Dragan Petrović protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
14.04.2020
Članovi
8
8-1
8-2
35
41
Kršenje
8
8-1
Nekršenje
8
8-1
Ključne reči
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 8-1) Poštovanje doma
(Čl. 8-1) Poštovanje privatnog života
(Čl. 8-2) U skladu sa zakonom
(Čl. 8-2) Zaštitne mere protiv zloupotrebe
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Nematerijalna šteta
Broj predstavke
75229/10
Zbirke
Sudska praksa
Presuda
Veće
Sažetak
Представка је поднета на основу члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и односи се на претрес стана подносиоца представке и узимање ДНК узорка од њега, при чему су обе радње обављене у пред-кривичном поступку. Подносилац представке се жалио да је претрес његовог стана извршен уз повреду његовог права на поштовање „дома“ и „приватног живота“, које је загарантовано чланом 8. Конвенције, Ко и да је узимањем ДНК узорка од њега букалним брисом такође прекршено његово право на поштовање „приватног живота“ у смислу исте одредбе. Подносилац се притуживао и на повреду права из члана 6. став 3. тачка а) Конвенције.

Дана 29. јула 2008. године истражни судија Окружног суда у Суботици је наредио претрес стана у којем је подносилац представке живео. У наредби је наведено да је иста издата на захтев службеника Полицијске управе у Суботици који су тврдили да ће претрес „вероватно“ резултирати запленом доказа релевантних за истрагу убиства. Истражни судија је прихватио ово образложење и прецизирао да се при претресу треба фокусирати на „предмете узете“ након убиства, а нарочито на „црну кожну јакну“, као и на „ципеле и друге предмете“ који би могли бити повезани са предметним злочином. У наредби је наведено да се приликом вршења претреса полицијски службеници морају придржавати одговарајућих одредаба Законика о кривичном поступку. На крају, посебном наредбом донетом истог дана уз навођење истих разлога, истражни судија је наложио да се изврши и претрес стана у којем је живела гђа Б.

Истога дана, 29. јула 2008. године, посебном наредбом, истражни судија је наложио и узимање узорка пљувачке од подносиоца представке за потребе вршења ДНК анализе. Судија је овластио полицију да узме од подносиоца представке или узорак пљувачке или узорак крви, и уз принуду уколико се подносилац буде опирао, а уз помоћ медицинских радника. У образложењу ове наредбе је наведено да је ДНК тест неопходан како би се упоредили ДНК подаци пронађени на месту злочина, тј. убиства, са ДНК профилом подносиоца представке. Исту наредбу, у односу на исто кривично дело и из истих разлога, требало је применити и на г. Д.
Дана 11. септембра 2008. године, истражни судија је обавестио Окружно јавно тужилаштво да у извештају од 28. августа 2008. године форензички вештаци нису нашли подударање између ДНК узорка подносиоца представке и биолошких трагова пронађених на месту злочина.

Подносилац представке је 4. августа 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу тврдећи, између осталог, да је дошло до повреде његовог права на поштовање дома и приватног живота, позивајући се, поред осталог, на члан 8. Конвенције, као и на чл. 25. и 40. Устава Републике Србије. Уставни суд је 14. октобра 2010. године донео одлуку којом је, поред осталог, одбио уставну жалбу подносиоца представке у односу на истакнуте повреде права из члана 40. Устава Републике Србије (у делу који се односи на претрес стана) и из члана 25. Устава (у делу који се односи на узимање ДНК узорка).

У представци ЕКЉП, подносилац представке је тврдио да је наредба за претрес била нејасна и без одговарајућег образложења, док је сȃм претрес стана произвољно спроведен и записник о претресу произвољно сачињен. Даље је истакао да је таква пракса омогућила све врсте злоупотреба, иако у овом случају подносилац представке није „постао жртва“ било каквог „подметања/фабриковања доказа“. Он није био означен као осумњичени у сȃмој наредби за претрес, у којој је само било наведено да претрес може довести до важних доказа у вези са злочином који се истражује. Такође, тврдио је да је само један сведок био присутан претресу стана, иако се према Законику о кривичном поступку захтева присуство два сведока, са чим се никада није сагласио.

У вези са наредбом за претрес стана, Европски суд је констатовао да се она односила на „црну кожну јакну“, као и на „ципеле и друге предмете“ који су повезани са злочином који се истражује и да је сȃма полиција већ обавестила истражног судију да је заплена ципела била неопходна како би се извршило упоређивање истих са траговима који су пронађени на месту злочина, док је кожна јакна предмет који је узет након убиства. Стога је Европски суд оценио да се предметна наредба за претрес не може сматрати нејасном. Тачније, чак и уколико изузмемо то да ли је било могуће да наредба буде уоквирена још прецизнијим условима, било је довољно да, у датим околностима, њен обим буде ограничен посебно споменутим предметима и упућивањем на предметни догађај; то је заузврат ограничавало дискреционо право полицијских службеника који су вршили претрес и који су овлашћени да заплене само предмете за које се могло сматрати да су потенцијално повезани са наводним кривичним делом. Европски суд је закључио да су разлози наведени у наредби били релевантни и довољни у околностима овог предмета. У вези са наводом да је претресу стана присуствовао само један, а не два сведока, Европски суд је констатовао да је адвокат подносиоца представке потписао потврду о привременом одузимању предмета, као и записник о претресу стана на који није имао примедбе. Имајући у виду наведено, Европски суд је закључио да је „ометање дома“ подносиоца представке било „у складу са законом“, да је предузето зарад остваривања „легитимног циља“ и да је било „неопходно у демократском друштву“, дакле у складу са чланом 8. Конвенције. Стога је Европски суд у овом делу оценио да није било повреде члана 8 Конвенције.

У погледу узимања ДНК узорка од подносиоца представке, Европски суд је оценио да узимања ДНК узорка од подносиоца представке није било „у складу са законом“ у смислу члана 8. став 2. Конвенције, јер би онда предметне домаће законске одредбе, између осталог, требале бити „предвидљиве у погледу [њихових] ефеката“ по подносиоца представке.Европски суд је имао у виду да се у предметном случају наредба, којим се овлашћују полицијски службеници да узму узорак пљувачке подносиоца представке, не позива ни на једну посебну законску одредбу и да сȃм члан 131. ст. 2. и 3. тада важећег Законика о кривичном поступку предвиђа да је суд могао да наложи узимање узорка крви или спровођење „других медицинских поступака“ само под условом да се то сматрало медицински неопходним зарад утврђивања чињеница „од значаја“ за криминалистичку истрагу. Из наведеног је Европски суд закључио да мешање државе у „приватни живот“ подносиоца представке није било „у складу са законом“, те да је непотребно да се даље испитује да ли је ово мешање предузето у циљу остваривања „легитимног циља“ и да ли је било „неопходно у демократском друштву“, у смислу члана 8. Конвенције. Стога је Европски суд у овом делу утврдио да је дошло до повреде члана 8 Конвенције.

Европски суд је једногласно утврдио да није било повреде члана 8. Конвенције у погледу претреса дома подносиоца представке, а са шест гласова за и једним против да је дошло до повреде члана 8. Конвенције у погледу узимања ДНК узорка од подносиоца представке.

Судија Mourou-Vikström се није сагласила са закључком већине да узимање узорка од подносиоца представке, за потребе анализе његовог ДНК профила, није било у складу са законом на основу тога што то није било предвидљиво.

 preuzmite presudu u pdf formatu

 

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ДРАГАН ПЕТРОВИЋ против СРБИЈЕ

(Представка бр. 75229/10)

ПРЕСУДА

Члан 8 • Поштовање приватног живота • Узимање ДНК узорка из пљувачке подносиоца представке током прелиминарне истраге • Пристанак подносиоца представке исходован под претњом употребе силе • Није предвиђено законом • Без позивања ни на једну посебну законску одредбу у налогу којим се полиција овлашћује да узме ДНК узорак • Нема посебне одредбе у закону у погледу узимања ДНК узорка • Постојала је потреба за чвршћом регулацијом исказаном у детаљнијим одредбама као што је то учињено у скоријем закону • Поштовање дома • Претрес куће подносиоца представке на основу адекватних и довољних разлога и праћена делотворним заштитним мерама

СТРАЗБУР

14. април 2020. године

Ова пресуда ће постати правноснажна у околностима утврђеним у члану 44 став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Драган Петровић против Србије, Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Већа у саставу:

Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Faris Vehabović,
Iulia Antoanella Motoc,
Branko Lubarda,
Carlo Ranzoni,
Stéphanie Mourou‐Vikström,
Jolien Schukking, судије,
и Andrea Tamietti, секретар одељења,

Имајући у виду:

представку против Србије поднету Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“) од стране држављанина Србије, г. Драгана Петровића (у даљем тексту: „Подносилац представке“), дана 6. децембра 2010. године.

одлуку да се о представци обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада“);

Запажања страна у спору;

После већања на затвореној седници 28. јануара и 3. марта 2020. године, доноси следећу пресуду, која је усвојена на потоњи датум:

УВОД

Представка, поднета на основу члана 8. Конвенције, односи се на претрес стана подносиоца представке и узимање ДНК узорка од њега, при чему су обе радње обављене у кривично‐правном контексту.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Подносилац представке је рођен 1985. године и живи у Суботици. Подносиоца представке је заступао г. В. Јухас Ђурић, адвокат из Суботице.
  2. Владу је заступао њен претходни заступник, гђа В. Родић.
  3. Чињенице предмета, онако како су их доставиле стране, се могу сумирати на следећи начин.

A. Прелиминарна кривична истрага

  1. Дана 16. јула 2008. године, извесни г. А. је обавестио Полицијску управу у Суботици да је од извесне гђе Б. начуо да су она и подносилац представке учествовали у злочину који је укључивао тешко батинање старијег мушкарца, г. Ц , чија је смрт могућа последица наведеног чина.
  2. Дана 22. јула 2008. године, Полицијска управа у Суботици је преко Окружног јавног тужилаштва у Суботици обавестила истражног судију Окружног суда у Суботици да има сазнања која указују на то да су подносилац представке и гђа Б. можда учествовали у убиству г. Ц. Стога је Полицијска управа у Суботици предложила да се изврши претрес станова у којима су подносилац представке и гђа Б. живели, са циљем да се пронађу: (i) „предмети узети“ након убиства, а нарочито црна кожна јакна; и (ii) њихове ципеле, како би исте биле упоређене са отисцима ципела пронађеним на месту злочина.
  3. Истога дана, али посебним одвојеним поднеском, Полицијска управа у Суботици је обавестила Окружно јавно тужилаштво да су, према њиховим сазнањима, подносилац представке и гђа Б. можда учествовали у убиству г. Ц. Стога је тражила од Окружног јавног тужилаштва да званично затражи од истражног судије да наложи узимање ДНК узорака од стране наводних починилаца зарад упоређивања тих узорака са биолошким траговима који су пронађени на месту злочина.
  4. Дана 29. јула 2008. године, позивајући се на члан 239. Законика о кривичном поступку (види став 27 доле), Окружно јавно тужилаштво је затражило од истражног судије да наложи претрес станова у којима су подносилац представке и гђа Б. живели, као и да се узму узорци њихове ДНК, заједно са ДНК узорком извесног г. Д. Разлог је био да се разјасне релевантне околности у вези са убиством г. Ц. Међутим, ниједан осумњичени није званично идентификован по имену у захтеву Окружног јавног тужилаштва.
  5. Дана 29. јула 2008. године истражни судија је наредио претрес стана у којем је подносилац представке живео. У налогу је наведено да је исти издат на захтев службеника Полицијске управе у Суботици који су тврдили да ће претрес „вероватно“ резултирати запленом доказа релевантних за истрагу убиства г. Ц. Истражни судија је прихватио ово образложење и прецизирао да се при претресу треба фокусирати на „предмете узете“ након убиства, а нарочито на „црну кожну јакну“, као и на „ципеле и друге предмете“ који би могли бити повезани са предметним злочином. У налогу је наведено да су приликом вршења претреса полицијски службеници морали да се придржавају одговарајуће одредбе Законика о кривичном поступку. На крају, посебном одлуком дотеном истог дана и навођењем истих разлога, истражни судија је наложио да се такође изврши претрес стана у којем је живела гђа Б.
  6. Истога дана, али посебном одлуком, истражни судија је наложио узимање узорка пљувачке од подносиоца представке за потребе ДНК анализе. Судија је овластио полицију да узме наведени узорак, или да алтернативно узме узорак крви од подносиоца представке, и силом уколико се подносилац представке буде опирао, уз помоћ медицинских радника. У образложењу овог налога, наведено је да је ДНК тест неопходан како би се упоредили ДНК подаци пронађени на месту злочина, тј. убиства г. Ц., са ДНК профилом подносиоца представке. Исти налог, у односу на исто кривично дело и из истих разлога, требало је применити и на г. Д.
  7. Подносилац представке је дана 30. јула 2008. године, у присуству свог адвоката, пристао да дȃ узорак своје пљувачке полицијским службеницима. Чини се, међутим, да полиција никада није сачинила службени записник о томе како је извршено ово наређење.
  8. Истога дана, полицијски службеници су такође претресли стан у којем је подносилац представке живео и запленили два пиштоља заједно са нешто муниције. Полиција је у том погледу издала потврду која је садржавала датум претреса и потпис једног од полицијских службеника који је обављао претрес, али иста није садржала ни потпуни нити у потпуности читљив број предмета. Адвокат подносиоца представке је такође потписао наведени документ, али је сȃм подносилац представке то одбио да учини.
  9. Том приликом, полиција је припремила службени записник о претресу и заплени. Овим документом, који је датиран и потписан од стране једног сведока, једног од два полицијска службеника који су учествовали у претресу, службеног записничара и адвоката подносиоца представке, али опет не и и од сȃмог подносиоца представке, констатовано је да је подносилац представке негирао да зна било шта о пиштољима пронађеним у стану у којем је живео и да је његов адвокат даље уложио приговор да је сȃм налог за претрес био нејасан. Власница стана који је подвргнут претресу, особа која је вероватно у сродству са подносиоцем представке, поменута је у записнику као присутна, али записник није садржавао њен потпис.
  10. Дана 13. августа 2008. године, Полицијска управа у Суботици је обавестила истражног судију да је одлучила да поднесе кривичну пријаву против подносиоца представке због илегалног поседовања оружја.
  11. Дана 11. септембра 2008. године, истражни судија је обавестио Окружно јавно тужилаштво да у извештају од 28. августа 2008. године форензички вештаци нису нашли подударање између ДНК узорка подносиоца представке и биолошких трагова пронађених на месту злочина.

