Radiotelevizija B92 A.D. protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
05.09.2023
Članovi
10
10-1
10-2
41
Kršenje
10
10-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 10) Sloboda izražavanja - Opšta
(Čl. 10-1 / ICCPR-19) Sloboda izražavanja
(Čl. 10-2) Neophodno u demokratskom društvu
(Čl. 10-2) Zaštita ugleda drugih
(Čl. 10-2) Zaštita prava drugih
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Nematerijalna šteta
(Čl. 41) Materijalna šteta
Unutrašnje polje slobodne procene
Srazmernost
Broj predstavke
67369/16
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Predstavka se odnosi na slobodu izražavanja kompanije podnosioca predstavke prema članu 10. Konvencije. Kompanija podnosilac predstavke se posebno žali da je naknada koju joj je naloženo da plati javnom funkcioneru u parničnom postupku koji je on pokrenuo, predstavljala mešanje u njegovo pravo na saopštavanje informacija koje nije bilo neophodno u demokratskom društvu.

Podnosilac predstavke je Radio-difuzno preduzeće B92, registrovano u Beogradu. Preduzeće podnosilac je vlasnik televizijskog kanala B92 TV i internet portala B92.net. Prema finansijskom izveštaju za 2020. godinu, podnosilac predstavke je u toj godini ostvarila dobit od približno 2.854.000 evra.

Tokom neutvrđenog perioda pre 27. novembra 2011. godine, novinari podnosioca predstavke sproveli su istraživanje za dokumentarnu televizijsku seriju „Insajder – kupovina i prodaja zdravlja“, koja se odnosi na nabavku vakcina protiv AH1N1 2009. godine. Tokom svog istraživanja, oni su došli je u posed „službene beleške br. 14/11”, koju je sačinio Odsek za borbu protiv korupcije 13. septembra 2011. godine (Odsek za borbu protiv korupcije je organizaciona celina u okviru Odeljenja za borbu protiv organizovanog finansijskog kriminala Uprave kriminalističke policije, koje je deo Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije). Tačnije, neutvrđenog datuma, glavni urednik informativnog programa kompanije podnosioca predstavke dobio je dotičnu belešku od dva policijska službenika.

U službenoj belešci je navedeno da su policijski službenici Odseka za borbu protiv korupcije u predmetnom slučaju od marta ili aprila 2009. do 13. septembra 2011. godine obavljali istragu koja je uključivala različite mere nadzora koje je naložio istražni sudija, privremeno oduzimanje dokumenta i informativne razgovore. O njihovim postupcima obavešteni su njihovi neposredni pretpostavljeni, kao i zamenik Specijalnog tužioca za organizovani kriminal, M.I. Krajem avgusta i početkom septembra 2011. godine, počela je završna faza istrage, pošto su policajci Odseka za borbu protiv korupcije, njihovi neposredni pretpostavljeni i Kancelarija Specijalnog tužioca za organizovani kriminal, zaključili da su svi izvršene su neophodne provere.

U službenoj belešci je navedeno da je u periodu od 5. do 13. septembra 2011. godine, pet službenika nadležnih službi u Ministarstvu unutrašnjih poslova obavilo više konsultacija sa Specijalnim tužiocem i Zamenikom specijalnog tužioca za organizovani kriminal M.R. i M.I. Tokom ovih konsultacija, službenici Odseka za borbu protiv korupcije su izneli svoje viđenje slućaja, a to je da postoji osnovana sumnja da je šest lica izvršilo krivično delo zloupotreba službenog položaja, sa namerama da favorizuju preduzeće J., kako bi ono imalo povlašćeni položaj na tržištu, čime bi ostvarilo sticanje finansijske dobiti. U belešci su navedena imena šest osoba i precizirani njihovi lični podaci, kao i šta se terete. Među ovih šestoro je bila i Z.P., u to vreme pomoćnica ministra zdravlja. U pogledu nje je precizirano da postoji osnovana sumnja da je ona:
a) prikrila činjenicu da je Ministarstvo zdravlja, odnosno ministar T.M., već u julu 2009. godine rezervisalo više od tri miliona doza određene vakcine, koju proizvodi kompanija N., preko N.-ovog predstavnika, kompanije D. iz Valjeva, u julu 2009. godine i tu informaciju izostavila iz pripremljenog predloga za vladu u novembru 2009. godine u vezi sa neophodnošću nabavke pandemijskih vakcina za AH1N1.

b) u ime Ministarstva zdravlja, zajedno sa ministrom T.M., vodila pregovore sa drugim proizvođačem vakcina, koji je u septembru 2009. godine predložio nabavku druge vakcine po povoljnijoj ceni bez posrednika i distributera;
c) nakon što je Komisija za sprovođenje nabavke pandemijskih vakcina sačinila izveštaj o svim ponudama, sa predlogom koji ponuđači treba da budu izabrani, iskoristila je svoj službeni položaj i hijerarhijski status da naloži jednom od stručnih članova Komisije, koji je bio i službenik u odeljenju Ministarstva zdravlja kojim je neposredno upravljala Z.P., da sačini novi izveštaj o ponudama, koji treba da bude zaveden pod istim brojem i datumom kao i prethodni izveštaj, ali u korist J. kompanija.

