Stanković i Trajković protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
22.12.2015
Članovi
6
6-1
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
6
6-1
Ključne reči
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 6) Građanski postupak
(Čl. 6-1) Pravična rasprava
Broj predstavke
37194/08, 32760/08
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Predmet je formiran na osnovu dve predstavke, prva br. 37194/08 i druga br. 32760/08, podnete od strane dve srpske državljanke, rodjene 1948. godine, odnosno 1970. godine, koje žive u opštini Bujanovac. S obzirom na sličnu pravnu i činjeničnu pozadinu, Sud je predstavke združio. Podnositeljke su se oslonile na povredu Čl. 6 stav 1. Konvencije.

Nakon intervencije NATO na Kosovu, dana 9. juna 1999. godine, jugoslovenska i srpska vlada su se saglasile sa faznim povlačenjem vojnih i policijskih snaga sa te teritorije i prenosom celokupne delotvorne uprave na medjunarodne snage bezbednosti- KFOR, koji će održavati bezbednost za sve gradjane Kosova, u jednom broju opština, uključujući i opštinu Suva Reka, od 13. juna 1999. godine.
Supruga prve podnositeljke 13. juna 1999. godine, otela je Oslobodilačka vojska Kosova- "OVK" u opštini Suva Rekla i on je dana 12. marta. 2002. godine, odlukom Opštinskog suda u Bujanovcu, proglašen umrlim. Prva podnositeljka je, zajedno sa svojom decom, Prvom opštinskom sudu u Beogradu, podnela tužbu protiv Republike Srbije, za pretprpljeni duševni bol, dana 19. maja 2005. godine, ali je sud, tačno godinu dana kasnije, odbio tužbeni zahtev, a presudom Okružnog suda u Beogradu od 21. novembra 2007. godine potvrđena je prvostepena presuda, sa obrazloženjem da je za bezbednost svih gradjana na Kosovu, bio zadužen KFOR. Revizija nije bila moguća, zbog tražene naknade ispod zakonskog minimuma.
Supruga druge podnositeljke, 13. juna 1999. godine, otela je Oslobodilačka vojska Kosova- "OVK" u opštini Suva Rekla i on je dana 24. juna 2002. godine, odlukom Opštinskog suda u Bujanovcu, proglašen umrlim. Druga podnositeljka je, zajedno sa svojom decom i drugim članovima porodice, Prvom opštinskom sudu u Beogradu, podnela tužbu protiv Republike Srbije, za pretprpljeni duševni bol, dana 31. maja 2005. godine, ali je sud, 19. maja 2006. godine, odbio tužbeni zahtev, a presudom Okružnog suda u Beogradu od 3. aprila 2008. godine potvrđena je prvostepena presuda, sa obrazloženjem da je za bezbednost svih gradjana na Kosovu, bio zadužen KFOR. Revizija nije bila moguća, zbog tražene naknade ispod zakonskog minimuma.

Evropski Sud za ljudska prava proglašava predstavke dopuštenim i utvrđuje da nije bilo povrede Čl. 6. stav 1. Konvencije,
Preuzmite presudu u pdf formatu

 ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

 ПРЕДМЕТ СТАНКОВИЋ И ТРАЈКОВИЋ против СРБИЈЕ

 (Представке бр. 37194/08 и 37260/08)

 РЕСУДА

СТРАЗБУР
 22. децембар 2015. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијске измене.

У предмету Станковић и Трајковић против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:

Luis López Guerra, председник,
Helena Jäderblom,
Helen Keller,
Johannes Silvis,
Dmitry Dedov,
Branko Lubarda,
Pere Pastor Vilanova, судије,
и Stephen Phillips, секретар Одељења,

После већања на затвореној седници 1. децембра 2015. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

 

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу две представке (бр. 37194/08 и 37260/08) против Републике Србије које су Суду поднеле према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“) две српске држављанке, госпођа Слободанка Станковић (у даљем тексту: „прва подноситељка представке“) и госпођа Соња Трајковић (у даљем тексту: „друга подноситељка представке“). Обе представке поднете су 28. јула 2008. године.

2. Подноситељке представки заступао је господин Г. Станишић, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступао је њен заступник, госпођа В. Родић.

3.Наводи подноситељки представки односе се на недоследност домаће судске праксе у вези са исплатом нематеријалне штете појединцима чији су чланови породица нестали или отети после интервенције Северно атланског пакта на Косову1.

4. Представке су Влади достављене 30. септембра 2014. године.

 

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Прва и друга подноситељка представки рођене су 1948. године, односно 1970. године и живе у општини Бујановац.

А. Релевантни контекст

6. После интервенције НАТО на Косову, 9. јуна 1999. године југословенска и српска влада сагласиле су се са фазним повлачењем војних и полицијских снага са те територије и преносом целокупне делотворне управе на међународне снаге безбедности (у даљем тексту: „КФОР“). У вези са једним бројем општина, укључујући и општину Сува Река, према Војно техничком споразуму, пренос је требало да се обави до 15. јуна 1999. године. Даље је предвиђено да ће после тога КФОР бити тај који ће „одржавати безбедност за све грађане Косова“. Према сопственом плану фазног повлачења, који је требало синхронизовати са планом Југословенске војске, српске полицијске снаге предвиделе су да би пренос целокупне делотворне управе у општини Сува Река требало да се заправо обави 13. јуна 1999. године.

