Đurić protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
06.02.2024
Članovi
6
6-1
Kršenje
6
6-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 6) Građanski postupak
(Čl. 6-1) Pravična rasprava
Broj predstavke
24989/17
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Predstavka se odnosi na navodno pravo podnosioca predstavke naprimanja po osnovu invaliditeta. Naime, podnosilac predstavke je sa 13 godina, dok se igrao u blizini kuće pronašao tri detonatorske kapisle, za koje je mislio da su zaostale od poslednjeg oružanog sukoba, odneo ih je kući i pokušao da jednu od njih preseče testerom, što je izazvalo detonaciju kapisle, usled čega je on pretrpeo teške telesne povrede (izgubio je levo oko i tri prsta leve ruke i zadobio teško oštećenje desnog oka). On je naknadno tražio priznavanje svog statusa civilnog invalida rata kako bi ishodovao niz povezanih primanja, ali su domaće vlasti na kraju odbile njegov zahtev.

Prema čl. 6. i 14. Konvencije i članu 1. Protokola br. 1, podnosilac se prituživao (a) na nepravičnost upravnog i sudskog postupka u njegovom slučaju; (b) na odbijanje Tužene države da mu dodeli sporni status invalida i, shodno tome, pravo na povezana primanja, uprkos njegovoj navodnoj podobnosti za dodelu takvog statusa; i (v) da je kao član grupe lica koja se sastoji od civilnih invalida rata bio procesno diskriminisan u poređenju sa ostalim licima koja traže pravno zadovolјenje.

Sud konstatuje da je član 2. Zakona o pravima civilnih invalida rata definisao „civilnog invalida rata” kao, između ostalog, lice koje je zadobilo vidlјive telesne povrede na najmanje 50% njegovog/njenog tela izazvanog „zaostalim eksplozivnim ubojnim sredstvom iz prethodnog rata”. Član 12. navedenog zakona dalјe je, između ostalog, propisivao da se činjenica da je lice zaista pretrpelo povrede pod uslovima propisanim članom 2. utvrđuje isklјučivo izvođenjem pismenih dokaza iz vremena kada je povreda pretrplјena.

Sud konstatuje da se ni podnosilac predstavke, u to vreme maloletnik sa akutnim zdravstvenim problemima, niti njegovi roditelјi mogu okriviti za propust da se utvrdi poreklo detonatoske kapisle u periodu između 1996. i 1999. godine, kada su uništene dok su bile u posedu organa tužene države. Pored toga, iako je podnosiocu bilo potrebno dosta vremena da pokrene formalni postupak za priznavanje zahtevanog prava, očigledno nije postojao primenjiv vremenski rok na domaćem nivou koji bi ga sprečio da to učini. Vlada i nacionalni organi u predmetnom slučaju nisu sugerisali drugačije.

Sud ne može a da ne zaklјuči da je podnosilac bio suočen kako sa pravnom, tako i sa faktičkom nemogućnošću da se njegov zahtev propisno ispita, posebno imajući u vidu da policijska izjava od 21. marta 2006. godine takođe nije smatrana procesno dopuštenom, jer datira iz 2006. godine, a ne iz vremena kada je podnosilac pretrpeo povrede. Iako je u toj izjavi konstatovano, s jedne strane, da je ona izdata u svrhu utvrđivanja „statusa mirnodopskog vojnog invalida” podnosioca i da su predmetne detonatorske kapisle bile nepoznatog porekla, njome je takođe priznato, s druge strane, da su detonatorske kapisle zaista zaostale iz prethodnih ratova. Izjava je stoga jasno opravdala detalјnije ispitivanje od strane relevantnih organa.

Štaviše, bez obzira na specifičnosti koje se odnose na održavanje usmene rasprave u kontekstu zahteva za socijalno osiguranje i polјe slobodne procene tužene države kada je u pitanju vođenje potpuno adverzijalnog postupka, takođe bi bilo korisno, po mišlјenju Suda i u vrlo specifičnim okolnostima i okolnostima specifičnim za državu u predmetnom slučaju, da domaći sud sasluša, u okviru usmene rasprave i u prisustvu podnosioca ili njegovog pravnog zastupnika, penzionisanog policijskog službenika koji se pominje u policijskoj izjavi od 29. novembra 2006. godine, koji je možda pružio druge relevantne detalјe.

U skladu sa navedenim, Sud je mišlјenja da podnosilac predstavke nije imao efektivno pravo na pravično suđenje i da mu nije bila pružena razumna prilika da iznese svoj slučaj, uklјučujući i na usmenoj raspravi, pod uslovima koji ga ne bi stavili u suštinski nepovolјniji položaj. Shodno tome, došlo je do kršenja člana 6. stav 1. Konvencije.

U odnosu na prituživanje podnosioca predstavke na odbijanje tužene države da mu dodeli sporno svojstvo invalida i, shodno tome, srodne beneficije, čime je prem anjegovom mišlјenju povređen član 1. Protokola br. 1, kao i da je suprotno članu 14. Konvencije da je, kao član grupe lica koju su činili civilni invalidi rata, bio procesno diskriminisan na osnovu toga što je bio u obavezi da koristi isklјučivo pismene dokaze koji datiraju iz vremena kada je pretrpeo povrede, Sud smatra da je ispitao glavna pravna pitanja postavlјena u predmetnoj predstavci, te da nema potrebe da donese posebnu odluku o dopuštenosti i osnovanosti pritužbi podnesenih na osnovu člana 14. Konvencije i člana 1. Protokola br. 1. uz Konvencije.
Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ЂУРИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ

(Представка број 24989/17)

ПРЕСУДА

Члан 6, став 1. (грађанскоправни аспект) • Правична расправа • Одбијање да се подносиоцу представке додели статус цивилног инвалида рата и, самим тим, права на повезана примања • Правна и чињенична немогућност у погледу подносиоца представке да се захтев правилно испита • Подносиоцу представке није пружена разумна прилика да изнесе свој случај, укључујући и у оквиру усмене расправе, под условима који га не стављају у суштински неповољнији положај

СТРАЗБУР

уторак, 6. фебруар 2024. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Ђурић против Србије,

Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Већа у саставу:
Gabriele Kucsko-Stadlmayer, председник,
Tim Eicke,
Branko Lubarda,
Armen Harutyunyan,
Ana Maria Guerra Martins,
Anne Louise Bormann,
Sebastian Răduleţu, судије,
и Ilse Freiwirth, секретар Одељења,

Имајући у виду:

представку против Републике Србије (бр. 24989/17) поднету Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) од стране српског држављанина, г. Милана Ђурића (у даљем тексту: „подносилац представке”), 23. марта 2017. године;

одлуку Суда да обавести Владу Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”) о притужбама које се тичу наводне неправичности домаћег поступка, одбијања Владе да призна статус инвалида подносиоцу представке и процесне дискриминације коју је подносилац наводно претрпео, те да прогласи остатак представке недопуштеним;

Запажања страна;

Након већања на затвореној седници одржаној 16. јануара 2024. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

УВОД

  1. Представка се односи на наводно право подносиоца представке напримања по основу инвалидитета. Наиме, подносилац представке је тврдио да је са 13 година претрпео тешке телесне повреде услед активације експлозивне направе која је заостала након претходног оружаног сукоба. Он је накнадно тражио признавање свог статуса цивилног инвалида рата како би исходовао низ повезаних примања, али су домаће власти на крају одбиле његов захтев.
  2. Према чл. 6. и 14. Конвенције и члану 1. Протокола бр. 1, подносилац се притуживао (а) на неправичност управног и судског поступка у његовом случају; (б) на одбијање Тужене да му додели спорни статус инвалида и, сходно томе, право на повезана примања, упркос његовој наводној подобности за доделу таквог статуса; и (в) да је као члан групе лица која се састоји од цивилних инвалида рата био процесно дискриминисан у поређењу са осталим лицима која траже правно задовољење.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Подносилац представке је рођен 1983. године. Живи у Ваљеву и заступао га је г. С. Алексић, адвокат из истог града.
  2. Владу је заступала гђа З. Јадријевић Младар, њенa заступницa.
  3. Чињенице предмета се могу сумирати на следећи начин.

I. ИНЦИДЕНТ И ЊЕГОВЕ ПОСЛЕДИЦЕ

  1. Дана 14. априла 1996. године, када је имао 13 година, док се играо поред пута у засеоку Трипковићи у Ваљевској Каменици, подносилац је пронашао три детонаторске каписле. Подносилац је сматрао да су исте заостале након претходних оружаних сукоба.
  2. Подносилац је затим донео каписле кући и покушао да једну од њих пресече металном тестером Ово је изазвало детонацију каписле, услед чега је подносилац задобио тешке телесне повреде. Наиме, изгубио је лево око и три прста леве руке и задобио тешко оштећење десног ока.
  3. Подносилац је потом лечен од насталих повреда и наставио је школовање у специјализованој средњој школи за слабовиду децу.

II. УПРАВНИ И СУДСКИ ПОСТУПАК

  1. Према изјавама сведока које су дале мајка подносиоца представке и извесни Н.Ш., подносилац представке и његова мајка су 1999. године разматрали да поднесу захтев за признавање својства цивилног инвалида рата подносиоцу представке. Међутим, на крају то нису учинили јер их је службено лице запослено у надлежном општинском органу одвратило од оваквог поступања, саопштивши им да у време догађаја није било ратних активности.
  2. Подносилац је 22. марта 2006. године, након што га је локално удружење цивилних инвалида рата подржало у тој намери, поднео званичан захтев за признавање својства цивилног инвалида рата Одељењу за друштвене делатности општине Ваљево, и при томе се позвао на релевантно законодавство (видети став 28. испод).
  3. Горе наведени орган управе је 31. марта 2006. године донео решење којим је одбио захтев подносиоца, уз образложење да није претрпео оштећење здравља услед било каквих ратних околности.
  4. Министарство рада, запошљавања и социјалне политике је 6. јула 2006. године уважило жалбу подносиоца и поништило оспорено решење. Министарство је, између осталог, указало на значај писмених доказних средстава у овом контексту и позвало се на релевантне прописе (видети став 30. доле).
  5. Дана 26. јануара 2007. године, у поновљеном првостепеном поступку, поново је одбијен захтев подносиоца да му се призна својство цивилног инвалида рата. У образложењу Одељења за друштвене делатности Општине Ваљево се, између осталог, наводи: (а) да је подносиоцу дијагностиковано 100% инвалидитета услед губитка вида на оба ока; (б) у извештају полиције од 29. новембра 2006. године наведено је да полицијски службеници нису били у могућности да прибаве оригинални полицијски извештај сачињен након детонације, нити су могли да опишу врсту и порекло спорних детонаторских каписли, пошто су две преостале детонаторске каписле од укупно три које је пронашао подносилац, као и горе поменути оригинални полицијски извештај, уништени током бомбардовања зграде Полицијске управе Ваљево од стране НАТО-а 1999. године; (в) да јавно тужилаштво, такође није било у могућности да пронађе било какав извештај или притужбу у вези са инцидентом; и (г) да није постојао ниједан писмени доказ из предметног периода, како се то захтева релевантним законодавством (видети став 30. доле), који би омогућио да се утврди да ли су повреде које је подносилац претрпео заиста проузроковане војним убојним средствима заосталим након рата или експлозивним средствима која су се користила за потребе изградње железнице у предметно време.
  6. Министарство рада и социјалне политике је 20. јуна 2007. године потврдило горе наведено решење по жалби.
  7. Врховни суд је 1. октобра 2008. године поништио коначну одлуку органа управе. Суд је, између осталог, закључио да према материјалу из списа предмета, укључујући потврду издату од стране Полицијске управе Ваљево од 21. марта 2006. године (видети став 22. доле), заправо постоје писани докази из периода када је подносилац задобио повреде. Постојала је и полицијска изјава од 29. новембра 2006. године која се односила на постојећи записник о увиђају који је полиција припремила 16. априла 1996. године, а потом проследила јавном тужилаштву (видети став 23. доле). Коначно, постојала је бројна медицинска документација из времена када је повреда настала, због чега би у предстојећем управном поступку надлежни органи, с обзиром на релевантну одредбу закона (видети ст. 28. и 30. и ст. 32–34. доле), требало да правилно и свеобухватно утврде чињенице случаја, а затим и да одлуче да ли се подносиоцу треба признати статус цивилног инвалида рата.
  8. Након додатних враћања на поновно разматрање у управном и судском поступку и поновног одбијања захтева подносиоца од стране органа управе, Управни суд је 28. фебруара 2013. године констатовао, у одговору на притужбу подносиоца о кашњењу, да су органи управе у међувремену усвојили релевантне одлуке, услед чега је захтев подносиоца за одржавање усмене расправе постао беспредметан, као и његов даљи захтев да Управни суд одлучи о предметној ствари.
  9. Првостепени општински орган у Ваљеву је 1. новембра 2013. године поново одбио захтев подносиоца да му се призна својство цивилног инвалида рата. Он је у суштини поновио образложење из претходног става 13, и закључио да стога није било писмених доказа из времена када је подносилац задобио повреде из којих би се могло поуздано утврдити да је експлозивна направа заиста била заостало експлозивно убојно средство из претходног рата.
  10. Министарство рада, запошљавања и социјалне политике је 16. децембра 2013. године одбило жалбу подносиоца и тиме потврдило горенаведену одлуку.
  11. Управни суд је 3. новембра 2014. године пресудио против подносиоца у погледу његове тужбе поднете 14. маја 2014. године. У свом образложењу, суд је навео, између осталог, да су органи управе били у праву када су одбили захтев подносиоца, посебно због тога што релевантни законски услови заиста нису били испуњени (видети ст. 28. и 30. у наставку). Конкретно, подносилац није пружио ниједан писмени доказ из периода када је дошло до експлозије у вези са пореклом спорне детонаторске каписле, односно да ли је она заправо представљала заостало експлозивно убојно средство из претходног рата или не. Суд је такође навео да с обзиром на природу случаја подносиоца, није било потребе за одржавањем усмене расправе, нити за поступањем у „пуној јурисдикцији” у смислу закона (видети став 41. у наставку).

