Kajganić protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
08.10.2024
Članovi
6
6-1
8
8-1
10
10-1
35
35-3-a
41
Kršenje
6
6-1
Nekršenje
8
8-1
Ključne reči
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 6) Građanski postupak
(Čl. 6-1) Suđenje u razumnom roku
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 8-1) Poštovanje privatnog života
(Čl. 10) Sloboda izražavanja - Opšta
(Čl. 10-1 / ICCPR-19) Sloboda izražavanja
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(Čl. 35-3-a) Očigledno neosnovana predstavka
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Nematerijalna šteta
(Čl. 41) Materijalna šteta
Unutrašnje polje slobodne procene
Broj predstavke
27958/16
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Predmet se odnosi na pravo podnositelјke na poštovanje njenog privatnog života prema članu 8. Konvencije. Podnositelјka se naročito prituživala da domaći organi nisu zaštitili njeno pravo na ugled od klevetničkih izjava novinara. Predmet se takođe odnosi na prekomernu dužinu istog postupka, kao i na navodni nedostatak delotvornih domaćih pravnih lekova, prema čl. 6. i 13. Konvencije.

Podnositelјka je advokat iz Beograda. U relevantno vreme je zastupala izvesnog gospodina X u krivičnom postupku u vezi sa ubistvom premijera Srbije 12. marta 2003. godine. Dana 9. septembra 2004. godine, nedelјnik „Vreme“ je objavio članak čiji je autor novinar Y pod naslovom „Saradnici, advokati i stari drugari“. Članak se, između ostalog, odnosio na postojanje transkripta telefonskog razgovora, za koji se tvrdi da je obavlјen između podnositelјke i gospodina X u maju 2004. godine, tokom kojeg je podnositelјka rekla da je za X obezbedila status svedoka saradnika preko „njenih starih prijatelјa”, koji su bili „dva najmoćnija čoveka u zemlјi”, u zamenu za njegovo lažno svedočenje u postupku. Transkript telefonskog razgovora je tada registrovala Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i isti je poslala tadašnjem premijeru, ministru unutrašnjih poslova, ministru pravde i načelniku javne bezbednosti. Uz članak je objavlјena i fotografija podnositelјke. Drugi medij je 17. septembra 2004. godine objavio izjavu novinara Y u kojoj je dotični izjavio da ne poseduje kopiju transkripta, ali da bi u slučaju sudskog postupka imao zakonsko pravo da dobije kopiju istog, ukoliko mu zatreba. Istog dana, 17. septembra 2004. godine, načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a je sastavio informaciju u kojoj se navodi da su prisluškivanje telefona gospodina X naložile istražne sudije, i da je u delovima predmetnog novinskog članka novinar Y objavio neistinite podatke i pravio određene konstrukcije. Istog dana je sačinjena još jedna informacija od strane bivšeg načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, koji je negirao da je uputio bilo kakvu službenu belešku premijeru, ministrima unutrašnjih poslova i pravde ili načelniku javne bezbednosti.

Podnositelјka je 28. oktobra 2004. godine pokrenula parnični postupak protiv novinara Y tražeći odštetu u iznosu od 750.000 dinara zbog štete koju su navodi u spornom članku naneli njenoj časti i ugledu. U toku postupka nije negirala da je razgovarala sa svojim klijentom, ali je negirala da je sa njim razgovarala u maju 2004. godine. Ona je 5. novembra 2004. godine uputila pismo uredniku nedelјnika „Vreme“, negirajući navode iznete u članku. Nјen demanti je objavlјen naknadno neutvrđenog datuma.

Treći opštinski sud u Beogradu je u periodu od 19. januara do 24. jula 2007. godine u šest navrata tražio kopiju spornog transkripta od nadležnih državnih organa (Okružni sud, Okružno javno tužilaštvo i Specijalni tužilac u Beogradu), ali bezuspešno. U periodu od 14. maja do 3. avgusta 2007. godine, istražni sudija je te zahteve odbio jer je Zakonik o krivičnom postupku, koji je tada bio na snazi, propisivao da se materijal prikuplјen merom „nadzora i snimanja telefonskih razgovora” može koristiti samo u postupku i u odnosu na lice i krivično delo za koje je ta mera odobrena naredbom istražnog sudije, kao i jer postupak povodom kojeg je predmetni materijal prikuplјen joj uvek nije pravosnažno okončan. Specijalni tužilac je prvobitno odbio da obelodani tražene transkripte telefonskog razgovora na osnovu toga što isti nisu u njegovom posedu, a kasnije i na osnovu toga što je predmetni materijal bio razmatran u okviru drugog krivičnog postupka. Treći opštinski sud u Beogradu je 14. februara 2008. godine doneo presudu kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev podnositelјke i naložio novinaru Y da joj isplati iznos od 350.000 dinara na ime nematerijalne štete. Presuda je dostavlјena podnositelјki 13. jula 2010. godine. Ona na nju nije uložila žalbu.

Medjutim, novinar Y je 20. jula 2010. godine uložio žalbu. U toku postupka pred Apelacionim sudom je naveo da, kao fizičko lice, nije mogao da pribavi snimke i transkripte i dostavi ih kao dokaz sudu. Apelacioni sud je 19. juna 2012. godine doneo presudu kojom je preinačio prvostepenu presudu, presuđujući protiv podnositelјke i naložio joj da novinaru Y isplati iznos od RSD 166.750 na ime troškova postupka. Nakon ponovnog utvrđivanja činjenica, sud je utvrdio da je novinar Y dobio predmetne informacije krajem avgusta 2004. godine putem elektronske pošte od izvora kome je verovao. Oslanjajući se na izjavu novinara Y, sud je takođe utvrdio da je on informacije proveravao kod Bezbednosno-informativne agencije, Tužilaštva za organizovani kriminal i Ministarstva unutrašnjih poslova, kod osoba čiji identitet nije mogao da otkrije. Sud je takođe utvrdio da je sporna informacija objavlјena uz saglasnost urednika nedelјnika, te da novinar Y nije kontaktirao podnositelјku pre objavlјivanja sporne informacije jer je želeo da izbegne moguće štetne posledice koje bi ga sprečile da objavi članak. Sud je dalјe utvrdio da je novinar Y objavio informacije za koje je verovao da su istinite i koje se odnose na događaje i lica o kojima je javnost imala interes da bude obaveštena, a koje su se mogle slobodno objavlјivati bez obzira na način na koji su pribavlјene. Štaviše, te informacije nisu predstavlјale informacije čije je objavlјivanje bilo zabranjeno. Objavlјivanje predmetnih informacija nije imalo za cilј nanošenje štete časti i ugledu podnositelјke niti nanošenje duševne boli istoj, već je bilo pitanje od javnog interesa. Pošto je njeno pismo demant objavlјeno u istom nedelјniku, ona nije imala pravo na odštetu.

Sud je takođe utvrdio da je na podnositelјki bilo da dokaže krivicu novinara Y u smislu člana 81. Zakona o javnom informisanju i da dokaže da je dotični zanemario svoju novinarsku pažnju, što ona nije učinila. Sud je smatrao da novinar Y nije zanemario svoju novinarsku pažnju, s obzirom na to da je izvršio proveru spornih informacija. Činjenica da nije kontaktirao podnositelјku nije bila razlog da se donese drugačiji zaklјučak jer je podnositelјka sastavila demant, koji je uredno objavlјen.

Sud je utvrdio da legitimni interes javnosti da bude obaveštena o činjenicama i događajima u vezi sa krivičnim postupkom u vezi sa ubistvom premijera preovlađuje nad potrebom zaštite časti i ugleda branioca koji postupa u tom krivičnom postupku. Objavlјene informacije se nisu odnosile na njen lični život niti na profesionalnu aktivnost, već na događaje koji bi mogli uticati na tok krivičnog postupka, što je bilo u skladu sa članom 10. Konvencije.

Dana 6. oktobra 2012. podnositelјka je podnela ustavnu žalbu. Ona je tvrdila da pravo na slobodu izražavanja zajemčeno članom 10. Konvencije nije apsolutno; ono je, prema njenom mišlјenju, bilo ograničeno u interesu zaštite ugleda drugih. Ona je takođe navela da je prvostepenom sudu bilo potrebno više od dve godine da joj uruči presudu, da je postupak pred Apelacionim sudom takođe trajao dve godine, kao i da ukupna dužina postupka, koji je trajao osam godina, nije bila razumno u smislu Ustava i Konvencije. Ustavni sud je 9. novembra 2015. godine odbio ustavnu žalbu podnositelјke u pogledu njene pritužbe o izostanku pravičnog suđenja i odbacio njene ostale pritužbe.

Podnositelјka se prituživala da država nije zaštitila njeno pravo na ugled prema članu 8. Konvencije.

Podnositelјka je navela da je novinar Y nije samo izložio kritici u svom članku, već ju je, umesto toga, prikazao kao nekoga ko je naterao optuženog da lažno prijavi treću stranu (jednog od vođa organizovanih kriminalnih grupa u Srbiji) za teško krivično delo, i kao nekoga ko je zloupotrebio svoje navodne veze sa političkim ličnostima i visokim zvaničnicima, time ometajući sprovođenje pravde; kao rezultat toga, ona je praktično bila uvučena u sferu organizovanog kriminala. Dotični novinar je time izložio nju i njenu porodicu opasnosti. On je to učinio bez ikakvih dokaza, krijući se iza anonimnosti navodnog izvora informacija. Dotičnu informaciju su naknadno demantovala dva državna zvaničnika, kao i gospodin X. Novinar Y ju je takođe vređao i klevetao, što je Vladu oslobodilo obaveze da se uzdrži od nametanja ograničenja slobodi izražavanja. Podnositelјka e takođe tvrdila da lica sa kojima je novinar Y navodno proveravao istinitost dotičnih informacija nisu bila obuhvaćena zaštitom novinarskih izvora, jer ona sȃma nisu bila izvor tih informacija.

Vlada je tvrdila da nije došlo do povrede člana 8. Ona je posebno navela da su domaći sudovi postigli adekvatnu ravnotežu prava iz čl. 8. i 10, uzimajući u obzir značajan javni interes koji je postojao i status podnositelјke kao javne ličnosti, poštujući važnost poverlјivosti novinarskih izvora i s obzirom na odsustvo težih posledica po podnositelјku. Vlada je posebno tvrdila da je članak novinara Y bio deo veoma duge i intenzivne javne debate oko krivičnog postupka u vezi sa ubistvom premijera. Ona je navela da je teško zamisliti temu od većeg javnog interesa ili temu koja bi zahtevala oprezniji pristup domaćih sudova prilikom izricanja sankcija, u bilo kom obliku, novinarima koji istražuju ovu temu i obaveštavaju javnost o njoj. Vlada je navela da podnositelјka nije osporila nalaze Ustavnog suda da se ne može smatrati privatnim licem, i uz to tvrdi da dotična nije dokazala da je pretrpela bilo kakvu štetu usled objavlјivanja spornog članka. Sporni članak nije sadržao bilo kakve informacije o privatnom ili porodičnom životu podnositelјke, niti je bio posebno usmeren protiv nje. Umesto toga, članak se bavio opštim društvenim problemom bliskosti između određenih državnih organa, mreža organizovanog kriminala i članova pravosuđa, uklјučujući advokate. Iako sporni članak podnositelјku nije prikazao u naročito povolјnom svetlu, svakako je nije prikazao kao nekompetentnog advokata ili kao advokata koji ne zastupa interese svojih klijenata; sasvim suprotno. Vlada je takođe navela da informisanje subjekta o predmetnoj informaciji pre njenog objavlјivanja nije uvek bilo neophodno.

Ona je tvrdila da pravo novinara da ne otkriju svoje izvore nije privilegija, već sastavni deo prava na informaciju kojoj je potrebna posebna zaštita, i naglasila višestruke pokušaje novinara Y da proveri informacije o kojima je reč. Ona je tvrdila da je automatska pretpostavka podnositelјke da je tajni izvor novinara Y bio izmišlјen bila nespojiva sa slobodom medija, i da je bila nepotkreplјena, kao i njena tvrdnja da druga lica sa kojima je novinar Y proveravao dotične informacije nisu pokrivena zaštitom poverlјivosti izvora.
Sud ističe da, u slučajevima u kojima je potrebno da se postigne ravnoteža između prava na poštovanje privatnog života i prava na slobodu izražavanja, ishod takvih slučajeva teoretski ne bi trebalo da varira u zavisnosti od toga da li je predstavka podneta Sudu na osnovu člana 8. Konvencije od strane lica koje je bilo predmet novinskog izveštaja, ili prema članu 10. od strane objavlјivača takvog izveštaja.
Da bi član 8. stupio na snagu u slučajevima klevete, napad na nečiji ulged mora dostići određeni nivo ozbilјnosti i biti izveden na način koji dovodi u pitanje lično uživanje prava na poštovanje privatnog života. Nivo ozbilјnosti mešanja koji je potreban kako bi član 8. Konvencije bio primenjiv u smislu zaštite ugleda opisan je kao mešanje u privatni život lica koje je toliko ozbilјno da narušava njegov lični integritet.

Sud primećuje da su u predmetnom slučaju domaći sudovi utvrdili da su se sporne informacije iz objavljenog članka, odnosile na pitanje od javnog interesa, čime su izričito prihvatili da su objavlјene informacije doprinele javnoj raspravi. Sud takođe konstatuje da su se sporne informacije u predmetnom slučaju odnosile na krivični postupak vođen u vezi sa ubistvom srpskog premijera i da su stoga od ozbilјnog javnog interesa i značaja. Konkretno, radilo se o navodnim nepravilnostima u vezi sa svedočenjem i dobijanjem statusa svedoka saradnika, što se jasno ticalo pitanja od javnog interesa te je, samim tim, objavlјivanje takve informacije predstavlјa sastavni deo zadatka medija u demokratskom društvu.

Sud naglašava da se mora praviti razlika između pojedinaca i lica koja deluju u javnom kontekstu kao političke ili javne ličnosti. Shodno tome, iako pojedinac nepoznat javnosti može zahtevati posebnu zaštitu svog prava na privatni život, isto ne važi za javne ličnosti, u pogledu kojih su granice kritičkog komentara šire, jer su neizbežno i svesno izložene javnom preispitivanju i stoga moraju pokazati posebno visok stepen tolerancije. Sud konstatuje da su domaći sudovi utvrdili da podnositelјka nije javna ličnost, ali da je kao pravni zastupnik jednog od optuženih u visokoprofilnom krivičnom postupku postala poznata javnosti, te da se stoga ne može reći da je bila običan pojedinac. Kao takva, mogla je očekivati da će postojati članci koji se odnose na nju u njenom profesionalnom svojstvu. Sudovi su takođe konstatovali da sporni članak nije predstavlјao neopravdani lični napad na nju, već da se bavio pitanjem od javnog interesa.

Sud konstatuje zaklјučke domaćih sudova da je, postupajući u svojstvu branioca u tako visoko-profilnom krivičnom postupku, podnositelјka stupila na javnu scenu i da je mogla očekivati medijsko izveštavanje u tom pogledu. Sud dalјe primećuje da je sporni članak zaista bio ograničen na navodne nepravilnosti u načinu na koji je podnositelјka obavlјala svoju ulogu branioca, tj. fokusirao se samo na njenu profesionalnu aktivnost, a ne na bilo koji drugi aspekt njenog privatnog ili porodičnog života.

Sud ponavlјa da je pravo novinara da zaštite svoje izvore deo slobode da „prime i saopštavaju informacije i ideje bez mešanja javnih vlasti“, koja je zaštićena članom 10. Konvencije i koja služi kao jedna od njenih važnih zaštitnih mera. Zaštita novinarskih izvora predstavlјa jedan od kamena temelјaca slobode štampe. Bez takve zaštite, izvori bi se mogli odvratiti od pomaganja štampi kada je u pitanju informisanje javnosti o pitanjima od javnog interesa.

Sud ponavlјa da se pravo novinara da ne otkriju svoje izvore ne može smatrati pukom privilegijom koja se daje ili oduzima u zavisnosti od zakonitosti ili nezakonitosti njihovih izvora, već je sastavni deo prava na informacije koje treba tretirati sa krajnjim oprezom. Imajući u vidu značaj zaštite novinarskih izvora za slobodu štampe u demokratskom društvu, i potencijalno zastrašujući efekat koji nalog za otkrivanje izvora informacija ima na ostvarivanje te slobode, zahtev da novinar otkrije identitet svog izvora ne može biti kompatibilan sa članom 10. Konvencije osim ukoliko je opravdan preovlađujućim zahtevom u javnom interesu, za šta bi trebalo da se uveri da je bio neophodan u specifičnim okolnostima.