U službenoj belešci je dalje navedeno da tužioci nisu prihvatili predlog Odseka za borbu protiv korupcije. Smatrali su da, u odnosu na zaposlene u Ministarstvu zdravlja koji se pominju u izveštaj, nemaju dovoljno dokaza za pokretanje istrage. Takođe su rekli da će poslati nacrt optužnice. U nacrtu optužnice koji je sačinio zamenik specijalnog tužioca M.I., osumnjičene su tri osobe (S.V., bivši direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje; V.G., direktor preduzeća J. i LJ.P., vlasnik i direktor preduzeća D.). Nekoliko službenika ministarstva nutrašnjih poslova, uključujući načelnika i zamenika načelnika Odeljenja za borbu protiv organizovanog finansijskog kriminala, prema službenoj belešci, složili su se da prijava u formi ne odgovara činjeničnom stanju, i naveli da su tužioci insistirali da se krivična prijava podnosi samo protiv tri osobe imenovane u njihovom nacrtu. U belešci se navodi da je Odsek za borbu protiv korupcije naknadno sačinio novi izveštaj, u kojem su pokušali da pokažu tužiocima da bi bilo veoma teško izostaviti ljude iz Ministarstva zdravlja iz slučaja jer bi tako cela priča bila izvučeno iz konteksta.

U službenoj belešci je precizirano da su 9. septembra 2011. godine održane dodatne konsultacije u Specijalnom tužilaštvu kojima su prisustvovali specijalni tužilac, njegov zamenik, dva načelnika i dva službenika iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Na sastanku su predstavnici Ministarstva unutrađnjih poslova predstavili svoj nacrt krivične prijave kojom je obuhvaćeno četrnaest osoba. Imenovano je svih četrnaest osoba, a u prijavi su navedeni i njihovi lični podaci i za se terete. Na listi je bila i Z.P. koja se ovde teretila za ista dela kao i u prvom predlogu. Na sastanku, Odsek je prezentovao i audio snimke dobijene tokom nadzora telefonskih i drugih komunikacija.

Neutvrđenog datuma pre 29. novembra 2011. godine podneta je krivična prijava protiv tri osobe koje je navelo Specijalno tužilaštvo.

TV B92 je 27., 28., 29 novembra, kao i 13. i 14. decembra 2011. godine na vestima u više termina, objavila da su na listi osumnjičenih policije prvobitno bili, između ostalih, bivši ministar T.M., pomoćnik ministra Z.P., državni sekretar Ministarstva zdravlja N.K. i direktor kompanije J., S.M.A., kao i da ih policija tereti za zloupotrebu službenog položaja i što se tiče preduzeća J. omogućavanje sticanja protivpravne imovinske koristi na štetu budžeta Srbije, kao i da je prema saznanjima Insajdera, dvanaest imena nestalo je sa liste osumnjičenih nakon konsultacija policije sa tužilaštvom i da je policija tokom pretkrivičnog postupka zaključila da postoji osnova sumnje da je u zloupotrebu umešano četrnaest osoba.

B92 je na svom portalu b92.net dana 27.novembra objavio da je u pretkrivičnom postupku u vezi sa vakcinama, policija sumnjičila T.M. i njegove saradnike Z.P. i N.K. i S.M.A., kao i da je policija njih sumnjičila za zloupotrebu službenog položaja koje je omogućavala preduzeću J. sticanje protivpravne imovinske koristi na štetu budžeta Srbije. Na sajtu je navedeno i da je prema saznanjima Insajdera, dvanaest imena nestalo sa liste osumnjičenih nakon što se policija konsultovala sa tužilaštvom, kao i da ispada da je u slučaju nabavke vakcina policija faktički odustala od krivične prijave protiv osoba koje je sami su zaključili da postoji razlog za sumnju da su učestvovali u zloupotrebama.”

Neutvrđenog datuma Z.P. je zatražila od kompanije podnosioca predstavke da objavi demanti informacija objavljenih 27. novembra 2011. godine, navodeći da je B92 objavio netačne navode, dsaB92 preuzima ulogu tužioca i suda, da dezinformiše javnost objavljivanja neproverenih informacija, da sprovodi javne ličnove pojedinaca, da je njeno ime navedeno u negativnom kontekstu, kao i da će zbog zaštite svoje časti i ugleda podneti privatnu tužbu protiv B92. Kompanija podnosilac predstavke objavila je samo deo koji se odnosi na nameru Z.P. da pokrene postupak protiv kompanije podnosioca predstavke.

Dana 27. aprila 2012. godine Z.P. je pokrenula postupak pred Višim sudom u Beogradu, koji je doneo presudu dana 23. oktobra 2013. godine presudivši u korist Z.P., kojom se nalaže da B92 isplati Z.P. 200.000 dinara nematerijalne štete zbog uvrede njene časti i ugleda i 113.000 dinara na ime troškova. Sud je takođe naložeio da se sporna emisija Insajdera ukloni sa internet portala, kao i da se objavi presuda. Kompanija B92 se žalila na ovu presudu, pozivajući se na član 10 Konvencije i sudsku praksu Apelacionog suda u Beogradu. Apelacioni sud u Beogradu je 5. juna 2014. godine potvrdio prvostepenu presudu.

Apelacioni sud u obrazloženju presude naveo da je pre objavljivanja predmetnih informacija kompanija podnosilac predstavke imala obavezu da proveri njihovo poreklo, tačnost i potpunost, što nije učinila, oslanjajući se umesto toga na službenu belešku Ministarstva unutrašnjih poslova, koja se ne može se smatrati dokumentom nadležnog državnog organa u smislu člana 82. Zakona o javnom informisanju. Krivična prijava bi predstavljala takav dokument, ali ona nikada nije podneta protiv Z.P. Budući da kompanija podnosilac predstavke nije postupila u skladu sa članom 3. Zakona o javnom informisanju, sud je odbacio njen navod da je informacija dobijena iz pouzdanog izvora u Ministarstvu unutrašnjih poslova i da je objavljena zbog preovlađujućeg javnog interesa. Sud je takođe utvrdio da pozivanje kompanije podnosioca predstavke na član 10. Konvencije nije bilo relevantno, s obzirom da bi sloboda izražavanja mogla biti ograničena radi zaštite prava i ugleda drugih, koji su takođe zaštićeni članom 8. Konvencije. Imajući u vidu da su objavljene neistinite i neproverene informacije da se Z.P. nalazila na policijskom spisku osumnjičenih, da je u pretkrivičnom postupku osumnjičena za zloupotrebu službenog položaja i da je skinuta sa liste pod pritiskom Specijalnog tužioca, sud je utvrdio povredu časti i ugleda tužioca.

