Stefanović i Banković protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
05.11.2024
Članovi
6
6-1
Kršenje
6
6-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 6) Postupak po ustavnoj žalbi
(Čl. 6-1) Pravična rasprava
Broj predstavke
21784/16, 21826/16
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Odbor
Sažetak
Predstavke se tiču nemogućnosti podnosilaca, navodno kršenjem člana 6. stav 1. Konvencije, da učestvuju u postupku pred Ustavnim sudom u kojem su pravnosnažne sudske presude u njihovu korist poništene i njihovi predmeti vraćeni na ponovno odlučivanje.

PREDSTAVKA BROJ 21784/16
Dva muškarca su 2007. godine upucala podnosioca u prostorijama banke u Novom Sadu. Nakon što su počinioci osuđeni, podnosilac je pokrenuo parnični postupak protiv banke tražeći naknadu za nematerijalnu štetu. U ponovnom postupku, Osnovni sud u Novom Sadu je 29. marta 2012. godine doneo presudu kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca. Tu presudu je potvrdio Apelacioni sud u Novom Sadu 13. juna 2012. godine. Nakon što je banka podnela ustavnu žalbu, Ustavni sud je 23. aprila 2015. godine utvrdio da su sudovi proizvolјno primenili domaće pravo, ukinuo je presudu od 13. juna 2012. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje Apelacionom sudu u Novom Sadu. Ustavni sud nije obavestio podnosioca o ustavnoj žalbi koju je banka podnela, niti da je presuda u njegovu korist ukinuta. Apelacioni sud u Novom Sadu je 1. oktobra 2015. godine preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu od 29. marta 2012. i odbio tužbeni zahtev podnosioca.

PREDSTAVKA BROJ 21826/16
A.D. je 1959. godine zaklјučio kupoprodajni ugovor kojim je preneo na pretke podnositelјke, S.B. i R.B., pravo korišćenja parcele nacionalizovanog nerazvijenog građevinskog zemlјišta. S obzirom na to da S.B. i R.B. to pravo nikada nisu upisali u zemlјišne knjige, jedini nosilac tog prava je ostao A.D., te je pravo naknadno prešlo na njegove naslednike, među kojima i na Milana D. Podnositelјka je 2008. godine pokrenula parnični postupak protiv Republike Srbije i Milana D., tražeći da joj se prizna pravo korišćenja zemlјišta. U međuvremenu, na osnovu Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine, kao vlasnik zemlјišta upisan je Milan D. U ponovnom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je 20. juna 2012. godine doneo presudu protiv podnositelјke. Apelacioni sud u Beogradu je 29. novembra 2012. preinačio tu odluku i uvažio tužbeni zahtev podnositelјke. Na osnovu te presude, podnositelјka je upisala svoje pravo nad zemlјištem u zemlјišne knjige. Na osnovu ustavne žalbe Milana D., Ustavni sud je 10. decembra 2015. godine utvrdio da je Apelacioni sud proizvolјno primenio materijalno i procesno pravo, te je ukinuo presudu Apelacionog suda i predmet vratio na ponovno odlučivanje. Apelacioni sud u Beogradu je 2. februara 2017. godine doneo novu presudu kojom se odbija tužbeni zahtev podnositelјke.Ustavni sud je 30. novembra 2021. godine odbio ustavnu žalbu koju je podnela podnositelјka.

Imajući u vidu sličnost predmeta navedenih predstavki, Sud smatra da je primereno da ih ispita zajedno i da donese jednu zajedničku presudu.

Podnosioci su se prituživali na osnovu člana 6. stav 1. Konvencije da ih Ustavni sud nije obavestio o ustavnim žalbama koje su podnete protiv presuda u njihovu korist i da kao rezultat toga nisu imali priliku da efikasno učestvuju u postupku pred Ustavnim sudom.