III. ПОСТУПАК ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ

  1. Подносилац је 19. фебруара 2015. године поднео уставну жалбу Уставном суду.
  2. Уставни суд је 6. октобра 2016. године делимично усвојио уставну жалбу подносиоца. Суд је утврдио повреду његовог права на суђење у разумном року и досудио му износ у динарској противвредности од 600 евра (EUR) на име претрпљене нематеријалне штете. Преостале притужбе подносиоца су одбачене. Уставни суд је, између осталог, прихватио пресуду Управног суда, као и њено образложење (видети став 19. горе), и констатовао, у вези са притужбом подносиоца о „приоритизацији писмених доказа”, да прописи који се тичу доказа који се односе на својство цивилног инвалида рата представљају lex specialis у односу на одредбе о доказима које регулишу опште вођење управног поступка (видети ст. 30. и 35. у наставку).

IV. ОСТАЛЕ РЕЛЕВАНТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Полицијска управа у Ваљеву је 21. марта 2006. издала потврду (видети став 15. горе) у којој се наводи, између осталог, да је 14. априла 1996. године подносилац повређен услед активације експлозивне направе. Повреде су биле тешке и полиција је извршила увиђај на лицу места у то време. Предметне детонаторске каписле су биле „непознатог порекла” и заостале из претходних ратова. Полицијски извештај који је сачињен у вези са тим прослеђен је јавном тужилаштву. Потврда је достављена у сврху утврђивања „статуса мирнодопског војног инвалида”.
  2. Дана 29. новембра 2006. године, као одговор на захтев општинских власти, Полицијска управа Ваљево је издала додатно писмено саопштење (видети ст. 13. и 15. горе) на основу, између осталог, сведочења пензионисаног полицијског инспектора. Инспектора је саслушао други полицијски службеник 16. октобра 2006. године, у одсуству подносиоца или његовог заступника. Поред потврђивања чињеница сажетих у ставу 22 горе, у саопштењу Полицијске управе Ваљево од 29. новембра 2006. године је наведено да су, након увиђаја извршеног 16. априла 1996. године, две преостале детонаторске каписле донете у просторије Полицијске управе Ваљево. Међутим, ти предмети су накнадно уништени током бомбардовања зграде полиције, које је било део војне интервенције НАТО-а (видети став 13. горе), и из тог разлога полиција није могла да пружи никаква појашњења о врсти и пореклу детонаторских каписла.
  3. Горе поменута војна интервенција НАТО-а је трајала у периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. године.
  4. У периоду између 1996. и 2016. године подносилац представке је био подвргнут осам операција и медицинских третмана у Србији, Белгији и Русији.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР

I. УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БРОЈ 98/06)

  1. Члан 69. став 1. Устава јемчи, између осталог, да лица и породице којима је неопходна помоћ имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства.
  2. Члан 69. став 4. јемчи, између осталог, да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом.

II. ЗАКОН О ПРАВИМА ЦИВИЛНИХ ИНВАЛИДА РАТА (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БРОЈ 52/96), КОЈИ ЈЕ БИО НА СНАЗИ У ПРЕДМЕТНО ВРЕМЕ.

  1. Члан 2. овог закона је дефинисао цивилног инвалида рата као лице код кога је наступило телесно оштећење од најмање 50% услед рана, повреда или озледа које су оставиле видне трагове, задобијене злостављањем или лишењем слободе од стране непријатеља за време рата, извођења ратних операција, од „заосталог ратног материјала” или непријатељских диверзантских, односно терористичких акција.
  2. Члан 4. је прописивао, између осталог, да цивилни инвалид рата, у зависности од тачно утврђених околности, има право, поред осталих примања, на једну или више од следећих: (i) личну инвалиднину; (ii) ортопедски додатак; (iii) додатак за негу и помоћ од стране другог лица; (iv) здравствену заштиту и новчане накнаде у вези са остваривањем здравствене заштите; (v) бесплатну и повлашћену вожњу; и (vi) на накнаду за исхрану и смештај за време путовања и боравка у другом месту по позиву надлежног органа.
  3. Члан 12. је прописивао да се „чињеница да је лице погинуло, односно задобило телесно оштећење под околностима из члана 2. овог Закона утврђује само писменим доказним средствима” из периода када је лице погинуло, односно задобило телесно оштећење.
  4. Предметни Закон је стављен ван снаге и замењен 1. јануара 2021. године.

III. ЗАКОН О ОПШТЕМ УПРАВНОМ ПОСТУПКУ ИЗ 1997. ГОДИНЕ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ СРЈ”, БР. 33/97 И 31/01, И У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БРОЈ 30/10), КОЈИ ЈЕ БИО НА СНАЗИ У ПРЕДМЕТНОМ ПЕРИОДУ

  1. Члан 15. предметног Закона је, између осталог, прописивао да се орган који води поступак стара о томе да незнање и неукост странке и других учесника у поступку не буду на штету права која им по закону припадају.
  2. Члан 126. је, између осталог, прописивао да службено лице које води поступак може у току целог поступка употпуњавати „чињенично стање” и изводити доказе ради утврђивања и оних чињеница које у поступку нису биле изнете или нису утврђене. Службено лице које води поступак наредиће, по службеној дужности, извођење сваког таквог доказа ако нађе да је то потребно ради разјашњења ствари. Службено лице које води поступак ће такође по службеној дужности прибавити било какве податке који се тичу чињеница о којима службену евиденцију воде органи надлежни за решавање у управној ствари.
  3. Члан 127. је прописивао, између осталог, да је странка у поступку дужна да изнесе чињенице на којима заснива свој захтев на „тачан, потпун и одређен начин”. Уколико чињенице нису биле општепознате, странка је дужна да за своје наводе предложи доказе и да их по могућности поднесе. Ако сȃма странка тако не поступи, службено лице које води поступак ће је позвати да то учини. Од странке се није могло тражити да прибави и поднесе доказе које брже и лакше може прибавити орган који води поступак.
  4. Члан 149. став 2. је прописивао, између осталог, да се као докази могу употребити сва средства подесна за утврђивање чињеница у конкретном случају, као што су исправе, искази сведока, изјаве странака у поступку, налази и мишљења вештака и увиђај.
  5. Предметни Закон је стављен ван снаге и замењен 1. јуна 2017. године.

IV. ЗАКОН О УПРАВНИМ СПОРОВИМА ИЗ 1996. ГОДИНЕ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ СРЈ”, БРОЈ 46/96), КОЈИ ЈЕ БИО НА СНАЗИ У ПРЕДМЕТНО ВРЕМЕ.

  1. Члан 32. предметног Закона је прописивао, између осталог, да суд о управним споровима одлучује на „нејавној седници” .
  2. Члан 33. је прописивао да суд у зависности од сложености спорне ствари, или ако иначе нађе да је то потребно ради бољег разјашњења „стања ствари” , може одлучити да одржи усмену расправу. Из истих разлога и странка у управном спору може предложити да се одржи усмена расправа.
  3. Предметни Закон је стављен ван снаге и замењен 30. децембра 2009. године Законом о управним споровима из 2009. године (видети ст. 40–43. у наставку).

V. ЗАКОН О УПРАВНИМ СПОРОВИМА ИЗ 2009. ГОДИНЕ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БРОЈ 111/09)

  1. Члан 33. предметног Закона прописује да суд, у управном спору, одлучује на основу чињеница утврђених на одржаној усменој јавној расправи. Суд може донети одлуку без одржавања усмене расправе само ако је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака или посебно утврђивање чињеничног стања, или ако странке изричито пристану на неодржавање усмене расправе у предмету. Суд је обавезан да посебно наведе разлоге због којих је одлучио да не одржи усмену расправу.
  2. Чланом 43. је, између осталог, прописано да када нађе да оспорени управни акт треба поништити, сȃм суд одлучује о управној ствари пресудом ако природа ствари то дозвољава и ако утврђено чињенично стање пружа поуздан основ за то. Таква пресуда у свему замењује поништени акт (спор пуне јурисдикције). Пресуда ове врсте мора се, међутим, искључити када је предмет управног спора управни акт донет по дискреционој оцени. У појединим стварима, спор пуне јурисдикције такође може бити изричито искључен посебним законом. Ако тужилац тражи од суда да управну ствар реши вршењем своје пуне јурисдикције, суд је обавезан да посебно наведе разлоге због којих тај захтев није прихватио. У случајевима када би поништење оспореног акта праћено поновним вођењем поступка пред надлежним органима изазвало за тужиоца штету која би се тешко могла надокнадити, а суд је сȃм утврђивао чињенично стање, суд је обавезан да одлучи у спору пуне јурисдикције, осим ако је такав спор законом искључен.
  3. Члан 77. став 1. прописује, између осталог, да ће се управни спорови који су у току, а који су поднети до дана ступања на снагу овог Закона, окончати пред Управним судом по правилима поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона.
  4. Овим законом је 30. децембра 2009. године стављен ван снаге и замењен Закон о управним споровима из 1996. године (видети ст. 37–39. горе).

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносилац представке се притуживао на основу члана 6. став 1. Конвенције на неправичност управног и судског поступка у његовом случају, укључујући одсуство усмене расправе и законску обавезу да се користе само писмени докази који датирају из периода када су повреде настале, без обзира на чињеницу да је на самим државним органима Тужене било да обезбеде ове доказе у релевантном периоду.
  2. Члан 6. став 1. Конвенције, у релевантном делу, гласи:

„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама..., има право на правичну... расправу... пред... судом ...”