Kompanija podnosilac predstavke je 30. jula 2014. godine podnela ustavnu žalbu u kojoj se pozvala na pravo na slobodu izražavanja i relevantnu sudsku praksu suda. Ustavni sud je 18. maja 2016. godine odbio ustavnu žalbu kompanije podnosioca predstavke. Sud je utvrdio da su predmetne presude uticale na slobodu izražavanja kompanije podnosioca predstavke, ali da je mešanje bilo neophodno radi zaštite prava i ugleda Z.P.. Zaključio je da su građanski sudovi, kada su balansirali između prava tužioca i kompanije podnosioca predstavke, procenili sve relevantne okolnosti i dali jasne i ustavno prihvatljive razloge za svoju odluku. Takođe je utvrdilo da su iznos dosuđene naknade i nalog da se presuda objavi bili srazmerni.

U svojoj predstavci Evropskom sudu za ljudska prava, kompanija podnosilac predstavke žalila se da je država prekršila njeno pravo na slobodu izražavanja zagarantovano članom 10. Konvencije, posebno pravo na prenošenje informacija, time što joj je naložila da plati odštetu i troškove Z.P. u parničnom postupku.

Sud navodi da strane nisu osporavale da je pravosnažna građanska presuda izrečena protiv kompanije podnosioca predstavke predstavljala „mešanje [jednog] javnog organa“ u njegovo pravo na slobodu izražavanja.

Sud smatra da je sporno mešanje bilo „propisano zakonom” u smislu člana 10. stav 2. Konvencije pošto je zasnovano na Zakonu o javnom informisanju i Zakonu o obligacionim odnosima. Relevantne odredbe su bile i adekvatno dostupne i predvidive u svojoj primeni. Takođe, Sud prihvata da je mešanje u slobodu izražavanja kompanije podnosioca predstavke imalo za cilj jedan od legitimnih ciljeva predviđenih članom 10. stav 2. Konvencije, odnosno „zaštita ugleda ili prava drugih”. Ono što je sporno između strana i ostaje da se ispita, jeste da li je mešanje bilo „neophodno u demokratskom društvu”.

Sud primećuje da se ovaj slučaj tiče sukoba suprotstavljenih prava: s jedne strane, poštovanja prava kompanije podnosioca predstavke na slobodu izražavanja, a sa druge, prava Z.P. na poštovanje njenog privatnog života. Emitovana informacija i članak koji je objavila kompanija podnosilac predstavke odnose se na sledeće: (a) Z.P. je bila među onima za koje je policija imala razloga da sumnja za zloupotrebu službenog položaja u vezi sa nabavkom vakcine protiv AH1N1, (b) sa policijske liste osumnjičenih nakon što je policija konsultovala Specijalno tužilaštvo nestalo je dvanaest imena, uključujući i ime Z.P., (c) člankom i vestima sugerisano je da su imena nestala sa spiska zbog pritiska specijalnog tužioca na Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Sud, ispitujući sadržaj TV priloga i sadržaj relevantnog članka, smatra da su oni mogli da naruše ugled Z.P. i da joj nanesu štetu kako u njenom profesionalnom tako i u društvenom okruženju. Shodno tome, navodi su dostigli potreban nivo ozbiljnosti koji bi moglo da dovede u pitanje lično uživanje prava Z.P. koje ima u skladu sa članom 8 Konvencije.

Istovremeno, Sud naglašava da se mora praviti razlika između privatnih lica i osoba koje deluju u javnom kontekstu kao političke ili javne ličnosti. Shodno tome, dok javnosti nepoznata osoba može tražiti posebnu zaštitu svog prava na privatni život, isto ne važi i za javne ličnosti, u odnosu na koje su granice kritičkog komentara šire, jer se oni svesno javno eksponiraju javnosti, te stoga moraju pokazati posebno visok stepen tolerancije. Što se tiče državnih organa i državnih službenika, Sud je smatrao da su i oni, kada deluju u službenom svojstvu, u nekim okolnostima podložni širim granicama prihvatljive kritike od privatnih lica.

U kontekstu slobode izražavanja, Sud pravi razliku između izjava o činjenicama i vrednosnih sudova. Postojanje činjenica se može dokazati, dok istinitost vrednosnih sudova nije podložna dokazu. Međutim, čak i kada izjava predstavlja vrednosni sud, proporcionalnost mešanja može zavisiti od toga da li postoji dovoljna „činjenična osnova“ za spornu izjavu; ako ne postoji, taj vrednosni sud može se pokazati preteranim. Sud primećuje da je klasifikacija izjave kao jedne činjenice ili kao vrednosnog suda stvar koja prvenstveno spada u okvire slobodne procene nacionalnih vlasti, posebno domaćih sudova. Takođe ponavlja da je, da bi se napravila razlika između činjeničnog navoda i vrednosnog suda, potrebno uzeti u obzir okolnosti slučaja i opšti ton primedbi, imajući u vidu da tvrdnje o pitanjima od javnog interesa mogu predstavljaju vrednosne sudove, a ne izjave o činjenicama.