Vlada je tvrdila da se ustavni postupak smatra jednostranačkim postupkom koji ne može obezbediti načelo jednakosti stranaka. U konkretnom slučaju, Ustavni sud nije obavestio podnosioce o ustavnim žalbama koje su podnete protiv presuda u njihovu korist. Odsustvo prakse ili odredbe koja zahteva takvu komunikaciju ne čini ovaj nedostatak kompatibilnim sa standardima Konvencije. Imajući u vidu gore navedeno, Sud nalazi da podnosiocima nije pružena mogućnost da delotvorno učestvuju u postupku pred Ustavnim sudom. U skladu s tim, došlo je do kršenja člana 6. stav 1. Konvencije u vezi sa navedenim.
Preuzmite presudu u pdf formatu

 

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ СТЕФАНОВИЋ И БАНКОВИЋ против СРБИЈЕ

(Представке бр. 21784/16 и 21826/16)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

5. новембар 2024. године

Ова пресуда је коначна, али може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Стефановић и Банковић против Србије,

Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Одбора у саставу:

Tim Eicke, председник,
Ana Maria Guerra Martins,
Mateja Đurović, судије,
и Simeon Petrovski, заменик секретара Одељења,

Имајући у виду: представке (бр. 21784/16 и 21826/16) против Републике Србије поднете Суду на основу члана 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“) од стране подносилаца представки наведених у приложеној табели (у даљем тексту: „подносиоци“),  на датуме назначене у истој;

одлуку да се Влада Републике Србије (у даљем тексту: Влада), коју представља њена заступница, госпођа З. Јадријевић Младар, обавести о представци број 21826/16 и притужби у вези са правом на правично суђење у представци број 21784/16, као и одлуку да се недопуштеним прогласи остатак потоње представке; запажања страна у спору;

Након већања на затвореној седници одржаној 15. октобра 2024. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

  1. Представке се тичу немогућности подносилаца, наводно кршењем члана 6. став 1. Конвенције, да учествују у поступку пред Уставним судом у којем су правноснажне судске пресуде у њихову корист поништене и њихови предмети враћени на поновно одлучивање.

I. ПРЕДСТАВКА БРОЈ 21784/16

  1. Два мушкарца су 2007. године упуцала подносиоца у просторијама банке у Новом Саду. Након што су починиоци осуђени, подносилац је покренуо парнични поступак против банке тражећи накнаду за нематеријалну штету.
  2. У поновном поступку, Основни суд у Новом Саду је 29. марта 2012. године донео пресуду којом је делимично усвојен тужбени захтев подносиоца. Ту пресуду је потврдио Апелациони суд у Новом Саду 13. јуна 2012. године.
  3. Након што је банка поднела уставну жалбу, Уставни суд је 23. априла 2015. године утврдио да су судови произвољно применили домаће право, укинуо је пресуду од 13. јуна 2012. године и предмет вратио на поновно одлучивање Апелационом суду у Новом Саду. Уставни суд није обавестио подносиоца о уставној жалби коју је банка поднела, нити да је пресуда у његову корист укинута.
  4. Апелациони суд у Новом Саду је 1. октобра 2015. године преиначио пресуду Основног суда у Новом Саду од 29. марта 2012. и одбио тужбени захтев подносиоца.

II. ПРЕДСТАВКА БРОЈ 21826/16

  1. А.Д. је 1959. године закључио купопродајни уговор (у даљем тексту: „уговор“) којим је пренео на претке подноситељке, С.Б. и Р.Б., право коришћења парцеле национализованог неразвијеног грађевинског земљишта. С обзиром на то да С.Б. и Р.Б. то право никада нису уписали у земљишне књиге, једини носилац тог права је остао А.Д., те је право накнадно прешло на његове наследнике, међу којима и на Милана Д.
  2. Подноситељка је 2008. године покренула парнични поступак против Републике Србије и Милана Д., тражећи да јој се призна право коришћења земљишта. У међувремену, на основу Закона о планирању и изградњи из 2009. године, као власник земљишта уписан је Милан Д.
  3. У поновном поступку, Први основни суд у Београду је 20. јуна 2012. године донео пресуду против подноситељке.  Апелациони суд у Београду је 29. новембра 2012. преиначио ту одлуку и уважио тужбени захтев подноситељке. На основу те пресуде, подноситељка је уписала своје право над земљиштем у земљишне књиге.
  4. На основу уставне жалбе Милана Д., Уставни суд је 10. децембра 2015. године утврдио да је Апелациони суд произвољно применио материјално и процесно право, те је укинуо пресуду Апелационог суда и предмет вратио на поновно одлучивање. 
  5. Апелациони суд у Београду је 2. фебруара 2017. године донео нову пресуду којом се одбија тужбени захтев подноситељке.Уставни суд је 30. новембра 2021. године одбио уставну жалбу коју је поднела подноситељка.