A. Допуштеност

1. Поднесци страна у спору

  1. Влада је прихватила да је притужба подносиоца на одсуство усмене расправе, у оној мери у којој се то тицало пресуде Управног суда од 3. новембра 2014. године (видети став 19. горе) ratione materiae компатибилна са чланом 6. став 1. Конвенције, без обзира на резерву Тужене садржане у инструменту ратификације Конвенције која је депонована 2004. године. Конкретно, ови поступци су вођени на основу накнадно усвојеног Закона о управним споровима из 2009. године, којим су стављени ван снаге и замењени претходни прописи који се тичу вођења управних поступака на које се односи резерва, при чему судови у Србији, по правилу, нису одржавали усмене јавне расправе приликом одлучивања у управним споровима (видети ст. 37–43. горе). У сваком случају, резерва Владе Србије је повучена до маја 2011. године, док је поступак, који је резултирао пресудом Управног суда, покренут 14. маја 2014. године.
  2. Подносилац није доставио коментаре у вези са тим.

2. Оцена Суда

(a) Резерва депонована по ратификацији Конвенције

  1. Као што је констатовано у ставу 46. горе, Влада је прихватила да је притужба подносиоца на одсуство усмене расправе, у оној мери у којој се то тицало пресуде Управног суда од 3. новембра 2014. године, ratione materiae компатибилна са чланом 6. став 1. Конвенције. С обзиром на објашњење дато у вези с тим, Суд не види разлог да сматра другачије.

(b) Примена члана 6, став 1. Конвенције

  1. Иако Влада није уложила приговор у погледу примењивости члана 6. став 1. Конвенције, Суд сматра да мора да се позабави овим питањем на сопствену иницијативу (видети, на пример и mutatis mutandisStudio Monitori и др. против Грузије, бр. 44920/09 и 8942/10, став 32, од 30. јануара 2020. године).
  2. С обзиром да је питање примењивости питање надлежности Суда ratione materiae, требало би поштовати опште правило поступања са представкама и извршити релевантну анализу у фази оцене допуштености, осим уколико не постоји посебан разлог да се ово питање придружи питању основаности (видети Denisov против Украјине [ВВ], број 76639/11, став 93, од 25. септембра 2018. године). По мишљењу Суда, такав разлог не постоји у предметном случају, те стога питање примењивости члана 6. став 1. Конвенције треба размотрити у фази оцене допуштености.
  3. Суд, с тим у вези, понавља да, да би члан 6. став 1. у његовом грађанском делу био примењив, мора постојати „спор” („contestation” на француском) у вези са „правом” за које се може рећи да је, макар на аргументованој основи, признато у домаћем праву, без обзира на то да ли је то право заштићено Конвенцијом. Спор мора бити стваран и озбиљан; може се односити не само на стварно постојање права, већ и на његов обим и начин његовог остваривања; и, коначно, резултат поступка мора бити директно одлучујући за право о коме је реч, јер пуке слабе везе или посредне последице нису довољне како би се члан 6. став 1. применио (ibid., став 44, са даљим референцама; видети такође Grzęda против Пољске [ВВ], број 43572/18, став 257, од 15. марта 2022. године, са даљим референцама). На крају, право мора бити „грађанско” право (видети Grzęda, цитиран горе, став 257.).
  4. Члан 6. став 1. не гарантује никакав посебан садржај „грађанских права и обавеза” у материјалном праву држава уговорница: Суд не може тумачењем члана 6. став 1. створити материјално право које нема правну основу у држави у питању (ibid., став 258.).
  5. Да би се донела одлука о томе да ли дотично „право” има основу у домаћем праву, полазна тачка морају бити одредбе релевантног домаћег права и њихово тумачење од стране домаћих судова. Суд понавља да је првенствено на домаћим властима, нарочито на судовима, да решавају проблеме тумачења домаћег законодавства. Осим уколико тумачење није произвољно или очигледно неразумно, улога Суда је ограничена на утврђивање да ли су ефекти тог тумачења компатибилни са Конвенцијом. Према томе, у случају када су виши домаћи судови, на свеобухватан и убедљив начин, анализирали тачну природу спорног ограничења приступа суду, на основу релевантне судске праксе према Конвенцији и принципа који су из ње проистекли, Суду би били потребни јаки разлози да одступи од закључка до којих су ти судови дошли заменом њихових ставова сопственим када је у питању тумачење домаћег права, притом утврђујући, супротно њиховом становишту, да је дотично лице можда имало право признато домаћим законом (ibid., став 259, са даљим референцама).
  6. Приликом спровођења ове процене, потребно је сагледати ствари испод површине и језика који се користи и усредсредити се на реалне околности у датој ситуацији (видети Roche против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 32555/96, став 121, ЕСЉП 2005X, и Boulois против Луксембурга [ВВ], број 37575/04, став 92, ЕСЉП 2012, са даљим референцама).
  7. Право које је подносилац захтевао у домаћем поступку се мора узети у обзир како би се проценило да ли је члан 6. став 1. примењив. Тамо где је постојао стваран и озбиљан спор о постојању тог права, одлука домаћих судова да такво право не постоји не уклања, ретроспективно, аргументабилност тужбе (видети Károly Nagy против Мађарске [ВВ], број 56665/09, став 63. од 14. септембра 2017. године, са даљим референцама).
  8. Враћајући се на предметни случај, сада је добро установљено да спорови око права на социјално осигурање или социјалне бенефиције, укључујући, на пример, накнаде зараде за време боловања и инвалиднине, генерално потпадају под оквир члана 6. став 1. Конвенције (видети, на пример, Fazia Ali против Уједињеног Краљевства, број 40378/10, став 58. од 20. октобра 2015. године; Tsfayo против Уједињеног Краљевства, број 60860/00, став 40. од 14. новембра 2006. године; Salesi против Италије, од 26. фебруара 1993. године, став 19. Серија А бр. 257-Е; Schuler-Zgraggen против Швајцарске, од 24. јуна 1993. године, став 46. Серија А бр. 263; Feldbrugge против Холандије, од 29. маја 1986. године, ст. 25–40. Серија А бр. 99, и Deumeland против Немачке, од 29. маја 1986. године, ст. 59–74. Серија А бр. 100).
  9. Суд констатује да се спорни поступак тицао захтева подносиоца да буде признат као цивилни инвалид рата, што би му заузврат, на основу релевантног домаћег законодавства, омогућило да исходује низ сродних примања и/или накнада (видети став 29. горе). Истовремено, повреде које је подносилац задобио као последица експлозије нису биле оспорене од стране домаћих власти. Порекло експлозивне направе је, дакле, могло бити цивилне или ратне природе. Осим тога, једина спорна питања била су да ли је детонаторска каписла заиста била „заостало експлозивно убојно средство из претходног рата” и начин на који се докази у прилог томе могу извести у поступку (видети ст. 19. и 30. горе). У овој ситуацији следи да је захтев подносиоца за признавање предметног својства био споран (видети судску праксу цитирану у ставу 51. горе). Примењивост члана 6. став 1. Конвенције, наравно, не подразумева нужно да подносилац мора бити успешан у свом парничном поступку који се води на домаћем нивоу, нити одлука домаћих судова да одбаце тужбу нужно уклања, ретроспективно, њену аргументабилност (видети Grzęda, цитиран горе, став 268; видети такође и судску праксу цитирану у ставу 55. горе).

(c) Закључак

  1. Имајући у виду горе наведено, притужба подносиоца представке је ratione materiae компатибилна са одредбама члана 6. став 1. Конвенције. Она такође није ни очигледно неоснована нити недопуштена по било ком другом основу наведеном у члану 35. исте. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

B. Основаност

1. Поднесци страна у спору

(a) Подносилац представке

  1. Према подносиоцу представке, државни органи су били превише нефлексибилни када је у питању врста доказа који би се могли користити у поступку, јер су то били искључиво писмени докази који датирају из времена када је повреда претрпљена. Уместо тога, требало је да се ослоне на опште процедуралне прописе и принцип правичности, и да омогуће подносиоцу да лично учествује на усменој расправи на којој је могао да изнесе свој случај и оспори тврдње које говоре у прилог супротном.
  2. Релевантним одредбама Закона о правима цивилних инвалида рата је стога фактички онемогућено лицима, која се налазе у ситуацији попут оне са којом се суочава подносилац представке, да им се призна својство инвалида (видети став 30. горе).
  3. Када је у питању протек времена, треба напоменути да је подносилац имао само 13 година у време несрећног догађаја, и да је првобитни фокус његових родитеља, сасвим природно, био на његовом здравственом опоравку, а не на тражењу тренутног правног обештећења. Заправо, у периоду између 1996. и 2016. године, подносилац представке је био подвргнут бројним операцијама и медицинским третманима (видети став 25. горе). Ипак, подносилац и његова мајка су 1999. године већ разматрали да поднесу захтев за признавање својства цивилног инвалида рата подносиоцу, али их је од тога одвратио службеник запослен при општинским властима (видети став 9. горе).
  4. На крају, подносилац је навео да је Управни суд, у својој пресуди од 3. новембра 2014. године, одбио да узме у обзир другу писмену документацију, укључујући медицинске извештаје, изјаве сведока из тог периода, па чак и документацију коју је припремила сȃма полиција (видети ст. 19, 22. и 23. горе).

(b) Влада

  1. Влада је тврдила да у предметном случају није дошло до повреде правичности поступка. Наиме, док је члан 149. став 2. Закона о општем управном поступку (видети став 35. горе) прописивао могућност коришћења свих врста доказа, члан 12. Закона о правима цивилних инвалида рата (видети став 30. горе) није предвиђао такву могућност. Уместо тога, у њему је наведено да су једини прихватљиви докази били писмени докази који датирају из времена када су предметне повреде претрпљене. Потоњи закон је, наравно, представљао посебан закон, и као такав је био директно примењив на поступак у случају подносиоца представке. Терет доказивања је такође био на подносиоцу, тачније на његовим законским заступницима, будући да је он био малолетан у предметно време. Међутим, они нису изнели никакве релевантне доказе, те је тврдња да је подносилац задобио повреде услед „заосталог експлозивног убојног средства из претходног рата” стога остала непоткрепљена.
  2. Враћајући се на потврду и изјаву Полицијске управе Ваљево од 21. марта и 29. новембра 2006. године (видети ст. 22–24. горе), Влада је констатовала да су оба документа издата десетак година након инцидента. Штавише, први документ је био посебно достављен у сврху исходавања статуса мирнодопског војног инвалида од стране подносиоца, и у њему је наведено, између осталог, да је порекло детонаторске каписле било непознато. У саопштењу од 29. новембра 2006. године се, између осталог, наводи да су, након увиђаја, две преостале детонаторске каписле донете у просторије ПУ Ваљево, где су се налазиле до њиховог уништења услед НАТО бомбардовања 1999. године. Пошто утврђивање чињеница у вези са наведеним експлозивним направама до тада није спроведено, Полицијска управа Ваљево није могла да пружи податке о њиховој врсти и пореклу.
  3. Влада је даље навела да је свесна важности поступка на домаћем нивоу за подносиоца, али је и даље тврдила да није дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције. Подносилац је заправо имао могућност, у складу са законом, да пружи неопходне доказе о пореклу спорне експлозивне направе, али то, нажалост, није учинио. Подносиоцу је такође било потребно десетак година да покрене поступак за формално признавање његовог својства цивилног инвалида рата. НАТО бомбардовање 1999. године, приликом којег су уништене детонаторске каписле, наступило је отприлике три године након што је подносилац представке доживео несрећу, што значи да је било довољно времена током којег су се могли утврдити њихов тип и порекло. У сваком случају, није било на било ком државном органу да предузима такве радње на своју иницијативу.
  4. Када је реч о усменој расправи, Влада се сагласила да није било усмене расправе у току спорног поступка, али да је сматрала да сȃма ова чињеница не може представљати повреду члана 6. став 1. Конвенције.
  5. Конкретно, иако је члан 33. Закона о управним споровима из 2009. године (видети став 40. горе) прописивао да у управном спору суд, по правилу, одлучује на основу чињеница утврђених у оквиру усмене јавне расправе, ова обавеза није била апсолутна. Суд је могао донети одлуку и без одржавања усмене расправе ако је предмет спора такав да очигледно није изискивао непосредно саслушање странака или ако су странке изричито пристале на неодржавање усмене расправе. Међутим, суд је у тој ситуацији био дужан да наведе разлоге због којих усмена расправа није била неопходна. Спорни поступак се у предметном случају, по мишљењу Владе, тицао управо оне врсте предмета који не захтевају одржавање усмене расправе, како је то и сȃм Управни суд објаснио у својој пресуди од 3. новембра 2014. године (видети став 19. горе).
  6. Влада је, на крају, тврдила да је остало нејасно шта је, у сваком случају, могло представљати „предмет усмене расправе” у ситуацији у којој релевантни закон (видети став 30. горе) експлицитно захтева изношење искључиво писмених доказа који датирају из времена када су повреде претрпљене, и при чему, на пример, изјаве сведока не би имале доказну вредност и не би се могле користити као доказ.