Б.У вези са првом подноситељком представке (госпођа Слободанка Станковић, представка број 37194/08)

7. Супруга прве подноситељке представке 13. јуна 1999. године отела је Ослободилакчка војска Косова („ОВК“) у општини Сува Река.

8. Општински суд у Бујановцу је 12. марта 2002. године прогласио супруга прве подноситељке умрлим. Ова одлука постала је правоснажна до 3. априла 2002. године.

9. Прва подноситељка представке је 19. маја 2005. године заједно са децом поднела парничну тужбу против Републике Србије Првом општинском суду у Београду, тражећи накнаду за претрпљени душевни бол због тог догађаја.

10.Наведени суд је пресудом од 19. маја 2006. године одбио тужбени захтев.

11. Првостепена пресуда је 21. новембра 2007. године потврђена пресудом Окружног суда у Београду. Пресуда Окружног суда уручена је првој подноситељки представке 23. маја 2008. године.

12. У образложењима пресуда Први општински суд и Окружни суд навели су, између осталог, да се иако је супруг прве подноситељке представке отет 13. јуна 1999. године Република Србија не може сматрати одговорном, у смислу члана 180. став 1. Закона о облигационим односима (види став 26. у даљем тексту), јер је на КФОР-у било да одржава безбедност свих грађана Косова од 9. јуна 1999. године надаље (види став 6. у горњем тексту). Чињеница да су националне безбедносне снаге биле у процесу повлачења из Суве Реке 13. јуна 1999. године била је према томе само техничко питање.

13. Прва подноситељка представке није могла поднети ревизију, с обзиром да је износ тражене накнаде био испод законског прага.

В. У вези са другом подноситељком представке (госпођа Соња Трајковић, представка број 37260/08)

14. Супруга друге подноситељке представке 13. јуна 1999. године отела је Ослободилакчка војска Косова („ОВК“) у општини Сува Река.

15. Општински суд у Бујановцује 24. јуна 2002. године прогласио супруга друге подноситељке умрлим. Ова одлука постала је правоснажна до 16. јула 2002. године.

16. Друга подноситељка представке је 31. маја 2005. године, заједно са својом децом и другим члановима породице, поднела парничну тужбу против Републике Србије Првом општинском суду у Београду, тражећи накнаду за претрпљени душевни бол због тог догађаја.

17.Наведени суд је пресудом од 19. маја 2006. године одбио тужбени захтев..

18. Првостепена пресуду је 3. априла 2008. године потврђена пресудом Окружног суда у Београду.

19. У образложењима пресуда Први општински суд и Окружни суд навели су, између осталог, да се иако је супруг друге подноситељке представке отет 13. јуна 1999. године Република Србија не може сматрати одговорном, у смислу члана 180. став 1. Закона о облигационим односима, јер је на КФОР-у било да одржава безбедност свих грађана Косова од 9. јуна 1999. године надаље. Чињеница да су националне безбедносне снаге биле у процесу повлачења из Суве Реке 13. јуна 1999. године била је према томе само техничко питање.

20. Друга подноситељка представке није могла уложити даљу ревизију, с обзиром да је износ тражене накнаде био испод законског прага.

Г. Остале релевантне чињенице

21. Подноситељке представки тврдиле су да су у другим пресудама, донетим између 2006. године и 2010. године, Окружни суд у Београду, а касније Апелациони суд у Београду, као и Врховни суд у трећој инстанци, пресудили у корист тужилаца, без обзира на чињеницу што су њихове тужбе биле засноване на веома сличним чињеницама и односиле се на идентична правна питања.

22.С обзиром на судску праксу коју су стране доставиле, у образложењима тих пресуда где су наведени судови/друга већа истог суда заиста пресудила у корист тужилаца, српски органи сматрани су одговорним за животе и безбедност свих лица са пребивалиштем на Косову до стварног преноса делотворне управе на КФОР посматрајући сваку општину посебно (види, на пример, пресуду Првог општинског суда у Београду, П. 431/07 од 24. фебруара 2009. године, коју је по жалби потврдио Окружни суд у Београду; пресуду Окружног суда у Београду, Гж. 10832/06, 13799/06, и 11483/08 од 26. децембра 2006. године, 5. јуна 2007. године и 14. октобра 2008. године; пресуде Апелационог суда у Београду, Гж 2005/10 и 605/10 од 17. марта 2010. године и 10. јуна 2010. године; и пресуде Врховног суда, Рев. 1551/07, 1092/08 и 939/08 од 5. септембра 2007. године, 24. априла 2008. године и 7. маја 2008. године). 

23. Дана 18. марта 2008. године, према мишљењу Владе, Грађанско одељење Врховног суда потврдило је ово образложење, посебно разлоге дате у пресуди истог суда Рев. 1551/07 од 5. септембра 2007. године (цитирана у ставу 22. у горњем тексту).