U ovom slučaju, srpski sudovi su smatrali da su sporne informacije izjave o činjenicama i kao takve podložne dokazu. Sud se slaže da su prva dva navoda (naročito da je Z.P. bila među onima za koje je policija imala razloga da sumnja za zloupotrebu službenog položaja u vezi sa nabavkom vakcine protiv AH1N1, kao i da je dvanaest imena, uključujući i njeno, nestalo sa policijskog spiska osumnjičenih nakon što je policija konsultovala Specijalno tužilaštvo) bile su izjave o činjenicama. Međutim, smatra da su domaći sudovi zauzeli prilično ograničen stav kada su karakterisali treći navod (sugestija da su imena nestala sa liste zbog pritiska specijalnog tužioca na Ministarstvo unutrašnjih poslova, uključujuči i načelnika i zamenika načelnika Odseka za borbu protiv korupcije) kao činjenično stanje. Oni nisu razmatrali onlajn članak od 27. novembra 2011. u celini, u pozadini očigledno tekuće javne debate o nabavci vakcine.

S obzirom da je odgovor Specijalnog javnog tužioca na iznete navode odražavao stav potonjeg da ne postoje dovoljni razlozi za podizanje optužnice Z.P. ili drugih javnih funkcionera, već da će biti podnete samo krivične prijave protiv tri osobe, domaćim sudovima bi se moglo zameriti što spornu izjavu nisu tretirali kao vrednosni sud i nisu ispitali da li će službena interna beleška pružili bar neku činjeničnu osnovu pri donošenju ovakve odluke.

Sud primećuje da je u toku svog istraživanja kompanija podnosilac predstavke kontaktirala i Z.P., Ministarstvo unutrašnjih poslova i Specijalno tužilaštvo ali je Z.P. odbila da da bilo kakvu izjavu, Ministarstvo unutrašnjih poslova uopšte nije odgovorilo, a odgovor Specijalnog tužilaštva je uredno objavljen.

Sud smatra da je pokušajem da pribavi verzija događaja Z.P. i Ministarstva i objavljivanjem odgovora Specijalnog tužilaštva, kompanija podnosilac predstavke nastojala da postigne ravnotežu u svom izveštavanju. U okolnostima ovog slučaja, relevantno je da je kompanija podnosilac predstavke ispoštovala svoju obavezu revnosti prilikom provere autentičnosti i sadržaja policijske beleške. Čini se da domaći sudovi takođe nisu uzeli u obzir te aspekte prilikom procene da li je kompanija podnosilac predstavke ispunila uslove „odgovornog novinarstva“.

Imajući u vidu sve navedeno, Sud nalazi u konkretnim okolnostima ovog slučaja da se kompanija podnosilac predstavke ne može teretiti zbog toga što nije preduzela dalje korake da utvrdi istinitost spornih navoda. Sud smatra da je podnosilac predstavke delovala u dobroj veri i sa marljivošću koja se očekuje od odgovornog novinara koji izveštava o stvarima od javnog interesa. Dodatni faktor od posebnog značaja u ovom slučaju je vitalna uloga „javnog čuvara“ koju štampa (medij informaisanja) obavlja u demokratskom društvu. Iako se određene granice ne smeju prekoračiti, posebno u pogledu ugleda i prava drugih, ipak je dužnost medija da prenosi, na način u skladu sa svojim obavezama i odgovornostima, informacije i ideje o političkim pitanjima i drugim pitanjima od opšteg interesa.

Sud bi takođe naglasio da ako nacionalni sudovi primenjuju previše rigorozan pristup u proceni profesionalnog ponašanja novinara, novinari bi mogli biti neopravdano odvraćani od obavljanja svoje funkcije informisanja javnosti. Sudovi stoga moraju uzeti u obzir uticaj svojih presuda ne samo na pojedinačne predmete pred njima već i na medije uopšte. Njihovo polje slobodne procene je stoga ograničeno interesom demokratskog društva da omogući štampi da igra svoju vitalnu ulogu u prenošenju informacija od ozbiljnog javnog interesa.

Što se tiče načina na koji su članci predstavili navode protiv Z.P., Sud ističe da nije pitanje kako bi on, ili nacionalni sud, formulisao te izjave, već da li su one izašle iz okvira odgovornog novinarstva. Imajući u navedeno, Sud smatra da kompanija podnosilac predstavke nije prešla granice odgovornog novinarstva.

Sud primećuje da su domaći sudovi priznali da je ovaj slučaj uključivao sukob između prava kompanije podnosioca predstavke da prenosi informacije i ideje, i prava Z.P. na zaštitu njenog ugleda i dostojanstva. Takođe su priznali, doduše donekle implicitno, da je objavljena informacija doprinela javnoj raspravi, i, još eksplicitnije, da je Z.P. bila javni funkcioner i kao takva je trebalo da pokaže veći stepen tolerancije. Međutim, prilikom ispitivanja slučaja, domaći sudovi nisu uzeli u obzir: (a) tačnost jezika koji koristi kompanija podnosilac predstavke; (b) onlajn članak od 27. novembra 2011. u celini, u pozadini očigledno tekuće javne debate o nabavci vakcine u proceni da li je jedna od tvrdnji bila izjava o činjenicama ili vrednosni sud; ili (c) činjenicu da je kompanija podnosilac predstavke kontaktirala Z.P., Ministarstvo unutrašnjih poslova i Specijalno tužilaštvo, kako bi im dala priliku da daju svoju verziju događaja. Konačno, oni su izričito smatrali da je pozivanje kompanije podnosioca predstavke na njena prava iz člana 10. bilo irelevantno s obzirom na prava Z.P. iz člana 8 i na taj način nisu uspeli da uravnoteže pravo Z.P. na zaštitu njenog ugleda protiv prava kompanije podnosioca predstavke na slobodu izražavanja.