U odnosu na predmetni slučaj, Sud konstatuje da se podnositelјka nije prituživala na zakonitost mera nadzora, odnosno na presretanje i snimanje njenih telefonskih komunikacija, niti na curenje informacija dobijenih na taj način, niti je istakla povredu poverlјivosti komunikacije između advokata i klijenta koja uživa pojačanu zaštitu prema članu 8. Ona je u suštini osporila sadržaj članka koji je napisao novinar Y, tj. osporila je istinitost informacija sadržanih u njemu i prituživala se da je Tužena država propustila da je zaštiti u tom pogledu.

Sud se uverio da su domaći sudovi postigli ravnotežu između interesa zaštite ugleda podnositelјke i prava novinara Y na slobodu izražavanja, uklјučujući njegov interes da njegovi izvori informacija ostanu anonimni, i da su pružili relevantne i dovolјne razloge za zaklјučak da je legitimni interes javnosti da bude obaveštena o krivičnom postupku u vezi sa ubistvom premijera preovladao nad potrebom za zaštitom časti i ugleda branioca u tom krivičnom postupku. Prema tome, nije došlo do povrede člana 8. Konvencije.

Podnositelјka se prituživala na prekomernu dužinu postupka na osnovu člana 6. Konvencije.

Sud smatra da predmet o kome je reč nije bio naročito složen. On se, u suštini, sastojao u postizanju ravnoteže između prava podnositelјke predstavke na zaštitu njenog ugleda i prava novinara Y na slobodu izražavanja. Po mišlјenju Suda, ponašanje podnositelјke nije doprinelo dužini postupka, imajući u vidu da je ona samo jednom tražila da se ročište odloži. Što se tiče postupanja pravosudnih organa, Sud konstatuje da je došlo do neopravdanog kašnjenja od dve godine u uručenju prvostepene presude podnositelјki. Imajući u vidu svoju sudsku praksu o ovoj temi, Sud smatra da je dužina postupka pred građanskim sudovima na dva nivoa nadležnosti, odnosno period od više od sedam godina i sedam meseci, bila prekomerna i da nije ispoštovala zahtev „razumnog roka“. Istovremeno, Sud smatra da se dužina postupka pred Ustavnim sudom, odnosno period od tri godine i dva meseca, iako donekle dugotrajna, ne može smatrati prekomernom, posebno s obzirom na njihovu nehitnu prirodu. S obzirom na svoj zaklјučak u vezi sa dužinom parničnog postupka, Sud utvrđuje da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije.

Podnositelјka se prituživala na osnovu člana 13. na nedostatak delotvornog domaćeg pravnog leka u vezi sa njenim pritužbama prema čl. 6. i 8. Konvencije.

Sud konstatuje da je podnositelјka imala na raspolaganju različite pravne lekove za svoje pritužbe. Konkretno, ona se odlučila za parnični postupak za svoje pritužbe prema članu 8. Konvencije, nakon čega je iskoristila ustavnu žalbu, u kojoj je iznela obe svoje pritužbe prema čl. 6. i 8. Nјene pritužbe su razmotrili građanski sudovi i Ustavni sud. Ona je takođe uputila pismo odgovornom uredniku javnog glasila, negirajući navode iznesene u članku, a njen demanti je objavlјen. Činjenica da se podnositelјka nije složila sa zaklјučcima sudova ne čini dotične pravne lekove nedelotvornim. Shodno tome, ova pritužba je očigledno neosnovana, te se mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.
Preuzmite presudu u pdf formatu

 

 ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

 ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ КАЈГАНИЋ против СРБИЈЕ

(Представка број 27958/16)

 ПРЕСУДА

Члан 8. • Право на приватни живот • Неуспешан поступак за клевету од стране адвокатице поводом објављеног чланка у коме се наводи да је, у кривичном поступку у вези са убиством премијера, организовала да њеном клијенту буде додељен статус сведока сарадника у замену за давање лажног сведочења • Значај улоге адвоката одбране у обезбеђивању права на одбрану лица оптужених за кривично дело и њихове слободе обављања адвокатске професије • Спорне информације у предметном случају од озбиљног јавног интереса и значаја • Чланак се фокусира само на професионалну активност подноситељке представке • Домаћи судови су постигли равнотежу између интереса заштите угледа подноситељке представке и права новинара на слободу изражавања, укључујући његов интерес да извори остану анонимни • Пружени релевантни и довољни разлози за утврђивање легитимног интереса јавности да буде обавештена о кривичном поступку су надјачали потребу за заштитом части и угледа подноситељке представке

Члан 6. став 1. (грађанскоправни аспект) • Разуман рок • Прекомерна дужина поступка на прва два нивоа судске надлежности

 Припремио Секретаријат. Не обавезујe Суд.

 СТРАЗБУР

8. октобар 2024. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44.став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Кајганић против Србије,

Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Већа у саставу:

Gabriele Kucsko-Stadlmayer, председница,
Tim Eicke,
Branko Lubarda,
Armen Harutyunyan,
Ana Maria Guerra Martins,
Anne Louise Bormann,
Sebastian Răduleţu, судије, и
Andrea Tamietti, секретар Одељења,

Имајући у виду: представку против Републике Србије (број 27958/16) поднету Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“) од стране српске држављанке, гђе Биљане Кајганић (у даљем тексту: „подноситељка“), дана 6. маја 2016. године; одлуку да се Влада Србије (у даљем тексту: „Влада“) обавести о притужбама које се односе на право подноситељке на поштовање њеног приватног живота, прекомерну дужину поступка у том погледу и наводни недостатак делотворног домаћег правног лека у погледу те две притужбе, и да се остатак представке прогласи недопуштеним;

Запажања страна у спору;

Након већања на затвореној седници одржаној 3. септембра 2024.године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

УВОД

  1. Предмет се првенствено односи на право подноситељке на поштовање њеног приватног живота према члану 8. Конвенције. Подноситељка се нарочито притуживала да домаћи органи нису заштитили њено право на углед од клеветничких изјава новинара. Предмет се такође односи на прекомерну дужину истог поступка, као и на наводни недостатак делотворних домаћих правних лекова, према чл. 6. и 13. Конвенције.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Подноситељка је рођена 1951. године и живи у Београду. Њу је заступао г. А. Цвејић, адвокат из Београда.
  2. Владу је заступала гђа З. Јадријевић Младар, њена заступница.
  3. Чињенице предмета се могу сумирати на следећи начин.

I. СПОРНИ ЧЛАНАК И ПОСТУПАК КОЈИ ЈЕ УСЛЕДИО

  1. Подноситељка је адвокат из Београда. У релевантно време је заступала извесног господина X у кривичном поступку у вези са убиством премијера Србије 12. марта 2003. године.
  2. Дана 9. септембра 2004. године, недељник „Време“ је објавио чланак чији је аутор новинар Y под насловом „Сарадници, адвокати и стари другари“. Чланак се, између осталог, односио на постојање транскрипта телефонског разговора, за који се тврди да је обављен између подноситељке и господина X у мају 2004. године, током којег је подноситељка рекла да је за X обезбедила статус сведока сарадника преко „њених старих пријатеља”, који су били „два најмоћнија човека у земљи”, у замену за његово лажно сведочење у поступку. Та два човека су у тексту наведени као министар унутрашњих послова и тадашњи директор Безбедносно-информативне агенције. У чланку је даље наведено да је телефонски разговор снимљен и да је направљен транскрипт истог. Транскрипт телефонског разговора је тада регистровала Управа за борбу против организованог криминала и исти је послала тадашњем премијеру, министру унутрашњих послова, министру правде и начелнику јавне безбедности. Уз чланак је објављена и фотографија подноситељке.
  3. Други медиј је 17. септембра 2004. године објавио изјаву новинара Y у којој је дотични изјавио да не поседује копију транскрипта, али да би у случају судског поступка имао законско право да добије копију истог, уколико му затреба.
  4. Истог дана, 17. септембра 2004. године, начелник Управе за борбу против организованог криминала МУП-а је саставио информацију у којој се наводи да су прислушкивање телефона господина X наложиле истражне судије, и да је у деловима предметног новинског чланка новинар Y објавио неистините податке и правио одређене конструкције. Истог дана је сачињена још једна информација од стране бившег начелника Управе за борбу против организованог криминала, који је негирао да је упутио било какву службену белешку премијеру, министрима унутрашњих послова и правде или начелнику јавне безбедности (видети став 6 in fine горе).
  5. Подноситељка је 28. октобра 2004. године покренула парнични поступак против новинара Y тражећи одштету у износу од 750.000 српских динара (RSD) због штете коју су наводи у спорном чланку нанели њеној части и угледу. У току поступка није негирала да је разговарала са својим клијентом, али је негирала да је са њим разговарала у мају 2004. године.
  6. Подноситељка је 5. новембра 2004. године упутила писмо уреднику недељника „Време“, негирајући наводе изнете у чланку. Њен демант је објављен накнадно неутврђеног датума.
  7. Током поступка, након враћања на поновно одлучивање, бивши начелник Управе за борбу против организованог криминала поновио је своју ранију изјаву (видети став 8 in fine горе). Чини се да информација коју је сачинио начелник Управе за борбу против организованог криминала није предочена судовима (видети став 8. горе).
  8. Трећи општински суд у Београду је у периоду од 19. јануара до 24. јула 2007. године у шест наврата тражио копију спорног транскрипта од надлежних државних органа (Окружни суд, Окружно јавно тужилаштво и Специјални тужилац у Београду), али безуспешно. У периоду од 14. маја до 3. августа 2007. године, истражни судија је те захтеве одбио јер је Законик о кривичном поступку, који је тада био на снази, прописивао да се материјал прикупљен мером „надзора и снимања телефонских разговора” може користити само у поступку и у односу на лице и кривично дело за које је та мера одобрена наредбом истражног судије, као и јер поступак поводом којег је предметни материјал прикупљен јој увек није правоснажно окончан. (став 5 горе) Специјални тужилац је првобитно одбио да обелодани тражене транскрипте телефонског разговора на основу тога што исти нису у његовом поседу, а касније и на основу тога што је предметни материјал био разматран у оквиру другог кривичног поступка.
  9. Трећи општински суд у Београду је 14. фебруара 2008. године донео пресуду којом је делимично усвојио тужбени захтев подноситељке и наложио новинару Y да јој исплати износ од RSD 350.000 на име нематеријалне штете. Пресуда је достављена подноситељки 13. јула 2010. године. Она на исту није уложила жалбу.
  10. Новинар Y је 20. јула 2010. године уложио жалбу. У току поступка пред Апелационим судом је навео да, као физичко лице, није могао да прибави снимке и транскрипте и достави их као доказ суду.
  11. Апелациони суд је 19. јуна 2012. године донео пресуду којом је преиначио првостепену пресуду, пресуђујући против подноситељке и наложио јој да новинару Y исплати износ од RSD 166.750 на име трошкова поступка. Након поновног утврђивања чињеница, суд је утврдио да је новинар Y добио предметне информације крајем августа 2004. године путем електронске поште од извора коме је веровао. Ослањајући се на изјаву новинара Y, суд је такође утврдио да је он информације проверавао код Безбедносно-информативне агенције, Тужилаштва за организовани криминал и Министарства унутрашњих послова, код особа чији идентитет није могао да открије. Суд је такође утврдио да је спорна информација објављена уз сагласност уредника недељника, те да новинар Y није контактирао подноситељку пре објављивања спорне информације јер је желео да избегне могуће штетне последице које би га спречиле да објави чланак. Суд је даље утврдио да је новинар Y објавио информације за које је веровао да су истините и које се односе на догађаје и лица о којима је јавност имала интерес да буде обавештена, а које су се могле слободно објављивати без обзира на начин на који су прибављене. Штавише, те информације нису представљале информације чије је објављивање било забрањено. Објављивање предметних информација није имало за циљ наношење штете части и угледу подноситељке нити наношење душевне боли истој, већ је било питање од јавног интереса. Пошто је њено писмо демант објављено у истом недељнику, она није имала право на одштету. Суд се, између осталог, позвао на члан 3. став 1, члан 4. ст. 1. и 2. и чл. 79. и 81. Закона о јавном информисању (видети ст. 33-34 и ст. 37-38 у наставку).
  12. Суд је такође утврдио да је на подноситељки било да докаже кривицу новинара Y у смислу члана 81. Закона о јавном информисању (видети став 38 у наставку) и да докаже да је дотични занемарио своју новинарску пажњу, што она није учинила. Суд је сматрао да новинар Y није занемарио своју новинарску пажњу, с обзиром на то да је извршио проверу спорних информација. Чињеница да није контактирао подноситељку није била разлог да се донесе другачији закључак јер је подноситељка саставила демант, који је уредно објављен.
  13. Суд је утврдио да легитимни интерес јавности да буде обавештена о чињеницама и догађајима у вези са кривичним поступком у вези са убиством премијера преовлађује над потребом заштите части и угледа браниоца који поступа у том кривичном поступку. Објављене информације се нису односиле на њен лични живот нити на професионалну активност, већ на догађаје који би могли утицати на ток кривичног поступка, што је било у складу са чланом 10. Конвенције.
  14. Дана 6. октобра 2012. подноситељка је поднела уставну жалбу. Она је тврдила да право на слободу изражавања зајемчено чланом 10. Конвенције није апсолутно; оно је, према њеном мишљењу, било ограничено у интересу заштите угледа других. Она је такође навела да је првостепеном суду било потребно више од две године да јој уручи пресуду, да је поступак пред Апелационим судом такође трајао две године, као и да укупна дужина поступка, који је трајао осам година, није била разумно у смислу Устава и Конвенције. Позвала се, између осталог, на члан 32. Устава (видети став 30 у наставку), наглашавајући фразу „у разумном року“, и тражила, између осталог, да јој суд досуди накнаду нематеријалне штете насталу повредом њеног права на суђење у разумном року.
  15. Уставни суд је 9. новембра 2015. године одбио уставну жалбу подноситељке у погледу њене притужбе о изостанку правичног суђења и одбацио њене остале притужбе. Суд се позвао на чл. 3, 4. и 81. Закона о јавном информисању (видети ст. 33-34 и став 38 у наставку) и члан 10. Конвенције. Он је утврдио да је слобода изражавања подложна одређеним ограничењима, при чему је једно од њих заштита права и угледа других. Сматрао је да је за постизање равнотеже између слободе изражавања и права на поштовање части и угледа других било важно размотрити да ли се садржај предметног новинског чланка односи на догађаје и појединце о којима је јавност имала интерес да буде информисана. Утврдио је да се спорни чланак односи на кривични поступак у вези са убиством премијера, и да се у њему спомињао разговор између подноситељке и њеног клијента о томе да он добије статус сведока сарадника. Дакле, било је неспорно да је предметни чланак садржао информацију од јавног интереса, односно да је јавност имала легитиман интерес да о томе буде обавештена.
  16. Суд је даље утврдио да подноситељка није јавна личност, али да је као бранилац једног од оптужених у том кривичном поступку, који је изазвао велику пажњу медија, постала позната јавности. Свакако се не може рећи да је подноситељка била обично приватно лице. Када је постала бранилац у том кривичном поступку, морала је да рачуна на то да ће у том својству о њој бити писани чланци који би евентуално могли да садрже штетне садржаје, а који потпадају под делокруг заштите права на слободу изражавања, јер су садржали информације од јавног интереса. Стога је морала показати већи степен толеранције.
  17. Уставни суд је такође сматрао да је образложење Апелационог суда било прихватљиво закључивши да предметни чланак није представљао неоправдани лични напад на професионалну част и углед подноситељке, већ се бавио питањима од јавног интереса.
  18. Уставни суд је даље признао да слобода новинарског изражавања укључује одређене дужности и одговорности. С тим у вези, исти је утврдио да је образложење Апелационог суда било прихватљиво, јер је дотични суд утврдио да подноситељка није доказала да је новинар Y занемарио своју новинарску пажњу или да није „предузео разумне мере истраге пре објављивања спорног чланка”. Навео је да је Апелациони суд утврдио да је новинар Y проверио порекло, истинитост и потпуност објављених информација и да подноситељка није доказала да је новинар Y био крив, што је био неопходан услов за утврђивање грађанске одговорности новинара. Тврдња подноситељке да је новинар Y предметну информацију добио од непознате особе, и да је исту проверио у контакту са другим непознатим лицима, тицала се питања заштите новинарских извора. Суд је утврдио да је заштита новинарских извора један од основних услова слободе медија. Позивајући се на предмет Goodwin против Уједињеног Краљевства (од 27. марта 1996. године, став 39, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-II), суд је констатовао да, имајући у виду важност заштите новинарских извора за слободу медија у демократском друштву и потенцијално застрашујући ефекат који је налог о откривању извора имао на остваривање те слободе, таква мера не би могла бити компатибилна са чланом 10. Конвенције, осим ако није била оправдана преовлађујућим захтевом у јавном интересу; међутим, суд је сматрао да то није случај у овом предмету. Такође је утврдио да је из садржаја целог чланка јасно да није постојала намера да се омаловажи подноситељка. Поред тога, деманти подноситељке је објављен у истом недељнику у коме је и спорни чланак објављен.
  19. Суд је такође утврдио да се подноситељка само успутно позвала на повреду њеног права на суђење у разумном року, не поткрепљујући своју притужбу било каквим доказима, те је суд стога сматрао непотребним да испита основаност ове притужбе.