2. Оцена Суда

(a) Релевантна начела

(i) У погледу начела контрадикторности и начела једнакости странака

  1. Суд констатује да право на правично суђење загарантовано чланом 6. став 1. Конвенције укључује право странака у поступку да доставе сва запажања која сматрају релевантним за њихов случај. Будући да је сврха Конвенције да гарантује права која нису теоретска или привидна, већ стварна и делотворна, ово право се може сматрати делотворним само уколико се запажања заиста и „чују”, то јест уколико их поступајући суд прописно размотри. Другим речима, дејство члана 6. је, између осталог, да суду наметне дужност да прописно размотри поднеске, аргументе и доказе које странке изведу, не доводећи у питање његову процену да ли су исти релевантни (видети Perez против Француске [ВВ], број 47287/99, став 80, ЕСЉП 2004-I, са даљим референцама).
  2. Прихватљивост доказа првенствено представља питање које треба регулисати домаћим правом, док је, по општем правилу, на домаћим судовима да процењују доказе који су им предочени. Задатак Суда према Конвенцији је првенствено да утврди да ли је поступак у целости, укључујући начин на који су изведени докази, био правичан (видети, на пример, Elsholz против Немачке [ВВ], број 25735/94, став 66, EСЉП 2000VIII, и Devinar против Словеније, број 28621/15, став 45, од 22. маја 2018. године, оба са даљим референцама).
  3. Суд понавља да су начело контрадикторности и начело једнакости странака, која су уско повезана, основне компоненте концепта „правичног суђења” у смислу члана 6. став 1. Конвенције (видети Regner против Чешке Републике [ВВ], број 35289/11, став 146. од 19. септембра 2017. године). Њима се захтева постизање „правичне равнотеже” између странака: свакој странци мора бити пружена разумна прилика да изнесе свој случај под условима који је не стављају у суштински неповољнији положај у односу на њеног противника или противнике (видети Andrejeva против Летоније [ВВ], број 55707/00, став 96. ЕСЉП 2009).
  4. Међутим, права која произилазе из ових начела нису апсолутна. Суд је већ донео одлуку, у бројним пресудама, о конкретном случају у којем се предност даје вишим националним интересима када се странци ускраћује потпуно адверзијални поступак. Државе уговорнице уживају одређено поље слободне процене у овој области. Међутим, на Суду је да у последњој инстанци утврди да ли су испуњени захтеви Конвенције (видети Regner, цитиран горе, став 147. са даљим референцама).

(ii) У погледу „права на расправу”

  1. Право на расправу није везано само за питање да ли поступак укључује испитивање сведока који ће усмено сведочити. Такође је важно да странке у поступку имају прилику да усмено изнесу свој случај пред домаћим судовима. Дакле, право на усмену расправу је један од елемената који подупиру једнакост странака у поступку (видети Ramos Nunes de Carvalho e Sá против Португала [ВВ], број 55391/13 и 2 друге, став 187. од 6. новембра 2018. године, са даљим референцама).
  2. Према устаљеној судској пракси Суда, у поступку пред судом првог и јединог степена, право на „јавну расправу” у смислу члана 6. став 1. подразумева право на „усмену расправу” осим уколико не постоје изузетне околности које оправдају одустајање од такве расправе (видети Göç против Турске [ВВ], број 36590/97, став 47, ЕСЉП 2002V).
  3. Расправа можда неће бити неопходна, на пример, када се у предмету не постављају чињенична или правна питања која се не могу адекватно решити на основу списа предмета и писмених запажања странака у поступку (видети, на пример, Jussila против Финске [ВВ], бр. 73053/01, ст. 41. и 42. ЕСЉП 2006XIV, и Бекташи заједница и др. против Бивше Југословенске Републике Македоније, број 48044/10 и 2 друге, став 80, од 12. априла 2018. године, са даљим референцама).
  4. Изузетан карактер околности које могу оправдати одустајање од одржавања усмене расправе се, у суштини, своди на природу питања о којима одлучује домаћи суд, а не на учесталост таквих ситуација. Суд је препознао да су спорови у вези са примањима према систему социјалног осигурања уопште прилично технички, и да њихов исход обично зависи од писмених мишљења пружених од стране лекара. Многи такви спорови се стога могу боље решавати писменим путем него усменом аргументацијом. Штавише, разумљиво је да, у овој сфери, националне власти треба да воде рачуна о захтевима ефикасности и економичности. Систематско одржавање расправе би могло да представља препреку за посебну ревност која се захтева у питањима социјалног осигурања (видети Schuler-Zgraggen, цитиран горе, став 58.; Salomonsson против Шведске, број 38978/97, став 38. од 12. новембра 2002. године; Döry против Шведске, број 28394/95, став 41. од 12. новембра 2002. године и Lundevall против Шведске, број 38629/97, став 38. од 12. новембра 2002. године).

(b) Примена горе наведених начела на предметни случај

  1. Враћајући се на околности предметног случаја, Суд констатује да је члан 2. Закона о правима цивилних инвалида рата дефинисао „цивилног инвалида рата” као, између осталог, лице које је задобило видљиве телесне повреде на најмање 50% његовог/њеног тела изазваног „заосталим експлозивним убојним средством из претходног рата” (видети став 28. горе). Члан 12. наведеног закона даље је, између осталог, прописивао да се чињеница да је лице заиста претрпело повреде под условима прописаним чланом 2. утврђује искључиво извођењем писмених доказа из времена када је повреда претрпљена (видети став 30. горе).
  2. Из тога произилази да горенаведени захтев у вези са прихватљивошћу доказа у поступцима, попут оних које је подносилац извео у предметном случају, није био само пракса релевантних органа у датом тренутку са могућношћу прилагођавања у зависности од конкретних околности случај, већ специфичан законски предуслов који није предвиђао било какве изузетке. Овај недостатак флексибилности су препознале, иако имплицитно и само једном, чак и сȃме домаће власти у случају подносиоца, без обзира на њихово коначно поштовање горе наведених одредби Закона о правима цивилних инвалида рата које се тичу доказа. Наиме, 1. октобра 2008. године, Врховни суд је закључио да су релевантни управни органи могли свеобухватно да утврде чињенице случаја, уз истовремено узимање у обзир, између осталог, неких општијих и свакако мање строгих правила о доказима садржаних у Закону о општем управном поступку (видети став 15. и ст. 32–34. горе).
  3. Суд даље констатује да се ни подносилац представке, у то време малолетник са акутним здравственим проблемима, нити његови родитељи могу окривити за пропуст да се утврди порекло детонатоске каписле у периоду између 1996. и 1999. године, када су уништене док су биле у поседу органа Тужене (видети ст. 23–25. горе). Упркос тврдњи Владе да власти нису имале законску обавезу да на сопствену иницијативу утврде порекло детонаторских каписли (видети став 65. in fine горе), она је неуверљива с обзиром на саму природу ствари, као и нејасна с обзиром на формулацију, mutatis mutandis, чл. 15, 126. и 127. Закона о општем управном поступку (видети ст. 32–34. горе). Поред тога, иако је подносиоцу било потребно доста времена да покрене формални поступак за признавање захтеваног права, очигледно није постојао примењив временски рок на домаћем нивоу који би га спречио да то учини. Влада и национални органи у предметном случају нису сугерисали другачије.
  4. У овој ситуацији, Суд не може а да не закључи да је подносилац био суочен како са правном, тако и са фактичком немогућношћу да се његов захтев прописно испита (видети судску праксу цитирану у ставу 69. горе), посебно имајући у виду да полицијска изјава од 21. марта 2006. године такође није сматрана процесно допуштеном, јер датира из 2006. године, а не из времена када је подносилац претрпео повреде. Иако је у тој изјави констатовано, с једне стране, да је она издата у сврху утврђивања „статуса мирнодопског војног инвалида” подносиоца и да су предметне детонаторске каписле биле непознатог порекла, њоме је такође признато, с друге стране, да су детонаторске каписле заиста заостале из претходних ратова (видети став 22. горе). Изјава је стога јасно оправдала детаљније испитивање од стране релевантних органа.
  5. Штавише, без обзира на специфичности које се односе на одржавање усмене расправе у контексту захтева за социјално осигурање и поље слободне процене Тужене када је у питању вођење потпуно адверзијалног поступка (видети судску праксу цитирану у ст. 76. и 72. горе, тим редоследом), такође би било корисно, по мишљењу Суда и у врло специфичним околностима и околностима специфичним за државу у предметном случају, да домаћи суд саслуша, у оквиру усмене расправе и у присуству подносиоца или његовог правног заступника, пензионисаног полицијског службеника који се помиње у полицијској изјави од 29. новембра 2006. године, који је можда пружио друге релевантне детаље (видети ст. 23. и 19. горе, тим редоследом).
  6. Имајући у виду горенаведено, Суд је мишљења да подносилац представке није имао ефективно право на правично суђење и да му није била пружена разумна прилика да изнесе свој случај, укључујући и на усменој расправи, под условима који га не би ставили у суштински неповољнији положај (видети судску праксу цитирану у ст. 69, 71. и 74. горе). Сходно томе, дошло је до кршења члана 6. став 1. Конвенције. Подразумева се да није на Суду да саопштава какав би стваран исход спорног поступка вођеног на домаћем нивоу требало да буде (видети, mutatis mutandisРакић и др. против Србије, број 47460/07 и 29 др., став 44, од 5. октобра 2010. године), и констатује се да је одсуство усмене расправе од 1. октобра 2008. године нарочито доведено у питање поништавајућом пресудом Врховног суда од истог датума (видети став 15. горе).

II. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносилац представке се такође притуживао према члану 1. Протокола бр. 1 на одбијање Тужене да му додели спорно својство инвалида и, сходно томе, сродне бенефиције.
  2. Подносилац се на крају притуживао према члану 14. Конвенције да је, као члан групе лица коју су чинили цивилни инвалиди рата, био процесно дискриминисан на основу тога што је био у обавези да користи искључиво писмене доказе који датирају из времена када је претрпео повреде.
  3. Члан 14. Конвенције и члан 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију гласе:

Члан 14.

„Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго убеђење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус.”

Члан 1. Протокола бр. 1

„Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.”

  1. Имајући у виду чињенице у предмету, поднеске Страна у спору и своје налазе дате горе, Суд сматра да је испитао главна правна питања постављена у предметној представци, те да нема потребе да донесе посебну одлуку о допуштености и основаности притужби поднесених на основу члана 14. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1. уз Конвенцију (видети, mutatis mutandisЦентар за правне ресурсе у име Valentin Câmpeanu против Румуније [ВВ], број 47848/08, став 156. ЕСЉП 2014).