ОЦЕНА СУДА

I. СПАЈАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

  1. Имајући у виду сличност предмета наведених представки, Суд сматра да је примерено да их испита заједно и да донесе једну заједничку пресуду.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ УСЛЕД НЕОБАВЕШТАВАЊА ПОДНОСИЛАЦА ПРЕДСТАВКИ О УСТАВНИМ ЖАЛБАМА

  1. Подносиоци су се притуживали на основу члана 6. став 1. Конвенције да их Уставни суд није обавестио о уставним жалбама које су поднете против пресуда у њихову корист и да као резултат тога нису имали прилику да ефикасно учествују у поступку пред Уставним судом (видети горе наведене ст. 4 и 9).
  2. Влада је изнела приговор неисцрпљивања у вези са представком број 21784/16, којим се тврди да је подносилац требало да изнесе своје притужбе пред Уставним судом након што је поновљени парнични поступак окончан. 
  3. Суд не може да прихвати аргументе Владе. Понавља да је укидање правноснажне пресуде тренутни чин, који не ствара континуирану ситуацију, чак и ако подразумева поновно отварање поступка (видети, mutatis mutandis, Sardinпротив Русије (одл.), број 69582/01, од 12. фебруара 2004. године и тамо цитирана релевантна решења). Штавише, домаћи закон не прописује никакву жалбу на одлуку Уставног суда (видети, за релевантно домаће право, Винчић и др. против Србије, број 44698/06 и 30 др., став 26, од 1. децембра 2009.). У сваком случају, исход уставне жалбе подноситељке број 21826/16 након што је настављени поступак завршен (видети став 10 изнад) указује на смањену ефикасност тог правног лека у датим околностима. Приговор Владе стога мора бити одбачен.
  4. Суд напомиње да ова притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (а) Конвенције нити недопуштена по било ком другом основу. Стога се мора прогласити допуштеном.
  5. Влада је даље тврдила да се уставни поступак сматра једностраначким поступком који не може обезбедити начело једнакости странака. За разлику од Gaspari против Словеније (број 21055/03, од 21. јула 2009. године) и Milatová  и др. против Чешке Републике (број 61811/00, ЕСЉП 2005-V), ниједна домаћа законска одредба не захтева да се обавештење о уставној жалби мора доставити било ком лицу на које се оспорена одлука односи, нити је то била пракса Уставног суда.
  6. Релевантни општи принципи који се односе на начело контрадикторности у судским поступцима, укључујући поступке пред Уставним судом, сажети су у предмету Gaspari  против Словеније (цит. горе, ст. 50).
  7. У конкретном случају, Уставни суд није обавестио подносиоце о уставним жалбама које су поднете против пресуда у њихову корист. Одсуство праксе или одредбе која захтева такву комуникацију не чини овај недостатак  компатибилним са стандардима Конвенције (видети, ibid., ст. 50-57; Milatováи др, цитирано горе, ст. 59-66).
  8. Имајући у виду горе наведено, Суд налази да подносиоцима није пружена могућност да делотворно учествују у поступку пред Уставним судом. У складу с тим, дошло је до кршења члана 6. став 1. Конвенције у вези са наведеним.

II. ПРЕОСТАЛЕ ПРИТУЖБЕ

  1. У представци број 21826/16, подноситељка се такође притуживала на основу члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1 да је одлуком Уставног суда којом је укинута правноснажна пресуда у њену корист повређено начело правне сигурности и њено право на мирно уживање своје имовине.
  2. Имајући у виду чињенице овог случаја, поднеске странака и горе наведене налазе, Суд сматра да се бавио главним правним питањима која су покренута у предмету и да нема потребе за испитивањем преосталих притужби (видети Centre for Legal Resources on behalf of Valentin Câmpeanuпротив Румуније [Вв], број 47848/08, став 156, ЕСЉП 2014).

ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносилац представке број 21784/16 је тражио 1.000 евра (EUR) на име материјалне штете и 3.000 евра на име нематеријалне штете. Он није поднео било какав захтев у погледу трошкова и издатака.
  2. Подноситељка представке број 21826/16 је тражила (i) 1.486.610 евра и 240.300 динара (RSD) на име материјалне штете, што одговара тренутној тржишној вредности земљишта (према извештају вештака који је доставила Суду) и трошковима који су јој наложени да надокнади Милану Д. у домаћем поступку; (ii) 40.000 евра на име нематеријалне штете; и (iii) 225.000 динара на име трошкова и издатака насталих пред Судом, без подношења било какве пропратне документације.
  3. Влада је оспорила тврдње подносилаца као неосноване и непоткрепљене.
  4. Суд не уочава никакву узрочну везу између утврђене повреде и материјалне штете коју наводе подносиоци (видети, на пример, Milatováи др, став 70, и Gaspari, став 80, оба горе цитирана); стога одбацује њихове тврдње по овом основу.
  5. Суд прихвата да су подносиоци претрпели нематеријалну штету која се не може надокнадити само утврђивањем повреде. Дајући своју процену на правичној основи, Суд сваком подносиоцу додељује по 1.000 евра на име нематеријалне штете, као и сваки порез који би могао бити зарачунат.
  6. Коначно, како подносилац представке број 21784/16 није поднео никакав захтев на име трошкова и издатака, Суд сматра да није позван да му се на основу тога досуди било какав износ. Подноситељка представке број 21826/16 није доставила никакву пропратну документацију да је стварно сносила тражене трошкове и издатке. Суд стога одбацује њен захтев.

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

  1. Одлучуједа споји представке;
  2. Проглашавапредставку број 21784/16 и притужбе о необавештавању о уставној жалби подносиоца представке број 21826/16 прихватљивим;
  3. Сматрада је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције због необавештавања подносилаца о уставним жалбама;
  4. Сматрада нема потребе да се испитују притужбе из представке број 21826/16 према члану 6. став 1. Конвенције и члану 1. Протокола бр. 1. о повреди начела правне сигурности и права на мирно уживање имовине подноситељке;
  5. Сматра

(a) да Тужена држава треба да исплати сваком подносиоцу, у року од три месеца, по 1.000 евра (хиљаду евра), као и сваки порез који би могао бити зарачунат, на име  нематеријалне штете, који мора да се конвертује у валуту Тужене државе по курсу који важи на дан исплате;

(б) да од истека наведених три месеца до измирења, камата на горе наведене износе мора бити платива по стопи која је једнака граничној активној каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, плус три процентна поена;

  1. Одбацује остале захтеве подносилаца за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми 5. новембра 2024. године, у складу с правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника о раду Суда.

         Simeon Petrovski

 Tim Eicke 

       Заменик секретара  

Председник

 

ДОДАТАК

Списак предмета:

Бр.

Број представке

Назив предмета

Поднета

Подносилац представке Датум рођења Место становања Држављанство

Заступник

1.

21784/16

Стефановић против Србије

07.04.2016.године

Дејан СТЕФАНОВИЋ, 1950. Нови Сад српско

Владимир ПАНТИЋ

2.

21826/16

Банковић против Србије

11.04.2016.године

Милена БАНКОВИЋ, 1948. Ваљево српско

Никола УРОШЕВИЋ

 Prevod  presude preuzet sa sajta Zastupnika Srbije pred ESLJP

 

 

FOURTH SECTION

CASE OF STEFANOVIĆ AND BANKOVIĆ v. SERBIA

(Applications nos. 21784/16 and 21826/16)

JUDGMENT

STRASBOURG

5 November 2024

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Stefanović and Banković v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Committee composed of:

 Tim Eicke, President,
 Ana Maria Guerra Martins,
 Mateja Đurović, judges,
and Simeon Petrovski, Deputy Section Registrar,

Having regard to:

the applications (nos. 21784/16 and 21826/16) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by the applicants listed in the appended table (“the applicants”), on the dates indicated therein;

the decision to give notice to the Serbian Government (“the Government”) represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar, of application no. 21826/16 and the complaint concerning the right to a fair hearing in application no. 21784/16, and to declare inadmissible the remainder of the latter application;

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 15 October 2024,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

SUBJECT MATTER OF THE CASE

1.  The applications concern the applicants’ inability, allegedly in breach of Article 6 § 1 of the Convention, to participate in the proceedings before the Constitutional Court in which final court judgments in their favour were quashed and their cases remitted for re-examination.