II. ОСТАЛЕ РЕЛЕВАНТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Из списа предмета произилази да је на неутврђени датум пре покретања парничног поступка против новинара Y, подноситељка такође покренула и кривични поступак против њега за клевету у вези са истим чланком, након чега је новинар Y ослобођен оптужби.
  2. Подноситељка је навела да су и она и њен клијент господин X примали претње, које је пријавила 22. јула и 11. августа 2004., и да је 11. септембра 2004. године W (сведок сарадник) претио супрузи господина X.
  3. Подноситељка је 7. септембра 2004. године дала јавну изјаву да господин X неће бити сведок сарадник и да ће имати статус оптуженог.
  4. Управа за борбу против организованог криминала је 22. октобра 2004. године узела изјаву од Z, другог новинара који је извештавао о поступку поводом убиства премијера. Изјава је узета у вези са њеном притужбом да је дошло до покушаја провале у њен стан. Она је навела, између осталог, да је упознала W, који је направио низ шала на рачун подноситељке и неколико коментара, због којих се Z осећала непријатно.
  5. У току спорног поступка једно од рочишта је одложено на захтев подноситељке.
  6. Између 19. априла 2011. и 14. фебруара 2012. године, подноситељка је у три наврата тражила од домаћих судова да убрзају поступак.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР И ПРАКСА

I. ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

A. Устав Републике Србије из 2006. године (објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“, бр. 98/2006 и 115/2021)

  1. Чланом 32. Устава јемчи се право на суђење у разумном року.

B. Закон о Уставном суду (објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“ бр. 109/2007 и 99/2011)

  1. Члан 82. овог закона, који је тада био на снази, прописивао је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радњи државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење ако су исцрпљена правна средства. Став 2. тог члана је прописивао да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства у случају повреде права на суђење у разумном року.
  2. Чланом 85. прописано је да се у уставној жалби, између осталог, мора навести људско право зајемчено Уставом за које се тврди да је повређено, одредба Устава којом се то право јемчи, разлоге жалбе и наводе у чему се састоји повреда, као и опредељен захтев о коме треба да одлучи Уставни суд.

C. Закон о јавном информисању (објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“ бр. 43/2003, 61/2005, 71/2009, 89/2010 и 41/2011)

  1. Члан 3. овог закона, како је тада био на снази и у релевантном делу, прописивао је да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке „о одређеном догађају, појави или личности“ провере њено порекло, истинитост и потпуност „са пажњом примереном околностима“. Новинар и одговорни уредник јавног гласила су дужни да веродостојно и потпуно пренесу туђе информације, идеје и мишљења.
  2. Члан 4. је прописивао да се у јавним гласилима могу слободно објављивати идеје, информације и мишљења о „појавама, догађајима и личностима“ о којима јавност има оправдани интерес да зна, осим када је другачије одређено законом. Ова одредба је била примењива без обзира на начин на који је прибављена информација.
  3. Члан 46. је прописивао да у случају повреде права на поштовање приватног живота, дотично лице може да поднесе тужбу против одговорног уредника јавног гласила и захтева, између осталог, уклањање спорне информације која је објављена, накнаду материјалне и нематеријалне штете и објављивање пресуде.
  4. Члан 47. је прописивао да лице чија права или интереси могу бити повређени објављивањем информације може захтевати од одговорног уредника јавног гласила да објави демант, без накнаде. Уколико одговорни уредник јавног гласила то не учини, дотично лице може покренути тужбу против одговорног уредника јавног гласила тражећи објављивање одговора или исправку.
  5. Чланом 79. је било прописано, у релевантном делу, да свако лице које је претрпело штету услед нетачне или непотпуне информације коју је јавно гласило објавило има право на одговарајућу накнаду материјалне и/или нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама Закона, независно од других правних средстава на располагању.
  6. Чланом 81. је било прописано да ће новинар одговарати за штету проузроковану објављивањем неистинитих, непотпуних или других информација чије је објављивање недопуштено, ако се докаже да је штета настала његовом кривицом.

D. Домаћа судска пракса

  1. Уставни суд је у периоду од 9. фебруара до 13. јуна 2012. године донео најмање 10 одлука у којима је утврдио повреду права на суђење у разумном року у различитим поступцима на домаћем нивоу, и досудио тужиоцима накнаду на име нематеријалне штете. Најмање седам од тих поступака је још увек било у току у време када су тужиоци поднели уставне жалбе.
  2. Уставни суд је у периоду од 9. октобра до 22. новембра 2012. године поништио 274 одлуке Високог савета судства и наложио враћање тужилаца на судијску функцију.
  3. Уставни суд је у периоду од 26. новембра 2015. године до 8. фебруара 2018. године донео најмање пет пресуда у којима је утврдио повреду права на слободу изражавања, укинуо релевантне одлуке нижестепених судова и наложио поновно суђење.
  4. У периоду од 15. јуна 2016. до 2. октобра 2020. године првостепени судови су донели најмање 12 пресуда којима је досуђена накнада штете части и угледу проузроковане објављивањем неистинитих информација. Све те пресуде потврђене су у жалбеном поступку у периоду између 1. децембра 2016. и 11. марта 2021. године.
  5. У периоду од 15. јануара 2018. до 23. децембра 2020. године Виши суд у Београду је донео најмање седам пресуда којима је различитим јавним гласилима наложено да објаве конкретне одговоре, као и једну пресуду којом је једном јавном гласилу наложено да исправи информације које је објавио.
  6. Виши суд у Београду је у периоду од 28. маја 2018. до 18. јуна 2020. године донео најмање три пресуде у којима је утврдио да је објављивањем одређених информација прекршена забрана говора мржње и/или нарушен углед и част тужиоца, и наложио да се те пресуде објаве. У једном од тих случајева суд је досудио и одштету.

II. МЕЂУНАРОДНИ МАТЕРИЈАЛИ

  1. Комитет министара Савета Европе је Препоруку бр. Р (2000) 7, о праву новинара да не открију своје изворе информација, усвојио 8. марта 2000. године; у њој се наводи, у мери у којој је то релевантно, следеће:

„[Комитет министара] препоручује владама држава чланица:

1.  да уврсте у своје домаће законе и праксу начела приложена уз ову препоруку,

...

Додатак уз Препоруку бр. Р (2000) 7

Начела која се односе на право новинара да не открију своје изворе информација

...

Начело бр. 1 (Право новинара на неоткривање)

Домаћи закон и пракса у државама чланицама треба да обезбеде експлицитну и јасну заштиту права новинара да не открију информације којима би се идентификовао извор у складу са чланом 10. Конвенције ... и принципима утврђеним у овом документу, који се сматрају минималним стандардима за поштовање овог права.

Начело бр. 2 (Право других лица на неоткривање)

И друга лица која у својим професионалним односима са новинарима стекну сазнања о информацијама којима би се идентификовао извор прикупљањем, уређивачком обрадом или ширењем ових информација, треба да буду једнако заштићена према принципима утврђеним у овом документу.

Начело бр. 3 (Ограничење права на неоткривање)

а.  Право новинара да не открију информације којом би се идентификовао извор не сме бити предмет других ограничења осим оних наведених у члану 10. став 2. Конвенције. Приликом утврђивања да ли легитимни интерес за обелодањивање које потпада под делокруг члана 10. став 2. Конвенције преовлађује над јавним интересом да се не откривају информације којима би се идентификовао извор, надлежни органи држава чланица посебно ће обратити пажњу на важност права на необелодањивање и предност која му је дата у судској пракси Европског суда за људска права, и могу наложити обелодањивање само ако, у складу са ставом б, постоји преовлађујући захтев у јавном интересу и ако су околности довољно виталне и озбиљне природе.

б.  Обелодањивање информација којима би се идентификовао извор се не би требало сматрати неопходним осим ако се може убедљиво утврдити да:

i.  разумне алтернативне мере за обелодањивање не постоје или су исцрпљене од стране лица или јавних органа који траже обелодањивање, и ii.  легитимни интерес за обелодањивање јасно преовлађује над јавним интересом за необелодањивање, имајући у виду да:

- је доказан преовлађујући захтев о потреби за обелодањивањем,

- су околности довољно виталне и озбиљне природе,

- је потреба обелодањивања идентификована као одговор на хитну друштвену потребу, и

- Државе чланице уживају одређено поље слободне процене у процени ове потребе, али да то поље слободне процене иде руку под руку са надзором од стране Европског суда за људска права.

в.  Горе наведене захтеве треба примењивати у свим фазама сваког поступка где је могуће позвати се на право неоткривања података.

Начело бр. 4 (Докази који су алтернатива новинарским изворима)

У поступку против новинара покренутом на основу наводне повреде части или угледа неког лица, власти треба да размотре, у сврху утврђивања истинитости или супротности навода, све доказе који су им доступни према националном процесном закону и не могу у ту сврху захтевати од новинара да открије информације којима би се идентификовао извор.”

  1. За прецизну примену Препоруке, у меморандуму са објашњењима је прецизирано значење појединих појмова на следећи начин:

Г  Извор

17. Свако лице које пружи информацију новинару сматраће се његовим или њеним „извором“. Заштита односа између новинара и извора је циљ ове Препоруке, због „потенцијално застрашујућег ефекта“ који налог за откривање извора има на остваривање слободе медија (видети, Европски суд за људска права, предмет Goodwin против Уједињеног Краљевства, од 27. марта 1996. године, став 39.). Новинари могу добити своје информације из разних врста извора. Стога је неопходно широко тумачење овог појма. Чин пружања информација новинарима може представљати акцију од стране извора, на пример када извор позове или писменим путем контактира новинара или му пошаље снимљене информације или слике. Информације се такође сматрају „достављеним“ када извор остане пасиван и пристане да новинар преузме информацију, као што је видео или аудио запис информације уз сагласност дату од стране извора.

Д.  Информације којима се идентификује извор

18. Да би се на адекватан начин заштитио идентитет извора, неопходно је заштитити све врсте информација за које постоји вероватноћа да ће довести до идентификовања извора. Постојање могућности да се идентификује извор стога одређује врсту заштићене информације и опсег такве заштите. У мери у којој њено обелодањивање може довести до идентификовања извора, следеће информације ће бити заштићене овом Препоруком: 

i. име извора и његова адресу, број телефона и телефакса, име послодавца и други лични подаци, као и глас извора и слике које приказују извор;

ii. „чињеничне околности стицања ове информације“, на пример време и место састанка са извором, коришћена средства преписке или појединости договорене између извора и новинара;

iii. „необјављени садржај информација које је извор пружио новинару“, на пример друге чињенице, подаци, звучни записи или слике који могу указивати на идентитет извора, а које новинар још увек није објавио;

iv. „лични подаци новинара и њихових послодаваца везани за њихов професионални рад“, односно лични подаци који су резултат рада новинара, а који се могу наћи, на пример, у адресарима, листама телефонских позива, евиденцијама компјутерских комуникација, путним аранжманима или изводима из банке.

19.  Овај списак није нужно исцрпан. Став в се мора читати и тумачити на начин који омогућава адекватну заштиту извора у датом случају. Одлучујући фактор јесте да ли је вероватно да ће било која додатна информација довести до идентификовања извора.”

  1. Парламентарна скупштина Савета Европе је 25. јануара 2011. године усвојила Препоруку 1950 (2011) о заштити извора новинара, у којој се, између осталог, наводи следеће:

„2. Позивајући се на Препоруку Комитета министара бр. Р (2000) 7, о праву новинара да не откривају своје изворе информација, Скупштина поново потврђује да је заштита извора информација новинара основни услов како за потпуно обављање новинарског посла, тако и за право јавности да буде информисана о питањима од јавног значаја, као што је то изразио Европски суд за људска права у својој судској пракси према члану 10. Конвенције.

...

5. Органи власти не смеју захтевати обелодањивање информација којима би се идентификовао извор осим уколико нису претходно испуњени услови из члана 10. став 2. Конвенције, и осим ако се може убедљиво утврдити да разумне алтернативне мере обелодањивању таквих информација не постоје или су већ исцрпљене, уколико легитимни интерес за обелодањивањем јасно преовлађује над јавним интересом за необелодањивањем, и уколико је доказан преовлађујући захтев потребе за обелодањивањем.

6. Објављивање информација којима би се идентификовао извор стога треба да буде ограничено на изузетне околности у којима су витални јавни или појединачни интереси у питању и који се могу убедљиво утврдити. ...

7. Позивајући се на Препоруку Rec(2003)13 Комитета министара о пружању информација путем медија у вези са кривичним поступцима, Скупштина поново потврђује да јавност мора имати могућност да путем медија добије информације о активностима полицијских служби и правосудних органа, укључујући информације о судским поступцима од јавног интереса, уколико то не доводи у питање ... право на приватност из члана 8. Конвенције или тајност истрага и полицијских истрага.

8. Право новинара да не открију своје изворе се такође односи на изворе из полиције или правосудних органа. У случају када је такво пружање информација новинарима било незаконито, полицијски и правосудни органи морају да спроведу интерне истраге уместо да траже од новинара да открију своје изворе.”

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подноситељка се притуживала да држава није заштитила њено право на углед према члану 8. Конвенције, који гласи:

„1.  Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.

2.  Јавне власти се неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.”

A. Допуштеност

  1. Суд констатује да предметна притужба није ни очигледно неоснована нити недопуштена по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

B. Основаност

1. Поднесци страна

(a) Подноситељка представке

  1. Подноситељка је поновила своју притужбу и навела да је новинар Y није само изложио критици у свом чланку, већ ју је, уместо тога, приказао као некога ко је натерао оптуженог да лажно пријави трећу страну (једног од вођа организованих криминалних група у Србији) за тешко кривично дело, и као некога ко је злоупотребио своје наводне везе са политичким личностима и високим званичницима, тиме ометајући спровођење правде; као резултат тога, она је практично била увучена у сферу организованог криминала. Дотични новинар је тиме изложио њу и њену породицу опасности. Он је то учинио без икаквих доказа, кријући се иза анонимности наводног извора информација. Дотичну информацију су накнадно демантовала два државна званичника (видети став 8 горе), као и господин X. Новинар Y ју је такође вређао и клеветао, што је Владу ослободило обавезе да се уздржи од наметања ограничења слободи изражавања. Подноситељка е такође тврдила да лица са којима је новинар Y наводно проверавао истинитост дотичних информација нису била обухваћена заштитом новинарских извора, јер она сȃма нису била извор тих информација.
  2. Подноситељка је навела да је два дана пре објављивања спорног чланка дала јавну изјаву да господин X неће бити сведок сарадник (видети став 26 горе). Ово је послужило као доказ да су информације које је објавио новинар Y биле нетачне, и требало је да буде довољан разлог да новинар Y контактира подноситељку како би дала свој коментар пре објављивања његовог чланка, што он није урадио.
  3. Подноситељка се такође позвала на запажања Владе да је спорне информације нису приказивале као некомпетентног адвоката или као адвоката који не заступа интересе својих клијената (видети став 55 у наставку). Она је тврдила да је неизбежан закључак из тог поднеска да навођење некога да дȃ лажни исказ, ометање правде и злоупотреба политичких и криминалних веза заправо представља пожељно и квалитетно заступање од стране адвоката, те да је то њена заслуга.

