Petrović protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
15.07.2014
Članovi
2
2-1
34
35
35-1
35-3
41
Kršenje
2
2-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 2) Pravo na život
(Čl. 2) Pozitivne obaveze
(Čl. 2-1) Efikasna istraga
(Čl. 34) Pojedinačne predstavke
(Čl. 34) Žrtva
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(Čl. 35-1) Rok od četiri meseca (ranije rok od šest meseci)
(Čl. 35-3-a) Ratione temporis
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
Broj predstavke
40485/08
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Podnosilac predstavke, Radmila Petrović je srpska državljanka rođena 1950. godine i živi u Beogradu. Slučaj se odnosi na propust srpskih vlasti da sprovedu delotvornu istragu oko okolnosti smrti njenog 29-o godišnjeg sina Dejana Petrovića koja je nastupila dok je on bio u policijskom pritvoru.

Dana 16. januara 2002. godine, Dejan Petrović je uhapšen pod sumnjom da je ranije te večeri nekoj ženi oteo torbu. Oko podneva sledećeg dana policija je obavestila njegovu porodicu da je on skočio sa drugog sprata policijskih prostorija i da je odveden u odlenje za hitnu pomoć lokalne bolnice. Dejan Petrović je preminuo 15. februara 2002. godine. U obdukcijskom izveštaju je navedeno da je njegova smrt bila nasilna i da je prouzrokovana povrdama nanesenim njegovom mozgu i telu, „nanete tupim, teškim i zamahnutim predmetom“.

Određeni broj istražnih radnji je sproveden nakon pada g. Petrovića sa prozora, kao i interni disciplinski postupak koji je bio usmeren na to da utvrdi da li je policija preduzela sve adekvatne mere da zaštiti njegov život dok se on nalazio u pritvoru. Porodica g. Petrovića je podnela tužbu protiv policije tvrdeći da je njihov srodnik bio zlostavljan u toj meri da ga je to dovelo do njegovog skoka kroz prozor. Izveštaji o uzroku njegove smrti su se razlikovali i postojale su indicije da g. Perović nije mogao da iskoči kroz prozor na način na koji je to opisano u policijskom izveštaju . Porodica je na osnovu ovoga tvrdila da je telo njihovog srodnika izbačeno kroz prozor u cilju prikrivanja policiske brutalnosti. Ove pritužbe kao i dalji zahtevi oca g. Petrovića kao supsidijarnog tužioca su bili odbačeni.

U februaru 2008. godine Vrhovni sud Republike Srbije je konačno odbio zahtev Republičkog javnog tužioca da poništi prethodne odluke donedene u ovom slučaju koji isticao prpuste u ranije sprovedenoj istazi i predlagao otvaranje nove i temeljne istrage o okolnostima ovog događaja. Pozivajući se na član 2 (pravo na život), gđa Petrović se žalio da srpske vlasti nisu sprovele adekvatnu i delotvornu istragu oko okolnosti smrti njenog sina.
Preuzmite presudu u pdf formatu

 

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 2/2015 од 9.1.2015. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ПЕТРОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 40485/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
15. јул 2014. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакторских измена.

У предмету Петровић против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:

Josep Casadevall, председник,
Alvina Gyulumyan,
Ján Šikuta,
Dragoljub Popović,
Johannes Silvis,
Valeriu Griţco,
Iulia Antoanella Motoc, судије,
и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореној седници 24. јуна 2014. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог датума:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 40485/08) против Србије коју је Суду поднео према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") српска држављанка, госпођа Радмила Петровић (у даљем тексту: "Подноситељка представке"), 1. августа 2008. године.

2. Подноситељку представке којој је пружена правна помоћ, заступала је госпођа Т. Дробњак, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник господин С. Царић.

3. Подноситељка представке је посебно тврдила да није спроведена делотворна истрага у вези са злостављањем и смрћу њеног сина.

4. Представка је првобитно додељена Другом одељењу Суда (Правило 52 став 1. Пословника Суда).

5. Делимичном одлуком од 4. јануара 2012. године, Суд је одлучио да Владу обавести о притужби на пропуст државе да спроведе делотворну истрагу и прогласио преостали део представке недопуштеним.

6. Суд је 1. фебруара 2014. године променио састав својих већа (Правило 25 став 1.). Овај предмет је стога додељен Трећем одељењу у новом саставу (Правило 52 став 1.).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

7. Подноситељка представке је рођена 1950. године и живи у Београду. Син подноситељке представке, господин Дејан Петровић, који је рођен 1973. године, преминуо је 15. фебруара 2002. године у болници, месец дана пошто је саопштено да је пао кроз прозор полицијске станице у Београду.

A. Догађаји око смрти господина Дејана Петровића

8. Око 20.30 часова 16. јануара 2002. године господина Дејана Петровића је ухапсио ОУП Врачар - СУП Београд под сумњом да је раније те вечери некој жени отео торбу и задржан је преко ноћи у полицији. Господин Дејан Петровић, који је тада имао двадесет девет година, био је очигледно познат полицији наводно као наркоман и због раније умешаности у сличне догађаје.

9. Према полицијским извештајима, следећег јутра у 8.30 часова господина Дејана Петровића испитивала су три полицајца, Д. К., С. К. и Н. К. Господин Дејан Петровић је наводно признао да је извршио пљачку и да је извесну новчану суму (око 20.000 српских динара (РСД)) сакрио код куће. После неуспешног претреса стана породице Петровић тог јутра, полицајци су напустили њихову кућу заједно са господином Петровићем који је имао лисице на рукама.

10. Подноситељка представке је тврдила да је њен син био видно узнемирен и веома блед, а уста су му била жућкаста. На излазу се окренуо и рекао јој "зови адвоката, нисам ништа учинио, они ће ме убити".

11. Према извештају о том догађају од 17. јануара 2002. године који је саставио мајор М. М., старешина полицајаца, господин Дејан Петровић је око 10.30 пре подне враћен са лисицама на рукама у канцеларију број 24 на другом спрату полицијске станице Врачар ради даљег испитивања. Када су улазили у канцеларију, док је Д. К. прилазио свом столу, С. К. стајао, а Н. К. затварала врата канцеларије, господин Дејан Петровић је изненада потрчао напред, прво ударио главом у затворени прозор, поломивши стакло, и искочио у двориште. Ниједан полицајац није могао да га спречи. Полицајци су истрчали у двориште, а пошто је господин Дејан Петровић показивао неке знаке да је још жив, они су му скинули лисице, а друге колеге су позвале хитну помоћ.

12. Око подне, полиција је обавестила породицу подноситељке представке да је господин Дејан Петровић скочио са другог спрата полицијских просторија и да је одведен у Ургентни центар Клиничког центра Србије у Београду.

13. По доласку у Ургентни центар, подноситељка представке и њен супруг (отац господина Дејана Петровића) обавештени су да је око 11.10 часова у болницу примљен неидентификован и озбиљно повређен пацијент који је скочио са другог спрата једне зграде. Он је био у коматозном стању, са преломом левих ребара и бутне кости и контузијом и хематомом јетре, и да је подвргнут операцији која може да траје неколико сати.

14. Док је хируршка интервенција била у току, супруг подноситељке представке је отишао у просторије полицијске станице Врачар. После увиђаја (видети ст. 18-19. у даљем тексту), показано му је место несреће. Подноситељка представке је тврдила да је њен супруг, као и нека средства информисања, првобитно обавештен да је њихов син, који је имао лисице на рукама и зимску јакну, био сам у канцеларији када је искочио кроз прозор, а да им је касније речено да је њихов син скочио у присуству тројице полицајаца.

15. Господин Дејан Петровић је у болници био у коматозном стању, осим између 26. и 28. јануара 2002. године, када је показивао неке знаке свести и померања.

16. Према лекарском уверењу које је издао Клинички центар Србије, господин Дејан Петровић преминуо је од сепсе и престанка рада срца 15. фебруара 2002. године у 4.30 ујутро. На основу захтева истражног судије (М. П.) Окружног суда у Београду, посмртни преглед тела господина Дејана Петровића обавила су 18. фебруара 2002. године у 9 часова ујутро два лекара, Сл. К. и В. Д. Ј., Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду. У обдукционом записнику наводи се да је смрт господина Дејана Петровића била насилна и да је проузрокована оштећењем виталних центара и компликацијама после тога. У њему се даље закључује да су оштећење виталних центара, као и преломи ребара и бутне кости и друге спољашње и унутрашње телесне повреде описане у извештају, "нанете тупим, тешким и замахнутим предметом". Суду нису достављене никакве фотографије нити резултати токсиколошке анализе.

Б. Увиђај на лицу места 17. јануара 2002. године

17. После телефонског позива Одељења за увиђајно-оперативне послове Управе криминалистичке полиције (УКП - СУП Београд; у даљем тексту: "ОУОП"), дежурни истражни судија, В. М., из ненаведеног суда, стигао је у Полицијску станицу Врачар у ненаведено време ради увиђаја на лицу места. Д. З. из, ОУОП-а и криминалистички техничар М. К. из Одељења криминалистичке технике УКП из Београда били су такође присутни.

18. Према записнику о увиђају истражног судије од једне и по странице, по доласку у Полицијску станицу Врачар, полицајци чуја имена нису наведена, су му показали канцеларију број 24 и поломљено прозорско стакло у левом углу прозора, најближе поду. Пошто је прозор био дупли, са дрвеним оквиром, и како је обавештен да је господин Дејан Петровић искочио кроз прозор поломивши стакло, он је прегледао оквир у питању. Пошто није видео мрље од крви, длаке или неке друге трагове ове природе, он је питао два горе наведена инспектора да ли су они видели неке трагове, како би их прегледао, али су обојица одговорила негативно. Он је криминалистичком техничару наложио да нацрта скицу тог места и да га фотографише, као и да измери величину прозора.

Истражни судија је констатовао поломљено прозорско стакло, као и комаде стакла између два прозорска рама и на поду испод унутрашњег прозора. У снегом покривеном дворишту полицијске зграде, у које је осумњичени господин Дејан Петровић наводно пао, он је "приметио стопе и угажени снег неодређеног облика испод прозора", али није нашао "мрље од крви или друге физичке трагове".

19. Скица места несреће, 13 фотографија канцеларије и три дворишта биле су саставни део записника истражног судије. На примерцима фотографија достављених Суду види се фотеља испод разбијеног прозора са орманом са њене десне стране и сталком са њене леве стране. У извештају о криминалистичко-техничком прегледу лица места, криминалистички техничар је констатовао следеће: (а) у вези са биолошким траговима, истражни судија није тражио да се узму и прикупе отисци прстију; (б) у вези са другим нађеним доказима и предметима, примећено је поломљено стакло у раму доњег левог дела унутрашњег и спољашњег прозорског рама. Димензије прозорских рамова биле су 50 x 55, односно 45 x 50 центиметара, а налазили су се на растојању од једног метра од пода канцеларије. Оба прозорска рама су била затворена. Комади поломљеног стакла нађени су између унутрашњег и спољашњег прозорског рама и на парапету. Спољашњи прозор налазио се девет метара изнад земље. Угажени снег и комади стакла нађени су на растојању од 1,5 метара од зида зграде. Други трагови нису нађени.

20. Према посебном извештају о испитивању тројице полицајаца који је саставио Д. З. из ОУОП-а, они су дали сагласне исказе у истом смислу са исказима детаљно наведеним у извештају о несрећи (видети став 11. у горњем тексту). Полицајци су такође изјавили да се господин Дејан Петровић, као и обично, веома добро понашао тог јутра и да је признао да је извршио пљачку.

В. Интерни дисциплински поступак

21. Мајор Д. Т. и капетан Ђ. Д. из Одељења за контролу законитости у раду СУП-а Београд саставили су извештај, очигледно у оквиру посете ради утврђивања чињеница, обављене 17. јануара 2002. године, у неодређено време. У извештају се поново наводе догађаји изнети у претходним извештајима (видети ст. 11 и 20. у горњем тексту). Даље је констатовано да су родитељи господина Дејана Петровића навели да је он узимао средства против депресије као део терапије против зависности ради спречавања могућег самоповређивања. У вези са одговорношћу полицајаца, инспектори су сматрали да су одговорни полицајци предузели превентивне, али очигледно недовољне мере за заштиту господина Дејана Петровића. Из тог разлога, препоручена је дисциплинска мера за С. К. и Д. К. и усмени укор њеног претпостављеног за Н. К. Инспектори су такође препоручили да полиција обезбеди одговарајуће услове, на пример, сигурносне шипке на прозорима, у просторијама где се испитују лица лишена слободе.

22. У оквиру претходног дисциплинског поступка те вечери, ту тројицу полицајаца је поново посебно испитао њихов претпостављени, мајор М. М. Тројица полицајца су поновила своје раније исказе.

23. Против С. К. и Д. К. је 7. марта 2002. године поднета оптужница због теже повреде радне обавезе и дужности, наиме, због пропуста да предузму одговарајуће мере ради заштите сигурности господина Дејана Петровића у притвору. Дисциплински орган је саслушао полицајце као осумњичене, као и Н. К. као сведока, и сви су поновили раније исказе о несрећи. Полицајци су ослобођени у поступцима вођеним на два нивоа, а последња одлука донета је 10. маја 2002. године. Утврђено је да у околностима случаја они нису могли да учине ништа више ради заштите господина Дејана Петровића и спрече његово самоубиство.

Г. Истражне радње предузете после подношења кривичних пријава подноситељке представке

24. Супруг подноситељке представке је 28. јануара 2002. године поднео кривичну пријаву против полицајца Д. К. у име породице Петровић, на основу оправдане сумње да је он присилно изнудио исказ од господина Дејана Петровића. У пријави се тврди да су полицајци употребили силу како би изнудили исказ и озбиљно злостављали господина Дејана Петровића у тој мери да га је то навело да искочи кроз прозор канцеларије. Породица је такође тврдила да полицајци нису саопштили лекарском тиму у Ургентном центру идентитет господина Дејана Петровића као и све околности несреће.

25. У међувремену, 24. јануара 2002. године, Београдска полиција је је Окружном јавном тужилаштву у Београду (у даљем тексту: "ОЈТ") послала два извештаја од 17. јануара 2002. године (видети ст. 21-22. у горњем тексту). ОЈТ је 14. маја 2002. године, односно 12. јуна 2002. године такође примило обдукциони записник и извештај о криминалистичко-техничком прегледу лица места (видети ст. 16. и 18-19. у горњем тексту).

26. ОЈТ је 11. октобра 2002. године од Одељења за контролу законитости у раду СУП-а Београд затражило информације о исходу дисциплинског поступка против полицајаца који су били присутни за време несреће. ОЈТ је такође доставило том одељењу сопствени спис предмета како би им омогућило лакше утврђивање чињеница предмета. ОЈТ је тражену документацију из дисциплинског поступка примило 14. новембра 2002. године.

27. Супруг подноситељке представке је неодређеног дана проширио кривичну пријаву да би њом обухватио и друга два полицајца која су била умешена у несрећни догађај.

28. ОЈТ је 9. јануара 2003. године затражило да комисија вештака судско медицинске струке Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду да своје мишљење који би други узроци, осим пада кроз прозор, могли објаснити повреде господина Дејана Петровића. Институт за судску медицину је 1. августа 2003. године затражио спис предмета, а ОЈТ му га је послало месец дана касније. ОЈТ је 18. септембра 2003. године затражило од истражног судије Окружног суда да изда налог за судско медицинско вештачење, пошто Институт очигледно није могао даље да ради само на основу налога ОЈТ. Истражни судија је то учинио 8. октобра 2003. године.