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Члан 41. Конвенције прописује следеће:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”

  1. Подносилац представке је тражио износ од „приближно” 480.000 евра (EUR) на име материјалне штете и износ од EUR 30.000 на име нематеријалне штете – први износ на име неисплаћене инвалиднине у периоду између 1996. и 2017. године, а други износ због душевних болова које је претрпео у материјално време. Подносилац представке је, међутим, признао да обрачун износа материјалне штете није био једноставан, те је затражио од Суда да досуди одговарајући износ. Подносилац је такође тражио износ од укупно EUR 3.338 на име трошкова и издатака насталих у домаћем поступку, као и на име трошкова и издатака насталих пред Судом. На крају, подносилац је тражио да Суд нареди Туженој да се уздржи од чињења било каквих будућих повреда у овом контексту, и да усвоји одговарајуће измене и допуне свог законодавства.
  2. Влада је оспорила ове захтеве.
  3. Суд констатује да подносилац није доказао постојање узрочне везе између утврђене процесне повреде и наводне материјалне штете; стога одбацује тај захтев у целини.
  4. Суд такође жели да се позове на своју устаљену судску праксу у смислу да, када подносилац претрпи повреду права загарантованих чланом 6. Конвенције, он/она треба, колико је то могуће, бити стављен/а у позицију у којој он/она био/била да нису занемарени захтеви те одредбе, и да би најприкладнији облик обештећења, у принципу, био понављање поступка ако би се то захтевало (видети, на пример, Öcalan против Турске [ВВ]), број 46221/99, став 210, ЕСЉП 2005-IV; Popov против Русије, број 26853/04, став 263, од 13. јула 2006. године; Балажоски против Бивше Југословенске Републике Македоније, број 45117/08, став 39, од 25. априла 2013. године и Попоски и Дума против Бивше Југословенске Републике Македоније, бр. 69916/10 и 36531/11, став 63, од 7. јануара 2016. године).
  5. Међутим, у вези са предметним случајем, Суд жели да констатује да члан 56. Закона о управним споровима из 2009. године предвиђа, између осталог, да ће се судско преиспитивање „поступка завршеног правноснажном пресудом или решењем суда поновити” на захтев странке уколико став изнесен у накнадно донетој одлуци Европског суда за људска права у истој ствари „може да буде од утицаја” на законитост предметног поступка. У члану 57. истог закона се, између осталог, наводи да се понављање поступка може тражити у року од шест месеци од дана објављивања одлуке Европског суда за људска права у „Службеном гласнику Републике Србије”, али и да се по протеку пет година од „правоснажности судске одлуке” не може више тражити понављање поступка.
  6. Имајући у виду горе наведено, а нарочито временски аспект тога да ли би подносилац представке и даље могао тражити наведено понављање поступка, Суд сматра да, у специфичним околностима предметног случаја, налаз о повреди Конвенције сȃм по себи не може представљати довољну правичну накнаду за било какву нематеријалну штету коју је подносилац представке претрпео.
  7. Суд је такође мишљења да је подносилац представке, у сваком случају, засигурно претрпео одређену нематеријалну штету. Имајући у виду природу повреде утврђене у предметном случају и дајући своју процену на правичној основи, како се захтева чланом 41. Конвенције, Суд додељује подносиоцу представке износ од EUR 3.000 у вези с тим, као и било који порез који се може наплатити на тај износ.
  8. Што се тиче захтева подносиоца за накнаду судских трошкова и издатака, Суд понавља да подносилац представке има право на накнаду трошкова и издатака само уколико се покаже да су они стварно и нужно настали и да су такође били разумни у погледу њихове висине. Односно, подносилац представке их је морао платити, или је дужан да их плати, у складу са законском или уговорном обавезом, и морали су бити неизбежни како би спречили утврђену повреду или добијање накнаде (видети, на пример, Стеван Петровић против Србије, бр. 6097/16 и 28999/19, став 186. од 20. априла 2021. године). У конкретном предмету, имајући у виду документацију у његовом поседу и горенаведене критеријуме, Суд сматра да је разумно досудити подносиоцу представке износ од EUR 3.000, којим би се покрили трошкови и издаци по свим тачкама, као и било који порез који се може наплатити подносиоцу представке на тај износ.
  9. Коначно, тачно је да пресуда у којој Суд утврди повреду намеће Туженој држави законску обавезу не само да плати заинтересованим странама износе досуђене на име правичног задовољења, већ и да изабере, уз надзор Комитета министара, опште и/или, према случају, појединачне мере које ће бити усвојене у домаћем правном систему, како би се окончала повреда коју је Суд утврдио и исправиле, колико је то могуће, њене последице (видети, на пример, Scozzari и Giunta против Италије [ВВ], бр. 39221/98 и 41963/98, став 249. ЕСЉП 2000-VIII, и Зорица Јовановић против Србије, број 21794/08, став 90. ЕСЉП 2013). Суд, међутим, такође жели да констатује да је законодавство које је довело до повреде коју је исти утврдио (видети став 30. и ст. 77–82. горе) стављено ван снаге и замењено другим законодавством од 1. јануара 2021. године (видети став 31. горе), као и да је потоње законодавство очигледно ван обима предметног случаја.

 

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава притужбу на основу члана 6. став 1. Конвенције допуштеном;

2.Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;

3. Утврђује да нема потребе за испитивањем допуштености или основаности притужби према члану 14. Конвенције и члану 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију;

4. Утврђује

(а) да Тужена мора да исплати подносиоцу представке, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе које треба претворити у националну валуту Тужене по стопи која се примењује на дан измирења:

(i) EUR 3,000 (три хиљаде евра), као и било који порез који се може наплатити у погледу нематеријалне штете;

(ii) EUR 3,000 (три хиљаде евра), као и било који порез који се може наплатити подносиоцу представке у вези са овим износом у погледу трошкова и издатака;

(b) да, од истека наведених три месеца до измирења, треба исплатити затезну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака граничној каматној стопи Европске централе банке током периода неиспуњавања обавезе, уз додатак од три процентна поена;

5. Одбацује преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

 

Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику дана 6. фебруара 2024. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

 

Ilse Freiwirth
секретар Одељења

Gabriele Kucsko-Stadlmayer
председник

 

 

 

 

FOURTH SECTION

CASE OF ĐURIĆ v. SERBIA

(Application no. 24989/17)

JUDGMENT
 

Art 6 § 1 (civil) • Fair hearing • Refusal to grant the applicant the status of a civilian person disabled as a consequence of war and, thus, the related benefits • Legal and factual inability of applicant to have claim properly examined • Applicant not afforded a reasonable opportunity to present his case, including at an oral hearing, under conditions that would not have placed him at a substantial disadvantage

Prepared by the Registry. Does not bind the Court.

STRASBOURG

6 February 2024

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Đurić v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Chamber composed of:

 Gabriele Kucsko-Stadlmayer, President,
 Tim Eicke,
 Branko Lubarda,
 Armen Harutyunyan,
 Ana Maria Guerra Martins,
 Anne Louise Bormann,
 Sebastian Răduleţu, judges,
and Ilse Freiwirth, Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 24989/17) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Milan Đurić (“the applicant”), on 23 March 2017;

the decision to give notice to the Serbian Government (“the Government”) of the complaints concerning the alleged unfairness of the domestic proceedings, the Government’s refusal to recognise the applicant’s disability status and the procedural discrimination allegedly suffered by the applicant, and to declare the remainder of the application inadmissible;

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 16 January 2024,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

INTRODUCTION

1.  The application concerns the applicant’s alleged entitlement to a disability benefit. In particular, the applicant maintained that at the age of 13, he had been severely injured by an explosive device which had been left behind following a previous armed conflict. He had subsequently sought recognition of his status as a civilian person disabled as a consequence of a war (civilni invalid rata) in order to obtain a number of related benefits but his request had ultimately been rejected by the domestic authorities.

2.  Under Articles 6 and 14 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1, the applicant complained (a) of the unfairness of the administrative and judicial review proceedings in his case; (b) about the respondent State’s refusal to grant him the disability status in question and, consequently, the related benefits, despite his alleged eligibility; and (c) that as a member of a group of persons consisting of civilians disabled as a consequence of war he had been procedurally discriminated against compared with all the other persons seeking justice.

THE FACTS

3.  The applicant was born in 1983. He lives in Valjevo and was represented by Mr S. Aleksić, a lawyer practising in the same town.

4.  The Government were represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar.

5.  The facts of the case may be summarised as follows.

  1. THE INCIDENT AND ITS AFTERMATH

6.  On 14 April 1996, when he was 13 years old, the applicant was playing by the roadside in the hamlet of Tripkovići in Valjevska Kamenica when he found three blasting caps (detonatorske kapisle). The applicant considered that they had been left behind after previous armed conflicts.

7.  The applicant then brought the caps home and tried to cut one of them in half with a metal saw. This caused a detonation and the applicant sustained serious bodily injuries. Notably, he lost his left eye and three fingers of his left hand and sustained severe damage to his right eye.

8.  The applicant was subsequently treated for his injuries and continued his education in a specialised secondary school for the visually impaired.

  1. ADMINISTRATIVE AND JUDICIAL REVIEW PROCEEDINGS

9.  According to a witness statement supplied by the applicant’s mother and a certain N.Š., in 1999 the applicant and his mother considered submitting a request for recognition of the applicant as a civilian person disabled as a consequence of war. In the end, however, they did not do so since an official employed with the relevant municipal authority dissuaded them from pursuing this course of action, saying that at the material time there had been no war-related activities.

10.  On 22 March 2006, having apparently received encouragement from a local association of civilian persons disabled as a consequence of war, the applicant submitted a formal request to the same effect with the Department of Social Affairs of the Municipality of Valjevo and in so doing referred to the relevant legislation (see paragraph 28 below).

11.  On 31 March 2006 the above-mentioned administrative authority ruled against the applicant on the grounds that he had not sustained the damage to his health on account of any war-related circumstances.

12.  On 6 July 2006 the Ministry of Labour, Employment and Social Policy allowed an appeal by the applicant and quashed the impugned decision. The ministry noted, inter alia, the importance of written evidence in this context and referred to the relevant regulations (see paragraph 30 below).

13.  On 26 January 2007, in the repeated proceedings at first instance, the applicant’s request to be recognised as a civilian person disabled as a consequence of war was rejected once again. In its reasoning, the Department of Social Affairs of the Municipality of Valjevo noted, inter alia, that: (a) the applicant had been diagnosed as being 100% disabled on account of his loss of vision in both eyes; (b) a report of 29 November 2006 by the police stated that they had not been able to produce the original police report prepared following the detonation nor could they comment on the type and origin of the blasting caps in question, since the two remaining blasting caps out of the three found by the applicant, as well as the above-mentioned original police report, had all been destroyed during the NATO bombing of the Valjevo police department building in 1999; (c) the public prosecution service, likewise, had not been able to find any reports or complaints concerning the incident; and (d) there was no written evidence from the material time, as required by the relevant legislation (see paragraph 30 below), which would have made it possible to ascertain whether the applicant’s injuries had been caused by military ordnance left behind following a war or explosives used for railway construction purposes at the material time.

14.  On 20 June 2007 the Ministry of Labour and Social Policy upheld the above-mentioned decision on appeal.

15.  On 1 October 2008 the Supreme Court quashed the final decision given by the administrative authorities. The court opined, inter alia, that according to the material in the case file, including the Valjevo police department certificate issued on 21 March 2006 (see paragraph 22 below), there was in fact written evidence from the period when the applicant had sustained his injuries. There was also a police statement of 29 November 2006 which referred to an existing on-site investigation report that had been prepared by the police on 16 April 1996 and then forwarded to the public prosecution service (see paragraph 23 below). Lastly, there were numerous medical documents from the time when the injury had occurred, which was why, in the forthcoming administrative proceedings, the authorities, having regard to the relevant provision of the law (see paragraphs 28, 30 and 32-34 below), should correctly and comprehensively establish the facts of the case and then decide as to whether the applicant should be granted the status of a civilian person disabled as a consequence of war.

