Ališić i drugi protiv Bosne i Hecegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

Država na koju se presuda odnosi
Slovenija, Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
Referentni slučaj
Jezik
Srpski
Datum
16.07.2014
Članovi
13
35
35-3
41
46
P1-1
P1-1-1
Kršenje
13
P1-1
P1-1-1
Nekršenje
13
P1-1
P1-1-1
Ključne reči
(Čl. 13) Pravo na delotvorni pravni lek
(Čl. 13 / CAT-13 / ICCPR-2) Delotvorni pravni lek
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(Čl. 35-3-a) Ratione materiae
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 46) Obaveznost i izvršenje presuda
(Čl. 46) Opšte mere
(Čl. 46) Pilot presude
(Čl. 46) Sistemski problemi
(P1-1) Zaštita imovine
(P1-1-1) Neometano uživanje imovine
Broj predstavke
60642/08
Zbirke
Sudska praksa
Presuda
Veliko veće
Sažetak
Evropski sud za ljudska prava će doneti presudu Velikog veća u slučaju Ališić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije,Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije (predstavka broj 60642/08) na javnom saslušanju u sredu 16.jula 2014. u 16h po lokalnom vremenu u Zgradi ljudskih prava,u Strazburu. Slučaj se odnosi na onemogućenost podnosioca predstavke da podignu staru deviznu štednju sa svojih računa u dvema bankama koje se nalaze u današnjoj Bosni I Hercegovini-nakon raspada SFR Jugoslavije.Podnosioci Emina Ališić,Aziz Sadžak I Sakib Šahdanović,su državljani Bosne i Hercegovine rođeni 1976.,1949. I 1952. u Nemačkoj gde I žive. Emina Ališić je i nemački državljanin.Oni se žale da su onemogućeni da povuku svoju deviznu štednju deponovanu pre raspada SFR Jgoslavije , u Ljubljanskoj Banci Sarajevo i tuzlanskoj filijali Investbanke.Do 1989/1990. SFR Jugoslavija učinila je privlačnim za njene gradjane deponovanje devizne štednje u njenim bankama.Dobijale su se visoke kamate i država je pružila garancije za slučaj stečaja ili ’očigledne insolventnosti’ banke. Depozitari su takodje imali pravo da podignu svoju štednju u bilo koje vreme sa dospelom kamatom. Sa reformama 1988/90, Ljubljanska Banka Sarajevo je postala deo Ljubljanske Banke Ljubljana (slovenačke banke) koja je preuzela prava, obaveze i imovinu prethodnika. Investbanka je postala nezavisna banka sa sedištem u Srbiji i filijalama u Bosni i Hercegovini,uključujući tuzlansku filijalu.Posle dezintegracije SFRJ 1991/1992. , ti depoziti obično nazivani starom ili zamrznutom deviznom štednjom,prešli su u nadležnost država sukcesora.Pošto je štednja ostala zamrznuta u različitim vremenskim periodima posle dezintegracije SFRJ ,države sukcesori su se složile da isplate neke od depozite.Išak ,štednja podnosioca predstavke je ostala zamrznuta.U okviru pregovora o Sporazumu o pitanjima sukcesije 2001. i 2002. održane su četiri runde pregovora u vezi sa distrubucijom garancija države za ’staru deviznu štednju’. Pošto države sukcesori nisu mogle da postignu dogoor, Banka za medjunarodne depozite (BIS), ih je obavestila da više neće biti umešana u to pitanje.Žalbe i procedura na osnovu člana 1 protokola 1(zaštita imovine) Evropske konvencije o ljudskim pravima ,podnosioci su tvrdili da ne mogu da podignu svoje štedne depozite u dve banke (sarajevskoj filijali Ljubljanske Banke Ljubljana i tuzlanskoj filijali Investbanke) od raspada bivše SFR Jugoslavije.Na osnovu člana 13(pravo na delotvoran pravni lek) i člana 14(zabrana diskirimancije) Konvencije ,oni su se žalili da nisu imali na raspolaganju efikasan pravni lek za njihove pritužbe.Predstavka je podneta Evropskom sudu za ljudska prava 30.jula 2005.godine.Oktobra 17. godine 2011. sud je objavio da je predstavka prihvaćena.U presudi njegovog veća 6.11.2012., sud je jednoglasno zaključio da je došlo do kršenja člana 1 protokola 1 i kršenja član 13 od strane Srbije prema gospodinu Šahdanoviću.Takodje je ,većinom glasova,utvrdio da je prekršen član 1 protokol 1 i član 13 od strane Slovenije prema gospodjici Ališić i gospodinu Sadžaku.Marta 18. 2013.godine , slučaj je prosledjen Velikom veću na zahtev srpske i slovenačke vlade.Saslušanje pred Velikim većem javno je održano u Zgradi ljudskih prava,u Strazburu 10.7.2013.

 preuzmite presudu u pdf formatu 

 

На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, пресуда Европског суда за људска права по представци број 60642/08, Алишић и други против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 97/2014 од 8.9.2014. године.

ВЕЛИКО ВЕЋЕ

ПРЕДМЕТ АЛИШИЋ И ДРУГИ против БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, ХРВАТСКЕ, СРБИЈЕ, СЛОВЕНИЈЕ И БИВШЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕПУБЛИКЕ МАКЕДОНИЈЕ 
(представка број 60642/08)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР 
16. јул 2014. године

 

Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакторских измена.

 

У предмету Алишић и други против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније, Европски суд за људска права, на заседању Великог већа у саставу:

Dean Spielmann, председник,

Josep Casadevall,

Guido Raimondi,

Ineta Ziemele,

Mark Villiger,

Isabelle Berro-Lefèvre,

David Thór Björgvinsson,

Danutė Jočienė,

Dragoljub Popović,

Päivi Hirvelä,

Mirjana Lazarova Trajkovska,

Ganna Yudkivska,

Angelika Nußberger,

Linos-Alexandre Sicilianos,

André Potocki,

Faris Vehabović,\

Ksenija Turković, судије,

и Michael O’Boyle, заменик секретара,

После већања на затвореној седници 10. јула 2013. године и 28. маја 2014. године, Доноси следећу пресуду, која је донета последњег наведеног дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 60642/08) против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније коју су Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") поднела три држављанина Босне и Херцеговине, госпођа Емина Алишић, господин Азиз Саџак и господин Сакиб Шахдановић (у даљем тексту: "Подносиоци представке"), 30. јула 2005. године. Први подносилац представке је такође немачки држављанин.

2. Подносиоци представке су навели да од распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије нису у могућности да подигну "стару" девизну штедњу са својих рачуна код сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана и тузланске филијале Инвестбанке. Они су се ослонили на чл. 13. и 14. Конвенције и члан 1. Протокола број 1 Конвенције.

3. Представка је поднета Четвртом одељењу Суда (правило 52. став 1. Пословника Суда). Веће Одељења у саставу: Nicolas Bratza, Lech Garlicki, Nina Vajić, Boštjan M. Zupančič, Ljiljana Mijović, Dragoljub Popović и Mirjana Lazarova Trajkovska, судије и Lawrence Early, секретар Одељења, 17. октобра 2011. године одлучило је да здружи разматрање основаности представке са питањем исцрпености домаћих правних лекова и прогласило представку допуштеном.

4. Пресудом од 6. новембра 2012. године, Веће је са шест гласова према један одбило примедбе влада на исцрпеност домаћих правних лекова и утврдило:

- једногласно да је Србија повредила члан 1. Протокола број 1 Конвенције у односу на господина Шахдановића;

- са шест гласова према један да је Словенија повредила члан 1. Протокола број 1 Конвенције у односу на госпођу Алишић и господина Саџака;

- једногласно да остале тужене државе нису повредиле члан 1. Протокола број 1 Конвенције;

- једногласно да је Србија повредила члан 13. Конвенције у односу на господина Шахдановића;

- са шест гласова према један да је Словенија повредила члан 13. Конвенције у односу на госпођу Алишић и господина Саџака;

- једногласно да остале тужене државе нису повредиле члан 13. Конвенције; и

- једногласно да нема потребе да се притужба разматра према члану 14. заједно са чланом 13. Конвенције и чланом 1. Протокола број 1 у односу на Србију и Словенију и да није било повреде члана 14. заједно са чланом 13. Конвенције и чланом 1. Протокола број 1 у односу на остале тужене државе.

Издвојено мишљење судије Zupančičа приложено је уз пресуду.

5. У складу са захтевима влада Србије и Словеније, колегијум Великог већа је 18. марта 2013. године одлучио да предмет изнесе Великом већу у складу са чланом 43. Конвенције.

6. Састав Великог већа утврђен је у складу са одредбама члана 26. ст. 4. и 5. Конвенције и правила 24. Boštjan M. Zupančič, судија изабран у односу на Словенију, одлучио је да се повуче из Великог већа (правило 28). Влада Словеније је у складу са тим именовала Angeliku Nußberger, судију изабрану у односу на Немачку, да га замени (члан 26. став 4. Конвенције и правило 29). David Thór Björgvinsson и Danutė Jočienė, чији су мандати истекли 31. октобра 2013. године, наставили су да буду судије у овом предмету (члан 23. став 3. Конвенције и правило 24. став 4.).

7. Стране су доставиле даља писана запажања (правило 59. став 1).

8. Заседање Већа у присуству јавности одржано је у Згради људских права у Стразбуру 10. јула 2013. године (правило 59. став 3.). Пред Судом су се појавили:

(а) за подносиоце представке

господин Б. Мујчин,

господин Е. Есер, адвокат,

господин А. Мустафић, помоћник;

(б) за Владу Босне и Херцеговине

госпођа М. Мојић, заступник,

госпођа Б. Скалоњић, помоћник заступника,

госпођа Е. Веледар Арифагић,

господин З. Келић,

господин Т. Ћурак,

господин С. Бакић,

господин Е. Кубат,

госпођа В. Туфек,

госпођа N. Trossat,

господин М. Махмутовић, саветници;

(в) за Владу Хрватске

госпођа Ш. Стажник, заступник,

госпођа Н. Катић,

госпођа А. Метелко-Згомбић,

госпођа М. Башић,

госпођа Ј. Влашић,

госпођа Б. Грабовац,

госпођа В. Звонар, саветници;

(г) за Владу Србије

господин С. Царић, заступник,

госпођа В. Родић,

госпођа Д. Добрковић,

господин Н. Петковић,

господин Б. Милисављевић,

господин Б. Курбалија,

госпођа С. Ђурђевић, саветници;

(д) за Владу Словеније

госпођа N. Pintar-Gosenca, заступник,

госпођа C. Annacker, адвокат,

госпођа A. Nee,

госпођа M. Prevc,

госпођа R. Gabrovec,

госпођа A. Polak-Petrič,

госпођа A. Kulick, саветници;

(ђ) за Владу Македоније

господин К. Богданов, заступник,

госпођа В. Станојевска, саветник.

Суд је саслушао обраћања господина Mujčinа, госпође Mijić, госпође Stažnik, господина Царића, госпође Annacker и господина Богданова.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

A. Увод

9. Подносиоци представке рођени су 1976. године, 1949. године, односно 1952. године, и живе у Немачкој.

10. Пре распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (у даљем тексту: "СФРЈ") два подносиоца представке, госпођа Алишић и господин Саџак, уложили су девизна средства код Љубљанске банке Сарајево.1 У контексту економских реформи 1989/90. године (видети став 21. у даљем тексту), 1990. године Љубљанска банка Сарајево постала је филијала словеначке банке Љубљанска банка Љубљана. Такође пре распада СФРЈ, трећи подносилац представке, господин Шахдановић, уложио је своја девизна средства код тузланске филијале српске Инвестбанке, у Босни и Херцеговини. У складу са документацијом у поседу Суда, 31. децембра 1991. године стање на рачунима госпође Алишић и господина Саџака код сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана износило је 4.715 немачких марака (DM) и 129.874 DM, а 3. јануара 2002. године стање на рачунима господина Шахдановића код тузланске филијале Инвестбанке износило је 63.880 DM, 4 аустријска шилинга и 73 америчка долара (УСД).

11. Притужбе подносилаца представке према Конвенцији односе се на њихову немогућност да са банкарских рачуна подигну своју девизну штедњу описану у горњем тексту. Према њиховим тврдњама, то је представљало повреду члана 1. Протокола број 1, и самог и у вези са чланом 14. Конвенције, од стране свих тужених држава. Они су такође истакли повреду члана 13. Конвенције.

________

1 Ова банка је другачија и не би је требало мешати са банком истог назива наведеном у ставу 30. у даљем тексту, основаном 1993. године.

Б. Историјат

1. Комерцијално банкарство у СФРЈ пре реформе 1989/90. године

(a) Основне банке, удружене банке и државне банке

12. До економских реформи 1989/90. године, систем комерцијалних банака састојао се од основних банака и удружених банака. Основне банке су биле посебан правни субјект, али су биле саставни део организационе структуре једне од девет удружених банака. Основне банке су по правилу оснивала и контролисала друштвена предузећа са седиштем у истој територијалној јединици (наиме, у једној од република - Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Црној Гори, Србији и Словенији - или аутономним покрајинама - Косову и Војводини). Предузећа у друштвеном власништву имала су главну улогу у југословенском моделу самоуправљања: ни приватна ни државна, она су била колективна својина којом су управљали запослени, на основу комунистичке визије индустријских односа (феномен и тренутни статус тих предузећа у Србији, где она и даље постоје, описан је у предмету Качапор и друге подноситељке представке против Србије, бр. 2269/06 и друге, ст. 71-76. и 97, 15. јануар 2008. године). Најмање две основне банке су могле формирати једну удружену банку. Љубљанска банка Љубљана, једна од ових удружених банака, састојала се од Љубљанске банке Сарајево, код које су два подносиоца представке отворила рачуне, Љубљанске банке Загреб,Љубљанске банке Скопље3 и једног броја других основних банака. Слично томе, Инвестбанка, у којој је један од подносилаца представке отворио рачуне, заједно са неким другим основним банкама, формирала је удружену банку под називом Београдска удружена банка.

13. У СФРЈ такође је било девет народних банака, Народна банка Југославије (у даљем тексту: "НБЈ") и народна банка у свакој од шест република и две аутономне покрајине.

__________

2 Видети став 43. у даљем тексту.

3 Видети став 52. у даљем тексту.

(б) Девизна штедња

14. Пошто је имала велике потребе за чврстом валутом, СФРЈ је привукла своје држављане у иностранству и друге грађане да девизна средства улажу код њених банака. На та улагања добијала се висока камата, а годишња каматна стопа често је прелазила 10% и за њих је гарантовала држава (члан 14. став 3. Закона о девизном пословању из 1985. године4 и члан 76(1) Закона о банкама и другим финансијским организацијама из 1989. године5).

4 Овде и у фуснотама у даљем тексту наведени су пуни називи домаћег законодавства на изворном језику: Закон о девизном пословању, "Службени лист СФРЈ", бр. 66/85, 13/86, 71/86, 2/87, 3/88, 59/88, 85/89, 27/90, 82/90 и 22/91.

5 Закон о банкама и другим финансијским организацијама, "Службени лист СФРЈ", бр. 10/89, 40/89, 87/89, 18/90, 72/90 и 79/90.

15. Гаранција државе би била активирана у случају стечаја или "очигледне неликвидности" неке банке на захтев те банке (члан 18. Закона о банкама и другим финансијским организацијама из 1989. године6 и релевантна подзаконска акта7). Ниједна од банака које се разматрају у овом предмету није поднела тај захтев.

16. Штедише нису могле самостално тражити активирање гаранције, али су имале право, у складу са Законом о облигационим односима из 1978. године,8 да подигну своје улоге у сваком тренутку, заједно са доспелом каматом.

Члан 1035. тог закона је прописивао:

"1. Уговор о новчаном депозиту је закључен када се банка обавезала да прими, а депонент да положи код банке одређени новчани износ.

2. Овим уговором банка стиче право да располаже депонованим новцем и дужна је да га врати према условима предвиђеним у уговору

Члан 1043. став 1. тог закона гласи како следи:

"Ако је новчани депозит примљен као улог на штедњу, банка, односно штедно-кредитна организација издаје депоненту штедњу књижицу."

Члан 1044. тог закона прописивао је:

"1. У штедњу књижицу се уносе све уплате и подизања новца.

2. Уписи у кљижицу потврђени печатом банке и потписом овлашћеног лица су доказ о уплатама односно подизањима у односима између банке и улагача.

3. Супротан споразум је ништаван."

Штавише, члан 1045. тог закона гласио је:

"На улоге на штедњу плаћа се камата."

__________

6 Закон о санацији, стечају и ликвидацији банака и других финансијских организација, "Службени лист СФРЈ", бр. 84/89 и 63/90.

7 Одлука о начину извршавања обавеза Федерације по основу јемства за девизе на девизним рачунима и девизним штедним улозима грађана, грађанских правцних лица и страних физичких лица, "Службени лист СФРЈ", број 27/90.

8 Закон о облигационим односима, "Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89.

(в) План поновног депоновања

17. Почев од средине седамдесетих година прошлог века, банке су претрпеле девизне губитке због смањења вредности домаће валуте. СФРЈ је због тога увела систем за "поновно депоновање" девизних средстава, чиме је банкама омогућено да девизну штедњу грађана пренесу Народној банци Југославије (у даљем тексту: "НБЈ"), која је преузела девизни ризик (члан 51. Закона о девизном пословању из 1977. године9). Иако је овај систем био факултативан, у пракси банке нису имале другу могућност пошто им није било дозвољено да имају девизне рачуне код страних банака, што је било неопходно за плаћања у иностранству, а није им било ни дозвољено да одобравају зајмове у страној валути. Практично су сва девизна средства због тога била поново депонована код НБЈ, у складу са једним од следећа два метода: књижењем, односно "проформа" методом, или методом стварног преноса девиза на девизне рачуне НБЈ. Метода књижења је коришћена далеко више, пошто је она комерцијалним банкама омогућавала да пребаце девизне ризике на НБЈ без плаћања провизија страним банкама (видети Ковачић и други против Словеније [ВВ], бр. 44574/98, 45133/98 и 48316/99, ст. 36, 3. октобар 2008. године; видети такође одлуку AP 164/04 Уставног суда Босне и Херцеговине од 1. априла 2006. године, ст. 53). Према интерном извештају НБЈ из септембра 1988,10 до 30. јуна 1988. године приближно 9 милијарди УСД поново је депоновано код НБЈ, од којих је само око 1,4 милијарде УСД (наиме, мало изнад 15%) било физички пренето на многе стране рачуне НБЈ. Изгледа да су средства на страним рачунима НБЈ недавно подељена између држава следбеница (видети став 65. у даљем тексту).

18. У вези са Љубљанском банком Сарајево,11 где су прва два подносиоца представке имала рачуне, план поновног депоновања функционисао је на следећи начин. У складу са серијом споразума (између Љубљанске банке Сарајево, Љубљанске банке Љубљана,

Народне банке Босне и Херцеговине и Народне банке Словеније), Љубљанска банка Сарајево требало је да сваког месеца пренесе Народној банци Словеније, за рачун Љубљанске банке Љубљана, сву разлику између депонованих девизних средстава и подигнутих девизних средстава. Нека од ових средстава су враћена Љубљанској банци Сарајево на захтев те банке ради одржавања ликвидности (у периодима када је више девизних средстава било подизано него улагано). Дакле, у периоду од 1984. године до 1991. године у Љубљану је пребачено 244.665.082 DM, а 41.469.528 DM (наиме, мање од 17%) враћено у Сарајево. Средства која нису враћена у Сарајево поново су депонована код НБЈ у складу са једном од метода описаних у ставу 17. у горњем тексту: методом књижења, односно "проформа" методом (у ком случају не постоји доказ да су она заправо отишла из Љубљане) или методом стварног пребацивања девизних средстава на девизне рачуне НБЈ. Без обзира која је метода поновног депоновања употребљена, сва ова средства бележена су као потраживање Љубљанске банке Сарајево од НБЈ.

19. У складу са споразумима наведеним у ставу 18. у горњем тексту, Љубљанској банци Сарајево НБЈ је одобравала динарске кредите (у почетку без камате), преко Народне банке Босне и Херцеговине, за вредност поново депонованих девизних средстава. Тако добијене динаре та основна банка је употребљавала за давање кредита, по каматним стопаама испод стопе инфлације, предузећима са седиштем, по правилу, у истој територијалној јединици.

20. Систем поновног депоновања средстава је завршен крајем 1988. године (на основу измене и допуне члана 103. Закона о девизном пословању из 1985. године). Банке су добиле дозволу да код страних банака отварају девизне рачуне. Љубљанска банка Сарајево, као и друге банке, искористила је ту прилику и депоновала укупно око 13,5 милиона УСД код страних банака у периоду од октобра 1988. године до децембра 1989. године. У архиви нема информација шта се десило са тим средствима.

_________

9 Закон о девизном пословању и кредитним односима, "Службени лист СФРЈ", бр. 15/77, 61/82, 77/82, 34/83, 70/83 и 71/84.

10 Копија истог коју је доставила Влада Словеније (анекс број GC10).

11 Као што је примећено у фусноти 2 у горњем тексту, ову банку не треба мешати са банком истог назива, основаном 1993. године, као што је наведено у ставу 30. у даљем тексту.

2. Реформа комерцијалних банака у СФРЈ 1989/90. године

21. У оквиру реформи из 1989/90. године, СФРЈ је укинула горе описани систем основних и удружених банака. Ова промена у банкарским прописима омогућила је неким основним банкама да се определе да буду самосталне, а друге основне банке су постале филијале (без правног субјективитета) бивших удружених банака којима су раније припадале. Горе поменута Љубљанска банка Сарајево је тако 1. јануара 1990. године постала филијала (без правног субјективитета) Љубљанске банке Љубљана, а ова друга је преузела права, средства и обавезе прве банке. Горе поменута Инвестбанка постала је самостална банка са седиштем у Србији и једним бројем филијала у Босни и Херцеговини.

22. Уз то, проглашена је конвертибилност динара, што је довело до масовног подизања девизних средстава. СФРЈ је због тога прибегла хитним мерама које су великим делом ограничавале подизање девизних улога. На пример, од децембра 1990. године, када је члан 71. Закона о девизном пословању из 1985. године измењен, штедише су могле да користе своје уштеђевине једино за плаћање увезене робе или услуга за своје потребе или потребе блиских рођака, да купују обвезнице у страним валутама, да дају тестаментарне поклоне у научне или хуманитарне сврхе, или да плаћају животно осигурање код локалних осигуравајућих друштава. Поред тога, члан 3. Одлуке Владе СФРЈ из априла 1991. године12 која је била на снази до 8. фебруара 1992. године и члан 17(в) одлуке НБЈ из јануара 1991. године13 коју је Уставни суд СФРЈ прогласио неуставном у априлу 1992. године, ограничили су износ који штедише могу да подигну или користе за горе наведене сврхе на 500 DM по подизању и највише 1.000 DM месечно (видети став 53. у даљем тексту).

________

12 Одлука о начину на који овлашћене банке извршавају налоге за плаћање домаћих физичких лица девизама са њихових девизних рачуна и девизних штедних улога, "Службени лист СФРЈ", бр. 28/91, 34/91, 64/91 и 9/92.

13 Одлука о начину вођења девизног рачуна и девизног штедног улога домаћег и страног физичког лица, "Службени лист СФРЈ", бр. 6/91, 30/91, 36/91 и 25/92.

3. Распад СФРЈ 1991/92. године

23. СФРЈ се распала 1991/92. године. У државама следбеницама раније улагана девизна штедња стављена је под посебан режим и обично се назива "старим" или "замрзнутим" девизним улозима. У даљем тексту се налази преглед релевантног домаћег права и праксе о тој штедњи у свакој од пет држава следбеница - приказан по абецедном реду - а које су такође тужене стране у овом предмету.

В. Околности које се односе на тужене државе

1. Босна и Херцеговина

(a) Мере у вези са "старом" девизном штедњом

24. Босна и Херцеговина је 1992. године преузела законску гаранцију за стару девизну штедњу од СФРЈ (видети члан 6. Закона о примени законодавства СФРЈ из 1992. године14). Иако релевантне законске одредбе нису толико јасне по том питању, Народна банка Босне и Херцеговине сматра да се гаранција односи само на стару девизну штедњу у домаћим банкама (видети њен извештај 63/94 од 8. августа 1994. године15).

25. Иако је за време рата сва "стара" девизна штедња остала замрзнута, подизања новца су била изузетно дозвољена из хуманитарних разлога и у неким другим посебним случајевима (видети релевантне подзаконске прописе16).

26. После рата 1992-95, сваки ентитет (Федерација Босне и Херцеговине - ФБиХ - и Република Српска) донео је своје сопствене законе о "старој" девизној штедњи. У овом случају релевантно је само законодавство ФБиХ, с обзиром да се предметне филијале налазе у том ентитету. ФБиХ је 1997. године преузела одговорност за "стару" девизну штедњу у банкама и филијалама које се налазе на њеној територији (видети члан 3. став 1. Закона о утврђивању и реализацији потраживања грађана из 1997. године17 и Уредбу о остваривању права лица која немају пребивалиште из 1999. године18). Иако је та штедња остала замрзнута, тај Закон је прописивао да се могла користити за откуп државних станова и предузећа (видети члан 18. Закона о утврђивању и реализацији потраживања грађана из 1997. године, и измене и допуне из 2004. године).

27. ФБиХ је 2004. године усвојила ново законодавство. Она се обавезала да ће исплатити "стару" девизну штедњу у домаћим банкама у том ентитету, без обзира на држављанство улагача. Њена обавеза за ту штедњу у филијалама Љубљанске банке Љубљана, Инвестбанке или других страних банака, у којима су подносиоци представке имали рачуне, била је изричито искључена у складу са чланом 9. став 2 Закона о утврђивању и начину измирења унутрашњих обавеза Федерације из 2004. године.19

28. Обавеза за "стару" девизну штедњу у домаћим банкама прешла је 2006. године са ентитета на државу. Обавеза за ту штедњу у локалним филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке била је опет изричито искључена, али је држава имала обавезу да помогне штедишама ових филијала да добију исплату своје штедње од Словеније и Србије (видети члан 2. Закона о старој девизној штедњи из 2006. године20). Поред тога, сви поступци у вези са "старом" штедњом обустављени су према закону (видети члан 28. тог Закона; ова одредба је проглашена уставном, одлуком број У 13/06 Уставног суда Босне и Херцеговине од 28. марта 2008. године, ст. 35).

_________

14 Уредба са законском снагом о преузимању и примјењивању савезних закона који се у Босни и Херцеговини примјењују као републички закони, "Службени лист Републике Босне и Херцеговине", број 2/92.

15 Копија коју је доставила Влада Босне и Херцеговине.

16 Одлука о условима и начину исплата динара по основу дефинитивне продаје девизне штедње домаћих физичких лица и коришћењу девиза са девизних рачуна и девизних штедних улога домаћих физичких лица за потребе лијечења и плаћања школарине у иностранству, "Службени лист Републике Босне и Херцеговине", број 4/93; Одлука о условима и начину давања краткорочних кредита банкама на основу дефинитивне продаје депоноване девизне штедње грађана и ефективно продатих девиза од стране грађана, "Службени лист Републике Српске", бр. 10/93 и 2/94; и Одлука о циљевима и задацима монетарно-кредитне политике у 1995. години, "Службени лист Републике Босне и Херцеговине", бр. 11/95 и 19/95.

17 Закон о утврђивању и реализацији потраживања грађана у поступку приватизације, "Службени лист ФБиХ", бр. 27/97, 8/99, 45/00, 54/00, 32/01, 27/02, 57/03, 44/04, 79/07 и 65/09.

18 Уредба о остваривању потраживања лица која су имала девизну штедњу у банкама на територији Федерације, а нису имала пребивалиште на територији Федерације, "Службени лист ФБиХ", број 44/99.

19 Закон о утврђивању и начину измирења унутрашњих обавеза Федерације, "Службени лист ФБиХ", бр. 66/04, 49/05, 35/06, 31/08, 32/09 и 65/09.

20 Закон о измирењу обавеза по основу рачуна старе девизне штедње, "Службени лист Босне и Херцеговине", бр. 28/06, 76/06, 72/07 и 97/11.

(б) Статус филијале Љубљанске банке Љубљана у Сарајеву и Љубљанске банке Сарајево утврђен 1993. године

29. Као што је наведено у ставу 21. у горњем тексту, у јануару 1990. године Љубљанска банка Сарајево постала је филијала, без правног субјективитета, Љубљанске банке Љубљана. Ова друга банка је преузела ранија права, имовину и обавезе. Према регистру привредних друштава, филијала је поступала у име и за рачун матичне банке. Вредност девизне штедње је крајем 1991. године у тој филијали износила око 250 милиона DM, али је у њеном трезору било мање од 350.000 DM (проток девизних средстава између Сарајева и Љубљане описан је у ставу 18. у горњем тексту).

30. Нова банка, истог назива као и претходна сарајевска филијала Љубљанске банке Љубљана - Љубљанска банка Сарајево - основана је према законима Босне и Херцеговине 1993. године. Она је једнострано преузела обавезу за "стару" девизну штедњу у Сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана, словеначке банке.

31. Народна банка Босне и Херцеговине је 1994. године извршила преглед и констатовала многе недостатке. Пре свега, руководство нове Љубљанске банке Сарајево није било прописно именовано и није било јасно ко су акционари. Народна банка је због тога именовала директора те банке. Друго, као домаћа банка, Љубљанска банка Сарајево није могла преузети одговорност стране банке за "стару" девизну штедњу, пошто би то могло наметнути нове финансијске обавезе за државу Босну и Херцеговину (пошто је држава била законски гарант за "стару" девизну штедњу у свим домаћим банкама). Народна банка је наложила да завршни биланс за сарајевску филијалу Љубљанске банке Љубљана од 31. марта 1992. године буде хитно урађен и да се дефинишу њени односи са матичном банком.

32. Међутим, према регистру привредних друштава, та ново формирана Љубљанска банка Сарајево остала је одговорна за "стару" девизну штедњу у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана све до краја 2004. године (видети став 35. у даљем тексту). Према томе, наставила је да управља штедњом клијената сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана. Око 3% те штедње коришћено је у процесу приватизације у ФБиХ (видети став 26. у горњем тексту), а у једном случају, парнични суд је наложио Љубљанској банци Сарајево да исплати штедњу једном штедиши сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана (видети Вишњевац против Босне и Херцеговине (одлука), број 2333/04 од 24. октобра 2006. године).

33. Уставни суд Босне и Херцеговине описао је ситуацију пре 2004. године као "хаотичну" (одлука AP 164/04 од 1. априла 2006. године, став 55). Одбор за људска права за Босну и Херцеговину, домаће тело за људска права, утврдио је да правна несигурност у вези са питањем "старе" девизне штедње у, између осталог, домаћим филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке у том периоду представља повреду члана 1. Протокола број 1 Конвенције (видети одлуку CH/98/377 и друге од 7. новембра 2003. године, став 270).

34. Агенција ФБиХ за банкарство је 2003. године ставила домаћу Љубљанску банку Сарајево под своју привремену управу из разлога што она нема дефинисане односе са Љубљанском банком Љубљана, страном банком из Словеније.

35. На основу измена и допуна Закона о регистру привредних друштава из 2000. године,21 парламент ФБиХ је 2003. године продужио законски рок за брисање уписа из периода ратног стања у регистар привредних друштава до априла 2004. године. Убрзо након тога, Општински суд у Сарајеву је у новембру 2004. године донео одлуку да домаћа Љубљанска банка Сарајево није правни следбеник сарајевске филијале словеначке Љубљанске банке Љубљана и да није одговорна за "стару" девизну штедњу у тој филијали; и да, као резултат тога, упис у регистар привредних друштава из 1993. године којим се тврди другачије мора бити избрисан.

36. Домаћа Љубљанска банка Сарајево је 2006. године продала своју имовину једном хрватском предузећу које је, заузврат, преузело обавезу да исплати дугове те банке. Истовремено, просторије сарајевске филијале словеначке Љубљанске банке Љубљана, за које је наставила да се брине Влада ФБиХ све док се коначно не утврди статус те филијале, издате су истом хрватском предузећу у име и за рачун Љубљанске банке Љубљана.

37. Надлежни суд је 2010. године започео стечајни поступак против Љубљанске банке Сарајево у Босни и Херцеговини. Он је још у току.

________

21 Закон о поступку уписа правних лица у судски регистар, "Службени лист ФБиХ", бр. 4/00, 49/00, 32/01, 19/03 и 50/03.

(в) Статус филијале Инвестбанке у Тузли

38. Филијала Инвестбанке у Тузли увек је имала статус филијале без правног субјективитета. Вредност "старе" девизне штедње у тој филијали била је отприлике 67 милиона УСД (приближно 100 милиона ДМ) 31. децембра 1991. године. Филијала је затворена у јуну 1992. године и никада више није почела са радом. Није јасно шта се догодило са њеним средствима.

39. Надлежни суд у Србији је 2002. године донео решење о стечају Инвестбанке. Српске власти су затим продале просторије филијала Инвестбанке у ФБиХ (оне у Републици Српској су продате 1999. године). На пример, за просторије у Џафер Махали у Тузли, српске власти су добиле 2.140.650 евра. Стечајни поступак против Инвестбанке је изгледа још у току.

40. Влада ФБиХ је 2010. године донела одлуку да преузме бригу о просторијама и архиви филијала Инвестбанке у ФБиХ, али изгледа да Инвестбанка више нема никакве просторије ни архиве у ФБиХ.

41. На захтев власти ФБиХ 2011. године српске власти су покренуле кривичну истрагу о начину на који је архив тузланске филијале пребачен на српску територију 2008. године.

2. Хрватска

(а) Мере у вези са "старом" девизном штедњом

42. Влада Хрватске је навела да је "стара" девизна штедња у домаћим банкама и њиховим страним филијалама отплаћена, без обзира на држављанство улагача. И заиста, јасно је да су исплатили штедњу држављанима Босне и Херцеговине у филијалама хрватских банака у Босни и Херцеговини. Међутим, Влада Словеније је доставила одлуке Врховног суда Хрватске (број 3015/1993-2 из 1994. године, број 3172/1995-2 из 1996. године и број 1747 /1995-2 из 1996. године) које утврђују да израз "грађанин" који се користи у релевантном законодавству означава држављанина Хрватске (видети и упоредити са Kovačić и други, цитирана у горњем тексту, став 77).

(б) Статус филијале Љубљанске банке Љубљана у Загребу

43. Хрватска је омогућила својим грађанима да своју "стару" девизну штедњу из загребачке филијале Љубљанске банке Љубљана пребаце у хрватске банке (видети члан 14. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године22 и релевантне подзаконске прописе23). Наводно, око две трећине свих клијената те филијале су искористили ову могућност. Хрватска и Словенија су у марту 2013. године потписале Меморандум о сагласности, којим се ургирају даљи преговори о сукцесији у вези са пренесеним средствима. Кад су у питању преостале штедише које нису пренеле своју штедњу из загребачке филијале Љубљанске банке Љубљана у хрватске банке, чија је штедња износила око 300 милиона ДМ, неки од њих су покренули парнични поступак у хрватским судовима и 63 њих је добило своју "стару" девизну штедњу из принудне продаје имовине те филијале у Хрватској (одлуке Општинског суда у Осијеку од 8. априла 2005. године и 15. јуна 2010. године;24 видети такође Ковачић и други, цитирана у горњем тексту, ст. 122-33). Неке друге штедише воде парничне поступке у словеначким судовима (видети став 51. у даљем тексту). Према званичним документима која је поднела Влада Хрватске, Љубљанска банка Љубљана и њена загребачка филијала немају више никакву имовину у Хрватској.

__________

22 Закон о претварању девизних депозита грађана у јавни дуг Републике Хрватске, "Службени гласник Републике Хрватске", број 106/93.

23 Правилник о утврђивању увјета и начина под којима грађани могу пренијети своју девизну штедњу с организацијске јединице банке чије је сједиште изван Републике Хрватске на банке у Републици Хрватској, "Службени лист Републике Хрватске", број 19/94.

24 Влада Словеније је доставила копију (анекси бр. 273-74).