29. Скоро годину дана касније, у налазу судско медицинских вештака од 13. септембра 2004. године, стручњаци су навели, на основу обдукционе и друге медицинске евиденције, да је особа висине и конституције господина Дејана Петровића могла да се "провуче" кроз прозор у питању. Они су даље тврдили да су фаталне повреде господина Дејана Петровића могле настати скоком кроз прозор и падом на тврду површину. Они су на крају закључили да ни у обдукционом записнику ни у болничкој документацији нису евидентиране никакве друге повреде, посекотине, огреботине или модрице ни у вези са природом ни са местом, које би указале да су проузроковане нечим другим осим оним што је наведено у горњем тексту.

30. ОЈТ је 1. новембра 2004. године одбацило кривичну пријаву заснивајући је на ставу да не постоји основана сумња да су осумњичени извршили наводно кривично дело. Супруг подноситељке представке је обавештен на одговарајући начин, а упућен је и да може преузети кривично гоњење у року од осам дана од датума када му одлука буде уручена подношењем захтева за спровођење истраге.

31. Породица Петровић је 16. фебруара 2005. године поднела ОЈТ нову и детаљнију кривичну пријаву против полицајаца (П. Н., Н. К., Д. К. и С. К.) за наношење тешке телесне повреде, изнуђивање исказа и злоставу у служби. У пријави су изразили сумњу да је господин Дејан Петровић искочио кроз прозор канцеларије својом вољом и сумњу да су осумњичени избацили тело њиховог сина кроз прозор како би сакрили претходно злостављање. У тужби су истакнуте одређене наводне контрадикторности и недостаци претходних истражних мера и извештаја, и предложене бројне истражне делатности које треба обавити да би се на одговарајући начин испитале околности смрти господина Дејана Петровића.

32. ОЈТ у Београду је 22. марта 2005. године одбацило ту кривичну пријаву из истих разлога на које се ослонило и у одлуци из новембра 2004. године, и поновило информације које је доставило о могућности супсидијарног кривичног гоњења. Тај допис је подноситељки представке уручен 8. априла 2005. године.

Д. Супсидијарно кривично гоњење од стране подноситељке представке

33. После одбацивања прве кривичне пријаве (видети став 30. у горњем тексту), подноситељка представке је 17. новембра 2004. године покушала да преузме кривично гоњење као супсидијарни тужилац захтевом за спровођење истраге Окружном суду у Београду и касније захтевом за проширење истраге 11. априла 2005. године. Она се позвала и поново потврдила своје тврдње и захтеве које је навела у другој кривичној пријави (видети став 31. у горњем тексту).

34. У одговору на захтев истражног судије Окружног суда, Б. П., од 22. марта 2005. године, као и на ургенцију послату у октобру 2005. године, два патолога судске медицине, Др З. С. и Др Н. М. из Војномедицинске академије у Београду су 15. јануара 2006. године доставила стручно мишљење. Ослањајући се на раније лекарске и обдукционе записнике, они су нашли да место, распоред и врсте повреда уочених на господину Дејану Петровићу указују да су оне тешке и опасне по живот, и да без сумње могу бити последица пада са другог спрата, али само кроз отворен прозор. Они су посебно нашли да би, узимајући у обзир околности догађаја, укључујући и конституцију господина Дејана Петровића, његову зимску одећу и лисице на рукама, величину прозорског окна у питању и положај намештаја и прозора у канцеларији, било практично немогуће да поломи прозор и искочи напоље. Иначе, то би значило да је он могао да "прелети хоризонтално" преко фотеље и поломи прозор главом тачно у његовом средишту.

35. Истражни судија је 18. априла 2006. године одржао рочиште и испитао осумњичене. Они су поновили раније исказе. С. К. је додао да је господин Дејан Петровић одскочио са пода на метар од прозора и прошао кроз њега не дотакавши фотељу, која је била испод прозора. Ниједан комад намештаја није се преврнуо нити померио.

36. Истражни судија је 8. маја 2006. године изразио неслагање са захтевом подноситељке представке, и вратио предмет трочланом кривичном већу (видети став 49. у даљем тексту).

37. Трочлано судско веће Окружног суда је 17. јула 2006. године потврдило мишљење истражног судије, ослањајући се на судски спис, наиме, "сагласне исказе осумњичених" и налазе и мишљења вештака судске медицине из 2004. године и 2006. године, "који су [били] доследни и указал[и] да су све повреде преминулог могле настати у исто време падом са висине од девет метара на тврду површину". Подноситељка представке је упућена да може да се жали на ту одлуку у року од три дана од датума када јој одлука буде уручена, што је она и учинила 2. новембра 2006. године, поновивши раније тврдње.

38. Врховни суд Србије је 30. новембра 2006. године одбио жалбу подноситељке представке као неосновану. Доношењем те одлуке, позивањем на налазе комисије вештака судско медицинске струке из 2004. године, он је потврдио да је образложење нижег суда јасно, коначно и убедљиво. Та одлука је подноситељки представке уручена 20. фебруара 2007. године.

39. Подноситељка представке се 7. марта 2007. године обратила Републичком јавном тужилаштву иницијативом за подизање захтева за заштиту законитости у њено име пред Врховним судом против одлуке тог суда од 30. новембра 2006. године.

40. Републички јавни тужилац је 27. августа 2007. године обавестио подноситељку представке да је тог истог дана усвојио њен предлог и поднео захтев за заштиту законитости против одлуке од 30. новембра 2006. године, посебно износећи да је: (a) суд засновао своју одлуку на доказима које је подноситељка представке оспорила а, који су, према његовом мишљењу, били веома недоследни; (б) суд одбио жалбе подноситељке представке, а да није размотрио њене аргументе; и (в) да је прикупљање и разматрање доказа било површно, што је за последицу имало нетачан и невероватан закључак суда.

41. Врховни суд Србије је 8. фебруара 2008. године, заседајући у другачијем већу од оног од 30. новембра 2006. године одбио захтев тужиоца. На основу увида у спис предмета и рочишта у присуству троје окривљених и њиховог адвоката, суд је навео следеће: (а) вештаци судско медицинске струке нису закључили да је жртва могла претрпети повреде приликом разбијања прозора и пада на тврду површину; (б) ниједан доказ није показао да су осумњичени нанели жртви неку телесну повреду на неки начин; (в) у складу са релевантним доказима, није постојала разумна сумња да су осумњичени извршили наводна кривична дела што би оправдало отварање кривичног поступка; и, најзад, (г) спорна одлука није коначно искључивала отварање кривичног поступка да је жртва, као супсидијарни тужилац, доставила нове доказе који нису постојали или који су били непознати у време њеног ранијег захтева за спровођење истраге. Ова одлука је подноситељки представке уручена 30. маја 2008. године.

Ђ. Парнични поступак против Државе

42. Подноситељка представке и њен супруг су у децембру 2002. године поднели парничну тужбу против Тужене државе и Министарства унутрашњих послова ради обештећења за душевни бол који су претрпели као последицу смрти господина Дејана Петровића. Они су се ослонили на Закон о облигационим односима и разне међународне инструменте о људским правима. Тужени су тужбу углавном оспорили, али нису дали никаква даља објашњења у том смислу.

43. Пресудом од 4. јуна 2007. године, Први општински суд у Београду је појаснио да иако није могао утврдити поуздан след догађаја у питању нити јасну грешку било кога, то у сваком случају није био његов задатак. Позивајући се на извештај вештака судске медицине из 2006. године и члан 172. Закона о облигационим односима (видети став 34. у горњем тексту, односно 51. у даљем тексту), суд је закључио да би Тужена држава требало да тужиоцима обезбеди накнаду штете на основу обавезе државе за пропусте њених службеника, што се без сумње догодило с обзиром да је господин Дејан Петровић претрпео повреде и преминуо док је био у полицијском притвору под надзором државних службеника. Сходно чл. 200. и 201. Закона о облигационим односима, он је сваком тужиоцу досудио по РСД 1.000.000 за нематеријалну штету, као и исплату трошкова.

44. Окружни суд и Врховни касациони суд су потврдили основаност те пресуде 23. фебруара 2009. године, односно 24. јуна 2010. године. Досуђени износи су исплаћени 7. децембра 2010. године.

II. РЕЛЕВАНТНО МЕЂУНАРОДНО ПРАВО

Препорука Rec(2000)19 Комитета министара државама чланицама о улози јавног тужиоца у систему кривично-правне заштите (усвојена 6. октобра 2000. године на 724. заседању заменика министара)

45. Релевантни део Препоруке Rec(2000)19 гласи како следи:

"33. Јавни тужиоци треба да на одговарајући начин узму у обзир мишљења и бриге жртава када су погођени њихови лични интереси и предузимају или подстичу радње како би се обезбедила обавештеност жртава о њиховим правима и о току поступка.

34. Заинтересоване стране признатог статуса или статуса који се може идентификовати, посебно жртве, треба да имају могућност да оспоре одлуке јавних тужилаца да не предузимају кривично гоњење; такво оспоравање може се извршити, према случају, после хијерархијске контроле, путем судске контроле, или омогућавањем странама да преузму кривично гоњење као приватни тужиоци."

III. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

A. Законик о кривичном поступку (објављен у "Службеном листу Савезне Републике Југославије" - "Службени лист СРЈ" - број 70/2001; измене објављене у "Службеном листу СРЈ", број 68/2002 као и у "Службеном гласнику Републике Србије" - "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09)

46. Релевантне домаће одредбе садржане су у чл. 19, 20, 46, 61, 64, 235, 242, 243, 379, 406. и 425. Законика.

47. У складу са овим одредбама, формални кривични поступак може се покренути на захтев овлашћеног тужиоца. У односу на кривична дела која подлежу кривичном гоњењу од стране јавног тужиоца, укључујући и кривична дела наведена у горњем тексту у ставу 31, овлашћени тужилац је јавни тужилац лично. Дискреционо право јавног тужиоца да одлучи да ли да поднесе пријаву је, међутим, везано је начелом законитости, што значи да он мора да поступи када год постоји основана сумња да је извршено кривично дело које подлеже кривичном гоњењу од стране јавног тужиоца. Јавни тужилац мора да предузме мере неопходне за предистражне радње за кривична дела која подлежу кривичном гоњењу од стране јавног тужиоца и идентификацију наводних починилаца. У том смислу он има овлашћење да координира рад разних служби за спровођење закона и других владиних тела.

48. Ако јавни тужилац утврди, на основу доказа које поседује, да постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело које се гони по службеној дужности, он ће од надлежног суда затражити да отвори званичну истрагу или подићи оптужни акт. Ако, међутим, јавни тужилац одлучи да нема основа за покретање таквог поступка, он мора донети образложену одлуку, а такође обавестити и жртву о тој одлуци. Жртва има право да преузме кривично гоњење у предмету у своје име, у својству "супсидијарног тужиоца", у року од осам дана од обавештења о одлуци јавног тужиоца.

49. Супсидијарни тужилац може поднети захтев за отварање истраге или подићи оптужни акт. Ако истражни судија одбије да отвори тражену истрагу, предмет се упућује трочланом кривичном већу да донесе одлуку с тим у вези у року од 48 часова. Дозвољена је даља жалба. Ако је супсидијарни тужилац већ преузео кривично гоњење, јавни тужилац ће и поред тога имати овлашћење да опет преузме кривично гоњење у том предмету по службеној дужности.

50. У вези са захтевом за заштиту законитости, страна у поступку према закону нема право да употреби овај правни лек лично, али има право да поднесе предлог надлежном јавном тужиоцу да га поднесе у њено име, при чему јавни тужилац има пуно дискреционо право да одлучи да ли да то учини. Ако Врховни суд усвоји предлог, он има овлашћење да утврди повреду законитости, да преиначи коначну одлуку или да је потпуно или делимично укине и да врати предмет на поновно разматрање.

Б. Закон о облигационим односима (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, као и у "Службеном листу СРЈ", број 31/93)

51. Члан 172. став 1. прописује да је правно лице, што укључује и државу, одговорно за сваку штету коју нанесе неки "његов орган".

52. Чланови 200. и 201. прописују, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физички бол или, заправо, душевну патњу као последицу, између осталог, смрти његовог или њеног најближег сродника, има право, у зависности од њиховог трајања и јачине, да тужи ради финансијске накнаде у парничним судовима и, осим тога, тражи друге облике обештећења који би могли пружити одговарајуће нематеријално задовољење.

 

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 2. КОНВЕНЦИЈЕ

53. Подноситељка представке се притуживала да српске власти нису испуниле своје обавезе према процесном делу члана 2. Конвенције, којим је од њих тражено да спроведу одговарајућу и делотворну истрагу околности у вези са смрћу њеног сина, уз наводну намеру да сакрију злоставу од стране полиције. Члан 2. прописује следеће:

Члан 2.

"1. Право на живот сваког лица заштићено је законом. Нико не сме бити намерно лишен живота, осим приликом извршења пресуде суда којом је осуђен за злочин за који је ова казна предвиђена законом.

2. Лишење живота се не сматра противним овом члану ако проистекне из употребе силе која је апсолутно нужна:

(а) ради одбране неког лица од незаконитог насиља;

(б) да би се извршило законито хапшење или спречило бекство лица законито лишеног слободе;

(в) приликом законитих мера које се предузимају у циљу сузбијања нереда или побуне."

A. Допуштеност

1. Прелиминарна примедба Владе

(a) Правило о року од шест месеци

54. Влада је тврдила да је одлука Врховног суда од 30. новембра 2006. године правоснажна у смислу члана 35. став 1. Конвенције, пошто је захтев за заштиту законитости, у складу са праксом Суда, неделотворно правно средство. Подноситељка представке је поднела представку 1. августа 2008. године, па према томе није поштовала услов рока од шест месеци утврђен чланом 35. став 1.

55. Подноситељка представке је одговорила да се приликом разматрања питања поштовања правила о року од шест месеци мора узети у обзир њен покушај да употреби сваки доступан правни лек у вези са њеним притужбама. Она је тврдила да је захтев тужиоца за ревизију одлуке од 30. новембра 2006. године код ње створио очекивања да би власти могле, на основу њеног захтева, коначно спровести делотворну истрагу. Према томе, правоснажна одлука у смислу члана 35. став 1. није била она од 30. новембра 2006. године. Уместо тога, тек је 8. фебруара 2008. године постало очигледно да ови процеси више не нуде никакве реалне изгледе за остваривање обештећења на домаћем нивоу.

56. Члан 35. став 1. Конвенције прописује:

"Суд може узети предмет у поступак тек када се исцрпу сви унутрашњи правни лекови, у складу са општепризнатим начелима међународног права, и у року од шест месеци од дана када је донета правоснажна одлука."

57. Релевантно питање у овом предмету је да ли су неуспешни покушаји подноситељке представке да преузме кривично гоњење као супсидијарни тужилац и да тражи да тужилац поднесе "захтев за заштиту законитости" представљали коришћење непотребних правних средстава, због чега би њена представка била неблаговремена (видети, на пример, Prystavska против Украјине (одлука), број 21287/02, 17. децембар 2002. године). Суд сматра да нису, из следећих разлога.

58. Суд је већ утврдио да иако се од жртава не тражи да саме предузимају кривично гоњење, што је дужност јавног тужиоца, који је боље опремљен у том смислу, уколико неки подносилац представке упркос томе преузме кривично гоњење као супсидијарни тужилац, тај поступак постаје саставни део предмета и мора се узети у обзир приликом процењивања да ли су исцрпљена домаћа правна средства као и да ли је поштовано правило о року од шест месеци (видети, у контексту члана 2, Младеновић против Србије, број 1099/08, ст. 39. и 47, 22. мај 2012. године; видети, иако у контексту члана 3, Оташевић против Србије, број 32198/07, став 25, 5. фебруар 2013. године уз даље позивање на њих).

59. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да подноситељка представке није одустајала од овог пута обештећења, па је, тако, донела рационалну одлуку да даље не подиже оптужни акт с обзиром на њен претходни неуспешан захтев за спровођење истраге (видети ст. 38. и 49. у горњем тексту), који је захтевао много нижи стандард доказивања (упоредити по супротности са Gasyak и други против Турске, број 27872/03, став 58, 13. октобар 2009. године). Уместо тога, подноситељка представке се успешно обратила Републичком јавном тужилаштву да поднесе захтев за заштиту законитости (видети ст. 39. и 50. у горњем тексту). Она је коначно поднела представку Суду пошто је од Врховног суда добила негативну одлуку од 8. фебруара 2008. године у вези са захтевом тужиоца за заштиту законитости. У вези са овим другим, Суд примећује да је захтев за заштиту законитости као што је свима познато дискреционог карактера, и нормално је да се такав захтев не сматра делотворним (видети Лепојић против Србије, број 13909/05, став 54, 6. новембар 2007. године) и да рок од шест месеци није могао да поново почне да тече (видети, на пример, Kucherenko против Украјине (одлука), број 41974/98, 4. мај 1999. године). Упркос томе, ситуације у којима захтев за поновно отварање поступка има заправо за резултат његово отварање, или у којима је ванредни правни лек био успешан, могу бити изузетак од овог правила (видети Gasparyan против Јерменије (број 1), број 35944/03, став 30, 13. јануар 2009. године уз даља позивања), мада само у односу на она питања Конвенције која су пружила основ за такво преиспитивање или поновно отварање поступка и била су предмет разматрања пред ванредним жалбеним телом (видети Gasparyan, цитирана у горњем тексту, став 32, и Berdzenishvili против Русије (одлука), број 31697/03, ЕЦХР 2004-II (изводи)).

60. Суд сматра да ситуација у овом предмету спада у категорију изузетних случајева. Члан 35. став 1. не може се тумачити на начин којим би се од подносиоца представке тражило да поднесе притужбу Суду пре коначног решавања његовог питања на домаћем нивоу (видети Младеновић, цитирана у горњем тексту, став 44.). Притужба подноситељке представке тужиоцу, која представља суштину њене притужбе пред овим Судом, је заправо била успешна: Републички јавни тужилац је, као највиши тужилац, посебно оштро критиковао претходне одлуке домаћих правосудних органа као погрешне и произвољне (видети став 40. у горњем тексту). Стога је било потпуно разумно да подноситељка сачека одлуку Врховног суда о захтеву тужиоца за заштиту законитости, имајући у виду овлашћења Врховног суда да је захтев био усвојен (видети став 50. у горњем тексту). С тим у вези, не може се рећи да је подноситељка представке намерно покушала да одложи рок утврђен чланом 35. став 1. користећи неодговарајуће поступке који јој нису могли понудити делотворно обештећење за притужбу о питању према Конвенцији (упоредити и упоредити по супротности са Fernie против Уједињеног Краљевства (одлука), број 14881/04, 5. јануар 2006. године).

61. Из разлога наведених у горњем ставу, Суд сматра да је одлука Врховног суда од 8. фебруара 2008. године била коначна одлука у смислу члана 35. став 1. Конвенције у предметном случају. Суд према томе налази да је подношењем представке у року од два месеца од 30. маја 2008. године, што је био датум када јој је уручена коначна одлука донета у у домаћем поступку (видети став 41. у горњем тексту), подноситељка представке поштовала рок од шест месеци прописан чланом 35. став 1. Конвенције.

(б) Статус жртве

62. Позивајући се на Caraher против Уједињеног Краљевства (одлука), број 24520/94, ЕЦХР 2000-I, Влада је даље изнела да подноситељка представке више не може да тврди да је жртва било какве повреде права на коју се ослонила у вези са смрћу њеног сина, пошто су парнични судови "потврдили [да је] држава [направила] пропуст у односу на околности које су изазвале смрт сина подноситељке представке" и досудили, с тим у вези, накнаду скоро једнаку исплаћеном износу у предмету који се скинут са листе (видети Петковић против Србије (одлука), број 31169/08, 6. децембар 2011. године). Осим тога, реакција државе није била ограничена само на накнаду, с обзиром да су власти покренуле дисциплинске и кривичне поступке против полицајаца. Чињеница да ни у једном од тих поступака није остварен напредак не може се изједначити са закључком Суда да истрага уопште није спроведена.

63. Подноситељка представке је изнела да парнични поступак не може да испуни процесну обавезу државе према члану 2. па према томе не може да лиши подноситељку представке статуса жртве.

64. Одлука или мера повољна за подносиоца представке није у начелу довољна да га лиши статуса "жртве" осим ако је државни органи не потврде, било изричито или прећутно, а затим досуде обештећење за повреду Конвенције (видети Nikolova и Velichkova против Бугарске, број 7888/03, став 49, 20. децембар 2007. године и предмете цитиране у њој). У вези са обештећењем које је одговарајуће и довољно да би се исправила повреда права из Конвенције на националном нивоу, Суд углавном сматра да то зависи од свих околности предмета, са посебним освртом на природу права које је наводно повређено (видети Gäfgen против Немачке [ВВ], број 22978/05, став 116, ЕЦХР 2010), разлоге дате за одлуку (видети Jensen против Данске (одлука), број 48470/99, ЕЦХР 2001-X) и опстајање неповољних последица за лице у питању после те одлуке (видети Freimanis и Līdums против Lетоније, бр. 73443/01 и 74860/01, став 68, 9. фебруар 2006. године).

65. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да је питање статуса жртве подноситељке представке тесно повезано са природом и садржајем обавезе у питању у овом предмету и да га треба спојити са основаношћу притужбе према члану 2.

2. Спојивост ratione temporis

66. Суд примећује да је Србија ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године и да су се неки догађаји у овом предмету десили пре тог датума. По мишљењу Суда, иако Влада није ставила примедбу на спојивост ratione temporis, ово питање и поред тога захтева да буде разматрано proprio motu (видети, уз одговарајуће измене, Јовановић против Србије, број 32299/08, ст. 34-35, 2. октобар 2012. године).

67. Начела која је Суд утврдио у својој пракси су следећа:

(а) Процесна обавеза државе да спроведе делотворну истрагу развила се у посебну и независну дужност, која може да обавеже државу без обзира да ли се смрт, као активирајући догађај, десила пре или после ступања Конвенције на снагу у односу на ту државу (видети Šilih против Словеније [ВВ], број 71463/01, ст. 159. и 162, 9. април 2009. године, и Velcea и Mazăre против Румуније, број 64301/01, став 81, 1. децембар 2009. године).

(б) С обзиром на начело правне сигурности, међутим, временска надлежност Суда у вези са поштовањем процесне обавезе из члана 2. у односу на смрт која се десила пре критичног датума није неограничена.

(i) Прво, само процесни поступци и/или пропусти настали после тог датума могу спадати у оквир временске надлежности Суда. Позивање на "процесне поступке" мора се разумети у смислу својственом за процесну обавезу према члану 2, наиме, поступци предузети у оквиру кривичног, парничног, управног или дисциплинског поступка који могу довести до идентификације и кажњавања одговорних или до досуђивања накнаде оштећеној страни. Навођење "пропуста" односи се на ситуацију где истрага није спроведена или су спроведене само безначајне процесне радње али где се тврди да је делотворна истрага морала да се обави (видети Janowiec и други против Русије [ВВ], бр. 55508/07 и 29520/09, ст. 142-44, ЕЦХР 2013).

(ii) Даље, између случаја смрти и ступања Конвенције на снагу у односу на Тужену државу мора да постоји "стварна веза" за процесну обавезу која се одређује чланом 2. Конвенције. Да би се "стварна веза" утврдила, то у пракси значи да временски период између случаја смрти као активирајућег догађаја и ступања Конвенције на снагу у односу на ту државу мора бити разумно кратак (у начелу, не дужи од 10 година), а већина истражних радњи које се захтевају овом одредбом мора бити спроведена, или би требало да буде спроведена, после ступања на снагу (видети Janowiec, цитирана у горњем тексту, ст. 146-48.).

(в) Најзад, чак и када провера "стварне везе" није задовољена, Суд може, у ванредним ситуацијама, остварити своју надлежност (за више детаља, видети Janowiec, ст. 149-51.).

68. У овом предмету, иако се смрт и већина предистражних мера десила две године пре 3. марта 2004. године, протекло је скоро четири године процесних поступака почев од тог датума, укључујући даље важне истражне мере и доношење свих битних одлука од стране истражних органа. Притужба подноситељке представке према процесном аспекту члана 2. углавном се односи на ова друга питања. У складу са надлежношћу изнетом у горе наведеном тексту, Суд сматра да је у овом предмету дошло до процесне обавезе која од власти Тужене државе захтева да истраже смрт господина Дејана Петровића.

69. Суд даље налази да он има временску надлежност да разматра притужбу подноситељке представке у оној мери у којој се она односи на процесне поступке и пропусте настале у периоду после датума ратификације. Он ће и поред тога, из разлога контекста и разматрајући ситуацију на коју се притужује као целину, такође узети у обзир сваки и све битне догађаје пре тог датума (видети, у контексту члана 2, Младеновић, цитирана у горњем тексту, став 53, и, у контексту члана 3, Милановић против Србије, број 44614/07, став 78, 14. децембар 2010. године).

3. Закључак о допуштености

70. Суд сматра да притужба подноситељке представке према члану 2. Конвенције поставља озбиљна питања чињеница и права која су тако сложена да би њихово утврђивање требало да зависи од разматрања основаности. Она се, према томе, не може сматрати очигледно неоснованом у смислу члана 35. став 3. Конвенције, а није утврђен ниједан други основ да се она прогласи недопуштеном. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

1. Наводи страна

71. Подноситељка представке притуживала се да власти нису поступале ни по сопственој иницијативи ни делотворно. Посебно: (a) чињеница да је требало четири године да би власти предузеле само предистражне радње не може да задовољи критеријуме хитности или разумне брзине истраге; (б) истрага се у потпуности заснивала на сведочењу полицајаца и обдукцијама; (в) одлуке да се не спроводи даља истрага нису биле довољно образложене, што је у супротности са захтевима релевантног домаћег права; (г) Врховни суд је, уместо да пажљиво разматра сваки недостатак, једноставно понављао исто образложење без утврђивања битних чињеница предмета; (д) стварне чињенице предмета нису заправо никада утврђене; и (е) није поштовано процесно право подноситељке представке да буде на одговарајући начин укључена у истрагу.

72. Влада је, детаљно извештавајући о чињеницама описаним у горњем тексту, тврдила да су разне националне власти учиниле све што су могле у предметном случају и доследно утврдиле узрок смрти господина Дејана Петровића. Истрагу је спровео независан тужилац, а полицајци укључени у истрагу су били хијерархијски независни и/или претпостављени полицајцима присутним за време несреће. Влада је изнела да је истрага о смрти сина подноситељке представке доследно испунила захтеве непристрасности и потпуности утврђене чланом 2. Конвенције.

2. Оцена Суда

(a) Општа начела

73. Суд понавља да се обавеза спровођења истраге, која се подразумева у разним контекстима Конвенције, може разликовати, и по садржају и у смислу пратећег образложења, у зависности од конкретне ситуације која је довела до ње (видети, на пример, Banks и други против Уједињеног Краљевства (одлука), број 21387/05, 6. фебруар 2007. године). Док званична истрага и/или кривични поступак подразумевају обезбеђење највећих гаранција заштите према члану 2. у случајевима намерног лишења живота, (видети Al-Skeini и други против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 55721/07, став 165, ЕЦХР 2011; McKerr против Уједињеног Краљевства, број 28883/95, став 134, ЕЦХР 2001-III; и Menson против Уједињеног Краљевства (одлука), број 47916/99, ЕЦХР 2003-V), у случају тврдњи које покрећу питања немарног поступања, процесна обавеза може настати после покретања поступка од стране рођака преминулог, а правни лек поднет у парничном, управном или чак дисциплинском поступку, може бити довољан (видети Šilih, цитирана у горњем тексту, став 156 и случајеви на које се упућује у њему; Calvelli и Ciglio против Италије [ВВ], број 32967/96, став 51, ЕЦХР 2002-I; и Powell против Уједињеног Краљевства (одлука), број 45305/99, 4. мај 2000. године). Пошто су често, у пракси, тачне околности смрти у таквим случајевима увелико ограничене на сазнање државних службеника или власти, покретање одговарајућег домаћег поступка биће условљено одговарајућом званичном истрагом, која мора бити независна и непристрасна (видети Makaratzis против Грчке [ВВ], број 50385/99, став 73, ЕЦХР 2004-XI).

74. У случајевима у којима притворено лице умре док је у притвору код државних органа, без обзира на примењени начин истраге, сама чињеница да су власти обавештене о смрти доводи до ipso facto обавезе према члану 2. Конвенције да се спроведе делотворна истрага о околностима смрти, без обзира да ли су наводни починиоци државни службеници, или су непознати, или је повреду нанело само лице о коме је реч (видети, на пример, Tanrıkulu против Турске[ВВ], број 23763/94, ст. 101. и 103, ЕЦХР 1999-IV; Salman против Турске [ВВ], број 21986/93, став 105, ЕЦХР 2000-VII; Tanlı против Турске, број 26129/95, став149, ЕЦХР 2001-III (изводи); Paul и Audrey Edwards против Уједињеног Краљевства, број 46477/99, ст. 69. и 74, ЕЦХР 2002-II; и Slimani против Француске, број57671/00, став 30, ЕЦХР 2004-IX). Државни органи не могу препустити иницијативу најближем сроднику да поднесе званичну пријаву или преузме одговорност за спровођење било каквих истражних радњи (видети Salman, исто).

75. Да би била "делотворна", истрага о смрти мора прво бити одговарајућа, односно мора бити таква да омогући утврђивање релевантних чињеница, идентификацију и кажњавање одговорних (видети Ramsahai и други против Холандије [ВВ], став 324, број 52391/99, ЕЦХР 2007-II). Иако ово није обавеза резултата, већ само средства, истрага о смрти притвореног лица мора бити темељна, а власти морају предузети разумне радње које су им на располагању да обезбеде доказе о догађају (видети, на пример, у вези са изјавама сведока, Tanrıkulu, цитирана у горњем тексту, став 109; у вези са форензичким доказима,Gül против Турске, број 22676/93, став 89, 14. децембар 2000. године; и у вези са обдукцијама, Salman, цитирана у горњем тексту, став 106.). Такође, иако не постоји апсолутно право на покретање кривичног поступка или доношење осуђујуће пресуде, сваки недостатак у истрази који доводи у питање могућност утврђивања околности случаја или одговорног лица, изазива ризик да да предузета мера не буде делотворна (видети, на пример, Anguelova против Бугарске, број 38361/97, ст. 136-39, ЕЦХР 2002-IV).

76. Штавише, да би истрага била делотворна, може се уопштено сматрати неопходним да лица одговорна за спровођење истраге буду независна од оних умешаних у догађаје (видети, на пример, Ramsahai, цитирана у горњем тексту, ст. 321 и 342-45; Cooper против Уједињеног Краљевства [ВВ], ст. 108-15, број 48843/99, ЕЦХР 2003-XII; и Eremiášová и Pechová против Чешке Републике, број 23944/04, ст. 136-39 и 151-60, 16. фебруар 2012. године).

