and, in particular, that he had properly raised his complaints before the Constitutional Court but had obtained no redress. Regarding the civil claim under Article 55 of the Family Act, referred to by the Government, he submitted that such a claim would have been precluded because there had already been a final judgment on the same issue adopted by courts of law in the 1970s (see paragraphs 4-6 above).

(b)   The Courts assessment

(i)  General principles

32.  The Court reiterates that States are dispensed from answering before an international body for their acts before they have had an opportunity to put matters right through their own legal system (see, among many authorities, Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 65, Reports of Judgments and Decisions 1996IV, and Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 70, 25 March 2014). Where there are constitutional mechanisms designed for the protection of fundamental human rights and freedoms, as in Serbia, it is incumbent on the aggrieved individual to test the extent of that protection (see, inter aliaVinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and 30 others, § 51, 1 December 2009).

33.  The obligation to exhaust domestic remedies therefore requires an applicant to make normal use of remedies which are available and sufficient in respect of his or her Convention grievances. The existence of the remedies in question must be sufficiently certain not only in theory but in practice, failing which they will lack the requisite accessibility and effectiveness (see Akdivar and Others, cited above, § 66, and Vučković and Others, cited above, § 71).

34.  Article 35 § 1 also requires that the complaints intended to be made subsequently in Strasbourg should have been made to the appropriate domestic body, at least in substance (see, for instance, Castells v. Spain, 23 April 1992, § 32, Series A no. 236; Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, §§ 144 and 146, ECHR 2010; and Fressoz and Roire v. France [GC], no. 29183/95, § 37, ECHR 1999I) and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in domestic law and, further, that any procedural means that might prevent a breach of the Convention should have been used (see Vučković and Others, cited above, § 72).

35.  To be effective, a remedy must be capable of remedying directly the impugned state of affairs and must offer reasonable prospects of success (see Balogh v. Hungary, no. 47940/99, § 30, 20 July 2004, and Sejdovic v. Italy [GC], no. 56581/00, § 46, ECHR 2006II). The existence of mere doubts as to the prospects of success of a particular remedy which is not obviously futile is not a valid reason for failing to exhaust that avenue of redress (see Akdivar and Others, cited above, § 71; Scoppola v. Italy (no. 2) [GC], no. 10249/03, § 70, 17 September 2009; and Vučković and Others, cited above, § 74).

36.  The Court has, however, also frequently emphasised the need to apply the exhaustion rule with some degree of flexibility and without excessive formalism (see Ringeisen v. Austria, 16 July 1971, § 89, Series A no. 13; Akdivar and Others, cited above, § 69; and Vučković and Others, cited above, § 76). Where, for example, more than one potentially effective remedy is available, the applicant is only required to use one remedy of his or her own choosing (see, among many other authorities, Micallef v. Malta [GC], no. 17056/06, § 58, ECHR 2009; Nada v. Switzerland [GC], no. 10593/08, § 142, ECHR 2012; Göthlin v. Sweden, no. 8307/11, § 45, 16 October 2014; and OKeeffe v. Ireland [GC], no. 35810/09, §§ 109-11, ECHR 2014 (extracts)).

37.  As regards the burden of proof, it is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time. Once this burden has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact pursued, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Akdivar and Others, cited above, § 68; Demopoulos and Others v. Turkey (dec.) [GC], nos. 46113/99 and 7 others, § 69ECHR 2010; McFarlane v. Ireland [GC], no. 31333/06, § 107, 10 September 2010; and Vučković and Others, cited above, § 77).

(ii)  Application of these principles to the present case

38.  Turning to the present case, the Court notes that, even though the Family Act has been in force since 2005, the Government have failed to provide it with any domestic case-law to the effect that a new paternity claim based on Article 55 § 1, Article 251 § 1 and Article 255 of the Family Act (see paragraph 24 above) could in fact have afforded the kind of redress sought by the applicant, that is, to have the identity of his biological father established by means of a DNA testing procedure irrespective of the existence of a final court decision on the same paternity issue adopted in the 1970s (see, notably, the case-law concerning the burden of proof cited in paragraph 37 above). The judgment in Jevremević, referred to by the Government (see paragraph 29 above), and where the Court found that the only avenue by which one of the applicants could have established whether or not the respondent was her biological father was through a civil suit is likewise of no relevance to the present case since it concerned regular paternity proceedings where there was no prior final court ruling on the matter. Furthermore, Article 279 § 1 of the Civil Procedure Act, which was in force at the time when the applicant would have brought his new paternity suit, provided that a civil court would reject a claim as inadmissible were it to conclude that the matter before it had already been adjudicated by means of a final court decision (see paragraph 19 above). In those circumstances, the Court cannot but conclude that the applicant was not obliged to make use of the avenue of redress indicated by the Government, which, at best, could be described as merely theoretical (see the case-law cited in paragraph 33 above). The Court might, however, reconsider its position on this issue in any future cases should it transpire that the domestic courts have in the meantime started providing effective redress to persons in a situation similar to that of the applicant.