Sud nalazi u konkretnim okolnostima ovog slučaja da se kompanija podnosilac predstavke ne može kritikovati zbog toga što nije preduzela dalje korake da utvrdi istinitost spornih navoda i uveren je da je delovala u dobroj veri i sa marljivošću koja se očekuje od odgovornog novinara koji izveštava o stvarima od javnog interesa.

Sud smatra da su domaći sudovi prekoračili usko polje slobodne procene koje im je dato u ograničavanju rasprave o pitanjima od javnog interesa. Stoga se mora zaključiti da je mešanje bilo nesrazmerno cilju kome se težilo i da nije „neophodno u demokratskom društvu“ u smislu člana 10. stav 2. Konvencije. Prema tome, došlo je do povrede člana 10. Konvencije.
Preuzmite presudu u pdf formatu

 ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ РАДИО-ДИФУЗНО ПРЕДУЗЕЋЕ Б92 АД ПРОТИВ СРБИЈЕ

(Представка број 67369/16)

ПРЕСУДА

Члан 10 • Слобода изражавања • Несразмерно грађанско кажњавање предузећа за емитовање телевизијске вести и објављивање интернет чланка којим се клевета јавни функционер • Одсуство релевантних и довољних разлога • Санкције (начињена штета, уклањање чланка са интернет портала и објављивање пресуде) могу да имају одвраћајући ефекат на остваривање права подносиоца представке на слободу изражавања • Пропуст домаћих судова да примене стандарде у складу са начелима садржаним у члану 10, односно да заснују одлуке на прихватљивој процени релевантних чињеница • Прекорачено уско поље слободне процене

СТРАЗБУР

5. септембар 2023. године

Ова пресуда постаје правоснажна у околностима из члана 44. став 2. Конвенције. Може бити предмет редакцијских измена.

 

У случају Радио-дифузног предузећа Б92 АД против Србије,

Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Већа у саставу:

Gabriele Kucsko-Stadlmayer, председник,
Tim Eicke,
Branko Lubarda,
Armen Harutyunyan,
Anja Seibert-Fohr,
Ana Maria Guerra Martins,
Anne Louise Bormann, судије,
и Andrea Tamietti, секретар одељења,

Имајући у виду:

представку (број 67369/16) против Републике Србије, коју је Суду по члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) поднело Радио-дифузно предузеће Б92 АД - предузеће регистровано у Србији (даље у тексту: подносилац) 9. новембра 2016. године;

одлуку да се Влада Републике Србије (у даљем тексту: Влада) обавести о притужбама у вези са слободом изражавања подносиоца представке и да се остатак представке прогласи неприхватљивим;

запажања странака;

Након што је расправљано иза затворених врата 9. маја и 4. јула 2023. године,

доноси следећу пресуду, која је усвојена друго споменутог дана:

УВОД

  1. Овај предмет се односи на слободу изражавања подносиоца према члану 10. Конвенције. Подносилац се посебно жалило да накнада, коју мора да плати јавном функционеру у парничном поступку који је друго споменути покренуо, представља уплитање у право на саопштавање информација, што није било неопходно у демократском друштву.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Подносилац је предузеће регистровано 2005. године у Београду, Републици Србији. Подносиоца је заступао господин Г. Савовић, адвокат из Београда.
  2. Владу је заступала њихова заступница, госпођа З. Јадријевић Младар.
  3. Чињенице у вези са предметом могу се резимирати на следећи начин.

I. ОСНОВНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ

  1. Подносилац је власник телевизијског канала ТВ Б92 и интернет портала B92.net. Према финансијском извештају за 2020. годину, подносилац је у тој години остварио добит од 336.527.000 динара (RSD) (приближно 2.854.000 евра (EUR)).
  2. Одсек за борбу против корупције (у даљем тексту: ОБПК) је одсек у оквиру Одељења за борбу против организованог финансијског криминала Управе криминалистичке полиције Министарства унутрашњих послова Тужене државе.
  3. Током неутврђеног периода пре 27. новембра 2011. године, новинари подносиоца спровели су новинарско истраживање за документарну телевизијску серију "Инсајдер - Купопродаја здравља", која се односи на набавку вакцине AH1N1 2009. године. Приликом истраживања, подносилац је дошао у посед "службене белешке бр. 14/11, израђене од стране ОБПК-а 13. септембра 2011. године. Тачније, неутврђеног датума, главни уредник информативног програма подносиоца је добио дотичну белешку од два полицајца (видети доле наведени став 25). У списима предмета нема више детаља у вези с тим.
  4. У напомени је прецизирано да су полицијски службеници ОБПК-а спровели поступак и вршили проверу у предметном случају од марта, односно априла 2009. до 13. септембра 2011. године. То је укључивало разне мере надзора које је наредио истражни судија, као и привремено одузимање докумената и разговоре. О њиховим поступцима обавештени су непосредни претпостављени полицајаца, као и заменик специјалног тужиоца за организовани криминал М.И. Крајем августа и почетком септембра 2011. године "почела је завршна фаза", с обзиром на то да су полицајци ОБПК-a, њихови непосредни претпостављени и Канцеларија специјалног тужиоца за организовани криминал (у даљем тексту: Специјално тужилаштво) закључили да су извршене све неопходне провере.
  5. У белешци је прецизирано да је од 5. до 13. септембра 2011. године пет службеника надлежних служби Министарства унутрашњих послова обавило више консултација са специјалним тужиоцем и замеником специјалног тужиоца за организовани криминал, М.Р. и М.И. Током тих консултација, службеници ОБПК-а су изнели своје виђење случаја, а то је да постоји основана сумња да је шест особа извршило кривично дело злоупотребе службеног положаја, са намером да фаворизују предузеће Ј., како би се истом доделио повлашћени положај и омогућило стицање финансијске добити. У белешци су наведена имена шест лица и прецизирани њихови лични подаци, као и шта би се могло основано сумњати да је сваки урадио. Међу шесторо је била и З.П., у то време помоћница министра здравља. У погледу ње је прецизирано да постоји основана сумња да:

(а) је прикривала чињеницу да је Министарство здравља - односно министар Т.М. - већ у јулу 2009. године резервисало више од три милиона доза одређене вакцине, коју производи компанија Н., преко представништва дистрибутера Н. - предузећа Д. из Ваљева, и да је ту информацију изоставила из припремљеног предлога за Владу новембра 2009. године у вези са неопходношћу набавке пандемијских вакцина AH1N1;

(б) су у име Министарства здравља она и министар Т.М. водили преговоре са другим произвођачем вакцине, који је у септембру 2009. године предложио набавку друге вакцине по повољнијој цени без посредника и дистрибутера; и да

(в) је након што је Комисија за спровођење набавке пандемијских вакцина сачинила извештај о свим понудама, са предлогом који понуђачи треба да буду изабрани, искористила свој службени положај и хијерархијски статус да наложи једном од стручних чланова Комисије, који је био и службеник у одељењу Министарства здравља којим је непосредно управљала З.П., да сачини нови извештај о понудама, који би био заведен под истим бројем и датумом као и претходни извештај, али у корист предузећа Ј.

  1. У белешци је даље одређено да тужиоци нису прихватили предлог ОБПК-а. Сматрали су да не могу да изнесу случај пред суд због недостатка доказа за покретање истраге у вези са особама поменутим у извештају ОБПК-а који су запослени у Министарству здравља, те су рекли да ће послати нацрт пријаве. У нацрту пријаве који је предложио заменик специјалног тужиоца М.И. осумњичене су три особе (С.В., бивши директор Републичког завода за здравствено осигурање); В.Г., директор предузећа Ј. и Љ.П., власник и директор предузећа Д.). Неколико службеника министарства, укључујући начелника и заменика начелника Одељења за борбу против организованог финансијског криминала, сложили су се да нацрт пријаве не одговара чињеничном стању, међутим тужиоци су инсистирали да се кривична пријава подноси само у погледу три особе именоване у њиховом нацрту. У белешци се наводи да је ОБПК накнадно сачинио нови извештај, у којем су покушали да покажу тужиоцима да је било "веома тешко изоставити људе из Министарства здравља из случаја јер је цела прича [била] извучена из контекста".
  2. У белешци је прецизирано да су 9. септембра 2011. године одржане додатне консултације у Специјалном тужилаштву којима су присуствовали специјални тужилац, његов заменик, два начелника и два службеника Министарства унутрашњих послова. На састанку су представници Министарства представили свој нацрт кривичне пријаве у којој је од тог тренутка обухваћено четрнаест особа. Именовано је свих четрнаест особа, а у притужби су наведени и њихови лични подаци и шта је ОБПК сматрао да су учинили. На списку су били З.П., при чему су исте сумње у вези са њом биле назначене као што је горе наведено (видети став 9. изнад). Током састанка ОБПК је презентовао и аудио снимке добијене током телефонског и другог надзора комуникације.
  3. Чини се да је неутврђеног датума пре 29. новембра 2011. године поднета кривична пријава против три особе које је навело Специјално тужилаштво.

 

II. ИНФОРМАЦИЈЕ КОЈЕ СУ ОБЈАВЉЕНЕ ОД СТРАНЕ ПОДНОСИОЦА ПРЕДСТАВКЕ/ПРЕДУЗЕЋА

A. Информација емитована на ТВ каналу подносиоца представке/предузећа

  1. Дана 27. новембра 2011. године је ТВ Б92 у 23.00 емитовала следеће вести:

"На списку осумњичених полиције налазили су се, између осталих, бивши министар [Т.М.], помоћница министра [З.П.], државни секретар Министарства здравља [Н.К.] и директор [предузећа Ј., С.М.А.]. Полиција их је осумњичила да су злоупотребили службени положај и омогућили [предузећу Ј.] стицање противправне имовинске користи на штету буџета Србије. Према сазнањима Инсајдера, дванаест имена нестало је са списка осумњичених након консултација полиције са тужилаштвом. Полиција је током преткривичног поступка закључила да постоје основне сумње да је у злостављање умешано четрнаест особа."

  1. Дана 28. новембра 2011. године у 10.00, 18.30 часова и 11 часова, вести на ТВ Б92 су садржале исте прве две реченице које су емитоване дан раније.
  2. Дана 29. новембра 2011. године у 18.30 часова и 11 часова, вести на ТВ Б92 емитују следеће, са фотографијом З.П.:

"Осим [С.В., В.Г. и Љ.П.], против којих је поднета кривична пријава и који су ухапшени, ..., на полицијском списку осумњичених су, између осталих, и [Т.М., З.П. и Н.К.] ..."

  1. Дана 13. децембра 2011. године у 16 часова, 18.30 часова и 11 часова, вести на ТВ Б92 емитују следеће, са фотографијом З.П.:

"... на списку осумњичених полиције били су, између осталих, бивши министар [Т.М.], његови сарадници [З.П. и Н.К.] ... На крају је поднета кривична пријава само против три лица која су ухапшена..."