77. Битно је да се чињенице и свака незаконитост одмах утврде са потребном марљивошћу. Сврха истраге у таквим ситуацијама није само обезбеђење делотворне примене домаћег права које штити право на живот, већ очување поверења јавности у посвећеност власти очувању владавине права, као и спречавање сваке појаве прикривања или толерисања незаконитих поступака, у случајевима у којима су умешани државни службеници или тела, како би се осигурала одговорност за смрт насталу у оквиру њихове надлежности (видети Tanrikulu, исто). Из истих разлога, мора да постоји довољан елемент надзора јавности над током истраге, и, у свим случајевима, укључивање најближих сродника у мери која је неопходна за заштиту њихових законитих интереса (видети, на пример, Hugh Jordan против Уједињеног Краљевства, број 24746/94, ст. 109. и 124, ЕЦХР 2001-III (изводи), и Khaindrava и Dzamashvili против Грузије, број 18183/05, ст. 59-61, 8. јун 2010. године).

(б) Примена општих начела на предметни случај

78. Предметни случај односи се на појединца који је био у полицијском притвору, у надлежности власти, када је, како је саопштено, пао кроз прозор полицијске станице, због чега је месец дана касније преминуо у болници. Према томе, ово је случај који је захтевао да државни органи спроведу, на сопствену иницијативу, делотворну званичну истрагу ради утврђивања околности у којима се несрећа догодила да би се јасно утврдио узрок пада и касније смрти, и, у зависности од налаза, да се размотри да ли су власти на неки начин биле одговорне за то. Истрага је морала да испуни услове наведене у горњем тексту.

79. Суд примећује да је Влада тврдила да су три домаћа поступка заједно задовољила захтеве процесне обавезе према члану 2. и да подноситељка представке не може да задржи статус жртве с обзиром на њихов исход.

(i) Парнични поступак

80. Суд би разјаснио на самом почетку да приликом оцене да ли је држава поступила у складу са процесном обавезом према члану 2. Конвенције парнични поступак у коме је досуђена накнада штете не може се једино узети у обзир, те да се то не може сматрати делотворним обештећењем на основу чега би подносиоци представке били лишени статуса жртве у контексту смрти у притвору (видети, међу многим ауторитетима, Paul и Audrey Edwards, цитирана у горњем тексту, став 74; видети такође, иако у другом контексту члана 2, Skendžić и Krznarić против Хрватске, број 16212/08, став 68, 20. јануар 2011. године, где је накнаду штете чак пратило, као и у овом предмету, признавање одговорности државе). Наиме, ако би власти могле ограничити своју реакцију само на исплату накнаде, у случајевима намерног злостављања, на пример од стране службеника државе, који је резултирало смртним исходом, не чинећи довољно на кривичном гоњењу и кажњавању одговорних, у зависности од околности, то би могло довести у неким случајевима да државни службеници злоупотребе права оних који су под њиховом контролом, те до суштинског некажњавања, а општи принципи забране злостављања, мучења и нечовечног и понижавајућег поступања, упркос њиховом фундаменталном значају, остали би практчно неделотворни (видети, на пример, Yaşa против Турске, став 74, 2. септембар 1998. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VI; Velikova, цитирана у горњем тексту, став 89; и Salman, цитирана у горњем тексту, став 83.).

81. У вези са предметним случајем, пошто не постоји довољно разлога за супротно, Суд неће одступити од своје утврђене судске праксе. Не само да је релевантни парнични поступак предузет на иницијативу подноситељке представке, већ овај правни лек није могао, као што је надлежни парнични суд изричито навео (видети став 43. у горњем тексту), да утврди тачне чињенице догађаја нити да уопште утврди тачну одговорност државних службеника умешаних у овај догађај, како се то захтева чланом 2. Налази се заснивају на оном што се чини искључивом одговорношћу државе при чему није разматрана процесна притужба подноситељке представке коју је поднела пред Судом. С тим у вези, Суд сматра да је ослањање Владе на предмет Caraher (цитиран у горњем тексту) неодговарајуће, пошто подносиоци представке у том предмету нису поднели притужбу због кршења обавезе спровођења истраге, већ због материјалне повреде. У вези са позивањем Владе на предмет Петковић (цитиран у горњем тексту), који се заиста тицао, између осталог, наводног кршења обавезе спровођења истраге према чл. 2. и 3. Конвенције, Суд истиче да је Влада предузела, у контексту вансудског решења случаја, не само да плати накнаду штете, већ и да спроведе делотворну и сврсисходну истрагу о околностима смрти у питању.

(ii) Дисциплински поступак

82. Штавише, интерни дисциплински поступак (видети ст. 21-3. у горњем тексту) против двојице полицајаца, који је започео њиховим испитивањем од стране претпостављеног, а завршио се пре окончања кривичног поступка, очигледно није био одговарајући начин за утврђивање релевантних околности спорног догађаја. Без неопходних гаранција јавног надзора и укључења подноситељке представке, дисциплински суд ослонио се искључиво на информације које су дала три полицијска службеника у смислу да је спорни догађај био prima facie самоубиство без икаквог пропуста полиције. Према томе, овај поступак није био у складу са процесним обавезама према члану 2. Конвенције, пошто му је недостајала и свеобухватност и објективност (видети, уз одговарајуће измене, Oğur против Турске [ВВ], број 21594/93, ст. 91-92, ЕЦХР 1999-III; Mižigárová против Словачке, број 74832/01, ст. 98-100, 14. децембар 2010. године; иJuozaitienė и Bikulčius против Литваније, бр. 70659/01 и 74371/01, став 91, 24. април 2008. године).

(iii) Кривична истрага

83. Суд мора на одговарајући начин размотрити делотворност кривичног поступка, који се чини, бар теоретски, јединим одговарајућим домаћим правним леком у тим околностима. Иако се он мора оценити на основу свих релевантних чињеница и имајући у виду практичне околности спровођења истраге, треба нагласити да обавеза спровођења истраге повлачи обавезу посебно строгог надзора у ситуацијама постојања сумњивих околности о настанку смрти, док је жртва била у рукама државних службеника, укључујући и задржавање у полицији (видети, на пример, Velikova, цитирана у горњем тексту, ст. 80. и 82.).

(a) Истражне радње предузете после догађаја

84. Државни органи су предузели један број радњи на сопствену иницијативу како би се се догађај у полицијској станици испитао непосредно пошто се десио (видети ст. 16-20. у горњем тексту). Иако ове почетне радње предузете две године пре него што је Србија ратификовала Конвенцију, не спадају у надлежност Суда, Суд ће констатовати битне чињенице, из разлога контекста и разматрајући притужбе у целини.

85. Суд примећује да је ограниченост спроведеног увиђаја на лицу места утицала на истрагу спроведену по ступању Конвенције на снагу. Следећи елементи су на жалост недостајали у списима предмета: (i) време догађаја и време увиђаја; стога није познато да ли је било неког одуговлачења које би могло довести у питање делотворност истраге; (ii) узимање и прикупљање отисака прстију, као и других узорака (телесних течности, длака, влакана итд.) неком посебном методом осим "визуелног прегледа"; (iii) идентификација полицајаца који су истражном судији дали извештај о догађају; (iv) попис одеће господина Дејана Петровића и њено испитивање у лабораторији ради телесних течности, или запис о њеном физичком оштећењу због наводног "провлачења кроз" прозор; (v) доказ да су додири и одећа полицајаца умешаних у догађај прикупљени ради криминалистичко техничког прегледа; (vi) објашњење зашто је господин Дејан Петровић одведен у канцеларију полицајаца, а не у просторију за испитивање, чекаоницу или просторију за задржавање; и (vii) доказ да је учињен напор да се од неког присутног у полицијској станици добије информација или од суседа, у смислу да ли су, када, где и под којим околностима видели господина Дејана Петровића или да ли су били сведоци тог догађаја. Даље, примећено је, на жалост, да ниједна снимљена фотографија није била усредсређена на прозорско стакло или стварно место где је господин Дејан Петровић пао. Осим тога, техничар за увиђај и полицајци који су испитивали умешане полицијске службенике били су из истог ланца команде београдске полиције као и ови други и ни у једном извештају о њиховом испитивању се не наводи да ли су полицајци били раздвојени после тог догађаја нити да ли су имали времена да се тајно договоре у смислу наведене очигледне недоследности исказа које су дали супругу подноситељке представке и средствима информисања (видети ст. 14, 11. и 20-22. у горњем тексту, тим редом; видети такође, уз одговарајуће измене, Jasinskis против Летоније, број 45744/08, став 78, 21. децембар 2010 . године).

86. Најзад, Суд примећује да су обдукцију обавили лекари специјалисти судске медицине три дана после смрти господина Дејана Петровића, нашавши да су описани преломи и повреде "нанети тупим, тешким и замахнутим предметом" (видети став 16. у горњем тексту). Међутим, испоставило се да она не садржи токсиколошку анализу, фотографије и анализу начина на који је повреда задобијена.

(б) Улога јавног тужиоца

87. У складу са домаћим правом (видети став 47. у горњем тексту), дужност јавног тужиоца је била да обезбеди спровођење делотворне званичне истраге. Суд прво примећује да у време које је тужиоцу било потребно да одлучи да осумњичене не гони (две године и девет месеци, од којих седам месеци после ратификације Конвенције), он није био оптерећен сложеним процесним радњама у овом предмету: осим што је наложио да се уради извештај стручњака судске медицине, он је само прикупио писане доказе који су настали за време хоспитализације господина Дејана Петровића и дисциплинског поступка (видети ст. 25-26. и 28. у горњем тексту; видети, у вези са захтевом марљивости где је обична истрага трајала две године и пет месеци, Vasîlca против Републике Молдавије, број 69527/10, став 33, 11. фебруар 2014. године). Нема доказа да је тужилац испитао било ког полицајца, стручњака судске медицине или родитеље господина Дејана Петровића, или да је покушао да идентификује неке сведоке ван полицијске зграде. Предлози подноситељке представке да се обаве друге истражне радње су одбачени (видети ст. 30. и 32. у горњем тексту).

88. Члан 2. не намеће истражним органима обавезу кривичног гоњења у сваком предмету и прихватања сваког захтева за предузимање одређене истражне радње коју предлаже неко од рођака током истраге (видети, на пример, Giuliani и Gaggio против Италије [ВВ], број 23458/02, став 304, ЕЦХР 2011 (изводи), и Velcea и Mazăre, цитирана у горњем тексту, став 113.). Суд примећује, међутим, да у предметном случају, упркос једном броју околности у вези са доказима које су требале да упозоре тужиоца да су потребне даље истражне радње, осим узимања писмених изјава, он није предузео чак ни неке најосновније. Посебно, у извештају вештака из 2004. године закључује се да се господин Дејан Петровић могао "провући" кроз прозор и да су његове фаталне повреде могле бити изазване скоком кроз прозор и падом на тврду површину. Ово је био општи закључак о узроку фаталних повреда, пошто вештаци нису улазили у детаље начина на који је свака различита повреда задобијена. У сваком случају, Суд је посебно узео у обзир чињеницу да никада није обављена реконструкција овог догађаја, а ни Влада није покушала да објасни пропуст у првој фази (видети Ramsahai, цитирана у горњем тексту, ст. 326. и 329, и Eremiášová и Pechová, цитирана у горњем тексту, став 146.).

89. Осим тога, упркос чињеници да је тужилац очевидно наставио са истрагом под претпоставком да је преминули извршио самоубиство, разлози због којих би он донео такву драстичну одлуку нису испитани. Здравствени картон господина Дејана Петровића, са детаљима о употреби, на пример, алкохола или супстанци или покушаја самоубиства, није добијен (видети Ognyanova и Choban против Бугарске, број 46317/99, став 112, 23. фебруар 2006. године). Такође, очигледно се није сматрало неопходним да се оде у болницу за време хоспитализације господина Дејана Петровића како би се добила потпуна лекарска евиденција или да се разговара са лекарским особљем о повредама господина Дејана Петровића или о знацима насиља који су се могли појавити за време његовог пута у болницу, о пријему или током његовог даљег лечења у њој.

90. С обзиром на горе наведено, не постоје назнаке да је приликом утврђивања чињеница овог догађаја тужилац био спреман да темељно испита полицијски извештај о овом догађају (упоредити разлике са Ramsahai, цитирана у горњем тексту, ст. 344-45, и Ergi против Турске, 28. јул 1998. године, ст. 83-84, Извештаји 1998-IV). Штавише, Суд истиче да се, у складу са домаћим правом (видети став 48. у горњем тексту), од тужиоца захтева да изнесе разлоге за одлуку да не предузима кривично гоњење (упоредити разлике са McKerr, цитирана у горњем тексту, став 130.). С обзиром на стање списа предмета, Суд не може да оцени како је тужилац оценио прикупљене доказе и извео закључке да даља истрага није потребна, приликом доношења одлуке о одбацивању пријаве, ако је она уопште урађена у писаној форми, јер није послата ни подноситељки представке ни Суду. Упркос захтеву Суда да се то учини, Влада није објаснила и документовала улогу ОЈТ и праксу у вези са тим законским захтевом.

91. Она је, међутим, тврдила да је изјава ОЈТ од једне реченице подноситељки представке у овом предмету одговарала образложеној одлуци о одбацивању као што се захтева домаћим законом.

92. Имајући у виду стварне околности спроведене истраге, Суд може да прихвати да би изјава као што је изјава у предметном случају могла бити задовољавајућа у одређеним врстама предмета. Када је, међутим, реч о контраверзним догађајима, а посебно о оним који потенцијално укључују одговорност државе, требало би обезбедити образложену одлуку о одбацивању којом се у писаној форми наводе докази, као и налази по окончању истраге (упоредити разлике са Gurtekin и други и два друга подносиоца представке против Кипра (одлука), бр. 60441/13, 68206/13 и 68667/13, став 29, 11. март 2014. године). Иначе, недостатак транспарентности може да угрози поверење јавности да ће се држава придржавати начела владавине права и спречити појаву прикривања или толеранције незаконитих поступака (видети, уз одговарајуће измене, Hugh Jordan, цитирана у горњем тексту, ст. 123-24, и McKerr, цитирана у горњем тексту, став 131.).

(γ) Супсидијарно кривично гоњење

93. Суд подсећа да Конвенција не обавезује државе уговорнице да успостављају механизам контроле одлука тужилаца о спровођењу истраге, нити је улога Суда да управља функционисањем, и применом поступака, кривичних, истражних и правосудних система у државама уговорницама, који се могу разликовати у приступима и политикама (видети Gurtekin и други, цитирана у горњем тексту, став 28. уз даља позивања на њу). Када, међутим, држава изабере такав механизам (видети став 34. Препоруке Rec(2000)19 у ставу 45. у горњем тексту), Суд ће га, као што је раније наведено, узети у обзир и размотрити да ли би контрола у питању могла исправити недостатке истраге тужиоца и испунити одређене услове у складу са процесним аспектом члана 2. (видети, на пример, Младеновић, цитирана у горњем тексту, став 53, и Ramsahai, цитирана у горњем тексту, ст. 351-55.).

94. Домаћи судови су у предметном случају одбили захтеве подноситељке представке за предузимање бројних истражних радњи и потврдили одлуку тужиоца да не предузме кривично гоњење, упркос оштрој критици Републичког јавног тужиоца. Суд генерално не сматра прикладним да се меша у истраге које органи спроводе или њихово утврђивање чињеница, осим ако они очигледно пропусте да узму у обзир релевантне елементе или су произвољни и пристрасни (видети, уз одговарајуће измене, Drăganschi против Румуније (одлука), број 40890/04, 18. мај 2010. године, и Kolevi против Бугарске, број 1108/02, став 201, 5. новембар 2009. године).