(b) Влада

  1. Влада је тврдила да није дошло до повреде члана 8. Она је посебно навела да су домаћи судови постигли адекватну равнотежу права из чл. 8. и 10, узимајући у обзир значајан јавни интерес који је постојао и статус подноситељке као јавне личности, поштујући важност поверљивости новинарских извора и с обзиром на одсуство тежих последица по подноситељку. Она се позвала на налазе Уставног суда и навела да је суд пружио детаљно образложење у својој одлуци и да је применио судску праксу Суда.
  2. Влада је посебно тврдила да је чланак новинара Y био део веома дуге и интензивне јавне дебате око кривичног поступка у вези са убиством премијера. Она је навела да је тешко замислити тему од већег јавног интереса или тему која би захтевала опрезнији приступ домаћих судова приликом изрицања санкција, у било ком облику, новинарима који истражују ову тему и обавештавају јавност о њој. Влада је навела да подноситељка није оспорила налазе Уставног суда да се не може сматрати приватним лицем, и уз то тврди да дотична није доказала да је претрпела било какву штету услед објављивања спорног чланка.
  3. Спорни чланак није садржао било какве информације о приватном или породичном животу подноситељке, нити је био посебно усмерен против ње. Уместо тога, чланак се бавио општим друштвеним проблемом блискости између одређених државних органа, мрежа организованог криминала и чланова правосуђа, укључујући адвокате. Иако спорни чланак подноситељку није приказао у нарочито повољном светлу, свакако је није приказао као некомпетентног адвоката или као адвоката који не заступа интересе својих клијената; сасвим супротно. Влада је такође навела да информисање субјекта о предметној информацији пре њеног објављивања није увек било неопходно.
  4. Она је тврдила да право новинара да не открију своје изворе није привилегија, већ саставни део права на информацију којој је потребна посебна заштита, и нагласила вишеструке покушаје новинара Y да провери информације о којима је реч. Она је тврдила да је аутоматска претпоставка подноситељке да је тајни извор новинара Y био измишљен била неспојива са слободом медија, и да је била непоткрепљена, као и њена тврдња да друга лица са којима је новинар Y проверавао дотичне информације нису покривена заштитом поверљивости извора (видети став 45 горе). Она је такође тврдила да је новинар Y – који је у међувремену преминуо – био поштован у својој професији, што је такође ишло у прилог закључку да су његови извори били легитимни. Коначно, Влада није знала ни за какву изјаву коју је дао господин X, а на коју се позивала подноситељка (видети став 50 горе). Штавише, изјава службеника полиције је била беспредметна за поступак пред Судом (видети став 8 горе).

2. Оцена Суда

(a) Општа начела

  1. У случајевима у којима је потребно да се постигне равнотежа између права на поштовање приватног живота и права на слободу изражавања, исход таквих случајева теоретски не би требало да варира у зависности од тога да ли је представка поднета Суду на основу члана 8. Конвенцију од стране лица које је било предмет новинског извештаја, или према члану 10. од стране објављивача таквог извештаја. Заиста, та права у принципу заслужују једнако поштовање (видети Couderc и Hachette Filipacchi Associés против Француске [ВВ], број 40454/07, став 91, ЕСЉП 2015 (изводи); Medžlis Islamske Zajednice Brčko и др. против Босне и Херцеговине [ВВ], број 17224/11, став 77, од 27. јуна 2017. године; и, mutatis mutandis, Satakunnan Markkinapörssi Oy и Satamedia Oy против Финске [ВВ], број 931/13, став 123, од 27. јуна 2017. године). Сходно томе, поље слободне процене, би у теорији, требало да буде исто у оба случаја (видети Couderc и Hachette Filipacchi Associés, цитиран горе, став 91. in fine).
  2. Релевантна општа начела у погледу постизања равнотеже између ова два права су дата, на пример, у предметима Von Hannover против Немачке (бр. 2)  ([ВВ], бр.  40660/08 и 60641/08, ст. 95-113, ЕСЉП 2012), Axel Springer AG против Немачке ([ВВ], број 39954/08, ст. 78-95, од 7. фебруара 2012. године) и Perinçek против Швајцарске ([ВВ], број 27510/08, ст. 198-99, ЕСЉП 2015 (изводи)). Критеријуми релевантни за постизање равнотеже између права укључују: допринос расправи од јавног интереса, колико је познато лице на које се иста односи, предмет новинског извештаја, претходно понашање дотичног лица, садржај, облик и последице објаве, и околности у којима су информације добијене (видети Von Hannover, ст. 109-13; Axel Springer AG, став 93; Couderc и Hachette Filipacchi Associés, став 93; и Satakunnan Markkinapörssi Oy и Satamedia Oy, став 165, сви цитирани горе). Наравно, неки од њих могу имати већу или мању релевантност с обзиром на посебне околности датог случаја (видети Satakunnan Markkinapörssi Oy и Satamedia Oy, цитиран горе, став 166.), нису исцрпни и могу се прилагодити у светлу посебних околности случаја (видети Axel Springer SE и RTL Television GmbH против Немачке, број 51405/12, став 42, од 21. септембра 2017. године).
  3. Уколико су домаћи органи спровели постизање равнотеже између права из чл. 8. и 10. у складу са критеријумима утврђеним судском праксом Суда, Суд би захтевао јаке разлоге како би заменио свој став ставом домаћих судова (видети Palomo Sánchez и др. против Шпаније [ВВ], број 28955/06 и 3 друге представке, став 57, ЕСЉП 2011; Haldimann и др. против Швајцарске, број 21830/09, став 55, ЕСЉП 2015; и Delfi AS против Естоније [ВВ], број 64569/09, став 139, ЕСЉП 2015).

(b) Примена ових начела на предметни случај

  1. Да би члан 8. ступио на снагу у случајевима клевете, напад на нечији улгед мора достићи одређени ниво озбиљности и бити изведен на начин који доводи у питање лично уживање права на поштовање приватног живота (видети Axel Springer AG, цитиран горе, став 83; Bédat против Швајцарске [ВВ], број 56925/08, став 72. in fine, од 29. марта 2016. године; и Medžlis Islamske Zajednice Brčko и др., цитиран горе, став 76.). Ниво озбиљности мешања који је потребан како би члан 8. Конвенције био примењив у смислу заштите угледа описан је као мешање у приватни живот лица које је толико озбиљно да нарушава његов лични интегритет (видети Karakó против Мађарске, број 39311/05, став 23, од 28. априла 2009. године).
  2. У предметном чланку који је написао новинар Y се наводи да је подноситељка, која је по професији адвокат, постигла договор да се њеном клијенту, господину X, додели статус сведока сарадника у кривичном поступку у вези са убиством премијера, у замену за давање лажног сведочења (видети став 6 горе).
  3. Суд сматра да је таква тврдња могла да наруши углед подноситељке и да јој нанесе штету како у њеном професионалном, тако и у њеном друштвеном окружењу. Сходно томе, наводи су достигли потребан ниво озбиљности када могу нашкодити правима подноситељке према члану 8. Конвенције (видети Stancu и др. против Румуније, број 22953/16, ст. 120-121, од 18. октобра 2022. године). Суд ће стога испитати да ли су домаћи органи успоставили правичну равнотежу између, с једне стране, права подноситељке на поштовање њеног угледа према члану 8. и, с друге стране, права новинара Y на слободу изражавања, заштићеног чланом 10. (видети Matalas против Грчке, број 1864/18, став 45, од 25. марта 2021. године).

(i)    Допринос расправи од општег интереса

  1. Суд понавља да ће се висок ниво заштите слободе изражавања, уз посебно уско поље слободне процене националних органа, обично пружати када се спорни коментари односе на питање од јавног интереса (видети Nilsen и Johnsen против Норвешке [ВВ], број 23118/93, став 46. in fine, ЕСЉП 1999-VIII; Lindon, Otchakovsky- Laurens и July против Француске [ВВ], бр. 21279/02 и 36448/02, став 46, ЕСЉП 2007-IV; и Morice против Француске [ВВ], број 29369/10, став 125, ЕСЉП 2015). Суд је признао постојање таквог интереса, на пример, када се дотична публикација тицала информација о кривичном поступку уопште (видети Dupuis и др. против Француске, број 1914/02, став 42, од 7. јуна 2007. године, и July и SARL Libération против Француске, број 20893/03, став 66, ЕСЉП 2008 (изводи)), информација у вези са конкретним кривичним предметом (видети White против Шведске, број 42435/02, став 29, од 19. септембра 2006. године, и Egeland и Hanseid против Норвешке, број 34438/04, став 58, од 16. априла 2009. године) или питања у вези са функционисањем правосудног система (видети July и SARL Libération, став 66, и Morice,став 128, оба цитирана горе).
  2. Суд примећује да су у предметном случају домаћи судови утврдили да су се спорне информације односиле на питање од јавног интереса (видети став 15, и ст. 19-21 горе), чиме су изричито прихватили да су објављене информације допринеле јавној расправи. Суд такође констатује да су се спорне информације у предметном случају односиле на кривични поступак вођен у вези са убиством српског премијера (видети ст. 5 и 6 горе) и да су стога од озбиљног јавног интереса и значаја (видети White, цитиран горе, став 29.). Конкретно, радило се о наводним неправилностима у вези са сведочењем и добијањем статуса сведока сарадника, што се јасно тицало питања од јавног интереса те је, самим тим, објављивање такве информације представља саставни део задатка медија у демократско друштво (видети, mutatis mutandis, Kasabova против Бугарске, број 22385/03, став 56, од 19. априла 2011. године).

(ii)   Колико је јавности познато лице на које се чланак односи и шта је предмет новинарског извештавања

  1. Суд понавља да се мора правити разлика између појединаца и лица која делују у јавном контексту као политичке или јавне личности. Сходно томе, иако појединац непознат јавности може захтевати посебну заштиту свог права на приватни живот, исто не важи за јавне личности, у погледу којих су границе критичког коментара шире, јер су неизбежно и свесно изложене јавном преиспитивању и стога морају показати посебно висок степен толеранције (видети пресуду Милосављевић против Србије, број 57574/14, став 59, од 25. маја 2021. године, и изворе цитиране у њој). Иако је Суд утврдио да се политичари неизбежно и свесно излажу јавном преиспитивању сваке њихове речи и дела како од стране новинара, тако и од стране шире јавности (видети, између осталог, Lingens против Аустрије, од 8. јула 1986. године, став 42, серија А бр. 103), ово начело се не односи само на политичаре, већ и на свако лице које би се могло сматрати јавном личношћу, односно лица која су на основу својих дела, или чак преко свог положаја, ступила у јавну арену (видети Kapsis и Danikas против Грчке, број 52137/12, став 35, од 19. јануара 2017. године, и, mutatis mutandis, Verlagsgruppe News GmbH против Аустрије (бр. 2), број 10520/02, став 36, од 14. децембра 2006. године). Такође треба направити фундаменталну разлику између извештавања о чињеницама које могу допринети расправи у демократском друштву, а које се односе на политичаре у вршењу њихових службених функција, на пример, и извештавања о детаљима из приватног живота појединца који не обавља такве функције (видети предмет Von Hannover, цитиран горе, став 110, и изворе цитиране у њему).
  2. Суд констатује да су домаћи судови утврдили да подноситељка није јавна личност, али да је као правни заступник једног од оптужених у високопрофилном кривичном поступку постала позната јавности, те да се стога не може рећи да је била обичан појединац. Као таква, могла је очекивати да ће постојати чланци који се односе на њу у њеном професионалном својству (видети став 20 горе). Судови су такође констатовали да спорни чланак није представљао неоправдани лични напад на њу, већ да се бавио питањем од јавног интереса (видети ст. 15 и 21 горе).
  3. Суд констатује закључке домаћих судова да је, поступајући у својству браниоца у тако високо-профилном кривичном поступку, подноситељка ступила на јавну сцену и да је могла очекивати медијско извештавање у том погледу. Међутим, у овом контексту Суд жели нагласити да свако ко је оптужен за кривично дело има право да се брани, укључујући и путем правне помоћи (видети Pakelli против Немачке, од 25. априла 1983. године, став 31, Серија А бр. 64), и истиче важност улоге коју адвокати одбране имају у том погледу и њихову слободу обављања адвокатске професије (видети Препоруку Rec(2000)21 Комитета министара Савета Европе упућену државама чланицама о слободи обављања адвокатске професије (усвојену 25. октобра 2000. године) и Основне принципе о улози адвоката (усвојене на Осмом конгресу Уједињених нација о превенцији криминалитета и третману учиниоца кривичних дела, одржаном у Хавани, Куба, од 27. августа до 7. септембра 1990. године), цитиране у предмету Morice, цитираном горе, ст. 56-57.). Уз то, Суд такође констатује да је два дана пре него што је објављен чланак новинара Y, подноситељка већ дала јавну изјаву о статусу њеног клијента у поступку (видети став 26 горе). Суд даље примећује да је спорни чланак заиста био ограничен на наводне неправилности у начину на који је подноситељка обављала своју улогу браниоца, тј. фокусирао се само на њену професионалну активност, а не на било који други аспект њеног приватног или породичног живота.

(iii) Понашање лица које је предмет извештавања пре објављивања чланка

  1. Суд сматра да овај критеријум није релевантан у околностима предметног случаја (видети Радио-дифузно предузеће Б92 АД против Србије, број 67369/16, став 80, од 5. септембра 2023. године; видети такође став 58 in fine горе).