3. Србија

(a) Мере у вези са "старом" девизном штедњом

44. Након распада СФРЈ, "стара" девизна штедња у српским банкама остала је замрзнута. Подизање новца је, међутим, било изузетно дозвољено из хуманитарних разлога без обзира на држављанство штедише и место филијале у питању (видети релевантна подзаконска акта25). Штавише, српски судови су бар једном донели одлуку да су банке са седиштем у Србији одговорне за "стару" девизну штедњу у њиховим филијалама у Босни и Херцеговини (видети Шекеровић против Србије (одлука), број 32472/03, 4. јануар 2007. године).

45. Србија се 1998. године, а затим поново 2002. године обавезала да ће исплатити, делимично у готовини, а делимично у владиним обвезницама, "стару" девизну штедњу у домаћим филијалама домаћих банака својим грађанима и грађанима свих држава осим држава следбеница СФРЈ, заједно са "старом" девизном штедњом у страним филијалама домаћих банака (као што је тузланска филијала Инвестбанке) грађана свих држава осим држава следбеница СФРЈ. Те владине обвезнице требало је амортизовати до 2016. године у 12 годишњих рата са каматом по годишњој стопи од 2% (члан 4. Закона о старој девизној штедњи из 2002. године26). У вези са износом који је требало вратити, Србија се обавезала да ће вратити првобитне улоге са доспелом каматом до 31. децембра 1997. године по првобитној стопи и са каматом доспелом после тог датума по годишњој стопи од 2% (члан 2. истог Закона).

46. Преостала "стара" девизна штедња, међутим, требало је да остане замрзнута (наиме, штедња грађана држава следбеница СФРЈ осим Србије депонована у свим филијалама српских банака, и домаћих и страних, као и штедња српских грађана у филијалама српских банака ван Србије), за време преговора о сукцесији, као што је, на пример, био случај са улозима трећег подносиоца представке. Штавише, сви поступци у вези са "старом" девизном штедњом обустављени су према закону, у складу са чл. 21. и 22. Закона о старој девизној штедњи из 1998. године 27 и чл. 21. и 36. Закона о старој девизној штедњи из 2002. године.

________

25 Одлука о условима и начину давања краткорочних кредита банкама на основу дефинитивне продаје депоноване девизне штедње грађана, "Службени лист Савезне Републике Југославије", бр. 42/93, 49/93, 71/93 и 77/93; Одлука о условима и начину исплате дела девизне штедње грађана која је депонована код НБЈ, "Службени лист Савезне Републике Југославије", бр. 42/94, 44/94 и 50/94; Одлука о условима и начину исплате дела девизне штедње грађана која је депонована код НБЈ, "Службени лист Савезне Републике Југославије", бр. 10/95, 52/95, 58/95, 20/96, 24/96 и 30/96; и Одлука о привременом обезбеђивању и начину и условима исплате средстава овлашћеним банкама на име динарске противвредности дела девизне штедње депоноване код НБЈ исплаћене грађанима за одређене намене, "Службени лист Савезне Републике Југославије", бр. 41/96, 21/98 и 4/99.

26 Закон о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана, "Службени лист Савезне Републике Југославије", број 36/02.

27 Закон о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана, "Службени лист Савезне Републике Југославије", бр. 59/98, 44/99 и 53/01.

(б) Статус Инвестбанке и њених филијала

47. У складу са регистром предузећа, Инвестбанка је државна банка. Њом управља Агенција за осигурање депозита Србије. Као правно лице у државном власништву, она је морала да пребије своја велика потраживања од државних и друштвених предузећа како би била могућа њихова приватизација сходно Закону о приватизацији из 2001. године.28 У јануару 2002. године надлежни суд је издао решење о стечају Инвестбанке. Стечајни поступак је у току. Стотине штедиша у филијалама Инвестбанке у Босни и Херцеговини неуспешно траже да им се врате њихова средства у контексту стечајног поступка. 20 њих је покренуло парничне поступке против Инвестбанке, али безуспешно.

__________

28 Закон о приватизацији, "Службени гласник Републике Србије", бр. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07 и 30/10.

4. Словенија

(a) Мере у вези са "старом" девизном штедњом

48. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију за "стару" девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака (укључујући и Инвестбанку и друге стране банке), без обзира на држављанство улагача (видети члан 19, став 3. Закона за спровођење Уставне повеље о суверенитету и независности Републике Словеније - Уставни закон из 1991. године29), и претворила обавезе банака према штедишама у јавни дуг (видети Закон о старој девизној штедњи из 1993. године30). Словенија се тиме обавезала да исплати првобитне улоге и камату доспелу до 31. децембра 1990. године по првобитној стопи, као и камату доспелу од 1. јануара 1991. године до 31. децембра 1992. године по годишњој стопи од 6% (члан 2. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године). У вези са периодом после тога, каматна стопа је зависила од тога да ли се штедиша одлучио за владине обвезнице или готовину. Штедише су имале право на владине обвезнице, које је требало амортизовати до 2003. године у 20 полугодишњих рата и припадајућу камату по годишњој стопи од 5%, или на готовину од банака у којима су имале новац, заједно са каматом по тржишној стопи плус 0.25% у 10 полугодишњих рата. У овом другом случају, банкама су се издавале владине обвезнице. Неке штедише су се одлучиле за обвезнице пошто су могли да их употребе за куповину државних станова и предузећа и за плаћање пореза и пензијских доприноса.

_________

29 Ustavni zakon za izvedbo Temeljne ustavne listine o samostojnosti in neodvisnosti RS, "Службени лист Републике Словеније", бр. 1/91 и 45/94.

30 Zakon o poravnavanju obveznosti iz neizplačanih deviznih vlog, "Службени лист Републике Словеније", број 7/93.

(б) Статус Љубљанске банке Љубљана и њених филијала

49. Убрзо после проглашења независности, Словенија је национализовала, а затим, 1994. године, реструктурирала Љубљанску банку Љубљана изменом и допуном Закона о спровођењу Уставне повеље из 1991. године. Највећи део њене имовине и део њених обавеза пренет је на нову банку - Нову љубљанску банку (видети члан 22. тачка (б) тог Закона, цитираног у ставу 54. у даљем тексту). Стара банка је задржала обавезу за "стару" девизну штедњу у њеним филијалама у другим државама следбеницама и односна потраживања од НБЈ (исто). На основу тог Закона, домаћи судови су донели један број одлука којима се Љубљанској банци налаже да исплати "стару" девизну штедњу штедишама у њеној сарајевској филијали; истовремено, домаћи судови су сматрали да сама словеначка држава нема никакве обавезе с тим у вези (видети пресуде Врховног суда II Ips 415/95 од 27. фебруара 1997. године; II Ips 613/96 од 1. априла 1998. године; и II Ips 490/97 од 21. јануара 1999. године). Старом Љубљанском банком је у почетку управљала Агенција за рехабилитацију банака. Она је сада под контролом агенције Владе Словеније - Фонда за сукцесију.

50. Сви поступци који се односе на "стару" девизну штедњу у филијалама старе Љубљанске банке Љубљана у другим државама следбеницама су прекинути 1997. године (уз изузетак трећестепених поступака пред Врховним судом), док трају преговори о сукцесији (видети Закон о Фонду за сукцесију Републике Словеније из 1993. године,31 измењен и допуњен 1997. године, и Закон о Фонду за сукцесију и високом представнику за сукцесију Републике Словеније из 2006. године32). У децембру 2009. године Уставни суд Словеније је, на основу тужбе двојице хрватских штедиша, прогласио ту меру неуставном.33

51. Окружни суд у Љубљани је од тада донео многе пресуде којима је старој Љубљанској банци Љубљана наложено да исплати "стару" девизну штедњу у њеној филијали у Сарајеву заједно са каматом (видети, на пример, пресуду P 119/1995-I од 16. новембра 2010. године, која је постала правоснажна и обавезујућа 4. јануара 2012. године кад ју је потврдио Виши суд у Љубљани; пресуду P 9/2007-II од 7. децембра 2010. године; и пресуду P 1013/2012-II од 10. јануара 2013. године). Суд је објаснио да су према закону СФРЈ филијале поступале у име и за рачун матичних банака. Према словеначком закону, штавише, стара Љубљанска банка је задржала обавезу за "стару" девизну штедњу у својој филијали у Сарајеву. Суд је сматрао да је небитно што је 1993. године банка са истоименим називом, Љубљанска банка Сарајево, преузела обавезу старе Љубљанске банке Љубљана за штедњу у сарајевској филијали (видети став 30. у горњем тексту), пошто је то учињено без одобрења матичне банке или штедиша. У сваком случају, 2004. године надлежни суд у Босни и Херцеговини је избрисао упис у регистар предузећа из 1993. године (видети став 35. у горњем тексту). Окружни суд у Љубљани је такође сматрао небитним што је девизна штедња пребачена на девизне рачуне НБЈ у складу са планом поновног депоновања изнетог у горњем тексту.

__________

31 Zakon o Skladu Republike Slovenije za sukcesijo, "Службени лист Републике Словеније", бр. 10/93, 38/94 и 40/97.

32 Zakon o Skladu Republike Slovenije za nasledstvo in visokem predstavniku Republike Slovenije za nasledstvo, "Службени лист Републике Словеније", бр. 29/06 и 59/10.

33 Одлука објављена у "Службеном листу Републике Словеније", број 105/09.

5. Бивша Југословенска Република Македонија

52. Бивша Југословенска Република Македонија исплатила је "стару" девизну штедњу у домаћим банкама и локалним филијалама страних банака, као што је скопљанска филијала Љубљанске банке Љубљана, без обзира на држављанство штедише у питању.34

__________

34 Закон за преземање на депонираните девизни влогови на граѓаните од страна на Република Македонија, "Службени лист Републике Македоније", број 26/92; Закон за гаранција на Република Македонија за депонираните девизни влогови на граѓаните и за обезбедување на средства и начин за исплата на депонираните девизни влогови на граѓаните во 1993 и 1994, "Службени лист", бр. 31/93, 70/94, 65/95 и 71/96; и Закон за начинот и постапката на исплатување на депонираните девизни влогови на граѓаните по кои гарант е Република Македонија, "Службени лист", бр. 32/00, 108/00, 4/02 и 42/03.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

53. Као што је примећено у ставу 22. у горњем тексту, одређена ограничења у подизању девизне штедње већ су постојала пре распада СФРЈ. На пример, члан 17. тачка (в) одлуке НБЈ из јануара 1991. године,35 коју је Уставни суд СФРЈ прогласио неуставном у априлу 1992. године, гласи како следи:

"Овлашћене банке извршавају налоге за исплату грађанима девизних улога депонованих на њиховим девизним рачунима... када од тог лица добију унапред обавештење о намери да ће користити девизна средства на следећи начин:

(i) износе који не прелазе 500 DM: 15 дана за прво подизање и 30 дана за каснија подизања;

(ii) износе који не прелазе 1.000 DM: 30 дана за прво подизање и 45 дана за каснија подизања;

(iii) износе који не прелазе 3.000 DM: 90 дана; и

(iv) износе који не прелазе 8.000 DM :180 дана."

Та одредба, међутим, није важила за југословенске исељенике, као што су подносиоци представке у конкретном предмету (видети члан 8. ст. 6. и 17. те одлуке). Немогућност подносилаца представке да подигну своју штедњу са својих рачуна произашла је из примене следећих одредби домаћег права, наведеног хронолошким редом.

54. Релевантни део Закона о спровођењу Уставне повеље Словеније из 1991. године, измењен и допуњен 1994. године, гласи како следи:

__________

35 Одлука о начину вођења девизног рачуна и девизног штедног улога домаћег и страног физичког лица, "Службени лист СФРЈ", бр. 6/91, 30/91, 36/91 и 25/92.

Преамбула

"С обзиром на неспремност одређених држава насталих на територији бивше [СФРЈ] и банака са седиштем у тим државама;

С обзиром на тренутну немогућност да се постигне споразум о сукцесији у вези са финансијском активом и пасивом бивше СФРЈ и правних лица на њеној територији, због практичних и законских последица рата на територији бивше СФРЈ, међународних санкција уведених такозваној СРЈ (Србија и Црна Гора), пропасти финансијских и економских система у неким држава следбеницама, и коришћења финансијске активе бивше СФРЈ од стране такозване СРЈ за финансирање рата;

...;

А са намером да се кроз преговоре нађе са страним повериоцима правично решење за претпоставку одговарајуће расподеле државних дугова бивше СФРЈ у случајевима где се коначни корисник не може утврдити..."

Члан 22(б)

"Љубљанска банка Љубљана и Кредитна банка Марибор преносе своја пословања и имовину новим банкама формираним према овом закону.

Без обзира на одредбе претходног става, Љубљанска банка Љубљана и Кредитна банка Марибор задржавају:

...

(iii) потпуну одговорност за обичну девизну штедњу и штедне рачуне за које не гарантује Република Словенија;

...

(v) потраживања која се на њих односе.

Љубљанска банка Љубљана одржава везе са својим постојећим филијалама и зависним предузећима у другим републикама на територији бивше СФРЈ, и задржава одговарајући удео потраживања од Народне банке Југославије у вези са штедним девизним рачунима."

55. Релевантни део Закона о Фонду за сукцесију Републике Словеније из 1993. године, измењен и допуњен 1997. године, прописује:

Члан 1.

"Како би се реализовала потраживања и измиреле обавезе Републике Словеније и физичких и правних лица на територији Републике Словеније у процесу поделе права, имовине и обавеза [СФРЈ], оснива се Фонд за сукцесију Републике Словеније."

Члан 15(ч)(1)

"Ако је судски поступак или извршни поступак у току против лица која живе или су настањена у Словенији, притужилац или поверилац живе или су настањени у ... једној од република бивше СФРЈ... и потраживање се односи на правну радњу или извршну судску одлуку, суд ће прекинути поступак на сопствену иницијативу."

56. Релевантни део закона о старој девизној штедњи Србије из 2002. године36 гласи како следи:

Члан 21(1)

"Држављани [Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније] који су [стару] девизну штедњу ... положили код овлашћених банака са седиштем у банкама са седиштем у [Србији и Црној Гори],37 као и држављани [Србије и Црне Горе] који су ту штедњу положили код филијала [тих] банака ... на територији [Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније] своја потраживања по основу девизне штедње грађана остварују на начин који се уговори са државама сукцесорима СФРЈ."

_________

36 Тачан назив закона је Закон о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана, "Службени лист СРЈ", број 36/02 (прим. прев.).

37 Овај закон усвојила је Савезна Република Југославија, која је постојала од 1992. године до 2003. године. Њу су чиниле Србија и Црна Гора. Србија је искључиви правни следбеник Савезне Републике Југославије.

Члан 36.

"Даном ступања на снагу овог закона обустављају се судски поступци за наплату девизне штедње обухваћене овим законом, укључујући и извршне поступке."

57. Члан 2. Закона о старој девизној штедњи из 2006. године Босне и Херцеговине гласи како следи:

"1. Према овом закону, стара девизна штедња је девизна штедња у банкама на територији Босне и Херцеговине до 31. децембра 1991. године, укључујући камату обрачунату до тог датума, умањена за сва плаћања после тог датума и сва средства пренета на посебне рачуне за приватизацију.

2. Стара девизна штедња дефинисана у ставу 1. у горњем тексту не обухвата девизну штедњу у филијалама Љубљанске банке, Инвестбанке и других страних банака на територији Босне и Херцеговине.

3. У складу са Споразумом о питањима сукцесије из 2001. године, девизна штедња дефинисана у ставу 2. у горњем тексту је обавеза држава следбеница у којима су банке у питању имале своја седишта. Босна и Херцеговина пружа помоћ, у оквиру својих међународних активности, власницима тих девизних рачуна ..."

58. Члан 23. Закона о Фонду за сукцесију и високом представнику за сукцесију Републике Словеније из 2006. године прописивао је:

"(1) Све одлуке судова у Словенији о обустави поступака у вези са девизном штедњом код комерцијалне банке или неке њене филијале у некој од држава следбеница бивше СФРЈ донете у складу са Законом о сукцесији Републике Словеније из 1993. године остају на снази. Сви поступци наведени у претходној реченици који су већ обновљени биће надаље обустављени или прекинути.

(2) Поступци из претходног става обнављају се аутоматски након решавања питања гаранције СФРЈ или НБЈ за девизну штедњу у складу са чланом 7. Анекса Ц Споразума о питањима сукцесије."

Уставни суд Словеније је 3. децембра 2009. године прогласио ову одредбу неуставном.

РЕЛЕВАНТНО МЕЂУНАРОДНО ПРАВО И ПРАКСА

I. МЕЂУНАРОДНО ПРАВО О СУКЦЕСИЈИ ДРЖАВА

59. Питање сукцесије држава регулисано је, бар делимично, правилима општег међународног права која се огледају у Бечкој конвенцији о сукцесији држава у односу на уговоре из 1978. године и, у извесној мери, у Бечкој конвенцији о сукцесији држава у односу на државну имовину, архиве и дугове из 1983. године.38 Иако ова друга конвенција још није на снази и само су три тужене државе до сада уговорне стране (Хрватска, Словенија и Бивша Југословенска Република Македонија), добро утврђено начело међународног права је да, чак и када држава није ратификовала уговор, она може бити везана једном од његових одредаба у оној мери у којој та одредба одражава обичајно међународно право, било тако што кодификује обичајно правило или тако што ствара ново обичајно правило (видети Cudak против Литваније [ВВ], број 15869/02, став 66, ЕЦХР 2010, и пресуду Међународног суда правде у North Sea Continental Shelf Cases, пресуда од 20. фебруара 1969. године, став 71, МСП Извештаји 1969).

60. Обавеза да се преговара у доброј вери ради постизања споразума је основно начело решавања разних аспеката сукцесије (видети Мишљење број 9 Арбитражне комисије Међународне конференције о бившој Југославији,39 и члан 6. Резолуције о сукцесији држава о питањима имовине и дугова Института за међународно право из 2001. године - "Резолуција 2001"). Ако се не постигне споразум, територијално начело је од виталног значаја у оној мери у којој је реч о сукцесији државне имовине (члан 18. Бечке конвенције из 1983. године и члан 16. Резолуције 2001). У вези са државним дуговима, начело које се примењује је начело "правичне сразмере". Релевантна одредба Бечке конвенције из 1983. године је члан 41. који гласи како следи:

"Када дође до распада неке државе и престанка њеног постојања, а делови територије државе претходнице чине две или више држава следбеница, осим ако се државе следбенице другачије не договоре, државни дуг државе претходнице прелази на државе следбенице у правичним сразмерама, посебно узимајући у обзир имовину, права и интересе који прелазе на државе следбенице у односу на дуг државе претходнице."

Члан 23. став 2. Резолуције из 2001. године прописује на сличан начин да начело "правичне сразмере" представља руководеће начело када је реч о државним дуговима:

"Ако се споразум о преносу државних дугова државе претходнице не постигне, државни дуг, у свакој категорији сукцесије, прелази на државу следбеницу у правичној сразмери посебно узимајући у обзир имовину, права и интересе који прелазе на државу следбеницу или државе следбенице у вези са таквим државним дугом."

И поред тога, чл. 27-29. Резолуције из 2001. године праве разлику између државних, локално ограничених и локалних дугова и прописују да се територијално начело посебно примењује на локалне дугове:

Члан 27. (државни дугови)

"1. Државни дугови државе претходнице направљени у корист целе државе (државни дугови) подлежу правилима садржаним у члану 22. и наставку ове резолуције.

2. Дугови јавних установа и предузећа у државном власништву која послују на државном нивоу подлеже истим правилима без обзира на место њихових регистрованих канцеларија."

Члан 28. (локално ограничени дугови)

"1. Државни дугови државе претходнице или јавне установе или предузећа које послује на државном нивоу, за одређене пројекте или циљеве у одређеном региону (локално ограничени државни дугови), подлежу правилима садржаним у претходном члану.

2. Међутим, расподела овог дуга у складу са захтевима правичности узима у обзир прелазак имовине (предмета/инсталација) у вези са дугом и сваке зараде од тих пројеката или предмета од којих користи има држава следбеница на чијој се територији они налазе."

Члан 29. (локални дугови)

"1. Дугови локалних јавних установа (општине, региони, савезне јединице, сектори, јавне комуналне услуге и друге регионалне и локалне установе) прелазе на државу следбеницу на чијој се територији налази та јавна установа.

...

6. Држава претходница и држава следбеница или државе могу на основу споразума другачије решити пренос локалних дугова. За намирења која подразумевају приватне дугове, приватни повериоци учествују у изради нацрта и закључењу овог споразума."

Најзад, у вези са утицајем сукцесије држава на приватна лица, Резолуција из 2001. године, у релевантном делу, гласи како следи:

Члан 24. ст. 1. и 2.

"1. Сукцесија држава не би требало да погађа права и обавезе приватних поверилаца и дужника.

2. Државе следбенице, у свом домаћем правном поретку, признају постојање права и обавеза поверилаца утврђена у правном поретку државе претходнице."

Члан 25.

"Државе следбенице у највећој могућој мери поштују права приватних лица стечена у правном поретку државе претходнице."

___________

38 СФРЈ је 1983. године потписала ову конвенцију. Савезна Република Југославија је 2001. године поднела инструмент којим обавештава о својој намери да задржи потпис СФРЈ.

39 Комисију су основале Европска заједница и њене државе чланице 1991. године. Она је дала 15 мишљења о правним питањима у вези са распадом СФРЈ (International Law Reports 92 (1993), str. 162-208. i 96(1994), str. 719-37.

II. СПОРАЗУМ О ПИТАЊИМА СУКЦЕСИЈЕ И РЕЛЕВАНТНА ПРАКСА

61. Овај споразум је био резултат скоро десетогодишњих преговора под покровитељством Међународне конференције о бившој Југославији и Високог представника (међународни управник именован према члану 10. Општег оквирног мировног споразума за Босну и Херцеговину). Он је потписан 29. јуна 2001. године, а ступио је на снагу између Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Црне Горе (коју је касније наследила Србија), Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније 2. јуна 2004. године.

62. Питање "старе" девизне штедње било је спорно. Државе следбенице имале су различите ставове о томе да ли ово питање треба разматрати као одговорност СФРЈ према Анексу Ц (финансијска актива и пасива) или као питање приватног права према Анексу Г (приватна имовина и стечена права).40 Те државе нису могле да се сложе ни око тога да ли гаранције СФРЈ за "стару" девизну штедњу треба да преузме држава у којој матична банка у питању има своју централу или држава у којој је штедња заправо уложена. Следеће одредбе су коначно увршћене у Анекс Ц овог споразума:

________

40 Видети travaux préparatoires Споразума коју је доставила Влада Словеније (анекси бр. 265-70).

Члан 2. став 3. тачка a)

"Остале финансијске обавезе [СФРЈ] укључују:

(а) Гаранције СФРЈ или Народне банке Југославије за депоноване штедне улоге у чврстој валути код комерцијалних банака и у било којој од њених филијала у било којој од држава сукцесора пре датума проглашења њихове независности; ..."

Члан 7.

"Гаранције СФРЈ или њене НБЈ за депоноване штедне улоге у чврстој валути код комерцијалних банака и било којих од њених филијала у било којој држави сукцесору пре датума када је ова прогласила своју независност биће без одлагања предмет преговора, узимајући посебно у обзир неопходност заштите штедње појединаца у чврстој валути. Ови преговори ће се одржати под покровитељством Банке за међународна поравнања."

63. Четири рунде преговора о расподели гаранција СФРЈ за "стару" девизну штедњу одржане су током 2001. и 2002. године. Како државе следбенице нису могле да постигну споразум, у септембру 2002. године Банка за међународна поравнања (у даљем тексту: "БИС") обавестила их је да је експерт, господин Meyer, одлучио да прекине своје ангажовање у овом питању и да БИС више нема никакву улогу с тим у вези. Она је закључила следеће:

"Ако, међутим, свих пет држава следбеница касније одлуче да приступе новим преговорима о гаранцијама за штедњу у чврстој валути и буду тражиле помоћ БИС с тим у вези, БИС би била спремна да размотри пружање те помоћи, према условима који ће бити договорени."41

Изгледа да су четири државе следбенице (све осим Хрватске) убрзо након тога обавестиле БИС о спремности да се преговори наставе. Хрватска је то учинила у октобру 2010. године, а одговор је примила у новембру 2010. године, који у релевантном делу, гласи како следи:

"…БИС је недавно поново разматрала ово питање и верује да њен допринос некој новој рунди преговора, као банке која је спремна да пружи добре услуге, не би имао додатну вредност, такође имајући у виду време које је протекло од последње рунде преговора, као и њене тренутне приоритете у области монетарне и финансијске стабилности. Међутим, желели бисмо да нагласимо да организација двомесечних састанака у Базелу нуди практичну могућност гувернерима држава следбеница да о овом питању међусобно разговарају на неформалној основи код БИС."42

64. Требало би имати у виду да је слично питање гаранција СФРЈ за штедне улоге депоноване код Поштанске штедионице и њених филијала решено мимо преговора о Споразуму о питањима сукцесије, тако што је свака држава следбеница преузела гаранције за филијале на својој територији.

65. Финансијска актива СФРЈ подељена је у складу са следећим процентима: Босна и Херцеговина - 15,5%, Хрватска - 23%, Бивша Југословенска Република Македонија - 7,5%, Словенија - 16%, и Србија и Црна Гора (коју је касније наследила Србија) - 38% (према члану 5. Анекса Ц Споразума). Изгледа да су у периоду од 2003. године до 2012. године практично сва девизна средства на девизним рачунима бивше НБЈ, у износу од око 237 милиона УСД код америчких банака и 221 милион УСД код других банака, подељена између држава следбеница у складу са горе наведеним процентима.43

66. У складу са чланом 4. Споразума о питањима сукцесије, основан је Стални мешовити комитет високих представника држава следбеница ради праћења делотворног спровођења Споразума и да служи као форум на ком се може разговарати о питањима која настану за време његовог спровођења. Он се до сада састао три пута: 2005. године, 2007. године и 2009. године.

67. Следеће одредбе овог споразума су такође битне у овом предмету:

_________

41 Копија тог дописа који је доставила Влада Хрватске.

42 Копија тог дописа који је доставила Влада Хрватске.

43 Копије релевантне SWIFT преписке и других релевантних докумената доставила је Влада Србије.

Члан 5.

"(1) Разлике које могу да настану у погледу тумачења и примене овог споразума, првенствено ће се решавати преговорима између заинтересованих држава.

(2) Уколико се те разлике не могу решити преговорима у року од месец дана од тренутка пријема првог таквог саопштења, заинтересоване државе ће, на основу преговора:

a) упутити случај на одлучивање ауторитативне личности по њиховом избору, са циљем доношења бржег и ауторитативног решења које ће се поштовати, а које може, ако треба, да одреди одређене временске рокове за предузимање акција; или

б) упутити случај на решавање Сталном мешовитом комитету основаном на основу члана 4. овог споразума.

(3) Разлике које могу да настану у пракси око тумачења термина који се користе у овом Споразуму или било ком другом наредном споразуму који може да произађе током спровођења прилога овог Споразума, могу се, на предлог било које заинтересоване државе, додатно упутити на обавезујуће експертно решавање које врши један експерт (који није држављанин ниједне уговорне стране овог Споразума) кога споразумно именују стране у спору, или, у одсуству договора, председник Суда за мирење и арбитражу ОЕБС-а. Експерт ће утврдити сва питања процедуре након консултовања са странама које траже такво стручно решавање, уколико то сматра потребним, са чврстом намером да обезбеди брзо и делотворно решавање разлика.

(4) Поступак који се предвиђа у ставу 3. овог члана биће стриктно ограничен на тумачење термина коришћених у споразумима о којима је реч, и неће ни под којим условима дозволити експерту да одређује практичну примену ових споразума. Наведени поступак посебно се неће односити на:

a) Додатак Споразуму;

б) Чланове 1, 3 и 4 Прилога Б;

в) Чланове 4 и 5 (1) Прилога В;

г) Члан 6 Прилога Г.

(5) Претходни став овог члана неће утицати на права или обавезе Страна уговорница у овом Споразуму на основу било које одредбе на снази која их обавезује у погледу решавања спорова.

Члан 9.

"Споразум ће се спроводити у доброј вери према Повељи Уједињених нација од стране држава сукцесора и у сагласности са међународним правом."

III. МЕЂУНАРОДНА СУДСКА ПРАКСА О PACTUM DE NEGOTIANDO У МЕЂУДРЖАВНИМ ПРЕДМЕТИМА

68. Обавеза која проистиче из pactum de negotiando, да се преговара ради закључења споразума, мора се испунити у доброј вери у складу са основним начелом pacta sunt servanda. Арбитражни суд за Споразум о немачким спољним дуговима је 26. јануара 1972. године је у предмету Грчка против Савезне Републике Немачке навео, с тим у вези, следеће (ст. 62-65):

"Међутим, pactum de negotiando такође није без правних последица. То значи да обе стране треба да учине напор, у доброј вери, да се дође до обострано задовољавајућег решења кроз компромис, чак и ако то значи напуштање раније чврсто заузетих ставова. То подразумева спремност да се, у циљу преговора, напусте ранији ставови и да се нађе са другом страном на пола пута. Језик Споразума не може се тумачити тако да значи да нека страна намерава да се држи свог претходног става и да инсистира на потпуној предаји друге стране. Такав концепт би био недоследан са изразом "преговори". То би било управо супротно ономе што се намеравало. Обавеза да се преговара подразумева да ће се са другом страном поступати тако да се постигне споразум. Иако Суд закључује да члан 19. у вези са ставом II Анекса I апсолутно не обавезује ниједну страну да се постигне споразум, он је мишљења да услови ових одредби захтевају од страна да преговарају, да се погађају, и да у доброј вери покушају да постигну резултат прихватљив за обе стране и тиме заврше ову дугу исцрпљујућу полемику...

Споразум да се преговара о спорним монетарним потраживањима, у овом предмету, неизбежно подразумева спремност да се разматра поравнање. То је тачно, чак иако спор не обухвата само износ потраживања, већ и њихово постојање. Начело поравнања није тиме угрожено. Члан 19. не захтева од страна да обавезно реше разна правна питања о којима се нису слагале. На пример, он не предвиђа да се од обеју страна очекује да се нађу очи у очи о одређеним тачкама које их раздвајају, као што је правно постојање или непостојање спорних потраживања, или да ли су она државна или приватна потраживања. У вези са тим тачкама, стране су се заправо сложиле да се неће сложити, без обзира на њихове аргументе у вези са њима, оне су се посветиле преговорима што је више могуће ради закључења споразума о поравнању...

Трибунал сматра да се начело које је садржано у предмету North Sea Continental Shelf Cases односи на овај спор. Као што је изјавио Међународни суд правде, оно потврђује и даје значај обичном значењу "преговора". Да би имали смисла, преговорима се мора приступити са циљем да се постигне споразум. Иако, као што смо истакли, договор да се преговара не мора да подразумева обавезу да се постигне споразум, он подразумева да се учине озбиљни напори у том правцу."

69. Међународни суд правде је недавно сумирао односну судску праксу на следећи начин (пресуда од 5. децембра 2011. године о Примени привременог споразума од 13. септембра 1995. године (Бивша Југословенска Република Македонија против Грчке), став 132, Извештаји МСП из 2011. године):

"Суд примећује да је значење преговора у сврхе решавања спорова, или обавеза да се преговара, појашњено судском праксом Суда и његових претходника, као и арбитражним одлукама. Као што је Стални суд међународне правде већ навео 1931. године у предмету Railways Traffic бetween Lithuania and Poland, обавеза преговарања је пре свега "не само да се приступи преговорима, већ да се они и воде што је више могуће, ради закључења споразума". Без сумње да то не подразумева "обавезу постизања споразума" (Railways Traffic бetween Lithuania and Poland, Саветодавно мишљење, 1931, P.C.I.J., серија A/B, број 42, стр. 116; видети такође Pulp Mills on the River Uruguay (Аргентина против Уругваја), пресуда, Извештаји МСП из 2010. године (I), стр. 68, став 150), или да се воде непотребни дугачки преговори (Mavrommatis Palestine Concessions, пресуда број 2, 1924, ССМП, серија A, број 2, стр. 13). Државе, међутим, морају тако да се понашају да "преговори буду садржајни". Овај захтев није испуњен, на пример, кад једна од страна "инсистира на сопственом положају не размишљајући о некој његовој промени" (North Sea Continental Shelf (Савезна Република Немачка/Данска; Савезна Република Немачка /Холандија), пресуда, Извештаји МСП из 1969. године, стр. 47, став 85; видети такође Pulp Mills on the River Uruguay (Аргентина против уругваја), пресуда, Извештаји МСП из 2010. године (I), стр. 67, став 146) или када оне ометају преговоре, на пример, прекидом комуникација или стварањем закашњења на неоправдан начин или непоштовањем договореног поступка (Lake Lanoux Arбitration (Шпанија/Француска) (1957), Извештаји о међународним арбитражним одлукама (RIAA), Књига XII, стр. 307). Преговори ради постизања споразума такође подразумевају да стране треба да воде довољно рачуна о интересима других (Fisheries Jurisdiction (Уједињено Краљевство против Исланда), основаност, пресуда, Извештаји МСП из 1974. године, стр. 33, став 78). У погледу доказа потребног за утврђивање постојања лоше намере (околност која би оправдала захтев друге стране да буде ослобођена), "мора се појавити нешто више од неуспеха одређених преговора" (Арбитража о Tacna-Arica Question (Чиле/Перу) (1925), RIAA, Књига II, стр. 930). То се може обезбедити доказима у зависности од околности, али се мора поткрепити "не спорним закључцима већ јасним и убедљивим доказима који захтевају такав закључак"(исто)."

IV. ПРЕСУДА E-16/11 ЕВРОПСКЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ ЗА СЛОБОДНУ ТРГОВИНУ ОД 28. ЈАНУАРА 2013. ГОДИНЕ

70. Landsbanki, приватна банка са Исланда, имала је филијале у Холандији и Уједињеном Краљевству, које су омогућавале online штедне рачуне под комерцијалним називом Icesave. Ти улози су били покривени планом гаранција за улоге Исланда, као и плановима Холандије и УК.

71. Банка Landsbanki је пропала 2008. године, а Влада Исланда је основала New Landsbanki банку у складу са законима ради хитног спречавања системске кризе. Домаћи депозити су пребачени у New Landsbanki. Улози у Холандији и УК нису тако пренети. Убрзо после оснивања New Landsbanki и преноса домаћих депозита тој банци, активирана је обавеза плаћања према плану гаранција за улоге Исланда, укључујући и улоге из Холандије и УК. За разлику од домаћих штедиша, штедише код филијала у Холандији и Уједињеном Краљевству нису добиле накнаду из исландског плана, већ су на крају добиле исплату из холандског плана или плана УК.

72. Надзорни орган Европске асоцијације за слободну трговину је 2011. године поднео представку Суду Европске асоцијације за слободну трговину. Он је тражио да се утврди да Исланд, страна уговорница Споразума о европском економском простору (у даљем тексту: "ЕЕА"), није поступио према својим обавезама из Директиве 94/19/ЕК Европског парламента и Савета од 30. маја 1994. године о плановима гаранција за штедне улоге зато што није осигурао исплату минималног износа накнаде (20.000 евра44) штедишама у Холандији и Уједињеном Краљевству у датим роковима. Представку је подржала Европска Комисија, као умешач.

73. У пресуди од 28. јануара 2013. године, Суд Европске асоцијације за слободну трговину је закључио да, иако су законски прописи ЕУ о јединственом тржишту транспоновани у правну регулативу Европске економске асоцијације, Исланд ту Директиву није повредио. Посебно, он је утврдио да Директива не обавезује државе и њихове органе да обезбеде накнаду ако се обавезе нису могле измирити на основу плана гаранција за улоге у случају системске кризе. Он је такође нагласио да државе уживају "широк дискрециони простор при основном избору економске политике у посебном случају системске кризе".

_________

44 Ниво покрића је 2010. године повећан са 20.000 евра на 100.000 евра (Директива 2009/14/ЕК Европског парламента и Савета од 11. марта 2009. године о измени и допуни Директиве 94/19/EК о плановима гаранција за штедне улоге).