16.  Following additional remittals in the administrative and judicial review proceedings and the repeated rejection of the applicant’s request by the administrative authorities, on 28 February 2013 the Administrative Court noted, in response to a complaint by the applicant about the delay, that the administrative authorities had in the meantime adopted the relevant decisions, which was why the applicant’s request for an oral hearing had become moot, as had his further request for the Administrative Court itself to adjudicate the matter in question.

17.  On 1 November 2013 the first-instance municipal authority in Valjevo again rejected the applicant’s request to be recognised as a civilian person disabled as a consequence of war. It essentially restated the reasoning referred to in paragraph 13 above and held that there had thus been no written evidence from the time when the applicant had sustained his injuries from which it could be reliably determined that the explosive device had indeed been a residual explosive remnant of war.

18.  On 16 December 2013 the Ministry of Labour, Employment and Social Policy rejected an appeal lodged by the applicant and thus upheld the above-mentioned decision.

19.  On 3 November 2014 the Administrative Court ruled against the applicant, his action having been lodged on 14 May 2014. In its reasoning, the court stated, inter alia, that the administrative authorities had been correct in their rejection of the applicant’s request, notably because the relevant legal requirements had indeed not been met (see paragraphs 28 and 30 below). In particular, the applicant had failed to provide any written evidence from the time of the explosion as regards the origin of the blasting cap in question, that is, whether it was in fact a residual explosive remnant of war or not. The court also stated that given the nature of the applicant’s case, there was no need to either hold an oral hearing or to exercise its “full jurisdiction” within the meaning of the law (see paragraph 41 below).

  1. PROCEEDINGS BEFORE THE CONSTITUTIONAL COURT

20.  On 19 February 2015 the applicant lodged an appeal with the Constitutional Court.

21.  On 6 October 2016 the Constitutional Court partly accepted the applicant’s appeal. It found a violation of his right to a trial within a reasonable time and awarded him the equivalent of 600 euros (EUR) in Serbian dinars in respect of the non-pecuniary damage suffered. The applicant’s remaining complaints were dismissed. The Constitutional Court, inter alia, endorsed the judgment of the Administrative Court, as well as its reasoning (see paragraph 19 above), and noted, as regards the applicant’s complaint about the “prioritisation of written evidence”, that the evidentiary regulations concerning one’s status as a civilian person disabled as a consequence of war were lex specialis compared with evidence-related provisions regulating the general conduct of administrative proceedings (see paragraphs 30 and 35 below).

  1. OTHER RELEVANT FACTS

22.  On 21 March 2006 the Valjevo police department issued a certificate (see paragraph 15 above) stating, inter alia, that on 14 April 1996 the applicant had been injured by an explosive device. The injuries had been severe and the police had carried out an on-site investigation at the material time. The blasting caps in question had been of “unknown origin” (nepoznatog porekla) and had been left behind after previous wars (zostale iz prethodnih ratova). The police report which had been prepared in this connection had been forwarded to the public prosecution service. The certificate itself was furnished for the purposes of verifying the applicant’s “peacetime disability status”.

23.  On 29 November 2006, in response to a request from the municipal authorities, the Valjevo police department issued an additional written statement (see paragraphs 13 and 15 above) based on, inter alia, the testimony of a retired police inspector. The inspector was interviewed by another police officer on 16 October 2006, in the absence of the applicant or his representative. In addition to reaffirming the facts summarised in paragraph 22 above, the statement of the Valjevo police department of 29 November 2006 noted that after the on-site investigation of 16 April 1996, the two remaining blasting caps had been brought to the Valjevo police department premises. However, those items were subsequently destroyed during the bombing of the police building, which was part of the NATO intervention (see paragraph 13 above), and for that reason the police could not provide any clarification as to the kind and origin of the blasting caps.

24.  The above-mentioned NATO intervention occurred between 24 March and 10 June 1999.

25.  Between 1996 and 2016 the applicant underwent eight operations and medical treatments in Serbia, Belgium and Russia.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK

  1. CONSTITUTION OF THE REPUBLIC OF SERBIA (USTAV REPUBLIKE SRBIJE, PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE REPUBLIC OF SERBIA – OG RS – No98/06)

26.  Article 69 § 1 of the Constitution provides, inter alia, that persons and families in need are entitled to assistance on the basis of the principles of social justice, humanism and respect for human dignity.

27.  Article 69 § 4 provides, inter alia, that disabled persons, war veterans and victims of war are afforded special protection, in accordance with the law.

  1. CIVILIAN PERSONS DISABLED AS A CONSEQUENCE OF WAR ACT (ZAKON O PRAVIMA CIVILNIH INVALIDA RATA, PUBLISHED IN OG RS No52/96), AS IN FORCE AT THE MATERIAL TIME

28.  Article 2 of this Act defined a civilian person disabled as a consequence of war as a person who had suffered visible injuries to at least 50% of his or her body owing to wounds, injuries or contusions caused by abuse or deprivation of liberty by an enemy during wartime or during the execution of military operations or on account of “residual explosive remnants of war”, enemy sabotage or terrorist acts.

29.  Article 4 provided, inter alia, that a civilian person disabled as a consequence of war was, depending on the exact circumstances, entitled to, among other benefits, one or more of the following: (i) a personal disability allowance; (ii) an orthopaedic allowance; (iii) an assisted living allowance; (iv) health insurance, together with any other associated allowances; (v) free and privileged transportation services; and (vi) a food and accommodation allowance for travelling at the request of a State body.

30.  Article 12 provided that “the fact that a person [had indeed] been killed or [had] been injured under the conditions prescribed by Article 2 of this Act [was to be] determined only ... [through the presentation of] ... written evidence” from the time when the fatality had occurred or the bodily injuries had been sustained.

31.  This Act was repealed and replaced by other legislation on 1 January 2021.

  1. 1997 GENERAL ADMINISTRATIVE PROCEEDINGS ACT (ZAKON O OPŠTEM UPRAVNOM POSTUPKU, PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA – OG FRY – Nos33/97 AND 31/01 AND IN OG RS No30/10), AS IN FORCE AT THE MATERIAL TIME

32.  Article 15 of this Act provided, inter alia, that the authority in charge of the administrative proceedings was to ensure that a party thereto would not suffer any adverse consequences on account of being unaware of his or her rights guaranteed by law.

33.  Article 126 provided, inter alia, that throughout the administrative proceedings the official in charge could engage in the determination of “factual circumstances” and the obtaining of evidence in order to establish even those facts which had not been raised or even referred to in the proceedings. The official in question was to order ex officio the obtaining of any such evidence if he or she deemed it necessary for the clarification of the matter in hand. The official in charge was also to obtain ex officio any information regarding the facts in respect of which official records had been kept by the relevant administrative authorities.

34.  Article 127 provided, inter alia, that a party to the proceedings had to present the facts on which his or her claim was based in “an accurate, complete and specific manner”. If the facts were not generally known, the party was obliged to propose evidence for his or her allegations and produce it, if possible. If the party failed to comply, the official in charge of the proceedings was to invite him or her to do so. The party could not be requested to obtain and produce evidence that could be obtained more quickly and more easily by the official in charge of the proceedings.

35.  Article 149 § 2 provided, inter alia, that all resources suitable for the establishment of facts in a particular case could be used as evidence, such as documents, testimonies by witnesses, statements by parties to the proceedings and the findings and opinions of expert witnesses and on-site investigations.

36.  This Act was repealed and replaced on 1 June 2017.

  1. 1996 ADMINISTRATIVE DISPUTES ACT (ZAKON O UPRAVNIM SPOROVIMA, PUBLISHED IN OG RS No46/96), AS IN FORCE AT THE MATERIAL TIME

37.  Article 32 of this Act provided, inter alia, that the court was to adjudicate administrative disputes in a “non-public session” (nejavna sednica).

38.  Article 33 provided that depending on the complexity of the administrative matter, or if it otherwise found it necessary to better clarify the “state of affairs”, the court could decide to hold an oral hearing. For the same reasons, a party to the administrative dispute could also propose that an oral hearing be held.

39.  This Act was repealed and replaced on 30 December 2009 by the 2009 Administrative Disputes Act (see paragraphs 40-43 below).

  1. 2009 ADMINISTRATIVE DISPUTES ACT (ZAKON O UPRAVNIM SPOROVIMA, PUBLISHED IN OG RS No111/09)

40.  Article 33 of this Act provides that in an administrative dispute, the court is to decide on the basis of facts established at a public oral hearing. The court can adopt a decision in the absence of an oral hearing only if the subject matter of the dispute is such that it obviously does not require the direct hearing of the parties or a special determination of facts or if the parties themselves expressly agree not to have an oral hearing in the case. The court is obliged to state, in particular, the reasons why it has decided not to have an oral hearing.

41.  Article 43 provides, inter alia, that when it finds that an impugned administrative decision should be set aside, the court itself is to adjudicate the administrative matter by means of a judgment if the nature of the matter allows it and if the established facts provide a reliable basis for so doing. Such a judgment will replace the impugned administrative decision in all respects (dispute with full jurisdiction). A judgment of this kind must, however, be excluded when the subject of the administrative dispute is a decision adopted at the discretion of an administrative body. In certain matters, a dispute with full jurisdiction may also explicitly be excluded by a lex specialis. If a plaintiff requests a court to resolve an administrative matter by exercising its full jurisdiction, the court must specifically state the reasons why it did not accept a request to this effect. In cases where the setting aside of the impugned administrative decision followed by repeated proceedings before the relevant administrative authorities would cause damage to the plaintiff which could be difficult to compensate for, but where the court itself has already established the facts before it, the court is to adopt a decision exercising its full jurisdiction, unless such dispute is otherwise excluded by law.

42.  Article 77 § 1 provides, inter alia, that ongoing administrative disputes brought before the date of the entry into force of this Act are to be dealt with by the Administrative Court in accordance with the procedural rules which were applicable until that point in time.

43.  This Act repealed and replaced the 1996 Administrative Disputes Act (see paragraphs 37-39 above) on 30 December 2009.

THE LAW

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION

44.  The applicant complained under Article 6 § 1 of the Convention of the unfairness of the administrative and judicial review proceedings in his case, including the lack of an oral hearing and the legal obligation to use only written evidence dating back to the injury, notwithstanding the fact that it had been up to the respondent State authorities themselves to secure this evidence at the relevant time.

45.  Article 6 § 1 of the Convention, in so far as relevant, reads as follows:

“In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing ... by [a] ... tribunal ...”

  1. Admissibility
    1. Submissions by the parties

46.  The Government accepted that the applicant’s complaint about the lack of an oral hearing, in so far as it concerned the Administrative Court’s judgment of 3 November 2014 (see paragraph 19 above) was compatible ratione materiae with Article 6 § 1 of the Convention, notwithstanding the State’s reservation contained in the instrument of ratification of the Convention deposited in 2004. In particular, those proceedings had been carried out on the basis of the subsequently adopted 2009 Administrative Disputes Act, which had repealed and replaced the previous procedural legislation referred to in the reservation, whereby the courts in Serbia did not, as a rule, hold oral public hearings when deciding in the course of administrative disputes (see paragraphs 37-43 above). In any event, the Serbian government’s reservation was withdrawn by May 2011 and the proceedings resulting in the Administrative Court’s judgment were brought on 14 May 2014.

47.  The applicant made no comment in that connection.

  1. The Court’s assessment

(a)  The reservation deposited upon ratification

48.  As noted in paragraph 46 above, the Government accepted that the applicant’s complaint about the lack of an oral hearing, in so far as it concerned the Administrative Court’s judgment of 3 November 2014 was compatible ratione materiae with Article 6 § 1 of the Convention. Given the explanation provided in this connection, the Court sees no reason to hold otherwise.