B. Поступак пред Уставним судом

  1. Подносилац представке је 4. августа 2008. године поднео уставну жалбу пред Уставним судом тврдећи, између осталог, да је дошло до повреде његовог права на поштовање његовог дома и приватног живота. При томе се подносилац представке, између осталог, позивао и на члан 8. Конвенције и чланове 25. и 40. Устава Републике Србије (види ставове 20 и 21 доле).
  2. Дана 14. октобра 2010. године, Уставни суд је одбио уставну жалбу подносиоца представке у погледу основаности, разматрајући његову жалбу која се односи на претрес на основу члана 40. Устава Републике Србије и његову жалбу која се односи на узимање ДНК на основу члана 25. Устава. Конкретно, суд је изјавио да су истражни судија и полиција поступили у складу са законом. Вероватноћа да ће бити откривени релевантни докази је оправдавала претрес и узимање ДНК узорка од подносиоца представке. Штавише, иако је констатовао да је током претреса био присутан само један сведок, Уставни суд је утврдио да су разлози које је дао истражни судија у оба случаја били адекватни, те да је налог за претрес био довољно прецизан. На крају, суд је истакао да је подносилац представке дао свој ДНК узорак по својој слободној вољи (види став 10 горе), али без позивања на члан 131. Закона о кривичном поступку (види став 26 доле).
  3. Одлука Уставног суда је уручена подносиоцу представке 2. децембра 2010. године.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР

A. Устав Републике Србије (објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“ – СГ РС – бр. 98/06)

  1. Члан 16, став 2, између осталог, предвиђа да су „потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије“ и да се „непосредно примењују“.
  2. Члан 18., између осталог, предвиђа да се „Уставом јемчи ... непосредна примена људских и мањинских права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима“. Даље предвиђа да се „oдредбе о људским и мањинским правима тумаче ... сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење.“.
  3. Члан 25 предвиђа да je „физички и психички интегритет неповредив“, као и да „нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка“.
  4. Члан 40., између осталог, предвиђа да је стан особе неповредив. Нико не може без писмене одлуке суда ући у туђи стан или друге просторије против воље њиховог држаоца, нити у њима вршити претрес. Држалац стана и друге просторије има право да сам или преко свога заступника и уз још два пунолетна сведока присуствује претресању. Без одлуке суда, улазак у туђи стан или друге просторије, изузетно и претресање без присуства сведока, дозвољени су ако је то неопходно ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, на начин предвиђен законом.
  5. Члан 170. предвиђа да се „уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.“

B. Законик о кривичном поступку из 2001. године (објављен у „Службеном листу Савезне Републике Југославије“ – СЛ СРЈ – бр. 70/01, измене и допуне објављене у „СЛ СРЈ“ бр. 68/02 и „СГ РС“ бр. 58⁄04, 85⁄05, 115⁄05 и 49⁄07)

  1. Чланом 77. став 1. је предвиђено, између осталог, да се претрес стана и осталих просторија окривљеног или других лица може предузети ако је „вероватно“ да ће ова мера резултирати откривањем „трагова кривичног дела“ о коме је реч, или запленом доказа „вађних“ за кривичну истрагу.
  2. Чланом 78. ставови 1. и 2. је предвиђено, између осталог, да се претрес може наложити само образложеном наредбом коју је издао суд. Лице на које се односи наредба је такође имало право на присуство свог адвоката, тј. браниоца. Налог за претрес се предаје пре почетка претресања лицу у чијим ће се просторијама претресање извршити. Пре претресања, позваће се лице на које се односи наредба о претресању да добровољно преда предмете наведене у налогу за претрес.
  3. Члан 79. ставови 1, 3, 7. и 8, између осталог, предвиђају да „држалац“ предметних просторија буде „позван да присуствује претресању“, док би сȃм претрес требало да буде извршен у присуству два пунолетна сведока. Пре „почетка претресања, сведоци ће се упозорити да пазе на ток претресања“ и обавестити „да имају право“ да уложе своје приговоре на званични записник уколико сматрају да садржина записника није тачна. Претресање стана треба „спровести обазриво, уз поштовање достојанства личности и права на интимност, и без непотребног ремећења кућног реда“. Записник о претресу требају потписати лице код кога се спроводи претресање и сва друга лица чије је присуство обавезно. Само они предмети и исправе који су у вези са сврхом претресања се могу одузети. Исти би требали бити унесени у званични записник претреса и тачно назначени. Коначно, исте информације би требале бити укључене у посебну потврду која ће се одмах издати лицу коме су дотични предмети и/или исправе одузете.
  4. Члан 131. ставови 2. и 3, између осталог, предвиђа да суд може наложити да се од било ког лица може узети узорак крви, или се могу предузети „друге медицинске радње“, уколико се то сматра медицински неопходним како би се утврдиле чињенице „важне“ за кривичну истрагу. Такве радње се могу предузимати присилно, где је то неопходно, под условом да то не представља било какав ризик по здравље дотичне особе.
  5. Члан 239. предвиђа да, када је починилац кривичног дела непознат, јавни тужилац има право да захтева од истражног судије да предузме посебне мере усмерене на утврђивање идентитета таквог лица пре него што донесе одлуку о томе да ли треба тражити покретање формалне судске истраге. Званичну евиденцију о спровођењу било какве такве мере треба проследити надлежном јавном тужиоцу.
  6. Овај Законик је накнадно измењен 2009. и 2010. године.

C. Законик о кривичном поступку из 2011, године (објављен у „СГ РС“ бр. 72/11, измене и допуне објављене у „СГ РС“ бр. 101⁄11, 121⁄12, 32⁄13, 45⁄13, 55⁄14 и 35⁄19)

  1. Овим Закоником је престао да важи и замењен је Законик о кривичном поступку из 2001. године у јануару 2012. године или октобру 2013. године, у зависности од врсте кривичног поступка о коме је реч.
  2. Члан 140, ставови 1, 3. и 4. новог законика предвиђа, између осталог, да се „у циљу утврђивања чињеница у поступку ... букални брис ...“ може узети од осумњиченог чак и без његовог пристанка. Зарад „отклањања сумње о повезаности са кривичним делом“, букални брис се може узети и „од оштећеног или другог лица затеченог на месту кривичног дела“, чак и без њиховог пристанка. Горе наведене процедуралне кораке мора спровести стручно лице, по наредби издатој од стране јавног тужиоца или суда.
  3. Члан 141, ставови 1. и 2, између осталог, предвиђају да се „узимање узорака биолошког порекла“ не може предузети уколико би тиме „наступила каква штета по здравље“ дотичне особе.
  4. Члан 142, став 1., између осталог, предвиђа да „ако је потребно ради откривања учиниоца кривичног дела или утврђивања других чињеница у поступку“, јавни тужилац или суд могу наредити узимање узорака у сврху „форензичко‐генетичке анализе“: (i) са места кривичног дела или другог места на коме су пронађени трагови кривичног дела; (ii) од окривљеног и оштећеног, а под условима предвиђеним у члану 141. (види став 31 горе); и (iii) од других лица ако постоји једна или више карактеристика која их доводи у везу са предметним кривичним делом.

D. Законодавство о заштити личних података

  1. Парламент Савезне Републике Југославије је 1998. године усвојио Закон о заштити података о личности (објављен у „СЛ СРЈ“ бр. 24/98, са изменама и допунама објављеним у „СЛ СРЈ“ бр. 26/98).
  2. Скупштина Србије је у 2008. години усвојила нови закон који је такође назван Закон о заштити података о личности (објављен у „СГ РС“ бр. 97⁄08, са изменама и допунама објављеним у „СГ РС“ бр. 104⁄09, 68⁄12 и 107⁄12). Овим законом је повучен и замењен Закон из 1998. године.
  3. Оба ова Закона су регулисала разна питања у погледу заштите личних података, укључујући чување, употребу, обраду и брисање личних података. Њима је такође предвиђено да административни и судски механизам буде доступан лицима која мисле да су им права прекршена.
  4. Сȃм Закон из 2008. године је повучен и замењен другим законом донетим у 2018. години.

ПРАВО

I НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносилац представке се жалио да је претрес његовог пребивалишта извршен уз кршење његовог права на поштовање његовог „дома“ и „приватног живота“, које је загарантовано чланом 8. Конвенције. Подносилац представке се даље жалио да је узимањем ДНК узорка такође прекршено његово право на поштовање његовог „приватног живота“ у смислу исте одредбе.
  2. Члан 8. Конвенције гласи:

„1.  Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.“

A. Допуштеност

1. Запажања страна у спору

(a) Влада

  1. Влада је истакла да је Уставни суд, у својој одлуци од 14. октобра 2010. године, размотрио притужбу подносиоца представке у погледу узимања ДНК узорка у складу са чланом 25. Устава, одредбом која се тиче забране мучења и нечовечног или понижавајућег поступања (види став 20 горе). У тим веома специфичним околностима, уставна жалба не може се сматрати делотворним домаћим правним леком у погледу притужбе подносиоца представке која се односи на његов „приватни живот“. Конкретно, Уставни суд је могао да испитује само наводне „повреде права загарантованих Уставом“. Према мишљењу Владе, овај део представке је поднесен ван рока, односно више од шест месеци након спорног узимања ДНК узорка од подносиоца представке 30. јула 2008. године (види став 10 горе).
  2. Поред тога, или алтернативно, а опет само у вези са притужбом везаном за узимање ДНК узорка, Влада је тврдила да је подносилац представке требало да искористи делотворне домаће правне лекове предвиђене одговарајућим националним законодавством о заштити података (види ставове 33‐35 горе). Међутим, пошто он то није учинио, требало би да његова представка буде одбачена услед неисцрпљивања.