(iv)  Садржај, облик и последице објављивања чланка

  1. Суд понавља да је државама дозвољено, или да су чак обавезане својим позитивним обавезама према члану 8. Конвенције, да регулишу остваривање слободе изражавања како би се осигурала адекватна правна заштита угледа појединца; али да то не смеју да раде на начин који неоправдано одвраћа медије од испуњавања њихове улоге „јавног чувара“ (видети Atamanchuk против Русије, број 4493/11, став 66, од 11. фебруара 2020. године). Суд такође жели да нагласи да уколико домаћи судови примењују превише ригорозан приступ при процени професионалног понашања новинара, новинари би могли бити неоправдано одвраћани од обављања своје функције информисања јавности. Судови стога морају узети у обзир вероватан утицај својих пресуда не само на појединачне случајеве о којима одлучују, већ и на медије уопште (видети предмет Yordanova и Toshev против Бугарске, број 5126/05, став 55, од 2. октобра 2012. године, и изворе цитиране у њему). Њихово поље слободне процене је стога ограничено интересом демократског друштва да омогући јавним гласилима да играју своју виталну улогу у преношењу информација од озбиљног јавног интереса (видети Kasabova, цитиран горе, став 55.).
  2. Суд понавља да је право новинара да заштите своје изворе део слободе да „приме и саопштавају информације и идеје без мешања јавних власти“, која је заштићена чланом 10. Конвенције и која служи као једна од њених важних заштитних мера. Заштита новинарских извора представља један од камена темељаца слободе штампе. Без такве заштите, извори би се могли одвратити од помагања штампи када је у питању информисање јавности о питањима од јавног интереса. Као резултат тога, витална улога штампе као „јавног чувара“ може бити поткопана и може негативно утицати на способност штампе да пружи тачне и поуздане информације (видети  Sanoma Uitgevers B.V. против Холандије [ВВ], број 38224/03, став 50, од 14. септембра 2010. године; видети такође Tillack против Белгије, број 20477/05, став 53, од 27. новембра 2007. године, и Ressiot и др. против Француске, бр. 15054/07 и 15066/07, став 99, од 28. јуна 2012. године). Суд понавља да се право новинара да не открију своје изворе не може сматрати пуком привилегијом која се даје или одузима у зависности од законитости или незаконитости њихових извора, већ је саставни део права на информације које треба третирати са крајњим опрезом (видети Nagla против Летоније, број 73469/10, став 97, од 16. јула 2013. године, и Tillack, цитиран горе, став 65.). Имајући у виду значај заштите новинарских извора за слободу штампе у демократском друштву, и потенцијално застрашујући ефекат који налог за откривање извора информација има на остваривање те слободе, захтев да новинар открије идентитет свог извора не може бити компатибилан са чланом 10. Конвенције осим уколико је оправдан преовлађујућим захтевом у јавном интересу (видети ibid., став 53; и Sanoma Uitgevers B.V., цитиран горе, став 90.), за шта би требало да се увери да је био неопходан у специфичним околностима (видети Jecker против Швајцарске, број 35449/14, став 41, од 6. октобра 2020. године).
  3. Враћајући се на предметни случај, Суд констатује да се подноситељка није притуживала на законитост мера надзора, односно на пресретање и снимање њених телефонских комуникација, нити на цурење информација добијених на тај начин, нити је истакла повреду поверљивости комуникације између адвоката и клијента која ужива појачану заштиту према члану 8. (видети Saber против Норвешке, број 459/18, став 51, од 17. децембра 2020. године). Уместо тога, она је у суштини оспорила садржај чланка који је написао новинар Y, тј. оспорила је истинитост информација садржаних у њему и притуживала се да је Тужена држава пропустила да је заштити у том погледу (видети ст. 50 и 48 горе, тим редом).
  4. Суд с тим у вези констатује да су домаћи судови утврдили да је новинар Y објавио информације добијене из поверљивог извора, за које је веровао да су тачне (видети став 15 горе). Они су такође утврдили да је он поштовао своју обавезу детаљног испитивања тако што је проверавао предметне информације (видети ст. 15 и 22 горе). Суд даље примећује да су домаћи судови признали важност заштите поверљивих извора информација, и у том погледу су утврдили да налагање откривања извора информација није оправдано у предметном случају (видети став 22 горе). Они су такође покушали, у више наврата, да добију копију предметног транскрипта телефонског разговора на сопствену иницијативу од надлежних државних органа, али без успеха (видети став 12 горе). Они су даље разматрали чињеницу да новинар Y није контактирао подноситељку пре објављивања чланка. Међутим, они су се уверили да је подноситељка негирала спорне наводе и да је њен демант уредно објавило јавно гласило које је изворно објавило и чланак (видети став 10, ст. 15-16, и став 22 in fine горе). Суд у вези с тим понавља да члан 8. не захтева правно обавезујући захтев претходног обавештења у таквим околностима (видети Mosley против Уједињеног Краљевства, број 48009/08, став 132, од 10. маја 2011. године), и да је примарни циљ права на одговор управо да се омогући појединцима да оспоре неистините информације објављене о њима у штампи (видети Axel Springer SE против Немачке, број 8964/18, став 34, од 17. јануара 2023. године). На крају, Апелациони суд је такође утврдио да предметне информације нису откривале било какве приватне детаље (видети, mutatis mutandis, Fuchsmann против Немачке, број 71233/13, став 51, од 19. октобра 2017. године), већ су се фокусирале на догађаје који би могли утицати на ток кривичног поступка и бавиле су се питањима од јавног интереса (видети ст. 17 и 21 горе).

(c) Закључак

  1. Имајући у виду све горе наведено, Суд се уверио да су домаћи судови постигли равнотежу између интереса заштите угледа подноситељке и права новинара Y на слободу изражавања, укључујући његов интерес да његови извори информација остану анонимни, и да су пружили релевантне и довољне разлоге за закључак да је легитимни интерес јавности да буде обавештена о кривичном поступку у вези са убиством премијера преовладао над потребом за заштитом части и угледа браниоца у том кривичном поступку.
  2. Према томе, није дошло до повреде члана 8. Конвенције.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подноситељка се притуживала на прекомерну дужину поступка на основу члана 6. Конвенције. Релевантни делови члана 6. став 1. гласе:

„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом, ...”

A. Допуштеност

  1. Влада је тврдила да подноситељка није правилно искористила уставну жалбу у вези са овом притужбом (видети став 32 горе). Конкретно, она се само успутно позвала на повреду права на суђење у разумном року, притом не наводећи разлоге нити пружајући објашњење зашто сматра да је дужина трајања суђења била у супротности са Уставом Републике Србије или Конвенцијом, и без да је поднела формални захтев за утврђивање повреде њеног права на суђење у разумном року. Да је била незадовољна дужином поступка, могла је поднети уставну жалбу по том основу у било ком тренутку током трајања поступка у складу са чланом 82. став 2. Закона о Уставном суду (видети ст. 31 и 39 горе).
  2. Подноситељка је оспорила Владине тврдње у овом погледу.
  3. Релевантни принципи у погледу исцрпљивања домаћих правних лекова наведени су у предмету Communauté genevoise d’action syndicale (CGAS) против Швајцарске ([Вв], број 21881/20, ст. 138-45, од 27. новембра 2023. године). Конкретно, члан 35. став 1. захтева да би притужбе које се касније намеравају поднети Стразбуру требале бити изнете пред одговорајућим домаћим телом, макар прећутно (видети пресуду Вучковић и др. против Србије (прелиминарни приговор) [ВВ], број 17153/11 и 29 других представки, став 72. in limine, од 25. марта 2014. године, и изворе цитиране у њој).
  4. Враћајући се на предметни случај, Суд констатује да је подноситељка изричито изнела своју притужбу у својој уставној жалби, позивајући се на члан 32. Устава, и да је изричито захтевала од Уставног суда да утврди повреду њеног права на суђење у разумном року (видети ст. 18 и 30 горе). Суд такође констатује да је члан 82. став 2, на који се позива Влада, предвиђао само могућност – за разлику од обавезе – подношења уставне жалбе у изузетним околностима пре него што су релевантни правни лекови исцрпљени, ако се наводна повреда у питању тицала права на суђење у разумном року (видети став 31 горе), остављајући на тај начин тужиоцима да изаберу да ли ће поднети такву жалбу током дотичног поступка или накнадно. Суд се стога уверио да је подноситељка у довољној мери изнела своју притужбу пред Уставним судом и да је то учинила благовремено. Према томе, приговор Владе мора бити одбачен у том погледу.
  5. Суд констатује да предметна притужба није ни очигледно неоснована нити недопуштена по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

B. Основаност

1. Поднесци страна

  1. Подноситељка је поновила своју притужбу и оспорила поднеске Владе (видети став 82 у наставку). Она је наиме тврдила да је реформа правосуђа на коју се позива Влада (ibid.) започета 2010. године, док је предметни поступак покренут 2004. године, те да је према томе већи део поступка спроведен пре но што је отпочела реформа правосуђа. Она се такође притуживала да је Уставном суду било потребно више од три године да донесе одлуку о њеној уставној жалби.
  2. Влада је сматрала да је предмет био правно и чињенично сложен, те да се део поступка поклопио са спровођењем реформи правосуђа. Обим реформи је утицао на редовно функционисање судова и њихови резултати су били спорни већ неко време (видети став 40 горе). Подноситељка је такође допринела дужини поступка захтевајући одлагање рочишта и подношењем додатних поднесака. Предмет поступка није био хитне природе, и ниједан витални интерес подноситељке није зависио од његовог исхода. На крају, поступак је трајао нешто више од седам година и седам месеци, за које време је предмет два пута разматран на два нивоа надлежности, што се не може сматрати неразумно дугим трајањем поступка.

2. Оцена Суда

  1. Релевантни принципи у овом погледу су изложени, на пример, у предмету Comingersoll S.A. против Португала ([ВВ], број 35382/97, став 19, ЕСЉП 2000-IV).
  2. Враћајући се на предметни случај, Суд сматра да он није био нарочито сложен. Он се, у суштини, састојао у постизању равнотеже између права подноситељке представке на заштиту њеног угледа и права новинара Y на слободу изражавања. По мишљењу Суда, понашање подноситељке није допринело дужини поступка, имајући у виду да је она само једном тражила да се рочиште одложи (видети став 28 горе). Што се тиче поступања правосудних органа, Суд констатује да је дошло до неоправданог кашњења од две године у уручењу првостепене пресуде подноситељки (видети став 13 горе). И поред чињенице да је реформа правосуђа на коју се Влада позива отпочела шест година након што је поступак већ покренут, што Влада није оспорила, Суд понавља да је на државама уговорницама да организују своје правосудне системе на такав начин да њихови судови буду у стању да гарантују свакоме право на добијање коначне одлуке у споровима који се тичу грађанских права и обавеза у разумном року (видети Comingersoll S.A., цитиран горе, став 24.).
  3. Имајући у виду своју судску праксу о овој теми, Суд сматра да је дужина поступка пред грађанским судовима на два нивоа надлежности, односно период од више од седам година и седам месеци, била прекомерна и да није испоштовала захтев „разумног рока“.
  4. Суд сматра да се дужина поступка пред Уставним судом, односно период од три године и два месеца, иако донекле дуготрајна, не може сматрати прекомерном, посебно с обзиром на њихову нехитну природу (видети, a contrario, Миловановић против Србије, број 56065/10, ст. 87-90, од 8. октобра 2019. године, где је Суд утврдио повреду захтева разумног рока из члана 6. став 1. Конвенције у хитном случају који се односио на утврђивање старатељства над децом, и у којем је поступак пред Уставним судом трајао скоро три године и пет месеци).
  5. С обзиром на свој закључак у вези са дужином парничног поступка (видети став 85 горе), Суд утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. На крају, подноситељка се притуживала на основу члана 13. на недостатак делотворног домаћег правног лека у вези са њеним притужбама према чл. 6. и 8. Конвенције.
  2. Члан 13. Конвенције гласи како следи:

„Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред домаћим властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.“

A. Поднесци страна

  1. Влада је тврдила да је подноситељка имала на располагању делотворне домаће правне лекове у вези са њеним притужбама. Конкретно, за своју притужбу према члану 6. могла је да искористи уставну жалбу, што је пропустила да прописно учини. У погледу њене притужбе према члану 8, сасвим одвојено од кривичног поступка за оцрњавање или клевету (видети став 24 горе), могла је да искористи низ грађанскоправних лекова, као што је поступак за објављивање њеног деманта, поступак за објављивање исправке, или парнични поступак за исходавање накнаде за повреду њене части и угледа (видети ст. 36-38 горе). Влада се такође позвала на релевантну домаћу судску праксу (видети ст. 42-44 горе). Она је тврдила да је демант подноситељке објављен, да је дотична покренула парнични поступак и, на крају, да је искористила уставну жалбу, која је представљала делотворан домаћи правни лек за све њене притужбе.
  2. Подноситељка је поновила своју притужбу. Конкретно, она је тврдила да иако је тужба за накнаду штете за част и углед формално била део домаћег права, она је ипак била лишена тог права с обзиром на закључке домаћих судова.

B. Оцена Суда

  1. Релевантна начела у овом погледу су изложена у, на пример, предмету Kudła против Пољске ([ВВ], број 30210/96, став 157, ЕСЉП 2000-XI). Конкретно, „делотворност правног лека“ у смислу члана 13. не зависи од извесности повољног исхода по подносиоца представке (ibid.).
  2. Враћајући се на предметни случај, Суд констатује да је подноситељка имала на располагању различите правне лекове за своје притужбе (видети став 32. и ст. 35-38 горе). Конкретно, она се одлучила за парнични поступак за своје притужбе према члану 8. Конвенције, након чега је искористила уставну жалбу, у којој је изнела обе своје притужбе према чл. 6. и 8. (видети ст. 9 и 18 горе). Њене притужбе су размотрили грађански судови и Уставни суд (видети ст. 13-23 горе). Она је такође упутила писмо одговорном уреднику јавног гласила, негирајући наводе изнесене у чланку, а њен демант је објављен (видети став 10 горе). Чињеница да се подноситељка није сложила са закључцима судова не чини дотичне правне лекове неделотворним (видети такође ст. 39-44 горе у вези са општом делотворношћу правних лекова у питању). Сходно томе, ова притужба је очигледно неоснована, те се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Члан 41 Конвенције гласи:

„Када Суд утврди кршење Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.“

A. Штета

  1. Подноситељка је тражила износ од 166.750 српских динара (RSD) на име материјалне штете (видети став 15 горе), као и износ од RSD 750.000 на име нематеријалне штете, што је, према њеним речима, одговарало износу досуђеном у поступку на домаћем нивоу у погледу нематеријалне штете.
  2. Влада је оспорила потраживања подноситељке представке као неоснована и претерана. Конкретно, супротно њеним наводима, ниједан од домаћих судова није досудио тражени износ на име нематеријалне штете.
  3. Суд не увиђа никакву узрочно-последичну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете; стога одбацује ову тврдњу. Међутим, он додељује подноситељки представке износ од 2.100 евра (EUR) на име нематеријалне штете, заједно са свим порезима који се могу наплатити на тај износ.

B. Трошкови и издаци

  1. Подноситељка је такође тражила износ од укупно RSD 549.000 (око EUR 4.677) на име следећих трошкова и издатака: износ од RSD 249.000 за трошкове и издатке настале пред домаћим судовима и износ од RSD 300.000 за трошкове и издатке настале пред Судом. Она је доставила списак трошкова које је наводно сносила и позвала се на тарифу Адвокатске коморе која је била на снази у време подношења њеног захтева за правично задовољење.
  2. Влада је тврдила да је тарифа по којој је подноситељка обрачунала трошкове била виша од оне која је била на снази у то време. У сваком случају, она није доставила ниједан доказ који би показао да је заиста платила тражене износе, што је било супротно правилу 60. Пословника Суда.
  3. Према судској пракси Суда, подносилац представке има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су разумни у погледу њиховог квантитета (видети Мирковић и др. против Србије, број 27471/15 и 12 других, став 172, од 26. јуна 2018. године). У предметном случају, имајући у виду документацију у његовом поседу и горенаведене критеријуме, Суд одбацује потраживање подноситељке као непоткрепљено.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

  1. Проглашава притужбе које се односе на право подноситељке на поштовање њеног приватног живота и дужину поступка допуштеним, а остатак представке недопуштеним;

  2. Утврђује да није дошло до повреде члана 8. Конвенције;

  3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;

  4. Утврђује

(a) да Тужена мора да исплати подноситељки, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, износ од EUR 2.100 (две хиљаде сто евра) на име нематеријалне штете, који треба претворити у националну валуту Тужене по стопи која се примењује на дан исплате, заједно са свим порезима који се могу наплатити на тај износ;

(b) да, по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба исплатити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

  1. Одбија преостали део захтева подноситељке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми дана 8. октобра 2024. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

             

          Andrea Tamietti

Gabriele Kucsko-Stadlmayer

        секретар Одељења

председница

 

Превод пресуде преузет са сајта Заступника Србије пред Европским судом за људска права

 

 

FOURTH SECTION

CASE OF KAJGANIĆ v. SERBIA

(Application no. 27958/16)

JUDGMENT

Art 8 • Private life • Unsuccessful defamation proceedings by a lawyer in connection with an article published alleging she had arranged, in criminal proceedings relating to the Prime Minister’s assassination, for her client to be granted the status of cooperating witness in exchange for giving false testimony • Importance of defence lawyers’ role in ensuring right to defence of persons charged with a criminal offence and of their freedom of exercise of the profession of a lawyer • Disputed information in the present case of serious public interest and concern • Article focused only on the applicant’s professional activity • Domestic courts balanced interests in protecting the applicant’s reputation with the journalist’s right to freedom of expression, including his interest in keeping his sources anonymous • Relevant and sufficient reasons given for finding that legitimate interest of the public in being informed about criminal proceedings outweighed need to protect the applicant’s honour and reputation

Art 6 § 1 (civil) • Reasonable time • Excessive length of proceedings before the first two levels of jurisdiction

Prepared by the Registry. Does not bind the Court.

STRASBOURG

8 October 2024

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Kajganić v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Chamber composed of:

 Gabriele Kucsko-Stadlmayer, President,
 Tim Eicke,
 Branko Lubarda,
 Armen Harutyunyan,
 Ana Maria Guerra Martins,
 Anne Louise Bormann,
 Sebastian Răduleţu, judges,
and Andrea Tamietti, Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 27958/16) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Ms Biljana Kajganić (“the applicant”), on 6 May 2016;

the decision to give notice to the Serbian Government (“the Government”) of the complaints concerning the applicant’s right to respect for her private life, the length of the proceedings in that regard, and the alleged lack of an effective domestic remedy in respect of those two complaints, and to declare the remainder of the application inadmissible;

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 3 September 2024,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

INTRODUCTION

1.  The case primarily concerns the applicant’s right to respect for her private life under Article 8 of the Convention. The applicant complained, in particular, that the domestic authorities had failed to protect her right to reputation against defamatory statements made by a journalist. The case also concerns the length of the same proceedings and the alleged lack of effective domestic remedies, under Articles 6 and 13 of the Convention respectively.