39.  It is lastly noted that in his appeal lodged with the Constitutional Court the applicant complained, inter alia, that he had been denied the right to establish the true identity of his biological father by means of a DNA test, in breach of the Convention (see paragraph 12 above). With this in mind, and in view of Article 18 of the Constitution, which provides, inter alia, for “direct implementation” of human rights secured by “ratified international treaties” (see paragraph 15 above), the Court is of the opinion that the applicant did in fact raise at domestic level the substance of the complaint which he subsequently brought before it (see the case-law cited in paragraph 34 above).

40.  In view of the foregoing, the Governments two-pronged objection as regards the exhaustion of domestic remedies must be rejected in its entirety.

  1. Other grounds of inadmissibility

41.  The Court notes that the applicants complaint is also not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. Submissions by the parties

42.  The applicant reaffirmed his complaint, adding that the domestic courts in the proceedings for the reopening of the earlier civil suit had not properly taken into account the fact that he had only learnt of the final judgment concerning his purported fathers paternity in the course of the inheritance-related proceedings following the latters death (see paragraph 7 above). Denying the right of a child to know who his real father was, and denying him access to modern DNA testing methods in order to find out, was in the applicants view unacceptable from the standpoint of the Convention. Also, a childs interest in having the identity of his biological parent established did not diminish with the passage of time. Ultimately, the applicant maintained that there was clearly no system in place at the domestic level which could have provided him with the comprehensive redress needed in his case.

43.  The Government acknowledged that the applicant had been unaware of the existence of the 1971 judgment until after his purported fathers death. He also had a legitimate interest in ascertaining the true identity of his biological father now that new DNA testing methods had made this possible. In the Governments opinion, however, the domestic courts in the present case had been unable to deal with the substantive issue of whether Mr A was indeed the applicants biological father given the existing temporal limitations concerning the reopening of the earlier proceedings concluded in the 1970s. In fact, since the applicable statutory deadlines had all long since expired, the courts had had no choice but to reject the request for reopening as time-barred, the deadlines in question having themselves been both reasonable in terms of their duration and necessary in order to preserve legal certainty. According to the Government, the applicant should instead have lodged a new civil claim based on Article 55 of the Family Act (see paragraph 29 above). Had he used this avenue of redress and subsequently been denied the opportunity to have the identity of his biological father established by means of a DNA test, it would then have been reasonable to discuss whether the respondent State had failed to comply with the requirements of Article 8 of the Convention. In the specific circumstances of the present case and in the absence of such proceedings, the Government maintained that there had been no violation of that provision.

  1. The Courts assessment

(a)   Whether the case involves a positive obligation or an interference

44.  The Court reiterates that the essential object of Article 8 is to protect the individual against arbitrary action by public authorities. There may in addition be positive obligations inherent in ensuring effective “respect” for private or family life. These obligations may involve the adoption of measures designed to secure respect for private life even in the sphere of the relations of individuals between themselves (see Kroon and Others v. the Netherlands, 27 October 1994, § 31, Series A no. 297C; Mikulić, cited above, § 57; Jäggi, cited above, § 33; and Backlund, cited above, § 39). However, the boundaries between the States positive and negative obligations under this provision do not lend themselves to precise definition. The applicable principles are nonetheless similar. In both contexts regard must be had to the fair balance that has to be struck between the competing interests of the individual and of the community as a whole, and in both contexts the State enjoys a certain margin of appreciation (see Keegan v. Ireland, 26 May 1994, § 49, Series A no. 290, and Backlund, cited above, § 39).