(b)  Applicability of Article 6 § 1 of the Convention

49.  While the Government have not raised an objection as regards the applicability of Article 6 § 1 of the Convention, the Court considers that it has to address this issue of its own motion (see, for example and mutatis mutandis, Studio Monitori and Others v. Georgia, nos. 44920/09 and 8942/10, § 32, 30 January 2020).

50.  As the question of applicability is an issue of the Court’s jurisdiction ratione materiae, the general rule of dealing with applications should be respected and the relevant analysis should be carried out at the admissibility stage unless there is a particular reason to join this question to the merits (see Denisov v. Ukraine [GC], no. 76639/11, § 93, 25 September 2018). In the Court’s view, no such reason exists in the present case, and the issue of the applicability of Article 6 § 1 of the Convention therefore falls to be examined at the admissibility stage.

51.  The Court reiterates, in this connection, that for Article 6 § 1 in its civil limb to be applicable, there must be a “dispute” (“contestation” in French) regarding a “right” which can be said, at least on arguable grounds, to be recognised under domestic law, irrespective of whether it is protected under the Convention. The dispute must be genuine and serious; it may relate not only to the actual existence of a right but also to its scope and the manner of its exercise; and, finally, the result of the proceedings must be directly decisive for the right in question, mere tenuous connections or remote consequences not being sufficient to bring Article 6 § 1 into play (ibid., § 44, with further references; see also Grzęda v. Poland [GC], no. 43572/18, § 257, 15 March 2022, with further references). Lastly, the right must be a “civil” right (see Grzęda, cited above, § 257).

52.  Article 6 § 1 does not guarantee any particular content of “civil rights and obligations” in the substantive law of the Contracting States: the Court may not create through the interpretation of Article 6 § 1 a substantive right which has no legal basis in the State concerned (ibid., § 258).

53.  In order to decide whether the “right” in question has a basis in domestic law, the starting-point must be the provisions of the relevant domestic law and their interpretation by the domestic courts. The Court reiterates that it is primarily for the national authorities, in particular the courts, to resolve problems of interpretation of domestic legislation. Unless the interpretation is arbitrary or manifestly unreasonable, the Court’s role is confined to ascertaining whether the effects of that interpretation are compatible with the Convention. Thus, where the superior national courts have analysed in a comprehensive and convincing manner the precise nature of the impugned restriction of access to a court, on the basis of the relevant Convention case-law and principles drawn therefrom, the Court would need strong reasons to differ from the conclusion reached by those courts by substituting its own views for theirs on a question of interpretation of domestic law and by finding, unlike them, that the person concerned arguably had a right recognised by domestic law (ibid., § 259, with further references).

54.  In carrying out this assessment, it is necessary to look beyond appearances and the language used and to concentrate on the realities of the situation (see Roche v. the United Kingdom [GC], no. 32555/96, § 121, ECHR 2005X, and Boulois v. Luxembourg [GC], no. 37575/04, § 92, ECHR 2012, with further reference).

55.  It is the right as asserted by the applicant in the domestic proceedings that must be taken into account in order to assess whether Article 6 § 1 is applicable. Where there was a genuine and serious dispute about the existence of that right, a decision by the domestic courts that there was no such right does not remove, retrospectively, the arguability of the claim (see Károly Nagy v. Hungary [GC], no. 56665/09, § 63, 14 September 2017, with further references).

56.  Turning to the present case, it is now well established that disputes over entitlements to social security or welfare benefits, including, for example, sickness benefits and welfare disability allowances, generally fall within the scope of Article 6 § 1 of the Convention (see, for example, Fazia Ali v. the United Kingdom, no. 40378/10, § 58, 20 October 2015; Tsfayo v. the United Kingdom, no. 60860/00, § 40, 14 November 2006; Salesi v. Italy, 26 February 1993, § 19, Series A no. 257-E; SchulerZgraggen v. Switzerland, 24 June 1993, § 46, Series A no. 263; Feldbrugge v. the Netherlands, 29 May 1986, §§ 25-40, Series A no. 99; and Deumeland v. Germany, 29 May 1986, §§ 59-74, Series A no. 100).

57.  The Court notes that the proceedings at issue concerned the applicant’s request to be recognised as a civilian person disabled as a consequence of war, which in turn, on the basis of the relevant national legislation, would have made it possible for him to obtain a number of related benefits and/or allowances (see paragraph 29 above). At the same time, the applicant’s injury as a consequence of the explosion was undisputed by the domestic authorities. The origin, therefore, of the explosive device could have been either civilian or war-related in nature. Beyond that, the only disputed issues were whether the blasting cap was indeed a “residual explosive remnant of war” and the manner in which proof thereof could be adduced in the proceedings (see paragraphs 19 and 30 above). It follows in this situation that the applicant’s request for the recognition of the status in question was arguable (see the case-law quoted in paragraph 51 above). The applicability of Article 6 § 1 of the Convention does not, of course, necessarily entail that an applicant has to be successful in his or her litigation domestically, nor does a decision by the domestic courts to reject a claim necessarily remove, retrospectively, its arguability (see Grzęda, cited above, § 268; see also the case-law quoted in paragraph 55 above).

(c)  Conclusion

58.  In view of the foregoing, the applicant’s complaint is compatible ratione materiae with the provisions of Article 6 § 1 of the Convention. It is also neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 thereof. The complaint must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. Submissions by the parties

(a)  The applicant

59.  According to the applicant, the national authorities had been too intransigent when it came to the kind of evidence which could be used in the proceedings, that only being written evidence dating back to the time when the injury was sustained. They should instead have relied on the general procedural regulations and the principle of equity and made it possible for the applicant to personally take part in an oral hearing where he could have presented his case and disputed the opposing claims.

60.  The relevant provisions of the Civilian Persons Disabled as a Consequence of War Act thus made it effectively impossible for a person in a situation such as the one faced by the applicant to have his or her disability status recognised (see paragraph 30 above).

61.  As for the passage of time, it should be noted that the applicant was only 13 years old at the time of the events and that the initial focus of his parents was, quite naturally, on his medical recovery rather than on seeking immediate legal redress. In fact, between 1996 and 2016 the applicant underwent numerous operations and medical treatments (see paragraph 25 above). Nevertheless, in 1999 the applicant and his mother had already considered submitting a request for the applicant’s recognition as a civilian person disabled as a consequence of war but were dissuaded from so doing by an official employed with the municipal authorities (see paragraph 9 above).

62.  Lastly, the applicant submitted that the Administrative Court, in its judgment of 3 November 2014, had refused to take into account various other written documents, including medical reports, contemporary witness statements and even documents prepared by the police themselves (see paragraphs 19, 22 and 23 above).

(b)  The Government

63.  The Government maintained that there had been no violation of procedural fairness in the present case. Notably, whereas Article 149 § 2 of the General Administrative Proceedings Act (see paragraph 35 above) had provided for the possibility of using all types of evidence, Article 12 of the Civilian Persons Disabled as a Consequence of War Act (see paragraph 30 above) had not. It had specified, instead, that the only admissible evidence had been written evidence dating back to the time when the injuries in question had been sustained. The latter piece of legislation had, of course, been lex specialis and as such had been directly applicable to the proceedings in the applicant’s case. The burden of proof had also been on the applicant, or rather his legal representatives, since he had been a minor at the material time. No relevant evidence, however, had been put forth by them and the assertion that the applicant’s injuries had been sustained on account of an “explosive remnant of war” had thus remained unsubstantiated.

64.  Turning to the certificate and the statement of the Valjevo police department of 21 March and 29 November 2006 respectively (see paragraphs 22-24 above), the Government noted that they had both been issued some ten years after the incident. Moreover, the former document had been specifically furnished for the purposes of obtaining the applicant’s peacetime disability status and had noted, inter alia, that the origin of the blasting caps had been unknown. The statement of 29 November 2006, had, for its part, recounted, inter alia, that after the on-site investigation the two remaining blasting caps had been brought to the premises of the Valjevo police department where they had remained until they had been destroyed by the NATO bombing in 1999. Since the investigation in respect of those explosive devices had not been carried out up to that point, the Valjevo police department had been unable to provide any information in respect of their type or origin.

65.  The Government further stated that they were aware of the importance of the national proceedings for the applicant but still contended that there had been no breach of Article 6 § 1 of the Convention. The applicant had, in fact, had the possibility, in accordance with the law, of providing the necessary evidence regarding the origin of the explosive device in question but had unfortunately failed to do so. It had also taken the applicant some ten years to bring proceedings for the formal recognition of his status as a civilian person disabled as a consequence of war. The NATO bombing of 1999, which had destroyed the blasting caps, had occurred approximately three years after the applicant’s accident, meaning that there had been enough time during which their type and origin could have been established. In any event, it had not been up to any government body or authority to undertake such actions of its own motion.

66.  As regards an oral hearing, the Government acknowledged that there had been no oral hearing in the course of the proceedings at issue, but they were of the opinion that this fact alone could not amount to a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

67.  In particular, although Article 33 of the 2009 Administrative Disputes Act (see paragraph 40 above) provided that, in an administrative dispute, a court of law, as a rule, had to decide on the basis of facts established at an oral public hearing, this obligation was not absolute. A court could also adopt a decision in the absence of an oral hearing if the subject matter of the dispute was such that it obviously did not require the direct hearing of the parties or if the parties themselves expressly agreed not to have an oral hearing. In that situation, however, the court was obliged to state the reasons why no oral hearing was necessary. The proceedings at issue in the present case, in the Government’s view, had involved exactly the kind of case which required no oral hearing, as explained by the Administrative Court itself in its judgment of 3 November 2014 (see paragraph 19 above).

68.  The Government, lastly, argued that it remained unclear as to what, in any event, could have been the “subject of an oral hearing” in a situation where the relevant legislation (see paragraph 30 above) explicitly required written evidence only, dating back to the injury and where, for example, any witness statements would have had no probative value and could not be used as evidence.

  1. The Court’s assessment

(a)  Relevant principles

(i)     As to the adversarial principle and the principle of equality of arms

69.  The Court notes that the right to a fair hearing as guaranteed by Article 6 § 1 of the Convention includes the right of the parties to the proceedings to submit any observations that they consider relevant to their case. The purpose of the Convention being to guarantee not rights that are theoretical or illusory but rights that are practical and effective, this right can only be seen to be effective if the observations are actually “heard”, that is duly considered by the court in question. In other words, the effect of Article 6 is, among others, to place the “tribunal” under a duty to conduct a proper examination of the submissions, arguments and evidence adduced by the parties, without prejudice to its assessment of whether they are relevant (see Perez v. France [GC], no. 47287/99, § 80, ECHR 2004-I, with further references).

70.  The admissibility of evidence is primarily a matter for regulation by national law and, as a general rule, it is for the national courts to assess the evidence before them. The Court’s task under the Convention is rather to ascertain whether the proceedings as a whole, including the way in which evidence was taken, were fair (see, for example, Elsholz v. Germany [GC], no. 25735/94, § 66, ECHR 2000VIII, and Devinar v. Slovenia, no. 28621/15, § 45, 22 May 2018, both with further references).

71.  The Court reiterates that the adversarial principle and the principle of equality of arms, which are closely linked, are fundamental components of the concept of a “fair hearing” within the meaning of Article 6 § 1 of the Convention (see Regner v. the Czech Republic [GC], no. 35289/11, § 146, 19 September 2017). They require a “fair balance” between the parties: each party must be afforded a reasonable opportunity to present his or her case under conditions that do not place him or her at a substantial disadvantage vis-à-vis his or her opponent or opponents (see Andrejeva v. Latvia [GC], no. 55707/00, § 96, ECHR 2009).

72.  However, the rights deriving from these principles are not absolute. The Court has already ruled, in a number of judgments, on the particular case in which precedence is given to superior national interests when denying a party fully adversarial proceedings. The Contracting States enjoy a certain margin of appreciation in this area. However, it is for the Court to determine in the last instance whether the requirements of the Convention have been complied with (see Regner, cited above, § 147, with further references).