(b) Подносилац представке

  1. Подносилац представке је тврдио да је члан 8. Конвенције директно примењив у правном систему Републике Србије, на основу члана 18. Устава (види став 19 горе). Према томе, његову жалбу везану за узимање ДНК узорка је могао и требао размотрити Уставни суд, како према члану 8. Конвенције тако и према члану 25. Устава (види став 20 горе). У сваком случају, Уставни суд је испитао основаност његове жалбе и одбио је из суштинских разлога наведених у ставу 16 горе. У тим околностима, уставна жалба је очигледно била правни лек који је за подносиоца представке био одговарајућ за исходовање, јер је у начелу могао да понуди одговарајућу правну заштиту, иако у његовом конкретном случају то није постигао. Коначно, сама представка је поднета Суду у року од шест месеци од дана када је подносилац представке примио обавештење о одлуци Уставног суда у његовом случају (види став 17 горе).
  2. Подносилац представке је даље тврдио да ниједан могући правни лек, заснован на релевантном законодавству о заштити података (види ставове 33‐35 горе), не би био делотворан. Потребно је нагласити да се овај случај односио на узимање ДНК узорка од подносиоца представке у кривично‐правном контексту, а не у сврху „прибављања информација“ о његовом ДНК узорку или његовом „уништењу“. Штавише, и у сваком случају, основни судови, према српском праву, не би могли да закључе да је одлука кривичног суда противзаконита нити да се истом врши повреда Конвенције. Међутим, Уставни суд је то могао да учини, и управо је из тог разлога подносилац представке и поднео уставну жалбу.

2. Оцена Суда

(a) Општа начела

  1. Суд понавља да правило о исцрпљивању домаћих правних лекова из члана 35. Конвенције обавезује оне који настоје да покрену поступак против државе пред Судом да прво искористе правне лекове које пружа национални правни систем. Сходно томе, државе су ослобођене одговарања пред међународним телом за своје поступке пре него што добију прилику да ствари исправе у сопственом правном систему (види Вучковић и други против Србије (прелиминарни приговор) [ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, став 70, од 25. марта 2014. године).
  2. Када је реч о правним системима који пружају уставну заштиту основних људских права и слобода, попут оног у Србији, оштећени појединац је обавезан да провери обим те заштите (видети, између осталог, Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 и 30 других, став 51, од 1. децембра 2009. године).
  3. Неуспех подносиоца представке да искористи расположиви домаћи правни лек или да га правилно искористи (тј. подношењем жалбе бар прећутно и у складу са формалним захтевима и временским роковима утврђеним у домаћем праву) за исход ће имати проглашавање представке неприхватљивом пред овим Судом (види Gäfgen против Немачке [ВВ], бр. 22978/05, став 142, ЕСЉП 2010; види такође Вучковић, горе цитиран, став 72).
  4. Суд је, међутим, често наглашавао потребу да се то правило примени уз известан степен флексибилности и без прекомерног формализма (видети Ringeisen против Аустрије, од 16. јула 1971. године, став 89, серија А, бр. 13, и Akdivar и други против Турске, од 16. септембра 1996. године, став 69, Извештаји о пресудама и одлукама 1996‐IV).
  5. На пример, било би превише формалистички тражити од подносилаца представке да користе правни лек који чак ни највиши суд њихове државе није тражио од њих да примене (видети H. и други против Чешке [ВВ], бр. 57325/00 , ставови 117. и 118, ЕСЉП 2007‐IV).
  6. Такође, где је доступно више од једног потенцијално делотворног правног лека, од подносиоца представке се захтева да искористи само један лек по сопственом избору (видети, међу другим ауторитетима, Micallef против Малте [ВВ], бр. 17056/06, став 58, ЕСЉП 2009; Nada против Швајцарске [ВВ], бр. 10593/08, став 142, ЕСЉП 2012; Göthlin против Шведске, бр. 8307/11, став 45, од 16. октобра 2014. године; и O’Keeffe против Ирске [ВВ], бр. 35810/09, ставови 109‐111, ЕСЉП 2014 (изводи)).
  7. Што се тиче питања благовремености, Суд понавља да је циљ шестомесечног рока, из члана 35, став 1, промовисање правне сигурности осигуравањем да се случајеви, у којима су покренута питања везана за Конвенцију, решавају у разумном року и да одлуке које су претходно донесене не могу непрекидно бити отворене за оспоравање. Он одређује временске границе надзора од стране Суда и сигнализира и појединцима и држави период после којег тај надзор више није могућ (видети, међу другим ауторитетима, Walker против Уједињеног Краљевства (одлука), бр. 34979/97, ЕСЉП 2000‐I).
  8. По правилу, представка мора бити поднета у року од шест месеци од дана доношења „коначне одлуке“ у ланцу домаћих правних лекова које је неопходно исцрпети, или тамо где не постоје такви правни лекови, од дана доношења одлуке на коју се односи жалба или знања о томе. Изузетак од шестомесечног правила се може направити у случају да трајна ситуација узрокује повреду (види Nelson против Уједињеног Краљевства, бр. 74961/01, став 12, од 1. априла 2008.).

(b) Примена ових начела на предметни случај

i) У погледу рока од шест месеци

  1. Суд подсећа да је више пута сматрао да се уставна жалба начелно треба сматрати делотворним домаћим правним леком у смислу члана 35, став 1. Конвенције у вези са свим представкама поднесеним против Србије након 7. августа 2008. године (види случај Вучковић, цитиран горе, став 84, и случај Винчић, цитиран горе, став 51.). У овом предмету се не уочава разлог за одступање од ове праксе, посебно зато што је, као што је то коснтатовао подносилац представке (види став 41 горе), Уставни суд основано испитао његову притужбу везану за узимање ДНК узорка и одбио је из суштинских разлога наведених у ставу 16 горе.
  2. Надаље, члан 18. Устава предвиђа „непосредну примену људских ... права зајемчених ... потврђеним међународним уговорима“ (види став 19 горе), који се, између осталог, јасно примењују на права садржана у члану 8. Конвенције. Уставни суд је, према томе, могао да испита жалбу подносиоца представке на основу ове одредбе да је одлучио да то учини.
  3. У тим околностима, Суд сматра да је уставна жалба била „делотворни правни лек“ у смислу члана 35, став 1. Конвенције и, према томе, онај који је за подносиоца представке био одговарајући за исходовање, при чему је јасно да делотворност правног лека не зависи од извесности повољног исхода по особу која тражи обештећење.
  4. Пошто је подносиоцу представке 2. децембра 2010. године достављена одлука Уставног суда (види став 17 горе), и пошто је исти поднео своју представку пред овим Судом 6. децембра 2010. године, он је такође испоштовао услов рока од шест месеци. Према томе, приговор Владе мора бити одбијен у том погледу.

ii) У погледу неисцрпљивања домаћих правних лекова

  1. Када је реч о додатном питању прихватљивости које је поставила Влада, конкретно о пропуштању подносиоца представке да искористи правне лекове предвиђене релевантним националним законодавством о заштити података (види ставове 33‐35 и 40 горе), Суд констатује да сȃм Уставни суд није захтевао од подносиоца представке да исцрпи правне лекове на које се позива Влада пре него што одлучи о основаности његове жалбе (види ставове 16 и 47 горе).
  2. Надаље, пошто је већ искористио поступак изјављивања уставне жалбе, који сȃм по себи представља делотворан правни пут за остваривање накнаде у смислу члана 35. Конвенције, од подносиоца представке се очигледно није захтевало да следи још један правни пут за остваривање потенцијалне накнаде (види став 48 горе), у оној мери у којој то може имплицитно предложити сама Влада.
  3. У тим околностима, Суд сматра да приговор Владе да је подносилац представке пропустио да исцрпи домаће правне лекове мора такође бити одбијен.

iii) У погледу других разлога недопуштености

  1. Коначно, Суд је мишљења да притужбе подносиоца представке у складу са чланом 8. Конвенције нису ни очигледно неосноване нити недопуштене по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Према томе, оне се морају прогласити допуштеним.

B. Основаност

1. Запажања страна у спору

(a) Подноситељка представке

(i) У погледу претреса стана

  1. Подносилац представке је тврдио да је налог за претрес био превише нејасан и да је истом недостајало одговарајуће образложење, док је сȃм претрес извршен, и о њему записник начињен, произвољно (види, на пример, став 11 горе). Таква пракса је омогућила све врсте злоупотреба, мада у овом случају подносилац представке није „постао жртва“ било каквог „подметања/фабриковања доказа“.
  2. У својим писменим поднесцима од 21. марта 2015. године, подносилац представке је даље навео да, у време претреса, ни он ни његов адвокат нису били свесни чињенице да се он [подносилац] сматра осумњиченим у истрази убиства, јер је то постало очигледно тек када је Влада, у том погледу, доставила документе након што ју је Суд обавестио о предметној представци (види ставове 4‐7 горе). Заправо, подносилац представке није био наведен као осумњичени у сȃмом налогу за претрес, у коме је само било наведено да претрес може довести до важних доказа у вези са злочином који се истражује. Подносилац представке је стога закључио да су надлежне власти намерно тајиле значајне информације и да је претрес наложен и извршен под лажним изговором, осмишљен тако да се пронађу докази против њега, истовремено прикривајући операцију као да је усмерена против других. У том контексту, подносилац представке је такође тврдио да нема назнака да је истражни судија икада лично разговарао са неким од полицијских службеника пре него што је донео одлуку о издавању налога за претрес.
  3. Коначно, подносилац представке је тврдио да је, иако се према Законику о кривичном поступку захтева присуство два сведока током вршења претреса (види став 25 горе), само један од њих био присутан и да никада није дао свој пристанак на то (види став 12 горе).

ii) У погледу узимања ДНК узорка

  1. Подносилац представке је сматрао да је члан 131, ставови 2. и 3. Законика о кривичном поступку (види став 26 горе) превише нејасан. Позивање на „друге медицинске радње“ у тој одредби је било непредвидиво; из тог разлога, узимање ДНК узорка од подносиоца представке се није могло сматрати „у складу са законом“ у смислу члана 8. Конвенције.
  2. У својим писменим поднесцима од 21. марта 2015. године, подносилац представке је констатовао да су у сваком случају, као што је већ горе наведено у вези са предметним претресом, надлежне власти такође у време узимања ДНК узорка прикриле чињеницу да је он сматран за осумњиченог у истрази убиства (види ставове 60 и 4‐7 горе).
  3. Коначно, подносилац представке је тврдио да налог истражног судије, којим се налаже да се од њега узме ДНК узорак, није правилно образложен, да није постојао званични записник у коме би било евидентирано како је налог извршен и да се, када неко дȃ нешто полицији под претњом силом, то никако не би могло описати као добровољни чин (види ставове 9 и 10 горе).

(b) Влада

(i) У погледу претреса стана

  1. Влада је у потпуности подржала и поново навела образложење садржано у одлуци Уставног суда од 14. октобра 2010. године (види став 16 горе). Стога је признала да је дошло до мешања у право подносиоца представке на поштовање његовог „дома“, у смислу члана 8. Конвенције, али је такође тврдила да је то мешање било у складу са релевантним домаћим законодавством и да је имало легитиман циљ ‐ откривање доказа и истрага злочина који је починио непознати починилац ‐ и да је такође било пропорционално, с обзиром на тежину дела у питању, садржај и опсег налога за претрес и, на крају, начин на који је претрес спроведен.
  2. Влада је даље, у вези са сȃмим претресом, констатовала да ни подносилац представке ни његов адвокат нису уложили приговоре на „присуство сведока“ током спровођења операције (види став 12 горе).
  3. Коначно, Влада је тврдила да су сви документи наведени у ставовима 4‐7 горе садржани у релевантним списима предмета Окружног суда у Суботици или Окружног јавног тужилаштва у Суботици, и као такви су били доступни подносиоцу представке у релевантном периоду.

ii) У погледу узимања ДНК узорка

  1. Влада је навела да није дошло до повреде члана 8. Конвенције у погледу притужбе подносиоца представке о узимању ДНК узорка. При томе је посебно нагласила да је узимање ДНК узорка од подносиоца представке у потпуности у складу са чланом 131. Законика о кривичном поступку (види став 26 горе).