45.  The Court reiterates that its task is not to substitute itself for the competent domestic authorities in regulating paternity disputes at the national level, but rather to review under the Convention the decisions that those authorities have taken in the exercise of their power of appreciation (see, inter aliaRóżański v. Poland, no. 55339/00, § 62, 18 May 2006, and Mikulić, cited above, § 59). The Court will therefore examine whether the respondent State, in dealing with the applicants attempt to establish the identity of his biological father by means of DNA testing, has complied with its positive obligations under Article 8 of the Convention (see, mutatis mutandisBacklund, cited above, § 40).

(b)   Whether the refusal to reopen the earlier civil proceedings was in accordance with the law and pursued a legitimate aim

46.  The Court notes that Article 422 of the Civil Procedure Act provided, inter alia, that a case concluded by means of a final court decision could be reopened if a party to the proceedings in question had subsequently learned of new facts or evidence which could have resulted in a more favourable outcome of the proceedings had they been known before (see paragraph 20 above, under point (viii)). However, in accordance with Article 424 of the same Act a request to that effect could only be lodged within a period of five years from when the impugned decision had become final (see paragraph 21 above). In those circumstances, the Court considers that while this particular ground for reopening might have offered redress to the applicant, it was quite clear that the five-year deadline made this impossible after 1977, when the applicant was eight years old and, according to his version of facts, accepted by the Government (see paragraph 43 above), was still unaware of the judgments excluding that Mr A was his biological father (see paragraph 7 above).

47.  Article 422 of the Civil Procedure Act also provided for the possibility of having proceedings reopened if a party to such proceedings had unlawfully been denied an opportunity to participate in them (see paragraph 20 above, under point (i)). Moreover, Article 424 of the Civil Procedure Act stated that a request to that effect could be lodged within a period of thirty days from when the party seeking the reopening had been served with the final decision in question (see paragraph 21 above). In this connection, however, the Court would note that in its decision of 9 January 2012, the Zrenjanin High Court held that the applicants participation in the proceedings in question had been secured through the appointment of a legal guardian, as he had been a minor at the time, and that there was also no other evidence that the courts in the 1970s had acted unlawfully in the course of those proceedings (see paragraph 9 above). On 31 January 2012 the Novi Sad Court of Appeal endorsed that reasoning and added that the applicants assertion that he had been informed of the impugned judgments only recently was irrelevant since in the original proceedings his rights had been properly secured through the appointment of a legal guardian (see paragraph 11 above). In those circumstances, the Court cannot but conclude that there is no evidence of arbitrariness in the reasoning of the Zrenjanin High Court or indeed of the Novi Sad Court of Appeal.

48.  The Court further notes that when it comes to the reopening of proceedings already concluded by means of a final court judgment, in a paternity context or otherwise, there are, by the nature of things, serious potential implications in terms of legal certainty, among other considerations. The Court has also already held that time-limits in paternity-related proceedings, in particular, have a legitimate aim and are intended to protect the interests of purported fathers from stale claims, thus preventing possible injustices if courts were required to make findings of fact that went back many years (see Backlund, cited above, § 43). In addition to that, it is of course possible that domestic courts may legitimately refuse to reopen proceedings on other grounds, unrelated to time-limits, if those grounds are properly deemed as unsubstantiated.

49.  In view of the foregoing, the Court finds that the Serbian judicial authorities refusal to reopen the civil proceedings concluded in the 1970s was both in accordance with the law and pursued the legitimate aims of ensuring legal certainty and protecting of the rights of others. The Court must therefore ascertain whether the refusal was proportionate within the meaning of Article 8 of the Convention.