ПРАВО

74. Подносиоци представке су изнели да њихова немогућност да подигну своју "стару" девизну штедњу са рачуна у филијалама словеначке банке у Босни и Херцеговини, у случају прва два подносиоца представке, и српске банке, у случају трећег подносиоца представке, представља повреду члана 1. Протокола број 1 самостално и у вези са чланом 14. Конвенције од стране свих тужених држава. Они су такође тврдили да је дошло до повреде члана 13. Конвенције.

I. ПРЕТХОДНИ ПРИГОВОРИ ВЛАДА

75. Владе су позвале Велико веће да поново размотри пресуду Већа од 17. октобра 2011. године којом се представка проглашава допуштеном. Свака тужена влада је тврдила да подносиоци представке нису у оквиру њене "надлежности" (члан 1. Конвенције), већ у оквиру надлежности осталих тужених влада. Владе Србије и Словеније су даље изнеле да се потраживања подносилаца представке не односе ни на какву "имовину" у смислу члана 1. Протокола број 1 и да је према томе њихова представка некомпатибилна ratione materiae са Конвенцијом. Све владе су се ослониле на потпуно исте основе као и пред Већем (видети ст. 49-50. одлуке о допуштености).

76. Подносиоци представке оспорили су ове приговоре и, ослањајући се, између осталог, на ставове Већа, затражили од Суда да их одбаци.

77. Веће је утврдило да су подносиоци у оквиру надлежности свих тужених држава с обзиром да су оне прихватиле у контексту преговора о сукцесији да је "стара" девизна штедња део финансијских обавеза СФРЈ које треба да деле (видети ст. 38. и 58. одлуке о допуштености). Оно је даље узело у обзир обавезу држава следбеница према међународном праву да заједнички решавају све аспекте сукцесије споразумом (видети ст. 36. и 58. те одлуке). У вези са питањем компатибилности ratione materiae, Веће је нашло да је доказима утврђено да нема разлога за сумњу да су подносиоци представке заиста имали "стару" девизну штедњу на рачунима које су навели. Оно је такође утврдило да су потраживања подносилаца представке надживела распад СФРЈ из неколико разлога (видети ст. 52-55. одлуке о допуштености). Оно је посебно нагласило да законима држава следбеница предметна потраживања никада нису укинута нити су остала без правне ваљаности на неки други начин и да никада није постојала сумња да би неке или све државе следбенице на крају морале да их исплате подносиоцима представке.

"Државе следбенице су заиста у више наврата јасно показале своје недвосмислено опредељење да обезбеде да они који се налазе ситуацији садашњих подносилаца представке добију исплату своје "старе" девизне штедње на овај или онај начин (упоредити по супротности Bata против Чешке Републике (одлука), број 43775/05, 24. јун 2008. године, где Тужена држава никада није показала никакав знак да прихвата или признаје потраживање подносиоца представке и да је остала непријатељски расположена према свим таквим потраживањима од пада комунистичког режима). Штавише, те државе су прихватиле да је "стара" девизна штедња део финансијских обавеза СФРЈ које би оне требало да поделе, као што су поделиле друге финансијске обавезе и имовину СФРЈ... С обзиром на посебну особину овог предмета, он се мора разликовати од предмета као што су X, Y и Z против Немачке (број 7694/76, одлука Комисије од 14. октобра 1977. године, Одлуке и извештаји (ДР) 12, стр. 131), S.C. против Француске (број 20944/92, одлука Комисије од 20. фебруара 1995. године, ДР 80, стр. 78), и Aбraini Leschi и други против Француске (број 37505/97, одлука Комисије од 22. априла 1998. године, ДР 93, стр. 120) у којима је утврђено да спорни међународни уговори, у недостатку закона за спровођење, нису створили појединачна права на накнаду за подносиоце представке која би могла да спадају у оквир члана 1. Протокола број 1."

78. Констатује се да Велико веће није спречено да доноси одлуке у одговарајућим случајевима о питањима допуштености представке према члану 35. став 4. Конвенције, пошто та одредба омогућава Суду да одбаци представку која се сматра недопуштеном "у било којој фази поступка". Према томе, чак и у фази одлучивања о основаности и сходно правилу 55, Суд може поново размотрити одлуку о проглашењу представке допуштеном када закључи да је она требало да буде проглашена недопуштеном због једног од разлога наведених у прва три става члана 35. Конвенције (видети Odièvre против Француске [ВВ], број 42326/98, став 22, ЕЦХР 2003-III).

79. Велико веће, међутим, пошто је размотрило приговоре влада, налази да они не оправдавају поновно разматрање одлуке Већа да се одбију претходни приговори које су владе ставиле раније. Дакле, Велико веће не може а да не примети да, поред разлога на које се Веће ослонило, одлуке српских и словеначких судова наведене у ст. 44, 49. и 51. у горњем тексту, показују да су потраживања као што су ова која се разматрају у овом предмету надживела распад СФРЈ. Даље, у вези са питањима словеначке владе о постојању и тачном износу штедње подносилаца представке, Велико веће је поново разматрало све доказе у спису предмета, посебно копију банкарских извода који показују стање на рачунима госпође Алишић и господина Саџака 31. децембра 1991. године, копију уговора о штедњи господина Саџака, изводе из штедње књижице господина Шахдановића који показују стање на једном од његових рачуна 17. априла 1992. године, службене податке које је доставила српска влада у поступку пред Већем који показују стање на рачунима господина Шахдановића 3. јануара 2002. године, податке на микрофилму о рачунима госпође Алишић и господина Саџака које је дала Влада Босне и Херцеговине, и документ који је издала Агенција за приватизацију ФБиХ у коме се наводи да подносиоци представке нису употребили своју "стару" девизну штедњу у процесу приватизације.

80. Велико веће, такође узимајући у обзир посебне околности овог случаја, закључује да му је показано ван сваке сумње да подносиоци представке имају "стару" девизну штедњу у износима наведеним у ставу 10. у горњем тексту и налази да је довољно утврђено да ови улози представљају "имовину" у смислу члана 1. Протокола број 1 (видети, међу другим изворима, Gayduk и други против Украјине (одлука), број 45526/99, одлука 2. јул 2002. године, у односу на почетне улоге; Merzhoyev против Русије, број 68444/01, став 48, 8. октобар 2009. године; Суљагић против Босне и Херцеговине, број 27912/02, став 35, 3. новембар 2009. године; Boyajyan против Јерменије, број 38003/04, став 54, 22. март 2011. године; Kotov против Русије [ВВ], број 54522/00, став 90, 3. април 2012. године; и A. и B. против Црне Горе, број 37571/05, став 68, 5. март 2013. године).

81. Сходно томе, Велико веће одбацује претходне приговоре тужених влада. Примећено је да, за разлику од њиховог става пред Већем, ниједна влада није ставила приговор у поднесцима Великом већу тврдећи да су подносиоци представке пропустили да исцрпе домаћа правна средства.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1

82. Члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију гласи како следи:

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."

А. Закључци Већа

83. Веће је утврдило да је питање "старе" девизне штедње у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана и тузланској филијали Инвестбанке питање сукцесије (видети одлуку о допуштености у конкретном предмету). Даље, иако наглашава да задатак Суда није да реши ово питање уместо тужених држава, оно је сматрало да би могло и поред тога да размотри да ли немогућност подносилаца представке да користе своју уштеђевину више од 20 година, баш због пропуста тужених држава да ово питање реше, представља повреду члана 1. Протокола број 1 од стране било које од држава. Веће је то потврдило у односу на Словенију (у вези са госпођом Алишић и господином Саџаком) и у односу на Србију (у вези са господином Шахдановићем), узимајући у обзир један број фактора, као што су власништво банака, законодавне и друге мере предузете у вези са имовином банака, статус филијала у питању после распада СФРЈ, пренос средстава ових филијала матичним банкама, неуспех преговора вођених под покровитељством Банке за међународна поравнања 2002. године и непостојање суштинских преговора у вези са овим питањем после тога (видети ст. 66-74. пресуде Већа). Оно је даље закључило да ниједна тужена држава није повредила тај члан.

Б. Поднесци страна

1. Подносиоци представке

84. Подносиоци представке су тврдили да све тужене државе, као државе следбенице СФРЈ, треба да им исплате "стару" девизну штедњу с обзиром на чињеницу да нису успеле да реше ово преостало питање сукцесије. Подносиоци представке су изнели да оне то треба да учине у складу са предлозима употребљеним за поделу имовине СФРЈ (видети став 65. у горњем тексту).

2. Тужене владе (по абецедном реду)

(а) Босна и Херцеговина

85. Влада Босне и Херцеговине је тврдила да је питање "старе" девизне штедње подносилаца представке питање грађанско-правне природе. Подносиоци представке и банке које се разматрају закључили су уговоре према грађанском праву који су подносиоцима представке давали право да подижу своје штедне улоге у сваком моменту, било у једној од филијала или непосредно из матичних банака (у складу са југословенским грађанским правом, банке су биле одговорне за дугове својих филијала). Мора се признати, за све девизне улоге гарантовала је СФРЈ, али та гаранција није никада активирана пошто су предметне банке биле ликвидне све до распада СФРЈ. Обавеза према томе није пребачена са банака на СФРЈ. Сходно томе, питање штедње подносилаца представке није питање сукцесије. Она је била мишљења да треба утврдити да су владе Србије и Словеније одговорне за дугове Љубљанске банке Љубљана, односно Инвестбанке, пошто су оне биле одговорне за немогућност тих банака да сервисирају своје дугове. Посебно, словеначка Влада је, на основу закона, пренела највећи део имовине Љубљанске банке Љубљана на нову банку (видети став 49. у горњем тексту); српска Влада је отписала дугове државних предузећа Инвестбанци како би могла да их приватизује и заради милионе.

86. Влада Босне и Херцеговине додала је да је од филијала Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке тражено да пренесу девизе прикупљене од клијената матичним банкама. Због тога су сефови филијала у Босни и Херцеговини били скоро празни када се СФРЈ распала, што је још један разлог да се утврди да су Словенија и Србија одговорне у овом предмету.

(б) Хрватска

87. Влада Хрватске изнела је да треба утврдити да су Словенија и Србија одговорне из разлога које је пружила Влада Босне и Херцеговине (ст. 85-86. у горњем тексту). Она је додала да реструктурирање Љубљанске банке Љубљана није било неопходно да би се спречила пропаст те банке, као што је словеначка влада тврдила, већ да је оно имало за циљ да заштити ту банку од обавеза према штедишама у њеним филијалама ван Словеније. С тим у вези, хрватска Влада је поднела копију извештаја који је издала фирма Moody’s 1997. године који показује да је имовина Нове љубљанске банке, која је основана неколико година раније средствима Љубљанске банке Љубљана (видети став 49. у горњем тексту), износила око 3.7 милијарди УСД.

88. Хрватска Влада је такође истакла да се Меморандум о сагласности између Хрватске и Словеније од 11. марта 2013. године, којим се ургирају даљи преговори о сукцесији, односио само на штедњу која је пренета из загребачке филијале Љубљанске банке Љубљана хрватским банкама деведесетих година прошлог века (видети став 43. у горњем тексту). Према томе, супротно ономе што је тврдила словеначка Влада, Меморандум не би требало тумачити као прихватање да је сва "стара" девизна штедња у филијалама Љубљанске банке Љубљана ван Словеније била питање сукцесије (видети став 92. у даљем тексту).

(в) Србија

89. Влада Србије тврдила је да има само обавезу у складу са међународним правилима о сукцесији држава и Споразуму о питањима сукцесије да преговара у доброј вери о питању "старе" девизне штедње у филијалама Инвестбанке ван Србије. Према томе, Суд би требало да ограничи своју анализу на питање да ли се тежило таквим преговорима, а не да разматра материјално питање која држава треба да исплати штедњу подносиоцима представке. Ако би Суд ипак одлучио да се бави тим питањем, српска Влада је тврдила да би Босну и Херцеговину требало сматрати одговорном у конкретном предмету. Она се позвала на разне основе, посебно начело територијалности и мере које је та држава предузела у вези са "старом" девизном штедњом (видети ст. 24-28. у горњем тексту). Она је такође тврдила да је од "старе" девизне штедње у тузланској филијали Инвестбанке највише користи имала Босна и Херцеговина. Као пример, она је поднела копију уговора о зајмовима између тузланске филијале Инвестбанке, са једне стране, и босанско-херцеговачког предузећа, филијале српског предузећа из Босне и Херцеговине и резидента Босне и Херцеговине, са друге стране.

90. Тврдња словеначке владе (видети став 95. у даљем тексту) да су девизе завршиле или на страним рачунима НБЈ или код НБЈ у Београду није поткрепљена. Српска Влада је подвукла чињеницу да су девизе, по правилу, поново депоноване код НБЈ у складу са методом књижења или "проформа" методом, којом се није захтевао физички пренос средстава (видети став 17. у горњем тексту). Штавише, девизе које су пренете на стране рачуне НБЈ већ су подељене између држава следбеница (видети став 65. у горњем тексту).

91. Најзад, Влада Србије је признала да је штедња господина Шахдановића замрзнута много година у складу са српским законима (наиме, законима о старој девизној штедњи из 1998. године и 2002. године), али је остала при ставу да је та мера била неопходна како би се "заштитила ликвидност државних средстава у светлу тешке економске ситуације и финансијског колапса са којима се земља суочавала". Штавише, та мера није наметнула претеран појединачан терет на подносиоца представке. Питање штедње господина Шахдановића и многих других у филијалама српских банака ван Србије требало би да буде договорено између држава следбеница СФРЈ током преговора о сукцесији. Она се даље позвала на предмет Молнар Габор против Србије (број 22762/05, 8. децембар 2009. године), где је Суд заиста утврдио да су предметни закони постигли правичну равнотежу између општег интереса заједнице и, и даље постојећег легитимног захтева подносиоца представке за исплату првобитног штедног улога, као и права свих других у истој ситуацији.

(г) Словенија

92. Влада Словеније потврдила је да је питање "старе" девизне штедње подносилаца представке у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана и тузланској филијали Инвестбанке питање сукцесије. Она се у том смислу ослонила, између осталог, на Споразум о питањима сукцесије (видети ст. 62-63. у горњем тексту) и Меморандум о сагласности између Хрватске и Словеније из 2013. године (видети став 43. у горњем тексту). По њеном мишљењу, Суд би због тога требало да ограничи своју анализу на питање да ли су преговори о том питању вођени у доброј вери, а не да разматра материјално питање која држава треба да исплати подносиоце представке. Ако Суд и поред тога одлучи да се бави тим питањем, она је тврдила да Босна и Херцеговина треба да буде одговорна, на основу начела територијалности, за "стару" девизну штедњу у предметним филијалама. Даљи разлог је била чињеница да Босна и Херцеговина није изричито искључила своју обавезу за такву штедњу до 2004. године (видети ст. 24-28. у горњем тексту).

93. Даље, пошто је Љубљанска банка Љубљана била на ивици банкротства, она је морала да је реструктурира 1994. године. Словеначка држава, међутим, не би требало да буде одговорна за дугове те банке само зато што је постала њен власник као резултат процеса рехабилитације. Иначе, оспоравано је да би држава могла да рехабилитује неку банку са негативним капиталом, а без прихватања потпуне одговорности за њене дугове. У сваком случају, она је изнела да Љубљанска банка Љубљана никада није вршила јавне функције; да никада није поступала по посебним упутствима државе у вези са неплаћањем "старе" девизне штедње подносилаца представке; и да је пословала према словеначком привредном праву. Сама чињеница да је држава била власник једног предузећа, и да га је у том смислу контролисала, није била довољна да се њена делатност припише држави или да се држава сматра одговорном за дугове предузећа у складу са међународним обичајним правом, као што је предвиђено Нацртом споразума о одговорности држава за међународна кривична дела Комисије за међународно право.

94. Влада Словеније даље је изнела да није била обавезна да рехабилитује сарајевску филијалу Љубљанске банке Љубљана. Она се позвала на планове гаранција за улоге које је усвојило неколико држава чланица Савета Европе, укључујући Белгију, Француску, Португал, Швајцарску, Уједињено Краљевство и Холандију, које су одобравале гаранције за улоге само филијалама домаћих банака на њиховим територијама. Осим тога, она се ослонила на пресуду E-16/11 Суда Европске асоцијације за слободну трговину од 28. јануара 2013. године (видети ст. 71-73. у горњем тексту). Суд Европске асоцијације за слободну трговину је нагласио да државе уживају "широк дискрециони простор при основном избору економске политике у посебном случају системске кризе". Исто је важило за члан 1. Протокола број 1.

95. Најзад, иако је тачно да су девизе редовно пребациване из сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана Народној банци Словеније, нека средства су касније враћена у Сарајево (видети став 18. у горњем тексту). Средства која нису враћена у Сарајево евидентирана су као потраживање сарајевске филијале од НБЈ и физички су пренета на стране рачуне НБЈ. Да би поткрепила своју тврдњу, словеначка Влада је поднела документа која показују неке преносе девиза из Љубљане на рачуне НБЈ код страних банака (посебно код LBS Bank - Њујорк и LHB Internationale Handelsбank A.G. Франкфурт, оба у власништву Љубљанске банке Љубљана, али такође и неких других комерцијалних банака) у периоду пре распада СФРЈ.

(д) Бивша Југословенска Република Македонија

96. Влада Македоније је, као и владе Босне и Херцеговине и Хрватске, тврдила да питање штедње подносилаца представке има грађанско-правну природу. Према њеном мишљењу, пошто није постојала веза између подносилаца представке и македонских власти, јасно је да македонска Влада није прекршила Конвенцију.

В. Оцена Великог већа

1. Применљивост члана 1. Протокола број 1

97. Као што је Суд већ утврдио у ставу 80. у горњем тексту, девизни улози који чине предмет притужби подносилаца представке заиста представљају "имовину" у смислу члана 1. Протокола број 1. Због тога је тај члан применљив у овом предмету.

2. Усаглашеност са чланом 1. Протокола број 1

(a) Применљиво правило

98. Као што је Суд више пута навео, члан 1. Протокола број 1 садржи три правила: прво правило, изнето у првој реченици првог става, је опште природе и исказује начело мирног уживања имовине; друго правило, садржано у другој реченици првог става, односи се на лишавање имовине и одређује услове за то; треће правило, наведено у другом ставу, потврђује да државе имају право, између осталог, да контролишу употребу имовине у складу са општим интересом. Друго и треће правило, која се односе на посебне случајеве мешања у право на мирно уживање имовине, морају се тумачити у светлу општег начела утврђеног у првом правилу (видети, међу многим другим изворима, Sporrong и Lönnroth против Шведске, 23. септембар 1982. године, став 61, серија A број 52; Iatridis против Грчке [ВВ], број 31107/96, став 55, ЕЦХР 1999-II; Immoбiliare Saffi против Италије [ВВ], број 22774/93, став 44, ЕЦХР 1999-V; Broniowski против Пољске [ВВ], број 31443/96, став 134, ЕЦХР 2004-V; и Vistiņš и Perepjolkins против Летоније [ВВ], број 71243/01, став 93, 25. октобар 2012. године).

99. Ако се вратимо на овај предмет, мора се приметити да због разних мера усвојених на државном нивоу подносиоци представке нису могли да користе своју штедњу више од 20 година. Иако се, бар на почетку, замрзавање банкарских рачуна могло сматрати намером да се контролише употреба имовине у смислу трећег правила, може се поставити питање да ли чињеница да су им улози остали недоступни у тако дугом периоду представља "лишавање" у смислу другог правила. Имајући на уму, међутим, закључке из ст. 77. до 81. у горњем тексту, да законодавством тужених држава потраживања подносилаца представки нису укинута, нити су на други начин лишена правне ваљаности, као и начелно прихватање тих држава да би власници улога као што су подносиоци представке такође требало да располажу својим улозима, не може се рећи да су подносиоци представке формално лишени својих штедних улога. Из истих разлога Суд сматра да се не може сматрати да предметно питање јасно представља de facto експропријацију. На основу ових чињеница, и с обзиром на сложеност правних и чињеничних питања обухваћених овим предметом, Суд сматра да се наводна повреда права на имовину не може сврстати у прецизну категорију (видети Beyeler против Италије [ВВ], број 33202/96, став 106, ЕЦХР 2000-I, и Zolotas против Грчке (број 2), број 66610/09, став 47, ЕЦХР 2013). Овај предмет треба стога разматрати у светлу општег начела изнетог у првом правилу.

(б) Природа наводне повреде

100. Главни циљ члана 1. Протокола број 1 је да заштити неко лице од неоправданог мешања државе у мирно уживање његове или њене имовине. На основу члана 1. Конвенције, међутим, свака држава уговорница "свакоме у оквиру своје надлежности обезбеђује права и слободе дефинисане [К]онвенцијом". Ослобађање од ове опште дужности може изискивати позитивне обавезе својствене обезбеђењу делотворног остваривања права зајемчених Конвенцијом. У контексту члана 1. Протокола број 1, тим позитивним обавезама од државе се може захтевати да предузме мере неопходне за заштиту имовинских права (видети Broniowski, цитирана у горњем тексту, став 143, са даљим позивањима, и Likvidējamā p/s Selga и Vasiļevska против Летоније (одлука), број 17126/02 и 24991/02, ст. 94-113, 1. октобар 2013. године).

101. Границе између позитивних и негативних дужности државе према члану 1. Протокола број 1, међутим, не могу се прецизно дефинисати. Важећа начела су упркос томе слична. Без обзира на то да ли се предмет разматра у смислу позитивне обавезе државе или у смислу мешања државног органа које се мора оправдати, критеријуми који ће се применити у суштини се не разликују. У оба контекста, мора се водити рачуна о правичној равнотежи која се мора постићи између супротних интереса појединца и заједнице као целине. Такође је тачно да циљеви наведени у тој одредби могу бити од неког значаја за процену да ли је постигнута равнотежа између захтева јавног интереса у питању и основног права подносиоца представке на имовину. У оба контекста, држава ужива одређени простор за процену при утврђивању корака које ће предузети за обезбеђење поштовања Конвенције (видети Broniowski, цитирана у горњем тексту, став 144, са даљим упућивањима).

102. У конкретном предмету, подносиоци представке притуживали су се због немогућности да подигну своју штедњу са рачуна код банака у питању. Њихови улози постали су им недоступни због фактора као што су недостатак средстава у односним банкама, замрзавање рачуна одређено законом и пропуст националних власти да предузму мере које би власницима улога у ситуацији подносилаца представке омогућиле да располажу својом штедњом. Ово стање ствари може се заиста разматрати у смислу мешања у делотворно остваривање права заштићеног чланом 1. Протокола број 1 или у смислу пропуста да се осигура остваривање тог права (видети Zolotas (број 2), цитирана у горњем тексту, ст. 40, 47. и 53, где је Суд нашао да мера на коју се притужује представља мешање и такође нашао да Тужена држава има одређене позитивне обавезе). С обзиром на посебне околности овог предмета, Суд сматра да није неопходно да строго одреди да ли је разматрање предмета у оквиру позитивних или негативних обавеза тужених држава. Суд ће утврдити да ли је понашање тужених држава - без обзира да ли се то понашање може окарактерисати као мешање или као пропуст да се поступи, или комбинација и једног и другог - било оправдано с обзиром на начела законитости, легитимности циља и "правичне равнотеже" (видети Broniowski, цитирана у горњем тексту, став 146).

(в) Да ли су тужене државе поштовале начело законитости

103. Први и најважнији услов према члану 1. Протокола број 1 је услов законитости. Друга реченица првог става дозвољава лишавање имовине "према условима предвиђеним законом", а други став потврђује да државе имају право да контролишу коришћење имовине применом "закона". Штавише, владавина права, једно од основних начела демократског друштва, је садржана у свим члановима Конвенције. Начело законитости такође претпоставља да су важеће одредбе домаћег права довољно доступне, прецизне и предвидиве у примени (исто, став 147, са даљим упућивањима).

104. Између страна не постоји изричит спор око тога да ли је начело законитости поштовано у овом предмету. Суд не види ниједан разлог да утврди другачије. Јасно је да је ситуација у питању, наиме, немогућност подносилаца представке да подижу своју уштеђевину бар од распада СФРЈ, имала правни основ у домаћем праву (видети, посебно, ст. 54-58. у горњем тексту).

(г) Да ли су тужене државе тежиле "легитимном циљу"

105. Било какво мешање у уживање неког права према Конвенцији мора тежити легитимном циљу. Слично томе, у предметима који укључују позитивну обавезу мора да постоји легитимно оправдање за неактивност државе. Само начело "правичне равнотеже" садржано у члану 1. Протокола број 1 подразумева постојање општег интереса заједнице. Штавише, треба подсетити да разна правила садржана у члану 1. Протокола број 1 нису одвојена, у смислу да су неповезана, и да се друго и треће правило односе само на посебне случајеве мешања у право на мирно уживање имовине. Једно од дејстава овога је да је постојање јавног интереса из друге реченице, или општег интереса из другог става, последица начела утврђеног првом реченицом, тако да мешање у остваривање права на мирно уживање имовине у смислу прве реченице члана 1. Протокола број 1 мора такође да тежи циљу од јавног интереса (видети Beyeler, цитирана у горњем тексту, став 111).

106. Због непосредног познавања друштва и његових потреба, државни органи у начелу имају бољи положај од међународног суда при процени шта је "од јавног интереса". Према систему заштите утврђеном према Конвенцији, на државним органима је стога да направе почетну процену да ли постоји проблем од друштвеног значаја због кога је потребно применити мере у сфери остваривања права на имовину. Пошто је простор за процену доступан законодавству у спровођењу социјалних и економских политика широк, Суд ће поштовати законодавну процену јавног интереса, осим ако процена није очигледно без основа (видетиBroniowski, цитирана у горњем тексту, став 149, са даљим упућивањима). Суд је већ утврдио да се ова логика неопходно примењује на оне основне промене као што је распад државе праћен ратом, што је појава која неизбежно подразумева доношење широког спектра економских и социјалних прописа (видети Суљагић, цитирана у горњем тексту, став 42).

107. С обзиром на широк простор за процену, Суд налази да је начело легитимног циља такође поштовано у овом предмету. Према мишљењу српске Владе, циљ је био да се заштити ликвидност државних средстава у светлу тешке привредне ситуације и финансијских тешкоћа са којима се земља суочавала (видети став 91. у горњем тексту). Остале тужене владе нису коментарисале ово питање. Суд је, међутим, спреман да прихвати да су после распада СФРЈ и каснијих оружаних сукоба тужене државе морале да предузму мере ради заштите својих банкарских система и националних привреда уопште. С обзиром на свеобухватну размеру "старе" девизне штедње, јасно је да ниједна држава следбеница није могла да дозволи неконтролисано повлачење те штедње. Суд ће стога прећи на разматрање кључног питања, наиме да ли је постигнута "правична равнотежа" између општег интереса и права подносилаца представке према члану 1. Протокола број 1.

(д) Да ли су тужене државе поштовале начело "правичне равнотеже"

(i) Општа начела

108. Мешање у мирно уживање имовине и пропуст да се предузме радња морају постићи правичну равнотежу између потреба од општег интереса заједнице и захтева за заштиту основних права појединца. Другим речима, у сваком случају у коме је реч о повреди члана 1. Протокола број 1 Суд мора утврдити да ли је због поступања или непоступања државе особа у питању морала да сноси несразмеран и претеран терет. У процени поштовања овог захтева, Суд мора свеобухватно размотрити разне интересе у питању, имајући у виду да је циљ Конвенције да штити права која су "практична и делотворна". У том контексту, требало би нагласити да је неизвесност - била она законска, административна или произилази из праксе коју власти примењују - фактор који се узима у обзир при процени понашања државе. Дакле, када је у питању општи интерес, дужност државних власти је да поступе на време, на одговарајући и доследан начин (видети Broniowski, цитирана у горњем тексту, ст. 147-151).

(ii) Примена општих начела у конкретном случају

109. У одлуци од 17. октобра 2011. године којом се представка проглашава допуштеном, Веће је утврдило да законска гаранција СФРЈ за "стару" девизну штедњу у банкама у питању није била активирана до распада СФРЈ и да се односна обавеза, према томе, није пребацила са тих банака на СФРЈ. Штавише, према грађанском праву СФРЈ и регистру предузећа, све филијале Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке поступале су у име и за рачун матичних банака у време распада СФРЈ. Према томе, Веће је закључило да су Љубљанска банка Љубљана и Инвестбанка остале обавезне за "стару" девизну штедњу у свим својим филијалама до распада СФРЈ (видети став 67. пресуде Већа).

110. Стране су у суштини у својим излагањима о основаности пред Већем ово прихватиле, а то су наставиле да чине и у излагањима пред Великим.

111. Велико веће је сагласно са ставовима Већа и потврђује их.

112. Суд такође примећује да су Љубљанска банка Љубљана и Инвестбанка остале обавезне за "стару" девизну штедњу у својим филијалама у Босни и Херцеговини од распада СФРЈ. Домаћи закони и пракса изнети у ст. 44, 45, 49. и 51. у горњем тексту без сумње то потврђују. Посебно, домаћи судови у Словенији и Србији и даље су сматрали да су Љубљанска банка Љубљана и Инвестбанка одговорне за "стару" девизну штедњу у својим филијалама.

113. Тачно је да је, према регистру предузећа за период од 1993. године до 2004. године, банка из Босне и Херцеговине под називом Љубљанска банка Сарајево такође одговорна за "стару" девизну штедњу у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана. Упркос томе, домаћи судови, и у Босни и Херцеговини и у Словенији, утврдили су да је спорни упис у регистру предузећа за време рата одувек био незаконит (видети ст. 30-31. и 51. у горњем тексту). Она је стога избрисана из регистра. Суд не види ниједан разлог да се не сложи са домаћим судовима с тим у вези. Дакле, Суд је више пута утврдио да је првенствено на домаћим судовима да решавају проблеме тумачења домаћег права, тако да је улога Суда ограничена на утврђивање да ли су утицаји таквог тумачења компатибилни са Конвенцијом (видети Waite и Kennedy против Немачке [ВВ], број 26083/94, став 54, ЕЦХР 1999-I; Nejdet Şahin и Perihan Şahin против Турске [ВВ], број 13279/05, став 49, 20. октобар 2011. године; и Вучковић и други против Србије [ВВ], број 17153/11, став 80, 25. март 2014. године).

114. Пошто је утврђено да су Љубљанска банка Љубљана и Инвестбанка биле, а и даље су одговорне за "стару" девизну штедњу у својим филијалама у Босни и Херцеговини, мора се размотрити, као што је то Веће урадило, да ли су Словенија и Србија одговорне за пропуст тих банака да подносиоцима представке исплате дуг. С тим у вези, Суд подсећа да држава може бити одговорна за дугове државних предузећа чак и ако је предузеће посебно правно лице, ако оно не ужива довољну институционалну и оперативну независност од државе да је ослободи одговорности према Конвенцији (видети, међу многим другим изворима, Mykhaylenky и други против Украјине, број 35091/02 и даље, ст. 43-46, ЕЦХР 2004-XII; Cooperativa Agricola Sloбozia - Hanesei против Молдавије, број 39745/02, ст. 17-19, 3. април 2007. године; Yershova против Русије, број 1387/04, ст. 54-63, 8. април 2010. године; и Kotov, цитирана у горњем тексту, ст. 92-107). Кључни критеријуми употребљени у горе наведеним предметима за утврђивање стварне одговорности државе за такве дугове су следећи: правни статус предузећа (према јавном или приватном праву); природа његове делатности (јавна функција или редован трговински посао); контекст његовог рада (као што је монопол и строго контролисани послови); његова институционална независност (обим државног власништва); и његова оперативна независност (обим државног надзора и управе).

115. Додатни фактори које треба узети у разматрање су да ли је држава била непосредно одговорна за финансијске проблеме предузећа, усмеравала друштвена средства на штету предузећа и његових оснивача, није омогућавала самосталност предузећа или на други начин поступила злоупотребљавајући форму предузећа (видети Anokhin против Русије (одлука), број 25867/02, 31. мај 2007. године, и Khachatryan против Јерменије, ст. 51-55, број 31761/04, 1. децембар 2009. године). Најзад, у вези са предузећима под режимом друштвеног власништва, који је коришћен широм СФРЈ, а и даље се користи у Србији, Суд је утврдио да она, углавном, не уживају "довољну институционалну и оперативну независност од државе" да би је ослободиле њених обавеза према Конвенцији (видети, међу многим другим изворима, Р. Качапор и друге подноситељке представке, цитирана у горњем тексту, ст. 96-99. и Застава ИТ Турс против Србије (одлука), број 24922/12, ст. 19-23, 9. април 2013. године).

116. Иако је горе описана судска пракса развијена у односу на предузећа која нису финансијске установе, Суд сматра да она такође важи и за банке које се разматрају у овом предмету. С тим у вези, Суд примећује да је Љубљанска банка Љубљана у власништву државе Словеније и да њом управља агенција словеначке владе - Фонд за сукцесију (видети став 49. у горњем тексту). Још је пресудније да је на основу измене и допуне Уставног закона из 1991. године Словенија пренела највећи део имовине банке на нову банку, на штету ове банке и њених власника (исто). Држава је стога располагала имовином Љубљанске банке Љубљана на начин који је сматрала подесним (упоредити са Khachatryan, цитирана у горњем тексту, став 51). Велико веће се, према томе, слаже са Већем и потврђује став Већа да постоји довољно основа да се Словенија сматра одговорном за дугове Љубљанске банке Љубљана у односу на госпођу Алишић и господина Саџака. С тим у вези, Суд такође примећује постојање одређених доказа у предмету који указују да је већина средстава сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана завршила у Словенији (видети став 18. у горњем тексту).

117. У вези са Инвестбанком, Суд примећује да је и она у државном власништву Србије на сличан начин, и да њом управља агенција српске Владе - Агенција за осигурање депозита (видети став 47. у горњем тексту). Што је још важније, према Закону о приватизацији из 2001. године, од те банке је тражено да отпише значајна потраживања од државних и друштвених предузећа на штету банке и њених оснивача (исто). Као и Словенија у односу на Љубљанску банку Љубљана, и Србија је тиме располагала имовином Инвестбанке онако како је сматрала потребним. Велико веће се, према томе, слаже са Већем и потврђује став Већа да постоји довољно основа да се Србија сматра одговорном за дугове Инвестбанке према господину Шахдановићу.

118. Суд би нагласио да су ови закључци ограничени на околности конкретног предмета и не подразумевају да ниједна држава никада неће бити у стању да рехабилитује пропалу банку без излагања непосредној одговорности за дуг банке према члану 1. Протокола број 1 (видети Kotov, цитирана у горњем тексту, став 116, и Anokhin, цитирана у горњем тексту), нити да, као што је Словенија сугерисала (видети ст. 93-94. у горњем тексту), ова одредба захтева да стране филијале домаћих банака увек буду укључене у планове гаранција за домаће улоге. Суд сматра да је овај предмет посебан из следећих разлога. Прво, када су подносиоци представке уложили свој новац, СФРЈ је још постојала, а предметне филијале нису биле стране филијале. Штавише, Љубљанска банка Љубљана је била државна банка чак и пре рехабилитације. Дакле, и та банка и Инвестбанка увек су биле или државне или друштвене. Овај случај се стога очигледно разликује од уобичајеног случаја рехабилитације неликвидне приватне банке. Пресуда Суда Европске асоцијације за слободну трговину на коју се ослонила словеначка влада је од малог значаја у овом предмету пошто се она односи на рехабилитацију пропале приватне банке у посебном правном оквиру важећем за Исланд. Штавише, штедише у питању, за разлику од подносилаца представке, власти Холандије и Уједињеног Краљевства већ су исплатиле (видети ст. 71-73. у горњем тексту).

119. Суд није превидео ни позивање српске владе на предмет Молнар Габор (видети став 91. у горњем тексту). У том предмету, међутим, Суд је разматрао одредбе српских закона о старој девизној штедњи које се односе на оне, који су за разлику од подносилаца представке, испуњавали услове да им српске власти постепено исплаћују штедњу. Суд је утврдио да су, с обзиром на страшну реалност српске привреде у датом тренутку и простор за процену пружен државама у односу на питања која обухватају економску политику, спорне одредбе постигле правичну равнотежу између општег интереса и права подносилаца представке. Супротно томе, господин Шахдановић није испуњавао услове да му српске власти тако постепено исплаћују његове штедне улоге. Према томе, овај предмет се мора разликовати од предмета Молнар Габор.