95. С обзиром на фундаменталну важност права на живот, државни органи морају бити осетљиви на све информације или материјале који имају потенцијал да или доведу у питање закључке раније истраге или да омогуће да се раније незавршена истрага настави. Суд примећује да је, пошто је тужилац закључио предмет, нови извештај вештака из 2006. године свакако бацио ново светло на званичну верзију пада господина Дејана Петровића, пошто су његови налази оспорили налазе из извештаја из 2004. године. Наиме, у извештају из 2004. године наводи се да је господин Дејан Петровић могао да се "провуче" кроз прозор и закључује да су његове повреде настале само због скока кроз прозор и пада на тврду површину, без икаквог објашњења остварљивости коначног закључка (видети став 29. у горњем тексту). У сваком случају, овај други извештај из 2006. године потврдио је да су повреде могле бити проузроковане падом са другог спрата, али је расветлио да је, имајући у виду све околности предмета, практично било немогуће да господин Дејан Петровић разбије прозор и искочи из полицијских просторија својом вољом. Он је једино могао пасти кроз отворен прозор (видети став 34. у горњем тексту).

96. Суд сматра да необјашњеном пропусту да се обави истрага, и покушајима да се тај поступак чак омете, треба посветити посебну пажњу. С обзиром на три контрадикторна извештаја вештака судске медицине (при чему је обдукциони записник трећи), ниједан правосудни орган није покушао да позове вештаке судске медицине или тражи објашњење преосталих форензичких недоследности, упркос очигледној пресудној важности да се добије одговор на питање да ли је могуће да је господин Дејан Петровић скочио кроз прозор. Окружни суд је занемарио значајну недоследност у званичној верзији догађаја и налазима оба извештаја стручњака судске медицине, утврдивши да су они доследни (видети став 37. у горњем тексту). Врховни суд је ову одлуку потврдио по жалби као јасну, коначну и убедљиву, изабравши и позивајући се само на форензичке налазе из извештаја из 2004. године (видети став 38. у горњем тексту). Најзад, Врховни суд је, када је одлучивао о захтеву за заштиту законитости, изгледа прихватио полицијску верзију догађаја у тој мери да је био спреман да пропусти да узме у обзир било који релевантан елеменат који је не потврђује, као и критику тужиоца о раду његових подређених (видети ст. 40-41. у горњем тексту). Одлуке судова су биле прилично сажете, неубедљиве (по речима Републичког јавног тужиоца, "погрешне и произвољне"), ограничене на одређене доказе и извештаје који су очигледно погрешно или селективно цитирани (упоредити разлике са Fonseca Mendes против Шпаније (одлука), број43991/02, 1. фебруар 2005. године), а неке од њих су чак донете са закашњењем што је повреда домаћег права (видети ст. 36-37. и 49. у горњем тексту).

(в) Закључак

97. Пошто је утврдио да истрага није испунила такве суштинске услове као што су они разматрани у горњем тексту, Суд сматра да није неопходно да разматра њену независност или укљученост подноситељке представке.

98. Суд закључује да је подноситељка представке задржала статус жртве и одбија прелиминарну примедбу Владе о овом питању. Он утврђује да је дошло до повреде члана 2. Конвенције у његовом процесном аспекту.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ

99. Подноситељка представке се притуживала према члану 3. Конвенције да није спроведена одговарајућа истрага о могућем злостављању њеног сина. Члан 3. Конвенције прописује следеће:

"Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању."

100. Пошто је размотрио притужбе подноситељке представке према члану 2. Конвенције (видети ст. 53-98. у горњем тексту), Суд сматра да није неопходно да посебно разматра допуштеност или основаност притужбе подноситељке представке према члану 3.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

101. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета

102. Подноситељка представке је тражила 30.000 евра за нематеријалну штету на име душевног бола који је претрпела као последицу синовљеве смрти и, посебно због патње и бола услед одбијања власти да спроведу делотворну истрагу о смрти њеног сина док је био у притвору. Ово је имало за последицу прекомерну патњу зато што "живот њеног сина није био важан властима" и зато што она никада неће сазнати тачне околности његове смрти. Она ће такође морати да живи са дуготрајном друштвеном срамотом у Србији зато што је мајка сина који је "самоубица".

103. Влада је сматрала да је тражени износ превисок у светлу праксе Суда о сличним питањима.

104. Суд не досуђује никакву накнаду у вези са болом који је подноситељка представке претрпела због смрти њеног сина, пошто је раније прогласио релевантну притужбу недопуштеном ratione temporis (видети Петровић против Србије (одлука), број 40485/08, 4. јануар 2012. године).

105. Суд налази да су домаће власти у неколико аспеката пропустиле да поступе у складу са процесном обавезом која проистиче из члана 2. Конвенције. Подноситељка представке мора да је претрпела патњу и бол као последицу немогућности спровођења делотворне истраге о смрти њеног сина. С обзиром на околности овог предмета, Суд подноситељки представке досуђује 12.000 евра на име нематеријалне штете. Накнаду исплаћену подноситељки представке као резултат парничног поступка не треба одузети од овог износа, зато што је досуђен по другом основу, наиме, на основу патње због смрти њеног сина у полицијском притвору (видети ст. 43-44. и 80-81. у горњем тексту; видети, иако у контексту члана 1. Протокола број 1, Ђокић против Босне и Херцеговине, број 6518/04, став 74, 27. мај 2010. године).

Б. Трошкови

106. Подноситељка представке није тражила накнаду било каквих трошкова.

В. Затезна камата

107. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Здружује са питањем основаности прелиминарну примедбу Владе у вези са губитком статуса жртве подноситељке представке и одбија је;

2. Проглашава притужбу према члану 2. Конвенције допуштеном;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 2. Конвенције у његовом процесном делу;

4. Утврђује да није неопходно да се притужба према члану 3. Конвенције разматра посебно;

5. Утврђује

(а) да Тужена држава треба да подноситељки представке плати, у року од три месеца од датума када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, ЕУР 12.000 (дванаест хиљада евра) на име нематеријалне штете, који ће се претворити у српске динаре по стопи важећој на дан исплате, плус сваки порез који може бити наплатив;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

6. Одбија преостали део потраживања подноситељке представке за правично задовољење.

 

Састављено на енглеском, и достављено у писаној форми дана 3. јуна 2014. године, према Правилу 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Marialena Tsirli
Заменик секретара

Josep Casadevall
Председник

 

THIRD SECTION

CASE OF PETROVIĆ v. SERBIA
(Application no. 40485/08)

JUDGMENT

STRASBOURG 15 July 2014

FINAL 15/10/2014

This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Petrović v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:

Josep Casadevall, President,

Alvina Gyulumyan,

Ján Šikuta,

Dragoljub Popović,

Johannes Silvis,

Valeriu Griţco,

Iulia Antoanella Motoc, judges,

and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 24 June 2014,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 40485/08) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Ms RadmilaPetrović ("the applicant"), on 1 August 2008.

2. The applicant, who had been granted legal aid, was represented by Ms T. Drobnjak, a lawyer practising in Belgrade. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. The applicant alleged, in particular, that no effective investigation had been conducted into the circumstances of her son’s ill-treatment and death.

4. The application was initially allocated to the Second Section of the Court (Rule 52 § 1 of the Rules of Court).

5. By a partial decision of 4 January 2012, the Court decided to communicate to the Government the complaint concerning the State’s failure to carry out an effective investigation and declared the remainder of the applicationinadmissible.

6. On 1 February 2014, the Court changed the composition of its Sections (Rule 25 § 1). This case was thus assigned to the newly composed Third Section (Rule 52 § 1).

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

7. The applicant was born in 1950 and lives in Belgrade. The applicant’s son, Mr Dejan Petrović, was born in 1973 and died on 15 February 2002 in hospital, a month after reportedly having fallen from the window of a police station in Belgrade.

A. Events surrounding the death of Mr Dejan Petrović

8. At about 9.30 p.m. on 16 January 2002 Mr Dejan Petrović was arrested by the Vračar Police Department (OUP Vračar-SUP Beograd)on suspicion of having snatched a woman’s handbag earlier that evening and was kept overnight in police custody. Mr Dejan Petrović, then aged twenty-nine, was apparently known to the police as an alleged drug user and as having been involved in similar incidents previously.

9. According to the police reports, the following morning at 8.30 a.m. Mr Dejan Petrović was questioned by three police officers, D.K., S.K. and N.K. Mr Dejan Petrović allegedly confessed that he had committed the robbery in question and had hidden a sum of money (around 20,000 Serbian dinars (RSD))in his home. After an unsuccessful search of the Petrović family’s flat that morning, the police officers left the house together with MrPetrović in handcuffs.

10. The applicant alleged that her son had been visibly distressed and very pale, and his mouth had been yellowish. On the way out, he had turned to her and said "call a lawyer, I have done nothing, they will kill me".

11. According to the incident report of 17 January 2002 drawn up by Major M.M., the police officers’ superior, Mr Dejan Petrovićhad been brought back handcuffed, at around 10.30 a.m., to office no. 24 on the second floor of the Vračar police station to be questioned further. As they entered the office, while D.K. was approaching his desk, S.K. was standing and N.K. was closing the office door, Mr Dejan Petrović suddenly rushed forward, jumped head first through a closed window, breaking a window pane, and fell out into the courtyard. None of the police officers had been able to prevent it. The police officers ran out to the courtyard and, as Mr Dejan Petrović showed some signs of still being alive, they took the handcuffs off, while some other colleagues called an ambulance.

12. Around noon, the police informed the applicant’s family that Mr Dejan Petrović had jumped from the second floor of the police premises and that he had been taken to the emergency unit of the Serbian Clinical Centre in Belgrade.

13. Upon their arrival at the emergency unit, the applicant and her husband (Mr Dejan Petrović’s father) were informed that at around 11.10 a.m. the hospital had admitted an unidentified and severely injured patient who had jumped from the second floor of a building. He was in a comatose state, with a fracture of his left ribs and femur and contusion and haematoma of the liver, and was undergoing surgery that could take several hours.

14. While the surgical operation was being carried out, the applicant’s husband went to the Vračar Police premises. Following an on-site inspection (see paragraphs 18-19 below), he was shown the scene of the incident. The applicant claimed that her husband, as well as certain media, had initially been informed that their son, who had been handcuffed and in his winter jacket, had been alone in the office when he had jumped through the window, but had later been told that their son had broken away in the presence of the three police officers.

15. Mr Dejan Petrović remained in a comatose state while in hospital, except between 26 and 28 January 2002, when he showed some signs of consciousness and movement.

16. According to the medical certificate issued by the Serbian Clinical Centre, Mr Dejan Petrović died from sepsis and cardiac arrest on 15 February 2002 at 4.30 a.m. Following a request by the investigating judge (M.P.) of the Belgrade District Court, the post-mortem examination of Mr Dejan Petrović’s body was carried out on 18 February 2002 at 9 a.m. by two doctors, Sl.K. and V.D.J., of the Institute for Forensic Medicine of the Faculty of Medicine in Belgrade. The autopsy report stated that Mr Dejan Petrović’s death had been violent and caused by damage to his brain (vitalne centre) and complications thereafter. It further concluded that the damage to his brain, as well as the rib and femur fractures and other external and internal bodily injuries described in the report, had been "inflicted with a blunt, heavy and swinging object (nanetitupim, teškim i zamahnutim predmetom)". No photographs or resultsof any toxicological analysis have been submitted to the Court.

B. The inspection of the scene of the incident on 17 January 2002

17. Following a telephone call from the Belgrade criminal police department for investigative and operational affairs (Odelenje za uviđajno-operativne poslove Uprave kriminalističke policije (UKP) - SUP Beograd; hereinafter"the DIOA"), the investigating judge on duty, V.M., from an unspecified court, arrived at the Vračar Police Department at an unspecified time to inspect the scene of the incident. D.Z., from the DIOA, and a crime-scene technician, M.K., from the Belgrade criminalpolice forensics unit (Odeljenje kriminalističke tehnike UKP-a) were also present.

18. According to the investigating judge’s one-and-a-half-page report of his inspection of the scene of the incident (zapisnik o uviđaju), upon his arrival at the Vračar Police Department, unspecified police officers had shown him office no. 24 and a broken window pane in the left corner of the window, closest to the floor. As it was a double, wooden multi-paned window, and as he had been informed that Mr Dejan Petrović had jumped out through the window pane by breaking the glass, he had examined the pane in question. As he had seen no blood stains, hair or any other trace of this nature, he had asked the two above-mentioned investigators whether they had seen any traces, in order to inspect them, but they had both responded in the negative.He had ordered the crime-scene technician to draw a sketch of the scene and to photograph it, as well as to measure the size of the window.

The investigating judge had noted the broken window pane, as well as pieces of glass between the two window frames and on the floor below the inside window. In the snow-covered courtyard of the police building, into which the suspect Mr Dejan Petrovićhad allegedly fallen, he had "noticed footprints and trodden snow of an indeterminate shapebelow the window", but had not found "any blood stains or other physical traces".

19. The sketch of the scene of the incident, thirteen photographs of the office and three of the courtyard were an integral part ofthe investigating judge’s report.The copies of the photographssubmitted to the Court show an armchair under the broken window with a cabinet to its right and a hat standto its left. In the report on the forensic inspection of the scene of the incident (izveštaj o kriminalističko-tehničkom pregledu lica mesta), the crime-scene technician noted the following: (a) as regards biological traces, the investigating judge had not requested that fingerprints be lifted and collected; (b) as regards the other evidence and objects found, broken glass had been noticed in the pane of the lower left part of the interior and exterior window frames.The window pane’s frames measured 50 x 55 and 45 x 50 centimeters respectively and stood one metrefrom the office floor. Both window frames had been found closed. Pieces of broken glass had been found between the interior and exterior window frames and on the windowsill. The outside window stood nine metres above the ground. The trodden snow and pieces of glass had been found 1.5 metres away from the building’s wall. Other traces had not been found.

20. According to a separate report on the questioning of the three police officers drawn up by D.Z. from the DIOA, they had provided concurring statements to the same effect as those detailed in the incident report (see paragraph 11 above). The police officers also stated that Mr Dejan Petrovićhad, as usual, been very well-behaved that morning and had confessed to committing the robbery.

C. Internal disciplinary proceedings

21. A report was drawn up, apparently in the framework of a fact-finding visit conducted on 17 January 2002, at an unspecified time, by Major D.T. and Captain Ð.D. of the Belgrade Police Internal Control Department (Odeljenje za kontrolu zakonitosti u radu SUP-a Beograd). The report restated the events as outlined by the previous reports (see paragraphs 11 and 20 above). It was further noted that Mr Dejan Petrović’s parents had mentioned that he had been taking antidepressants as part of his therapy for drug addiction in order to prevent any possible self-injury. Regarding the police officers’ accountability, the inspectors considered that the police officers in charge had undertaken preventive, but apparently insufficient, measures for the protection of Mr Dejan Petrović. For that reason, disciplinary action against S.K. and D.K. and a verbal reprimand to N.K. by her superiorwere recommended. The inspectors also recommended that the police ensure appropriate conditions, for example, window security bars, on premises where apprehended individuals were questioned.

22. In the framework of a preliminary disciplinary inquiry (prethodni disciplinski postupak) that evening, the three police officers were questioned again, one by one, by their superior, Major M.M. The three officers repeated their earlier statements.

23. On 7 March 2002 S.K. and D.K. were prosecuted in disciplinary proceedings for gross misconduct, namely, omitting to take adequate measures for the protection of Mr Dejan Petrović’s safety while in custody. The disciplinary body heard the officers as the suspects, as well as N.K. as a witness, all of whom reiterated their earlier recollection of the incident. The police officers were acquitted at two levels, the last decision being rendered on 10 May 2002. It was found that in the circumstances of the case they could not have done more than they had done to protect Mr Dejan Petrovićand prevent his suicide.