THE FACTS

2.  The applicant was born in 1951 and lives in Belgrade. She was represented by Mr A. Cvejić, a lawyer practising in Belgrade.

3.  The Government were represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar.

4.  The facts of the case may be summarised as follows.

  1. The disputed article and ensuing proceedings

5.  The applicant is a lawyer practising in Belgrade. At the relevant time she was representing a certain X in criminal proceedings relating to the assassination of the Serbian Prime Minister on 12 March 2003.

6.  On 9 September 2004 the weekly magazine Vreme published an article written by Y entitled “Associates, lawyers and old buddies”. The article referred, inter alia, to the existence of a transcript of a telephone conversation, alleged to have taken place between the applicant and X in May 2004, in which the applicant had said that she had secured for X the status of a cooperating witness (svedok saradnik) through “her old buddies”, who were “the two most powerful men in the country”, in exchange for his false testimony in the proceedings. Those two men were also named in the article as the Minister of the Interior and the Director of the Security Intelligence Agency at the time (Bezbednosno-informativna agencija). The article further specified that the conversation had been recorded and a transcript had been made. The transcript had then been registered by the Directorate for the Fight against Organised Crime (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala) and sent to the then Prime Minister, the Minister of the Interior, the Minister of Justice, and the Chief of Public Security (načelnik javne bezbednosti). A photograph of the applicant was published next to the article.

7.  On 17 September 2004 another media outlet published a statement by Y saying that he did not have a copy of the transcript, but that, in the event of court proceedings, he would have a legal right to obtain a copy, should he need it.

8.  On the same day, 17 September 2004, the Head of the Directorate for the Fight against Organised Crime within the Ministry of the Interior wrote an internal report (informacija) stating that the tapping of X’s telephone had been ordered by investigating judges, and that in parts of the article in question Y had published untrue information and statements that were conjecture (pravio i određene konstrukcije). On the same day, another internal report was prepared by a former Head of the Directorate for the Fight Against Organised Crime, who denied that he had sent any official note to the Prime Minister, the Ministers of the Interior and Justice or the Chief of Public Security (see paragraph 6 in fine above).

9.  On 28 October 2004 the applicant instituted civil proceedings against Y, seeking compensation in the amount of 750,000 Serbian dinars (RSD) for the damage to her honour and reputation caused by the allegations in the article. During the proceedings she did not deny that she had talked to her client, but she denied that she had talked to him in May 2004.

10.  On 5 November 2004 the applicant wrote a letter to the editor of Vreme, denying the allegations set out in the article. Her denial was published on a subsequent unspecified date.

11.  In the course of the proceedings, following a remittal, the former Head of the Directorate for the Fight against Organised Crime repeated his earlier statement (see paragraph 8 in fine above). It would appear that the internal report of the Head of the Directorate for the Fight against Organised Crime was not presented before the courts (see paragraph 8 above).

12.  Between 19 January and 24 July 2007 the Belgrade Third Municipal Court requested a copy of the transcript in question from the relevant State bodies (the Belgrade District Court, the District Public Prosecutor, and the Special Prosecutor’s Office) on six occasions, but to no avail. Between 14 May and 3 August 2007 those requests were refused by the investigating judge on the grounds that the Code of Criminal Procedure in force at the time provided that material collected by means of “surveillance and recording of telephone conversations” could only be used in the proceedings in which the surveillance measure had been ordered and in relation to the person and the criminal offence covered by the measure, and also on the grounds that the proceedings in relation to which the material in question had been obtained had not been concluded with final effect (paragraph 5 above). The Special Prosecutor initially refused to disclose the requested transcripts on the basis that they were not in his possession, and later on the basis that the material in question was being examined in the course of another set of criminal proceedings.

13.  On 14 February 2008 the Belgrade Third Municipal Court ruled partly in favour of the applicant and ordered Y to pay her RSD 350,000 on account of non-pecuniary damage. The judgment was served on the applicant on 13 July 2010. She did not lodge an appeal against it.

14.  On 20 July 2010 Y lodged an appeal. In the course of the proceedings before the Court of Appeal he submitted that, being a private individual, he was unable to obtain the recordings and transcripts and submit them as evidence to the court.

15.  On 19 June 2012 the Court of Appeal overturned the first-instance judgment, ruling against the applicant and ordering her to pay RSD 166,750 to Y for the costs of the proceedings. After re-establishing the facts, the court found that Y had obtained the information in question at the end of August 2004 by email from a source he trusted. Relying on Y’s statement, the court also held that he had checked the information with the Security Intelligence Agency, the Prosecutor’s Office for Organised Crime and the Ministry of the Interior, with individuals whose identities he could not reveal. The court also established that the disputed information had been published with the consent of the editor of the magazine, and that Y had not contacted the applicant before publishing the information in question as he had wanted to avoid possible adverse consequences preventing him from publishing the article. The court further found that Y had published information which he had believed to be true and which related to events and people about which the public had an interest in being informed, and which could be freely published regardless of the way in which it had been obtained. Furthermore, that information had not constituted information the publishing of which was prohibited. The publishing of the information in question had not been aimed at harming the applicant’s honour and reputation or causing her mental anguish but had been a matter of public interest. As her letter of denial had been published in the same magazine, she was not entitled to compensation. The court relied, inter alia, on Article 3 § 1, Article 4 §§ 1 and 2 and Articles 79 and 81 of the Public Information Act (see paragraphs 33-34 and 37-38 below).

16.  The court also found that it had been for the applicant to prove Y’s fault within the meaning of Article 81 of the Public Information Act (see paragraph 38 below) and to show that he had neglected his duty as a journalist (novinarska pažnja), which she had not done. The court held that Y had not neglected his duty, given that he had checked the information in question. The fact that he had not contacted the applicant was not a reason to come to a different conclusion as the applicant had written a denial, which had been duly published.

17.  The court found that the legitimate interest of the public in being informed about facts and events in connection with the criminal proceedings relating to the assassination of the Prime Minister outweighed (preovlađuje) the need to protect the honour and reputation of a defence lawyer acting in those criminal proceedings. The published information had not focused on her personal life or professional activity, but on events that could affect the course of the criminal proceedings, which was in accordance with Article 10 of the Convention.

18.  On 6 October 2012 the applicant lodged a constitutional appeal. She maintained that the right to freedom of expression provided for in Article 10 of the Convention was not absolute; it was limited in the interests of the protection of the reputation of others. She also submitted that it had taken more than two years for the first-instance court to serve the judgment on her, that the proceedings before the Court of Appeal had also taken two years, and that the overall length of the proceedings, namely eight years, had not been reasonable within the meaning of the Constitution and the Convention. She referred, inter alia, to Article 32 of the Constitution (see paragraph 30 below), emphasising the phrase “within a reasonable time”, and requested, inter alia, that the court award her compensation for non-pecuniary damage resulting from the violation of her right to a trial within a reasonable time.

19.  On 9 November 2015 the Constitutional Court dismissed the applicant’s constitutional appeal in respect of her complaint about the lack of a fair trial and rejected the remainder of her complaints. The court referred to Articles 3, 4 and 81 of the Public Information Act (see paragraphs 33-34 and 38 below) and Article 10 of the Convention. It found that the freedom of expression was subject to certain limitations, one of them being the protection of the rights and reputation of others. It held that for the balance between the freedom of expression and the right to respect for the honour and reputation of others, it was important to consider whether the content of the article in question related to events about which and individuals about whom the public had an interest in being informed. The court found that the article in question related to criminal proceedings relating to the assassination of the Prime Minister and had mentioned the applicant’s conversation with her client about him obtaining the status of a cooperating witness. Therefore, it was indisputable that the article in question had contained information of public interest, that is, the public had had a legitimate interest in being informed about it.

20.  The court further found that the applicant was not a public figure, but that as the defence lawyer of one of the accused in those criminal proceedings, which had attracted a lot of media attention, she had become known to the public. It certainly could not be said that the applicant was an ordinary private individual. When she had become a defence lawyer in those criminal proceedings she should have known (morala da računa) that there would be articles written about her in that capacity, which could possibly contain harmful content, and which came within the scope of the protection of the right to freedom of expression, as they contained information of public interest. Therefore, she had to have a greater degree of tolerance.

21.  The Constitutional Court also held that the Court of Appeal’s reasoning had been acceptable in finding that the article in question had not amounted to a gratuitous personal attack on the applicant’s professional honour and reputation but rather had dealt with matters of public interest.

22.  The Constitutional Court further acknowledged that freedom of journalistic expression involved certain duties and responsibilities. It found in that connection that the Court of Appeal’s reasoning had been acceptable as it had found that the applicant had not shown that Y had neglected his duty as a journalist (novinarsku pažnju) or that he had not “taken reasonable measures of investigation before publishing the article in question”. It noted that the Court of Appeal had found that Y had checked the origin, veracity and completeness of the published information, and that the applicant had not shown that Y was at fault, which was a necessary requirement to establish civil liability on the part of a journalist. The applicant’s submission that Y had obtained the information in question from an unknown person and had checked it with other unknown persons related to the issue of the protection of journalistic sources. The court found that the protection of journalistic sources was one of the basic conditions of the freedom of the press. Referring to Goodwin v. the United Kingdom (27 March 1996, § 39, Reports of Judgments and Decisions 1996-II), the court noted that having regard to the importance of the protection of journalistic sources for press freedom in a democratic society and the potentially chilling effect an order of source disclosure had on the exercise of that freedom, such a measure could not be compatible with Article 10 of the Convention unless it was justified by an overriding requirement in the public interest, which the court held was not the case in the present case. It also found that it was clear from the content of the entire article that there had been no intention to belittle the applicant. In addition, the applicant’s denial had been published in the same magazine.

23.  The court also found that the applicant had referred to a violation of her right to a trial within a reasonable time only incidentally (usputno) and without substantiating her complaint, which it therefore found unnecessary to examine on the merits.

  1. Other relevant facts

24.  It appears from the case file that on an unspecified date before initiating civil proceedings against Y, the applicant had also initiated criminal proceedings against him for defamation (kleveta) in relation to the same article, following which Y had been acquitted.

25.  The applicant submitted that both she and her client X had received threats, which she had reported on 22 July and 11 August 2004, and that on 11 September 2004 W (a cooperating witness) had threatened X’s wife.

26.  On 7 September 2004 the applicant made a public statement that X would not be a cooperating witness and would have the status of an accused.

27.  On 22 October 2004 the Directorate for the Fight against Organised Crime took a statement from Z, another journalist who reported on the proceedings concerning the assassination of the Prime Minister. The statement was taken in relation to her complaint that there had been an attempt to break into her apartment. She submitted, inter alia, that she had met W, who had made a series of jokes at the applicant’s expense and some comments, which had made Z feel uncomfortable.

28.  In the course of the impugned proceedings one of the hearings was adjourned at the request of the applicant.

29.  Between 19 April 2011 and 14 February 2012 the applicant requested the domestic courts to accelerate the proceedings on three occasions.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK AND PRACTICE

  1. domestic law AND PRACTICE
    1. Constitution of the Republic of Serbia 2006 (Ustav Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia – “OG RS” – nos. 98/2006 and 115/2021)

30.  Article 32 of the Constitution guarantees the right to a trial within a reasonable time.

  1. Constitutional Court Act (Zakon o Ustavnom sudu; published in OG RS nos. 109/2007 and 99/2011)

31.  Article 82 of this Act, as in force at the time, provided that a constitutional appeal could be lodged against an individual decision or against actions of a State body or an organisation entrusted with public powers after legal remedies had been exhausted. Paragraph 2 of that Article provided that a constitutional appeal could be lodged even if the legal remedies had not been exhausted in the case of a violation of the right to a trial within a reasonable time.

32.  Article 85 provides that a constitutional appeal must indicate, inter alia, the human right guaranteed by the Constitution alleged to have been violated, the provision of the Constitution guaranteeing that right, the grounds for the appeal and the precise nature of the violation, as well as the specific request on which the Constitutional Court should decide.

  1. Public Information Act (Zakon o javnom informisanju; published in OG RS nos. 43/2003, 61/2005, 71/2009, 89/2010 and 41/2011)

33.  Article 3 of this Act, as in force at the time and in so far as relevant, provided that, prior to the publication of information about “an event, an occurrence or a certain person”, the journalist and the editor-in-chief had to “check its origin, accuracy and completeness” with due diligence (sa pažnjom primerenom okolnostima). The journalist and the editor-in-chief had to convey information, ideas and opinions provided by other people credibly and completely.

34.  Article 4 provided that media outlets could freely publish ideas, information and opinions about “occurrences, events and persons” where the public had a justifiable interest in knowing about them, unless legislation provided otherwise. That applied regardless of the manner in which the information had been obtained.

35.  Article 46 provided that in the case of a violation of the right to respect for private life, the person concerned could bring an action against the editor-in-chief and request, inter alia, the removal of the disputed information from the publication, compensation for pecuniary and non-pecuniary damage and publication of the judgment.

36.  Article 47 provided that a person whose rights or interests might be violated by the publication of information could ask the editor-in-chief to publish a denial, without payment. If the editor-in-chief failed to do so, the person in question could bring an action against the editor-in-chief seeking the publication of a response or a rectification.

37.  Article 79 provided, in so far as relevant, that any person who had suffered harm as a consequence of incorrect or incomplete information being published by a media outlet was entitled to adequate compensation for pecuniary and/or non-pecuniary damage in accordance with general regulations and the provisions of the Act, in addition to any other available redress.

38.  Article 81 provided that a journalist would be liable for damage caused by the publication of untrue, incomplete or other information the publication of which was forbidden, if it was proved that the damage had been caused through the fault of that journalist.

  1. Domestic practice

39.  Between 9 February and 13 June 2012 the Constitutional Court delivered at least ten judgments in which it found a violation of the right to a trial within a reasonable time in various domestic proceedings and awarded the claimants compensation for non-pecuniary damage. At least seven of those proceedings were still ongoing at the time the constitutional appeals were lodged by the claimants.

40.  Between 9 October and 22 November 2012 the Constitutional Court set aside (poništavaju se) 274 decisions of the High Judicial Council (Visoki savet sudstva) and ordered the claimants’ reinstatement as judges.

41.  Between 26 November 2015 and 8 February 2018 the Constitutional Court delivered at least five judgments in which it found a violation of the freedom of expression, quashed the relevant decisions of the lower courts and ordered a retrial.

42.  Between 15 June 2016 and 2 October 2020 first-instance courts delivered at least twelve judgments awarding compensation for damage to honour and reputation caused by the publication of untrue information. All those judgments were upheld on appeal between 1 December 2016 and 11 March 2021.

43.  Between 15 January 2018 and 23 December 2020 the Belgrade High Court delivered at least seven judgments ordering various media outlets to publish specific replies, and one judgment ordering a media outlet to correct information it had published.

44. Between 28 May 2018 and 18 June 2020 the Belgrade High Court delivered at least three judgments in which it found that the publication of certain information had violated the prohibition against hate speech and/or damaged the claimant’s reputation and honour, and ordered that those judgments be published. In one of those cases the court also awarded compensation.

  1. international materials

45.  Recommendation No. R (2000) 7 on the right of journalists not to disclose their sources of information was adopted by the Committee of Ministers of the Council of Europe on 8 March 2000 and states, in so far as relevant:

“[The Committee of Ministers] recommends to the governments of member States:

1.  to implement in their domestic law and practice the principles appended to this recommendation,

...

Appendix to Recommendation No. R (2000) 7

Principles concerning the right of journalists not to disclose their sources of information

...

Principle 1 (Right of non-disclosure of journalists)

Domestic law and practice in member States should provide for explicit and clear protection of the right of journalists not to disclose information identifying a source in accordance with Article 10 of the Convention ... and the principles established herein, which are to be considered as minimum standards for the respect of this right.

Principle 2 (Right of non-disclosure of other persons)

Other persons who, by their professional relations with journalists, acquire knowledge of information identifying a source through the collection, editorial processing or dissemination of this information, should equally be protected under the principles established herein.