24.У пресуди Рев. 1540/10, 10. марта 2010. године Врховни касациони суд пресудио је против других тужилаца по истом основу као и у предмету подноситељки представки, али је у одлуци Уж. 2786/10 од 28. јуна 2012. године Уставни суд поништио ову пресуду и наложио поновно разматрање овог питања. Врховни касациони суд је наводно 19. априла 2013. године пресудио у корист тужилаца, овог пута утврдивши да су српски органи одговорни за животе и безбедност свих лица са пребивалиштем на Косову до стварног преноса делотворне управе на КФОР у односу на општине о којима је реч.

25. Врховни касациони суд је 1. априла 2014. године усвојио детаљан акциони план са циљем обезбеђења општег усаглашавања судске праксе у целокупном судском систему Србије. Овај план садржао је низ мера које треба предузети на разним нивоима судске надлежности, и, између осталог, укључивао је и следеће: (i) усвајање водећих правних схватања на начелима изграђеним у пракси Европског суда за људска права; (ii) дељење тих схватања; (iii) редовну размену информација између судова; (iv) повећан број тематских расправа и програма обуке; (v) усвајање посебних акционих планова судова на разним нивоима; и (vi) израду разних ИТ алатки и одговарајућих база података.

 

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

A. Закон о облигационим односима (објављен у „Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, као и у „Службеном листу Савезне Републике Југославије, број 31/93)

26. Члан 180. став 1. овог закона гласи како следи:
„ За штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља или терора, 
као и приликом јавних демонстрација и манифестација, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету.

Б.Закон о уређењу судова из 2001. године (објављен у „Службеном гласнику Републике Србије – „Сл. гласник РС“, бр. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 и 46/06)

27. Члан 40. ст. 2. и 3. прописују, између осталог, да се седница одељења Врховног суда одржава ако постоји неко питање у вези са доследношћу судске праксе. Сва правна схватања донета након тога су обавезујућа за већа одељења о коме је реч.

В. Закон о уређењу судова из 2008. године (објављен у „Сл. гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 101/11 и 101/13)

28. Суштина члана 43. ст. 2. и 3 Закона о облигационим односима из 2008. године одговара суштини члана 40. ст. 2. и 3. Закона о облигационим односима из 2001. године.

Г. Судски пословник из 2003. године (објављен у „Сл. гласник РС“, бр. 65/03, 115/05, 4/06 и 50/06)

29. Члан 28. став 1. прописује да су сви судови обавезни да усагласе своју праксу о сваком датом питању, и да то треба да ураде усвајањем посебних схватања.

Д. Судски пословник из 2009. године (објављен у„Сл. гласник РС“, бр.110/09, 70/11, 19/12 и 89/13)

30. Чл. 27, 28, 29. и 31. прописују, између осталог, да: (i) судови са већим бројем судија могу имати одељења за судску праксу којима је поверено праћење релевантне домаће и међународне праксе; (ii) судови воде регистар свих схватања која се сматрају од значаја за судску праксу; (iii) судови могу одржавати заједничке консултације о питањима судске праксе, укључујући и консултације са Врховним касационим судом; и (iv) наведена одељења за судску праксу припремају предлоге за пленарне седнице судија ради обезбеђења усаглашавања њихове судске праксе.

 

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

31. Суд сматра да, у складу са Правилом 42 став 1. Пословника Суда, представке треба здружити, с обзиром на њихову сличну чињеничну и правну позадину.

 

II. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

32. Према члану 6. став 1. Конвенције, подноситељке представки притуживале су се због тога што су домаћи судови одбацили њихове парничне тужбе и што су исти судови истовремено усвојили идентичне тужбе других тужилаца.

33. Релевантни део члана 6. став 1. гласи како следи:

„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на правичну ... расправу ...пред ... судом...“

A. Допуштеност

34. Влада је приметила да су подноситељке представке пропустиле да употребе уставну жалбу. Оне према томе нису исцрпеле расположиве и делотворне домаће правне лекове.

35. Подноситељке представки су тврдиле да уставна жалба није била делотворан правни лек у релевантном тренутку.

36. Суд подсећа да је доследно утврђивао да уставну жалбу треба, у начелу сматрати делотворним правним леком, у оквиру значења члана 35. став 1 . Конвенције, у односу на све представке поднете против Србије од 7. августа 2008. године надаље (види Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 и други, став 51, 1. децембар 2009. године). Он не види ниједан разлог да у овом предмету пресуди другачије, и констатује да су подноситељке представки поднеле своје представке Суду 28. јула 2008. године. Примедба Владе с тим у вези мора се према томе одбацити (види, међу другим ауторитетима, Шоргић против Србије, бр. 34973/06, ст. 76. и 77, 3. новембар 2011. године, и Лакатош и други против Србије, број 3363/08, став 87, 7. јануар 2014. године).

37. Суд даље констатује да притужбе подноситељки представки нису очигледно неосноване у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он такође констатује да оне нису недопуштене ни по ком другом основу. Оне се према томе морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

1. Поднесци страна

38.Влада је изнела да није било повреде члана 6. став 1. Конвенције. Посебно, од 5. септембра 2007. године надаље, најкасније, судска пракса по овом питању је била усаглашена тако што су српски органи сматрани одговорним за животе и безбедност свих лица са пребивалиштем на Косову до стварног преноса делотворне управе на КФОР посматрајући сваку општину посебно. Једини изузетак била је пресуда Врховног касационог суда Рев. 1540/10 од 10. марта 2010. године, али је касније такође омогућено одговарајуће задовољење у овом предмету (види став 24. у горњем тексту). Најзад, Влада је истакла да је 1. априла 2014. године Врховни касациони суд усвојио детаљан акциони план са циљем обезбеђења свеобухватне усаглашености целокупне судске праксе у судском систему Србије (види став 25. у горњем тексту).