D. Investigative measures taken following the submission of the applicant’s criminal complaints

24. On 28 January 2002 the applicant’s husband lodged a criminal complaint against police officer D.K. on behalf of the Petrovićfamily, on the ground that there was a reasonable suspicion that he had forcibly extracted a statement from Mr Dejan Petrović. In the complaint it was claimed that the police officers had used force in order to extract a statement and had severely ill-treated Mr Dejan Petrovićto such an extent that it had driven him to jump out of the office window. The family also alleged that the police officers had failed to disclose Mr Dejan Petrović’s identity and all the circumstances of the incident to the emergency medical team.

25. In the meantime, on 24 January 2002, the Belgrade police sent the District Public Prosecutor’s Office in Belgrade (hereinafter "the DPPO") the two reports of 17 January 2002 (see paragraphs 21-22 above). On 14 May 2002 and 12 June 2002, respectively, the DPPO also received the autopsy report and the report on the forensic inspection of the scene of the incident (see paragraphs16 and 18-19 above).

26. On 11 October 2002 the DPPO requested information from the Belgrade Police Internal Control Department on the outcome of the disciplinary proceedings against the police officers who had been present during the incident. The DPPO also supplied thatdepartment with its own casefile to enable them to establish the facts of the case more easily. The requested documentation from the disciplinary proceedings was received by the DPPO on 14 November 2002.

27. On an unspecified date, the applicant’s husband extended the criminal complaint to include two other police officers who had been involved in the incident.

28. On 9 January 2003 the DPPO requested a commission of forensic experts from the Institute for Forensic Medicine of the Belgrade Faculty of Medicine to give their opinion on what other causes, apart from a fall from the window, could explain Mr Dejan Petrović’s injuries. On 1 August 2003 the Institute for Forensic Medicine requested the casefile and the DPPO sent it to them a month later. On 18 September 2003 the DPPO requested an investigating judge of the District Court to issue an order for a forensic opinion, as the Institute could apparently not proceed on the basis of the DPPO’s order alone. The investigating judge did so on 8 October 2003.

29. Almost a year later, in an expert opinion dated 13 September 2004, the experts stated, on the basis of the autopsy report and other medical records, that a person of Mr Dejan Petrović’s height and build could have "squeezed through" the window in question. They further maintained that Mr Dejan Petrović’s fatal injuries could have been caused by his jump from the window and his falling on a hard surface. Finally, they concluded that no other injuries, lacerations, scratches or bruisesof a nature or location which would indicate that they had any cause other than the one mentioned abovehad been recorded in the autopsy report or in the hospital’s files.

30. On 1 November 2004 the DPPO rejected the criminal complaint on the ground that there was no reasonable suspicion that the suspects had committed the alleged crime. The applicant’s husband was notified accordingly and informed that he could pursue a subsidiary criminal prosecution (preuzeti krivično gonjenje) within eight days of the date that decision had been served on him by filing a request for an investigation (zahtev za sprovođenje istrage).

31. On 16 February 2005 the Petrović’s family lodged with the DPPO a new and more detailed criminal complaint against the police officers (P.N., N.K., D.K. and S.K.) for causing severe bodily harm (teške telesne povrede), extracting a statement by coercion (iznuđivanje iskaza) and ill-treatment in the discharge of their official duties (zlostava u službi). In the complaint they expressed their doubt that Mr Dejan Petrović had jumped out of the office window of his own volition and their suspicion that the suspects had thrown their son’s corpse out of the window in order to conceal previous ill-treatment. The complaint pointed out certain alleged contradictions and shortcomings in the previous investigative measures and reports, and proposed numerous investigative activities to be carried out in order to investigate the circumstances of Mr Dejan Petrović’s death adequately.

32. On 22 March 2005 the DPPO in Belgrade rejected that criminal complaint for the same reasons relied on in its decision of November 2004, and repeated the information it had provided about the possibility of a subsidiary prosecution. That letter was served on the applicant on 8 April 2005.

E. The applicant’s pursuit of a subsidiary prosecution

33. Following the rejection of the first criminal complaint (see paragraph 30 above), on 17 November 2004 the applicant attempted to take over the prosecution as a subsidiary prosecutor by filing a request for an investigation with the District Court in Belgrade and subsequently, on 11 April 2005, a request to broaden the scope of the investigation (zahtev za proširenje istrage). She relied on and reaffirmed the assertions and requests she had made in her second criminal complaint (see paragraph 31 above).

34. In response to a request of 22 March 2005 by the District Court’sinvestigating judge, B.P., as well as a reminder sent on October 2005, on 15 January 2006 two forensic pathologists, Dr Z.S. and Dr N.M., from the Military Medical Academy in Belgrade provided an expert opinion. Relying on the previous medical and autopsy reports, they found that the location, distribution and types of injuries observed on Mr Dejan Petrovićindicated that they were severe and life-endangering, and that they could undoubtedly have been the result of a fall from the second floor, but only through an open window. In particular, they found that taking into account the circumstances of the incident, including Mr Dejan Petrović’s build, his winter clothes and his handcuffs, the size of the window pane in question and the position of the furniture and the window in the office, it would have been practically impossible for himto have broken through the window and jumped out. Otherwise, it would mean that he had been able to "fly horizontally" over the armchair and break the window with his head exactly in its centre.

35. On 18 April 2006 the investigating judge held a hearing and interviewed the suspects. They repeated their earlier statements. S.K. added that Mr Dejan Petrović had jumped from the floor one metre away from the window and gone through it without touching the armchair, which was under the window; none of the furniture had fallen over or been moved.

36. On 8 May 2006 the investigating judge refused to open the investigation sought by the applicant (izrazio neslaganje sa zahtevom), and referred the case to a three-judge criminal panel (see paragraph 49 below).

37. On 17 July 2006 the three-judge panel of the District Court upheld the investigating judge’s findings, relying on the case file, namely, the "concordant statements of the suspects" and the findings and opinions of the forensic experts in 2004 and 2006, "which [were] consistent and indicate[d] that all the injuries of the deceased could have been caused at the same time by his fall from a height of nine metres onto a hardsurface". The applicant was instructed that she could appeal against that decision within three days from the date on which the decision was served on her and she did so on 2 November 2006, reiterating her previous arguments.

38. On 30 November 2006 the Supreme Court of Serbia rejected the applicant’s appeal as unfounded. In reaching that decision, by reference to the expert commission’s forensic findings of 2004, it upheld the lower court’s reasoning as clear, conclusive and convincing. That decision was served on the applicant on 20 February 2007.

39. On 7 March 2007 the applicant applied to the Chief Public Prosecutor’s Office (inicijativa za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti), urging him to lodge a request with the Supreme Court for the protection of legality (zahtev za zaštitu zakonitosti) against the decision of 30 November 2006on her behalf.

40. On 27 August 2007 the Chief Public Prosecutor informed the applicant that on that same day he had accepted her motion and had lodged a request for the protection of legality against the decision of 30 November 2006, submitting, in particular, that: (a) the court had based its finding on evidence that had been challenged by the applicant and, which, according to him, had been flawed by inconsistencies; (b) the court had dismissed the applicant’s appeals without addressing her arguments; and (c) the collection and examination of evidence had been superficial, which had resulted in the incorrect and implausible conclusion reached by the court.

41. On 8 February 2008 the Supreme Court of Serbia, sitting in a different composition from that of 30 November 2006, rejected the Prosecutor’s request. Having regard to the case file and a hearing in the presence of the three suspects and their lawyer, the court stated the following: (a) the forensic experts had not ruled out that the victim might have sustained the injuries while breaking the window and falling on a hard surface; (b) no evidence had shown that the suspects had caused the victim any bodily harm by any other means; (c) according to the relevant evidence, there was no reasonable suspicion that the suspects had committed the alleged crimes which would warrant the opening of criminal proceedings; and, lastly, (d) the impugned decision did not ultimately preclude the opening of criminal proceedings if the victim, as a subsidiary prosecutor, submitted new evidence which had not existed or had been unknown at the time of her previous request for an investigation. This decision was served on the applicant on 30 May 2008.

F. Civil proceedings against the State

42. In December 2002 the applicant and her husband brought a joint civil action against the respondent State and the Ministry of the Interior to obtain redress for the mental anguish suffered as a consequence of Mr Dejan Petrović’s death. They relied on the Obligations Act and various international human rights instruments. The defendant contested the claim in general, but did not make any further clarification in that respect.

43. In its judgment of 4 June 2007, the First Belgrade Municipal Court clarified that although it could not ascertaina reliable course of the events in question or anyone’s clear fault, this was not its task in any event. Referring to the 2006 forensic experts’ report and Article 172 of the Obligations Act (see paragraphs 34 above and 51 below, respectively), the court concluded that the respondent State should compensate the plaintiffs on the basis of the State’s liability for its officials’ omissions, which had undoubtedly occurred given that Mr Dejan Petrović had sustained injuries and died while in police custody under the supervision of State officials. Pursuant to Articles 200 and 201 of the Obligations Act, it awarded each plaintiff RSD 1,000,000 for non-pecuniary damage, and made an award in respect of costs.

44. That judgment was upheld on the merits by the District Court and the Supreme Cassation Court on 23 February 2009 and 24 June 2010 respectively. The sums awardedwere paid on 7 December 2010.

II. RELEVANT INTERNATIONAL LAW

Recommendation Rec(2000)19of the Committee of Ministers to member stateson the role of public prosecutionin the criminal justice system(adopted on 6 October 2000 at the 724th meeting of the Ministers’ Deputies)

45. The relevant part of Recommendation Rec(2000)19 reads as follows:

"33. Public prosecutors should take proper account of the views and concerns of victims when their personal interests are affected and take or promote actions to ensure that victims are informed of both their rights and developments in the procedure.

34. Interested parties of recognised or identifiable status, in particular victims, should be able to challenge decisions of public prosecutors not to prosecute; such a challenge may be made, where appropriate after an hierarchical review, either by way of judicial review, or by authorising parties to engage private prosecution."

III. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. Code of Criminal Procedure (Zakonik o krivičnom postupku, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - no. 70/2001; amendments published in OG FRY no. 68/2002 as well as the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 and 72/09)

46. The relevant domestic provisions are contained in Articles 19, 20, 46, 61, 64, 235, 242, 243, 379, 406 and 425 of the Code.

47. In accordance with these provisions, formal criminal proceedings can be instituted at the request of an authorised prosecutor. In respect of crimes subject to public prosecution, including the crimes mentioned above in paragraph 31, the authorised prosecutor is the public prosecutor in person. The public prosecutor’s discretion to decide whether to press charges, however, is bound by the principle of legality, which requires that he must act whenever there is a reasonable suspicion that a crime subject to public prosecution has been committed. The public prosecutor must undertake measures necessary for the preliminary investigation of crimes subject to public prosecution and the identification of the alleged perpetrators. To that end he is vested with the power to co-ordinate the work of various law-enforcement agencies and other government bodies.

48. If the public prosecutor finds, based on the evidence before him, that there is a reasonable suspicion that a certain person has committed a crime subject to public prosecution, he will request the competent court to open an official investigation or file a bill of indictment. If, however, the public prosecutor decides that there is no basis for the institution of such proceedings, he must issue a reasoned decision, and also inform the victim of this decision; the victim then has the right to take over the prosecution of the case on his or her own behalf, in the capacity of "subsidiary prosecutor", within eight days from the notification of the public prosecutor’s decision.

49. A subsidiary prosecutor may submit a request for the opening of the investigation or file an indictment. If an investigating judge refuses to open the investigation sought, the case will be referred to a three-judge criminal panel to issue a decision in that respect within forty-eight hours. A further appeal is allowed. If the prosecution has already been taken over by a subsidiary prosecutor, the public prosecutor shall nevertheless have the power to resume the prosecution of the matter ex officio.

50. As regards a request for the protection of legality, a party to the proceedings has no right under the law to make use of this remedy personally, but is entitled to submit a motion to the competent public prosecutor to file it on his or her behalf, while the latter has full discretion in respect of whether to do so. If the Supreme Court accepts the motion, it has the power to find a breach of legality, to reverse the final decision or to quash it fully or partially and to refer the case for reconsideration.

B. The Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia nos. 29/78, 39/85, 45/89 and 57/89, as well as in OG FRY no. 31/93)

51. Article 172 § 1 provides that a legal entity, which includes the State, is liable for any damage caused by one of "its organs".

52. Articles 200 and 201 provide, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or, indeed, mental anguish as a consequence of, inter alia, the death of his or her next-of-kin, is entitled, depending on their duration and intensity, to sue for financial compensation in the civil courts and, in addition, to request other forms of redress which might be capable of affording adequate non-pecuniary satisfaction.

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 2 OF THE CONVENTION

53. Тhe applicant complained that the Serbian authorities had not discharged their obligations under the procedural limb of Article 2 of the Convention, which required them to conduct an adequate and effective investigation into the circumstances surrounding her son’s death, with the alleged intention of concealing police abuse.Article 2 provides as follows:

Article 2

"1. Everyone’s right to life shall be protected by law. No one shall be deprived of his life intentionally save in the execution of a sentence of a court following his conviction of a crime for which this penalty is provided by law.

2. Deprivation of life shall not be regarded as inflicted in contravention of this article when it results from the use of force which is no more than absolutely necessary:

(a) in defence of any person from unlawful violence;

(b) in order to effect a lawful arrest or to prevent the escape of a person lawfully detained;

(c) in action lawfully taken for the purpose of quelling a riot or insurrection."

A. Admissibility

1. The Government’s preliminary objections

(a) Six-month rule

54. The Government argued that the decision of the Supreme Court of 30 November 2006 was the final decision for the purposes of Article 35 § 1of the Convention, since a request for the protection of legality is, according to the Court’s case-law, an ineffective legal remedy. The applicant had lodged her application on 1 August 2008 and had therefore not complied with the six-month requirement set out in Article 35 § 1.

55. The applicant replied that in considering the question of compliance with the six-month rule account had to be taken of her attempt to use every available remedy in respect of her complaints. She maintained that the prosecutor’s request for the review of the decision of 30 November 2006 had raised her expectation that the authorities might, upon his request, ultimately carry out an effective investigation. Therefore, the final decision within the meaning of Article 35 § 1 had not been that of 30 November 2006. Instead, it was only on 8 February 2008 that it had become apparent that these processes no longer offered any realistic prospects of obtaining redress domestically.

56. Article 35 § 1 of the Convention provides:

"The Court may only deal with the matter after all domestic remedies have been exhausted, according to the generally recognised rules of international law, and within a period of six months from the date on which the final decision was taken."

57. The relevant question in the present case is whether the applicant’s unsuccessful attempts to take over the prosecution as a subsidiary prosecutor andto request the prosecutor to lodge a "request for the protection of legality" amounted to her pursuing unnecessary remedies, which would render her application out of time (see, for example, Prystavska v. Ukraine (dec.), no. 21287/02, 17 December 2002). The Court considers that they did not, for the following reasons.

58. The Court has already held that while victims are not required to pursue the prosecution on their own, this being the duty of the public prosecutor, who is better equipped in that respect, if an applicant nonetheless takes over the prosecution in the capacity of a subsidiary prosecutor, those proceedings become an inherent part of the case and must be taken into account, including for exhaustion and six-month purposes (see, in the context of Article 2, Mladenović v. Serbia, no. 1099/08, §§ 39 and 47, 22 May 2012; see, albeit in the context of Article 3, Otašević v. Serbia, no. 32198/07, § 25, 5 February 2013 with further references therein).