(c)   Whether a fair balance has been struck

(i)  General principles

50.  When deciding whether or not there has been compliance with Article 8 of the Convention, the Court must determine whether, on the facts of the case, a fair balance was struck by the State between the competing rights and interests at stake. Apart from weighing the interests of the individual vis-à-vis the general interest of the community as a whole, a balancing exercise is also required with regard to competing private interests. In this connection, it should be observed that the expression “everyone” in Article 8 of the Convention applies to both the child and the putative father. On the one hand, people have a right to know their origins, that right being derived from a wide interpretation of the scope of the notion of private life (see Odièvre, cited above, § 42). Indeed, persons seeking to establish the identity of their ascendants have a vital interest, protected by the Convention, in receiving the information necessary to uncover the truth about an important aspect of their personal identity and eliminate any uncertainty in this respect (see Mikulić, cited above, §§ 64-65, and Jäggi, cited above, § 38). On the other hand, a putative fathers interest in being protected from claims concerning facts that go back many years cannot be denied. In addition to that conflict of interest, other interests may come into play, such as those of third parties, essentially the putative fathers family, and the general interest of legal certainty (see Backlund, cited above, § 46). Finally, with regard to the deceaseds own right to respect for his private life, the Court would reiterate that the private life of a deceased person from whom a DNA sample is to be taken cannot be adversely affected by a request to that effect made after his death (see, for example, Jäggi, cited above, § 42).

51.  While performing the “balancing of interests test” in the examination of cases concerning, for example, limitations on the institution of paternity claims, the Court has taken a number of factors into consideration. For instance, the particular point in time when an applicant becomes aware of the biological reality is pertinent. The Court will therefore examine whether the circumstances substantiating a particular paternity claim are met before or after the expiry of the applicable time-limit (see, for instance, Mizzi v. Malta, no. 26111/02, §§ 109-11, ECHR 2006I (extracts), and Shofman v. Russia, no. 74826/01, §§ 40 and 43, 24 November 2005, concerning disavowal of paternity claims). Furthermore, the Court will examine whether or not an alternative means of redress exists in the event the proceedings in question are time-barred. This would include, for example, the availability of effective domestic remedies to secure the reopening of the time-limit (see, for example, Mizzi, cited above, § 111) or exceptions to the application of a time-limit in situations where a person becomes aware of the biological reality after the time-limit has expired (see Shofman, cited above, § 43, and Backlund, cited above, § 47).

52.  The yardstick against which the above factors are measured is whether a legal presumption has been allowed to prevail over biological and social reality and if so whether, in the circumstances, this is compatible, having regard to the margin of appreciation left to the State, with the obligation to secure effective “respect” for private and family life, taking into account the established facts and the wishes of those concerned (see Kroon and Others, cited above, § 40). For example, the Court has found that rigid limitation periods or other obstacles to actions contesting paternity that apply irrespective of a putative fathers awareness of the circumstances casting doubt on his paternity, without allowing for any exceptions, violated Article 8 of the Convention (see Shofman, cited above, §§ 43-45; Mizzi, cited above, §§ 80 and 111-13; and Backlund, cited above, § 48).

53.  The Court deems the above considerations also broadly applicable, mutatis mutandis, to the context of positive obligations in the present case, where the applicant sought to reopen earlier proceedings rather than bring a new paternity claim (see, mutatis mutandisPaulík v. Slovakia, no. 10699/05, §§ 44-47, ECHR 2006-XI (extracts); Tavlı v. Turkey, no. 11449/02, §§ 32-38, 9 November 2006; and Jäggi, cited above, § 3644). The Court further reiterates that, in any event, the choice of the means calculated to secure compliance with Article 8 in the sphere of the relations of individuals between themselves is in principle a matter that falls within the Contracting States margin of appreciation. There are, of course, different ways of ensuring “respect for private life”, and the nature of the States obligation will depend on the particular aspect of private life that is at issue (see Odièvre, cited above, § 46; X and Y v. the Netherlands, 26 March 1985, § 24, Series A no. 91; and Backlund, cited above, § 49).