Principle 3 (Limits to the right of non-disclosure)

a.  The right of journalists not to disclose information identifying a source must not be subject to other restrictions than those mentioned in Article 10, paragraph 2 of the Convention. In determining whether a legitimate interest in a disclosure falling within the scope of Article 10, paragraph 2 of the Convention outweighs the public interest in not disclosing information identifying a source, competent authorities of member States shall pay particular regard to the importance of the right of non-disclosure and the preeminence given to it in the case-law of the European Court of Human Rights, and may only order a disclosure if, subject to paragraph b, there exists an overriding requirement in the public interest and if circumstances are of a sufficiently vital and serious nature.

b.  The disclosure of information identifying a source should not be deemed necessary unless it can be convincingly established that:

i.  reasonable alternative measures to the disclosure do not exist or have been exhausted by the persons or public authorities that seek the disclosure, and

ii.  the legitimate interest in the disclosure clearly outweighs the public interest in the non-disclosure, bearing in mind that:

-  an overriding requirement of the need for disclosure is proved,

-  the circumstances are of a sufficiently vital and serious nature,

-  the necessity of the disclosure is identified as responding to a pressing social need, and

-  member States enjoy a certain margin of appreciation in assessing this need, but this margin goes hand in hand with the supervision by the European Court of Human Rights.

c.  The above requirements should be applied at all stages of any proceedings where the right of non-disclosure might be invoked.

Principle 4 (Alternative evidence to journalists’ sources)

In legal proceedings against a journalist on grounds of an alleged infringement of the honour or reputation of a person, authorities should consider, for the purpose of establishing the truth or otherwise of the allegation, all evidence which is available to them under national procedural law and may not require for that purpose the disclosure of information identifying a source by the journalist.”

46.  For the precise application of the Recommendation, the explanatory memorandum specified the meaning of certain terms as follows:

c.  Source

17.  Any person who provides information to a journalist shall be considered as his or her ‘source’. The protection of the relationship between a journalist and a source is the goal of this Recommendation, because of the ‘potentially chilling effect’ an order of source disclosure has on the exercise of freedom of the media (see, Eu. Court H.R., Goodwin v. the United Kingdom, 27 March 1996, para. 39). Journalists may receive their information from all kinds of sources. Therefore, a wide interpretation of this term is necessary. The actual provision of information to journalists can constitute an action on the side of the source, for example when a source calls or writes to a journalist or sends to him or her recorded information or pictures. Information shall also be regarded as being ‘provided’ when a source remains passive and consents to the journalist taking the information, such as the filming or recording of information with the consent of the source.

D.  Information identifying a source

18.  In order to protect the identity of a source adequately, it is necessary to protect all kinds of information which are likely to lead to the identification of a source. The potential to identify a source therefore determines the type of protected information and the range of such protection. As far as its disclosure may lead to an identification of a source, the following information shall be protected by this Recommendation:

i.  the name of a source and his or her address, telephone and telefax number, employer’s name and other personal data as well as the voice of the source and pictures showing a source;

ii.  ’the factual circumstances of acquiring this information’, for example the time and place of a meeting with a source, the means of correspondence used or the particularities agreed between a source and a journalist;

iii.  ’the unpublished content of the information provided by a source to a journalist’, for example other facts, data, sounds or pictures which may indicate a source’s identity and which have not yet been published by the journalist;

iv.  ’personal data of journalists and their employers related to their professional work’, i.e. personal data produced by the work of journalists, which could be found, for example, in address lists, lists of telephone calls, registrations of computer-based communications, travel arrangements or bank statements.

19.  This list is not necessarily exhaustive. Paragraph c has to be read and interpreted in a manner which allows an adequate protection of a source in a given case. The decisive factor is whether any additional information is likely to lead to the identification of a source.”

47.  On 25 January 2011 the Parliamentary Assembly of the Council of Europe adopted Recommendation 1950 (2011) on the protection of journalists’ sources, which, inter alia, states as follows:

“2. Recalling Committee of Ministers Recommendation No. R (2000) 7 on the right of journalists not to disclose their sources of information, the Assembly reaffirms that the protection of journalists’ sources of information is a basic condition for both the full exercise of journalistic work and the right of the public to be informed on matters of public concern, as expressed by the European Court of Human Rights in its case law under Article 10 of the Convention.

...

5. Public authorities must not demand the disclosure of information identifying a source unless the requirements of Article 10, paragraph 2, of the Convention are met and unless it can be convincingly established that reasonable alternative measures to disclosure do not exist or have been exhausted, the legitimate interest in the disclosure clearly outweighs the public interest in the non-disclosure, and an overriding requirement of the need for disclosure is proved.

6. The disclosure of information identifying a source should therefore be limited to exceptional circumstances where vital public or individual interests are at stake and can be convincingly established. ...

7. Recalling Recommendation Rec(2003)13 of the Committee of Ministers on the provision of information through the media in relation to criminal proceedings, the Assembly reaffirms that the public must be able to receive information through the media about the activities of police services and judicial authorities, including court proceedings of public interest, as far as this does not prejudice ... the right to privacy under Article 8 of the Convention or the secrecy of investigations and police inquiries.

8. The right of journalists not to disclose their sources applies also to sources from within the police or judicial authorities. Where such provision of information to journalists was illegal, police and judicial authorities must pursue internal investigations instead of asking journalists to disclose their sources.”

THE LAW

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION

48.  The applicant complained that the State had failed to protect her right to a reputation under Article 8 of the Convention, which reads as follows:

“1.  Everyone has the right to respect for his private and family life, his home and his correspondence.

2.  There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”

  1. Admissibility

49.  The Court notes that this complaint is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. The parties’ submissions

(a)  The applicant

50.  The applicant reiterated her complaint and submitted that Y had not merely subjected her to criticism in his article but, instead, had portrayed her as someone who had induced a defendant to falsely report a third party (one of the leaders of organised crime in Serbia) for a serious crime, and as someone who had abused her alleged links with political figures and high-ranking officials, thereby obstructing the course of justice; as a result, she had been practically dragged into the sphere of organised crime. The journalist in question had thereby exposed her and her family to danger. He had done that without any evidence, hiding behind the anonymity of the alleged source of information. The information in question had been subsequently denied by two State officials (see paragraph 8 above), as well as by X. Y had also insulted and slandered her, which released the Government from the obligation to refrain from imposing restrictions on the freedom of expression. The applicant also argued that the people with whom Y had allegedly checked the veracity of the information in question had not been covered by the protection of journalistic sources, as they had not been the source of that information themselves.

51.  The applicant stated that two days prior to the publication of the article in question, she had made a public statement to the effect that X would not be a cooperating witness (see paragraph 26 above). This served as proof that the information published by Y had been untrue, and it should have been reason enough for Y to have contacted her for comment before publishing his article, which he had failed to do.

52.  The applicant also referred to the Government’s observations that the information in question had not portrayed her as an incompetent lawyer or as one who did not represent the interests of her clients (see paragraph 55 below). She argued that the inevitable conclusion from that submission was that inducing someone to give a false statement, obstructing the course of justice and abusing political and criminal connections in fact amounted to desirable and high-quality representation by a lawyer and did her credit.

(b)  The Government

53.  The Government argued that there had been no violation of Article 8. They submitted, in particular, that the domestic courts had adequately balanced the rights under Articles 8 and 10, taking into account the considerable public interest which had existed and the applicant’s status as a public figure while respecting the importance of the confidentiality of journalistic sources and considering the absence of more serious consequences for the applicant. They referred to the findings of the Constitutional Court and submitted that that court had given detailed reasoning in its judgment and had applied the Court’s case-law.

54.  In particular, the Government maintained that Y’s article had been part of a very long and intense public debate surrounding the criminal proceedings relating to the assassination of the Prime Minister. They submitted that it was hard to imagine a topic of greater public interest or one which would require a more cautious approach by the national courts when imposing sanctions, in whatever form, on journalists investigating the topic and informing the public about it. The Government submitted that the applicant had not disputed the findings of the Constitutional Court that she could not be considered a private individual and maintained, in addition, that she had not shown that she had suffered any damage as a result of the publication of the article.

55.  The disputed article had not contained any information about the applicant’s private or family life, nor had it been specifically directed against her. Rather, it had dealt with the general social problem of collusion (bliskosti) between certain State authorities, organised crime networks and members of the judiciary, including lawyers. Even though it had not portrayed the applicant in a particularly favourable light, it certainly had not portrayed her as an incompetent lawyer or as one who did not represent the interests of her clients; quite the contrary. The Government also submitted that informing the subject of the information in question before publishing it was not always necessary.

56.  They argued that the right of journalists not to reveal their sources was not a privilege but an integral part of the right to information which needed particular protection, and emphasised Y’s multiple attempts to verify the information in question. They submitted that the applicant’s automatic assumption that Y’s secret source had been fictional was irreconcilable (nespojiv) with the freedom of the media, and had been unsubstantiated, as had been her submission that other individuals with whom Y had checked the information in question had not been covered by the protection of confidentiality of sources (see paragraph 45 above). They also argued that Y – who had died in the meantime – had been respected in his profession, which also supported the conclusion that his sources had been legitimate. Finally, the Government were unaware of any statement made by X to which the applicant had referred (see paragraph 50 above). Furthermore, the statement of a police employee was irrelevant for the proceedings before the Court (see paragraph 8 above).

  1. The Court’s assessment

(a)  The general principles

57.  In cases which require the right to respect for private life to be balanced against the right to freedom of expression, the outcome of such cases should not, in theory, vary according to whether the application has been lodged with the Court under Article 8 of the Convention by the person who was the subject of the news report, or under Article 10 by the publisher of the report. Indeed, as a matter of principle those rights deserve equal respect (see Couderc and Hachette Filipacchi Associés v. France [GC], no. 40454/07, § 91, ECHR 2015 (extracts); Medžlis Islamske Zajednice Brčko and Others v. Bosnia and Herzegovina [GC], no. 17224/11, § 77, 27 June 2017; and, mutatis mutandisSatakunnan Markkinapörssi Oy and Satamedia Oy v. Finland [GC], no. 931/13, § 123, 27 June 2017). Accordingly, the margin of appreciation should in theory be the same in both cases (see Couderc and Hachette Filipacchi Associés, cited above, § 91 in fine).

58.  The relevant general principles in respect of balancing these two rights are set out in, for example, Von Hannover v. Germany (no. 2) ([GC], nos. 40660/08 and 60641/08, §§ 95-113, ECHR 2012), Axel Springer AG v. Germany ([GC], no. 39954/08, §§ 78-95, 7 February 2012) and Perinçek v. Switzerland ([GC], no. 27510/08, §§ 198-99, ECHR 2015 (extracts)). The criteria relevant for the balancing exercise include: the contribution to a debate of public interest, how well known the person affected is, the subject of the news report, the prior conduct of the person concerned, the content, form and consequences of the publication, and the circumstances in which the information was obtained (see Von Hannover, §§ 109-13; Axel Springer AG, § 93; Couderc and Hachette Filipacchi Associés, § 93; and Satakunnan Markkinapörssi Oy and Satamedia Oy, § 165, all cited above). Of course, some of them may have more or less relevance given the particular circumstances of a given case (see Satakunnan Markkinapörssi Oy and Satamedia Oy, cited above, § 166) and are not exhaustive and could be adapted in the light of the particular circumstances of the case (see Axel Springer SE and RTL Television GmbH v. Germany, no. 51405/12, § 42, 21 September 2017).

59.  Where the balancing exercise between the rights under Articles 8 and 10 has been undertaken by the national authorities in conformity with the criteria laid down in the Court’s case-law, the Court would require strong reasons to substitute its own view for that of the domestic courts (see Palomo Sánchez and Others v. Spain [GC], nos. 28955/06 and 3 others, § 57, ECHR 2011; Haldimann and Others v. Switzerland, no. 21830/09, § 55, ECHR 2015; and Delfi AS v. Estonia [GC], no. 64569/09, § 139, ECHR 2015).

(b)  Application of these principles to the present case

60.  In order for Article 8 to come into play in defamation cases, an attack on a person’s reputation must attain a certain level of seriousness and be made in a manner causing prejudice to the personal enjoyment of the right to respect for private life (see Axel Springer AG, cited above, § 83; Bédat v. Switzerland [GC], no. 56925/08, § 72 in fine, 29 March 2016; and Medžlis Islamske Zajednice Brčko and Others, cited above, § 76). The level of seriousness of the interference required for Article 8 of the Convention to be applicable in terms of the protection of reputation has been described as such a serious interference with private life as to undermine the personal integrity (see Karakó v. Hungary, no. 39311/05, § 23, 28 April 2009).

61.  The article in question written by Y alleged that the applicant, who is a lawyer, had arranged for her client X to be granted the status of a cooperating witness in criminal proceedings relating to the assassination of the Prime Minister, in exchange for giving false testimony (see paragraph 6 above).

62.  The Court considers that such an assertion was capable of tarnishing the applicant’s reputation and of causing her harm in both her professional and her social environment. Accordingly, the allegations attained the requisite level of seriousness to be able to harm the applicant’s rights under Article 8 of the Convention (see Stancu and Others v. Romania, no. 22953/16, §§ 120-121, 18 October 2022). The Court will therefore examine whether the domestic authorities struck a fair balance between, on the one hand, the applicant’s right to respect for her reputation under Article 8 and, on the other, Y’s right to freedom of expression, as protected by Article 10 (see Matalas v. Greece, no. 1864/18, § 45, 25 March 2021).

(i)     Contribution to a debate of general interest

63.  The Court reiterates that a high level of protection of freedom of expression, with the national authorities thus having a particularly narrow margin of appreciation, will normally be accorded where the remarks in question concern a matter of public interest (see Nilsen and Johnsen v. Norway [GC], no. 23118/93, § 46 in fine, ECHR 1999-VIII; Lindon, Otchakovsky-Laurens and July v. France [GC], nos. 21279/02 and 36448/02, § 46, ECHR 2007-IV; and Morice v. France [GC], no. 29369/10, § 125, ECHR 2015). The Court has recognised the existence of such an interest, for example, where the publication in question concerned information about criminal proceedings in general (see Dupuis and Others v. France, no. 1914/02, § 42, 7 June 2007, and July and SARL Libération v. France, no. 20893/03, § 66, ECHR 2008 (extracts)), information regarding a specific criminal case (see White v. Sweden, no. 42435/02, § 29, 19 September 2006, and Egeland and Hanseid v. Norway, no. 34438/04, § 58, 16 April 2009) or questions concerning the functioning of the justice system (see July and SARL Libération, § 66, and Morice, § 128, both cited above).

64.  The Court observes that in the present case the domestic courts found that the information in question related to a matter of public interest (see paragraphs 15, and 19-21 above), thus explicitly accepting that the published information contributed to a public debate. The Court also notes that the disputed information in the present case related to the criminal proceedings conducted in connection with the assassination of the Serbian Prime Minister (see paragraphs 5 and 6 above) and was therefore of serious public interest and concern (see White, cited above, § 29). In particular, it concerned alleged irregularities related to testifying and to obtaining the status of a cooperating witness, which clearly concerned an issue of public interest and, as such, the publication of that information formed an integral part of the task of the media in a democratic society (see, mutatis mutandis, Kasabova v. Bulgaria, no. 22385/03, § 56, 19 April 2011).

(ii)   How well known the person concerned is and what the subject of the report is

65.  The Court reiterates that a distinction has to be made between private individuals and persons acting in a public context as political or public figures. Accordingly, whilst a private individual unknown to the public may claim particular protection of his or her right to private life, the same is not true of public figures, in respect of whom the limits of critical comment are wider, as they inevitably and knowingly expose themselves to public scrutiny and must therefore display a particularly high degree of tolerance (see Milosavljević v. Serbia, no. 57574/14, § 59, 25 May 2021, and the authorities cited therein). While the Court has found that politicians inevitably and knowingly lay themselves open to close scrutiny of their every word and deed by both journalists and the public at large (see, inter aliaLingens v. Austria, 8 July 1986, § 42, Series A no. 103), this principle applies not only to politicians, but to every person who could be regarded as a public figure, namely persons who, through their acts or even their position, have entered the public arena (see Kapsis and Danikas v. Greece, no. 52137/12, § 35, 19 January 2017, and, mutatis mutandisVerlagsgruppe News GmbH v. Austria (no. 2), no. 10520/02, § 36, 14 December 2006). A fundamental distinction also needs to be made between reporting facts capable of contributing to a debate in a democratic society, relating to politicians in the exercise of their official functions for example, and reporting details of the private life of an individual who does not exercise such functions (see Von Hannover, cited above, § 110, and the authorities cited therein).