  1. APPLICATION No21784/16

2.  In 2007 the applicant was shot by two men on the premises of a bank in Novi Sad. After the perpetrators had been convicted, the applicant brought civil proceedings against the bank seeking compensation for non-pecuniary damage.

3.  After a remittal, on 29 March 2012 the Novi Sad Court of First Instance adopted a decision partially allowing the applicant’s claim. That decision was upheld by the Novi Sad Court of Appeal on 13 June 2012.

4.  Following a constitutional appeal lodged by the bank, on 23 April 2015 the Constitutional Court found that the lower courts had arbitrarily applied domestic law, it quashed the decision of 13 June 2012 and remitted the case for re-examination by the Novi Sad Court of Appeal. The Constitutional Court did not inform the applicant of the bank’s constitutional appeal or that the judgment in his favour had been quashed.

5.  On 1 October 2015 the Novi Sad Court of Appeal reversed the decision of the Novi Sad Court of First Instance of 29 March 2012 and dismissed the applicant’s claim.

  1. applicatION No21826/16

6.  In 1959 A.D. concluded a sale agreement (“the agreement”) under which he transferred on the applicant’s predecessors, S.B. and R.B., a right to use a plot of nationalised undeveloped construction land. Since S.B. and R.B. have never registered that entitlement with the Land Registry, A.D. remained the sole holder of that right, which subsequently passed to his successors, including Milan D.

7.  In 2008 the applicant initiated civil proceedings against the Republic of Serbia and Milan D., seeking recognition of her right of use of the land. In the meantime, on the basis of 2009 Planning and Construction Act, Milan D. was registered as the owner of the land.

8.  After a remittal, on 20 June 2012 the Belgrade Court of First Instance ruled against the applicant.  On 29 November 2012 the Belgrade Court of Appeal reversed that decision and allowed the applicant’s claim. On the basis of that decision, the applicant, recorded her title to the land with the Land Registry.

9.  Following a constitutional appeal by Milan D., on 10 December 2015 the Constitutional Court found that the Court of Appeal had arbitrarily applied substantive and procedural law, it quashed the Court of Appeal’s decision and remitted the case for re-examination. The Constitutional Court did not inform the applicant of Milan D.’s constitutional appeal or that the judgment in her favour had been quashed.

10.  On 2 February 2017 the Belgrade Court of Appeal rendered a new decision dismissing the applicant’s claim. On 30 November 2021 the Constitutional Court dismissed a constitutional appeal lodged by the applicant.

THE COURT’S ASSESSMENT

  1. JOINDER OF THE APPLICATIONS

11.  Having regard to the similar subject matter of the applications, the Court finds it appropriate to examine them jointly in a single judgment.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION ON ACCOUNT OF THE NON-COMMUNICATION OF THE CONSTITUTIONAL APPEALS TO THE APPLICANTS

12.  The applicants complained under Article 6 § 1 of the Convention that the Constitutional Court had failed to inform them of the constitutional appeals lodged against the judgments in their favour and that, as a result, they had not had an opportunity to participate effectively in the proceedings before the Constitutional Court (see paragraphs 4 and 9 above).

13.  The Government raised non-exhaustion plea in respect of application no. 21784/16 claiming that the applicant should have raised his complaints before the Constitutional Court after the resumed civil proceedings had been completed.

14.  The Court cannot accept the Government’s arguments. It reiterates that the quashing of a final judgment is an instantaneous act, which does not create a continuing situation, even if it entails a re-opening of the proceedings (see, mutatis mutandis, Sardin v. Russia (dec.), no. 69582/01, 12 February 2004, and the authorities cited therein). Furthermore, the domestic law does not provide for any appeal against a decision of the Constitutional Court (see, for the relevant domestic law, Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and 30 others, § 26, 1 December 2009). In any event, the outcome of the applicant’s constitutional appeal in application no. 21826/16 after the resumed proceedings had been completed (see paragraph 10 above), militates against the effectiveness of that remedy in the given circumstances. The Government’s objection must therefore be dismissed.