39. Подноситељке представки су потврдиле своје притужбе, додавши да је судска пракса остала недоследна у релевантном периоду. Оне су, међутим, истакле да су домаћи судови заправо углавном пресуђивали у корист тужилаца, при чему је одбацивање њихових тужби било изузетно. Најзад, подноситељке представки су тврдиле да недоследна судска пракса остаје велики системски проблем у судском систему Србије, без обзира што је Врховни суд усвојио акциони план од 1. априла 2014. године.

2. Оцена Суда

40. У пресуди Великог већа у предмету Nejdet Şahin и Perihan Şahin против Турске ([ВВ], број 13279/05, 20. октобар 2011. године), Суд понавља главна начела важећа у предметима који се односе на питање супротних судских одлука (ст. 49-58.). Она се могу сумирати како следи:

(i) Улога Суда није да се бави чињеничним или правним погрешкама које је наводно учинио национални суд осим и у оној мери у којој су повређена права и слободе заштићене Конвенцијом (види García Ruiz против Шпаније [ВВ], број 30544/96, став28, ЕЦХР 1999-I). На исти начин, није задатак Суда да упоређује, сем у случају очигледне произвољности, различите одлуке домаћих судова, чак и када су донете у наизглед сличним поступцима, с обзиром да се независност ових судова мора поштовати (види Ādamsons против Летоније, број 3669/03, став 118, 24. јун 2008. године);

(ii) Постојање супротних судских одлука је стална карактеристика правних система који се заснивају на мрежи судећих и жалбених судова, са надлежношћу на одређеној територији. Такве разлике могу се јавити у оквиру истог суда. Ово се само по себи не може сматрати супротно Конвенцији (види Santos Pinto против Португала, број 39005/04, став 41, 20. мај 2008. године, и Tudor Tudor против Румуније, број 21911/03, став 29, 24. март 2009. године);

(iii) Критеријуми којима се Суд руководи приликом оцене да ли су противречне одлуке различитих домаћих судова, који су одлучивали у последњој инстанци, у сагласности са правом на правично суђење према према члану 6. став 1. Конвенције, састоји се у установљавању да ли постоје „дубоке и дуготрајне разлике“ у судској пракси домаћих судова, да ли домаће право предвиђа механизам за превазилажење ових разлика, те да ли се тај механизам примењује и какав је ефекат те промене (Iordan Iordanov и други против Бугарске, број 23530/02, ст. 49-50, 2. јул 2009. године; Beian против Румуније (број 1), број 30658/05, ст. 34-40, ЕЦХР 2007-V (изводи); Ştefan и Ştef против Румуније, бр. 24428/03 и 26977/03, ст. 33-36, 27. јануар 2009. године; Schwarzkopf и Taussik против Чешке Републике (одлука), број 42162/02, 2. децембар 2008. године; Tudor Tudor, цитирана у горњем тексту, став 31; Ştefănică и други против Румуније, број 38155/02, став 36, 2. новембар 2010. године);

(iv) Оцена Суда заснива се такође и на принципу правне сигурности који је имплицитно садржан у свим члановима Конвенције и представља суштински аспект владавине права (види, међу другим ауторитетима, Beian (број 1), цитирана у горњем тексту, став 39; Iordan Iordanov и други, цитирана у горњем тексту, став 47; и Ştefănică и други, цитирана у горњем тексту, став 31.);

(v) Принцип правне сигурности гарантује, између осталог, извесну стабилност и доприноси поверењу јавности у судове. Опстајање противречних судских одлука, с друге стране, може довести до правне несигурности која би вероватно довела до умањења поверења јавности у правни систем, при чему је јасно да је такво поверење један од суштинских елемената државе која се заснива на владавини права (види Paduraru против Румуније, став 98, број 63252/00, ЕЦХР 2005- XII (изводи); Винчић и други, цитирана у горњем тексту, став 56; и Ştefănică и други, цитирана у горњем тексту, став 38.);

(vi)Међутим, захтеви за правном сигурношћу и заштитом легитимног поверења јавности, не дају стечено право на доследност судске праксе (види Unédic против Француске, број 20153/04, став 74, 18. децембар 2008. године). Развој судске праксе није сам по себи противречан исправној примени правде јер пропуст да се одржи динамичан и развојни приступ могао би довести до ризика ометања реформе или напретка (види Atanasovski против Бивше Југословенске Републике Македоније, број 36815/03, став 38, 14. јануар 2010. године).

41. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да из судске праксе коју су стране доставиле произилази да су у периоду од 26. децембра 2006. године до 10. јуна 2010. године само у предметима подноситељки представке домаћи судови одбили тужбене захтеве. У свим другим случајевима тужбени захтеви су усвојени са образложењем да су органи Републике Србије били одговорни за живот и безбедност свих лица са пребивалиштем на Косову до стварног преноса делотворне контроле на КФОР посматрајући сваку општину посебно (види ст. 10, 11, 17, 18, 22. и 23. у горњем тексту). Једини изузетак с тим у вези била је пресуда Врховног касационог суда Рев. 1540/10 од 10. марта 2010. године, али је и ово питање касније решено у корист тужилаца, мада после интервенције Уставног суда (види став 24. у горњем тексту). У вези са самим подноситељкама представке, оне су такође потврдиле да су током целог периода о коме је реч домаћи судови углавном пресуђивали у корист тужилаца, док је одбацивање њихових захтева било изузетно. Изгледа, према томе, да је српско правосуђе генерално усагласило судску праксу о овом питању у релевантном тренутку, али да су у случају подноситељки представке судови пресудили против њих. Иако је то узнемирујуће за лица на која се односи, као што је већ примећено у горе наведеном тексту, постојање противречних судских одлука је стална карактеристика правних система који се заснивају на мрежи судећих и жалбених судова, са надлежношћу на одређеној територији. Такве разлике могу се јавити и у оквиру истог суда. Ово се само по себи не може сматрати супротно Конвенцији.

42.Најзад, не може се ни рећи да је образложење у домаћим пресудама донетим у односу на подноситељке представке било произвољно. Посебно, општински и окружни суд утврдили су да Тужена држава не може да се сматра одговорном, јер је обавезу да осигура безбедност свих грађана Косова преузео КФОР од 9. јуна 1999. године надаље. Овај приступ, иако различит од ставова које су судови изразили у другим предметима овог типа, свакако није био неодржив, посебно имајући на уму донекле неодређене домаће и/или међународне одредбе које се морају тумачити (види став 6. у горњем тексту).

43. Горе наведено је довољно да омогући Суду да закључи да није било „дубоких и дуготрајних разлика“ у релевантној судској пракси, нити је дошло до правне несигурности, у конкретном периоду. При томе, подразумева се, наравно, да није улога Суда да одлучује какав је требало да буде исход по тужбама подноситељки представке (види, на пример, Винчић и други, цитирана у горњем тексту, став 56, и Ракић и други, цитирана у горњем тексту, став 44.).

44. Према томе није било повреде члана 6. став 1. Конвенције.

 

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Одлучује да представке здружи;
2. Проглашава представке допуштеним;
3. Утврђује да није било повреде члана 6. став 1. Конвенције.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 22. децембра 2015. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Stephen Phillips                                                                Luis López Guerra

 

 

 

                                                                                 THIRD SECTION

                                               CASE OF STANKOVIĆ AND TRAJKOVIĆ v. SERBIA

                                                         (Applications no. 37194/08 and 37260/08)

                                                                                  JUDGMENT

                                                                       STRASBOURG 22 December 2015

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Stanković and Trajković v. Serbia, The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:

Luis López Guerra, President,
Helena Jäderblom,
Helen Keller,
Johannes Silvis,
Dmitry Dedov,
Branko Lubarda,
Pere Pastor Vilanova, judges,

 

and Stephen Phillips, Section Registrar,
Having deliberated in private on 1 December 2015, Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

 

PROCEDURE

1. The case originated in two separate applications (nos. 37194/08 and 37260/08) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by two Serbian nationals, Ms Slobodanka Stanković (“the first applicant”) and Ms Sonja Trajković (“the second applicant”). Both applications were lodged on 28 July 2008.

2. The applicants were represented by Mr G. Stanišić, a lawyer practising in Belgrade. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms V. Rodić.

3. The applicants’ allegations concern inconsistent domestic case-law as regards the payment of non-pecuniary damages to individuals whose family members had disappeared or been kidnapped in the aftermath of the North Atlantic Treaty Organisation’s intervention in Kosovo1.

4. On 30 September 2014 the applications were communicated to the Government.

1 All reference to Kosovo, whether to the territory, institutions or population, in this text shall be understood in full compliance with the United Nations Security Council Resolution 1244 and without prejudice to the status of Kosovo.

 

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The first and second applicants were born in 1948 and 1970 respectively and live in Bujanovac Municipality.

A. The relevant context

6. Following the North Atlantic Treaty Organisation’s intervention in Kosovo, on 9 June 1999 the Yugoslav and Serbian Governments agreed to a phased withdrawal of their military and police forces from the territory and a transfer of all effective control to an international security force (“KFOR”). Concerning a number of municipalities, including Suva Reka, the transfer, according to the Military Technical Agreement, was to take place by 15 June 1999. It was further envisaged that it would be up to KFOR to “maintain a secure environment for all citizens of Kosovo”. Pursuant to their own phased withdrawal plan, which was to be synchronised with the Yugoslav Army plan, the Serbian police forces envisaged that a transfer of all effective control in Suva Reka Municipality would in fact take place on 13 June 1999.

B. As regards the first applicant (Ms Slobodanka Stanković, application no. 37194/08)

7. On 13 June 1999 the first applicant’s husband was kidnapped by the Kosovo Liberation Army (“KLA”) in Suva Reka Municipality.

8. On 12 March 2002 the Bujanovac Municipal Court declared the first applicant’s husband dead. This ruling became final by 3 April 2002.

9. On 19 May 2005 the first applicant, together with her children, lodged a civil claim against the Republic of Serbia with the First Municipal Court in Belgrade, seeking compensation for the mental anguish suffered as a consequence of the incident.