120. Пошто је утврдио да је Словенија одговорна за дуг Љубљанске банке Љубљана према госпођи Алишић и господину Саџаку, а да је Србија одговорна за дуг Инвестбанке према господину Шахдановићу, Суд мора да размотри да ли постоји неки озбиљан разлог за пропуст ових држава да подносиоцима исплате штедњу у тако дугом року. Објашњење српске и словеначке владе за ово кашњење је суштински у томе да је међународно право о сукцесији држава захтевало да се преговара само о питањима сукцесије у доброј вери, без одређивања било каквих рокова за решење тих питања. Оне су даље тврдиле да је њихово инсистирање на одговорности Босне и Херцеговине за "стару" девизну штедњу у филијалама словеначке и српске банке у Босни и Херцеговини за време преговора о сукцесији потпуно у складу са главним начелом међународног права о сукцесији држава - начелом територијалности.

121. Суд се не слаже са предлогом Словеније и Србије да би начело територијалности требало применити на штедњу подносилаца представке. У складу са међународним правом о сукцесији држава, начело "правичне сразмере" је руководеће начело када су у питању државни дугови. Иако је тачно да Резолуција о сукцесији држава у питањима имовине и дугова из 2001. године Института за међународно право прописује да се начело територијалности примењује конкретно на локалне дугове, штедња подносилаца представке очигледно не припада тој категорији државних дугова (видети став 60. у горњем тексту). Суд се такође не слаже са предлогом Словеније и Србије да међународно право захтева само да се преговара о питањима сукцесије; оно такође прописује да, ако се не постигне споразум, државни дугови морају бити правично подељени (исто).

122. Треба даље приметити да би правична расподела дуга у питању у овом предмету захтевала глобалну процену имовине и дугова бивше државе и величине делова који се до сада могу приписати свакој држави следбеници. То питање је далеко ван обима овог предмета и ван надлежности Суда (видети Ковачић и други, цитирана у горњем тексту, став 256).

123. Преговори о сукцесији, међутим, нису спречили државе следбенице да усвоје мере на државном нивоу са циљем да се заштите интереси штедиша, као што су подносиоци представке. Влада Хрватске је исплатила велики део "старе" девизне штедње својих грађана код загребачке филијале Љубљанске банке Љубљана (видети став 43. у горњем тексту), а македонска Влада је исплатила укупан износ "старе" девизне штедње у скопљанској филијали те банке (видети став 52. у горњем тексту). Упркос томе, ове две владе никада нису напустиле свој став да би Словенија на крају могла бити одговорна и наставиле су да траже накнаду износа исплаћених на међудржавном нивоу (посебно, у контексту преговора о сукцесији). Истовремено, словеначка Влада је исплатила укупан износ "старе" девизне штедње код домаћих филијала Инвестбанке и других страних банака (видети став 48. у горњем тексту), а српска Влада се сагласила са исплатом "старе" девизне штедње у страним филијалама српских банака (као што је тузланска филијала Инвестбанке) оним лицима која имају држављанство државе која није држава следбеница СФРЈ (видети став 45. у горњем тексту). То показује да су нађена решења у вези са неким категоријама "старих" девизних штедиша у спорним филијалама, али не и у вези са подносиоцима представке.

124. Иако се нека кашњења могу оправдати у посебним околностима (видети Merzhoyev, цитирана у горњем тексту, став 56, и, уз одговарајуће измене,Immoбiliare Saffi, цитирана у горњем тексту, став 69), Суд сматра да подносиоци представке чекају предуго. Он због тога није задовољан што власти Словеније и Србије, и поред широког простора процене у овој области, као што је наведено у ставу 106. у горњем тексту, нису постигле правичну равнотежу између општег интереса заједнице и права на имовину подносилаца представке, који морају да сносе несразмеран терет.

125. Из свих разлога изнетих у горњем тексту, Суд закључује да је Словенија повредила члан 1. Протокола број 1 у односу на госпођу Алишић и господина Саџака, а да је Србија тај члан повредила у односу на господина Шахдановића, а да друге тужене државе нису повредиле тај члан.

III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ

126. Члан 13. Конвенције прописује:

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."

А. Закључци Већа

127. Пошто је анализирало неколико правних лекова, Веће је закључило да подносиоци представке нису имали на располагању делотворан правни лек за своје притужбе. Оно је због тога одбило приговоре влада у вези са пропустом подносилаца представке да исцрпе домаће правне лекове. Даље, пошто је утврдило да је Словенија одговорна за "стару" девизну штедњу у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана, а Србија за "стару" девизну штедњу у тузланској филијали Инвестбанке, Веће је нашло да је Словенија повредила члан 13. у односу на госпођу Алишић и господина Саџака, да је Србија повредила тај члан у односу на господина Шахдановића, а да остале тужене државе нису повредиле тај члан (видети ст. 83-90. пресуде Већа).

Б. Поднесци страна

1. Подносиоци представке

128. Подносиоци представке тврдили су да нису имали на располагању делотворно правно средство за своје притужбе, не наводећи детаље.

2. Тужене владе

129. Само је словеначка влада изнела да су подносиоци представке имали на располагању делотворна домаћа правна средства, посебно тужбу против старе Љубљанске банке пред словеначким судовима. Подносиоци представке су такође могли поднети тужбу против старе Љубљанске банке код хрватских судова, код којих је више од 500 клијената загребачке филијале старе Љубљанске банке добило пресуде против старе Љубљанске банке, а њих 63 је добило исплате "старе" девизне штедње од принудне продаје имовине те банке у Хрватској (видети став 43. у горњем тексту).

130. Остале тужене владе признале су да подносиоци представке нису имали на располагању делотворне правне лекове. Влада Босне и Херцеговине је додала да чак и ако би подносиоци представке добили пресуде којима се старој Љубљанској банци налаже да им исплати њихову "стару" девизну штедњу, свака таква пресуда највероватније не би била извршена, пошто је на основу закона из 1994. године та банка остала без довољно средстава (видети став 49. у горњем тексту). Влада Хрватске тврдила је да би тужба против старе Љубљанске банке код хрватских судова била једнако неделотворна пошто та банка више нема имовину у хрватској (видети став 43. у горњем тексту).

В. Оцена Великог већа

131. Суд је много пута утврдио да члан 13. јемчи да на домаћем нивоу постоји доступан правни лек за остваривање суштине права из Конвенције, без обзира на начин на који су она обезбеђена у домаћем правном поретку. Дејство члана 13. је стога да захтева да буде предвиђен домаћи правни лек којим ће се испитати суштина "доказиве притужбе" према Конвенцији и доделити одговарајуће задовољење. Иако се обим обавеза држава уговорница према члану 13. разликује у зависности од природе притужбе подносиоца представке, правни лек према члану 13. мора бити делотворан у пракси као и у праву. "Делотворност" једног "правног лека" у смислу члана 13. не зависи од извесности повољног исхода за подносиоца представке. Ни "власт" наведена у тој одредби не мора свакако да буде судска власт; али ако није судска власт, овлашћења и гаранције које пружа су битне за утврђивање да ли је правни лек који пружа та власт делотворан. Даље, чак и ако појединачни правни лек сам по себи не задовољава у потпуности захтеве члана 13, то може да учини скуп правних лекова предвиђен домаћим правом (видети Kudła против Пољске [ВВ], број 30210/96, став 157, ЕЦХР 2000-XI).

132. У вези са парничном тужбом против старе Љубљанске банке код словеначких судова, Суд примећује да је Окружни суд у Љубљани донео бројне одлуке којима се старој Љубљанској банци налаже да исплати "стару" девизну штедњу у њеној сарајевској филијали, заједно са каматом (видети став 51. у горњем тексту). Влада Словеније, међутим, није показала да је бар једна таква пресуда извршена. Према томе, до данас нема доказа да је овај правни лек могао подносиоцима представке пружити одговарајуће и довољно обештећење.

133. У вези са парничном тужбом против те банке код хрватских судова, примећено је из докумената које Суд има на располагању да стара Љубљанска банка више нема имовину у Хрватској. Тај правни лек стога подносиоцима представке није пружао разумне изгледе за успех.

134. Суд је констатовао тврдњу словеначке владе да није постојала обавеза да се у конкретном предмету обезбеди домаћи правни лек, у мери у којој члан 13. не захтева правни лек којим би се закони државе уговорнице могли оспорити пред националним органом као закони сами по себи супротни Конвенцији. Иако је тумачење члана 13. исправно (видети Roche против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 32555/96, став 137, ЕЦХР 2005-X; Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине[ВВ], број 27996/06 и 34836/06, став 60, ЕЦХР 2009; и Paksas против Литваније [ВВ], број 34932/04, став 114, ЕЦХР 2011), садашњи подносиоци представке нису се заправо притуживали на домаће законодавство тужених држава нити на неку конкретну одлуку или меру. Они су се притуживали због пропуста тужених држава да обезбеде исплату њихове штедње на овај или онај начин. Према томе, требало је да буде обезбеђено делотворно домаће правно средство.

135. У вези са Инвестбанком, Суд примећује да Србија није оспорила да господин Шахдановић није имао на располагању делотворни правни лек.

136. Велико веће према томе закључује, као и Веће, да је Словенија повредила члан 13. у односу на госпођу Алишић и господина Саџака, а Србија у односу на господина Шахдановића. Оно даље закључује да ниједна тужена држава није повредила члан 13.

IV. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 14. КОНВЕНЦИЈЕ

137. Члан 14. Конвенције гласи:

"Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус. "

138. Иако су се подносиоци представке позвали на овај члан, у својим поднесцима Великом већу они нису разрадили те наводе. Поднесци влада с њим у вези су исто тако ограничени. Велико веће се, из тог разлога, слаже са Већем да нема потребе да се питање према члану 14. разматра у односу на Србију и Словенију и да нема повреде тог члана у вези са осталим туженим државама.

V. ПРИМЕНА ЧЛАНА 46. КОНВЕНЦИЈЕ

139. Релевантни део члана 46 . Конвенције гласи:

"1. Високе стране уговорнице преузимају обавезу да се повинују правоснажној пресуди Суда у сваком предмету у коме су странке.

2 Правоснажна пресуда Суда се доставља Комитету министара који надгледа њено извршење. ... "

А. Закључци Већа

140. Веће је у овом предмету применило поступак пилот пресуде и назначило одређене опште мере (видети ст. 98-101. пресуде Већа).

Б. Поднесци страна

141. Само су Владе Србије и Словеније изнеле приговор на употребу поступка пилот пресуде у овом предмету, посебно зато што не би могле да потврде стање на рачунима "старе" девизне штедње у филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке у другим туженим државама без помоћи тих држава. Владе Босне и Херцеговине и Хрватске тврдиле су да владе Србије и Словеније имају на располагању све потребне информације.

В. Оцена Великог већа

1. Општа начела

142. Суд подсећа да члан 46. Конвенције, тумачен у светлу члана 1, утврђује обавезу за тужене државе да примењују, уз надзор Комитета министара, одговарајуће опште и/или појединачне мере да би осигурале права подносилаца представки за која је Суд утврдио да су повређена. Такве мере морају се такође предузети у односу на друга лица која су у истој ситуацији, посебно решавањем проблема због који су довели до тога да Суд утврди повреду (видети Lukenda против Словеније, број 23032/02, став 94, ЕЦХР 2005-X). Комитет министара је ову обавезу нагласио при надзору извршавања пресуда Суда (ResDH(97)336, IntResDH(99)434, IntResDH(2001)65 и ResDH(2006)1).

143. Како би олакшао делотворно спровођење својих пресуда, Суд може усвојити поступак пилот пресуде који му омогућава да јасно идентификује структурне проблеме који су у основи повреда и да назначи мере које ће тужене државе применити да их исправе (видети Резолуцију Res(2004)3 Комитета министара о пресудама које откривају присутан системски проблем од 12. маја 2004. године; правило 61 Пословника Суда; и Broniowski, цитирана у горњем тексту, ст. 189-94). Циљ тог поступка је да се олакша најбрже и најделотворније отклањање проблема који утиче на заштиту датог права из Конвенције у домаћем правном поретку (видети Wolkenбerg и други против Пољске (одлука), број 50003/99, став 34, ЕЦХР 2007-XIV). Иако би деловање тужене државе требало првенствено да буде усмерено на отклањање тог проблема и на увођење, по потреби, делотворних правних лекова за повреде у питању, оно може такође обухватити ad hoc решења као што су пријатељска поравнања са подносиоцима представке или једностране понуде за задовољење у складу са захтевима Конвенције. Суд може одлучити да одложи разматрање сличних предмета, тако пружајући туженој држави прилику да их реши на овакве разноврсне начине (видети, на пример, Burdov против Русије(број 2), број 33509/04, став 127, ЕЦХР 2009). Ако, међутим, тужена држава такве мере не усвоји после пилот пресуде и настави да крши Конвенцију, Суд неће имати избора већ да поново разматра све сличне представке о којима није донео одлуку и да донесе пресуде како би осигурао делотворно поштовање Конвенције (E.G. против Пољске (одлука), број 50425/99, став 28, ЕЦХР 2008, и Курић и други против Словеније (правично задовољење) [ВВ], број 26828/06, став 136, ЕЦХР 2014).

2. Примена општих начела на конкретан предмет

144. Повреде које је Суд утврдио у овом предмету погодиле су многе људе. Постоји више од 1.850 сличних представки, поднетих у име више од 8.000 подносилаца представки, по којима је поступак пред Судом у току. Оне се односе на "стару" девизну штедњу код филијала Љубљанске банке Љубљана у Сарајеву и Загребу и исту штедњу код филијала неколико српских банака у Србији и ван ње (видети став 46. у горњем тексту). Осим тога, постоји више хиљада потенцијалних подносилаца представки. Велико веће се, према томе, слаже са Већем да је прикладно да се у овом предмету примени пилот пресуда, без обзира на приговоре влада Србије и Словеније с тим у вези.

145. У вези са системским стањем које је идентификовао, Суд сматра да су без сумње, приликом извршавања ове пресуде, неопходне опште мере на државном нивоу.

146. Пре свега, Словенија мора предузети све неопходне мере, укључујући и законодавне измене, у року од годину дана и под надзором Комитета министара, како би госпођа Алишић, господин Саџак и сви други у њиховој ситуацији могли да поврате своју "стару" девизну штедњу под истим условима као они који су имали такву штедњу у домаћим филијалама словеначких банака (ти услови су наведени у ставу 48. у горњем тексту). У истом року и под надзором Комитета министара, Србија мора предузети све неопходне мере, укључујући и законодавне измене, како би господин Шахдановић и сви други у његовој ситуацији могли да поврате своју "стару" девизну штедњу под истим условима као српски грађани који су имали такву штедњу у домаћим филијалама српских банака (ти услови су наведени у ставу 45. у горњем тексту).

147. Мора се подвући да горе наведене мере не важе за оне који су, иако у истом положају као и подносиоци представке у овом предмету, већ у потпуности наплатили своју "стару" девизну штедњу, као што су они који су били у прилици да штедњу подигну по хуманитарном основу (видети ст. 25. и 44. у горњем тексту), или су је искористили у поступку приватизације у Федерацији БиХ (видети став 32. у горњем тексту), или којима су владе Хрватске и Македоније штедњу исплатиле у филијалама Љубљанске банке Љубљана у Загребу и Скопљу (видети ст. 43 и 52. у горњем тексту). Словенија и Србија могу та лица искључити из програма отплате. Ако је, међутим, неком лицу на тај начин исплаћен само део "старе" девизне штедње, Србија и Словенија су сада одговорне за остатак (Србија за "стару" девизну штедњу у филијалама српских банака, а Словенија за ту штедњу у свим филијалама словеначких банака, без обзира на држављанство штедише у питању и место у ком се филијала налази).

148. Како би се српским и словеначким органима омогућило да провере стање њихових рачуна, подносиоци представки и други у њиховој ситуацији морају поступати у складу са захтевима сваког поступка провере који ће ове државе успоставити. Имајући ово у виду, ниједан захтев не треба да се одбије само због непостојања оригиналних уговора или штедних књижица (с обзиром на протекло време и ратове који су погодили тако велики број људи на разне начине), под условом да лица у питању могу да докажу своја потраживања другим средствима. Штавише, све одлуке о провери морају бити подложне судском преиспитивању.

149. Иако нема сумње да је немогућност да слободно располажу својом "старом" девизном штедњом више од 20 година код свих погођених лица проузроковала одређену невољу и сметње, Суд сматра да није неопходно да сада одреди да им Србија и Словенија свима, путем општих мера, пруже одговарајуће обештећење за претрпљену штету. Ако, међутим, нека од ове две државе не примени мере наведене у ставу 146. у горњем тексту и тако настави да крши Конвенцију, Суд може поново размотрити питање обештећења у неком одговарајућем будућем предмету у вези са овим питањем против државе у питању (видети Суљагић, цитирана у горњем тексту, став 64).

150. Најзад, Суд је одложио разматрање сличних предмета против Србије и Словеније за годину дана (видети Суљагић, цитирана у горњем тексту, став 65). Ова одлука нема утицаја на овлашћење Суда да у било ком тренутку прогласи недопуштеним било који такав предмет или да га избрише са листе предмета у складу са Конвенцијом.

VI. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

151. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета

152. Подносиоци представке су тражили исплату своје "старе" девизне штедње са каматом на име материјалне штете. Суд је ово већ одредио у ставу 145. у горњем тексту.

153. Сваки подносилац представке је даље тражио 4.000 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете.

154. Владе с тим у вези нису дале никакав коментар у својим поднесцима пред Великим већем.

155. Велико веће, као и Веће, прихвата да је немогућност подносилаца представке да слободно располажу својом "старом" девизном штедњом више од 20 година код њих морала изазвати одређене неприлике и сметње. Њихове неприлике и сметње су неизбежно увећане тиме што су на себе преузели потешкоће и терет поступања - бар у некој мери - у име свих других у њиховој ситуацији (видети Hutten-Czapska против Пољске [ВВ], број 35014/97, став 248, ЕЦХР 2006-VIII). Према томе, процењујући на основу правичности, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд досуђује тражене износе (наиме, по 4.000 евра госпођи Алишић и господину Саџаку, које ће им исплатити Словенија, и 4.000 господину Шахдановићу, које ће му исплатити Србија).

Б. Трошкови

156. Подносиоци представке су такође тражили 27.351 евра за трошкове настале пред Судом.

157. Све владе су тврдиле да је захтев претеран и непоткрепљен.

158. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој се докаже да су они заиста и неопходно настали и да су, такође, разумни у погледу износа. То значи, да је подносилац представке морао да их плати или је обавезан да их плати, на основу законске или уговорне обавезе, и да се нису могли избећи како би се спречила утврђена повреда или добило задовољење. Суд захтева рачуне разложене по ставкама и фактуре који садрже довољно детаља да му омогуће да одреди у којој мери су испуњени горе наведени захтеви. Пошто у конкретном предмету није достављен ниједан такав документ, Суд овај захтев одбацује.

В. Затезна камата

159. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

 

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД

1. Одбија, једногласно, претходне приговоре влада;

2. Утврђује, једногласно, да је Србија повредила члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у односу на господина Шахдановића;

3. Утврђује, једногласно, да је Словенија повредила члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у односу на госпођу Алишић и господина Саџака;

4. Утврђује, са петнаест гласова према два, да остале тужене државе нису повредиле члан 1. Протокола број 1 Конвенције;

5. Утврђује, једногласно, да је Србија повредила члан 13. Конвенције у односу на господина Шахдановића;

6. Утврђује, једногласно, да је Словенија повредила члан 13. Конвенције у односу на госпођу Алишић и господина Саџака;

7. Утврђује, са петнаест гласова према два, да остале тужене државе нису повредиле члан 13. Конвенције;

8. Утврђује, једногласно, да нема потребе да у односу на Србију и Словенију разматра притужбу према члану 14. Конвенције тумаченог заједно са чланом 13. Конвенције и чланом 1. Протокола број 1 и да није било повреде 14. Конвенције тумаченог заједно са чланом 13. Конвенције и чланом 1. Протокола број 1 у односу на остале тужене државе;

9. Утврђује, једногласно, да пропуст српске и словеначке владе да ове подносиоце представке и све остале у њиховом положају обухвате својим плановима за исплату "старе" девизне штедње представља системски проблем;

10. Утврђује, са шеснаест гласова према један, да Србија мора предузети све што је неопходно, укључујући и измене закона, у року од годину дана и под надзором Комитета министара да би господину Шахдановићу и свим другима у његовом положају омогућила исплату њихове "старе" девизне штедње под истим условима као и грађанима Србије који су имали такву штедњу у домаћим филијалама српских банака;

11. Утврђује, са шеснаест гласова према један, да Словенија мора предузети све што је неопходно, укључујући и измене закона, у року од годину дана и под надзором Комитета министара да би госпођи Алишић и господину Саџаку и свим другима у њиховом положају омогућила исплату њихове "старе" девизне штедње под истим условима као и онима који су имали такву штедњу у домаћим филијалама словеначких банака;

12. Одлучује, једногласно, да одложи, на годину дана, разматрање свих сличних предмета против Србије и Словеније, без утицаја на овлашћења Суда да у било ком тренутку прогласи недопуштеним било који такав предмет или да га скине са свог списка у складу са Конвенцијом;

13. Утврђује, са шеснаест гласова према један,

(a) да Србија има обавезу да исплати господину Шахдановићу у року од три месеца 4.000 евра (четири хиљаде евра) на име нематеријалне штете, заједно са било којим порезом који се може наплатити;

(б) да Словенија исплати госпођи Алишић и господину Саџаку у року од три месеца по 4.000 евра (четири хиљаде евра) на име нематеријалне штете, заједно са било којим порезом који се може наплатити;

(в) да се по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

14. Одбија једногласно преостали део захтева подносилаца представке за правично задовољење.

 

Састављено на енглеском и француском, и достављено на јавној седници у Згради људских права у Стразбуру дана 16. јула 2014. године.

Michael O’Boyle
заменик секретара

Dean Spielmann
председник

У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и правилом 74. став 2. Пословника Суда, уз ову пресуду су приложена следећа посебна мишљења:

(а) сагласно мишљење судије Ziemele;

(б) делимично сагласно мишљење судије Поповића;

(в) делимично издвојено мишљење судије Nußбerger, коме се придружио судија Поповић.

 

САГЛАСНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ZIEMELE

1. Гласала сам као и већина у овом предмету. Примећујем да ће ова пресуда постати један од водећих предмета који се баве посебним контекстом сукцесије држава и примене Европске конвенције о људским правима у једној посебно осетљивој области: области поделе одговорности за дугове. Суд је морао да утврди релевантна начела права о сукцесији држава која могу утицати на тумачење члана 1. Протокола број 1 у овом предмету. Део пресуде о "Релевантном међународном праву и пракси" је, према томе, од посебног значаја.

2. Важно је истаћи да упркос веома широком приступу у односу на изворе међународног права исказаном у Demir и Baykara против Турске ([ВВ], број 34503/97, ст. 85-86, ЕЦХР 2008) постоје одређена ограничења с којима Суд мора да ради, и да, према томе, Суд није дао детаљан приказ и анализу важећих начела права о сукцесији држава у области где, коначно, и даље постоје многа питања и веома разноврсна пракса држава (видети Ковачић и други против Словеније [ВВ], број 44574/98, 45133/98 и 48316/99, став 256, 3. октобар 2008. године). Суд стога узима кључне тачке из релевантне области међународног права фокусирајући се, наравно, на сопствену праксу и начела.

3. Тачно је такође да се главни аргумент Словеније и Србије односио на њихово наглашавање начела територијалности у смислу одговорности државе у ситуацијама сукцесије. Суд је на ово одговорио истичући да то свакако није једино начело које се може применити на проблем дугова после распада државе (видети став 121). Суд у великој мери решава ово питање подсећајући и наглашавајући начела о обавези да се преговара у ситуацијама сукцесије држава (ibid., сагласно мишљење судије Ress, тачка 4) и начело правичне сразмере у подели дугова државе претходнице. С обзиром на ограничени домен овог предмета, Суд не улази с преданошћу (видети став 123.) у питање правичне расподеле дугова као такво и свакако не размишља о неоснованом обогаћењу, што би по мом мишљењу такође могло бити битно за чињенице предмета (видети чл. 37, 40. и 41. Бечке конвенције из 1983. године о сукцесији држава у погледу државне имовине, архива и дугова, Мишљење Бадинтерове арбитражне комисије број 1, и члан 8. Резолуције Института за међународно право из 2001. године). Чак и без изричитог позивања на ова начела може се, међутим, образложити да је решење у складу са њиховом суштином и са њиховом применом у међународној пракси.

4. У вези са главним питањем предмета, улогом начела територијалности у ситуацијама сукцесије држава, Суд ојачава став који је заузео Институт за међународно право у резолуцији из 2001. године сматрајући да је начело територијалности само један од мнобих битних елемената који се морају узети у обзир при одређивању одговорности држава у питању. Природа захтеваних права је важна. Суд проглашава Србију и Словенију одговорним за банке у којима је девизна штедња подносилаца представке замрзнута (видети ст. 116-117). Овај приступ може се упоредити са приступом Суда у предмету Likvidējamā p/s Selga и Vasiļevska против Летоније ((одлука), број 17126/02 и 24991/02, 1. октобар 2013. године), који се односио на замрзнуте девизне рачуне у једној банци у Руској Федерацији. Тачно је да је међународни правни положај Летоније другачији од положаја тужених држава у овом предмету, пошто Летонија није држава сукцесор у контексту престанка постојања СССР. Руска Федерација је, међутим, држава претходница и, такође у том сценарију, начело територијалности, како су подносиоци представке захтевали у случају Летоније, не би могло да се примени.

5. Као што је већ речено, у потпуности сам сагласна са већином по питању основаности предмета. Истовремено, задржавам озбиљне сумње у погледу ставова који се односе на део о извршењу пресуде, иако сам на крају гласала као већина (видети ст. 10. и 11. изреке). Суд је почео да с времена на време одређује рокове у којима државе морају да изврше пресуду под надзором Комитета министара. Пракса показује да је Суд више пута морао да се врати на своју првобитну одлуку о роковима. Ово је по мом мишљењу неизбежно пошто пресуде Суда обично обухватају питања начелне природе и захтевају законодавне реформе, а такви политички процеси су компликовани (видети, на пример, L. против Литваније, број 27527/03, ЕЦХР 2007-IV), а посебно је то случај у контексту државне сукцесије. Није спорно да је од општег интереса у Европи да се пресуде Европског суда за људска права извршавају брзо и да се шире последице прихвате кад је могуће. У погледу удела Суда у заједничкој одговорности, он је учинио највише што је могао, чак назначивши могућа решења проблема према члану 46, по потреби. Крајње је време да државе приону на свој "домаћи задатак" у поштовању праксе Суда, пошто то такође непосредно утиче на ефикасност Суда. У оквиру овог контекста Суд је понекад одлучивао, укључујући и у овом предмету, да туженим државама одреди рокове за поступање по одлуци Суда. То је донекле очајничка мера. Велика је штета што је Суд доведен у ситуацију у којој мора да прибегне таквим мерама. То је за Суд такође ризик, пошто се од њега може тражити да поново размотри своју одлуку, а то покреће и озбиљна питања у смислу начела правне сигурности и правоснажности пресуде. Ја бих више волела да државе уговорнице Конвенције и Комитет министара пооштре свој приступ извршавању пресуда, уместо да Суд мора да преузима овакав ризик.

 

ДЕЛИМИЧНО САГЛАСНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ПОПОВИЋА

Гласао сам као већина при утврђивању повреде у односу на Словенију и Србију у овом предмету, али мислим да ст. 109-125. пресуде морају да се појасне. Ова пресуда свакако не може Суду да дозволи да представке исте природе, ако су поднете против Босне и Херцеговине, Хрватске и/или Македоније, разматра тако што ће их препустити судији појединцу. Такве представке не могу се аутоматски прогласити недопуштеним. Напротив, њима се мора бавити Веће, прво у вези са питањем допуштености, а касније, ако се прогласе допуштеним, такође и у вези са основаношћу.

 

ДЕЛИМИЧНО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ NUβBERGER, КОМЕ СЕ ПРИДРУЖИО СУДИЈА ПОПОВИЋ

A. Историјска димензија и финансијске последице предмета

Нема сумње да су права подносилаца представке према члану 1. Протокола број 1 и члану 13. Конвенције повређена. Оно са чим се Велико веће суочило у овом веома сложеном и тешком предмету није, међутим, било само да одлучи да ли је дошло до повреда људских права, већ и коме да припише те повреде, које су трајале више од 20 година, које су везане за распад СФРЈ и које су тиме добиле историјску димензију.

Истовремено, Велико веће морало је да одлучи о новчаном износу који ће се исплатити не само подносиоцима представке, већ и свима онима у истој ситуацији као што је ситуација подносилаца представке. Оно је стога морало да донесе одлуку са огромним финансијским последицама.

Нажалост, не могу да прихватим решење које је већина усвојила.

Б. Приписивање искључиве одговорности за повреду имовинских права подносилаца представке Словенији, односно Србији

Одговорност за накнаду губитка "старе" девизне штедње може се сматрати или питањем грађанског права (то је став Босне и Херцеговине, Хрватске и Бивше Југословенске Републике Македоније, видети ст. 85, 87. и 96) или питањем сукцесије држава које треба решити на основу међународног права (то је став Србије и Словеније, видети ст. 89. и 92). Већина Великог већа је изабрала приступ према коме је то питање грађанског права45 и одлучила да је само Словенија одговорна за права госпође Алишић и господина Саџака, а да је само Србија одговорна за повреду права господина Шахдановића. Зато се сада од држава у којима су, у "југословенска времена", удружене банке у оквиру социјалистичког модела самоуправљања имале централе захтева да исплате све дугове настале у систему који је створила друга држава пре ступања Конвенције на снагу.

Ја мислим да је ово решење незадовољавајуће и неодговарајуће, пошто је засновано на претераном поједностављењу сложених историјских дешавања и изоставља неке важне аспекте. Иако је можда привлачно да се нађе јасно и "лако" решење, требало је усвојити разрађенији приступ.

________

45 Грађанскоправни приступ се у основи оправдава позивањем на праксу самих словеначких и српских судова (видети ст. 44, 45, 49, 51, 112), за коју се каже да "без сумње потврђује" одговорност Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке. Ово, међутим, није тачно, макар у односу на надлежност словеначких судова. Словеначки судови су утврдили да је стара (а не нова!) Љубљанска банка Љубљана одговорна за исплату "старе" девизне штедње. Стара Љубљанска банка Љубљана (став 49), као и Инвестбанка (став 47) су, међутим, у поступку "рехабилитације" или стечаја, тако да су непосредне парничне тужбе усмерене против неликвидних банака.

1. Одговорност СФРЈ за успостављање система

Неспорно је да ни Словенија ни Србија нису саме успоставиле цео банкарски систем са плановима поновног депоновања, већ је то била СФРЈ, која је имала огромну потребу за девизама (став 14). Такође је неспорно да успостављени систем није имао здраву финансијску основу (ст. 14. и 17). Он се морао сматрати ризичном инвестицијом, која је привлачила новац штедиша каматним стопама које су биле много веће од стопа нуђених на тржишту, и које су често прелазиле 10% (став 14). Јасно је да није постојао економски основ за очекивање тако обећане добити.

Суд је ово већ јасно навео (видети Суљагић против Босне и Херцеговине, број 27912/02, став 51, 3. новембар 2009. године):

"За почетак, добро је позната чињеница да је светска економска криза седамдесетих година двадесетог века погодила СФРЈ посебно јако. СФРЈ се обраћала међународним тржиштима капитала и убрзо постала једна од најзадуженијих земаља у свету. Када је међународна заједница престала са праксом лаког одобравања зајмова из седамдесетих година двадесетог века, СФРЈ је прибегла девизној штедњи грађана да исплати стране дугове и да финансира увоз."

2. Пропаст система у "југословенским временима"

Пропаст система догодила се још у "југословенским временима" (престанак система поновног депоновања 1988. године (видети став 20); укидање система основних и удружених банака 1989/1990. године (видети став 21); масовна подизања девиза (видети став 22)). СФРЈ је била та која је најпре прибегла хитним мерама ограничивши у великој мери подизање девизне штедње (видети ст. 22. и 52). Такве мере не би биле неопходне да новац штедиша већ није био изгубљен у то време. Све се то догодило у држави која више не постоји у данашње време.

Ово је већ јасно изнето у пракси Суда (видети Suljagić, цитирана у горњем тексту, ст. 10; упоредити такође са Ковачић и други против Словеније [ВВ], број 44574/98, 45133/98 и 48316/99, ст. 40, 3. октобар 2008. године, и Молнар Габор против Србије, број 22762/05, ст. 6, 8. децембар 2009. године):

"Проблеми настали због страног и домаћег дуга СФРЈ проузроковали су монетарну кризу осамдесетих година двадесетог века. Национална привреда била је на ивици колапса, па је СФРЈ прибегла хитним мерама, као што су законска ограничења исплате девизних улога s (видети члан 71. Закона о девизном пословању из 1985. године). Због тога су девизни улози били практично замрзнути."

Иако државна гаранција према грађанском праву није била активирана пре распада СФРЈ (видети став 15), последице нефункционисања система који је СФРЈ успоставила треба сматрати заједничком одговорношћу држава следбеница.Међународноправна димензија предмета се, према томе, не сме занемарити.

3. Обим надлежности Суда ratione temporis

Већина мера које су државе следбенице усвојиле после пропасти система којим је уведен посебан режим за "стару" девизну штедњу усвојена је почетком деведесетих година двадесетог века (видети став 23. и даље), што значи пре ступања Конвенције на снагу у овим државама (Словенија 28/6/1994, Бивша Југословенска Република Македонија 10/4/1997, Хрватска 5/11/1997, Босна и Херцеговина 12/7/2002, Србија 3/3/2004). У основи, девизни рачуни остали су "замрзнути" у свим државама следбеницама, али су подизања била дозвољена под посебним условима, нарочито на хуманитарној основи (нпр. Босна и Херцеговина, видети став 25, и Србија, видети став 44; материјал којим Суд располаже не садржи никакве информације о хитним мерама које су предузеле Хрватска и Бивша Југословенска Република Македонија почетком деведесетих година двадесетог века, видети ст. 42. и 52). Словенија је преузела гаранцију бивше СФРЈ још 1991. године и сагласила се са исплатом првобитних улога и доспеле камате 1993. године, али само у односу на штедне улоге у домаћим филијалама банака (али је то обухватило и словеначке банке и домаће филијале страних банака (видети став 48)). Гаранције које је преузела Босна и Херцеговина биле су ограничене на домаће банке (видети став 24).

Очигледно је да су све ове мере донете одмах по распаду СФРЈ биле хитне мере са циљем обезбеђења поверења у нове државне структуре и избегавања већег незадовољства и протеста у немирна времена. Проласком времена, предузете су допунске мере. Све оне су биле кројене за конкретне потребе односне државе следбенице, што је имало за последицу укључење једних, а искључење других (нпр. Босна и Херцеговина: гаранције и касније исплате само за штедњу у домаћим банкама (видети ст. 24. и 27); Србија: искључење држављана из других држава бивше СФРЈ из планова исплате (видети став 45)). Бивша Југословенска Република Македонија је, с друге стране, исплатила све дугове за стару девизну штедњу (видети став 52); за Хрватску ово делује спорно (видети став 42. и такође Ковачић и други, цитирана у горњем тексту, став 183).

Суд нема надлежност ratione temporis да анализира колико су мере усвојене пре ступања Конвенције на снагу представљале мешање у права подносилаца представке према члану 1. Протокола број 1 или колико су биле дискриминаторне и повредиле тај члан заједно са чланом 14. У време ступања Конвенције стање у односним државама било је такво да је подносиоцима представке био забрањен приступ њиховом новцу већ неколико година. По мом мишљењу, због тога се дужности држава према Конвенцији морају анализирати као позитивне обавезе, а не као мешање. Новац је de facto већ био узет. Он није могао бити узет по други пут, али се губитак морао надокнадити.