  1. Дана 14. децембра 2011. године у емисији ТВ Б92 у 18.30 часова објављена је следећа изјава, са фотографијом З.П.:

"... полиција је утврдила да постоји основана сумња да је четрнаест особа учествовало у злостављању, али је кривична пријава на крају поднета против само три особе. Према нашим сазнањима, бивши министар [Т.М.] и његови сарадници [З.П. и Н.К.] су међу осталима изостављени из кривичне пријаве ..."

Б. Публикације на интернет порталу подносиоца/предузећа

  1. Од 27. новембра 2011. године објављене су следеће информације под насловом "Инсајдер: Селективна правда?" на B92.net:

"У преткривичном поступку у вези са вакцинама, полиција је осумњичила [Т.М.] и његове сараднике [З.П. и Н.К. и С.М.А.]. Према сазнањима Инсајдера, на списку оних за које је, према мишљењу полиције, било разлога да се сумња да су учествовали у злоупотребама, нашли су се, између осталих, бивши министар [Т.М.], помоћник министра [З.П.], државни секретар Министарства здравља [Н.К. и директор предузећа Ј., С.М.А.]. Полиција их је исто тако осумњичила да су злоупотребили службени положај и омогућили [предузећу Ј.] стицање противправне имовинске користи на штету буџета Србије. Према сазнањима Инсајдера, дванаест имена нестало је са списка осумњичених након што се полиција консултовала са тужилаштвом... У случају набавке вакцина испада да је полиција фактички одустала од кривичне пријаве против људи за које је и сама закључила да постоји основана сумња да су учествовали у злоупотребама.

  1. Исти чланак је садржао и следеће:

"Према сазнањима Инсајдера, бивши министар здравља, његова помоћница министра и државни секретар тог министарства, као и бивши директор [предузећа Ј.], били су на списку од четрнаест лица која су били обухваћени преткривичним поступком који се односи на набавку вакцина против свињског грипа. Иако је јавна тајна да у Србији често долази до хапшења из политичких разлога, односно да се из истих разлога многи штите, ово је сада први доказ да се тако нешто догодило приликом набавке вакцина. Осим [три особе] против којих је поднета кривична пријава и који су ухапшени, полиција је сумњичила још дванаест особа за злоупотребу процеса набавке вакцине.... У Министарству унутрашњих послова постоји чак и службена белешка у којој се наводи да је било притисака да се не обухвате многи осумњичени, односно да се против њих не поднесе кривична пријава. Није јасно зашто би полиција пристала на такав захтев ако је сама утврдила да постоји основ сумње. ... Према закону, када полиција утврди да постоји основ сумње против некога, дужна је да поднесе кривичну пријаву, а на тужилаштву је да одлучи да ли ће пријаву одбацити, затражити додатну истрагу или поступити даље подизањем оптужнице. ... Инсајдер је упутио два дописа Министарству унутрашњих послова са питањем зашто је поднета кривична пријава само против три особе, односно зашто су изоставили дванаест лица за које, према наводима полиције, постоји основ сумње. Нисмо добили никакав одговор! Исто питање послали смо и Специјалном тужилаштву за организовани криминал. [Они] сваљују све на Министарство унутрашњих послова и наводе да полиција није прикупила довољно доказа против свих учесника шеме. Тврде да истрага још није завршена, али из њиховог одговора није јасно против кога се истрага води... Одговор из Канцеларије специјалног тужиоца за организовани криминал: "У преткривичном поступку анализиране су радње других лица [умешаних] у спорну набавку вакцина, али се на основу информација и података које је полиција прикупила пре подношења кривичне пријаве није могло закључити да је било основ за покретање поступка против њих. Дакле, осим три наведена лица, нико други није имао статус осумњиченог у овој фази поступка, тако да су сви остали наводи потпуно неосновани и произвољни. Међутим, то не значи да је број осумњичених у овом тренутку коначан. Смисао истраге је да се прикупе сви расположиви докази, те ако исти указују на кривицу других људи, истрага ће бити проширена и на њих. Цео случај поново изазива сумњу да је правда у Србији селективна јер је резултат истраге у овом тренутку кривична пријава која укључује само део веће приче. Пријаве су поднете против три особе, за које се основано сумња, према информацијама до којих је Инсајдер дошао анализом документације добијене Законом о приступу информацијама, да нису могле да ураде све што им се ставља на терет без знања надређених у надлежним институцијама.

  1. У тексту под насловом "Министарство реагује на Инсајдер" од 27. новембра 2011. године објављена је следећа информација:

"У свом последњем програму у серији "Купопродаја здравља", Инсајдер је открио да је у преткривичном поступку у вези са набавком вакцине полиција сумњала на [Т.М. и његове сараднике З.П., Н.К. и С.М.А.]".

B. Захтев З.П. да се објави демант

  1. Неутврђеног датума З.П. је затражила од подносиоца да објави следећи демант информације објављене 27. новембра 2011. године (видети горе наведене ст. 13. и 18-19):

"У својој инсајдерској серији Б92 генерално покушава да расветли различите друштвене појаве, што је нешто што се генерално може прихватити и подржати као допринос слободи информисања, али начин на који је [објављена] информација 27. новембра 2011. ... на вестима Б92 и његовом интернет порталу под насловом "Инсајдер: Селективна правда"... Б92 ... се свео на преузимање улоге [и] истражних органа и ... суда, с обзиром на то да се у недостатку довољних чињеница прибегло методама против којих слободна штампа мора снажно да се супротстави, а то су методе саопштавања неистине и непрописног утицаја на судске органе. На тај начин, објављивањем непроверених чињеница, односно чињеница које нису утемељене на чврстим доказима, Б92 доприноси дезинформисању јавности и спроводи јавни линч појединаца, у овом случају мене ... Како је моје име споменуто у негативном контексту у споменутим информацијама које Б92 преноси неосновано, осим што се налази у званичном саопштењу тужилаштва, на које се Б92 не обазире при доношењу сопствених закључака и кројењу истине, а затим ради заштите своје части, угледа и професионалног достојанства са којим сам обављала свој посао искључиво у складу са законом, а пре свега водећи рачуна о заштити јавног интереса, не могу, а да не поднесем приватну тужбу против Б92 због кривичног дела клевете... и давања неприхватљивих јавних коментара о судским поступцима..."