10. On 19 May 2006 the said court ruled against the plaintiffs.

11. On 21 November 2007 the first-instance judgment was upheld by the Belgrade District Court on appeal. The first applicant was served with the District Court judgment on 23 May 2008.

12. In their reasoning the First Municipal Court and the District Court opined, inter alia, that while the first applicant’s husband had indeed been kidnapped on 13 June 1999 the Republic of Serbia could not be held liable, within the meaning of Article 180 § 1 of the Obligations Act (see paragraph 26 below), since it was up to KFOR to provide for the safety of all citizens of Kosovo from 9 June 1999 onwards (see paragraph 6 above). The fact that national security forces had been in the process of withdrawing from Suva Reka Municipality on 13 June 1999 was therefore merely a technical issue.

13. The first applicant could not have lodged a further appeal on points of law (revizija), given that the amount of compensation claimed was below the statutory threshold.

C. As regards the second applicant (Ms Sonja Trajković, application no. 37260/08)

14. On 13 June 1999 the second applicant’s husband was kidnapped by the KLA in Suva Reka Municipality.

15. On 24 June 2002 the Bujanovac Municipal Court declared the second applicant’s husband dead. This ruling became final by 16 July 2002.

16. On 31 May 2005 the second applicant, together with her children and other family members, lodged a civil claim against the Republic of Serbia with the First Municipal Court in Belgrade, seeking compensation for mental anguish suffered as a consequence of the incident.

17. On 19 May 2006 the said court ruled against the plaintiffs.

18. On 3 April 2008 the first-instance judgment was upheld by the Belgrade District Court on appeal.

19. In their reasoning the First Municipal Court and the District Court opined, inter alia, that while the second applicant’s husband had indeed been kidnapped on 13 June 1999 the Republic of Serbia could not be held liable within the meaning of Article 180 § 1 of the Obligations Act, since it was up to KFOR to provide for the safety of all citizens of Kosovo from 9 June 1999 onwards. The fact that national security forces had been in the process of withdrawing from Suva Reka Municipality on 13 June 1999 was therefore merely a technical issue.

20. The second applicant could not have lodged a further appeal on points of law, given that the amount of compensation claimed was below the statutory threshold.

D. Other relevant facts

21. The applicants maintained that in other judgments, rendered between 2006 and 2010, the Belgrade District Court and subsequently the Belgrade Appeals Court, as well as the Supreme Court at third instance, had ruled in favour of other plaintiffs, notwithstanding the fact that their claims were based on very similar facts and concerned identical legal issues.

22. Given the case-law provided by the parties, in their reasoning in those judgments where the said courts/different benches of the same court had indeed ruled in favour of the plaintiffs, the Serbian authorities were deemed responsible for the lives and safety of all persons residing in Kosovo up until the actual transfer of effective control to KFOR in respect of each of the municipalities considered separately (see, for example, the judgment of the First Municipal Court in Belgrade P. 431/07 of 24 February 2009, upheld on appeal by the Belgrade District Court; the judgments of the Belgrade District Court Gž. 10832/06, 13799/06, and 11483/08 of 26 December 2006, 5 June 2007 and 14 October 2008 respectively; the judgments of the Belgrade Appeals Court Gž. 2005/10 and 605/10 of 17 March 2010 and 10 June 2010 respectively; and the judgments of the Supreme Court Rev. 1551/07, 1092/08 and 939/08 of 5 September 2007, 24 April 2008 and 7 May 2008 respectively).

23. On 18 March 2008, according to the Government, the Supreme Court’s Civil Division endorsed this line of reasoning, specifically the reasons given in the same court’s ruling Rev. 1551/07 of 5 September 2007 (cited in paragraph 22 above).

24. On 10 March 2010, in Rev. 1540/10, the Supreme Court of Cassation ruled against other plaintiffs on the same basis as in the applicants’ case, but in its decision Už. 2786/10 of 28 June 2012 the Constitutional Court quashed this ruling and ordered the re-examination of the matter. On 19 April 2013 the Supreme Court of Cassation apparently ruled in favour of the plaintiffs, this time holding that the Serbian authorities were responsible for the lives and safety of all persons residing in Kosovo until the actual transfer of effective control to KFOR in respect of the municipality in question.

25. On 1 April 2014 the Supreme Court of Cassation adopted a detailed action plan aimed at ensuring the general harmonisation of case-law throughout the Serbian judicial system. This plan contained a series of measures to be undertaken at various levels of jurisdiction, and, inter alia, included the following: (i) the adoption of guiding legal opinions based on the principles developed in the jurisprudence of the European Court of Human Rights; (ii) the dissemination of such opinions; (iii) regular information sharing between the courts; (iv) an increased number of thematic discussions and training programmes; (v) the adoption of specific action plans by the courts at various levels; and (vi) the development of various IT tools and related intranet databases.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. The Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima, published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia nos. 29/78, 39/85, 45/89 and 57/89, as well as in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia no. 31/93)

26. Article 180 § 1 of this Act reads as follows:

“Responsibility for loss caused by death or bodily injury or by damage or destruction of another’s property, when it results from violent acts or terror or from public demonstrations or manifestations, lies with the ... authority whose officers were under a duty, according to the laws in force, to prevent such loss.”