2. Оцена Суда

(a) Општа начела

  1. Претрес просторија/стана подносиоца представке је доследно тумачено од стране Суда као ометање његовог „дома“ у смислу члана 8, став 1. Конвенције (видети, на пример, и између многих других ауторитета, Buck против Немачке. , бр. 41604/98, ставови 31. и 32, ЕСЉП 2005‐IV). Узимање и задржавање ДНК узорка се, надаље, сматра мешањем у „приватни живот“ појединца у смислу исте одредбе (видети, на пример, и Marper против Уједињеног Краљевства [ВВ], бр. 30562/04 и 30566/04, став 77, ЕСЉП 2008, и Caruana против Малте (одл.), бр. 41079/16, став 26, од 15. маја 2018. године).
  2. Да би ометање „дома“ подносиоца представке или мешање у његов „приватни живот“ било у складу са чланом 8. Конвенције, оно мора, међутим, бити „у складу са законом“ и предузето зарад постизања „легитимног циља“ и „неопходно у демократском друштву ”(види, на пример, Paradiso и Campanelli против Италије [ВВ], бр. 25358/12, став 167, од 24. јануара 2017. године, и предмет Caruana, цитиран горе, став 27.).
  3. Суд је сматрао да се мешање не може сматрати законитим уколико нема некакву основу у домаћем праву. У сфери обухваћеној писаним правом, „закон“ представља акт донет и на снази онако како је то протумачено од стране домаћих судова (види, између осталог, Société Colas Est и други против Француске, бр. 37971/97, став 43, ЕСЉП 2002‐III). Иако Суд поседује крајњу моћ да преиспитује поштовање домаћег права, првенствено је на домаћим органима, а посебно у домену правосуђа, да тумаче и примене такво право (видети, међу осталим ауторитетима, Chappell против Уједињеног Краљевства, од 30. марта 1989. године, став 54, Серија А, бр. 152‐A).
  4. Што се тиче захтева „легитимног циља“, Суд је циљ „откривања физичких доказа који би могли бити од значаја за кривичну истрагу тешког кривичног дела“ доследно сматрао „легитимним“, јер је исти у интересу јавне безбедности и повезан са спречавањем криминала и заштитом права других (видети, на пример, Smirnov против Русије, бр. 71362/01, став 40, од 7. јуна 2007. године, и S. и M.S. против Немачке, бр. 33696/11, став 43, од 6. октобра 2016. године).
  5. Појам „нужности“ подразумева да је мешање пропорционално легитимном циљу којем се тежи (види, између многих других ауторитета, Camenzind против Швајцарске, од 16. децембра 1997. године, став 44, извештаји 1997‐VIII). Суд ће посебно, у погледу претреса просторија и заплене, проценити да ли су разлози за оправдање таквих мера релевантни и довољни и да ли је било придржавања горепоменутог начела пропорционалности (видети, на пример, S. и M.S. против Немачке, цитиран горе, став 43; видети такође Crémieux против Француске, од 25. фебруара 1993. године, ставови 38‐40, Серија А бр. 256B; Miailhe против Француске (бр. 1), од 25. фебруара 1993. године, ставови 36‐38, Серија А бр. 256C, и предмет Buck, цитиран горе, став 45.). Што се тиче потоње тачке, Суд прво мора обезбедити да релевантно законодавство и пракса појединцима пружају адекватне и делотворне мере заштите од злостављања. Као друго, мора узети у обзир посебне околности сваког случаја, укључујући, али не ограничавајући се на, озбиљност предметног кривичног дела, начин и околности под којима је налог за претрес издат, доступност других доказа у то време, садржај и обим предметног налога за претрес и степен могућих последица по углед особе која је подвргнута претресу (види, mutatis mutandis, предмет Chappell, цитиран горе, став 60; предмет Camenzind, цитиран горе, ставови 45-46; и предмет Buck, цитиран горе, став 45.).

(b) Примена ових начела на предметни случај

i) У погледу претреса стана подносиоца представке

  1. Претрес стамбених просторија подносиоца представке представљао је ометање његовог „дома“ у смислу члана 8. Конвенције, због чега није неопходно утврђивати да ли је тиме такође извршено мешање у његов „приватни живот“ у контексту исте одредбе (види на пример, предмет Buck, цитиран горе, ставови 32 и 33). Такође је јасно да је претрес имао општу основу у домаћем праву, како су га у овом случају тумачили домаћи судови, при чему је, између осталог, истражни судија наложио претрес на основу члана 77, ставови 1. и 78. Законика о кривичном поступку ради откривања релевантних чињеница везаних за тешко кривично дело које је већ почињено (види ставове 23, 24 и 8 горе). То је, наравно, сасвим одвојено од питања одсуства другог сведока током вршења претреса (види став 25 горе), што представља питање које би, по мишљењу Суда, требало примереније размотрити у контексту процедуралних заштитних мера о којима је реч у даљем тексту. Предметни претрес је наређен са циљем откривања физичких доказа тешког кривичног дела, а тиме и остваривања „легитимног циља“, односно спречавања криминала и заштите права других (види став 72 горе). Оно што остаје да се разреши је да ли је ометање дома подносиоца представке било „неопходно у демократском друштву“ у смислу члана 8. Конвенције, односно да ли је мешање било пропорционално легитимном циљу коме се тежило.
  2. С тим у вези, Суд на почетку констатује да, према изјавама наведеним у ставу 4 горе, постоји разлог за сумњу да је подносилац представке могао учествовати у убиству г. Ц (види, mutatis mutandis, Posevini против Бугарске, бр. 63638/14, став 71, од 19. јануара 2017. године). Истражни судија је, дакле, имао обавезу да расветли овај инцидент, с обзиром на његову посебно озбиљну природу, и да покуша разоткрити све релевантне чињенице, укључујући идентитет могућих починилаца, без обзира на то да ли је лично имао контакт са полицијским службеницима пре издавања налога за претрес. Такође се подразумева да, у сваком случају, никада није било ничега што би сугерисало да су власти саме посегле за подметањем или покушале фабриковати било какве доказе против подносиоца представке (види став 59 горе), који напослетку није ни формално оптужен за предметни злочин (види став 14 горе).
  3. Што се тиче налога за претрес, Суд констатује да се он односио на „црну кожну јакну“, као и на „ципеле и друге предмете“ који су повезани са злочином који се истражује (види став 8 горе). Сȃма полиција је већ обавестила истражног судију да је заплена ципела била неопходна како би се извршило упоређивање истих са траговима који су пронађени на месту злочина, док је кожна јакна предмет узет након убиства (види став 5 горе). Стога се предметни налог за претрес не може сматрати нејасним. Тачније, чак и уколико изузмемо то да ли је било могуће да налог буде уоквирен још прецизнијим условима, било је довољно да, у датим околностима, његов обим буде ограничен посебно споменутим предметима и упућивањем на предметни прекршај; то је заузврат ограничавало дискреционо право полицијских службеника који су вршили претрес и који су овлашћени да заплене само предмете за које се могло сматрати да су потенцијално повезани са наводним кривичним делом (види, mutatis mutandis, предмет Posevini, цитиран горе, став 72.). Разлози наведени за претрес били су, према томе, релевантни и довољни у одређеним околностима овог предмета (види судску праксу цитирану у ставу 73 горе).
  4. Коначно, што се тиче процедуралних заштитних мера, Суд примећује да је током претреса заиста био присутан само један, а не два сведока, и да су подносилац представке и његов адвокат били присутни, као и према, службеној евиденцији операције претреса и заплене, власник стана који је био подвргнут претресу (види став 12 горе). Штавише, адвокат подносиоца представке је потписао потврду о привременом одузимању предмета и записник са претреса, а у случају потоњег није уложио никакав приговор на поступак претреса као таквог, већ само на образложење налога за претрес (види ставове 11 и 12 горе). Заправо, сведок који је био присутан током претреса такође није уложио никакав приговор на претрес током трајања његовог извршавања. Суд стога сматра да су подносиоцу представке такође биле пружене одговарајуће и делотворне мере заштите од било какве злоупотребе током самог претреса (види судску праксу цитирану у ставу 73 горе).
  5. Имајући у виду горе наведено, Суд не може а да не закључи да је ометање „дома“ подносиоца представке било „у складу са законом“, те предузето зарад остваривања „легитимног циља“ и да је било „неопходно у демократском друштву“, са свим у смислу члана 8. Конвенције. Према мишљењу Суда, није било повреде поменуте одредбе.

ii) У погледу узимања ДНК узорка од подносиоца представке

  1. Суд сматра да је узимање ДНК узорка од подносиоца представке представљало мешање у његов „приватни живот“ у смислу члана 8. Конвенције (види судску праксу цитирану у ставу 69 горе). Чињеница да је подносилац представке пристао да дȃ узорак своје пљувачке полицијским службеницима у том контексту није релевантна, јер је то учинио искључиво под претњом да ће му, у противном, силом бити узет узорак пљувачке или узорак крви (види ставове 9 и 10 горе; види такође, mutatis mutandis, предмет Caruana, цитиран горе, став 29, и, супротно, Cakicisoy и други против Кипра (одл.), бр. 6523/12, ставови 50 и 51, од 23. септембра 2014. године, где је Суд утврдио да није било мешања пошто су подносиоци представке потписали обрасце о сагласности којима се одобрава узимање њихових ДНК узорака).
  2. Међутим, Суд сматра да наведено мешање није било „у складу са законом“ у смислу члана 8, став 2. Конвенције, јер би онда предметне домаће законске одредбе, између осталог, требале бити „предвидљиве у погледу [њихових] ефеката“ по подносиоца представке (види, на пример, предмет Caruana, цитиран горе, став 33.).
  3. Нарочито, иако је првенствено на националним властима, посебно судовима, да тумаче и примењују домаће право (ibid., став 33.; види и судску праксу наведену у ставу 71 горе), Суд мора имати на уму предметни случај да се налог, којим се овлашћују полицијски службеници да узму узорак пљувачке подносиоца представке, не позива ни на једну посебну законску одредбу (види став 9 горе), и да сȃм члан 131, ставови 2. и 3. Законика о кривичном поступку предвиђа да је суд могао да наложи узимање узорка крви или спровођење „других медицинских поступака“ само под условом да се то сматрало медицински неопходним зарад утврђивања чињеница „од значаја“ за криминалистичку истрагу (види став 26 горе). Према томе, није било посебне одредбе у члану 131, ставовима 2. и 3. која се односи на узимање ДНК узорка.
  4. С тим у вези, Суд такође констатује да, приликом узимања ДНК узорка од подносиоца представке, а према подацима садржаним у списима предмета, органи Тужене државе нису начинили службени записник о предузетим истражним радњама, чиме нису испоштовали захтеве члана 239. Законика о кривичном поступку (види ставове 10 и 27 горе).
  5. На крају, док је чланом 131, ставовима 2. и 3. Законика о кривичном поступку било прописано да се поступци наведени у њему могу примењивати под присилом, тамо где је то неопходно, под условом да то не представља ризик по здравље дотичне особе и да се спроводи на основу судског налога, истим није обухваћено неколико нових заштитних мера прописаних на пример, у новом Законику о кривичном поступку, усвојеном 2011. године. Потоњи Законик, између осталог, се посебно: (i) односи на узимање ДНК узорака помоћу „букалног бриса“; (ii) наводи да продецуралне кораке у вези са тим мора спровести стручњак; и (iii) ограничава круг особа од којих се може узети букални брис без њиховог пристанка (види ставове 29‐32 горе). У вези са последњом тачком, Суд посебно констатује да је чланом 131, ставови 2. и 3, који је био на снази у релевантно време, између осталог предвиђено да се узорак крви може узети од, или се „друге медицинске радње“ могу предузети према било којој датој особи уколико се то сматра медицински неопходним зарад утврђивања чињеница „од значаја“ за кривичну истрагу, тиме омогућавајући такве поступке у односу на потенцијално веома велику групу особа. Супротно томе, члан 140, ставови 1, 3. и 4. новог Законика о кривичном поступку предвиђају да се букални брис може узимати само од осумњиченог или, како би се „елиминисала сумња у повезаност са кривичним делом“, од оштећеног или друге особе која се затекла на месту злочина. У тим околностима, Суд сматра да би било разумно претпоставити да је, усвајањем јасно детаљнијих одредби које се тичу узимања ДНК узорака у свом недавном Законику о кривичном поступку, држава имплицитно сȃма признала потребу за оштријим уређивањем овог питања у поређењу са претходно важећим законодавством у овој области.
  6. Претходна разматрања су довољна како би Суд закључио да мешање у „приватни живот“ подносиоца представке није било „у складу са законом“. Ово чини излишним да Суд даље испитује да ли је наведено мешање предузето у циљу остваривања „легитимног циља“ и да ли је било „неопходно у демократском друштву“, у смислу члана 8. Конвенције. Према мишљењу Суда, следи да је дошло до повреде поменуте одредбе.

II НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. У својим писменим поднесцима од 21. марта 2015. године, поднетим након што је Влада обавештена о представци, подносилац представке је такође тврдио да му је ускраћено право да благовремено и детаљно буде обавештен од државних органа о чињеници да је сматран за осумњиченог у погледу одређеног кривичног дела, „супротно захтевима члана 6, става 3(а) Конвенције“. Наведена одредба Конвенције гласи:

„3. Свако ко је оптужен за кривично дело има следећа минимална права:

а)   да без одлагања, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима оптужбе против њега;“

  1. Уколико се поднесци подносиоца представке посматрају као засебна жалба у складу са чланом 6. Конвенције, а не само као аргумент који говори у прилог кршењу члана 8. Конвенције, Суд не може а да не констатује да подносилац представке никада није покренуо ово питање на домаћем нивоу. (види став 43 горе). Сходно томе, овај део представке мора бити одбачен на основу члана 35, ставова 1. и 4. Конвенције услед неисцрпљивања домаћих правних лекова.

III ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Члан 41 Конвенције гласи:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.“

A. Штета

  1. Подносилац представке је тражио одштету за претрпљену нематеријалну штету. Посебно је тражио: (i) 1.500 евра (EUR) у вези са претресом његовог пребивалишта; и (ii) EUR 1.500 у вези са узимањем његовог ДНК узорка.
  2. Адвокат подносиоца представке, г. В. Јухас Ђурић, изјавио је да је жеља подносиоца представке да било каква одштета која му буде била додељена буде уплаћена директно на банковни рачун његовог адвоката. Господин Јухас Ђурић би потом извршио трансфер средстава или би на који други начин лично организовао исплату истих подносиоцу представке.
  3. Влада је оспорила ове захтеве.
  4. Суд сматра да је подносилац представке засигурно претрпео извесну нематеријалну штету. Узимајући у обзир природу повреде члана 8. Конвенције утврђене у овом случају у вези са узимањем ДНК узорка од подносиоца представке, те његову процену на правичној основи како то захтева члан 41. Конвенције, Суд је одлучио да подносиоцу предсатавке лично додели суму у износу од EUR 1.500.
  5. Даље се констатује да, у том контексту, Суду није достављен ниједан облик овлашћења потписаног од стране подносиоца представке који би за резултат имао то да било каква накнада која му буде била додељена треба бити директно исплаћена господину Јухасу Ђурићу. Захтев да се додељена сума уплати на банковни рачун адвоката подносиоца представке мора стога бити одбијен (упоредити са, на пример, Хајнал против Србије, бр. 36937/06, став 148, од 19. јуна 2012. године, и Лакатош и други против Србије, бр. 3363/08, став 118, од 7. јануара 2014. године).

B. Трошкови и издаци

  1. Подносилац представке је такође тражио износ од EUR 1.375 за трошкове и издатке који су настали на домаћем нивоу, као и EUR 750 за трошкове и издатке који су настали пред Судом.
  2. Адвокат подносиоца представке, г. В. Јухас Ђурић, изјавио је да је жеља подносиоца представке да било каква додељена надокнада у погледу трошкова и издатака буде уплаћена директно на банковни рачун његовог адвоката. Господин Јухас Ђурић би потом извршио трансфер средстава или би на који други начин лично организовао исплату истих подносиоцу представке.
  3. Влада је оспорила ове захтеве.
  4. Према судској пракси Суда, подносилац представке има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су разумни у погледу њиховог квантитета. У конкретном предмету, имајући у виду документацију достављену од стране страна у спору и горенаведене критеријуме, Суд сматра да је разумно досудити лично подносиоцу представке износ од EUR 1.200, који би требао покрити трошкове под свим тачкама.
  5. Даље се констатује да, у овом контексту, иако је Суду достављена спецификација у вези са правним радом који је г. Јухас Ђурић извршио у предмету подносиоца представке, не постоји директно овлашћење од стране подносиоца представке о томе да је било какву надокнаду трошкова и издатака додељену њему лично неопходно платити господину Јухасу Ђурићу. Захтев да се надокнада исплати адвокату подносиоца представке стога мора бити одбијен (упоредити са, на пример, предметом Хајнал, цитираним горе, став 153, и предметом Лакатош, цитираним горе, став 124.).

C. Затезна камата

  1. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

 

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД,

  1. Проглашава, једногласно, да су притужбе подносиоца представке на основу члана 8. Конвенције допуштене, док остатак представке проглашава недопуштеним;
  2. Утврђује, једногласно, да није било повреде члана 8. Конвенције у погледу претреса дома подносиоца представке;
  3. Утврђује, са шест гласова за и једним против, да је дошло до повреде члана 8. Конвенције у погледу узимања ДНК узорка од подносиоца представке;
  4. Утврђује, са шест гласова за и једним против,
    1. да Тужена држава мора да исплати подносиоцу представке, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правноснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе које треба претворити у националну валуту Тужене по стопи која се примењује на дан исплате:
      1. EUR 1.500 (речима: једну хиљаду и пет стотина евра), као и било који порез који се може наплатити у вези са нематеријалном штетом;
      2. EUR 1.200 (речима: једну хиљаду и две стотине евра), као и било који порез који се може наплатити подносиоцу представке у вези са овим износом у погледу трошкова и издатака;
    2. да, од истека наведених три месеца до измирења, треба исплатити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, уз додатак од три процентна поена;
  5. Одбија, једногласно, преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми дана 14. априла 2020. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Andrea Tamietti                                                                         Jon Fridrik Kjølbro

секретар                                                                                   председник

У складу са чланом 45, став 2. Конвенције и правилом 74, став 2. Пословника Суда, уз ову пресуду је приложено издвојено мишљење судије S. Mourou‐Vikström.

JFK ANT

 

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ MOUROU-VIKSTRÖM

(Превод)

Не могу се сложити са закључком већине да узимање узорка од подносиоца представке, за потребе анализе његовог ДНК профила, није било у складу са законом на основу тога што потоње није било предвидљиво.

Треба напоменути да је законска одредба која је била на снази у релевантно време ‐ члан 131, ставови 2. и 3. Законика о кривичном поступку ‐ предвиђала узимање узорка крви или друге медицинске радње, уз судско овлашћење, уколико је то било неопходно за утврђивање чињеница од значаја за кривичну истрагу.

Законодавство у овој области иде и даље, предвиђајући да се те мере могу применити под присилом уколико дотична особа одбија сарадњу.

На основу ове одредбе и захтева јавног тужиоца, судија је наредио да се од подносиоца представке узме узорак пљувачке, или алтернативно узорак крви, чак и силом уколико је то потребно. Подносилац представке је пристао на букални брис у присуству свог адвоката.

Судија је, дакле, поступио у потпуности у складу са законом, који је по мом мишљењу био потпуно јасан и предвидљив. Закон је без сумње обухватио узимање узорка пљувачке за потребе ДНК идентификације, што представља кључни доказ у кривичним предметима и кључно средство истражитеља и истражних судија при утврђивању истине. Како се речи „друге медицинске радње“ могу уопште другачије тумачити тако да не обухватају ову врсту доказа? Према закону би било могуће узети само узорак крви; ово би, као и букални брис, омогућило да се одреди ДНК профил подносиоца представке. Међутим, судија је као приоритет наложио узимање букалног бриса, што представља методу која је мање инвазивна и мање непријатна за подносиоца.

Речи „друге медицинске радње“ несумњиво обухватају и узимање ДНК узорака. Једино ограничење у погледу медицинских радњи које се могу наложити је да исте не смеју нанети штету здрављу дотичне особе. Подразумева се да је узимање узорка безболно и да нема здравствених последица. То у потпуности спада у оквир закона.

Стога је јасно да је оспорена мера проистекла из налога које је инхерентно издао независни судија, и која није проузроковала непријатности за подносиоца представке. И на крају, није потребно посебно истаћи да су резултати ДНК теста омогућили брзо искључење доказа који су могли директно повезати подносиоца представке са злочином. Узорак је узет 30. јула 2008. године као одговор на тврдњу да је подносилац представке био умешан у убиство старијег мушкарца. До 11. септембра 2008. године, утврђено је да не постоји подударање ДНК подносиоца представке са биолошким траговима пронађеним на месту злочина. Дакле, узимање узорка је омогућило да се дефинитивно искључе докази против подносиоца представке.

Нови Законик о кривичном поступку изричито предвиђа да се букални брис може узети без пристанка дотичне особе. Услови под којима је узорак узет у конкретном случају су, према томе, такође компатибилни са новим кривично‐правним правилима.

 

 

FOURTH SECTION

CASE OF DRAGAN PETROVIĆ v. SERBIA

(Application no. 75229/10)

JUDGMENT

Art 8 • Respect for private life • Taking of a DNA sample from the applicants saliva in a preliminary investigation • Applicants approval obtained by threat of force • No foreseeability of the law • No reference to any specific legal provisions in the order authorising the police to take the sample • No specific reference in the law to the taking of a DNA sample • Need for tighter regulation demonstrated by more detailed provisions in recent legislation • Respect for home • Search of applicants home based on adequate and sufficient reasons and accompanied by effective safeguards

STRASBOURG

14 April 2020

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Dragan Petrović v. SerbiaThe European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Chamber composed of:

Jon Fridrik Kjølbro, President,
Faris Vehabović,
Iulia Antoanella Motoc,
Branko Lubarda,
Carlo Ranzoni,
Stéphanie Mourou-Vikström,
Jolien Schukking, judges,
and Andrea TamiettiSection Registrar,

Having regard to:

the application against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Dragan Petrović (“the applicant”), on 6 December 2010;

the decision to give notice of the application to the Serbian Government (“the Government”);

the parties observations;

Having deliberated in private on 28 January and 3 March 2020,

Delivers the following judgment, which was adopted on the latter date:

INTRODUCTION

The application, lodged under Article 8 of the Convention, concerns the search of the applicants flat and the taking of a DNA sample from him, both in a criminal-justice context.

THE FACTS

1.  The applicant was born in 1985 and lives in Subotica. He was represented by Mr V. Juhas Đurić, a lawyer practising in the same town.

2.  The Government were represented by their former Agent, Ms V. Rodić.

3.  The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

  1. The preliminary criminal investigation

4.  On 16 July 2008 a certain Mr A informed the Subotica police department (Policijska uprava u Subotici) that he had heard from a certain Ms B that she and the applicant had taken part in a crime involving the severe beating of an elderly man, Mr C, who had died as a possible consequence thereof.

5.  On 22 July 2008 the Subotica police department informed the investigating judge (istražni sudija) of the Subotica District Court (Okružni sud u Subotici), via the district public prosecutors office in Subotica (Okružno javno tužilastvo u Subotici), that it had information to the effect that the applicant and Ms B may have taken part in the murder of Mr C. Therefore, the Subotica police department proposed that the flats in which the applicant and Ms B lived, respectively, be searched with a view to finding: (i) the “objects taken” following the murder, notably a black leather jacket; and (ii) their shoes, in order to compare them to the footprints found at the scene of the crime.

6.  On the same day, but by means of a separate submission, the Subotica police department informed the district public prosecutors office that, according to their information, the applicant and Ms B may have taken part in the murder of Mr C. It therefore urged the district public prosecutors office to formally request the investigating judge to order that DNA samples be taken from them for the purposes of comparing those samples with the biological traces found at the scene of the crime.

7.  On 29 July 2008, referring to Article 239 of the Code of Criminal Procedure (see paragraph 27 below), the district public prosecutors office requested the investigating judge to order that the flats in which the applicant and Ms B lived, respectively, be searched and that a sample of their DNA be taken, together with a DNA sample from a certain Mr D. The reason given was to clarify the relevant circumstances surrounding the murder of Mr C. No suspect, however, was formally identified by name in the district public prosecutors request.

8.  On 29 July 2008 the investigating judge ordered that the flat in which the applicant lived be searched. The order stated that it had been issued at the request of officers of the Subotica police department who maintained that a search would “probably” (verovatno) result in a seizure of evidence relevant to the investigation into the murder of Mr C. The investigating judge accepted this reasoning and specified that the search should focus on “objects taken” following the murder, notably a “black leather jacket”, as well as on “shoes and other objects” which could be connected to the crime in question. The order noted that in carrying out the search the officers were to comply with the relevant provision of the Code of Criminal Procedure. Lastly, by means of a separate decision of the same date and giving the same reasons, the investigating judge ordered that the flat in which Ms B lived also be searched.

9.  On the same day, but by means of a separate decision, the investigating judge ordered that a sample of the applicants saliva be taken for the purposes of a DNA analysis. The judge authorised the police to take this sample, or alternatively a sample of the applicants blood, by force should the applicant resist, with the assistance of medical professionals. The reasoning of this order stated that a DNA test was required in order to compare the DNA data found at the scene of the crime, namely the murder of Mr C, with the applicants own DNA profile. The same order, in respect of the same crime and for the same reasons, was also to be applied in respect of Mr D.