4. Кршење позитивних обавеза

У контексту сукцесије држава, позитивне обавезе тужених држава на основу члана 1. Протокола број 1 биле су двоструке. На вертикалном нивоу, оне су имале дужност на надоместе губитке које су подносиоци представке имали и неодложно им обезбеде задовољење. На хоризонталном нивоу, оне су морале да међусобно преговарају ради постизања одговарајуће расподеле дугова нагомиланих у систему у чије су успостављање већ биле укључене. Док је прва дужност произилазила непосредно из члана 1. Протокола број 1, она је била испреплетена са другом дужношћу, која је произилазила из међународног права и Споразума о питањима сукцесије. Суд је много пута поновио да права зајемчена Конвенцијом нису теоријска и илузорна, већ практична и делотворна. Право на исплату накнаде је једино делотворно ако је јасно против кога се мора усмерити. Према томе, све тужене државе имале су позитивну обавезу да преговарају о питању улога "старе" девизне штедње.

По мом мишљењу, Хрватска је ову дужност прекршила тиме што је одбила да настави преговоре 2002. године (видети став 63), док су све остале државе биле спремне да поново преговарају.

У вези са позитивном обавезом да се накнаде губици које су подносиоци представке претрпели, слажем се са већином да Словенија и Србија нису испуниле своје позитивне обавезе према члану 1. Протокола број 1. Реструктурирањем старе Љубљанске банке Љубљана и преносом највећег дела њене имовине на Нову љубљанску банку Словенија 1994. године, наиме, у време када је Конвенција већ ступила на снагу, Словенија је de factoучинила да исплате буду немогуће, без усвајања мера којима би се пружила накнада (видети став 49). Исто важи за Србију, која није спречила стечај Инвестбанке (видети став 47).

Ја се, међутим, не слажем са већином да Босна и Херцеговина није уопште одговорна с тим у вези. Она је намерно искључила државне гаранције и саму исплату "старе" девизне штедње у страним филијалама домаћих банака (видети став 24. и даље) и тиме дозволила да се повреде људских права наставе. Пример Бивше Југословенске Републике Македоније (видети став 52), као и решење утврђено у односу на Поштанску штедионицу, где су државе преузеле гаранције за филијале на својим територијама (видети став 64), показује да није било сагласности да се искључи одговорност државе у којој су улози депоновани. Категорично одбијање исплате је још више неоправдано имајући у виду да је неспорно да је, у оквиру система поновног депоновања, део новца враћен у Босну и Херцеговину.

Стога већина Великог већа није пажљиво размотрила позитивне обавезе свих тужених држава против којих су биле усмерене притужбе подносилаца представке.

В. План накнаде

1. Накнада на основу планова осмишљених пре ступања Конвенције на снагу

Већина Великог већа је одлучила да "Словенија мора предузети све неопходне мере ... госпођа Алишић, господин Саџак и сви други у њиховој ситуацији могли да поврате своју "стару" девизну штедњу под истим условима као они који су имали такву штедњу у домаћим филијалама словеначких банака", другим речима, исплатити им првобитне улоге са каматом (видети ст. 146. и 48).46 Србија мора да исплати "стару" девизну штедњу "под истим условима као српским грађанима који су имали такву штедњу у домаћим филијалама српских банака", другим речима, делом у готовини, а делом у владиним обвезницама (видети ст. 146. и 45).

Такво решење могло би се оправдати да је Суд нашао повреду члана 1. Протокола број 1 тумаченог заједно са чланом 14, пошто би се тиме обезбедила одговарајућа накнада за дискриминаторно поступање. Оно би се такође могло оправдати на основу неоснованог обогаћења, ако би се могло доказати да Словенија и Србија и даље поседују новац који су подносиоци представке уложили и да су зарадиле камату на основу тог новца у периоду од 1990. године до 2014. године.

У овом предмету, међутим, није испуњен ниједан од ових услова.

Суд се јасно уздржао од утврђивања повреде члана 1. Протокола број 1 тумаченог заједно са чланом 14. у овом предмету.

У вези са "неоснованим обогаћењем" морају се узети у обзир следеће околности.

Прво, како је неспорно да није сав новац "завршио" у Словенији и Србији (видети став 116), непримерено је да се само од Словеније и Србије тражи потпуна исплата "старе" девизне штедње. У социјалистичким временима, удружене банке у Словенији и Србији враћале су одређена средства која су добијале да би измириле потребе ликвидности основних банака (видети ст. 18. и 19). Пошто је динарске кредите (у почетку без камате) домаћим предузећима одобравала НБЈ на основу поново депонованих девиза, од чега је корист имала привреда на тој територији, правило међународног права о месним дуговима (члан 29. Резолуције о државној сукцесије у питањима имовине и дугова Института за међународно право из 2001. године, видети став 60) није "очигледно" неприменљиво, како сматра већина Великог већа (видети став 121). Друго, чињеница да су исплате ради поновног депоновања вршене Народној банци Југославије у Београду није оспорена. Треће, пошто су хитне мере сматране неопходним, а донела их је СФРЈ (видети став 22), веома је вероватно да је највећи део новца већ изгубљен у "југословенским временима".

Суд је стога навео у предмету Суљагић (цитиран у горњем тексту, став 51), позивајући се на Резолуцију 1410 (2004) Парламентарне скупштине о "Исплати девизних улога извршених у канцеларијама Љубљанске банке ван територије Словеније у периоду 1977-1991" од 23. новембра 2004. године, и Меморандум са објашњењима који је припремио известилац господин Jurgens:

"Парламентарна скупштина Савета Европе утврдила је да је, као последица тога, већи део првобитних улога престао да постоји пре распада СФРЈ ...."

_________

46 У извршењу предметне пресуде могу се јавити проблеми. Пошто је закон на који се Велико веће позвало усвојен 1993. године и регулисао је каматне стопе само до тог времена, изгледа да није јасно који се план примењује на камату доспелу после 1993. године.

2. Накнада у случајевима промена политичког система

Поред тога, приступ Великог већа није компатибилан са његовом надлежношћу у сличним случајевима. Обично Суд веома нерадо осуђује државе за повреде својине настале пре ступања Конвенције на снагу (видети Kopecký против Словачке [ВВ], број 44912/98, ст. 53-61, ЕЦХР 2004-IX; Von Maltzan и други против Немачке ((одлука) [ВВ], број 71916/01, 71917/01 и 10260/02, ст. 110-114, ЕЦХР 2005-V; и Jahn и други против Немачке [ВВ], број 46720/99, 72203/01 и 72552/01, ст. 99-117, ЕЦХР 2005-VI). Изузеци се праве у случају повреда које трају (видети Loizidou против Турске (основаност), 18. децембар 1996. године, ст. 63-64, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-VI) и у случају легитимних очекивања у вези са власничким интересима (видети Broniowski против Пољске (одлука) [ВВ], број 31443/96, ст. 97-102, ЕЦХР 2002-X). Кад год су се, међутим, повреде члана 1. Протокола број 1 односиле на догађаје који су се десили пре ступања Конвенције на снагу, у масовном обиму, Суд је прихватао моделе који су пружали мање од накнаде у пуном износу (видети Broniowski против Пољске (пријатељско поравнање) [ВВ], бр. 31443/96, ст. 31. и 43, ЕЦХР 2005-IX; Hutten-Czapska против Пољске (пријатељско поравнање) [ВВ], бр. 35014/97, став 27, 28. април 2008. године; и Vistiņš и Perepjolkins против Летоније [ГЦ], бр. 71243/01, ст. 115. и 118-131, 25. октобар 2012. године).

Тако је Суд у предмету Vistiņš и Perepjolkins (ibid., став 113) навео:

"Ово начело примењује се још снажније када се закони доносе у контексту промене политичког и економског режима, посебно у почетном прелазном периоду, који је неизбежно обележен променама и неизвесностима; у таквим случајевима држава има посебно широк простор за процену (видети, међу многим другим ауторитетима", Kopecký против Словачке [ВВ], број 44912/98, став 35, ЕЦХР 2004-IX; Jahn и други, цитирани у горњем тексту, став 116. (a); и Суљагић против Босне и Херцеговине, бр. 27912/02, ст. 42, 3. новембар 2009. године). Тако је, на пример, Суд утврдио да мања накнада од потпуне може такође бити неопходна a fortioriкада је имовина одузета у сврхе "фундаменталних промена уставног система једне земље као што је прелаз са монархије на републику" (видети Бивши краљ Грчке и други (основаност), цитиран у горњем тексту, став 87). Суд је поново потврдио да би начело из предмета Broniowski (цитиран у горњем тексту, став 182), у контексту политике враћања имовине и накнаде, које наводи да би план за регулисање имовине, будући да је "далекосежан али споран ... са значајним економским утицајем на земљу као целину", могло обухватити одлуке којима се ограничава накнада за одузимање или враћање имовине на ниво испод њене тржишне вредности. Суд је такође подсетио на ова начела у односу на усвајање закона у ’посебном контексту немачког уједињења’ (видети Maltzan и други против Немачке (одлука) [ВВ], број 71916/01, 71917/01 и 10260/02, ст. 77. и 111-112, ЕЦХР 2005-V, и Jahn и други, цитиране у горњем тексту)."

Тачно је да су се ови предмети односили на експропријацију некретнина. Али, не постоји убедљив разлог да се губитак ризика инвестирања третира знатно боље од губитка некретнина и да се очекује не само да се изгубљени износ у потпуности накнади, већ чак и накнада изгубљене камате.

Вреди напоменути да је Суд прихватио значајна снижења износа за исплату у предметима у вези са накнадом изгубљених "старих" девизних улога и дозволио туженим државама широк простор за слободну процену (видети Трајковски против Бивше Југословенске Републике Македоније (одлука), број 53320/99, 7. март 2002. године; Suljagić, цитирана у горњем тексту, ст. 27-30. и 52-54; и Молнар Габор против Србије, бр. 22762/05, ст. 21, 23-25. и 50, 8. децембар 2009. године).

Конкретније у вези са каматним стопама утврђеним у првобитним плановима израђеним осамдесетих година двадесетог века, може се тврдити да више није постојало легитимно очекивање у време када је Конвенција ступила на снагу у Словенији 1994. године и у Србији 2004. године. Са друге стране, приликом утврђивања одговарајуће накнаде, неопходно је узети у обзир прилагођавање инфлацији штедње првобитно депоноване у немачким маркама (видети Vistiņš и Perepjolkins против Летоније (правично задовољење) [ВВ], бр. 71243/01, ст. 38-44, ЕЦХР 2014).

3. Супсидијарност и простор за слободну процену

Приликом успостављања поступака пилот пресуде Суд је, до сада, увек остављао широк простор за слободну процену државама чланицама у налажењу одговарајућих решења за системске проблеме. У прва два случаја (Broniowski и Hutten-Czapska, оба цитирана у горњем тексту), Велико веће је потврдило пријатељско поравнање које су стране постигле и у односу на опште мере и у односу на појединачне мере, па је тако прихватило моделе који омогућавају мању накнаду од пуног износа у односу на друга погођена лица. У недавној пресуди у предмету Курић и други против Словеније ((правично задовољење) [ВВ], бр. 26828/06, ЕЦХР 2014), где стране нису постигле пријатељско поравнање, Суд је посветио дужну пажњу чињеници да је словеначка влада успоставила ad hoc домаћи план накнаде након истека рокова назначених у основној пресуди како би обезбедила одговарајуће обештећење "избрисаним" на државном нивоу (ibid., ст. 138-140). Велико веће је с тим у вези приметило да су, у складу са начелом супсидијарности и простором за слободну процену који уз њега иде, износи накнаде досуђени на државном нивоу другим погођеним лицима у контексту општих мера према члану 46. Конвенције били препуштени дискрецији тужене државе, под условом да су били компатибилни са пресудом Суда којом се те мере одређују (исто, став 141, и видети, уз одговарајуће измене, Verein gegen Tierfaбriken Schweiz (VgT) против Швајцарске (број 2) [ВВ], број 32772/02, став 88, ЕЦХР 2009).

4. Неопходност сарадње у проналажењу одговарајућих решења

Као што је објашњено у горњем тексту, контекст сукцесије држава не сме се занемаривати при утврђивању ко је одговоран за повреде људских права у овом предмету. Ово такође важи за успостављање механизма накнаде. Од највеће је важности да све државе следбенице сарађују при утврђивању плана и провери постојања релевантних потраживања. Суд се већ у овом контексту суочио са злоупотребама које су за жаљење. Тако, на пример, два подносиоца представке у предмету Kovačić и други (цитиран у горњем тексту, став 260) нису обавестила Суд да су им, након одлуке Општинског суда у Осијеку од 7. јула 2005. године, девизни улози у потпуности исплаћени.

У предмету Суљагић (цитиран у горњем тексту, став 19) Суд је навео:

"Закони кои су одређивали коришћење "старе" девизне штедње у поступку приватизације били су ограничени, и чак су довели до злоупотреба: појавило се једно незванично тржиште на ком је та штедња понекад продавана за највише 3% њене номиналне вредности."

По мом мишљењу, важан аспект који се тиче сарадње између тужених држава при провери потраживања није довољно разматран у пресуди Великог већа.

Г. Алтернативно решење предмета

Да сумирам, по мом мишљењу, Словенија, Босна и Херцеговина и Хрватска су одговорне за повреду права госпође Алишић и господина Саџака према члану 1. Протокола број 1 и члану 13, а Србија, Босна и Херцеговина и Хрватска одговорне су за повреду права господина Шахдановића према члану 1. Протокола број 1 и члану 13. При томе, Хрватска је једино одговорна за дуго трајање повреде и треба да плати део досуђеног износа на име нематеријалне штете, а главну одговорност сносе Словенија, односно Србија, које треба да исплате већи део досуђеног износа на име материјалне штете, док је Босна и Херцеговина једино одговорна за мали део штете у оба дела.

На основу заједничке одговорности за систем створен у СФРЈ, све тужене државе треба да сарађују у проналажењу одговарајућег механизма накнаде.

На том основу, требало би да буде могуће да се онима који су незаконито лишени своје имовине она надокнади на одговарајући начин и да се осигура извршење пресуде у кратком року.

 

 

 

 GRAND CHAMBER

 CASE OF ALIŠIĆ AND OTHERS v. BOSNIA AND HERZEGOVINA, CROATIA, SERBIA, SLOVENIA AND THE FORMER YUGOSLAV REPUBLIC OF MACEDONIA

(Application no. 60642/08)

 JUDGMENT

STRASBOURG

16 July 2014

 

In the case of Ališić and Others v. Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia,
The European Court of Human Rights, sitting as a Grand Chamber composed of:
Dean Spielmann, President,
Josep Casadevall,
Guido Raimondi,
Ineta Ziemele,
Mark Villiger,
Isabelle Berro,
Davíd Thór Björgvinsson,
Danutė Jočienė,
Dragoljub Popović,
Päivi Hirvelä,
Mirjana Lazarova Trajkovska,
Ganna Yudkivska,
Angelika Nußberger,
Linos-Alexandre Sicilianos,
André Potocki,
Faris Vehabović,
Ksenija Turković, judges,
and Michael O’Boyle, Deputy Registrar,
Having deliberated in private on 10 July 2013 and 28 May 2014,
Delivers the following judgment, which was adopted on the last-mentioned date:
PROCEDURE
1.  The case originated in an application (no. 60642/08) against Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia (“the Governments”) lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by three citizens of Bosnia and Herzegovina, Ms Emina Ališić, Mr Aziz Sadžak and Mr Sakib Šahdanović (“the applicants”), on 30 July 2005. The first applicant is also a German citizen.
2.  The applicants alleged that they had not been able to withdraw their “old” foreign-currency savings from their accounts at the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana and the Tuzla branch of Investbanka since the dissolution of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia. They relied on Articles 13 and 14 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.
3.  The application was allocated to the Fourth Section of the Court (Rule 52 § 1 of the Rules of Court). On 17 October 2011 a Chamber of that Section, composed of Nicolas Bratza, Lech Garlicki, Nina Vajić, Boštjan M. Zupančič, Ljiljana Mijović, Dragoljub Popović and Mirjana Lazarova Trajkovska, judges, and Lawrence Early, Section Registrar, joined to the merits the issue of the exhaustion of domestic remedies and declared the application admissible.
4.  In its judgment of 6 November 2012, the Chamber dismissed by six votes to one the Governments’ objections as to the exhaustion of domestic remedies and held:
–  unanimously, that there had been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 by Serbia with regard to Mr Šahdanović;
–  by six votes to one, that there had been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 by Slovenia with regard to Ms Ališić and Mr Sadžak;
–  unanimously, that there had been no violation of Article 1 of Protocol No. 1 by the other respondent States;
–  unanimously, that there had been a violation of Article 13 of the Convention by Serbia with regard to Mr Šahdanović;
–  by six votes to one, that there had been a violation of Article 13 of the Convention by Slovenia with regard to Ms Ališić and Mr Sadžak;
–  unanimously, that there had been no violation of Article 13 of the Convention by the other respondent States; and
–  unanimously, that there was no need to examine the complaint under Article 14 of the Convention taken in conjunction with Article 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 with regard to Serbia and Slovenia and that there had been no violation of Article 14 of the Convention taken in conjunction with Article 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 with regard to the other respondent States.
The dissenting opinion of Judge Zupančič was appended to the judgment.
5.  On 18 March 2013, pursuant to requests by the Serbian and Slovenian Governments, a panel of the Grand Chamber decided to refer the case to the Grand Chamber in accordance with Article 43 of the Convention.
6.  The composition of the Grand Chamber was determined according to the provisions of Article 26 §§ 4 and 5 of the Convention and Rule 24. Boštjan M. Zupančič, the judge elected in respect of Slovenia, decided to withdraw from the Grand Chamber (Rule 28). The Slovenian Government accordingly appointed Angelika Nußberger, the judge elected in respect of Germany, to sit in his place (Article 26 § 4 of the Convention and Rule 29). Davíd Thór Björgvinsson and Danutė Jočienė, whose term of office expired on 31 October 2013, continued to sit in the case (Article 23 § 3 of the Convention and Rule 24 § 4).
7.  The parties filed further observations (Rule 59 § 1).
8.  A hearing took place in public in the Human Rights Building, Strasbourg, on 10 July 2013 (Rule 59 § 3).

There appeared before the Court:
(a)  for the applicants
Mr B. Mujčin,
Mr E. Eser, Counsel,
Mr A. Mustafić, Assistant;
(b)  for the Government of Bosnia and Herzegovina
Ms M. Mijić, Agent,
Ms B. Skalonjić, Assistant Agent,
Ms E. Veledar Arifagić,
Mr Z. Kelić,
Mr T. Ćurak,
Mr S. Bakić,
Mr E. Kubat,
Ms V. Tufek,
Ms N. Trossat,
Mr M. Mahmutović, Advisers;
(c)  for the Croatian Government
Ms Š. Stažnik, Agent,
Ms N. Katić,
Ms A. Metelko-Zgombić,
Ms M. Bašić,
Ms J. Vlašić,
Ms B. Grabovac,
Ms V. Zvonar, Advisers;
(d)  for the Serbian Government
Mr S. Carić, Agent,
Ms V. Rodić,
Ms D. Dobrković,
Mr N. Petković,
Mr B. Milisavljević,
Mr B. Kurbalija,
Ms S. Đurđević, Advisers;
(e)  for the Slovenian Government
Ms N. Pintar-Gosenca, Agent,
Ms C. Annacker, Counsel,
Ms A. Nee,
Ms M. Prevc,
Mr R. Gabrovec,
Ms A. Polak-Petrič,
Mr A. Kulick, Advisers;
(f)  for the Macedonian Government
Mr K. Bogdanov, Agent,
Ms V. Stanojevska, Adviser.