B. The Courts Organisation Act 2001 (Zakon o uređenju sudova; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia – OG RS – nos. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 and 46/06)

27. Article 40 §§ 2 and 3 provides, inter alia, that a meeting of a division (sednica odeljenja) of the Supreme Court shall be held if there is an issue as regards the consistency of its case-law. Any guiding opinions (pravna shvatanja) adopted thereupon shall be binding for the panels (veća) of the division in question.

C. The Courts Organisation Act 2008 (Zakon o uređenju sudova; published in OG RS nos. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 101/11 and 101/13)

28. The substance of Article 43 §§ 2 and 3 of the Courts Organisation Act 2008 corresponds to the substance of Article 40 §§ 2 and 3 of the Courts Organisation Act 2001.

D. The Rules of Court 2003 (Sudski poslovnik; published in OG RS nos. 65/03, 115/05, 4/06 and 50/06)

29. Article 28 § 1 provides that all courts shall be obliged to harmonise their own case-law on any given issue, and that they shall do so by means of adopting specific opinions.

E. The Rules of Court 2009 (Sudski poslovnik; published in OG RS nos. 110/09, 70/11, 19/12 and 89/13)

30. Articles 27, 28, 29 and 31 provide, inter alia, that: (i) courts with a larger number of judges may have case-law departments entrusted with the monitoring of the relevant domestic and international jurisprudence; (ii) the courts shall keep a register of all legal opinions which are deemed to be of significance for the case-law; (iii) the courts may hold joint consultations on case-law related issues, including with the Supreme Court of Cassation; and (iv) the said case-law departments shall prepare proposals for judges’ plenary sessions with a view to securing harmonisation of the relevant case- law.

 

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICATIONS

31. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of Court, the applications should be joined, given their similar factual and legal background.

II. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

32. Under Article 6 § 1 of the Convention, the applicants complained about the rejection of their own civil claims by the domestic courts and the simultaneous acceptance by the same courts of identical claims filed by other plaintiffs.

33. The relevant part of Article 6 § 1 reads as follows:

“In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing ... by [a] ... tribunal ...”

A. Admissibility

34. The Government noted that the applicants had failed to make use of the constitutional appeal avenue. They had thus not exhausted available and effective domestic remedies.

35. The applicants maintained that a constitutional appeal had not been an effective domestic remedy at the relevant time.

36. The Court reiterates that it has consistently held that a constitutional appeal should, in principle, be considered an effective domestic remedy, within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention, in respect of all applications introduced against Serbia from 7 August 2008 onwards (see Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and others, § 51, 1 December 2009). It sees no reason to hold otherwise in the present case, and notes that the applicants introduced their application before the Court on 28 July 2008. The Government’s objection in this regard must therefore be rejected (see, among other authorities, Šorgić v. Serbia, no. 34973/06, §§ 76 and 77, 3 November 2011, and Lakatoš and Others v. Serbia, no. 3363/08, § 87, 7 January 2014).

37. The Court further notes that the applicants’ complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It also notes that they are not inadmissible on any other ground. They must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. The parties’ submissions

38. The Government submitted that there had been no violation of Article 6 § 1 of the Convention. In particular, from 5 September 2007 onwards, at the latest, the case-law on the issue remained consistent, in that the Serbian authorities were deemed responsible for the lives and safety of all persons residing in Kosovo until the actual transfer of effective control to KFOR in respect of each of the municipalities, considered separately. The only exception was the judgment of the Supreme Court of Cassation Rev. 1540/10 of 10 March 2010, but appropriate redress was subsequently also offered in this matter (see paragraph 24 above). Finally, the Government pointed out that on 1 April 2014 the Supreme Court of Cassation had adopted a detailed action plan aimed at ensuring the overall harmonisation of all case-law throughout the Serbian judicial system (see paragraph 25 above).

39. The applicants reaffirmed their complaints, adding that the case-law had remained inconsistent during the relevant period. They acknowledged, however, that the domestic courts had, in fact, predominantly ruled in favour of the plaintiffs, while the rejection of their claims had remained exceptional. Finally, the applicants maintained that inconsistent case-law has continued to be a major systemic issue in the Serbian judicial system, notwithstanding the adoption of the Supreme Court’s action plan of 1 April 2014.

2. The Court’s assessment

40. In the Grand Chamber judgment in Nejdet Şahin and Perihan Şahin v. Turkey ([GC], no. 13279/05, 20 October 2011), the Court reiterated the main principles applicable in cases concerning the issue of conflicting court decisions (§§ 49-58). These can be summarised as follows:

(i) It is not the Court’s function to deal with errors of fact or law allegedly committed by a national court unless and in so far as they may have infringed rights and freedoms protected by the Convention (see García Ruiz v. Spain [GC], no. 30544/96, § 28, ECHR 1999-I). Likewise, it is not its function, save in the event of evident arbitrariness, to compare different decisions of national courts, even if given in apparently similar proceedings, as the independence of those courts must be respected (see Ādamsons v. Latvia, no. 3669/03, § 118, 24 June 2008);