(ii)   As to the “right to a hearing”

73.  The right to a hearing is not only linked to the question whether the proceedings involve the examination of witnesses who will give their evidence orally. It is also important for litigants to have the opportunity to state their case orally before the domestic courts. Thus, the right to an oral hearing is one element underpinning the equality of arms between the parties to the proceedings (see Ramos Nunes de Carvalho e Sá v. Portugal [GC], nos. 55391/13 and 2 others, § 187, 6 November 2018, with further references).

74.  According to the Court’s established case-law, in proceedings before a court of first and sole instance the right to a “public hearing” within the meaning of Article 6 § 1 entails an entitlement to an “oral hearing” unless there are exceptional circumstances that justify dispensing with such a hearing (see Göç v. Turkey [GC], no. 36590/97, § 47, ECHR 2002V).

75.  A hearing may not be necessary, for example, when the case raises no questions of fact or law which cannot be adequately resolved on the basis of the case file and the parties’ written observations (see, for example, Jussila v. Finland [GC], no. 73053/01, §§ 41 and 42, ECHR 2006XIV, and Bektashi Community and Others v. the former Yugoslav Republic of Macedonia, nos. 48044/10 and 2 others, § 80, 12 April 2018, with further references).

76.  The exceptional character of the circumstances that may justify dispensing with an oral hearing essentially comes down to the nature of the issues to be decided by the national court, not to the frequency of such situations. The Court has recognised that disputes concerning benefits under social-security schemes are generally rather technical and their outcome usually depends on written opinions given by medical doctors. Many such disputes may accordingly be better dealt with in writing than in oral argument. Moreover, it is understandable that in this sphere the national authorities should have regard to the demands of efficiency and economy. Systematically holding hearings could be an obstacle to the particular diligence required in social-security matters (see Schuler-Zgraggen, cited above, § 58; Salomonsson v. Sweden, no. 38978/97, § 38, 12 November 2002; Döry v. Sweden, no. 28394/95, § 41, 12 November 2002; and Lundevall v. Sweden, no. 38629/97, § 38, 12 November 2002).

(b)  Application of the above principles to the present case

77.  Turning to the circumstances of the present case, the Court notes that Article 2 of the Civilian Persons Disabled as a Consequence of War Act defined a “civilian disabled as a consequence of war” as, inter alia, a person who had suffered visible bodily injuries to at least 50% of his or her body caused by a “residual explosive remnant of war” (see paragraph 28 above). Article 12 of the above-mentioned Act further provided, inter alia, that the fact that a person had indeed been injured under the conditions prescribed by Article 2 was to be determined only through the presentation of written evidence dating back to the time when the injury had been sustained (see paragraph 30 above).

78.  It follows that the above requirement concerning the admissibility of evidence in proceedings such as those brought by the applicant in the present case was not merely a practice of the relevant authorities at a given time with the possibility of being adjusted depending on the particular circumstances of a case, but rather a specific legislative prerequisite which did not provide for any exceptions. This lack of flexibility was even recognised, albeit implicitly and on one occasion only, by the national authorities themselves in the applicant’s case, notwithstanding their ultimate adherence to the above-mentioned evidentiary provisions of the Civilian Persons Disabled as a Consequence of War Act. Notably, on 1 October 2008 the Supreme Court held that the relevant administrative authorities could comprehensively establish the facts of the case while additionally having regard to, inter alia, some of the more general and certainly less strict rules of evidence contained in the General Administrative Proceedings Act (see paragraphs 15 and 32-34 above).

79.  The Court would further note that neither the applicant, a minor at the time with acute medical issues, nor his parents can be blamed for the failure to establish the origin of the blasting caps between 1996 and 1999, when they were destroyed while in the respondent State’s custody (see paragraphs 23-25 above). Despite the Government’s contention that the authorities had had no legal obligation to establish their origin of their own motion (see paragraph 65 in fine above), this is unconvincing in view of the very nature of things, as well as unclear given the wording, mutatis mutandis, of Articles 15, 126 and 127 of the General Administrative Proceedings Act (see paragraphs 32-34 above). In addition, even though it took time for the applicant to bring formal proceedings for the recognition of the entitlement claimed, there was apparently no applicable domestic time-limit which would have barred him from so doing. The Government and the national authorities in the present case have not suggested otherwise.

80.  In this situation, the Court cannot but conclude that the applicant was effectively faced with both a legal and a factual inability to have his claim properly examined (see the case-law quoted in paragraph 69 above), particularly bearing in mind that the police statement of 21 March 2006 was also not considered procedurally admissible, dating as it did from 2006 and not from the time of the applicant’s injury. While that statement noted, on the one hand, that it had been issued for the purposes of verifying the applicant’s “peacetime disability status” and that the blasting caps in question had been of unknown origin, it also acknowledged, on the other hand, that the blasting caps had indeed been left behind after previous wars (see paragraph 22 above). The statement thus clearly warranted closer examination by the relevant authorities.

81.  Moreover, notwithstanding the particularities of holding an oral hearing in the context of a social security claim and the respondent State’s margin of appreciation when it comes to conducting fully adversarial proceedings (see the case-law quoted in paragraphs 76 and 72 above, in that order), it would have also been beneficial, in the Court’s view and in the very specific and country-specific circumstances of the present case, for a national court of law to have heard, at an oral hearing and in the presence of the applicant or his legal representative, the retired police officer, referred to in the police statement of 29 November 2006, who might have offered other relevant details (see paragraphs 23 and 19 above, in that order).

82.  In view of the foregoing, the Court is of the opinion that the applicant did not have an effective right to a fair trial and was not afforded a reasonable opportunity to present his case, including at an oral hearing, under conditions that would not have placed him at a substantial disadvantage (see the case-law quoted in paragraphs 69, 71 and 74 above). There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention. It is understood that it is not for the Court to pronounce as to what the actual outcome of the impugned domestic proceedings should have been (see, mutatis mutandisRakić and Others v. Serbia, nos. 47460/07 and 29 others, § 44, 5 October 2010) and noted that a lack of an oral hearing on 1 October 2008, in particular, was rendered moot by the Supreme Court’s quashing judgment of the same date (see paragraph 15 above).

  1. OTHER ALLEGED VIOLATIONS OF THE CONVENTION

83.  The applicant also complained under Article 1 of Protocol No. 1 about the respondent State’s refusal to grant him the disability status in question and, consequently, the related benefits themselves.

84.  The applicant lastly complained under Article 14 of the Convention that as a member of a group of persons consisting of civilians disabled as a consequence of war he had been procedurally discriminated against on the grounds that he had been obliged to only use written evidence dating back to the injury.

85.  Article 14 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 thereto read as follows:

Article 14

“The enjoyment of the rights and freedoms set forth in [the] Convention shall be secured without discrimination on any ground such as sex, race, colour, language, religion, political or other opinion, national or social origin, association with a national minority, property, birth or other status.”

Article 1 of Protocol No. 1

“Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.”

86.  Having regard to the facts of the case, the submissions of the parties and its findings above, the Court considers that it has examined the main legal questions raised in the present application and that there is no need to give a separate ruling on the admissibility and merits of the complaints raised under Article 14 of the Convention and Article 1 Protocol No. 1 thereto (see, among many other authorities, Centre for Legal Resources on behalf of Valentin Câmpeanu v. Romania [GC], no. 47848/08, § 156, ECHR 2014).

  1. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

87.  Articles 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

88.  The applicant claimed “approximately” 480,000 euros (EUR) in respect of pecuniary damage and EUR 30,000 in respect of non-pecuniary damage, the former on account of the unpaid disability allowance between 1996 and 2017 and the latter for the mental anguish suffered throughout the material time. The applicant, however, acknowledged that the calculation of pecuniary damage was not simple and asked the Court to award an appropriate amount. The applicant also claimed a total of EUR 3,338 for the costs and expenses incurred in the domestic proceedings and for those incurred before the Court. Lastly, the applicant requested that the Court order the respondent State to desist from any future violations in this context and adopt appropriate amendments to its legislation.

89.  The Government contested those claims.

90.  The Court notes that the applicant has not shown the existence of a causal link between the procedural violation found and the pecuniary damage alleged; it therefore rejects that claim in its entirety.

91.  The Court would also refer to its settled case-law to the effect that when an applicant has suffered an infringement of the rights guaranteed by Article 6 of the Convention, he or she should, as far as possible, be put in the position in which he or she would have been had the requirements of that provision not been disregarded, and that the most appropriate form of redress would, in principle, be the reopening of the proceedings if requested (see, for example, Öcalan v. Turkey [GC], no. 46221/99, § 210, ECHR 2005-IV; Popov v. Russia, no. 26853/04, § 263, 13 July 2006; Balažoski v. the former Yugoslav Republic of Macedonia, no. 45117/08, § 39, 25 April 2013; and Poposki and Duma v. the former Yugoslav Republic of Macedonia, nos. 69916/10 and 36531/11, § 63, 7 January 2016).

92.  As regards the present case, however, the Court would note that Article 56 of the 2009 Administrative Disputes Act provides, inter alia, that a judicial review “procedure finished by means of a final judgment or court decision will be reopened” upon the party’s request if the view expressed in the subsequently adopted judgment of the European Court of Human Rights, concerning the same matter, “may have an impact” on the lawfulness of the proceedings in question. Article 57 of the same piece of legislation furthermore states, inter alia, that the reopening may be requested within six months from the date of publication of the decision of the European Court of Human Rights in the Official Gazette of the Republic of Serbia, but that after five years have passed since “the finality of the court’s decision” a reopening of the proceedings can no longer be requested.

93.  Having regard to the above and in particular the temporal aspect of whether the said reopening could still be requested by the applicant, the Court considers that, in the specific circumstances of the present case, the finding of a violation of the Convention cannot constitute in itself sufficient just satisfaction for any non-pecuniary damage sustained by the applicant.

94.  The Court is also of the opinion that, in any event, the applicant has certainly suffered some non-pecuniary damage. Given the nature of the violation found in the present case and making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicant the amount of EUR 3,000 in this connection, plus any tax that may be chargeable.

95.  As to the applicant’s claim for costs and expenses, the Court reiterates that an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these were actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum. That is, the applicant must have paid them, or be bound to pay them, pursuant to a legal or contractual obligation, and they must have been unavoidable in order to prevent the violation found or to obtain redress (see, for example, Stevan Petrović v. Serbia, nos. 6097/16 and 28999/19, § 186, 20 April 2021). In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 3,000 covering costs and expenses under all heads, plus any tax that may be chargeable to the applicant.

96.  Lastly, it is true that a judgment in which the Court finds a breach imposes on the respondent State a legal obligation not just to pay those concerned any sums awarded by way of just satisfaction, but also to choose, subject to supervision by the Committee of Ministers, the general and/or, if appropriate, individual measures to be adopted in their domestic legal order to put an end to the violation found by the Court and to redress, as far as possible, the effects thereof (see, for example, Scozzari and Giunta v. Italy [GC], nos. 39221/98 and 41963/98, § 249, ECHR 2000-VIII, and Zorica Jovanović v. Serbia, no. 21794/08, § 90, ECHR 2013). The Court, however, would also note that the legislation giving rise to the violation established by it (see paragraphs 30 and 77-82 above) was repealed and replaced by other legislation on 1 January 2021 (see paragraph 31 above) and that the latter legislation is clearly outside of the scope of the present case.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Declares the complaint under Article 6 § 1 of the Convention admissible;
  2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
  3. Holds that there is no need to examine the admissibility and the merits of the complaints under Article 14 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1;
  4. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 3,000 (three thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii) EUR 3,000 (three thousand euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 6 February 2024, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 

 Ilse Freiwirth                             Gabriele Kucsko-Stadlmayer
 Registrar                                   President

 

 

Copyright © 2024 Pravosudna akademija, Srbija