(ii)  Application of these principles to the present case

54.  Turning to the present case and in view of the above, the Court notes, firstly, that the applicant attempted to establish the identity of his biological father, which has been recognised as a vital interest protected by the Convention and one which does not disappear with age (see Jäggi, cited above, § 40, and Mifsud v. Malta, no. 62257/15, § 60 in fine, 29 January 2019). Secondly, the applicant became aware of the final judgment regarding his parentage in 2011 or 2012, decades after the applicable deadline for the reopening of the proceedings in question had already expired (see paragraphs 7 and 46 above) but had then, on 4 January 2012, within a year at the most and possibly much sooner, lodged his request for reopening (see paragraphs 7-8 above; compare and contrast to, for example and mutatis mutandisSilva and Mondim Correia v. Portugal, nos. 72105/14 and 20415/15, § 68, 3 October 2017, where the applicants had waited fifty and twenty-six years respectively, after reaching the age of majority, to bring their paternity suits). There was also no legal way for the applicant in the present case, notwithstanding his very specific situation, to have the deadline for the submission of his request for reopening extended (see paragraphs 20-21 and the case-law cited in paragraph 51 above). After the expiry of the deadline in question, domestic law did not therefore allow for the relevant elements of the applicants specific situation to be taken into account or for a balancing of the relevant interests to be carried out. Thirdly, as already noted above, the private life of a deceased person – that is, the applicants purported biological father in the present case – from whom a DNA sample would have had to be taken could not have been adversely affected by a request to that effect made following his death (see the case-law cited in paragraph 50 in fine above). Fourthly, there is no indication in the case file as to what the position of the deceaseds family would have been in respect of a DNA test and the Court does not wish to speculate on this specific point. In any event, the applicants complaint in the present case concerned his being denied the opportunity to prove that Mr A was indeed his biological father. After all, as far as he knew, that fact was not in doubt until 2011 or 2012 and he has continued to seek certainty in terms of his personal identity ever since. In fact, while it is understandable that Mr A was recorded as the applicants father immediately after his birth, since he was at that time married to the applicants mother, even in birth certificates issued much later, in 2014 and 2019, Mr A was still identified as the applicants father (see paragraphs 5 and 14 above). Finally, for the reasons mentioned in the ambit of the examination of the non-exhaustion plea (see paragraph 38 above), the Court is unable to accept the Governments argument that the applicant should have lodged a new civil claim based on Article 55 of the Family Act (see paragraph 43 above).

55.  In the light of the foregoing, the Court is of the opinion that the preservation of legal certainty cannot suffice in itself as a ground for depriving the applicant of the right to ascertain his parentage (see, mutatis mutandisJäggi, cited above, § 43). Indeed, the Government themselves acknowledged, in their observations, that the domestic courts in the present case had been unable to deal with the substantive issue of whether Mr A was indeed the applicants biological father given the existing temporal limitations concerning the attempted reopening of the earlier proceedings (see paragraph 43 above). It follows that, having regard to the circumstances of the case and the overriding interest at stake for the applicant, the Serbian authorities did not, regardless of the margin of appreciation afforded to them in this context, secure to him respect for his private life as guaranteed under the Convention (compare and contrast, for example and mutatis mutandisA.L. v. Poland, no. 28609/08, 18 February 2014, and R.L. and Others v. Denmark, no. 52629/11, 7 March 2017, where the finding of no violation of Article 8 was largely based on an analysis of what was in the best interests of the children who were not the applicants in those cases).

56.  There has accordingly, in the very specific circumstances of the present case, been a violation of Article 8 of the Convention. It is, of course, understood that, in respect of applications involving sensitive and important issues such as the ones raised by the applicant in this case, various competing interests will be involved and a balancing exercise will have to be carried out. This in turn may, depending on the specific circumstances, lead the Court to adopt different conclusions in those cases, provided that they are consistent with the general principles outlined in paragraphs 50-53 above.

II.APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

57.  Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

  1. Damage

58.  The applicant claimed compensation for the non-pecuniary damage suffered, but left it to the Courts discretion as to what should be the appropriate amount.

59.  The Government contested this claim.

60.  Having regard, inter alia, to Article 426 of the 2011 Civil Procedure Act, according to which civil proceedings may be reopened if the Court delivers a judgment “in which a violation of human rights, relevant to the more favourable outcome of the proceedings ... has been established” (see paragraph 22 above), the Court considers that in the circumstances of the present case the finding of a violation of Article 8 of the Convention constitutes in itself sufficient just satisfaction for the non-pecuniary damage sustained by the applicant (see, also, Jäggi, cited above, § 55).

  1. Costs and expenses

61.  Since the applicant made no claim in respect of costs and expenses incurred either domestically or before the Court, the Court is not called upon to make an award under this head.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Declares the application admissible;
  2. Holds that there has been a violation of Article 8 of the Convention;
  3. Holds that the finding of a violation constitutes in itself sufficient just satisfaction for the non-pecuniary damage sustained by the applicant.

Done in English, and notified in writing on 16 June 2020, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Andrea Tamietti                     Jon Fridrik Kjølbro
Registrar                               President

 

Copyright © 2021 Pravosudna akademija, Srbija