15.  The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention or inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

16.  The Government further argued that the constitutional proceedings are regarded as single-party proceedings that cannot ensure the principle of the equality of arms. In contrast to Gaspari v. Slovenia (no. 21055/03, 21 July 2009) and Milatová and Others v. the Czech Republic (no. 61811/00, ECHR 2005V), no domestic legal provision required that a constitutional appeal be communicated to any person concerned by the challenged decision, nor was it the Constitutional Court’s practice to do so.

17.  The relevant general principles pertaining to the principle of adversariness in court proceedings, including proceedings before the Constitutional Court, were summarised in Gaspari v. Slovenia (cited above, § 50).

18.  In the present case, the Constitutional Court did not inform the applicants of the constitutional appeals that had been lodged against the judgments in their favour. The absence of a practice or provision requiring such communication does not render this failure compatible with the Convention standards (see, ibid., §§ 50-57; Milatová and Others, cited above, §§ 5966).

19.  In view of the foregoing, the Court finds that the applicants were not provided with an opportunity to participate effectively in the proceedings before the Constitutional Court. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention on this account.

  1. REMAINING COMPLAINTS

20.  In application no. 21826/16, the applicant also complained under Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 that the Constitutional Court’s decision quashing the final judgment in her favour had violated the principle of legal certainty and her right to peaceful enjoyment of her possessions.

21.  Having regard to the facts of the case, the submissions of the parties, and its findings above, the Court considers that it has dealt with the main legal questions raised by the case and that there is no need to examine these remaining complaints (see Centre for Legal Resources on behalf of Valentin Câmpeanu v. Romania [GC], no. 47848/08, § 156, ECHR 2014).

APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

22.  The applicant in application no. 21784/16 claimed 1,000 euros (EUR) in respect of pecuniary damage and EUR 3,000 in respect of non-pecuniary damage. He did not submit any claim in respect of costs and expenses.

23.  The applicant in application no. 21826/16 claimed (i) EUR 1,486,610 and 240,300 Serbian dinars (RSD) in respect of pecuniary damage, corresponding, respectively, to the current market value of the land (according to an expert report that she submitted to the Court) and the costs that she had been ordered to reimburse to Milan D. in the domestic proceedings; (ii) EUR 40,000 in respect of non-pecuniary damage; and (iii) RSD 225,000 in respect of costs and expenses incurred before the Court, without submitting any supporting documents.

24.  The Government contested the applicants’ claims as ill-founded and unsubstantiated.

25.  The Court does not discern any causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged by the applicants (see, for example, Milatová and Others, § 70, and Gaspari, § 80, both cited above); it therefore rejects their claims under this head.

26.  The Court accepts that the applicants have suffered non-pecuniary damage which cannot be compensated solely by the finding of a violation. Making its assessment on an equitable basis, the Court awards each of the applicants EUR 1,000 in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable.

27.  Finally, as the applicant in application no. 21784/16 did not submit any claim in respect of costs and expenses, the Court considers that there is no call to award him any sum on that account. The applicant in application no. 21826/16 failed to provide any supporting documents that she had actually incurred the costs and expenses claimed. The Court therefore dismisses her claim.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Decides to join the applications;
  2. Declares application no. 21784/16 and the complaint concerning the non-communication of the constitutional appeal to the applicant in application no. 21826/16 admissible;
  3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention on account of non-communication of the constitutional appeals to the applicants;
  4. Holds that there is no need to examine the complaints in application no. 21826/16 under Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 concerning a violation of the principle of legal certainty and the right to the peaceful enjoyment of that applicant’s possessions;
  5. Holds

(a) that the respondent State is to pay each applicant, within three months, EUR 1,000 (one thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses the remainder of the applicants’ claims for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 5 November 2024, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 Simeon Petrovski                     Tim Eicke
 Deputy Registrar                      President

Copyright © 2024 Pravosudna akademija, Srbija