(ii) The possibility of conflicting court decisions is an inherent trait of any judicial system which is based on a network of trial and appeal courts with authority over the area of their territorial jurisdiction. Such divergences may also arise within the same court. That, in itself, cannot be considered contrary to the Convention (see Santos Pinto v. Portugal, no. 39005/04, § 41, 20 May 2008, and Tudor Tudor v. Romania, no. 21911/03, § 29, 24 March 2009);

(iii) The criteria that guide the Court’s assessment of the conditions in which conflicting decisions of different domestic courts, ruling at last instance, are in breach of the fair trial requirement enshrined in Article 6 § 1 of the Convention consist in establishing whether “profound and long-standing differences” exist in the case-law of the domestic courts, whether the domestic law provides for a machinery capable of overcoming these inconsistencies, whether that machinery has been applied and, if appropriate, to what effect (Iordan Iordanov and Others v. Bulgaria, no.23530/02, §§ 49-50, 2 July 2009; Beian v. Romania (no. 1), no.30658/05, §§ 34-40, ECHR 2007-V (extracts); Ştefan and Ştef v. Romania, nos. 24428/03 and 26977/03, §§ 33-36, 27 January 2009; Schwarzkopf and Taussik v. the Czech Republic (dec.), no. 42162/02, 2 December 2008; Tudor Tudor, cited above, § 31; Ştefănică and Others v. Romania, no. 38155/02, § 36, 2 November 2010);

(iv) The Court’s assessment has also always been based on the principle of legal certainty which is implicit in all the Articles of the Convention and constitutes one of the fundamental aspects of the rule of law (see, amongst other authorities, Beian (no. 1), cited above, § 39; Iordan Iordanov and Others, cited above, § 47; and Ştefănică and Others, cited above, § 31);

(v) The principle of legal certainty guarantees, inter alia, a certain stability in legal situations and contributes to public confidence in the courts. The persistence of conflicting court decisions, on the other hand, can create a state of legal uncertainty likely to reduce public confidence in the judicial system, whereas such confidence is clearly one of the essential components of a State based on the rule of law (see Paduraru v. Romania, § 98, no. 63252/00, ECHR 2005-XII (extracts); Vinčić and Others, cited above, § 56; and Ştefănică and Others, cited above, § 38);

(vi) However, the requirements of legal certainty and the protection of the legitimate confidence of the public do not confer an acquired right to consistency of case-law (see Unédic v. France, no. 20153/04, §74, 18 December 2008). Case-law development is not, in itself, contrary to the proper administration of justice, since failure to maintain a dynamic and evolutive approach would risk hindering reform or improvement (see Atanasovski v. “the Former Yugoslav Republic of Macedonia”, no. 36815/03, § 38, 14 January 2010).

41. Turning to the present case, the Court notes that according to the relevant case-law provided by the parties, between 26 December 2006 and 10 June 2010 the applicants’ cases were the only ones in which the domestic courts ruled against the plaintiffs. In all other cases they accepted the claims as specified by the plaintiffs and reasoned that the Serbian authorities had indeed been responsible for the lives and safety of all persons residing in Kosovo until the actual transfer of effective control to KFOR in respect of each of the municipalities, considered separately (see paragraphs 10, 11, 17, 18, 22 and 23 above). The only exception in this regard was the judgment of the Supreme Court of Cassation Rev. 1540/10 of 10 March 2010, but even this matter was subsequently resolved in favour of the plaintiffs, albeit after the intervention of the Constitutional Court (see paragraph 24 above). As for the applicants themselves, they have also acknowledged that throughout the period in question the domestic courts predominantly ruled in favour of the plaintiffs, while the rejection of their claims was exceptional. It would appear, therefore, that the Serbian judiciary had, generally speaking, harmonised their case-law on the matter at the relevant time, but that as regards the applicants the courts had ruled against them. While this is obviously upsetting for the persons concerned, as already noted above, the possibility of conflicting court decisions is an inherent trait of any judicial system which is based on a network of trial and appeal courts with authority over a certain area. Such divergences may also arise within the same court. That in itself, however, cannot be considered to be in breach of the Convention.

42. Finally, it can neither be said that the reasoning in the domestic judgments rendered in the applicants’ cases was arbitrary. In particular, the municipal and district courts held that the respondent State could not be deemed liable, since it was up to KFOR to provide for the safety of all citizens of Kosovo from 9 June 1999 onwards. This approach, while at odds with the views expressed by the courts in other cases of this type, was certainly not untenable, particularly bearing in mind the somewhat vague national and/or international provisions that needed interpreting (see paragraph 6 above).

43. The foregoing considerations are sufficient to enable the Court to conclude that there had been no “profound and long-standing differences” in the relevant case-law, nor that this had resulted in judicial uncertainty, during the period in question. It is, of course, understood that it is not for the Court to pronounce as to what the actual outcome of the applicants’ legal actions should have been (see, for example, Vinčić and Others, cited above, § 56, and Rakić and Others, cited above, § 44).

44. There has accordingly been no violation of Article 6 § 1 of the Convention.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;

2. Declares the applications admissible;

 

3. Holds that there has been no violation of Article 6 § 1 of the Convention. Done in English, and notified in writing on 22 December 2015, pursuant

to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Stephen Phillips                                                          Luis López Guerra 

Sažmi komentare
Član 6 | DIC
Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC
Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Copyright © 2024 Pravosudna akademija, Srbija