10.  On 30 July 2008 and in the presence of his lawyer the applicant agreed to give a sample of his saliva to the officers. It would appear, however, that no official record of how the order was carried out was ever produced by the police.

11.  On the same day the officers also searched the flat in which the applicant lived and seized two handguns together with some ammunition. The police issued a certificate to this effect, which contained the date of the search and the signature of one of the officers involved, but did not contain a complete or fully legible case file number. The applicants lawyer also signed the document, but the applicant himself refused to do so.

12.  On the same occasion, the police prepared the official record of the search-and-seizure operation. This document, which was dated and signed by one witness, one of the two officers involved, the official record-keeper and the applicants lawyer, but again not by the applicant himself, noted that the applicant had denied knowing anything about the handguns found in the flat and that his lawyer had furthermore objected that the search warrant itself had been vague. The owner of the flat which was searched, a person possibly related to the applicant, was mentioned in the record as having been present, but the record did not contain her signature.

13.  On 13 August 2008 the Subotica police department informed the investigating judge that it had decided to press charges against the applicant for illegal possession of firearms.

14.  On 11 September 2008 the investigating judge informed the district public prosecutors office that in their report of 28 August 2008 forensic experts had found no match between the applicants DNA sample and the biological traces found at the scene of the crime.

  1. The proceedings before the Constitutional Court

15.  On 4 August 2008 the applicant lodged an appeal (ustavna žalba) with the Constitutional Court (Ustavni sud) alleging, inter alia, a violation of his right to respect for his home and his private life. In so doing the applicant referred, inter alia, to Article 8 of the Convention and Articles 25 and 40 of the Constitution (see paragraphs 20 and 21 below).

16.  On 14 October 2010 the Constitutional Court dismissed (odbio) the applicants appeal on the merits, having examined his search-related complaint under Article 40 of the Constitution and his DNA-related complaint under Article 25 thereof. In particular, the court stated that the investigating judge and the police had acted in accordance with the law. The probability that relevant evidence would be uncovered justified the search and the taking of the DNA sample from the applicant. Furthermore, while noting that only one witness had been present during the search, the Constitutional Court found that the reasons given by the investigating judge, in both regards, had been adequate and that the search warrant had been sufficiently precise. Lastly, the court pointed out that the applicant had given the DNA sample of his own free will (see paragraph 10 above), but it made no reference to Article 131 of the Code of Criminal Procedure (see paragraph 26 below).

17.  The applicant was served with the Constitutional Courts decision on 2 December 2010.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK

  1. The Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia – OG RS – no. 9806)

18.  Article 16 § 2 provides, inter alia, that “ratified international treaties are an integral part of the [Serbian] legal system” and “shall be directly applicable”.

19.  Article 18 provides, inter alia, that “the Constitution shall guarantee ... the direct implementation of human and minority rights secured by the generally accepted rules of international law ... [and] ... ratified international treaties”. It further provides that “provisions on human and minority rights shall be interpreted ... in accordance with valid international standards on human and minority rights, as well as the practice of international institutions which supervise their implementation”.

20.  Article 25 provides that “physical and mental integrity ... [shall be] ... inviolable” and that no one “may be subjected to torture, inhuman or degrading treatment or punishment, or subjected to medical and other experiments without their free consent”.

21.  Article 40 provides, inter alia, that a persons home is inviolable. No one may, in the absence of a written court order, enter another persons home or other premises against that persons will or conduct a search thereof. The person concerned has the right to be present during the search, together with two other witnesses of legal age, and is also entitled to the presence of a lawyer if he or she so chooses. Entering a persons home or other premises, and, in exceptional cases, conducting a search without witnesses, is allowed without a court order only if this is necessary for the purposes of the immediate arrest of the perpetrator of a criminal offence or in order to eliminate a direct and grave danger to persons or property, in accordance with the law.

22.  Article 170 provides that a “constitutional appeal may be lodged against individual decisions or actions of State bodies or organisations exercising delegated public powers which violate or deny human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies for their protection have already been exhausted or have not been prescribed”.

  1. The 2001 Code of Criminal Procedure (Zakonik o krivičnom postupku, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia – OG FRY – no. 7001, amendments published in OG FRY no. 6802 and in OG RS nos. 5804, 8505, 11505 and 4907)

23.  Article 77 § 1 provided, inter alia, that a search of a suspects home or of his or her other premises, as well as those of other persons, could be carried out if it was “probable” (verovatno) that this measure would result in the uncovering of “traces of the criminal offence” in question or in the seizure of evidence “of importance” to the criminal investigation.

24.  Article 78 §§ 1 and 2 provided, inter alia, that a search could only be ordered by a reasoned decision issued by a court of law. The person concerned was also entitled to the presence of his or her counsel. A search warrant was to be served before the commencement of the operation on the person whose premises were to be searched. Before the search, the person concerned was also to be given an opportunity to surrender voluntarily the objects referred to in the search warrant.

25.  Article 79 §§ 1, 3, 7 and 8 provided, inter alia, that “the holder” of the premises in question was to be “invited to attend the search” while the search itself was to be carried out in the presence of two witnesses of legal age. Before “the commencement of the search the witnesses [were] to be instructed to observe the conduct of the search” and informed “that they [were] entitled” to enter their objections in the official record of the operation if they believed that its content was not accurate. Searches were to be “conducted with care and respect for the dignity of the person concerned and his or her right to privacy” and without any unnecessary disruption. The record of the search was to be signed by the person concerned and all other persons whose presence was mandatory. Only objects and documents connected to the purpose of the search could be seized. These were also to be entered in the official search record and accurately identified. Finally, the same information was to be included in a separate receipt which was to be served on the person from whom the objects and/or documents in question had been taken.

26.  Article 131 §§ 2 and 3 provided, inter alia, that a court of law could order that a blood sample be taken from, or “other medical procedures” be undertaken in respect of, any given person if this was deemed medically necessary in order to establish facts “of importance” to the criminal investigation. Such procedures could be carried out forcibly, where necessary, provided that this did not entail any risk to the health of the person in question.

27.  Article 239 provided that where the perpetrator of a crime remained unknown the public prosecutor was entitled to petition the investigating judge to undertake specific measures aimed at the establishment of the persons identity prior to deciding whether or not to seek the institution of a formal judicial investigation. An official record of how any such measures had been carried out was to be forwarded to the competent public prosecutor.

28.  This Code was subsequently amended in 2009 and 2010.

  1. The 2011 Code of Criminal Procedure (Zakonik o krivičnom postupku, published in OG RS no. 7211, amendments published in OG RS nos. 10111, 12112, 3213, 4513, 5514 i 3519)

29.  This Code repealed and replaced the 2001 Code of Criminal Procedure in January 2012 or October 2013, depending on the type of criminal proceedings in question.

30.  Article 140 §§ 1, 3 and 4 of the new Code provides, inter alia, that, “with the aim of establishing the facts in the proceedings ... buccal swab samples ...” may be taken from a suspect even in the absence of his or her consent. In order to “eliminate a suspicion of being connected to a criminal offence”, buccal swab samples may also be taken “from a victim or another person found at the scene of the crime”, again even in the absence of their consent. The above procedural steps must be carried out by an expert and based on an order issued by a public prosecutor or a court of law.

31.  Article 141 §§ 1 and 2 provides, inter alia, that the “obtaining of samples of biological origin” may not be undertaken if this would “cause harm to the health” of the person concerned.

32.  Article 142 § 1 provides, inter alia, that if it is “necessary for the identification of the perpetrator of a criminal offence or the establishment of other facts in the proceedings”, a public prosecutor or a court of law may order the taking of samples for the purposes of “forensic genetic analysis”: (i) from the scene of the crime or another location where traces of the crime were found; (ii) from the defendant and the victim, under the conditions stipulated in Article 141 (see paragraph 31 above); and (iii) from other persons if there are one or more factors that connect them to the criminal offence at issue.

  1. The legislation on personal data protection

33.  In 1998 the Parliament of the Federal Republic of Yugoslavia adopted the Personal Data Protection Act (Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, published in OG FRY no. 2498, with amendments published in OG FRY no. 26/98).

34.  In 2008 the Serbian Parliament adopted a new piece of legislation also called the Personal Data Protection Act (Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, published in OG RS no. 9708, with amendments published in OG RS nos. 10409, 6812 and 10712).This Act repealed and replaced the 1998 Act.

35.  Both Acts regulated various personal data protection issues, including the retention, use, processing and deletion of personal data. They also provided for an administrative and judicial mechanism to be made available to persons who believed that their rights had been violated.

36.  The 2008 Act was itself repealed and replaced by other legislation enacted in 2018.

THE LAW

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION

37.  The applicant complained that the search of his residence had been carried out in breach of his right to respect for his “home” and his “private life” as secured under Article 8 of the Convention. The applicant further complained that the taking of a DNA sample from him had also violated his right to respect for his “private life” within the meaning of the same provision.

38.  Article 8 of the Convention reads as follows:

“1.  Everyone has the right to respect for his private and family life, his home and his correspondence.

2.  There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”

  1. Admissibility
    1. The parties observations

(a)   The Government

39.  The Government noted that the Constitutional Court, in its decision of 14 October 2010, had examined the applicants DNA-related complaint under Article 25 of the Constitution, a provision which focused on the prohibition of torture and inhuman or degrading treatment (see paragraph 20 above). In those very specific circumstances, a constitutional appeal could not be deemed to amount to an effective domestic remedy in respect of the applicants complaint concerning his “private life”. In particular, the Constitutional Court could only examine alleged “violations of the right[s] guaranteed by the Constitution”. This part of the application, according to the Government, had therefore been lodged out of time, that is, more than six months after the impugned taking of a DNA sample from the applicant on 30 July 2008 (see paragraph 10 above).

40.  In addition or in the alternative, and again with regard to the DNA-related complaint only, the Government submitted that the applicant should have made use of the effective domestic remedies provided for in the relevant national data protection legislation (see paragraphs 33-35 above). Since, however, he had failed to do so, it followed that his complaint was to be rejected on the grounds of non-exhaustion.

(b)   The applicant

41.  The applicant submitted that Article 8 of the Convention was directly applicable in the Serbian legal system, on the basis of Article 18 of the Constitution (see paragraph 19 above). Hence, his DNA-related complaint could and should have been considered by the Constitutional Court under both Article 8 of the Convention and Article 25 of the Constitution (see paragraph 20 above). In any event the Constitutional Court had examined his complaint on the merits and dismissed it for the substantive reasons stated in paragraph 16 above. In those circumstances the constitutional appeal was clearly a remedy which it had been appropriate for the applicant to pursue, as it was generally capable of affording adequate redress even though in his particular case it had not done so. Ultimately, the application itself was lodged with the Court within a period of six months following the date on which the applicant received notice of the Constitutional Courts decision in his case (see paragraph 17 above).

42.  The applicant further maintained that no possible remedies based on the relevant data protection legislation (see paragraphs 33-35 above) would have been effective. Notably, the present case concerned the taking of a DNA sample from the applicant in a criminal-justice context, not “obtaining information” about his DNA sample or its “destruction”. Moreover, and in any event, the ordinary civil courts could not, under Serbian law, find a criminal court decision unlawful or in breach of the Convention. The Constitutional Court, however, could do so and it was for that reason that the applicant had lodged a constitutional appeal.

  1. The Courts assessment

(a)   General principles

43.  The Court reiterates that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 of the Convention obliges those seeking to bring a case against a State before the Court to use first the remedies provided by the national legal system. Consequently, States are dispensed from answering for their acts before an international body before they have had an opportunity to put matters right domestically (see Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 70, 25 March 2014).

44.  As regards legal systems which provide constitutional protection for fundamental human rights and freedoms, such as the one in Serbia, it is incumbent on the aggrieved individual to test the extent of that protection (see, inter aliaVinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and 30 others, § 51, 1 December 2009).

45.  An applicants failure to make use of an available domestic remedy or to make proper use of it (that is to say by bringing a complaint at least in substance and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in domestic law) will result in an application being declared inadmissible before this Court (see Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, § 142, ECHR 2010; see also Vučković, cited above, § 72).