The Court heard addresses by Mr Mujčin, Ms Mijić, Ms Stažnik, Mr Carić, Ms Annacker and Mr Bogdanov.
THE FACTS
I.  THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
A.  Introduction
9.  The applicants were born in 1976, 1949 and 1952 respectively and live in Germany.
10.  Prior to the dissolution of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia (SFRY), two of the present applicants, Ms Ališić and Mr Sadžak, had deposited foreign currency in Ljubljanska Banka Sarajevo. In 1990, within the context of the economic reforms carried out in 1989-90 (see paragraph 21 below), Ljubljanska Banka Sarajevo became a branch of Ljubljanska Banka Ljubljana, a Slovenian bank. Also prior to the dissolution of the SFRY, the third applicant, Mr Šahdanović, had deposited foreign currency in the Tuzla branch, located in Bosnia and Herzegovina, of Investbanka, a Serbian bank. According to the material in the Court’s possession, on 31 December 1991 the balance in Ms Ališić’s and Mr Sadžak’s accounts at the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana was 4,715 Deutschmarks (DEM) and DEM 129,874 respectively; on 3 January 2002 the balance in Mr Šahdanović’s accounts at the Tuzla branch of Investbanka was DEM 63,880, 4 Austrian schillings and 73 United States dollars (USD).
11.  The applicants’ complaints under the Convention concern their inability to withdraw their foreign-currency savings from the bank accounts described above. In their submission, this constituted a breach of Article 1 of Protocol No. 1 taken alone and in conjunction with Article 14 of the Convention by all of the respondent States. They also alleged a violation of Article 13 of the Convention.
B.  Factual background
1.  Commercial banking in the SFRY before the reforms carried out in 1989-90
(a)  Basic banks, associated banks and national banks
12.  Before the economic reforms that were carried out in the SFRY in 1989-90, its commercial banking system consisted of basic and associated banks. Basic banks had separate legal personality, but were integrated into the organisational structure of one of the nine associated banks. As a rule, basic banks were founded and controlled by socially owned companies based in the same territorial unit (that is, in one of the Republics – Bosnia and Herzegovina, Croatia, Macedonia, Montenegro, Serbia and Slovenia – or Autonomous Provinces – Kosovo and Vojvodina – of the SFRY). Socially owned companies were the flagship of the Yugoslav model of self-management: neither private nor State-owned, they were a collective property controlled by their employees, based on a communist vision of industrial relations (the phenomenon and the current status of such companies in Serbia, where they continue to exist, has been described in R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 and 3046/06, §§ 71-76 and 97, 15 January 2008). Two or more basic banks could form an associated bank. Ljubljanska Banka Ljubljana, one of the associated banks of the SFRY, was composed of Ljubljanska Banka Sarajevo, at which two of the present applicants had opened accounts, Ljubljanska Banka Zagreb, Ljubljanska Banka Skopje and a number of other basic banks. Similarly, Investbanka, at which one of the present applicants had opened accounts, had, together with some other basic banks, formed an associated bank called Beogradska udružena Banka.
13.  In the SFRY there were also nine national banks, the National Bank of Yugoslavia (“the NBY”) and a national bank in each of the six Republics and two Autonomous Provinces.
(b)  Foreign-currency deposits
14.  Being hard-pressed for hard currency, the SFRY made it attractive for its expatriates and other citizens to deposit foreign currency with its banks. Such deposits earned high interest, the annual rate often exceeding 10%, and were guaranteed by the State (section 14(3) of the Foreign-Currency Transactions Act 1985 and section 76(1) of the Banks and Other Financial Institutions Act 1989).
15.  The State guarantee was to be activated in case of a bank’s bankruptcy or “manifest insolvency” at the request of the bank (section 18 of the Banks and Other Financial Institutions Insolvency Act 1989 and the relevant secondary legislation). None of the banks under consideration in the present case made such a request.
16.  Savers could not request the activation of the guarantee of their own volition, but were entitled, in accordance with the Civil Obligations Act 1978, to collect their deposits at any time, together with accrued interest. Section 1035 of that Act provided as follows:
“(1)  A contract for a monetary deposit shall be formed when the bank agrees to accept and the depositor agrees to deposit a certain sum of money in the bank.
(2)  Under such a contract, the bank shall have the right to use the deposited money and the obligation to return it in accordance with the terms set out in the agreement.”
Section 1043(1) of the Act read as follows:
“If a savings account is opened, the bank or financial institution shall issue the saver with a savings book.”
Section 1044 of the Act provided:
“(1)  All deposits and withdrawals shall be recorded in a savings book.
(2)  Signed and stamped entries in savings books shall constitute proof of deposits and withdrawals.
(3)  Any agreement to the contrary shall be null and void.”
Furthermore, section 1045 of the Act read as follows:
“Interest shall be paid on savings deposits.”
(c)  Redepositing scheme
17.  Beginning in the mid-1970s, the banks incurred foreign‑exchange losses because of depreciation of the dinar exchange rate. In response, the SFRY introduced a system for “redepositing” foreign currency, allowing banks to transfer citizens’ foreign-currency deposits to the NBY, which assumed the currency risk (section 51 of the Foreign-Currency Transactions Act 1977). Although the system was legally optional, in practice the banks did not have another option as they were not allowed to maintain foreign-currency accounts with foreign banks, which were necessary to make payments abroad, nor were they allowed to grant foreign-currency loans. Virtually all foreign currency was therefore redeposited with the NBY according to one of the following two methods: either the “accounting” or “pro forma” method, or the method of actual transfer of foreign currency to foreign accounts of the NBY. The accounting method was used far more often, as it enabled commercial banks to shift currency risks to the NBY without having to pay fees to foreign banks (see Kovačić and Others v. Slovenia [GC], nos. 44574/98, 45133/98 and 48316/99, § 36, 3 October 2008; see also decision AP 164/04 of the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina of 1 April 2006, § 53). According to an internal report of the NBY of September 1988, by 30 June 1988 an equivalent of approximately USD 9 billion had been redeposited with the NBY, of which only around USD 1.4 billion (that is, slightly above 15%) had been physically transferred to the NBY’s many foreign accounts. It would appear that the funds in the NBY’s foreign accounts have recently been divided among the successor States (see paragraph 65 below).
18.  With regard to Ljubljanska Banka Sarajevo, where the first two applicants held their accounts, the redepositing scheme operated as follows. Pursuant to a series of agreements (between Ljubljanska Banka Sarajevo and Ljubljanska Banka Ljubljana, the National Bank of Bosnia and Herzegovina and the National Bank of Slovenia), Ljubljanska Banka Sarajevo was to transfer every month to the National Bank of Slovenia, for the account of Ljubljanska Banka Ljubljana, any difference between the foreign currency deposited and the foreign currency withdrawn. Some of those funds were transferred back to Ljubljanska Banka Sarajevo at the request of that bank in order to meet its liquidity needs (during periods when more foreign currency was withdrawn than deposited). Indeed, in the period from 1984 to 1991, DEM 244,665,082 was transferred to Ljubljana and DEM 41,469,528 (that is, less than 17%) back to Sarajevo. The funds which had not been transferred back to Sarajevo were redeposited with the NBY according to one of the two methods described in paragraph 17 above: the “accounting” or “pro forma” method (in which case there is no proof that the funds actually left Ljubljana), or the method of actual transfer of foreign currency to foreign accounts of the NBY. Regardless of the redepositing method used, all those funds were recorded as a claim of Ljubljanska Banka Sarajevo against the NBY.
19.  Under the agreements mentioned in paragraph 18 above, Ljubljanska Banka Sarajevo was granted dinar loans (initially interest-free) by the NBY, via the National Bank of Bosnia and Herzegovina, in return for the value of the redeposited foreign currency. The dinars received by Ljubljanska Banka Sarajevo were used by that basic bank to offer loans, at interest rates below the rate of inflation, to companies based, as a rule, in the same territorial unit.
20.  In late 1988 the redepositing system was stopped (by an amendment to section 103 of the Foreign-Currency Transactions Act 1985). Banks were given permission to open accounts with foreign banks. Ljubljanska Banka Sarajevo, like other banks, seized that opportunity and deposited around USD 13.5 million with foreign banks in the period from October 1988 to December 1989. There is no information in the file as to what has happened to those funds.
2.  The reform of commercial banking in the SFRY (1989-90)
21.  Within the framework of the reforms carried out in 1989-90, the SFRY abolished the system of basic and associated banks described above. This shift in the banking regulations allowed some basic banks to opt for an independent status, while other basic banks became branches (without legal personality) of the former associated banks to which they had formerly belonged. On 1 January 1990 Ljubljanska Banka Sarajevo, mentioned above, thus became a branch (without legal personality) of Ljubljanska Banka Ljubljana; the latter assumed the former’s rights, assets and liabilities. Investbanka, mentioned above, became an independent bank with its seat in Serbia and a number of branches in Bosnia and Herzegovina.
22.  Moreover, the convertibility of the dinar was declared, which led to a massive withdrawal of foreign currency. The SFRY therefore resorted to emergency measures restricting to a large extent withdrawals of foreign-currency deposits. For example, as of December 1990, when the amendment to section 71 of the Foreign-Currency Transactions Act 1985 came into force, savers could withdraw their savings only to pay for imported goods or services for their own or their close relatives’ needs, to purchase foreign-currency bonds, to make testamentary gifts for scientific or humanitarian purposes, or to pay for life insurance with a local insurance company. In addition, section 3 of the SFRY government’s decision of April 1991, which was in force until February 1992, and section 17(c) of the NBY’s decision of January 1991, which the Constitutional Court of the SFRY declared unconstitutional in April 1992, limited the amount that savers could withdraw or use for the above purposes to DEM 500 per transaction, but not more than DEM 1,000 per month (see paragraph 53 below).
3.  The dissolution of the SFRY in 1991-92
23.  The dissolution of the SFRY occurred in 1991-92. In the successor States of the SFRY, foreign-currency savings deposited prior to the dissolution were placed under a special regime and are commonly referred to as “old” or “frozen” foreign-currency savings. An overview of the relevant domestic law and practice concerning such savings in each of the five successor States is provided below. The successor States, which are also the respondent parties to the present case, are presented below in alphabetical order.
C.  Circumstances pertaining in the respondent States
1.  Bosnia and Herzegovina
(a)  Measures concerning “old” foreign-currency savings
24.  In 1992 Bosnia and Herzegovina took over the statutory guarantee for “old” foreign-currency savings from the SFRY (see section 6 of the SFRY Legislation Application Act 1992). Although the relevant statutory provisions were not clear in that regard, the National Bank of Bosnia and Herzegovina held the view that the guarantee covered such savings in domestic banks only (see report 63/94 of the National Bank of Bosnia and Herzegovina of 8 August 1994).
25.  Although all “old” foreign-currency savings remained frozen during the war, withdrawals were exceptionally allowed on humanitarian grounds and in some other special cases (see the relevant secondary legislation).
26.  After the 1992-95 war, each of the Entities (the Federation of Bosnia and Herzegovina (“the FBH”) and the Republika Srpska) enacted its own legislation on “old” foreign-currency savings. Only the FBH legislation is relevant in the present case, given that the branches in issue are situated in that Entity. In 1997 the FBH assumed liability for “old” foreign-currency savings in banks and branches situated in its territory (see section 3(1) of the Claims Settlement Act 1997 and the Non-Residents’ Claims Settlement Decree 1999). Although such savings remained frozen, that Act provided that they could be used to purchase State-owned flats and companies (see section 18 of the Claims Settlement Act 1997, as amended in 2004).
27.  In 2004 the FBH enacted new legislation. It undertook to repay “old” foreign-currency savings in domestic banks in that Entity, regardless of the citizenship of the depositor concerned. Its liability for such savings in the branches of Ljubljanska Banka Ljubljana, Investbanka or other foreign banks, in which the applicants had their accounts, was expressly excluded pursuant to section 9(2) of the Settlement of Domestic Debt Act 2004.
28.  In 2006, liability for “old” foreign-currency savings in domestic banks passed from the Entities to the State. Liability for such savings at the local branches of Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka was again expressly excluded, but the State was to help the clients of those branches to obtain payment of their savings from Slovenia and Serbia respectively (see section 2 of the Old Foreign-Currency Savings Act 2006). In addition, all proceedings concerning “old” foreign-currency savings ceased by virtue of the same Act (see section 28 of that Act; that provision was declared constitutional by decision U 13/06 of the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina of 28 March 2008, § 35).
(b)  Status of the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana and Ljubljanska Banka Sarajevo (set up in 1993)
29.  As stated in paragraph 21 above, in January 1990 Ljubljanska Banka Sarajevo became a branch, without legal personality, of Ljubljanska Banka Ljubljana; the latter assumed the former’s rights, assets and liabilities. Pursuant to the companies register, the branch acted on behalf of and for the account of the parent bank. At the end of 1991, the foreign-currency savings at that branch amounted to around DEM 250 million, but less than DEM 350,000 had been placed in its vault (the flow of foreign currency between Sarajevo and Ljubljana is described in paragraph 18 above).
30.  A new bank, with the same name as the predecessor of the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana – Ljubljanska Banka Sarajevo – was incorporated under the law of Bosnia and Herzegovina in 1993. It assumed unilateral liability for “old” foreign-currency savings at the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana, a Slovenian bank.
31.  In 1994 the National Bank of Bosnia and Herzegovina carried out an inspection of the new Ljubljanska Banka Sarajevo and noted many shortcomings. First of all, the management of the new Ljubljanska Banka Sarajevo had not been properly appointed and it was not clear who its shareholders were. The National Bank, for that reason, appointed a director of that bank. Secondly, as a domestic bank, Ljubljanska Banka Sarajevo could not have assumed a foreign bank’s liability for “old” foreign-currency savings, as this would impose new financial obligations on the State of Bosnia and Herzegovina (as the State was the statutory guarantor for “old” foreign-currency savings in all domestic banks). The National Bank ordered that a closing balance sheet for the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana as at 31 March 1992 be drawn up urgently and that its relations with the parent bank be defined.
32.  However, according to the companies register, the newly founded Ljubljanska Banka Sarajevo remained liable for “old” foreign-currency savings at Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch until late 2004 (see paragraph 35 below). Consequently, it continued to administer “old” foreign-currency savings at Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch; around 3% of those savings were used in the privatisation process in the FBH (see paragraph 26 above). In one case, a civil court ordered Ljubljanska Banka Sarajevo to repay a client of Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch (see Višnjevac v. Bosnia and Herzegovina (dec.), no. 2333/04, 24 October 2006).
33.  The Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina described the pre-2004 situation as “chaotic” (decision AP 164/04 of 1 April 2006, § 55). The Human Rights Chamber for Bosnia and Herzegovina, a domestic human rights body, held that the legal uncertainty surrounding the issue of “old” foreign-currency savings in, inter alia, domestic branches of Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka during that period amounted to a violation of Article 1 of Protocol No. 1 (see decision CH/98/377 and others of 7 November 2003, § 270).
34.  In 2003 the FBH Banking Agency placed the domestic Ljubljanska Banka Sarajevo under its provisional administration on the ground that it had undefined relations with Ljubljanska Banka Ljubljana, a foreign bank located in Slovenia.
35.  By virtue of an amendment to the Companies Register Act 2000, in 2003 the FBH Parliament extended the statutory time-limit for the deletion of wartime entries in the companies register until 2004. Shortly thereafter, in November 2004, the Sarajevo Municipal Court decided that the domestic Ljubljanska Banka Sarajevo was not the successor of the Sarajevo branch of the Slovenian Ljubljanska Banka Ljubljana; that it was not liable for “old” foreign-currency savings in that branch; and that, as a result, the 1993 entry in the companies register stating otherwise ought to be deleted.
36.  In 2006 the domestic Ljubljanska Banka Sarajevo sold its assets to a Croatian company which, in return, undertook to pay the debts of that bank. At the same time, the premises of the Sarajevo branch of the Slovenian Ljubljanska Banka Ljubljana, under the administration of the FBH government pending the final determination of the status of that branch, were let out to the same Croatian company on behalf and for the account of Ljubljanska Banka Ljubljana.
37.  In 2010 the competent court opened bankruptcy proceedings against Ljubljanska Banka Sarajevo in Bosnia and Herzegovina. The proceedings are still pending.
(c)  Status of the Tuzla branch of Investbanka
38.  The Tuzla branch of Investbanka has always had the status of a branch without legal personality. The balance of the “old” foreign-currency savings at that branch was approximately USD 67 million (approximately DEM 100 million) as at 31 December 1991. The branch closed in June 1992 and has never resumed its activities. It is not clear what happened to its funds.
39.  In 2002 the competent court in Serbia made a bankruptcy order against Investbanka. The Serbian authorities then sold the premises of the FBH branches of Investbanka (those in the Republika Srpska had been sold in 1999). For example, for the sale of the premises in Džafer Mahala Street in Tuzla the Serbian authorities obtained 2,140,650 euros. The bankruptcy proceedings against Investbanka are apparently still pending.
40.  In 2010 the FBH government decided to place the premises and archives of the FBH branches of Investbanka under its administration. However, it would appear that Investbanka no longer had any premises or archives in the FBH.
41.  In 2011, at the request of the FBH authorities, the Serbian authorities opened a criminal investigation into the manner in which the archives of the Tuzla branch had been transferred to the Serbian territory in 2008.
2.  Croatia
(a)  Measures concerning “old” foreign-currency savings
42.  The Croatian Government stated that they had repaid “old” foreign-currency savings in domestic banks and their foreign branches, regardless of the citizenship of the depositor concerned. Indeed, it is clear that they repaid such savings of Bosnian-Herzegovinian citizens deposited in Bosnian-Herzegovinian branches of Croatian banks. However, the Slovenian Government provided the Court with decisions of the Supreme Court of Croatia (Rev 3015/1993-2 of 1994, Rev 3172/1995-2 of 1996 and Rev 1747/1995-2 of 1996) holding that the term used in the relevant legislation (građanin) meant a Croatian citizen (compare Kovačić and Others, cited above, § 77).
(b)  Status of the Zagreb branch of Ljubljanska Banka Ljubljana
43.  Croatia allowed its citizens to transfer their “old” foreign-currency savings from the Zagreb branch of Ljubljanska Banka Ljubljana to Croatian banks (see section 14 of the Old Foreign-Currency Savings Act 1993 and the relevant secondary legislation). Apparently, about two-thirds of all clients of that branch availed themselves of that possibility. In March 2013 Croatia and Slovenia signed a memorandum of understanding, urging further succession negotiations regarding those transferred savings. As to the clients who did not transfer their savings from the Zagreb branch of Ljubljanska Banka Ljubljana to Croatian banks, which savings amounted to approximately DEM 300 million, some of them pursued civil proceedings in the Croatian courts: sixty-three of them obtained their “old” foreign-currency savings from a forced sale of assets of that branch located in Croatia (decisions of the Osijek Municipal Court of 8 April 2005 and 15 June 2010; see also Kovačić and Others, cited above, §§ 122-33); while others have pursued or are currently pursuing civil proceedings in the Slovenian courts (see paragraph 51 below). According to official papers provided by the Croatian Government, Ljubljanska Banka Ljubljana and its Zagreb branch no longer have any assets in Croatia.
3.  Serbia
(a)  Measures concerning “old” foreign-currency savings
44.  After the dissolution of the SFRY, “old” foreign‑currency savings in Serbian banks remained frozen. However, withdrawals were exceptionally allowed on humanitarian grounds regardless of the citizenship of the saver concerned and the location of the branch in issue (see the relevant secondary legislation). Furthermore, the Serbian courts ruled on at least one occasion that the banks based in Serbia were liable for “old” foreign-currency savings at their branches located in Bosnia and Herzegovina (see Šekerović v. Serbia (dec.), no. 32472/03, 4 January 2007).
45.  In 1998, and then again in 2002, Serbia agreed to repay, partly in cash and partly in government bonds, “old” foreign-currency savings in domestic branches of domestic banks of its citizens and of citizens of all States other than the successor States of the SFRY together with “old” foreign-currency savings in foreign branches of domestic banks (such as the Tuzla branch of Investbanka) of citizens of all States other than the successor States of the SFRY. Those government bonds were to be amortised by 2016 in twelve annual instalments and earned interest at an annual rate of 2% (section 4 of the Old Foreign-Currency Savings Act 2002). As regards the amount to be repaid, Serbia undertook to reimburse original deposits with interest accrued by 31 December 1997 at the original rate and interest accrued after that date at an annual rate of 2% (section 2 of the same Act).
46.  However, other “old” foreign-currency savings (that is, the savings of citizens of the SFRY successor States other than Serbia deposited in all branches of Serbian banks, both domestic and foreign, as well as the savings of Serbian citizens in Serbian banks’ branches located outside Serbia) were to remain frozen pending succession negotiations, as was the case for example of the third applicant’s deposits. Furthermore, all proceedings concerning “old” foreign-currency savings ceased by virtue of sections 21 and 22 of the Old Foreign-Currency Savings Act 1998 and sections 21 and 36 of the Old Foreign-Currency Savings Act 2002.
(b)  Status of Investbanka and its branches
47.  According to the companies register, Investbanka is State-owned. It is controlled by the Deposit Insurance Agency of Serbia. As a State-owned entity, it had to write off its large claims against State- and socially-owned companies in order to enable their privatisation pursuant to the Privatisation Act 2001. In January 2002 the competent court made a bankruptcy order against Investbanka. The bankruptcy proceedings are pending. Hundreds of savers at Bosnian-Herzegovinian branches of Investbanka unsuccessfully applied to be paid back within the context of the bankruptcy proceedings. Twenty of them then pursued civil proceedings against Investbanka, but to no avail.
4.  Slovenia
(a)  Measures concerning “old” foreign-currency savings
48.  In 1991 Slovenia assumed the statutory guarantee from the SFRY for “old” foreign-currency savings in domestic branches of all banks (including Investbanka and other foreign banks), regardless of the citizenship of the depositor concerned (see section 19(3) of the 1991 Constitutional Act on the Implementation of the Fundamental Constitutional Charter on the Sovereignty and Independence of the Republic of Slovenia – “the 1991 Constitutional Act”), and converted the banks’ liabilities towards depositors into public debt (see the Old Foreign-Currency Savings Act 1993). Slovenia thus undertook to repay original deposits and interest accrued by 31 December 1990 at the original rate, as well as interest accrued from 1 January 1991 until 31 December 1992 at an annual rate of 6% (section 2 of the Old Foreign-Currency Savings Act 1993). As regards the period thereafter, the interest rate depended on whether a depositor had opted for government bonds or cash. The depositors were entitled to obtain either government bonds, which were to be amortised by 2003 in twenty biannual instalments and earned interest at an annual rate of 5%, or cash from the banks in which they had money, together with interest at the market rate plus 0.25% in ten biannual instalments. In the latter case, the banks were to be issued with government bonds. Some depositors opted for government bonds as they could use them to purchase State-owned flats and companies and to pay taxes and pension contributions.
(b)  Status of Ljubljanska Banka Ljubljana and its branches
49.  Shortly after its declaration of independence, Slovenia nationalised and then, in 1994, restructured Ljubljanska Banka Ljubljana by virtue of an amendment to the 1991 Constitutional Act. Most of its assets and a part of its liabilities were transferred to a new bank – Nova Ljubljanska Banka (see section 22(b) of that Act, cited in paragraph 54 below). The old bank retained liability for “old” foreign-currency savings in its branches in the other successor States and the related claims against the NBY (ibid.). On the basis of that Act, domestic courts rendered a number of decisions ordering the old Ljubljanska Banka Ljubljana to pay “old” foreign-currency savings to clients at its Sarajevo branch; at the same time, domestic courts considered that the Slovenian State itself had no liabilities in this regard (see the Supreme Court judgments II Ips 415/95 of 27 February 1997; II Ips 613/96 of 1 April 1998; and II Ips 490/97 of 21 January 1999). The old Ljubljanska Banka Ljubljana was initially administered by the Bank Rehabilitation Agency. It is now controlled by a Slovenian government agency – the Succession Fund.
50.  In 1997 all proceedings concerning “old” foreign-currency savings in the old Ljubljanska Banka Ljubljana’s branches in the other successor States (with the exception of third-instance proceedings before the Supreme Court) were stayed pending the succession negotiations (see the Succession Fund of the Republic of Slovenia Act 1993, as amended in 1997, and the Succession Fund and the Senior Representative for Succession of the Republic of Slovenia Act 2006). In December 2009 the Constitutional Court of Slovenia, upon a petition of two Croatian savers, declared that measure unconstitutional.
51.  The Ljubljana District Court has since given many judgments ordering the old Ljubljanska Banka Ljubljana to pay “old” foreign-currency savings in its Sarajevo branch together with interest (see, for example, judgment P 119/1995-I of 16 November 2010, which became final and binding on 4 January 2012 when it was upheld by the Ljubljana Higher Court; judgment P 9/2007-II of 7 December 2010; and judgment P 1013/2012-II of 10 January 2013). The court explained that, according to the SFRY law, branches had acted on behalf and for the account of parent banks. Moreover, according to the Slovenian law, the old Ljubljanska Banka Ljubljana retained liability for “old” foreign-currency savings in its Sarajevo branch. The court considered it irrelevant that a homonymous bank, Ljubljanska Banka Sarajevo, had assumed liability of the old Ljubljanska Banka Ljubljana for savings at the Sarajevo branch in 1993 (see paragraph 30 above) as that had been done without the approval of the parent bank or the depositors. In any event, the competent court in Bosnia and Herzegovina had deleted the 1993 entry in the companies register to that effect in 2004 (see paragraph 35 above). The Ljubljana District Court also considered it irrelevant that some foreign currency had been transferred to the NBY’s foreign accounts in accordance with the redepositing scheme set out above.
5.  The former Yugoslav Republic of Macedonia
52.  The former Yugoslav Republic of Macedonia paid back “old” foreign-currency savings in domestic banks and local branches of foreign banks, such as the Skopje branch of Ljubljanska Banka Ljubljana, regardless of the citizenship of the depositor concerned.
II.  RELEVANT DOMESTIC LAW
53.  As noted in paragraph 22 above, certain restrictions on withdrawals of foreign-currency savings already existed before the dissolution of the SFRY. For example, section 17(c) of the NBY’s decision of January 1991, which the Constitutional Court of the SFRY declared unconstitutional in April 1992, read as follows.
“Authorised banks shall execute orders to pay domestic nationals foreign currency deposited in their foreign-currency accounts ... on receipt from such persons of prior notice of their intention to use the foreign currency as follows:
(i)  amounts not exceeding DEM 500: fifteen days for the first withdrawal and thirty days for subsequent withdrawals;
(ii)  amounts not exceeding DEM 1,000: thirty days for the first withdrawal and forty-five days for subsequent withdrawals;
(iii)  amounts not exceeding DEM 3,000: ninety days; and
(iv)  amounts not exceeding DEM 8,000: 180 days.”
That provision, however, did not apply to Yugoslav expatriates who worked and lived abroad, such as the applicants in the present case (see sections 8(6) and 17 of that decision). The present applicants’ inability to withdraw their savings from their respective accounts resulted from the application of the following provisions of domestic law, presented below in chronological order.
54.  The relevant part of the 1991 Constitutional Act of Slovenia, as amended in 1994, reads as follows.
Preamble
“Considering the reluctance of certain States that have emerged on the territory of the former [SFRY] and the banks based in those States;
Considering the current impossibility of reaching a succession agreement in respect of the financial assets and liabilities of the former SFRY and the legal persons on its territory, because of the practical and legal consequences of the war in the territory of the former SFRY, international sanctions imposed on the so-called FRY (Serbia and Montenegro), the breakdown of the financial and economic systems in some successor States, and the use of the financial assets of the former SFRY by the so-called FRY to finance the war of aggression;
...
And with the purpose of finding, through negotiations with foreign creditors, a fair solution to the assumption of an adequate share of the State debts of the former SFRY in cases where the final beneficiary may not be established ...”
Section 22(b)
“Ljubljanska Banka Ljubljana and Kreditna Banka Maribor shall transfer their respective businesses and assets to the new banks created hereunder.
Notwithstanding the provisions of the preceding paragraph, Ljubljanska Banka Ljubljana and Kreditna Banka Maribor shall retain:
...
(iii)  full liability for foreign-currency ordinary and savings accounts not guaranteed by the Republic of Slovenia;
...
(v)  the claims related thereto.
Ljubljanska Banka Ljubljana shall maintain its links with its existing branches and subsidiaries based in the other Republics on the territory of the former SFRY, and shall retain the corresponding share of claims against the National Bank of Yugoslavia in respect of foreign-currency savings accounts.”
55.  The relevant parts of the Succession Fund of the Republic of Slovenia Act 1993, as amended in 1997, provide as follows.
Section 1
“In order to realise claims and discharge liabilities of the Republic of Slovenia and natural and legal persons on the territory of the Republic of Slovenia in the process of division of the rights, assets and liabilities of the [SFRY], the Succession Fund of the Republic of Slovenia is hereby created.”
Section 15(č)(1)
“If court proceedings or enforcement proceedings are pending against persons based or domiciled in Slovenia, the claimant or the creditor is based or domiciled in ... one of the Republics of the former SFRY ... and the claim concerns a legal transaction or enforceable judicial decision, the court shall stay the proceedings of its own motion.”
56.  The relevant parts of the Old Foreign-Currency Savings Act 2002 of Serbia read as follows.
Section 21(1)
“Citizens of [Bosnia and Herzegovina, Croatia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia] who have old foreign-currency savings at banks with the seat in Serbia and Montenegro, as well as citizens of Serbia and Montenegro who have old foreign-currency savings at branch offices of such banks located in the territory of [Bosnia and Herzegovina, Croatia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia] shall realise their old foreign-currency claims in a manner to be agreed upon among the successor States of the SFRY.”
Section 36
“All proceedings, including enforcement proceedings, concerning foreign-currency savings covered by this Act shall cease by virtue of this Act.”
57.  Section 2 of the Old Foreign-Currency Savings Act 2006 of Bosnia and Herzegovina reads as follows.
“(1)  Under this Act, ‘old foreign-currency savings’ are foreign-currency savings in banks located in the territory of Bosnia and Herzegovina as at 31 December 1991, including interest earned until that date, less any payment after that date and any funds transferred to special privatisation accounts.
(2)  Old foreign-currency savings defined in paragraph 1 above shall not include foreign-currency savings in branch offices located in the territory of Bosnia and Herzegovina of the Ljubljanska Banka, Investbanka or other foreign banks.
(3)  In accordance with the 2001 Agreement on Succession Issues, foreign-currency savings defined in paragraph 2 above shall be the liability of the successor States in which the banks in issue had their seats. Bosnia and Herzegovina shall provide assistance, within the scope of its international activities, to the holders of such foreign-currency accounts ...”
58.  Section 23 of the Succession Fund and the Senior Representative for Succession of the Republic of Slovenia Act 2006 provided as follows.
“(1)  Any and all decisions of the courts in Slovenia to stay proceedings concerning foreign-currency savings in a commercial bank or any of its branches in any successor State of the former SFRY rendered pursuant to the Succession Fund of the Republic of Slovenia Act 1993 shall remain in force. Any and all proceedings referred to in the previous sentence that have already resumed shall be further stayed or suspended.
(2)  Proceedings referred to in the previous paragraph shall resume automatically upon the settlement of the issue of the guarantees of the SFRY or its NBY for foreign-currency savings pursuant to Article 7 of Annex C to the Agreement on Succession Issues.”
On 3 December 2009 the Constitutional Court of Slovenia declared that provision unconstitutional.
III.  RELEVANT INTERNATIONAL LAW AND PRACTICE
A.  International law concerning State succession
59.  The matter of State succession is regulated, at least partly, by rules of general international law reflected in the 1978 Vienna Convention on Succession of States in respect of Treaties and, to a certain extent, in the 1983 Vienna Convention on Succession of States in respect of State Property, Archives and Debts (“the 1983 Vienna Convention”). Although the latter treaty is not yet in force and only three of the respondent States are Parties to it as of now (Croatia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia), it is a well-established principle of international law that, even if a State has not ratified a treaty, it may be bound by one of its provisions in so far as that provision reflects customary international law, either codifying it or forming a new customary rule (see Cudak v. Lithuania [GC], no. 15869/02, § 66, ECHR 2010, and the judgment of the International Court of Justice in the North Sea Continental Shelf cases, judgment of 20 February 1969, ICJ Reports 1969, § 71).
60.  The obligation to negotiate in good faith with a view to reaching an agreement is the basic principle for the settlement of the various aspects of succession (see Opinion no. 9 of the Arbitration Commission of the International Conference on the Former Yugoslavia, and Article 6 of the 2001 Resolution on State Succession in Matters of Property and Debts of the Institute of International Law – “the 2001 Resolution”). Failing an agreement, the territoriality principle is of vital importance in so far as succession in respect of State property is concerned (Article 18 of the 1983 Vienna Convention and Article 16 of the 2001 Resolution). As regards State debts, the applicable principle is that of “equitable proportion”. The relevant provision of the 1983 Vienna Convention is Article 41, which reads as follows:
“When a State dissolves and ceases to exist and the parts of the territory of the predecessor State form two or more successor States, and unless the successor States otherwise agree, the State debt of the predecessor State shall pass to the successor States in equitable proportions, taking into account, in particular, the property, rights and interests which pass to the successor States in relation to that State debt.”
Article 23 § 2 of the 2001 Resolution similarly provides that the “equitable proportion” principle is the governing principle in so far as State debts are concerned:
“Failing an agreement on the passing of State debts of the predecessor State, the State debt shall, in each category of succession, pass to the successor State in an equitable proportion taking into account, notably, the property, rights and interests passing to the successor State or successor States in relation with such State debt.”
Nevertheless, Articles 27 to 29 of the 2001 Resolution make a distinction between national, localised and local debts and provide that the territoriality principle applies specifically to local debts.
Article 27 – National debts
“1.  State debts made by the predecessor State to the benefit of the whole State (national debts) are subject to the rules contained in Articles 22 and following of this Resolution.
2.  The debts of public institutions and State-owned enterprises which operate nationally are subject to the same rules regardless of the location of their registered office.”
Article 28 – Localised debts
“1.  State debts contracted by the predecessor State or a public institution or enterprise operating nationally, for particular projects or objects in a specific region (localised national debts), are governed by the rules contained in the previous Article.
2.  However, the apportionment of this debt in accordance with the demands of equity shall take account of the passing of property (objects/installations) connected to the debt and any profit from these projects or objects benefiting the successor State on whose territory they are situated.”
Article 29 – Local debts
“1.  Debts of local public institutions (communes, regions, federal entities, departments, public utilities and other regional and local institutions) pass to the successor State on whose territory this public institution is situated.
...
6.  The predecessor State and the successor State or States may by agreement otherwise settle the passing of local debts. For settlements involving private debts, the private creditors shall participate in the drafting and conclusion of this agreement.”
Lastly, as regards the effect of State succession on private persons, the relevant parts of the 2001 Resolution read as follows.
Article 24
“1.  A succession of States should not affect the rights and obligations of private creditors and debtors.
2.  Successor States shall, in their domestic legal orders, recognise the existence of rights and obligations of creditors established in the legal order of the predecessor State.
...”
Article 25
“Successor States shall in so far as is possible respect the acquired rights of private persons in the legal order of the predecessor State.”
B.  Agreement on Succession Issues and relevant practice
61.  The Agreement on Succession Issues was the result of nearly ten years of negotiations under the auspices of the International Conference on the former Yugoslavia and the High Representative (an international administrator appointed under Annex 10 to the General Framework Agreement for Peace in Bosnia and Herzegovina). It was signed on 29 June 2001 and came into force between Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia and Montenegro (later succeeded by Serbia), Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia on 2 June 2004.
62.  The issue of “old” foreign-currency savings was a contentious one. The successor States had different views as to whether that issue should be dealt with as a liability of the SFRY under Annex C (“Financial assets and liabilities”) or as a private-law issue under Annex G (“Private property and acquired rights”). Neither could those States agree whether the guarantees of the SFRY of “old” foreign-currency savings should be taken over by the State in which the parent bank in issue had its head office or by the State in which the deposit had actually been made. The following provisions were eventually included in Annex C to the Agreement.
Article 2 § 3
“Other financial liabilities [of the SFRY] include:
(a)  guarantees by the SFRY or its National Bank of Yugoslavia of hard currency savings deposited in a commercial bank and any of its branches in any successor State before the date on which it proclaimed independence;
...”
Article 7
“Guarantees by the SFRY or its NBY of hard currency savings deposited in a commercial bank and any of its branches in any successor State before the date on which it proclaimed its independence shall be negotiated without delay taking into account in particular the necessity of protecting the hard currency savings of individuals. This negotiation shall take place under the auspices of the Bank for International Settlements.”
63.  In 2001-02 four rounds of negotiations regarding the distribution of the SFRY’s guarantees of “old” foreign-currency savings were held. As the successor States could not reach an agreement, in September 2002 the Bank for International Settlements (“the BIS”) informed them that the BIS expert, Mr Meyer, had decided to terminate his involvement in the matter and that the BIS had no further role to play in this regard. It concluded as follows:
“If, however, all five successor States were to decide at a later stage to enter into new negotiations about guarantees of hard currency savings deposits and were to seek the BIS’ assistance in this regard, the BIS would be prepared to give consideration to providing such assistance, under conditions to be agreed.”
It appears that four successor States (all but Croatia) notified the BIS of their willingness to continue the negotiations shortly thereafter. Croatia did so in October 2010 and received a response in November 2010 which, in so far as relevant, reads as follows:
“... the BIS did recently reconsider this issue and believes that its contribution to any new round of negotiations, as part of a good offices role, could not bring added value, also bearing in mind the amount of time which lapsed since the last round of negotiations, as well as its current priorities in the field of monetary and financial stability. However, we would like to emphasise that the organisation of the bi-monthly meetings in Basel offers the practical opportunity for the governors of the successor States to discuss this matter between them on an informal basis at the BIS.”
64.  It should be noted that a comparable issue of the SFRY’s guarantees of savings deposited with the Post Office Savings Bank and its branches had been settled outside the negotiations of the Agreement on Succession Issues, in that each of the States had taken over the guarantees relating to the branches in its territory.
65.  The SFRY’s financial assets were divided among the successor States according to the following proportions: Bosnia and Herzegovina – 15.5%; Croatia – 23%; the former Yugoslav Republic of Macedonia – 7.5%; Slovenia – 16%; and Serbia and Montenegro (later succeeded by Serbia) – 38% (pursuant to Article 5 of Annex C to the Agreement). It would appear that in the period 2003-12, practically all foreign currency in foreign accounts of the former NBY, in the amount of around USD 237 million in US banks and USD 221 million in other banks, was divided between the successor States according to those proportions.
66.  In accordance with Article 4 of the Agreement on Succession Issues, a Standing Joint Committee of senior representatives of the successor States was established to monitor the effective implementation of the Agreement and to serve as a forum in which questions arising during its implementation could be discussed. It has so far met three times: in 2005, 2007 and 2009.
67.  The following provisions of the Agreement are also relevant in this case:
Article 5
“1.  Differences which may arise over the interpretation and application of this Agreement shall, in the first place, be resolved in discussion among the States concerned.
2.  If the differences cannot be resolved in such discussions within one month of the first communication in the discussion the States concerned shall either
(a)  refer the matter to an independent person of their choice, with a view to obtaining a speedy and authoritative determination of the matter which shall be respected and which may, as appropriate, indicate specific time-limits for actions to be taken; or
(b)  refer the matter to the Standing Joint Committee established by Article 4 of this Agreement for resolution.
3.  Differences which may arise in practice over the interpretation of the terms used in this Agreement or in any subsequent agreement called for in implementation of the Annexes to this Agreement may, additionally, be referred at the initiative of any State concerned to binding expert solution, conducted by a single expert (who shall not be a national of any party to this Agreement) to be appointed by agreement between the parties in dispute or, in the absence of agreement, by the President of the Court of Conciliation and Arbitration within the OSCE [Organization for Security and Co-operation in Europe]. The expert shall determine all questions of procedure, after consulting the parties seeking such expert solution if the expert considers it appropriate to do so, with the firm intention of securing a speedy and effective resolution of the difference.
4.  The procedure provided for in paragraph 3 of this Article shall be strictly limited to the interpretation of terms used in the agreements in question and shall in no circumstances permit the expert to determine the practical application of any of those agreements. In particular the procedure referred to shall not apply to
(a)  the Appendix to this Agreement;
(b)  Articles 1, 3 and 4 of Annex B;
(c)  Articles 4 and 5 § 1 of Annex C;
(d)  Article 6 of Annex D.
5.  Nothing in the preceding paragraphs of this Article shall affect the rights or obligations of the Parties to the present Agreement under any provision in force binding them with regard to the settlement of disputes.”
Article 9
“This Agreement shall be implemented by the successor States in good faith in conformity with the Charter of the United Nations and in accordance with international law.”
C.  International case-law concerning a pactum de negotiando in inter-State cases
68.  The obligation flowing from a pactum de negotiando, to negotiate with a view to concluding an agreement, must be fulfilled in good faith according to the fundamental principle pacta sunt servanda. On 26 January 1972 the Arbitral Tribunal for the Agreement on German External Debts in the case of Greece v. the Federal Republic of Germany stated, in this regard, as follows.
“62.  ... However, a pactum de negotiando is also not without legal consequences. It means that both sides would make an effort, in good faith, to bring about a mutually satisfactory solution by way of a compromise, even if that meant the relinquishment of strongly held positions earlier taken. It implies a willingness for the purpose of negotiation to abandon earlier positions and to meet the other side part way. The language of the Agreement cannot be construed to mean that either side intends to adhere to its previous stand and to insist upon the complete capitulation of the other side. Such a concept would be inconsistent with the term ‘negotiation’. It would be the very opposite of what was intended. An undertaking to negotiate involves an understanding to deal with the other side with a view to coming to terms. Though the Tribunal does not conclude that Article 19 in connection with paragraph II of Annex I absolutely obligates either side to reach an agreement, it is of the opinion that the terms of these provisions require the parties to negotiate, bargain, and in good faith attempt to reach a result acceptable to both parties and thus bring an end to this long drawn out controversy ...
63.  The agreement to negotiate the disputed monetary claims, in this case, necessarily involves a willingness to consider a settlement. This is true, even though the dispute extends not only to the amount of the claims but to their existence as well. The principle of settlement is not thereby affected. Article 19 does not necessarily require that the parties resolve the various legal questions on which they have disagreed. For example, it does not contemplate that both sides are expected to see eye to eye on certain points separating them, such as whether the disputed claims legally exist or not, or whether they are government or private claims. As to these points, the parties, in effect, have agreed to disagree but, notwithstanding their contentions with regard to them, they did commit themselves to pursue negotiations as far as possible with a view to concluding an agreement on a settlement.
...
65.  The Tribunal considers that the underlying principle of the North Sea Continental Shelf cases is pertinent to the present dispute. As enunciated by the International Court of Justice, it confirms and gives substance to the ordinary meaning of ‘negotiation’. To be meaningful, negotiations have to be entered into with a view to arriving at an agreement. Though, as we have pointed out, an agreement to negotiate does not necessarily imply an obligation to reach an agreement, it does imply that serious efforts towards that end will be made.”
69.  The International Court of Justice has recently summarised the relevant case-law as follows (judgment of 5 December 2011 in Application of the Interim Accord of 13 September 1995 (the former Yugoslav Republic of Macedonia v. Greece), ICJ Reports 2011, § 132):
“The Court notes that the meaning of negotiations for the purposes of dispute settlement, or the obligation to negotiate, has been clarified through the jurisprudence of the Court and that of its predecessor, as well as arbitral awards. As the Permanent Court of International Justice already stated in 1931 in the case concerning Railway Traffic between Lithuania and Poland, the obligation to negotiate is first of all ‘not only to enter into negotiations, but also to pursue them as far as possible, with a view to concluding agreements’. No doubt this does not imply ‘an obligation to reach an agreement’ (Railway Traffic between Lithuania and Poland, Advisory Opinion, 1931, P.C.I.J., Series A/B, No. 42, p. 116; see also Pulp Mills on the River Uruguay (Argentina v. Uruguay), Judgment, I.C.J. Reports 2010 (I), p. 68, para. 150), or that lengthy negotiations must be pursued of necessity (Mavrommatis Palestine Concessions, Judgment No. 2, 1924, P.C.I.J., Series A, No. 2, p. 13). However, States must conduct themselves so that the ‘negotiations are meaningful’. This requirement is not satisfied, for example, where either of the parties ‘insists upon its own position without contemplating any modification of it’ (North Sea Continental Shelf (Federal Republic of Germany/Denmark; Federal Republic of Germany/Netherlands), Judgment, I.C.J. Reports 1969, p. 47, para. 85; see also Pulp Mills on the River Uruguay (Argentina v. Uruguay), Judgment, I.C.J. Reports 2010 (I), p. 67, para. 146) or where they obstruct negotiations, for example, by interrupting communications or causing delays in an unjustified manner or disregarding the procedures agreed upon (Lake Lanoux Arbitration (Spain/France) (1957), Reports of International Arbitral Awards (RIAA), Vol. XII, p. 307). Negotiations with a view to reaching an agreement also imply that the parties should pay reasonable regard to the interests of the other (Fisheries Jurisdiction (United Kingdom v. Iceland), Merits, Judgment, I.C.J. Reports 1974, p. 33, para. 78). As for the proof required for finding of the existence of bad faith (a circumstance which would justify either Party in claiming to be discharged from performance), ‘something more must appear than the failure of particular negotiations’ (Arbitration on the Tacna-Arica Question (Chile/Peru) (1925), RIAA, Vol. II, p. 930). It could be provided by circumstantial evidence but should be supported ‘not by disputable inferences but by clear and convincing evidence which compels such a conclusion’ (ibid.).”
D.  Judgment E-16/11 of the Court of Justice of the European Free Trade Association (EFTA) of 28 January 2013
70.  Landsbanki, a privately owned Icelandic bank, had branches in the Netherlands and the United Kingdom, which provided online savings accounts under the brand name Icesave. Such deposits were covered by the Icelandic deposit-guarantee scheme, as well as the Dutch and United Kingdom schemes respectively.
71.  In 2008 Landsbanki collapsed and the Icelandic government set up a new bank, New Landsbanki, pursuant to its emergency legislation to prevent a systemic crisis. Domestic deposits were transferred to New Landsbanki. However, the Dutch and United Kingdom deposits were not transferred. Shortly after the setting up of New Landsbanki and the transfer of the domestic deposits to that bank, the obligation to pay was triggered under the Icelandic deposit-guarantee scheme, including for Dutch and United Kingdom deposits. Unlike domestic depositors, depositors with the branches in the Netherlands and the United Kingdom received no compensation from the Icelandic scheme, but they eventually received payment from the Dutch and United Kingdom schemes.
72.  In 2011 the EFTA Surveillance Authority lodged an application with the EFTA Court. It sought a determination that Iceland, a Contracting Party to the European Economic Area (EEA) Agreement, had failed to abide by its obligations resulting from Directive 94/19/EC of the European Parliament and of the Council of 30 May 1994 on deposit-guarantee schemes because it had not ensured payment of the minimum amount of compensation (20,000 euros) to depositors in the Netherlands and the United Kingdom within the given time-limits. The application was supported by the European Commission as intervener.
73.  In its judgment of 28 January 2013, the EFTA Court concluded that, although the rules of European Union law concerning the single market had been transposed into the EEA legal order, there had been no violation of that Directive by Iceland. Notably, it held that the Directive did not oblige States and their authorities to ensure compensation if a deposit-guarantee scheme was unable to cope with its obligations in the event of a systemic crisis. It also emphasised that States enjoyed “a wide margin of discretion in making fundamental choices of economic policy in the specific event of a systemic crisis”.
THE LAW
74.  The applicants submitted that their inability to withdraw their “old” foreign-currency savings from their accounts at branches located in Bosnia and Herzegovina of a Slovenian bank, in the case of the first two applicants, and of a Serbian bank, in the case of the third applicant, amounted to a breach of Article 1 of Protocol No. 1 taken alone and in conjunction with Article 14 of the Convention by all of the respondent States. They also alleged a violation of Article 13 of the Convention.
I.  THE GOVERNMENTS’ PRELIMINARY OBJECTIONS
75.  The Governments invited the Grand Chamber to review the Chamber’s decision of 17 October 2011 declaring the application admissible. Each of the respondent States argued that the applicants were not within their own “jurisdiction” (Article 1 of the Convention), but within that of other respondent States. The Serbian and Slovenian Governments further submitted that the applicants’ claims did not relate to any “possessions” within the meaning of Article 1 of Protocol No. 1 and that their application was consequently incompatible ratione materiae with the Convention. All the Governments relied on precisely the same grounds as before the Chamber (see Ališić and Others v. Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia (dec.), no. 60642/08, §§ 49-50, 17 October 2011).
76.  The applicants disputed these objections and relying, inter alia, on the findings of the Chamber requested the Court to reject them.
77.  The Chamber held that the applicants were within the jurisdiction of all the respondent States given that the latter had accepted in the context of the succession negotiations that “old” foreign-currency savings were part of the SFRY’s financial liabilities which they should share (see paragraphs 38 and 58 of the admissibility decision). It further took into account the obligation of successor States under international law to settle together all aspects of succession by agreement (see paragraphs 36 and 58 of the admissibility decision). As to the issue of compatibility ratione materiae, the Chamber found it established on the evidence that there was no reason to doubt that the applicants did indeed have “old” foreign-currency savings in the amounts indicated by them. It also held that the applicants’ claims had survived the dissolution of the SFRY for a number of reasons (see paragraphs 52-55 of the admissibility decision). It emphasised, notably, that the legislation of the successor States had never extinguished the applicants’ claims or deprived them of legal validity in any other manner and there had never been any doubt that some or all of the successor States would in the end have to repay the applicants (§ 54):