59. Turning to the present case, the Court notes that the applicant diligently pursued this avenue of redress and, likewise, she then made a rational decision not to file any further indictment in view of her previous unsuccessful request for an investigation (see paragraphs 38 and 49 above), which required a much lower standard of proof(contrast to Gasyak and Others v. Turkey, no. 27872/03, § 58, 13 October 2009).Instead, the applicantsuccessfully applied to the Chief Public Prosecutor’s Office urging him to lodge the request for the protection of legality (see paragraphs 39 and 50 above). She finally lodged her application to the Court after she had received the Supreme Court’s negative decision of 8 February 2008 concerning the Prosecutor’s request for the protection of legality. In this latter connection, the Court notes that the request for the protection of legality was admittedly of a discretionary character, and normally such a remedy is not considered to be effective (see Lepojić v. Serbia, no. 13909/05, § 54, 6 November 2007) and could not restart the running of the six-month limit (see, for example, Kucherenko v. Ukraine (dec.), no. 41974/98, 4 May 1999). Nevertheless, situations in which a request to reopen the proceedings actually results in a reopening, or in which a request for extraordinary review is successful, may be an exception to this rule (see Gasparyan v. Armenia (no. 1), no. 35944/03, § 30, 13 January 2009 with further references), though only in relation to those Convention issues which served as a ground for such a review or reopening and were the object of examination before the extraordinary appeal body (see Gasparyan, cited above, § 32, and Berdzenishvili v. Russia (dec.), no. 31697/03, ECHR 2004-II (extracts)).

60. The Court considers that the situation in the present case falls into the category of exceptional cases.Article 35 § 1 cannot be interpreted in a manner which would require an applicant to lodge his complaint with the Court before his position in connection with the matter has been finally settled at the domestic level (see Mladenović, cited above, § 44). The applicant’s complaint to the prosecutor, raising the substance of her complaint before this Court, was in fact successful: indeed, the Chief Public Prosecutor, as the most senior prosecutor, criticised in particularly strong terms the previous decisions of the domestic judicial bodies as wrong and arbitrary (see paragraph 40 above). It was thus perfectly reasonable for the applicant to await the Supreme Court’s decision on the prosecutor’s request for the protection of legality, particularly in view of the Supreme Court’s powers had that request been accepted (see paragraph 50 above). In that respect, it cannot be said that the applicant deliberately tried to defer the time-limit set in Article 35 § 1 by making use of inappropriate procedures which could offer her no effective redress for the complaint in issue under the Convention (compare and contrast Fernie v. the United Kingdom (dec.), no. 14881/04, 5 January 2006).

61. For the reasons mentioned in the above paragraph, the Court considers that the decision of the Supreme Court of 8 February 2008 was the final decision for the purposes of Article 35 § 1 of the Convention in the present case. The Court therefore finds that by lodging her application within two months of 30 May 2008, which was the date of service of the final decisionissued in the domestic proceedings(see paragraph 41 above), the applicant complied with the six-month time-limit provided in Article 35 § 1 of the Convention.

(b) Victim status

62. Referring to Caraher v. the United Kingdom (dec.), no. 24520/94, ECHR 2000-I, the Government further submittedthat the applicant could no longer claim to be the victim of any violation of the rights relied on in respect of the death of her son, since the civil courts had "acknowledged [that] the State [had] made an omission in respect of the circumstances causing the death of the applicant’s son" and had, in that connection, awarded compensation almost equivalent to the settled amount in acasewhich had been struck out (see Petković v. Serbia (dec.), no. 31169/08, 6 December 2011). In addition, the State’s response was not limited merely to compensation, given that the authorities had brought disciplinary and criminal proceedings against the police officers. The fact that no case to take forward was established cannot be equated to the Court’s conclusion that no investigation was carried out at all.

63. The applicant submitted that the civil proceedings could not satisfy the State’s procedural obligation under Article 2 and therefore could not have deprived the applicant of her victim status.

64. A decision or measure favourable to the applicant is not in principle sufficient to deprive him of his status as a "victim" unless the national authorities have acknowledged, either expressly or in substance, and then afforded redress for the breach of the Convention (see Nikolova and Velichkova v. Bulgaria, no. 7888/03, §49, 20December 2007 and the cases cited therein). As to the redress which is appropriate and sufficient in order to remedy a breach of a Convention right at national level, the Court has generally considered this to be dependent on all the circumstances of the case, with particular regard to the nature of the right alleged to have been breached (see Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, § 116, ECHR 2010), the reasons given for the decision (see Jensen v. Denmark(dec.), no. 48470/99, ECHR 2001-X) and the persistence of the unfavourable consequences for the person concerned after that decision (see Freimanis and Līdums v. Latvia, nos. 73443/01 and 74860/01, § 68, 9 February 2006).

65. In view of the foregoing, the Court considers that the question of the applicant’s victim status is closely linked to the nature and the content of the obligation at issue in the present caseand should be joined to the merits of the complaint under Article 2.2. Compatibility ratione temporis

66. The Court observes that Serbia ratified the Convention on 3 March 2004 and that some of the events in the present case took place before that date. In the Court’s view, although the Government have not raised an objection as to its competence ratione temporis, this issue nevertheless calls for its considerationproprio motu (see, mutatis mutandisJovanović v. Serbia, no. 32299/08, §§ 34-35, 2 October 2012).

67. The principles established by the Court in its case-law are the following:

(a) The State’s procedural obligation to carry out an effective investigation has evolved into a separate and autonomous duty, capable of binding a State regardless of whether the death, as a triggering event, took place before or after the entry into force of the Convention with respect to that State (see Šilih v. Slovenia [GC], no. 71463/01, §§ 159 and 162, 9 April 2009, and Velcea and Mazăre v. Romania, no. 64301/01, § 81, 1 December 2009).

(b) However, having regard to the principle of legal certainty, the Court’s temporal jurisdiction as regards compliance with the procedural obligation of Article 2 in respect of deaths that occur before the critical date is not open-ended.

(i) Firstly, only procedural acts and/or omissions occurring after that date can fall within the Court’s temporal jurisdiction. The reference to "procedural acts" must be understood in the sense inherent in the procedural obligation under Article 2, namely, acts undertaken in the framework of criminal, civil, administrative or disciplinary proceedings which are capable of leading to the identification and punishment of those responsible or to an award of compensation to the injured party. The mention of "omissions" refers to a situation where no investigation or only insignificant procedural steps have been carried out but where it is alleged that an effective investigation ought to have taken place (see Janowiec and Others v. Russia [GC], nos. 55508/07 and 29520/09, §§ 142-44, ECHR 2013).

(ii) Further, there must be a "genuine connection" between the death and the entry into force of the Convention in respect of the respondent State for the procedural obligation imposed by Article 2 of the Convention to come into effect.In order for a "genuine connection" to be established, it means, in practice, that the period of time between the death as the triggering event and the entry into force of the Convention in respect of that State must have been reasonably short (in principle, not exceeding ten years) and most of the investigative steps required by this provision must have been carried out, or ought to have been carried out, after the entry into force(see Janowiec, cited above, §§ 146-48).

(c) Lastly, even where the "genuine connection" test is not satisfied, the Court can, in extraordinary situations, exercise its jurisdiction (for more details, seeJanowiec, §§ 149-51).

68. In the present case, while the death and most of the preliminary investigative measures took place two years before 3 March 2004, there have been almost four years of procedural acts as of this critical date, including further important investigative measures and the issuing of all the relevant decisions by the investigating authorities. The applicant’s complaint under the procedural aspect of Article 2 mainly concerns these latter matters. In line with the jurisprudence set out above, the Court considers that a procedural obligation arose in the present case requiring the authorities of the respondent State to investigate Mr Dejan Petrović’s death.

69. The Court further finds that it has temporal jurisdiction to examine the applicant’s complaint in so far as it concerns procedural acts or omissions occurring in the period subsequent to the ratification date. It will nevertheless, for reasons of context and whilst examining the situation complained of as a whole, also take into account any and all relevant events prior to that date (see, in the context of Article 2, Mladenović, cited above, § 53, and, in the context of Article 3,Milanović v. Serbia, no. 44614/07, § 78, 14 December 2010).

3. Conclusion on admissibility

70. The Court considers that the applicant’s complaint under Article 2 of the Convention raises serious questions of fact and law which are of such complexity that their determination should depend on an examination on the merits. It cannot, therefore, be considered manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention, and no other ground for declaring it inadmissible has been established. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. The parties’ submissions

71. The applicant complained that the authorities had acted neither of their own motion nor effectively. In particular: (a) the fact that it had taken four years for the authorities to undertake only preliminary investigative activities could not satisfy the criteria of promptness or reasonable expedition of the investigation; (b) the investigation had been based entirely on the testimony of police officers and autopsies; (c) the decisions not to investigate further had not been sufficiently reasoned, in contravention of the requirements of the relevant domestic law; (d) the Supreme Court, instead of examining carefully any deficiency, had simply repeated the same reasoning without establishing the relevant facts of the case; (e) the real facts of the case had never actually been established; and (f) the applicant’s procedural right to be properly involved in the investigation had not been observed.

72. The Government, recounting in detail the facts described above, argued that the various national authorities had done everything they could in the present caseand had consistently established the cause of Mr Dejan Petrović’s death. An independent prosecutor had carried out the investigation, and the police officers involved in the investigation had been hierarchically independent and/or superior to the police officers present during the incident. The Government submitted that the investigation into the death of the applicant’s son had consequently fully met the requirements of impartiality and thoroughness laid downin Article 2 of the Convention.

2. The Court’s assessment

(a) General principles

73. The Court reiterates that the investigative duty, which has been implied in varying contexts under the Convention, may differ, both in content and in terms of its underlying rationale, depending on the particular situation that has triggered it (see, for example, Banks and Others v. the United Kingdom (dec.), no. 21387/05, 6 February 2007). While an official investigation and/or a criminal trial must be regarded as furnishing the strongest safeguards to provide protection under Article 2 in cases of intentional taking of life (see Al-Skeini and Others v. the United Kingdom [GC], no. 55721/07, § 165, ECHR 2011; McKerr v. the United Kingdom, no. 28883/95, § 134, ECHR 2001-III; and Menson v. the United Kingdom (dec.), no. 47916/99, ECHR 2003-V), where the allegations raise issues of negligence, the procedural obligation may come into play upon the institution of proceedings by the deceased’s relatives and a civil, administrative or even disciplinary remedy may be sufficient (see Šilih, cited above, § 156 and the cases referred to therein; Calvelli and Ciglio v. Italy [GC], no. 32967/96, § 51, ECHR 2002-I;and Powell v. United Kingdom (dec.), no. 45305/99, 4 May 2000). Since often, in practice, the true circumstances of the death in such cases are largely confined within the knowledge of State officials or authorities, the bringing of appropriate domestic proceedingswill be conditioned by an adequate official investigation, which must be independent and impartial (see Makaratzis v. Greece [GC], no. 50385/99, § 73, ECHR 2004-XI).

74. In cases in which a detainee dies while in the custody of State authorities, whatever mode of investigation is employed, the mere fact that the authorities have been informed of the death will give rise ipso facto to an obligation under Article 2 of the Convention to carry out an effective investigation into the circumstances surrounding the death, irrespective of whether the alleged perpetrators are State agents, or are unknown, or even that the harm was self-inflicted (see, for example, Tanrıkulu v. Turkey [GC], no. 23763/94, §§ 101 and 103, ECHR 1999-IV; Salman v. Turkey [GC], no 21986/93, § 105, ECHR 2000-VII; Tanlı v. Turkey, no. 26129/95, § 149, ECHR 2001-III (extracts); Paul and Audrey Edwards v. the United Kingdom, no. 46477/99, §§ 69 and 74, ECHR 2002-II; and Slimani v. France, no. 57671/00, § 30, ECHR 2004-IX). Nor can State authorities leave it to the initiative of the next-of-kin to lodge a formal complaint or to take responsibility for the conduct of any investigative procedures (see Salman, ibid.).

75. In order to be "effective", an investigation into a death must firstly be adequate, that is, it must be capable of the establishment of the relevant facts and the identification and punishment of those responsible (see Ramsahai and Others v. the Netherlands [GC], § 324, no. 52391/99, ECHR 2007-II). Although this is not an obligation of result, but of means only, the investigation into a detainee’s death must be thorough and the authorities must take the reasonable steps available to them to secure the evidence concerning the incident (see, for example, concerning witnesses’ testimonies, Tanrıkulu, cited above, § 109; concerning forensic evidence, Gül v. Turkey, no. 22676/93, § 89, 14 December 2000; and concerning autopsies, Salman, cited above, § 106). Also, while there is no absolute right to obtain a prosecution or a conviction, any deficiency in the investigation which undermines its capability of establishing the circumstances of the case or the person responsible will risk falling foul of the required measure of effectiveness (see, for example, Anguelova v. Bulgaria, no. 38361/97, §§ 136-39, ECHR 2002-IV).

76. Furthermore, for an investigation to be effective, it may generally be regarded as necessary for the persons responsible for it and carrying it out to be independent from those implicated in the events (see, for example, Ramsahai, cited above, §§ 321 and 342-45; Cooper v. the United Kingdom [GC], §§ 108-15, no. 48843/99, ECHR 2003-XII; and Eremiášová and Pechováv. the Czech Republic, no. 23944/04, §§ 136-39 and 151-60, 16 February 2012).

77. It is essential that the facts, and any unlawfulness, are established promptly and with reasonable diligence. The investigation’s purpose in such situations serves not only to secure the effective implementation of the domestic laws which protect the right to life, but to maintain public confidence in the authorities’ adherence to the rule of law, to prevent any appearance of collusion in or tolerance of unlawful acts and, in those cases involving State agents or bodies, to ensure their accountability for deaths occurring under their responsibility (see Tanrikulu, ibid.). For the same reasons, there must be asufficient element of public scrutiny of the investigation, and, in all cases, involvementof the next-of-kin to the extent necessary to safeguard his or her legitimate interests (see, for example, Hugh Jordan v. the United Kingdom, no. 24746/94, §§109 and 124, ECHR 2001-III (extracts), and Khaindrava and Dzamashvili v. Georgia, no. 18183/05, §§ 59-61, 8 June 2010).

(b) Application of the general principles to the present case

78. The present case concerns an individual who was in police custodyunder the responsibility of the authorities when he reportedly fell from a window in the police station, causing him to die a month later in hospital. This is therefore a case which called for the State authoritiesto carry out, of their own motion, an effective official investigation to ascertain the circumstances in which the incident took place in order to clearly establish the cause of the fall and subsequent death, and, depending on the findings, to examine whether the authorities were in any way responsible for it. The investigation had to fulfill the requirements set out above.

79. The Court notes that the Government maintained that the three sets of domestic proceedings had cumulatively satisfied the requirements of the procedural obligation under Article 2 and that the applicant could not retain victim status in view of their outcome.

(i) Civil proceedings

80. The Court would make it clear from the outset that civil proceedings with an award of damages cannot be alone taken into account in the assessment of the State’s compliance with its procedural obligations under Article 2 of the Convention and cannot afford effective redress to deprive applicants of victim status in a death in custody context (see, among many authorities, Paul and Audrey Edwards, cited above, § 74; see also, albeit in another context of Article 2, Skendžić and Krznarić v. Croatia, no. 16212/08, § 68, 20 January 2011, where the compensation was even, as in the present case, accompanied by an acknowledgment of the State’s responsibility).This is so because, if the authorities could confine their reaction to incidents of allegedly willful ill-treatment, for example, by agents of the State and leading to death, to the mere payment of compensation, while not doing enough in the prosecution and punishment of those responsible when appropriate, it would be possible in some cases for agents of the State to abuse the rights of those within their control with virtual impunity and the general legal prohibitions on killing and torture and inhuman and degrading treatment, despite their fundamental importance, would be ineffective in practice (see, for example, Yaşa v. Turkey, § 74, 2 September 1998, Reports of Judgments and Decisions 1998-VI; Velikova, cited above, § 89; and Salman, cited above, § 83).