46.  The Court has, however, also frequently underlined the need to apply the exhaustion rule with some degree of flexibility and without excessive formalism (see Ringeisen v. Austria, 16 July 1971, § 89, Series A no. 13, and Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 69, Reports of Judgments and Decisions 1996IV).

47.  It would, for example, be unduly formalistic to require applicants to exercise a remedy which even the highest court of their country would not oblige them to exhaust (see D.H. and Others v. the Czech Republic [GC], no. 57325/00, §§ 117 and 118, ECHR 2007IV).

48.  Also, where more than one potentially effective remedy is available, the applicant is only required to use one remedy of his or her own choosing (see, among many other authorities, Micallef v. Malta [GC], no. 17056/06, § 58, ECHR 2009; Nada v. Switzerland [GC], no. 10593/08, § 142, ECHR 2012; Göthlin v. Sweden, no. 8307/11, § 45, 16 October 2014; and OKeeffe v. Ireland [GC], no. 35810/09, §§ 109-111, ECHR 2014 (extracts)).

49.  Concerning the timeliness issue, the Court reiterates that the object of the six-month time-limit under Article 35 § 1 is to promote legal certainty, by ensuring that cases raising issues under the Convention are dealt with in a reasonable time and that past decisions are not continually open to challenge. It marks out the temporal limits of supervision carried out by the Court and signals to both individuals and State authorities the period beyond which such supervision is no longer possible (see, amongst other authorities, Walker v. the United Kingdom (dec.), no. 34979/97, ECHR 2000I).

50.  As a rule, an application must be introduced within six months of the date of the “final decision” in the chain of domestic remedies which have to be exhausted, or where there are no such remedies, from the date of the act complained of, or knowledge thereof. An exception may be made to the six-month rule in the event of a continuing situation giving rise to a violation (see Nelson v. the United Kingdom, no. 74961/01, § 12, 1 April 2008).

(b)   Application of these principles to the present case

(i)  As regards the six-month time-limit

51.  The Court recalls that it has repeatedly held that a constitutional appeal should, in principle, be considered an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in respect of all applications introduced against Serbia after 7 August 2008 (see Vučković, cited above, § 84, and Vinčić, cited above, § 51). It sees no reason to depart from this practice in the present case, particularly since, as noted by the applicant (see paragraph 41 above), the Constitutional Court had examined his DNA-related complaint on its merits and dismissed it for the substantive reasons stated in paragraph 16 above.

52.  Furthermore, Article 18 of the Constitution provided for “direct implementation of human ... rights secured by ... ratified international treaties” (see paragraph 19 above), which clearly applied, inter alia, to the rights enshrined in Article 8 of the Convention. The Constitutional Court could therefore have examined the applicants complaint under this provision had it decided to do so.

53.  In these circumstances, the Court is of the opinion that a constitutional appeal was an “effective remedy” within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention and consequently one which it was appropriate for the applicant to pursue, it being understood that the effectiveness of a remedy does not depend on the certainty of a favourable outcome for the person seeking redress.

54.  Since the applicant was served with the Constitutional Courts decision on 2 December 2010 (see paragraph 17 above) and lodged his application with this Court on 6 December 2010, he also complied with the six-month requirement. The Governments objection in this regard must therefore be dismissed.

(ii)  As regards the non-exhaustion of domestic remedies

55.  With regard to the additional admissibility issue raised by the Government, specifically the applicants failure to make use of the remedies provided for in the relevant national data protection legislation (see paragraphs 33-35 and 40 above), the Court would note that the Constitutional Court itself did not require the applicant to exhaust the remedies referred to by the Government before ruling on the merits of his appeal (see paragraphs 16 and 47 above).

56.  Furthermore, having already made use of the constitutional appeal procedure, itself an effective avenue of redress within the meaning of Article 35 of the Convention, the applicant was clearly not required to pursue yet another avenue of potential redress thereafter (see paragraph 48 above), in so far as this may implicitly have been suggested by the Government.

57.  In those circumstances, the Court considers that the Governments objection to the effect that the applicant failed to exhaust domestic remedies must likewise be rejected.

(iii)  As regards other grounds of inadmissibility

58.  Lastly, the Court is of the opinion that the applicants complaints under Article 8 of the Convention are neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. They must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. The parties observations

(a)   The applicant

(i)  As regards the search of the flat

59.  The applicant averred that the search warrant had been too vague and had lacked proper reasoning, while the search itself had been carried out and recorded in an arbitrary fashion (see, for example, paragraph 11 above). Such a practice invited all kinds of abuse although in the present case the applicant had not “become [a] victim” of any “fabrication of evidence”.

60.  In his written pleadings of 21 March 2015, the applicant further stated that at the time of the search neither he nor his lawyer had been aware of the fact that he was considered a suspect in the murder investigation, since this only became apparent when the Government provided documents to that effect after the Court had given them notice of the present application (see paragraphs 4-7 above). Indeed, the search warrant itself had not mentioned the applicant as a suspect, stating only that the search could lead to important evidence in connection with the crime which was being investigated. The applicant therefore concluded that significant information had been deliberately withheld by the relevant authorities and that the search had been ordered and carried out on false pretences, being designed to find evidence against him while disguising the operation as being directed against others. In this context, the applicant also submitted that there was no indication that the investigating judge had ever talked to any of the officers personally before deciding to issue the search warrant.

61.  Finally, the applicant submitted that although the Code of Criminal Procedure had required the presence of two witnesses during the search (see paragraph 25 above), only one had been present and that he had never agreed to this (see paragraph 12 above).

(ii)  As regards the taking of the DNA sample

62.  The applicant considered that Article 131 §§ 2 and 3 of the Code of Criminal Procedure (see paragraph 26 above) had been too vague. The reference in that provision to “other medical procedures”, in particular, had been unforeseeable; for that reason, the taking of a DNA sample from the applicant could not be deemed to have been “in accordance with the law” within the meaning of Article 8 of the Convention.

63.  In his written pleadings of 21 March 2015, the applicant noted that in any event, as already described above in respect of the search in question, the relevant authorities had also, at the time of the taking of the DNA sample, concealed the fact that he was considered a suspect in the murder investigation (see paragraphs 60 and 4-7 above).

64.  Finally, the applicant maintained that the order of the investigating judge for a DNA sample to be taken from him had not been properly reasoned, that there had been no official record describing how the order had been carried out, and that when an individual gave something to the police under the threat of force, this could in no sense be described as a voluntary act (see paragraphs 9 and 10 above).

(b)   The Government

(i)  As regards the search of the flat

65.  The Government fully endorsed and restated the reasoning contained in the Constitutional Courts decision of 14 October 2010 (see paragraph 16 above). They acknowledged, therefore, that there had been an interference with the applicants right to respect for his “home”, within the meaning of Article 8 of the Convention, but maintained that this interference had been in accordance with the relevant domestic law, had pursued a legitimate aim – to uncover evidence and investigate a crime committed by an unknown perpetrator – and had also been proportionate, given the severity of the offence in question, the content and scope of the search warrant and, ultimately, the manner in which the search had been carried out.

66.  The Government further noted, concerning the search itself, that neither the applicant nor his lawyer had registered any objections to the “presence of a witness” during the operation (see paragraph 12 above).

67.  Finally, the Government maintained that all of the documents referred to in paragraphs 4-7 above had been contained in the relevant case files of the Subotica District Court or the Subotica district public prosecutors office, and as such had been accessible to the applicant at the relevant time.

(ii)  As regards the taking of the DNA sample

68.  The Government submitted that there had been no violation of Article 8 of the Convention with regard to the applicants DNA-related complaint. In so doing they emphasised, in particular, that the taking of a DNA sample from the applicant had been fully in accordance with Article 131 of the Code of Criminal Procedure (see paragraph 26 above).

  1. The Courts assessment

(a)   General principles

69.  The search of an applicants residential premises has consistently been interpreted by the Court as an interference with his or her “home” within the meaning of Article 8 § 1 of the Convention (see, for example and among many other authorities, Buck v. Germany, no. 41604/98, §§ 31 and 32, ECHR 2005IV). The taking and retention of a DNA sample has furthermore been deemed to amount to an interference with the individuals “private life” within the meaning of the same provision (see, for example, S. and Marper v. the United Kingdom [GC], nos. 30562/04 and 30566/04, § 77, ECHR 2008, and Caruana v. Malta (dec.), no. 41079/16§ 26, 15 May 2018).

70.  For an interference with an applicants “home” or his or her “private life” to be in compliance with Article 8, however, it must be “in accordance with the law”, undertaken in pursuit of a “legitimate aim”, and “necessary in a democratic society” (see, for example, Paradiso and Campanelli v. Italy [GC], no. 25358/12, § 167, 24 January 2017, and Caruana, cited above, § 27).

71.  The Court has held that an interference cannot be regarded as lawful unless it has some basis in domestic law. In a sphere covered by written law, the “law” is the enactment in force as interpreted by the domestic courts (see, inter aliaSociété Colas Est and Others v. France, no. 37971/97, § 43, ECHR 2002III). While the Court has the ultimate power to review compliance with domestic law, it is primarily up to the national authorities, notably the judiciary, to interpret and apply that law (see, among other authorities, Chappell v. the United Kingdom, 30 March 1989, § 54, Series A no. 152A).

72.  As regards the “legitimate aim” requirement, the aim “to uncover physical evidence that might be instrumental for [a] criminal investigation into [a] serious offenc[e]” has consistently been deemed “legitimate” by the Court since it pursues the interests of public safety and has to do with the prevention of crime and the protection of the rights of others (see, for example, Smirnov v. Russia, no. 71362/01, § 40, 7 June 2007, and K.S. and M.S. v. Germany, no. 33696/11, § 43, 6 October 2016).

73.  The notion of “necessity” implies that the interference is proportionate to the legitimate aim pursued (see, among many other authorities, Camenzind v. Switzerland, 16 December 1997, § 44, Reports 1997VIII). Regarding, in particular, searches of premises and seizures, the Court will assess whether the reasons adduced to justify such measures were relevant and sufficient and whether the aforementioned proportionality principle has been adhered to (see, for example, K.S. and M.S. v. Germany, cited above, § 43; see also Crémieux v. France, 25 February 1993, §§ 3840, Series A no. 256B; Miailhe v. France (no. 1), 25 February 1993, § 36-38, Series A no. 256C; and Buck, cited above, § 45). Concerning the latter point, the Court must first ensure that the relevant legislation and practice afford individuals adequate and effective safeguards against abuse. Secondly, it must consider the specific circumstances of each case, including but not limited to the severity of the offence in question, the manner and circumstances in which the search warrant was issued, the availability of other evidence at the time, the content and scope of the warrant in question, and the extent of possible repercussions on the reputation of the person affected by the search (see, mutatis mutandisChappell, cited above, § 60; Camenzind, cited above, §§ 45-46; and Buck, cited above, § 45).

(b)   Application of these principles to the present case

(i)  As regards the search of the applicants flat

74.  The search of the applicants residential premises amounted to an interference with his “home” within the meaning of Article 8 of the Convention, which makes it unnecessary to determine whether it also involved his “private life” in the context of the same provision (see, for example, Buck, cited above, §§ 32 and 33). It is also clear that the search had a general basis in domestic law, as interpreted by the national courts in the present case, having, inter alia, been ordered by an investigating judge on the basis of Articles 77 § 1 and 78 of the Code of Criminal Procedure with a view to uncovering the relevant facts related to a serious crime which had already been committed (see paragraphs 2324 and 8 above). This is, of course, quite separate from the issue of the absence of a second witness during the search (see paragraph 25 above), a matter which should, in the Courts view, more appropriately be considered in the context of the procedural safeguards discussed below. The search in question was ordered with a view to uncovering physical evidence of a serious offence, and thus in pursuit of a “legitimate aim”, namely the prevention of crime and the protection of the rights of others (see paragraph 72 above). What remains to be resolved, therefore, is whether the interference with the applicants home was “necessary in a democratic society” within the meaning of Article 8, that is, whether the interference was proportionate to the legitimate aim pursued.

75.  In this regard the Court would note, at the outset, that according to the statements referred to in paragraph 4 above there was reason to suspect that the applicant might have taken part in the murder of Mr C (see, mutatis mutandisPosevini v. Bulgaria, no. 63638/14, § 71, 19 January 2017). The investigating judge therefore had a duty to shed light on this incident, given its particularly serious nature, and to attempt to uncover all the relevant facts including the identity of the possible perpetrators, irrespective of whether he actually had personal contact with the police officers prior to the search warrant being issued. It is also understood that, in any event, there was never anything to suggest that the authorities themselves had tampered with or attempted to fabricate any evidence against the applicant (see paragraph 59 above), who was ultimately not even formally charged with the crime in question (see paragraph 14 above).