“Indeed, the successor States have on many occasions clearly demonstrated their unequivocal commitment to ensuring that those in the present applicants’ situation obtain the payment of their ‘old’ foreign-currency savings in one way or another (contrast Bata v. the Czech Republic (dec.), no. 43775/05, 24 June 2008, where the respondent State has never demonstrated any sign of acceptance or acknowledgment of the applicant’s claim and has remained hostile to all such claims since the fall of the communist regime). Moreover, those States have accepted that the ‘old’ foreign-currency savings were part of the financial liabilities of the SFRY which they should divide, as they divided other financial liabilities and assets of the SFRY ... Given the special features of this case, it must be distinguished from cases such as X, Y and Z v. Germany (no. 7694/76, Commission decision of 14 October 1977, Decisions and Reports (DR) 12, p. 131), S.C. v. France (no. 20944/92, Commission decision of 20 February 1995, DR 80, p. 78), and Abraini Leschi and Others v. France (no. 37505/97, Commission decision of 22 April 1998, DR 93, p. 120) in which it was held that the impugned international treaties, in the absence of any implementing legislation, had not created individual rights to compensation for the applicants which could fall within the scope of Article 1 of Protocol No. 1.”
78.  It is noted that the Grand Chamber is not precluded from deciding in appropriate cases questions concerning the admissibility of an application under Article 35 § 4 of the Convention, as that provision enables the Court to reject any application which it considers inadmissible “at any stage of the proceedings”. Therefore, even at the merits stage and subject to Rule 55 of the Rules of Court, the Court may reconsider a decision to declare an application admissible where it concludes that it should have been declared inadmissible for one of the reasons given in the first three paragraphs of Article 35 of the Convention (see Odièvre v. France [GC], no. 42326/98, § 22, ECHR 2003‑III).
79.  However, the Grand Chamber, having examined the Governments’ objections, finds that they do not justify reconsidering the Chamber’s decision to dismiss the preliminary objections which the Governments had raised before it. Indeed, the Grand Chamber cannot but note that, in addition to the reasons relied on by the Chamber, the decisions of the Serbian and Slovenian courts set out in paragraphs 44, 49 and 51 above show that claims such as those under consideration in this case survived the dissolution of the SFRY. Furthermore, as regards the Slovenian Government’s questioning of the existence and exact amount of the applicants’ savings, the Grand Chamber has again examined all the evidence in the file, notably a copy of bank statements showing the balance in the accounts of Ms Ališić and Mr Sadžak on 31 December 1991, a copy of Mr Sadžak’s deposit contract, excerpts from Mr Šahdanović’s bank book indicating the balance in one of his accounts on 17 April 1992, official data provided by the Serbian Government in the proceedings before the Chamber indicating the balance in Mr Šahdanović’s accounts on 3 January 2002, data on microfiche regarding the accounts of Ms Ališić and Mr Sadžak provided by the Government of Bosnia and Herzegovina, and a document issued by the FBH Privatisation Agency stating that the applicants had not used their “old” foreign-currency savings in the privatisation process.
80.  The Grand Chamber, also taking into consideration the exceptional circumstances of the present case, concludes that it has been demonstrated beyond reasonable doubt that the applicants have “old” foreign-currency savings in the amounts indicated in paragraph 10 above and finds it sufficiently established that these deposits did constitute “possessions” for the purposes of Article 1 of Protocol No. 1 (see, among other authorities, Gayduk and Others v. Ukraine (dec.), nos. 45526/99 and 20 others, ECHR 2002-VI, with regard to the initial deposits; Merzhoyev v. Russia, no. 68444/01, § 48, 8 October 2009; Suljagić v. Bosnia and Herzegovina, no. 27912/02, § 35, 3 November 2009; Boyajyan v. Armenia, no. 38003/04, § 54, 22 March 2011; Kotov v. Russia [GC], no. 54522/00, § 90, 3 April 2012; and A. and B. v. Montenegro, no. 37571/05, § 68, 5 March 2013).
81.  Consequently, the Grand Chamber rejects the Governments’ preliminary objections. It is noted that, unlike their position before the Chamber, none of the Governments raised an objection in their submissions to the Grand Chamber alleging the applicants’ failure to exhaust domestic remedies.
II.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1
82.  Article 1 of Protocol No. 1 reads as follows:
“Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.”
A.  The Chamber’s conclusions
83.  The Chamber found that the issue of “old” foreign-currency savings in the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana and the Tuzla branch of Investbanka was a succession matter (see the admissibility decision in the present case). Further, while emphasising that it was not the Court’s task to settle this issue in the place of the respondent States, it held that it could nevertheless examine whether the applicants’ inability to use their savings for more than twenty years, precisely because of the failure of the respondent States to settle it, had amounted to a violation of Article 1 of Protocol No. 1 by any of those States. The Chamber found in the affirmative with respect to Slovenia (as to Ms Ališić and Mr Sadžak) and with respect to Serbia (as to Mr Šahdanović), taking into account a number of factors, such as the ownership of the banks, legislative and other measures taken regarding the banks’ assets, the status of the branches in issue after the dissolution of the SFRY, the transfer of the funds of those branches to the parent banks, the collapse of the negotiations conducted under the auspices of the Bank for International Settlements in 2002 and a lack of any meaningful negotiations as to this matter thereafter (see paragraphs 66-74 of the Chamber judgment). It further concluded that there had been no breach of that Article by any of the other respondent States.
B.  The parties’ submissions
1.  The applicants
84.  The applicants argued that all the respondent States, as the successor States of the SFRY, should pay back their “old” foreign-currency savings in view of the fact that they had failed to settle this remaining succession issue. The applicants submitted that they should do so according to the proportions used for the division of the SFRY’s assets (see paragraph 65 above).
2.  The Governments (in alphabetical order)
(a)  Bosnia and Herzegovina
85.  The Bosnian-Herzegovinian Government asserted that the issue of the applicants’ “old” foreign-currency savings was of a civil-law nature. The applicants and the banks under consideration had entered into civil-law contracts which entitled the applicants to withdraw their savings at any time, either from one of the branches or directly from the headquarters (pursuant to Yugoslav civil law, banks were liable for the debts of their branches). Admittedly, all foreign-currency deposits had been guaranteed by the SFRY, but the guarantee had never been activated as the banks under consideration had remained solvent until the dissolution of the SFRY. Liability had thus not shifted from the banks to the SFRY. Accordingly, the question at stake regarding the applicants’ savings was not a succession issue. They were of the opinion that the Slovenian and Serbian Governments should be held responsible for the debts of Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka respectively, since they were responsible for those banks’ inability to service their debts. Notably, the Slovenian government had, by virtue of law, transferred most of the assets of Ljubljanska Banka Ljubljana to a new bank (see paragraph 49 above); the Serbian government had written off the debts of State-owned companies to Investbanka in order to be able to privatise them and gain millions in profit.
86.  The Government of Bosnia and Herzegovina added that the branches of Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka had been required to transfer foreign currency collected from their clients to the headquarters. As a result, the vaults of the branches situated in Bosnia and Herzegovina had been almost empty when the SFRY dissolved, this being a further reason to hold Slovenia and Serbia responsible in the present case.
(b)  Croatia
87.  The Croatian Government submitted that Slovenia and Serbia should be held responsible for the reasons advanced by the Bosnian-Herzegovinian Government (see paragraphs 85-86 above). They added that the restructuring of Ljubljanska Banka Ljubljana had not been needed to prevent the collapse of that bank, as claimed by the Slovenian Government, but had been aimed at shielding that bank from liability towards savers at its branches located outside Slovenia. In this connection, the Croatian Government provided a copy of a report issued by Moody’s in 1997 showing that the assets of Nova Ljubljanska Banka, which had been founded with assets of Ljubljanska Banka Ljubljana only a couple of years earlier (see paragraph 49 above), were around USD 3.7 billion.
88.  The Croatian Government also pointed out that the memorandum of understanding between Croatia and Slovenia of 11 March 2013, urging further succession negotiations, had concerned only the savings which had been transferred from the Zagreb branch of Ljubljanska Banka Ljubljana to Croatian banks in the 1990s (see paragraph 43 above). Therefore, contrary to what was argued by the Slovenian Government, the memorandum should not be interpreted as an acceptance that all “old” foreign-currency savings in the branches of Ljubljanska Banka Ljubljana located outside Slovenia were a succession issue (see paragraph 92 below).
(c)  Serbia
89.  The Serbian Government argued that it had an obligation pursuant to international rules of State succession and the Agreement on Succession Issues only to negotiate in good faith the issue of “old” foreign-currency savings in the branches of Investbanka located outside Serbia. Accordingly, the Court should limit its analysis to the question whether such negotiations had been pursued, rather than consider the substantive question as to which State should pay back the applicants’ savings. If the Court were nevertheless to decide to deal with that question, the Serbian Government maintained that Bosnia and Herzegovina should be held responsible in the present case. They relied on different grounds, notably the territoriality principle and the measures taken by that State with regard to “old” foreign-currency savings (see paragraphs 24-28 above). They also claimed that Bosnia and Herzegovina had benefited the most from “old” foreign-currency savings in the Tuzla branch of Investbanka. By way of example, they submitted a copy of loan contracts between the Tuzla branch of Investbanka, on the one hand, and a Bosnian-Herzegovinian company, a branch of a Serbian company located in Bosnia and Herzegovina and a resident of Bosnia and Herzegovina, on the other.
90.  The Slovenian Government’s claim (see paragraph 95 below) that foreign currency had ended up either in the foreign accounts of the National Bank of Yugoslavia (“the NBY”) or at the NBY in Belgrade had not been substantiated. The Serbian Government pointed out the fact that foreign currency had, as a rule, been redeposited with the NBY according to the “accounting” or “pro forma” method, which did not require physical transfer of funds (see paragraph 17 above). Moreover, foreign currency which had been transferred to the NBY’s foreign accounts had already been divided between the successor States (see paragraph 65 above).
91.  Lastly, the Serbian Government admitted that Mr Šahdanović’s savings had been frozen for many years pursuant to the Serbian legislation (namely, the 1998 and 2002 Old Foreign-Currency Savings Acts), but maintained that the measure was necessary in order to “protect the liquidity of the State funds in the light of the difficult economic situation and financial collapse the country was going through”. Furthermore, it did not impose an excessive individual burden on the applicant. The issue of Mr Šahdanović’s savings and those of many others in branches of Serbian banks located outside Serbia should be agreed upon among the successor States of the SFRY in succession negotiations. They further relied on Molnar Gabor v. Serbia (no. 22762/05, 8 December 2009), in which the Court had indeed held that the legislation in question had struck a fair balance between the general interest of the community and the applicant’s persisting legitimate claim to his original savings, as well as the rights of all others in the same situation.
(d)  Slovenia
92.  The Slovenian Government affirmed that the issue of the applicants’ “old” foreign‑currency savings in the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana and the Tuzla branch of Investbanka was a succession issue. They relied in that regard on, inter alia, the Agreement on Succession Issues (see paragraphs 62-63 above) and the memorandum of understanding between Croatia and Slovenia of 2013 (see paragraph 43 above). In their opinion, the Court should therefore limit its analysis to the question whether negotiations concerning that issue had been pursued in good faith, rather than examine the substantive question as to which State should repay the applicants. If the Court were nevertheless to decide to deal with that question, they argued that Bosnia and Herzegovina should be held responsible, on the basis of the territoriality principle, for “old” foreign-currency savings in the branches in issue. A further reason was the fact that Bosnia and Herzegovina had not expressly excluded its liability for such savings until 2004 (see paragraphs 24-28 above).
93.  Furthermore, as Ljubljanska Banka Ljubljana had been on the verge of bankruptcy, the Slovenian State had had to restructure it in 1994. However, the Slovenian State should not be held liable for debts of that bank sinply because it had become its owner as a result of the rehabilitation process. Otherwise, it was argued, no State would be able to rehabilitate a bank with negative capital without incurring full liability for its debt. In any event, they submitted that Ljubljanska Banka Ljubljana had never exercised public functions; that it had never acted on specific instructions of the State as to the non-payment of the applicants’ “old” foreign-currency savings; and that it was subject to the ordinary law (that is, Slovenian company law). The mere fact that a State was the owner of a company, and in that sense controlled it, was not sufficient to attribute its activities to the State or to hold the State liable for the company’s debts pursuant to customary international law, as codified in the International Law Commission’s Draft Articles on Responsibility of States for Internationally Wrongful Acts.
94.  The Slovenian Government further submitted that they had not been obliged to rehabilitate Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch. They referred to the deposit-guarantee schemes adopted by several member States of the Council of Europe, including Belgium, France, Portugal, Switzerland, the United Kingdom and the Netherlands, which accorded deposit guarantees only to branches of domestic banks located on their respective territories. In addition, they relied on judgment E-16/11 of the Court of Justice of the European Free Trade Association (EFTA) of 28 January 2013 (see paragraphs 71-73 above). The EFTA Court had emphasised that States enjoyed a “wide margin of discretion in making fundamental choices of economic policy in the specific event of a systemic crisis”. The same was true under Article 1 of Protocol No. 1.
95.  Lastly, while it was true that foreign currency had been transferred on a regular basis from Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch to the National Bank of Slovenia, some funds had subsequently been sent back to Sarajevo (see paragraph 18 above). The funds that had not been sent back to Sarajevo had been recorded as a claim of the Sarajevo branch against the NBY and had been physically transferred to foreign accounts of the NBY. In support of their claim, the Slovenian Government submitted documents showing some transfers of foreign currency from Ljubljana to the NBY’s accounts at foreign banks (notably, LBS Bank – New York and LHB Internationale Handelsbank A.G. Frankfurt, both owned by Ljubljanska Banka Ljubljana, but also some other foreign commercial banks) in the period before the dissolution of the SFRY.
(e)  The former Yugoslav Republic of Macedonia
96.  The Macedonian Government, like the Governments of Bosnia and Herzegovina and of Croatia, argued that the issue of the applicants’ savings was of a civil-law nature. In their view, since there was no link between the applicants and the Macedonian authorities, the Macedonian Government had clearly not breached the Convention.
C.  The Grand Chamber’s assessment
1.  Applicability of Article 1 of Protocol No. 1
97.  As the Court has already found in paragraph 80 above, the foreign-currency deposits forming the subject matter of the applicants’ complaints did constitute “possessions” within the meaning of Article 1 of Protocol No. 1. As a result, that Article is applicable in the present case.
2.  Compliance with Article 1 of Protocol No. 1
(a)  Applicable rule
98.  As the Court has stated on many occasions, Article 1 of Protocol No. 1 comprises three rules: the first rule, set out in the first sentence of the first paragraph, is of a general nature and enunciates the principle of the peaceful enjoyment of property; the second rule, contained in the second sentence of the first paragraph, covers the deprivation of property and subjects it to conditions; the third rule, stated in the second paragraph, recognises that the States are entitled, among other things, to control the use of property in accordance with the general interest. The second and third rules, which are concerned with particular instances of interference with the right to peaceful enjoyment of property, must be read in the light of the general principle laid down in the first rule (see, among other authorities, Sporrong and Lönnroth v. Sweden, 23 September 1982, § 61, Series A no. 52; Iatridis v. Greece [GC], no. 31107/96, § 55, ECHR 1999-II; Immobiliare Saffi v. Italy [GC], no. 22774/93, § 44, ECHR 1999‑V; Broniowski v. Poland [GC], no. 31443/96, § 134, ECHR 2004‑V; and Vistiņš and Perepjolkins v. Latvia [GC], no. 71243/01, § 93, 25 October 2012).
99.  Turning to the present case, it is to be observed that as a result of different measures adopted at national level the applicants have not been able to use their savings for more than twenty years. While, initially at least, the freezing of the bank accounts could be viewed as intended to control the use of their possessions in the sense of the third rule, it may be questioned whether the fact that their deposits remained unavailable for such a long period did not amount to a “deprivation” in the sense of the second rule. However, bearing in mind the findings in paragraphs 77 to 81 above that the legislation of the respondent States did not extinguish the applicants’ claims or otherwise deprive them of legal validity, as well as those States’ acceptance in principle that deposit holders such as the applicants should also be able to dispose of their savings, it cannot be said that the applicants have been formally deprived of their savings. For the same reasons, the Court does not find that the subject matter could be regarded as clearly amounting to de facto expropriation. Against this background, and in view of the complexity of the legal and factual issues involved in this case, the Court considers that the alleged violation of the right of property cannot be classified as falling into a precise category (see Beyeler v. Italy [GC], no. 33202/96, § 106, ECHR 2000‑I, and Zolotas v. Greece (no. 2), no. 66610/09, § 47, ECHR 2013). The present case should thus be examined in the light of the general principle laid down in the first rule of Article 1 of Protocol No. 1.
(b)  Nature of the alleged violation
100.  The main object of Article 1 of Protocol No. 1 is to protect a person against unjustified interference by the State with the peaceful enjoyment of his or her possessions. However, by virtue of Article 1 of the Convention, each Contracting Party “shall secure to everyone within [its] jurisdiction the rights and freedoms defined in [the] Convention”. The discharge of this general duty may entail positive obligations inherent in ensuring the effective exercise of the rights guaranteed by the Convention. In the context of Article 1 of Protocol No. 1, those positive obligations may require the State to take the measures necessary to protect the right of property (see Broniowski, cited above, § 143, with further references, and Likvidējamā p/s Selga and Vasiļevska v. Latvia (dec.), nos. 17126/02 and 24991/02, §§ 94‑113, 1 October 2013).
101.  However, the boundaries between the State’s positive and negative duties under Article 1 of Protocol No. 1 do not lend themselves to precise definition. The applicable principles are nonetheless similar. Whether the case is analysed in terms of a positive duty of the State or in terms of an interference by a public authority which needs to be justified, the criteria to be applied do not differ in substance. In both contexts regard must be had to the fair balance to be struck between the competing interests of the individual and of the community as a whole. It also holds true that the aims mentioned in that provision may be of some relevance in assessing whether a balance between the demands of the public interest involved and the applicant’s fundamental right of property has been struck. In both contexts the State enjoys a certain margin of appreciation in determining the steps to be taken to ensure compliance with the Convention (see Broniowski, cited above, § 144, with further references).
102.  In the present case, the applicants complained of their inability to withdraw their savings from their accounts with the banks in question. Their deposits had become unavailable owing to such factors as the lack of funds in the relevant banks, the imposition by law of a freezing of the accounts and the failure by national authorities to take measures with a view to enabling deposit holders in the applicants’ situation to dispose of their savings. This state of affairs may well be examined in terms of an interference with the effective exercise of the right protected by Article 1 of Protocol No. 1 or in terms of a failure to secure the exercise of that right (see Zolotas, cited above, §§ 40, 47 and 53, where the Court found that the measure complained of constituted an interference and also found that the respondent State had certain positive obligations). Having regard to the particular circumstances of the present case, the Court considers it unnecessary to categorise its examination of the case strictly as being under the head of positive or negative obligations of the respondent States. The Court will determine whether the conduct of the respondent States – regardless of whether that conduct may be characterised as an interference or as a failure to act, or a combination of both – was justifiable in view of the principles of lawfulness, legitimate aim and “fair balance” (see Broniowski, cited above, § 146).
(c)  Whether the respondent States respected the principle of lawfulness
103.  The first and most important requirement of Article 1 of Protocol No. 1 is the requirement of lawfulness. The second sentence of the first paragraph authorises a deprivation of possessions “subject to the conditions provided for by law” and the second paragraph recognises that States have the right to control the use of property by enforcing “laws”. Moreover, the rule of law, one of the fundamental principles of a democratic society, is inherent in all the Articles of the Convention. The principle of lawfulness also presupposes that the applicable provisions of domestic law are sufficiently accessible, precise and foreseeable in their application (ibid., § 147, with further references).
104.  There is no explicit dispute between the parties as to whether the principle of lawfulness has been respected in this case. The Court sees no reason to find otherwise. Clearly, the situation in issue, namely, the applicants’ inability to withdraw their savings at least since the dissolution of the SFRY, had a legal basis in domestic law (see, notably, paragraphs 54‑58 above).
(d)  Whether the respondent States pursued a “legitimate aim”
105.  Any interference with the enjoyment of a Convention right must pursue a legitimate aim. Similarly, in cases involving a positive duty, there must be a legitimate justification for the State’s inaction. The principle of a “fair balance” inherent in Article 1 of Protocol No. 1 itself presupposes the existence of a general interest of the community. Moreover, it should be reiterated that the various rules incorporated in Article 1 of Protocol No. 1 are not distinct, in the sense of being unconnected, and that the second and third rules are concerned only with particular instances of interference with the right to the peaceful enjoyment of property. One of the effects of this is that the existence of a public interest required under the second sentence, or the general interest referred to in the second paragraph, are corollaries of the principle set forth in the first sentence, so that an interference with the exercise of the right to the peaceful enjoyment of possessions within the meaning of the first sentence of Article 1 of Protocol No. 1 must also pursue an aim in the public interest (see Beyeler, cited above, § 111).
106.  Because of their direct knowledge of their society and its needs, the national authorities are in principle better placed than the international judge to appreciate what is “in the public interest”. Under the system of protection established by the Convention, it is thus for the national authorities to make the initial assessment as to the existence of a problem of public concern warranting measures to be applied in the sphere of the exercise of the right of property. Since the margin of appreciation available to the legislature in implementing social and economic policies is wide, the Court will respect the legislature’s judgment as to what is in the public interest, unless that judgment is manifestly without reasonable foundation (see Broniowski, cited above, § 149, with further references). The Court has already held that this logic applies necessarily to such fundamental changes as the dissolution of a State followed by a war, phenomena which inevitably involve the enactment of large-scale economic and social legislation (see Suljagić, cited above, § 42).
107.  Given the wide margin of appreciation, the Court finds that the “legitimate aim” principle was also respected in the present case. According to the Serbian Government, the aim was to protect the liquidity of the State funds in the light of the difficult economic situation and financial collapse the country was going through (see paragraph 91 above). The other respondent States did not comment on this issue. However, the Court is prepared to accept that following the dissolution of the SFRY and the subsequent armed conflicts, the respondent States had to take measures to protect their respective banking systems and national economies in general. In view of the overall size of the “old” foreign-currency savings, it is clear that none of the successor States was able to allow the uncontrolled withdrawal of such savings. The Court will thus proceed to examine the key issue, namely whether a “fair balance” has been struck between the general interest and the applicants’ rights under Article 1 of Protocol No. 1.
(e)  Whether the respondent States respected the principle of a “fair balance”
(i)  General principles
108.  An interference with the peaceful enjoyment of possessions and a failure to act must strike a fair balance between the demands of the general interest of the community and the requirements of the protection of the individual’s fundamental rights. In other words, in each case involving an alleged violation of Article 1 of Protocol No. 1, the Court must ascertain whether by reason of the State’s action or inaction the person concerned had to bear a disproportionate and excessive burden. In assessing compliance with that requirement, the Court must make an overall examination of the various interests in issue, bearing in mind that the Convention is intended to safeguard rights that are “practical and effective”. In that context, it should be stressed that uncertainty – be it legislative, administrative or arising from practices applied by the authorities – is a factor to be taken into account in assessing the State’s conduct. Indeed, where an issue in the general interest is at stake, it is incumbent on the public authorities to act in good time, in an appropriate and consistent manner (see Broniowski, cited above, §§ 147‑51).
(ii)  Application of the general principles to the present case
109.  In its decision of 17 October 2011 declaring the application admissible, the Chamber found that the statutory guarantee of the SFRY in respect of the “old” foreign-currency savings in the banks in issue had not been activated until the dissolution of the SFRY and that the relevant liability, therefore, had not shifted from those banks to the SFRY. Furthermore, pursuant to the SFRY civil law and the companies register, all branches of Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka had been acting on behalf and for the account of the parent banks at the time of the dissolution of the SFRY. Therefore, the Chamber concluded that Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka had remained liable for the “old” foreign-currency savings in all their branches until the dissolution of the SFRY (see Ališić and Others v. Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia, no. 60642/08, § 67, 6 November 2012).
110.  The parties, in essence, accepted that finding in their pleadings on the merits before the Chamber and continued to do so in their pleadings before the Grand Chamber.
111.  The Grand Chamber agrees with and endorses the Chamber’s finding.
112.  The Court also notes that Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka have remained liable for the “old” foreign-currency savings in their Bosnian-Herzegovinian branches since the dissolution of the SFRY. The domestic law and practice set out in paragraphs 44, 45, 49 and 51 above undoubtedly confirm that. Notably, domestic courts in Slovenia and Serbia have continued to consider the old Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka to be liable for “old” foreign-currency savings in their foreign branches.
113.  It is true that, according to the companies register for the period 1993-2004, a Bosnian-Herzegovinian bank named Ljubljanska Banka Sarajevo was also liable for the “old” foreign-currency savings in the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana. Nevertheless, domestic courts, both in Bosnia and Herzegovina and in Slovenia, held that the impugned wartime entry in the companies register had always been unlawful (see paragraphs 30-35 and 51 above). It was thus deleted from the register. The Court sees no reason to disagree with the domestic courts in this regard. Indeed, the Court has held on many occasions that it is primarily for domestic courts to resolve problems of interpretation of domestic law so that the role of the Court is confined to ascertaining whether the effects of such an interpretation are compatible with the Convention (see Waite and Kennedy v. Germany [GC], no. 26083/94, § 54, ECHR 1999‑I; Nejdet Şahin and Perihan Şahin v. Turkey [GC], no. 13279/05, § 49, 20 October 2011; and Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 80, 25 March 2014).
114.  Having found that Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka were and still are liable for “old” foreign-currency savings in their Bosnian-Herzegovinian branches, it must be examined, as the Chamber did, whether Slovenia and Serbia were responsible for the failure of those banks to repay their debt to the applicants. In this regard, the Court reiterates that a State may be responsible for debts of a State-owned company, even if the company is a separate legal entity, provided that it does not enjoy sufficient institutional and operational independence from the State to absolve the latter from its responsibility under the Convention (see, among many other authorities, Mykhaylenky and Others v. Ukraine, nos. 35091/02, 35196/02, 35201/02, 35204/02, 35945/02, 35949/02, 35953/02, 36800/02, 38296/02 and 42814/02, §§ 43-46, ECHR 2004‑XII; Cooperativa Agricola Slobozia-Hanesei v. Moldova, no. 39745/02, §§ 17-19, 3 April 2007; Yershova v. Russia, no. 1387/04, §§ 54-63, 8 April 2010; and Kotov, cited above, §§ 92‑107). The key criteria used in the above-mentioned cases to determine whether the State was indeed responsible for such debts were as follows: the company’s legal status (under public or private law); the nature of its activity (a public function or an ordinary commercial business); the context of its operation (such as a monopoly or heavily regulated business); its institutional independence (the extent of State ownership); and its operational independence (the extent of State supervision and control).
115.  Additional factors to be taken into consideration are whether the State was directly responsible for the company’s financial difficulties, siphoned the corporate funds to the detriment of the company and its stakeholders, failed to keep an arm’s-length relationship with the company or otherwise acted in abuse of the corporate form (see Anokhin v. Russia (dec.), no. 25867/02, 31 May 2007, and Khachatryan v. Armenia, no. 31761/04, §§ 51-55, 1 December 2009). Lastly, as to the companies under the regime of social ownership, which was widely used in the SFRY and is still used in Serbia, the Court has held that they do not, in general, enjoy “sufficient institutional and operational independence from the State” to absolve the latter from its responsibility under the Convention (see, among many other authorities, R. Kačapor and Others, cited above, §§ 96‑99, and Zastava It Turs v. Serbia (dec.), no. 24922/12, §§ 19-23, 9 April 2013).
116.  While the case-law described above has been developed in relation to companies other than financial institutions, the Court considers that it also applies to the banks under consideration in the present case. In this regard, the Court notes that Ljubljanska Banka Ljubljana is State-owned by Slovenia and controlled by a Slovenian government agency – the Succession Fund (see paragraph 49 above). It is moreover crucial that by virtue of an amendment to the 1991 Constitutional Act, Slovenia transferred most of that bank’s assets to a new bank, to the detriment of the bank and its stakeholders (ibid.). The State thus disposed of Ljubljanska Banka Ljubljana’s assets as it saw fit (compare Khachatryan, cited above, § 51). The Grand Chamber therefore agrees with and endorses the Chamber’s finding that there are sufficient grounds to deem Slovenia responsible for Ljubljanska Banka Ljubljana’s debt to Ms Ališić and Mr Sadžak. In this connection, the Court also notes the existence of certain evidence in the case indicating that most of the funds of the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana ended up in Slovenia (see paragraph 18 above).
117.  As to Investbanka, the Court observes that it is likewise State-owned, by Serbia, and is controlled by a Serbian government agency – the Deposit Insurance Agency (see paragraph 47 above). More importantly, pursuant to the Privatisation Act 2001, that bank was required to write off its considerable claims against State-owned and socially-owned companies to the detriment of the bank and its stakeholders (ibid.). Like Slovenia in respect of Ljubljanska Banka Ljubljana, Serbia thus disposed of Investbanka’s assets as it considered necessary. The Grand Chamber therefore agrees with and endorses the Chamber’s finding that there are sufficient grounds to deem Serbia responsible for Investbanka’s debt to Mr Šahdanović.
118.  The Court would emphasise that these conclusions are limited to the circumstances of the present case and do not imply that no State will ever be able to rehabilitate a failed bank without incurring under Article 1 of Protocol No. 1 direct responsibility for the bank’s debt (see Kotov, cited above, § 116, and Anokhin, cited above) nor, as suggested by Slovenia (see paragraphs 93-94 above), that this provision requires that foreign branches of domestic banks always be included in domestic deposit-guarantee schemes. The Court considers the present case to be special for the following reasons. Firstly, when the applicants deposited their money, the SFRY still existed and the branches in question were not foreign branches. Moreover, Ljubljanska Banka Ljubljana was State-owned even before its rehabilitation. Indeed, both that bank and Investbanka have always been either State-owned or socially-owned. The present case is thus evidently different from a standard case of rehabilitation of an insolvent private bank. The EFTA Court’s judgment on which the Slovenian Government relied is of little relevance in the present case as it concerned the rehabilitation of a failed private bank in the particular legal framework applicable to Iceland. Moreover, the savers in issue, unlike the present applicants, had already been repaid by the Dutch and United Kingdom authorities (see paragraphs 71-73 above).
119.  Neither has the Court overlooked the reference to Molnar Gabor made by the Serbian Government (see paragraph 91 above). However, in that case, the Court examined the provisions of the Serbian Old Foreign-Currency Savings Acts concerning those who, unlike the present applicants, qualified for the gradual repayment of their savings by the Serbian authorities. The Court held that given the dire reality of the Serbian economy at the material time and the margin of appreciation afforded to the States in respect of matters involving economic policy, the impugned provisions had struck a fair balance between the general interest and the applicant’s rights. In contrast, Mr Šahdanović did not qualify for such gradual repayment by the Serbian authorities. Thus, the present case must be distinguished from Molnar Gabor.
120.  Having found that Slovenia is responsible for Ljubljanska Banka Ljubljana’s debt to Ms Ališić and Mr Sadžak and that Serbia is responsible for Investbanka’s debt to Mr Šahdanović, the Court must examine whether there is any good reason for the failure of those States to repay the applicants for so many years. The explanation of the Serbian and Slovenian Governments for the delay is essentially that the international law on State succession required only that succession issues be negotiated in good faith, without imposing any time-limits for the settlement of such issues. They further argued that their insistence on the responsibility of Bosnia and Herzegovina for “old” foreign-currency savings in Bosnian-Herzegovinian branches of Slovenian and Serbian banks during succession negotiations was fully in line with the main principle of international law on State succession – the territoriality principle.
121.  The Court disagrees with the proposition of Slovenia and Serbia that the territoriality principle should be applied to the applicants’ savings. In accordance with international law on State succession, the “equitable proportion” principle is the governing principle in so far as State debts are concerned. While it is true that the 2001 Resolution on State Succession in Matters of Property and Debts of the Institute of International Law provides that the territoriality principle applies specifically to local debts, the applicants’ savings evidently did not belong to that category of State debts (see paragraph 60 above). The Court disagrees also with the proposition of Slovenia and Serbia that international law requires only that succession issues be negotiated; it also provides that, failing an agreement, State debts must be divided equitably (ibid.).
122.  It is further to be observed that the equitable distribution of the debt in issue in the present case would require a global assessment of the property and debts of the former State and the size of the portions so far attributed to each of the successor States. That question is far beyond the scope of the present case and outside the Court’s competence (see Kovačić and Others v. Slovenia [GC], nos. 44574/98, 45133/98 and 48316/99, § 256, 3 October 2008).
123.  However, the succession negotiations did not prevent the successor States from adopting measures at national level aimed at protecting the interests of savers, such as the present applicants. The Croatian government has repaid a large part of their citizens’ “old” foreign-currency savings in the Zagreb branch of Ljubljanska Banka Ljubljana (see paragraph 43 above) and the Macedonian government has repaid the total amount of “old” foreign‑currency savings in the Skopje branch of that bank (see paragraph 52 above). Despite that, the Croatian and Macedonian Governments have never abandoned their position that Slovenia should eventually be held liable and have continued to claim compensation for the amounts paid at the inter-State level (notably, in the context of succession negotiations). At the same time, the Slovenian government has repaid the total amount of “old” foreign-currency savings in domestic branches of Investbanka and other foreign banks (see paragraph 48 above) and the Serbian government has agreed to repay the “old” foreign-currency savings in foreign branches of Serbian banks (such as the Tuzla branch of Investbanka) of those who had the citizenship of any State other than the successor States of the SFRY (see paragraph 45 above). This shows that solutions have been found as regards some categories of “old” foreign-currency savers in the impugned branches, but not with regard to the present applicants.
124.  Whereas some delays may be justified in exceptional circumstances (see Merzhoyev, cited above, § 56, and, mutatis mutandis, Immobiliare Saffi, cited above, § 69), the Court finds that the present applicants have been made to wait too long. It is therefore not satisfied that the authorities of Slovenia and Serbia, notwithstanding their wide margin of appreciation in this area, as mentioned in paragraph 106 above, struck a fair balance between the general interest of the community and the property rights of the applicants, who were made to bear a disproportionate burden.
125.  For all the reasons set out above, the Court concludes that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 by Slovenia in respect of Ms Ališić and Mr Sadžak, that there has been a violation of that Article by Serbia in respect of Mr Šahdanović, and that there has been no violation of that Article by any of the other respondent States.
III.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION
126.  Article 13 of the Convention provides:
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
A.  The Chamber’s conclusions
127.  Having analysed a number of remedies, the Chamber concluded that the applicants had no effective remedy at their disposal for their substantive complaints. It therefore dismissed the Governments’ objections in respect of the applicants’ failure to exhaust domestic remedies. Furthermore, as it held Slovenia liable for “old” foreign-currency savings in the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana and Serbia for “old” foreign-currency savings in the Tuzla branch of Investbanka, the Chamber found that there had been a breach of Article 13 of the Convention by Slovenia in respect of Ms Ališić and Mr Sadžak, a breach of that Article by Serbia in respect of Mr Šahdanović, and no breach of that Article by any of the other respondent States (see paragraphs 83-90 of the Chamber judgment).
B.  The parties’ submissions
1.  The applicants
128.  The applicants maintained that they did not have at their disposal an effective remedy for their substantive complaints, without going into any details.
2.  The Governments
129.  Only the Slovenian Government submitted that the applicants had effective domestic remedies at their disposal, notably an action against the old Ljubljanska Banka Ljubljana in the Slovenian courts. The applicants could also have brought an action against the old Ljubljanska Banka Ljubljana in the Croatian courts, where more than 500 clients of the old Ljubljanska Banka Ljubljana’s Zagreb branch had obtained judgments against the old Ljubljanska Banka Ljubljana and 63 of them had been paid their “old” foreign-currency savings from a forced sale of that bank’s assets located in Croatia (see paragraph 43 above).
130.  The other respondent States conceded that there were no effective remedies at the applicants’ disposal. The Bosnian-Herzegovinian Government added that even if the applicants were to obtain judgments ordering the old Ljubljanska Banka Ljubljana to pay them their “old” foreign-currency savings, any such ruling would most likely not be enforced, since the 1994 legislation had left that bank with insufficient assets (see paragraph 49 above). The Croatian Government maintained that an action against the old Ljubljanska Banka Ljubljana in the Croatian courts would be equally ineffective as that bank had no more assets in Croatia (see paragraph 43 above).
C.  The Grand Chamber’s assessment
131.  The Court has held on many occasions that Article 13 of the Convention guarantees the availability at national level of a remedy to enforce the substance of the Convention rights in whatever form they may happen to be secured in the domestic legal order. The effect of Article 13 is thus to require the provision of a domestic remedy to deal with the substance of an “arguable complaint” under the Convention and to grant appropriate relief. Although the scope of the Contracting States’ obligations under Article 13 varies depending on the nature of the applicant’s complaint, the remedy required by Article 13 must be effective in practice as well as in law. The “effectiveness” of a “remedy” within the meaning of Article 13 does not depend on the certainty of a favourable outcome for the applicant. Nor does the “authority” referred to in that provision necessarily have to be a judicial authority; but if it is not, its powers and the guarantees which it affords are relevant in determining whether the remedy before it is effective. Furthermore, even if a single remedy does not by itself entirely satisfy the requirements of Article 13, the aggregate of remedies provided for under domestic law may do so (see Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, § 157, ECHR 2000‑XI).
132.  As regards a civil action against the old Ljubljanska Banka Ljubljana in the Slovenian courts, the Court notes that the Ljubljana District Court has rendered numerous decisions ordering the old Ljubljanska Banka Ljubljana to pay “old” foreign-currency savings in its Sarajevo branch, together with interest (see paragraph 51 above). However, the Slovenian Government have failed to demonstrate that at least one such judgment has been enforced. There is therefore no evidence to date that this remedy was capable of providing the applicants with appropriate and sufficient redress.
133.  As regards a civil action against that bank in the Croatian courts, it is noted from the documents at the Court’s disposal that the old Ljubljanska Banka Ljubljana no longer has any assets in Croatia. Such a remedy thus offered the applicants no reasonable prospects of success.
134.  The Court has taken note of the Slovenian Government’s argument that there was no obligation to provide a domestic remedy in the present case, in so far as Article 13 did not require a remedy whereby the laws of a Contracting State could be challenged before a national authority as being themselves contrary to the Convention. While that interpretation of Article 13 is correct (see Roche v. the United Kingdom [GC], no. 32555/96, § 137, ECHR 2005‑X; Sejdić and Finci v. Bosnia and Herzegovina [GC], nos. 27996/06 and 34836/06, § 60, ECHR 2009; and Paksas v. Lithuania [GC], no. 34932/04, § 114, ECHR 2011), the present applicants did not in fact complain of the domestic legislation of the respondent States or indeed about any single decision or measure. They complained of the respondent States’ failure to ensure the repayment of their savings in one way or another. An effective domestic remedy should therefore have been provided.
135.  As regards Investbanka, the Court notes that Serbia did not contest that Mr Šahdanović did not have an effective remedy at his disposal.
136.  The Grand Chamber therefore concludes, as did the Chamber, that there has been a breach of Article 13 of the Convention by Slovenia in respect of Ms Ališić and Mr Sadžak and by Serbia in respect of Mr Šahdanović. It further concludes that there has been no breach of Article 13 by any of the other respondent States.
IV.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 14 OF THE CONVENTION
137.  Article 14 of the Convention reads as follows:
“The enjoyment of the rights and freedoms set forth in [the] Convention shall be secured without discrimination on any ground such as sex, race, colour, language, religion, political or other opinion, national or social origin, association with a national minority, property, birth or other status.”
138.  Although the applicants relied on this Article, they did not develop the argument in their submissions to the Grand Chamber. The Governments’ submissions in this regard are equally limited. The Grand Chamber, for that reason, agrees with the Chamber that there is no need to examine the matter under Article 14 of the Convention as regards Serbia and Slovenia and that there has been no violation of that Article as regards the other respondent States.
V.  APPLICATION OF ARTICLE 46 OF THE CONVENTION
139.  The relevant parts of Article 46 of the Convention read as follows:
“1.  The High Contracting Parties undertake to abide by the final judgment of the Court in any case to which they are parties.
2.  The final judgment of the Court shall be transmitted to the Committee of Ministers, which shall supervise its execution.
...”
A.  The Chamber’s conclusions
140.  The Chamber applied the pilot-judgment procedure in the present case and indicated certain general measures (see paragraphs 98-101 of the Chamber judgment).
B.  The parties’ submissions
141.  Only the Serbian and Slovenian Governments objected to the use of the pilot-judgment procedure in the present case, in particular because they would not be able to verify the balance in the “old” foreign-currency accounts at the branches of Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka situated in other respondent States without the help of those States. The Governments of Bosnia and Herzegovina and Croatia maintained that the Serbian and Slovenian Governments had all the requisite information at their disposal.
C.  The Grand Chamber’s assessment
1.  General principles
142.  The Court reiterates that Article 46 of the Convention, as interpreted in the light of Article 1, imposes on the respondent States a legal obligation to apply, under the supervision of the Committee of Ministers, appropriate general and/or individual measures to secure the applicants’ rights which the Court found to be violated. Such measures must also be taken as regards other persons in the applicants’ position, notably by solving the problems that have led to the Court’s findings (see Lukenda v. Slovenia, no. 23032/02, § 94, ECHR 2005‑X). This obligation has been emphasised by the Committee of Ministers in the supervision of the execution of the Court’s judgments (ResDH(97)336, IntResDH(99)434, IntResDH(2001)65 and ResDH(2006)1).
143.  In order to facilitate effective implementation of its judgments, the Court may adopt a pilot-judgment procedure allowing it to clearly identify structural problems underlying the breaches and to indicate measures to be applied by the respondent States to remedy them (see Resolution Res(2004)3 of the Committee of Ministers on judgments revealing an underlying systemic problem of 12 May 2004; Rule 61 of the Rules of Court; and Broniowski, cited above, §§ 189-94). The aim of that procedure is to facilitate the speediest and most effective resolution of a dysfunction affecting the protection of the Convention rights in question in the national legal order (see Wolkenberg and Others v. Poland (dec.), no. 50003/99, § 34, 4 December 2007). While the respondent State’s action should primarily be aimed at resolving such a dysfunction and at introducing, if necessary, effective remedies for the violations in issue, it may also include ad hoc solutions such as friendly settlements with the applicants or unilateral remedial offers in line with the Convention requirements. The Court may decide to adjourn the examination of similar cases, thus giving the respondent States a chance to settle them in such various ways (see, for example, Burdov v. Russia (no. 2), no. 33509/04, § 127, ECHR 2009). If, however, the respondent State fails to adopt such measures following a pilot judgment and continues to violate the Convention, the Court will have no choice but to resume the examination of all similar applications pending before it and to take them to judgment in order to ensure effective observance of the Convention (see E.G. v. Poland and 175 other Bug River applications (dec.), no. 50425/99, § 28, ECHR 2008, and Kurić and Others v. Slovenia (just satisfaction) [GC], no. 26828/06, § 136, ECHR 2014).
2.  Application of the general principles to the present case
144.  The violations which the Court has found in this case affect many people. There are more than 1,850 similar applications, introduced on behalf of more than 8,000 applicants, pending before the Court. They concern “old” foreign-currency savings in Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo and Zagreb branches and such savings in branches of several Serbian banks located in or outside Serbia (see paragraph 46 above). In addition, there are many thousands of potential applicants. Therefore, the Grand Chamber agrees with the Chamber that it is appropriate to apply the pilot-judgment procedure in the present case, notwithstanding the objections of the Serbian and Slovenian Governments in this regard.
145.  In view of the systemic situation which it has identified, the Court considers that general measures at national level are undoubtedly called for in the execution of the present judgment.
146.  Notably, Slovenia must make all necessary arrangements, including legislative amendments, within one year and under the supervision of the Committee of Ministers, so as to allow Ms Ališić, Mr Sadžak and all others in their position to recover their “old” foreign-currency savings under the same conditions as those who had such savings in the domestic branches of Slovenian banks (those conditions have been set out in paragraph 48 above). Within the same time-limit and under the supervision of the Committee of Ministers, Serbia must make all necessary arrangements, including legislative amendments, in order to allow Mr Šahdanović and all others in his position to recover their “old” foreign-currency savings under the same conditions as Serbian citizens who had such savings in the domestic branches of Serbian banks (those conditions have been set out in paragraph 45 above).
147.  It must be pointed out that the above measures do not apply to those who, while in the same position as the present applicants, have already been paid their entire “old” foreign-currency savings, such as those who were able to withdraw their savings on humanitarian grounds (see paragraphs 25 and 44 above), or used them in the privatisation process in the Federation of Bosnia and Herzegovina (see paragraph 32 above), or were paid their savings in the Zagreb and Skopje branches of Ljubljanska Banka Ljubljana by the Croatian and Macedonian governments (see paragraphs 43 and 52 above). Serbia and Slovenia may exclude such persons from their repayment schemes. However, where only a part of a person’s “old” foreign-currency savings has thus been repaid, Serbia and Slovenia are now responsible for the rest (Serbia for “old” foreign-currency savings in all branches of Serbian banks and Slovenia for such savings in all branches of Slovenian banks, regardless of the citizenship of the depositor concerned and of the branch’s location).
148.  To allow the Serbian and Slovenian authorities to verify the balance in their accounts, the applicants and all others in their position must comply with the requirements of any verification procedure to be set up by those States. That being said, no claim should be rejected simply because of a lack of original contracts or bankbooks (given the lapse of time and the wars that affected so many people in different ways), provided that the persons concerned are able to prove their claims by other means. Furthermore, any and all verification decisions must be subject to judicial review.
149.  While there is no doubt that the inability to dispose freely of their “old” foreign-currency savings for more than twenty years has caused some distress and frustration to all persons affected, the Court does not find it necessary, at present, to indicate as a general measure that they should all be provided with adequate redress for that damage by Serbia and Slovenia. If, however, either of those States fails to apply the measures indicated in paragraph 146 above and thus continues to violate the Convention, the Court may reconsider the issue of redress in an appropriate future case concerning this matter against the State in question (see Suljagić, cited above, § 64).
150.  Lastly, the Court adjourns its examination of similar cases against Serbia and Slovenia for one year (see Suljagić, cited above, § 65). This decision is without prejudice to the Court’s power at any moment to declare inadmissible any such case or to strike it out of its list in accordance with the Convention.
VI.  APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
151.  Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
A.  Damage
152.  The applicants claimed payment of their “old” foreign-currency savings with interest in respect of pecuniary damage. The Court has already made provision in this regard in paragraph 146 above.
153.  Each of the applicants further claimed 4,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.
154.  The Governments did not provide any comments in this regard in their pleadings before the Grand Chamber.
155.  The Grand Chamber, like the Chamber, accepts that the applicants’ inability to dispose freely of their “old” foreign-currency savings for more than twenty years must have caused them some distress and frustration. Their distress and frustration have inevitably been exacerbated by their taking upon themselves the trouble and burden of acting – at least to some extent – on behalf of all others in their position (see Hutten-Czapska v. Poland [GC], no. 35014/97, § 248, ECHR 2006‑VIII). Therefore, making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the amounts claimed (that is, EUR 4,000 each to Ms Ališić and Mr Sadžak, to be paid by Slovenia, and EUR 4,000 to Mr Šahdanović, to be paid by Serbia).
B.  Costs and expenses
156.  The applicants also claimed EUR 27,351 for the costs and expenses incurred before the Court.
157.  All of the Governments maintained that the claim was excessive and unsubstantiated.
158.  According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum. That is, the applicant must have paid them, or be bound to pay them, pursuant to a legal or contractual obligation, and they must have been unavoidable in order to prevent the violation found or to obtain redress. The Court requires itemised bills and invoices that are sufficiently detailed to enable it to determine to what extent the above requirements have been met. Since no such documents have been submitted in the present case, the Court rejects this claim.
C.  Default interest
159.  The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT
1.  Dismisses, unanimously, the Governments’ preliminary objections;