81. As regards the present case, in the absence of sufficient reasons to the contrary, the Court will not depart from its established case-law. Not only were the relevant civil proceedings undertaken on the initiative of the applicant, but this remedy was not capable, as explicitly stated by the competent civil court (see paragraph 43 above), of establishing the accurate facts of the incident or making any findings as to the exact responsibility of the State officials implicated in the incident, as required by Article 2. The findings were based on what appears to be the strict liability of the State and did not address the applicant’s procedural complaint made before the Court. In this connection, the Court considers that the Government’s reliance on the Caraher case (cited above) is inappropriate, as the applicants in that case did not raise a complaint about a breach of investigative duty, but a substantive violation. As regards the Government’s reference to the case of Petković (cited above), which indeed concerned, inter alia, an alleged breach of investigative duty under Articles 2 and 3 of the Convention, the Court points out that the Government undertook, in the context of an out-of-court settlement, not only to pay damages, but also to conduct an efficient and meaningful investigation into the circumstances of the death in question.

(ii) Disciplinary proceedings

82. Furthermore, the internal disciplinary proceedings (see paragraphs 21-3 above) against the two police officers, which commenced with the questioning by their superior and finished before the criminal proceedings had been terminated, were obviously not a real fact-finding forum capable of establishing the relevant circumstances of the impugned incident. Without the necessary safeguards of public scrutiny and the applicant’s involvement, the disciplinary chamber relied exclusively on the information provided by the three police officers to the effect that the impugned incident was a prima facie suicide without any negligence on the part of the police. Therefore, these proceedings also failed to comply with the procedural obligations under Article 2 of the Convention, having lacked both thoroughness and objectivity (see, mutatis mutandisOğur v. Turkey [GC], no. 21594/93, §§ 91-92, ECHR 1999-III; Mižigárová v. Slovakia, no. 74832/01, §§ 98-100, 14 December 2010; and Juozaitienė and Bikulčiusv. Lithuania, nos.70659/01 and 74371/01, § 91, 24 April 2008).

(iii) Criminal investigation

83. The Court must accordingly examine the effectiveness of the criminal proceedings, which appear, at least in theory, to be the only adequate domestic remedy in these circumstances.Although they must be assessed on the basis of all the relevant facts and with regard to the practical realities of investigation work, it should be emphasised that the investigative duty attracts particularlystringent scrutiny in situations in which a suspicious death has occurred while the victim was in the hands of State agents, including in police custody(see, for example, Velikova, cited above, §§ 80 and 82).

(α) Investigative steps taken in the aftermath of the incident

84. The State authorities took a number of steps of their own motion to investigate the incident in the police station immediately after it had happened(see paragraphs 16-20 above). While these initial steps, dating back to two years prior to Serbia’s ratification of the Convention, do not fall under the Court’s jurisdiction, the Court will note, for reasons of context and whilst examining the situation complained of as a whole, the relevant facts.

85. The Court observes that the limited scope of the on-site forensic investigation affected the investigation after the Convention had entered into force. The following elements were unfortunately missing from the case file: (i) the alleged time of the incident andthe time of the inspection; hence, it is not known whether there was any delay that might have compromised the effectiveness of the investigation; (ii) the lifting and collection of fingerprints, as well as other samples (body fluids, hair, fibre, etc.) by any special methods apart from "visual inspection"; (iii) an identification of the police officers who gave the investigating judge the police account of the incident;(iv) an inventory of Mr Dejan Petrović’s clothing and its testing at a laboratory for bodily fluids, or a record of any physical damage on it from the apparent "squeezing through" the window; (v)evidence that contacts and clothing of the police officers implicated in the incidentwere collected for forensic examination;(vi) a clarificationas to why Mr Dejan Petrović had been taken to the police officers’ office and not to a questioning room, waiting room or custody suite; and (vii) evidence that an effort was made to obtain information from anyone present in the police station or from its neighbourhood, as to if, when, where and under what circumstances they had seen Mr Dejan Petrović or whether they had witnessed the incident.Further, it is noted that, unfortunately, none of the photographs taken were focused on the window pane or the actual place where Mr Dejan Petrović had fallen. In addition, the crime-scene technician and the police officers who questioned the police officers involved were from the same Belgrade police chain of command as the latter and none of their interviewing reports mentioned whether the police officers had been kept apart after the incident or whether there had been time for them to collude in terms of the said apparent inconsistency in thestatements they had made to the applicant’s husband and the media (see paragraphs 14, 11 and 20-22 above, in that order; see also, mutatis mutandisJasinskis v. Latvia, no. 45744/08, § 78, 21 December 2010).

86. Lastly, the Court notes that the autopsywas performed by forensic doctors three days following Mr Dejan Petrović’s death, finding that the fractures and injuries described had been "inflicted with a blunt, heavy and swinging object" (see paragraph 16 above). However, it appeared to contain no toxicological analysis, no photographs and no analysis of the manner in which each injury had been sustained.

(β) Role of the public prosecutor

87. In accordance with the domestic law (see paragraph 47 above), it was the public prosecutor’s duty to ensure that an effective official investigation was carried out. The Court observes firstly that during the time it took the prosecutor to decide not to prosecute the suspects (two years and nine months, seven months of which followed the ratification of the Convention), he had not been overwhelmed by complex procedural steps in this case: apart from ordering a forensic expert’s report, he merely collected the documentary evidence accumulated in the course of Mr Dejan Petrović’s hospitalisation and the disciplinary proceedings(see paragraphs 25-26 and 28 above; see, as regards the requirement of diligence where a simple investigation lasted two years and five months,Vasîlca v. the Republic of Moldova, no. 69527/10, § 33, 11 February 2014).There is no record of the prosecutor’s having interviewed any police officer, forensic expert or Mr Dejan Petrović’s parents, or of any attempt to identify if there had been any witnesses outside the police building. The applicant’s proposals that other investigative activities be carried out were rejected (see paragraphs 30 and 32 above).

88. Article 2 does not impose a duty on the investigating authorities to prosecute in every case and to satisfy every request for a particular investigative measure made by a relative in the course of the investigation (see, for example, Giuliani and Gaggio v. Italy [GC], no. 23458/02, § 304, ECHR 2011 (extracts), andVelcea and Mazăre, cited above, § 113). The Court observes, however, that in the present case, notwithstanding a number of features concerning the evidence which should have alerted the prosecutor to the need to investigate further beyond merelytaking written statements, he failed to undertake even some of the most elementary steps. In particular, the 2004 experts’ report concluded that Mr Dejan Petrović could have "squeezed through" the window pane and that his fatal injuries could have been caused by his jump through the window and his falling onto a hard surface. This was a general conclusion as to the cause of the fatal injuries, since the experts did not go into details as to the manner in which each of the different injuries had been sustained. In any event, the Court is struck by the fact that no reconstruction of the incident was ever organised; neither did the Government attempt to explain the failure to stage one (see Ramsahai, cited above, §§ 326 and 329, and Eremiášová and Pechová, cited above, § 146).

89. In addition, despite the fact that the prosecutor had evidently proceeded throughout the investigation on the assumption that the deceased had committed suicide, the reasons why he would have made such a drastic choice were not investigated.Mr Dejan Petrović’s medical history, detailing, for example, instances of alcohol or substance use or suicide attempts, was not obtained (seeOgnyanova and Choban v. Bulgaria, no. 46317/99, § 112, 23 February 2006).Also, it was apparently not considerednecessary to make a visit to the hospital during Mr Dejan Petrović’s hospitalisation to obtain his complete medical records or interview the medical staff involved to inquire about Mr Dejan Petrović’s injuries or any signs of violence which may have occurred during hisjourney to the hospital, on admission or in the course of his further treatment there.

90. In view of the above, there are no indications that in ascertaining the facts of the incident the prosecutor was prepared to scrutinise thoroughly the police account of the incident(compare and contrast with Ramsahai, cited above, §§ 344-45, and Ergi v. Turkey, 28 July 1998, §§ 83-84, Reports 1998-IV). Furthermore, the Court points out that, in accordance with the domestic law (see paragraph 48 above), the prosecutor is required to give reasons for a decision not to prosecute (contrast McKerr, cited above, § 130).Given the state of the case file, the Court cannot assess the prosecutor’s evaluation of the collected evidence and his conclusions that no further investigation was needed, as his reasoned decision (rešenje o odbačaju), if it had been made in writing at all, has neither beensent to the applicant norsubmitted to the Court.Despite the Court’s request for them to do so, the Government have failed to clarify and document the DPPO’s role and practice in respect of that statutory requirement.

91. However, they argued that the DPPO’s one-sentence statement to the applicant in the present case had corresponded to a reasoned decision as required by the domestic law.

92. Having regard to the realities of investigation work, the Court may accept that astatement such as the one in the present case could be satisfactory in certain types of cases. However, where controversial incidents are concerned, and especially those which potentially engage the responsibility of the State, a reasoned decision setting out in writing the evidence, as well as the finding once the investigation has been completed, should be provided (compare and contrastGurtekin and Others and two other applications v. Cyprus (dec.), nos. 60441/13, 68206/13 and 68667/13, § 29, 11 March 2014). Otherwise, a lack of transparency might not ensure public confidence in the State’s adherence to the rule of law and preventany appearance of collusion in or tolerance of unlawful acts(see, mutatis mutandisHugh Jordan, cited above, §§ 123-24, and McKerr, cited above, § 131).

(γ) Subsidiary prosecution

93. The Court reiterates that the Convention does not compelthe Contracting States to set up a mechanismfor the review of prosecutors’ decisions to investigate, nor is it the Court’s role to micro-manage the functioning of, and procedures applied in, criminal investigative and justice systems in Contracting States, which may vary in their approach and policies (see Gurtekin and Others, cited above, § 28with further references therein).However, where such a mechanism is chosen by the State (see paragraph 34 of Recommendation Rec(2000)19in paragraph 45 above), the Court will, as statedearlier, take it into account and examine whether the review in question could have rectified the shortcomings in the prosecutor’s investigation and met certain requirements under the procedural limb of Article 2(see, for example, Mladenović, cited above, § 53, and Ramsahai, cited above, §§ 351- 55).

94. The domestic courts in the present case refused the applicant’s requests to take numerous investigative steps and upheld the prosecutor’s decision not to prosecute, despite the strong criticism voiced by the Chief Public Prosecutor. The Court does not in general consider it appropriate to interfere with the lines of inquiry pursued by the authorities or the findings of fact made by them, unless they manifestly fail to take into account relevant elements or are arbitrary and biased (see, mutatis mutandisDrăganschi v. Romania (dec.), no. 40890/04, 18 May 2010, and Kolevi v. Bulgaria, no. 1108/02, § 201, 5 November 2009).

95. Given the fundamental importance of the right to life, the State authorities must be sensitive to any information or material which has the potential either to undermine the conclusions of an earlier investigation or to allow an earlier inconclusive investigation to be pursued further. The Court observes that, after the prosecutor had closed the case, the new expert report of 2006 certainly shed new light on the official version of Mr Dejan Petrović’s fall, as its findings challenged those of the 2004 report. Namely, the 2004 report stated that Mr Dejan Petrović could have "squeezed through" the window and concluded that his injuries had been caused only by jumping out of the window and falling onto a hard surface, without providing any clarification on the feasibility of its final conclusion (see paragraph 29 above). In any event, the later report issued in 2006 confirmed that the injuries could have been caused by a fall from the second floor, but highlighted that, having regard to all the circumstances of the case, it was practically impossible for Mr Dejan Petrović to have broken through the window and jumped out of the police premises on his own; he could only have fallen through an open window (see paragraph 34 above).

96. The Court considers that the unexplained failure to follow an obvious line of inquiry, and attempts even to obstruct the process, are to be accorded particular attention. Having regard to the three contradictory forensic reports (the autopsy report being the third), none of the judicial bodies tried to summon the forensic experts or seek clarification of the remaining forensic inconsistencies, despite the obvious crucial importance of obtaining an answer to the question of whether it was possible for Mr Dejan Petrović to have jumped out of the window. The District Court disregarded a significant inconsistency in the official version of the incident and the findings of both forensic reports by finding them consistent (see paragraph 37 above). The Supreme Courtupheld this decision on appeal as clear, conclusive and convincing, selecting and referring only to the forensic findings of the 2004 report (see paragraph 38 above). Lastly, the Supreme Court, while deciding on the request for the protection of legality, appears to have accepted the police officers’ version of the events to such an extent that it was prepared to omit to take into account any relevant element which did not corroborate it, as well as the highest prosecutor’s criticism of the work of his inferiors (see paragraphs 40-41 above).The courts’ decisions were rather terse, unconvincing (in the words of the Chief Public Prosecutor, "wrong and arbitrary"), limited to certain pieces of evidence and reports which were apparently cited wrongly or selectively (contrast Fonseca Mendes v. Spain (dec.), no. 43991/02, 1 February 2005), and some of them were even taken after delays in breach of the domestic law (see paragraphs 36-37 and 49 above).

(c) Conclusion

97. Having established that the investigation fell short of such essential requirements as those examined above, the Court does not find it necessary to examine its independence or the applicant’s involvement in it.

98. The Court concludes that the applicant has retained her victim status and dismisses the Government’s preliminary objection on this point. It holds that there has been a violation of Article 2 of the Convention in its procedural aspect.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 3 OF THE CONVENTION

99. The applicant complained under Article 3 of the Convention that no adequate investigation had been conducted into the possible ill-treatment of her son. Article 3 of the Convention provides as follows:

"No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment."

100. Having considered the applicant’s complaints under Article 2 of the Convention (see paragraphs 53-98 above), the Court considers that it is not necessary to examine separately the admissibility or the merits of the applicant’s complaint under Article 3.

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

101. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

102. The applicant claimed EUR 30,000 in respect of non-pecuniary damageon account of the grief she suffered as a result of her son’s death and, especially, the anguishand distress caused by the authorities’ refusal to carry out an effective investigation into her son’s death while in their custody. This had resulted in excessive suffering because "her son’s life was not important to the authorities" and because she would never learn the exact circumstances of his death. She would also have to live with the long-lasting social stigma in Serbia of being the mother of a "suicidal" son.

103. The Government considered that the amount claimed was excessive in the light of the Court’s case-law on similar matters.

104. The Court does not make any award in respect of the grief the applicant suffered as a result of her son’s death, as it has previously declared the relevant complaint inadmissible ratione temporis (see Petrović v. Serbia (dec.), no. 40485/08, 4 January 2012).

105. The Court has found that the domestic authorities failed in several respects to comply with the procedural obligations arising out of Article 2 of the Convention. The applicant must have suffered anguish and distress as a result ofher inability to obtain an effective investigation into the death of her son. Having regard to the circumstances of the present case, the Court awards the applicant EUR 12,000 in respect of non-pecuniary damage. The compensation paid to the applicant pursuant to the outcome of the civil proceedings should not be deducted from this amount, because it was awarded on a different ground, that is, suffering due to the death of her son while in police custody (see paragraph 43-44 and 80-81 above; see, albeit in the context of Article 1 of Protocol No. 1, Đokić v. Bosnia and Herzegovina, no. 6518/04, § 74, 27 May 2010).

B. Costs and expenses

106. The applicant did not seek reimbursement of any costs and expenses.

C. Default interest

107. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Joins to the merits the Government’s preliminary objection as regards the loss of the applicant’s victim status and dismisses it;

2. Declares the complaint under Article 2 of the Convention admissible;

3. Holds that there has been a violation of Article 2 of the Conventionin its procedural limb;

4. Holds that it is not necessary to examine separately the complaint under Article 3 of the Convention;

5. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 12,000 (twelve thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, to be converted into Serbian dinars at the rate applicable at the date of settlement, plus any tax that may be chargeable;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

6. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 15 July 2014, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Marialena Tsirli
Deputy Registar

Josep Casadevall
President

 

Copyright © 2024 Pravosudna akademija, Srbija