76.  Turning to the search warrant, the Court notes that it referred to a “black leather jacket” as well as to “shoes and other objects” related to the crime being investigated (see paragraph 8 above). The police themselves had already informed the investigating judge that the seizure of the shoes was necessary in order to compare them to the footprints found at the scene of the crime, while the leather jacket was an object taken following the murder (see paragraph 5 above). The search warrant in question cannot therefore be deemed to have been vague. Specifically, quite apart from whether it might have been possible to frame the warrant in even more precise terms, it was sufficient, in the given circumstances, that its scope was limited by the objects specifically mentioned and the reference to the offence in question; this in turn circumscribed the discretion of the officers who carried out the search and authorised them to seize only the items which could be seen as being potentially connected with the alleged offence (see, mutatis mutandisPosevini, cited above, § 72). The reasons given for the search were therefore both relevant and sufficient in the particular circumstances of the present case (see the case-law cited in paragraph 73 above).

77.  Finally, concerning procedural safeguards, the Court observes that while only one rather than two witnesses were indeed present during the search, the applicant and his own lawyer were both present, as was, according to the official record of the search-and-seizure operation, the owner of the flat being searched (see paragraph 12 above). Moreover, the applicantlawyer signed the seizure certificate and the official record of the search-and-seizure operation, and in the case of the latter raised no objections to the search procedure as such but only to the reasoning of the search warrant (see paragraphs 11 and 12 above). In fact, the witness who was present during the search likewise made no objections to the search as it was carried out. The Court is thus of the opinion that the applicant was also afforded adequate and effective safeguards against any abuse during the search itself (see the case-law cited in paragraph 73 above).

78.  In view of the foregoing, the Court cannot but conclude that the interference with the applicants “home” was “in accordance with the law”, was undertaken in pursuit of a “legitimate aim”, and was “necessary in a democratic society”, all within the meaning of Article 8 of the Convention. In the Courts view, there has accordingly been no violation of the said provision.

(ii)  As regards the taking of a DNA sample from the applicant

79.  The Court considers that the taking of a DNA sample from the applicant amounted to an interference with his “private life” within the meaning of Article 8 of the Convention (see the case-law cited in paragraph 69 above). The fact that the applicant agreed to give a sample of his saliva to the police officers was, in this context, of no relevance, since he only did so under the threat that either a saliva sample or a blood sample would otherwise be taken from him by force (see paragraphs 9 and 10 above; see also, mutatis mutandisCaruana, cited above, § 29, and, converselyCakicisoy and Others v. Cyprus (dec.), no. 6523/12, §§ 50 and 51, 23 September 2014, where the Court found that there had been no interference since the applicants had signed consent forms authorising the taking of their DNA samples).

80.  However, the Court is of the opinion that this interference was not “in accordance with the law” within the meaning of Article 8 § 2 of the Convention, since the domestic legal provisions in question should, inter alia, have been “foreseeable as to [their] effects” for the applicant (see, for example, Caruana, cited above § 33).

81.  In particular, while it is primarily for the national authorities, notably the courts, to interpret and apply domestic law (ibid., § 33; see also the case-law cited in paragraph 71 above), the Court must note with regard to the present case that the order authorising the police to take a sample of the applicants saliva did not refer to any specific legal provisions (see paragraph 9 above), and that Article 131 §§ 2 and 3 of the Code of Criminal Procedure itself only provided that a court could order that a blood sample be taken, or that “other medical procedures” be carried out if that was deemed medically necessary in order to establish facts “of importance” to the criminal investigation (see paragraph 26 above). Hence, there was no specific reference in Article 131 §§ 2 and 3 to the taking of a DNA sample.

82.  The Court would also note in this connection that when taking the applicants DNA sample, according to the information contained in the case file, the authorities of the respondent State failed to prepare an official record of the procedure, thus failing to comply with the requirements of Article 239 of the Code of Criminal Procedure (see paragraphs 10 and 27 above).

83.  Finally, while Article 131 §§ 2 and 3 of the Code of Criminal Procedure did stipulate that the procedures referred to therein could be carried out forcibly, where necessary, only provided that this did not entail any risk to the health of the person concerned and on the basis of a court order, it did not include several other safeguards laid down, for example, in the more recent Code of Criminal Procedure adopted in 2011. In particular, the latter Code, inter alia, specifically: (i) refers to the taking of DNA samples by means of a “buccal swab”; (ii) states that the procedural steps in question have to be carried out by an expert; and (iii) limits the circle of persons from whom a buccal swab sample may be taken without their consent (see paragraphs 29-32 above). Concerning this last point, the Court would note, in particular, that Article 131 §§ 2 and 3, as in force at the relevant time, provided, inter alia, that a blood sample could be taken from, or “other medical procedures” could be undertaken in respect of, any given person if this was deemed medically necessary in order to establish facts “of importance” to the criminal investigation, thus allowing such procedures in respect of a potentially very large group of persons. Conversely, Article 140 §§ 1, 3 and 4 of the new Code of Criminal Procedure indicates that buccal swab samples may be taken only from a suspect or, in order to “eliminate a suspicion of being connected to a criminal offence”, from the victim or another person found at the scene of the crime. In those circumstances, the Court considers that it would be reasonable to assume that by adopting the clearly more detailed provisions regarding the taking of DNA samples in its recent Code of Criminal Procedure, the respondent State has itself implicitly acknowledged the need for tighter regulation compared with the earlier legislation in this sphere.

84.  The foregoing considerations are sufficient for the Court to conclude that the interference with the applicants “private life” was not “in accordance with the law”. This renders it unnecessary for the Court to examine whether it was undertaken in pursuit of a “legitimate aim” and was “necessary in a democratic society”, within the meaning of Article 8 of the Convention. In the Courts view, there has accordingly been a violation of the said provision.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION

85.  In his written pleadings of 21 March 2015, submitted after the Government had been given notice of the application, the applicant also maintained that he had been denied the right to be informed promptly and in detail by the authorities of the fact that he was considered a suspect in respect of a specific criminal offence, “contrary to [the] requirements of Article 6 § 3 (a) of the Convention”.

The said provision of the Convention reads as follows:

“3. Everyone charged with a criminal offence has the following minimum rights:

(a)  to be informed promptly, in a language which he understands and in detail, of the nature and cause of the accusation against him;”

86.  In so far as the applicants submissions can be understood as amounting to a separate complaint under Article 6 of the Convention and not merely an argument in support of a violation of Article 8 thereof, the Court cannot but note that the applicant never raised this matter domestically (see paragraphs 43 above). This part of the application must therefore be rejected under Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention for non-exhaustion of domestic remedies.

  1. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

87.  Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

  1. Damage

88.  The applicant claimed compensation for the non-pecuniary damage suffered. In particular, he requested: (i) 1,500 euros (EUR) with respect to the search of his residence; and (ii) EUR 1,500 euros in connection with the taking of his DNA sample.

89.  The applicants lawyer, Mr V. Juhas Đurić, stated that it was the applicants wish that any compensation awarded to him be paid directly into his lawyers bank account. Mr Juhas Đurić would then transfer the funds or otherwise arrange payment to the applicant personally.

90.  The Government contested these claims.

91.  The Court considers that the applicant has certainly suffered some non-pecuniary damage. Having regard to the nature of the violation of Article 8 of the Convention established in the present case concerning the taking of a DNA sample from the applicant, and making its assessment on an equitable basis as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the sum of EUR 1,500 to the applicant personally.

92.  It is further noted, in this context, that the Court has not been provided with any form of authorisation signed by the applicant to the effect that any compensation awarded to him should instead be paid to Mr Juhas Đurić directly. The request for the award to be paid into the bank account of the applicants lawyer must therefore be rejected (compare and contrast with, for example, Hajnal v. Serbia, no. 36937/06, § 148, 19 June 2012, and Lakatoš and Others v. Serbia, no. 3363/08, § 118, 7 January 2014).

  1. Costs and expenses

93.  The applicant also claimed EUR 1,375 for the costs and expenses incurred domestically and EUR 750 for those incurred before the Court.

94.  The applicants lawyer, Mr Juhas Đurić stated that it was the applicants wish that any costs and expenses awarded to him be paid directly into his lawyers account. Mr Juhas Đurić would then transfer the funds or otherwise arrange payment to the applicant personally.

95.  The Government contested those claims.

96.  According to the Courts case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these were actually and necessarily incurred and are reasonable as to their quantum. In the present case, regard being had to the documents submitted by the parties and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 1,200 to the applicant personally, covering costs under all heads.

97.  It is further noted, in this context, that while the Court has been provided with a specification concerning the legal work done by Mr Juhas Đurić on the applicants case, there is no direct authorisation by the applicant to the effect that any costs and expenses awarded to him should be paid to Mr Juhas Đurić personally. The request for payment to be made to the applicants lawyer must therefore be rejected (compare and contrast with, for example, Hajnal, cited above, § 153, and Lakatoš, cited above, § 124).

  1. Default interest

98.  The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT

  1. Declares, unanimously, the applicants complaints under Article 8 of the Convention admissible and the remainder of the application inadmissible;
  2. Holds, unanimously, that there has been no violation of Article 8 of the Convention as regards the search of the applicants home;
  3. Holds, by six votes to one, that there has been a violation of Article 8 of the Convention as regards the taking of a DNA sample from the applicant;
  4. Holds, by six votes to one,

(a)  that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:

(i)        EUR 1,500 (one thousand five hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii)      EUR 1,200 (one thousand two hundred euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;

(b)  that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

5. Dismisses, unanimously, the remainder of the applicants claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 14 April 2020, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Andrea Tamietti Jon Fridrik Kjølbro
RegistrarPresident

In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the separate opinion of Judge S. Mourou-Vikström is annexed to this judgment.

JFK
ANT

 

DISSENTING OPINION OF
JUDGE MOUROU-VIKSTRÖM

(Translation)

I cannot subscribe to the majoritys conclusion that the taking of a sample from the applicant for the purposes of analysing his DNA profile was not in accordance with the law on the grounds that the latter was not foreseeable.

It should be noted that the legislative provision in force at the relevant time – Article 131 §§ 2 and 3 of the Code of Criminal Procedure – provided for a blood sample to be taken or other medical procedures to be carried out, subject to judicial authorisation, if this was necessary for the establishment of facts of importance to a criminal investigation.

The legislation went further, providing for these measures to be applied forcibly if the person concerned failed to cooperate.

On the basis of this provision and the public prosecutors request, the judge ordered a saliva sample, or alternatively a blood sample, to be taken from the applicant, by force if necessary. The applicant consented to a buccal swab in the presence of his lawyer.

The judge therefore acted in full compliance with the law, which in my view was perfectly clear and foreseeable. The law without doubt covered the taking of a sample of saliva for the purposes of DNA identification, which represents key evidence in criminal cases and an essential tool for investigators and investigating judges in establishing the truth. How can the words “other medical procedures” be construed not to encompass this type of evidence? It would have been possible, under the law, to just take a blood sample; this, like a buccal swab sample, would have enabled the applicants DNA profile to be determined. But the judge prioritised the taking of a buccal swab sample, a method that was less invasive and less unpleasant for the applicant.

The words “other medical procedures” undoubtedly cover the taking of DNA samples. The only restriction on the medical procedures that may be ordered is that they must not cause harm to the health of the person concerned. It goes without saying that the taking of a sample is painless and has no health implications. It falls entirely within the scope of the law.

It is therefore clear that the impugned measure resulted from an order made by an inherently independent judge and did not cause any unpleasantness for the applicant. Lastly, it scarcely needs to be said that the results of the DNA test made it possible to quickly rule out evidence that could have implicated the applicant directly in a crime. The sample was taken on 30 July 2008 in response to an allegation that the applicant had been involved in the murder of an elderly man. By 11 September 2008 it had been established that there was no match between the applicants DNA and the traces found at the scene.

 Hence, the taking of a sample allowed evidence against the applicant to be definitively ruled out.

The new Code of Criminal Procedure makes express provision for a buccal swab sample to be taken without the consent of the person concerned. The conditions in which the sample was taken in the present case are thus also compatible with the new criminal-law rules.

 

 

Copyright © 2021 Pravosudna akademija, Srbija