2.  Holds, unanimously, that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 by Serbia in respect of Mr Šahdanović;

3.  Holds, unanimously, that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 by Slovenia in respect of Ms Ališić and Mr Sadžak;

4.  Holds, by fifteen votes to two, that there has been no violation of Article 1 of Protocol No. 1 by the other respondent States;

5.  Holds, unanimously, that there has been a violation of Article 13 of the Convention by Serbia in respect of Mr Šahdanović;

6.  Holds, unanimously, that there has been a violation of Article 13 of the Convention by Slovenia in respect of Ms Ališić and Mr Sadžak;

7.  Holds, by fifteen votes to two, that there has been no violation of Article 13 of the Convention by the other respondent States;

8.  Holds, unanimously, that there is no need to examine the complaint under Article 14 of the Convention taken in conjunction with Article 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 with regard to Serbia and Slovenia and that there has been no violation of Article 14 of the Convention taken in conjunction with Article 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 with regard to the other respondent States;

9.  Holds, unanimously, that the failure of the Serbian and Slovenian Governments to include the present applicants and all others in their position in their respective schemes for the repayment of “old” foreign-currency savings represents a systemic problem;

10.  Holds, by sixteen votes to one, that Serbia must make all necessary arrangements, including legislative amendments, within one year and under the supervision of the Committee of Ministers in order to allow Mr Šahdanović and all others in his position to recover their “old” foreign-currency savings under the same conditions as Serbian citizens who had such savings in domestic branches of Serbian banks;

11.  Holds, by sixteen votes to one, that Slovenia must make all necessary arrangements, including legislative amendments, within one year and under the supervision of the Committee of Ministers, in order to allow Ms Ališić, Mr Sadžak and all others in their position to recover their “old” foreign-currency savings under the same conditions as those who had such savings in domestic branches of Slovenian banks;

12.  Decides, unanimously, to adjourn, for one year, examination of all similar cases against Serbia and Slovenia, without prejudice to the Court’s power at any moment to declare inadmissible any such case or to strike it out of its list in accordance with the Convention;

13.  Holds, by sixteen votes to one,
(a)  that Serbia is to pay Mr Šahdanović within three months EUR 4,000 (four thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable;
(b)  that Slovenia is to pay Ms Ališić and Mr Sadžak within three months EUR 4,000 (four thousand euros) each in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable;
(c)  that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

14.  Dismisses, unanimously, the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.
Done in English and in French, and delivered at a public hearing in the Human Rights Building, Strasbourg, on 16 July 2014.
Michael O’Boyle Dean Spielmann
Deputy Registrar President
In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the following separate opinions are annexed to this judgment:
(a)  concurring opinion of Judge Ziemele;
(b)  partly concurring opinion of Judge Popović;
(c)  partly dissenting opinion of Judge Nußberger joined by Judge Popović.
D.S.
M.O’B.
CONCURRING OPINION OF JUDGE ZIEMELE
1.  I voted with the majority in this case. I note that this judgment will become one of the leading cases dealing with the specific context of State succession and the application of the European Convention on Human Rights in a particularly sensitive area: that of the sharing of responsibility for debts. The Court had to ascertain the relevant principles of the law on State succession that might influence the interpretation of Article 1 of Protocol No. 1 in this case. The “Relevant international law and practice” part of the judgment is therefore of particular significance.
2.  It is important to point out that despite a very broad approach towards sources of international law enunciated in Demir and Baykara v. Turkey ([GC], no. 34503/97, §§ 85-86, ECHR 2008) there are certain limits within which the Court has to operate, and that therefore a more in-depth presentation and analysis of the applicable principles of the law on State succession was not provided by the Court in an area where, ultimately, there are still many questions and a wide variety of State practice (see Kovačić and Others v. Slovenia [GC], nos. 44574/98, 45133/98 and 48316/99, § 256, 3 October 2008). The Court thus takes the essential points from the relevant area of international law while focusing, of course, on its own case-law and principles.
3.  It is also true that the main argument raised by Slovenia and Serbia concerned their emphasis on the principle of territoriality for the purposes of State responsibility in situations of State succession. The Court answers this submission by pointing out that this is certainly not the only principle applicable to the problem of debts following the dissolution of the State (see paragraph 121 of the present judgment). The Court largely resolves the issue by reiterating and emphasising the principles concerning the obligation to negotiate in State succession situations (see Kovačić and Others, cited above, concurring opinion of Judge Ress, point 4) and the principle of equitable proportion in dividing up the debts of the predecessor State. Given the limited scope of the present case, the Court does not (see paragraph 123 of the present judgment) enter full speed into the question of equitable apportionment of debts as such and certainly does not reflect on the unjust enrichment principle, which in my view might also be relevant to the facts of the case (see Articles 37, 40 and 41 of the 1983 Vienna Convention on Succession of States in respect of State Property, Archives and Debts, Badinter Arbitration Commission Opinion no. 1, and Article 8 of the 2001 Resolution on State Succession in Matters of Property and Debts of the Institute of International Law). However, even without expressis verbis reference to these principles, one could argue that the solution is in line with their essence and with their application in international practice.
4.  As regards the main point in the case – the role of the principle of territoriality in situations of State succession – the Court strengthens the position taken by the Institute of International Law in its 2001 Resolution in finding that the principle of territoriality is only one relevant element out of many which need to be taken into account in determining the respective responsibilities of the States concerned. The nature of the rights claimed is important. The Court traces the responsibility for the banks where the applicants’ foreign-currency accounts are frozen to Serbia and Slovenia (see paragraphs 116-17 of the present judgment). One can compare this approach with that taken by the Court in Likvidējamā p/s Selga and Vasiļevska v. Latvia ((dec.), nos. 17126/02 and 24991/02, 1 October 2013), which concerned frozen foreign-currency accounts in a bank in the Russian Federation. It is true that the international legal position of Latvia is different from that of the respondent States in the present case, since Latvia is not a successor State in the context of the demise of the USSR. However, the Russian Federation is a predecessor State and, also in such a scenario, the principle of territoriality, as claimed by the applicants in the Latvian case, could not be applied.
5.  As already stated, I was in full agreement with the majority on the merits of the case. At the same time, I retain serious doubts as to the dicta in relation to the execution part of the judgment, even though I voted with the majority in the end (see operative paragraphs 10 and 11 of the present judgment). The Court has begun from time to time to set deadlines within which States have to execute a judgment under the supervision of the Committee of Ministers. Practice shows that the Court has repeatedly had to come back to its original decision regarding deadlines. This is to my mind inevitable since judgments of the Court typically involve questions of principle and require legislative reforms, and such political processes are complicated (see, for example, L. v. Lithuania, no. 27527/03, ECHR 2007‑IV), even more so in the context of State succession. There is no question that it is in the general interest in Europe that judgments of the European Court of Human Rights be implemented swiftly and that the broader consequences be assumed where possible. As far as the Court’s share in the common responsibility is concerned, it has done its utmost, even indicating possible solutions to the problem under Article 46 where applicable. It is high time that the States attend to their “homework” in complying with the Court’s case-law, since this also directly affects the efficiency of the Court. It is in this context that the Court has decided on occasion, including in the present case, to indicate deadlines of compliance to the respondent States. This is a somewhat desperate measure. It is a great pity that the Court has been placed in a situation where it has to resort to such measures. It is also a risk for the Court, since it may be asked to take another look at its decision and that raises serious questions in terms of the principles of legal certainty and finality of judgment. I would much prefer the States Parties to the Convention and the Committee of Ministers to tighten up their approach as regards the execution of judgments, rather than the Court having to take such a risk.

PARTLY CONCURRING OPINION OF JUDGE POPOVIĆ
I voted with the majority for finding a violation in respect of Slovenia and Serbia in this case, but I think that paragraphs 109 to 125 of the judgment need to be clarified. The present judgment may by no means allow the Court in future to deal with applications of the same nature, if lodged against Bosnia and Herzegovina, Croatia and/or the former Yugoslav Republic of Macedonia, in a single-judge formation. Such applications cannot be automatically declared inadmissible. On the contrary, they must be dealt with by a Chamber, first as to the question of admissibility and later on, should they be declared admissible, on the merits as well.

PARTLY DISSENTING OPINION OF JUDGE NUSSBERGER JOINED BY JUDGE POPOVIĆ
A.  Historical dimension and financial implications of the case
There can be no doubt that the applicants’ rights under Article 1 of Protocol No. 1 and Article 13 of the Convention have been violated. What the Grand Chamber was confronted with in this very complex and difficult case was, however, not only to decide if there had been human rights violations or not, but to whom to attribute those violations, which had lasted for more than twenty years and were embedded in the context of the dissolution of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia (“the SFRY”) and which thus took on a historical dimension.
At the same time, the Grand Chamber had to decide on the amount of money to be paid not only to the applicants, but also to all those in the same situation as the applicants. It thus had to take a decision with enormous financial implications.
To my regret I cannot subscribe to the solution adopted by the majority.
B.  Attribution of exclusive responsibility for the violation of the applicants’ property rights to Slovenia and Serbia
The responsibility for compensating for the loss of “old” foreign-currency savings can be regarded either as a question of civil law (this is the position of Bosnia and Herzegovina, Croatia and the former Yugoslav Republic of Macedonia, see paragraphs 85, 87 and 96 of the present judgment) or as a State succession issue to be resolved on the basis of international law (this is the position of Serbia and Slovenia, see paragraphs 89 and 92). The majority of the Grand Chamber have opted for a civil-law approach and have decided that it is Slovenia alone which is responsible for the violation of the rights of Ms Ališić and Mr Sadžak, and Serbia alone which is responsible for the violation of Mr Šahdanović’s rights. Thus, the States where, in “Yugoslav times”, the associated banks within the socialist model of self-management happened to have their head offices are now required to pay back all the debts incurred in a system created by another State before the entry into force of the Convention.
In my view this solution is unsatisfactory and inadequate, as it is based on an oversimplification of the complex historical developments and leaves out some important aspects. While it might be tempting to find a clear-cut and “easy” solution, a more differentiated approach should have been adopted.
1.  Responsibility of the SFRY in setting up the system
It is uncontroversial that it was neither Slovenia nor Serbia alone which set up the whole banking system with its redepositing schemes, but it was the SFRY which was in dire need of foreign currency (see paragraph 14 of the present judgment). It is also uncontroversial that the system set up had no sound financial basis (see paragraphs 14 and 17). It had to be regarded as risk investment, attracting savers’ money by much higher interest rates than those offered on the market, often exceeding 10% (see paragraph 14). There was clearly no economic foundation for the expectation of the high gains thus promised.
This has already been clearly spelt out by the Court (see Suljagić v. Bosnia and Herzegovina, no. 27912/02, § 51, 3 November 2009):
“To begin with, it is a well-known fact that the global economic crisis of the 1970s hit the SFRY particularly hard. The SFRY turned to international capital markets and soon became one of the most indebted countries in the world. When the international community backed away from the loose lending practices of the 1970s, the SFRY resorted to foreign-currency savings of its citizens to pay foreign debts and finance imports.”
2.  Breakdown of the system in “Yugoslav times”
The breakdown of the system had already happened in “Yugoslav times” (stoppage of the redepositing system in 1988 (see paragraph 20 of the present judgment); abolition of the system of basic and associated banks in 1989‑90 (see paragraph 21); massive withdrawal of foreign currency (see paragraph 22)). It was the SFRY which first resorted to emergency measures restricting to a large extent the withdrawals of foreign-currency deposits (see paragraphs 22 and 53). Such measures would not have been necessary if the savers’ money had not already been lost at that time. That all happened in a State which does not exist any more at the present time.
This has already been explicitly outlined in the Court’s case-law (see Suljagić, cited above, § 10; compare also Kovačić and Others v. Slovenia [GC], nos. 44574/98, 45133/98 and 48316/99, § 40, 3 October 2008, and Molnar Gabor v. Serbia, no. 22762/05, § 6, 8 December 2009):
“Problems resulting from the foreign and domestic debt of the SFRY caused a monetary crisis in the 1980s. The national economy was on the verge of collapse and the SFRY resorted to emergency measures, such as statutory restrictions on the repayment of foreign-currency deposits (see section 71 of the Foreign-Currency Transactions Act 1985). As a result, foreign-currency deposits were practically frozen.”
Even though the State guarantee under the civil law had not been activated before the dissolution of the SFRY (see paragraph 15 of the present judgment), the consequences of the dysfunctioning of the system set up by the SFRY are to be regarded as the shared responsibility of the successor States.
The international-law dimension of the case must not therefore be ignored.
3.  Scope of the Court’s jurisdiction ratione temporis
Most of the measures adopted by the successor States as a follow-up to the breakdown of the system introducing a special regime for “old” foreign-currency savings were adopted in the early 1990s (see paragraphs 23 et seq. of the present judgment) and thus before the entry into force of the Convention in the respective States (Slovenia: 28 June 1994; the former Yugoslav Republic of Macedonia – 10 April 1997; Croatia – 5 November 1997; Bosnia and Herzegovina – 12 July 2002; and Serbia – 3 March 2004). Basically, the foreign-currency accounts remained “frozen” in all the successor States, but withdrawals were allowed under specific conditions, especially on humanitarian grounds (e.g., Bosnia and Herzegovina, see paragraph 25 of the present judgment, and Serbia, see paragraph 44; the materials at the disposal of the Court do not contain any information on the emergency measures taken by Croatia and the former Yugoslav Republic of Macedonia in the early 1990s, see paragraphs 42 and 52). Slovenia assumed the former SFRY guarantee already in 1991 and agreed to repay original deposits and interest accrued in 1993, but only in so far as savings in the domestic branches of the banks were concerned (but covering both Slovenian banks and the domestic branches of foreign banks, see paragraph 48). The guarantees undertaken by Bosnia and Herzegovina were restricted to domestic banks (see paragraph 24).
It is evident that all these measures adopted immediately after the breakdown of the SFRY were emergency measures aimed at securing trust in the new State structures and at avoiding major discontent and protests in turbulent times. With the passing of time, supplementary measures were taken. They were all tailor-made for the concrete needs of the respective successor State, with the consequence of including some and excluding others (e.g., Bosnia and Herzegovina – guarantees and, later on, payments only for savings in domestic banks (see paragraphs 24 and 27 of the present judgment); Serbia – exclusion of citizens from other former SFRY States in the repayment schemes (see paragraph 45)). The former Yugoslav Republic of Macedonia, on the contrary, repaid all the old foreign-currency debts (see paragraph 52); for Croatia, this seems to be controversial (see paragraph 42, and also Kovačić and Others, cited above, § 183).
The Court has no jurisdiction ratione temporis to analyse how far the measures adopted before the entry into force of the Convention constituted interferences with the applicants’ rights under Article 1 of Protocol No. 1 or how far they were discriminatory and violated that Article taken in conjunction with Article 14 of the Convention. The status quo at the time the Convention came into force in the respective States was that the applicants had been banned from having access to their own money already for several years. In my view, the States’ duties under the Convention therefore have to be analysed as positive obligations and not as interferences. The money had de facto already been taken away. It could not be taken away a second time, but the losses had to be compensated for.
4.  Breach of positive obligations
In the context of State succession, the positive obligations of the respondent States on the basis of Article 1 of Protocol No. 1 were twofold. On a vertical level they had a duty to make up for the losses the applicants had incurred and to provide immediate relief. On a horizontal level they had to negotiate among themselves to achieve an adequate distribution of the debts accumulated within a system that they had all been involved in setting up. While the first duty resulted directly from Article 1 of Protocol No. 1, it was intertwined with the second duty, resulting from general international law and the Agreement on Succession Issues. The Court has repeated many times that the rights guaranteed under the Convention are not theoretical and illusory, but practical and effective. The right to obtain a compensation payment is only effective if it is clear against whom it has to be directed. Therefore, all the respondent States had a positive obligation to negotiate over the issue of the “old” foreign-currency deposits.
In my view, Croatia breached this duty by refusing to continue the negotiations in 2002 (see paragraph 63 of the present judgment), whereas all the other States were willing to take them up again.
Concerning the positive obligation to make up for the losses sustained by the applicants, I agree with the majority that Slovenia and Serbia have not fulfilled their positive obligations under Article 1 of Protocol No. 1. By restructuring the old Ljubljanska Banka Ljubljana and transferring most of its assets to Nova Ljubljanska Banka Slovenia in 1994, that is, at a time when the Convention had already come into force, Slovenia rendered the repayments de facto impossible without adopting any compensatory measures (see paragraph 49 of the present judgment). The same is true for Serbia, which did not prevent the bankruptcy of Investbanka (see paragraph 47).
I do not, however, agree with the majority that Bosnia and Herzegovina is not responsible at all in this respect. They deliberately excluded State guarantees for and repayment of “old” foreign-currency deposits in foreign branches of domestic banks (see paragraphs 24 et seq. of the present judgment) and thus allowed the human rights violations to continue. The example of the former Yugoslav Republic of Macedonia (see paragraph 52), as well as the solution found with respect to the Post Office Savings Bank, where States had taken over the guarantees as regards the branches in their respective territory (see paragraph 64), show that there was no consensus in favour of excluding the responsibility of the State where the deposits had been made. A categorical refusal to pay is all the more unjustified as it is undisputed that, within the redepositing system, part of the money had been transferred back to Bosnia and Herzegovina.
Thus, the majority of the Grand Chamber have failed to scrutinise the positive obligations of all the respondent States against whom the applicants’ complaint was directed.
C.  Compensation scheme
1.  Compensation on the basis of schemes developed before the entry into force of the Convention
The majority of the Grand Chamber have decided that “Slovenia must make all necessary arrangements ... so as to allow Ms Ališić, Mr Sadžak and all others in their position to recover their ‘old’ foreign-currency savings under the same conditions as those who had such savings in the domestic branches of Slovenian banks”, that is to say, repay the original deposits with interest (see paragraphs 146 and 48 of the judgment). Serbia has to repay the “old” foreign-currency savings “under the same conditions as Serbian citizens who had such savings in the domestic branches of Serbian banks”, that is, partly in cash and partly in government bonds (see paragraphs 146 and 45 of the judgment).
Such a solution could be justified if the Court had found a violation of Article 1 of Protocol No. 1 taken in conjunction with Article 14 of the Convention, as it would offer adequate compensation for discriminatory treatment. It could also be justified on the basis of unjust enrichment if it could be proven that Slovenia and Serbia are still in possession of the money deposited by the applicants and that they earned interest on it in the period between 1990 and 2014.
But neither of those conditions are satisfied in the present case.
The Court has explicitly refrained from finding a violation of Article 1 of Protocol No. 1 taken in conjunction with Article 14 of the Convention in the present case.
Concerning “unjust enrichment” the following aspects have to be taken into account.
Firstly, as it is undisputed that not all money “ended up” in Slovenia and Serbia (see paragraph 116 of the judgment), it is inadequate to request full repayment of the “old” foreign deposits by Slovenia and Serbia alone. In socialist times the associated banks in Slovenia and Serbia had transferred back some of the funds they had received to meet the liquidity needs of the basic banks (see paragraphs 18-19 of the present judgment). As dinar loans (initially interest-free) were granted by the National Bank of Yugoslavia to domestic companies on the basis of the redeposited foreign currency and thus benefited the local economy, the rule of international law concerning local debts (Article 29 of the 2001 Resolution on State Succession in Matters of Property and Debts of the Institute of International Law, see paragraph 60 of the present judgment) is not “evidently” inapplicable, as deemed by the majority of the Grand Chamber (see paragraph 121). Secondly, the fact that redepositing payments were made to the National Bank of Yugoslavia in Belgrade is not contested. Thirdly, as emergency measures were deemed necessary and adopted by the SFRY (see paragraph 22) it is highly likely that most of the money was already lost in “Yugoslav times”.
The Court has thus stated in Suljagić (cited above, § 51), referring to Resolution 1410 (2004) of the Parliamentary Assembly of the Council of Europe on the repayment of the deposits of foreign exchange made in the offices of the Ljubljanska Banka not on the territory of Slovenia, 1977-1991 of 23 November 2004, and the explanatory memorandum prepared by the rapporteur, Mr Jurgens:
“... The Parliamentary Assembly of the Council of Europe has established that, as a result, a major part of the original deposits ceased to exist before the dissolution of the SFRY ...”
2.  Compensation in cases concerning changes in the political system
Furthermore, the approach taken by the Grand Chamber is not compatible with its jurisprudence in similar cases. Generally, the Court is very reluctant to condemn States for property violations committed before the entry into force of the Convention (see Kopecký v. Slovakia [GC], no. 44912/98, §§ 53-61, ECHR 2004‑IX; Von Maltzan and Others v. Germany (dec.) [GC], nos. 71916/01, 71917/01 and 10260/02, §§ 110‑14, ECHR 2005-V; and Jahn and Others v. Germany [GC], nos. 46720/99, 72203/01 and 72552/01, §§ 99-117, ECHR 2005‑VI). Exceptions are made in the case of continuing violations (see Loizidou v. Turkey (merits), 18 December 1996, §§ 63-64, Reports of Judgments and Decisions 1996‑VI) and in the case of legitimate expectations concerning proprietary interests (see Broniowski v. Poland (dec.) [GC], no. 31443/96, §§ 97-102, ECHR 2002‑X). However, whenever violations of Article 1 of Protocol No. 1 have related to events that took place before the entry into force of the Convention, on a mass scale, the Court has accepted models offering less than full compensation (see Broniowski v. Poland (friendly settlement) [GC], no. 31443/96, §§ 31 and 43, ECHR 2005‑IX; Hutten-Czapska v. Poland (friendly settlement) [GC], no. 35014/97, § 27, 28 April 2008; and Vistiņš and Perepjolkins v. Latvia [GC], no. 71243/01, §§ 115 and 118‑31, 25 October 2012).
Thus, the Court stated in the case of Vistiņš and Perepjolkins (ibid., § 113):
“This principle applies all the more forcefully when laws are enacted in the context of a change of political and economic regime, especially during the initial transition period, which is necessarily marked by upheavals and uncertainties; in such cases the State has a particularly wide margin of appreciation (see, among other authorities, Kopecký v. Slovakia [GC], no. 44912/98, § 35, ECHR 2004‑IX; Jahn and Others, cited above, § 116 (a); and Suljagić v. Bosnia and Herzegovina, no. 27912/02, § 42, 3 November 2009). Thus, for example, the Court has held that less than full compensation may also be necessary a fortiori where property is taken for the purposes of ‘such fundamental changes of a country’s constitutional system as the transition from a monarchy to a republic’ (see Former King of Greece and Others [v. Greece [GC], no. 25701/94], § 87[, ECHR 2000‑XII]). The Court reaffirmed that principle in Broniowski ([v. Poland [GC], no. 31443/96], § 182[, ECHR 2004‑V]), in the context of a property restitution and compensation policy, specifying that a scheme to regulate property, being ‘wide-reaching but controversial ... with significant economic impact for the country as a whole’, could involve decisions restricting compensation for the taking or restitution of property to a level below its market value. The Court has also reiterated these principles regarding the enactment of laws in ‘the exceptional context of German reunification’ (see [Von] Maltzan and Others v. Germany (dec.) [GC], nos. 71916/01, 71917/01 and 10260/02, §§ 77 and 111-12, ECHR 2005‑V, and Jahn and Others, cited above).”
It is true that these cases concerned expropriation of real property. But there is no convincing reason to treat the loss of risk investments substantially better than the loss of real property and to expect not only the amount lost to be repaid in full, but even the lost interest to be compensated for.
It is worth mentioning that the Court has accepted considerable deductions in the amounts repaid in cases concerning compensation for “old” foreign-currency deposits lost and has granted the respondent States a wide margin of appreciation (see Trajkovski v. the former Yugoslav Republic of Macedonia (dec.), no. 53320/99, ECHR 2002-IV; Suljagić, cited above, §§ 27-30 and 52-54; and Molnar Gabor, cited above, §§ 21, 23-25 and 50).
Concerning more specifically the interest rates fixed in the original schemes set up in the 1980s, it can be argued that there was no longer a legitimate expectation at the time the Convention came into force in Slovenia in 1994 and in Serbia in 2004. On the other hand, in determining adequate compensation it is necessary to take into account the adaptation to inflation of the savings originally deposited in Deutschmarks (see Vistiņš and Perepjolkins v. Latvia (just satisfaction) [GC], no. 71243/01, §§ 38-44, ECHR 2014).
3.  Subsidiarity and the margin of appreciation
In setting up pilot procedures the Court has, up to now, always left a wide margin of appreciation to member States in finding adequate solutions to systemic problems. In the first two cases (Broniowski and Hutten-Czapska, both cited above), the Grand Chamber endorsed the friendly settlement reached by the parties in respect of both general and individual measures and has thus accepted models offering less than full compensation in respect of other adversely affected persons. In its recent judgment in Kurić and Others v. Slovenia (just satisfaction) ([GC], no. 26828/06, ECHR 2014), where the parties had failed to reach a friendly settlement, the Court had due regard to the fact that the Slovenian Government had set up an ad hoc domestic compensation scheme after the expiry of the time-limits indicated in the principal judgment in order to secure proper redress to the “erased” at national level (ibid., §§ 138-40). The Grand Chamber observed in that connection that, according to the principle of subsidiarity and the margin of appreciation which went with it, the amounts of compensation awarded at national level to other adversely affected persons in the context of general measures under Article 46 of the Convention were at the discretion of the respondent State, provided that they were compatible with the Court’s judgment ordering those measures (ibid., § 141; see also, mutatis mutandis, Verein gegen Tierfabriken Schweiz (VgT) v. Switzerland (no. 2) [GC], no. 32772/02, § 88, ECHR 2009).
4.  Necessity of cooperation in finding adequate solutions
As explained above, the context of State succession must not be ignored in determining who is responsible for the human rights violations in the present case. This is also true for the setting up of the compensation mechanism. It is of utmost importance that all the successor States cooperate in establishing the scheme and in verifying the existence of the relevant claims. The Court has already been confronted with regrettable abuses in this context. Thus, for example, two applicants in the case of Kovačić and Others (cited above, § 260) failed to inform the Court that, further to the Osijek County Court’s decision of 7 July 2005, they had received payment of their foreign-currency deposits in full.
In the case of Suljagić (cited above, § 19) the Court stated:
“Legislation providing for the use of ‘old’ foreign-currency savings in the privatisation process had limited appeal and, moreover, led to abuses: an unofficial market emerged on which such savings were sometimes sold for no more than 3% of their nominal value.”
In my view, the important aspect of cooperation between the respondent States in verifying the claims has not been sufficiently dealt with in the judgment of the Grand Chamber.
D.  Alternative solution to the case
To sum up, in my view, Slovenia, Bosnia and Herzegovina and Croatia are responsible for the violation of the rights of Ms Ališić and Mr Sadžak under Article 1 of Protocol No. 1 and Article 13 of the Convention, and Serbia, Bosnia and Herzegovina and Croatia are responsible for the violation of Mr Šahdanović’s rights under Article 1 of Protocol No. 1 and Article 13 of the Convention. Whereas Croatia is responsible only for the long duration of the violation and should pay part of the award in respect of non-pecuniary damage, the main responsibility lies with Slovenia and Serbia respectively, which should pay the major part of the award in respect of pecuniary damage, while Bosnia and Herzegovina is responsible for only a small part of the damage under both heads.
On the basis of their shared responsibility for the system created in the SFRY, all the respondent States should cooperate in devising an adequate compensation mechanism.
On that basis, it should be possible to compensate those unlawfully deprived of their assets in an adequate manner and secure the execution of the judgment within a short period of time.

 

Copyright © 2021 Pravosudna akademija, Srbija