66.  The Court notes that the domestic courts found that the applicant was not a public figure, but that as the legal representative of one of the accused in high-profile criminal proceedings she had become known to the public and that therefore it could not be said that she was an ordinary private individual either. As such, she could have expected that there would be articles relating to her in her professional capacity (see paragraph 20 above). The courts also noted that the article in question had not amounted to a gratuitous personal attack on her but had rather dealt with a matter of public interest (see paragraphs 15 and 21 above).

67.  The Court notes the domestic courts’ findings that by acting as a defence lawyer in such high-profile criminal proceedings, the applicant entered the public arena and could have expected media coverage in that regard. However, it would emphasise, in this context, that everyone charged with a criminal offence has the right to defend himself or herself, including through legal assistance (see Pakelli v. Germany, 25 April 1983, § 31, Series A no. 64) and would underline the importance of the role defence lawyers play in this regard and of their freedom of exercise of the profession of lawyer (see Recommendation Rec(2000)21 of the Council of Europe’s Committee of Ministers to member States on the freedom of exercise of the profession of lawyer (adopted on 25 October 2000) and The Basic Principles on the Role of Lawyers (adopted by the Eighth United Nations Congress on the Prevention of Crime and the Treatment of Offenders, held in Havana, Cuba, from 27 August to 7 September 1990), cited in Morice, cited above, §§ 56-57). That said, the Court also notes that two days before Y’s article had been published, the applicant had already made a public statement about the status of her client in the proceedings (see paragraph 26 above). The Court further observes that the article in question was indeed limited to the alleged irregularities in how she performed her role as a defence lawyer, that is, it focused only on her professional activity, and not on any other aspect of her private or family life.

(iii)  Conduct of the person concerned prior to the publication of the article

68.  The Court considers this criterion to be of no relevance in the circumstances of the present case (see Radio Broadcasting Company B92 AD v. Serbia, no. 67369/16, § 80, 5 September 2023; see also paragraph 58 in fine above).

(iv) Content, form and consequences of the publication

69.  The Court reiterates that States are permitted, or even obliged by their positive obligations under Article 8 of the Convention to regulate the exercise of freedom of expression so as to ensure adequate protection by the law of an individual’s reputation; but they must not do so in a manner that unduly deters the media from fulfilling their “public watchdog” role (see Atamanchuk v. Russia, no. 4493/11, § 66, 11 February 2020). The Court would also emphasise that if the national courts apply an overly rigorous approach to the assessment of journalists’ professional conduct, journalists could be unduly deterred from discharging their function of keeping the public informed. The courts must therefore take into account the likely impact of their rulings not only on the individual cases before them but also on the media in general (see Yordanova and Toshev v. Bulgaria, no. 5126/05, § 55, 2 October 2012, and the authorities cited therein). Their margin of appreciation is thus circumscribed by the interest of a democratic society in enabling the press to play its vital role in imparting information of serious public concern (see Kasabova, cited above, § 55).

70.  The Court reiterates that the right of journalists to protect their sources is part of the freedom to “receive and impart information and ideas without interference by public authorities” protected by Article 10 of the Convention and serves as one of its important safeguards. The protection of journalistic sources is one of the cornerstones of freedom of the press. Without such protection, sources may be deterred from assisting the press in informing the public on matters of public interest. As a result the vital “public watchdog” role of the press may be undermined and the ability of the press to provide accurate and reliable information may be adversely affected (see Sanoma Uitgevers B.V. v. the Netherlands [GC], no. 38224/03, § 50, 14  September 2010; see also Tillack v. Belgium, no. 20477/05, § 53, 27 November 2007, and Ressiot and Others v. France, nos. 15054/07 and 15066/07, § 99, 28 June 2012). The Court reiterates that the right of journalists not to disclose their sources cannot be considered a mere privilege to be granted or taken away depending on the lawfulness or unlawfulness of their sources, but is part and parcel of the right to information, to be treated with the utmost caution (see Nagla v. Latvia, no. 73469/10, § 97, 16 July 2013, and Tillack, cited above, § 65). In view of the importance of the protection of journalistic sources for press freedom in a democratic society, and the potentially chilling effect an order of source disclosure has on the exercise of that freedom, a requirement for a journalist to disclose the identity of his or her source cannot be compatible with Article 10 of the Convention unless it is justified by an overriding requirement in the public interest (see ibid., § 53; and Sanoma Uitgevers B.V., cited above, § 90), for which it should be ascertained that it was necessary in the specific circumstances (see Jecker v. Switzerland, no. 35449/14, § 41, 6  October 2020).

71.  Turning to the present case, the Court notes that the applicant did not complain about the lawfulness of the surveillance measures, that is, about the interception and recording of her telephone communications, or the leak of the information obtained thereby, nor did she allege a breach of the confidentiality of lawyer-client communication, which enjoys strengthened protection under Article 8 (see Saber v. Norway, no. 459/18, § 51, 17 December 2020). Instead, she contested, in substance, the content of the article written by Y, that is, she contested the veracity of the information contained therein and complained that the respondent State had failed to protect her in that regard (see paragraphs 50 and 48 above, in that order).

72.  The Court notes in that regard that the domestic courts found that Y had published information, obtained from a confidential source, which he had believed to be accurate (see paragraph 15 above). They also found that he had complied with his duty of diligence by verifying the information in question (see paragraphs 15 and 22 above). The Court further observes that the domestic courts acknowledged the importance of the protection of confidential sources and in this regard they found that ordering a disclosure of source was not justified in the present case (see paragraph 22 above). They also attempted, on more than one occasion, to obtain a copy of the transcript in question of their own motion from the relevant State bodies, but to no avail (see paragraph 12 above). They further considered the fact that Y had not contacted the applicant before publishing the article. However, they were satisfied that the applicant had denied the allegations in question and that her denial had been duly published by the same media outlet (see paragraphs 10, 15-16, and 22 in fine above). The Court reiterates in this connection that Article 8 does not require a legally binding pre-notification requirement in such circumstances (see Mosley v. the United Kingdom, no. 48009/08, § 132, 10 May 2011), and that the primary objective of the right of reply is precisely to allow individuals to challenge false information published about them in the press (see Axel Springer SE v. Germany, no. 8964/18, § 34, 17 January 2023). Lastly, the Court of Appeal also found that the information in question did not divulge any private details (see, mutatis mutandisFuchsmann v. Germany, no. 71233/13, § 51, 19 October 2017), but focused on events that could affect the course of criminal proceedings and dealt with matters of public interest (see paragraphs 17 and 21 above).

(c)  Conclusion

73.  Having regard to all the above considerations, the Court is satisfied that the domestic courts balanced the interests in protecting the applicant’s reputation with Y’s right to freedom of expression, including his interest in keeping his sources anonymous, and gave relevant and sufficient reasons for finding that the legitimate interest of the public in being informed about the criminal proceedings relating to the assassination of the Prime Minister outweighed the need to protect the honour and reputation of a defence lawyer in those criminal proceedings.

74.  Accordingly, there has been no violation of Article 8 of the Convention.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

75.  The applicant complained under Article 6 of the Convention about the length of the proceedings. The relevant parts of Article 6 § 1 read as follows:

“In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ...”

  1. Admissibility

76.  The Government submitted that the applicant had failed to properly make use of a constitutional appeal in respect of this complaint (see paragraph 32 above). In particular, she had only incidentally referred to a violation of the right to a trial within a reasonable time without giving any reasons or explaining why the length of the trial had been contrary to the Constitution of Serbia or the Convention, and without having made a formal request for a violation of her right to a trial within a reasonable time to be found. If she had been dissatisfied with the length of the proceedings she could have lodged a constitutional appeal on that account at any point in the course of the proceedings in accordance with Article 82 § 2 of the Constitutional Court Act (see paragraphs 31 and 39 above).

77.  The applicant contested the Government’s submissions.

78.  The relevant principles as regards the exhaustion of domestic remedies are set out in Communauté genevoise d’action syndicale (CGAS) v. Switzerland ([GC], no. 21881/20, §§ 138-45, 27 November 2023). In particular, Article 35 § 1 requires that the complaints intended to be made subsequently in Strasbourg should have been made to the appropriate domestic body, at least in substance (see Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 72 in limine, 25 March 2014, and the authorities cited therein).

79.  Turning to the present case, the Court notes that the applicant explicitly raised her complaint in her constitutional appeal, referred to Article 32 of the Constitution, and explicitly requested the Constitutional Court to find a violation of the right to a trial within a reasonable time (see paragraphs 18 and 30 above). It also notes that Article 82 § 2, referred to by the Government, provided only for the possibility – as opposed to an obligation – of lodging a constitutional appeal in exceptional circumstances before the relevant remedies had been exhausted, if the alleged violation in question concerned the right to a trial within a reasonable time (see paragraph 31 above), thus leaving it to claimants to choose whether to pursue such an appeal during the proceedings in question or afterwards. The Court is therefore satisfied that the applicant sufficiently raised her complaint before the Constitutional Court and did so in due time. The Government’s objection in this regard must therefore be dismissed.

80.  The Court notes that this complaint is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. The parties’ submissions

81.  The applicant reiterated her complaint and contested the Government’s submissions (see paragraph 82 below). She argued, in particular, that the judicial reform referred to by the Government (ibid.) had begun in 2010, whereas the proceedings in issue had been initiated in 2004, and, as such, the majority of the proceedings had been conducted before the judicial reform had even begun. She also complained that it had taken more than three years for the Constitutional Court to decide on her constitutional appeal.

82.  The Government maintained that the case had been legally and factually complex, and part of the proceedings had coincided with the reforms of the judiciary. The scope of the reforms had affected the regular functioning of the courts and their results had been disputable for some time (see paragraph 40 above). The applicant had also contributed to the length of the proceedings by requesting that hearings be adjourned and filing additional submissions. The subject matter of the proceedings had not been of an urgent nature, and no vital interest of the applicant had depended on its outcome. Finally, the proceedings had lasted for slightly more than seven years and seven months, during which time the case had been examined twice at two levels of jurisdiction, which could not be considered unreasonably long.

  1. The Court’s assessment

83.  The relevant principles in this regard are set out in, for example, Comingersoll S.A. v. Portugal ([GC], no. 35382/97, § 19, ECHR 2000-IV).

84.  Turning to the present case, the Court considers that it was not particularly complex. It consisted, in substance, in balancing the applicant’s right to protection of her reputation against Y’s right to freedom of expression. Nor, in the Court’s view, did the conduct of the applicant contribute to the length of the proceedings, keeping in mind that she only once requested that a hearing be adjourned (see paragraph 28 above). As regards the conduct of the judicial authorities, the Court notes that there was an unjustified delay of two years in serving a first-instance judgment on the applicant (see paragraph 13 above). Quite apart from the fact that the judicial reform referred to by the Government had started six years after the proceedings had already been initiated, a fact which has not been contested by the Government, the Court reiterates that it is for the Contracting States to organise their judicial system in such a way that their courts are able to guarantee everyone the right to obtain a final decision in disputes concerning civil rights and obligations within a reasonable time (see Comingersoll S.A., cited above, § 24).

85.  Having regard to its case-law on the subject, the Court considers that the length of the proceedings before the civil courts of two levels of jurisdiction, namely more than seven years and seven months, was excessive and failed to meet the “reasonable time” requirement.

86.  The Court considers that the length of the proceedings before the Constitutional Court, namely three years and two months, although somewhat lengthy, cannot be regarded excessive, especially given their non-urgent nature (see, a contrarioMilovanović v. Serbia, no. 56065/10, §§ 87-90, 8 October 2019, where the Court found a violation of the reasonable-time requirement in Article 6 § 1 of the Convention in an urgent case relating to child custody, and in which the proceedings before the Constitutional Court lasted nearly three years and five months).

87.  In view of its conclusion in respect of the length of the civil proceedings (see paragraph 85 above) the Court finds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION

88.  Lastly, the applicant complained under Article 13 of a lack of an effective domestic remedy for her complaints under Articles 6 and 8 of the Convention.

89.  Article 13 reads as follows:

“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”

  1. The parties’ submissions

90.  The Government submitted that the applicant had had effective domestic remedies for her complaints. In particular, for her complaint under Article 6 she could have made use of a constitutional appeal, which she had failed to do properly. In respect of her complaint under Article 8, quite apart from criminal proceedings for defamation or libel (see paragraph 24 above), she could have made use of a number of civil-law remedies, such as the procedure for publishing her denial, proceedings to publish a rectification, or civil proceedings to seek compensation for a violation of her honour and reputation (see paragraphs 36-38 above). They also referred to the relevant domestic case-law (see paragraphs 42-44 above). The Government maintained that the applicant had had her denial published, she had initiated civil proceedings and, lastly, she had made use of a constitutional appeal, which was an effective domestic remedy for all her grievances.

91.  The applicant reiterated her complaint. In particular, she argued that while a claim for compensation for damage to honour and reputation was formally part of the domestic law, she had nevertheless been deprived of that right in view of the domestic courts’ conclusions.

  1. The Court’s conclusion

92.  The relevant principles in this regard are set out in, for example, Kudła v. Poland ([GC], no. 30210/96, § 157, ECHR 2000-XI). In particular, the “effectiveness” of a “remedy” within the meaning of Article 13 does not depend on the certainty of a favourable outcome for the applicant (ibid.).

93.  Turning to the present case, the Court notes that the applicant had at her disposal various remedies for her complaints (see paragraphs 32, and 35-38 above). In particular, she opted for civil proceedings for her grievances under Article 8 of the Convention, after which she made use of a constitutional appeal, in which she raised both her complaints under Articles 6 and 8 (see paragraphs 9 and 18 above). Her complaints were examined by the civil courts and the Constitutional Court (see paragraphs 13-23 above). She also sent a letter to the editor-in chief, denying the allegations set out in the article, and her denial was published (see paragraph 10 above). The fact that the applicant disagreed with the courts’ conclusions does not make the remedies in question ineffective (see also paragraphs 39-44 above concerning the general effectiveness of the remedies in question). Accordingly, this complaint is manifestly ill-founded and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 (a) and 4 of the Convention.

  1. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

94.  Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

  1. Damage

95.  The applicant claimed 166,750 Serbian dinars (RSD) in respect of pecuniary damage (see paragraph 15 above), and RSD 750,000 in respect of non-pecuniary damage, which, according to her, corresponded to an amount awarded in the domestic proceedings in respect of non-pecuniary damage.

96.  The Government contested the applicant’s claims as unfounded and excessive. In particular, contrary to her allegations, none of the domestic courts had awarded the amount claimed in respect of non-pecuniary damage.

97.  The Court does not discern any causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged; it therefore rejects this claim. However, it awards the applicant 2,100 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable.

  1. Costs and expenses

98.  The applicant also claimed, in total, RSD 549,000 (approximately EUR 4,677) in respect of costs and expenses: RSD 249,000 for costs and expenses incurred before the domestic courts and RSD 300,000 for those incurred before the Court. She submitted a list of the expenses allegedly borne and referred to the Bar Association tariff in force at the time of the submission of her claim for just satisfaction.

99.  The Government submitted that the tariff in accordance with which the applicant had calculated the costs was higher than the one which had been in force at the time. In any event, she had failed to submit any evidence to show that she had actually paid the amounts claimed, which was contrary to Rule 60 of the Rules of Court.

100.  According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these were actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum (see Mirković and Others v. Serbia, nos. 27471/15 and 12 others, § 172, 26 June 2018). In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court rejects the applicant’s claim as unsubstantiated.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Declares the complaints concerning the applicant’s right to respect for her private life and the length of the proceedings admissible and the remainder of the application inadmissible;
  2. Holds that there has been no violation of Article 8 of the Convention;
  3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
  4. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 2,100 (two thousand one hundred euros), to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement, plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 8 October 2024, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 Andrea Tamietti                           Gabriele Kucsko-Stadlmayer
 Registrar                                       President

Copyright © 2024 Pravosudna akademija, Srbija