  1. Подносилац је објавио само део који се односи на намеру З.П. да покрене поступак против подносиоца.

 

III. ГРАЂАНСКИ ПОСТУПАК КОЈИ ЈЕ УСЛЕДИО

A. Поступак пред Вишим судом у Београду

  1. Дана 27. априла 2012. године је З.П. покренула парнични поступак против подносиоца Вишем суду у Београду тражећи:

(а) накнаду нематеријалне штете, нарочито за душевне болове изазване повредом њене части и угледа због нетачних информација које су Вести ТВ Б92 објавиле од 27. новембра до 14. децембра 2011. године и објављене на B92.net у текстовима "Инсајдер: Селективна правда?" и "Министарство реагује на Инсајдер" (погледати горе наведене ст. 13-18. и 20); и

(б) издавања налога подносиоцу да објави пресуду суда и уклони два чланка са свог интернет портала. Она је, посебно, навела да није тачно да је била осумњичена за злоупотребу службеног положаја, односно за било шта друго, нити да је скинута са наводног списка осумњичених због недозвољеног утицаја. Из списа предмета произилази да је неутврђеног датума након тога З.П. проширила свој захтев укључивањем и главног уредника.

  1. Подносилац је оспорило тужбу и навео да би њено прихватање представљало тешку повреду права на слободу мишљења и изражавања. Исти је, у суштини, навео да је јавност имала оправдан интерес да буде обавештена о теми и особи о којој је реч. Информација је потекла из службене белешке релевантног државног органа, односно ОБПК-а Министарства унутрашњих послова (видети горе наведене ст. 7-11), до које је подносилац дошао током свог новинарског истраживања о набавци вакцина. Чак и да те информације нису биле тачне и потпуне, подносилац не би требало да сноси одговорност с обзиром на одредбе члана 82. Закона о јавном информисању (видети доле наведени став 43), с обзиром на то да је информација тачно цитирана из документа надлежног државног органа.
  2. У току поступка, између осталог, суд је саслушао главног уредника информативног програма подносиоца и новинара који је спровео истраживање за документарну серију. Главни и одговорни уредник је навео да су му два полицајца испоручила службену белешку и да је сматрао да је важно да је објави. Новинар је навео да је З.П. желела да да изјаву, али када ју је (новинарка) контактирала, З.П. је одустала од давања исказа.
  3. Виши суд у Београду је 23. октобра 2013. године усвојио делимично пресуду у корист З.П. и наредио подносиоцу да

(а) исплати З.П. 200.000 динара (око 1.750 евра) са законском каматом на име накнаде нематеријалне штете, конкретно за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, и 113.100 динара (око 990 евра) на име трошкова; и

(б) уклони чланак "Инсајдер: Селективна правда?" са свог интернет портала.

Такође је наложено главном уреднику да објави пресуду. Суд је одбио тужбу З.П. у вези са текстом "Министарство реагује на Инсајдер".

  1. Суд је утврдио да је на назначене датуме подносилац објавио информације у којима се наводи да је подносилац захтева била на списку осумњичених полиције, да је у преткривичном поступку била осумњичена за злоупотребу службеног положаја и да је изостављена из списка осумњичених због притиска Специјалног тужилаштва, због чега против ње није поднета кривична пријава. Суд је такође узео у разматрање остатак онлајн чланка објављеног 27. новембра 2011. године (видети горе наведени став 19). Поред тога, фотографија З.П. је приказана на телевизији без њеног пристанка. Суд је даље утврдио да није поднета кривична пријава нити захтев за спровођење истраге против З.П. између 2003. и 30. маја 2012. године. Подносилац није применио дужну пажњу и стога није открио неистинитост, односно непотпуност дотичне информације, у смислу да није контактирао подносиоца захтева пре него што је објавио информације о питању, нити ју је испитао у том погледу . Уместо тога, подносилац се ослонио на документ са оперативним налазима полиције у преткривичном поступку, који као такав није представљао званични документ надлежног државног органа у смислу члана 82. Закон о информисању. Суд је такође приметио да је подносилац захтева негирала да је у релевантно време била носилац државне и политичке функције и утврдио да подносилац није донео никакав доказ о предметној чињеници. Суд се, између осталог, позвао на члан 3. став 1, члан 9. став 1, члан 79, члан 80. став 1. и члан 82. Закона о јавном информисању и чл. 199. и 200. Закона о облигационим односима (видети ст. 34, 36, 41-43, и 46-47 испод).

Б. Поступак пред Апелационим судом у Београду

  1. Подносилац је уложио жалбу 17. марта 2014. године, позивајући се на члан 10. Конвенције и на судску праксу Суда.
  2. Апелациони суд у Београду је 5. јуна 2014. године потврдио првостепену пресуду и суштински потврдио њено образложење. Конкретно, суд је утврдио да је пре објављивања предметних информација подносилац имао обавезу да провери њено порекло, тачност и потпуност, што није учинило, ослањајући се уместо тога на службену белешку Министарства унутрашњих послова, која се не може сматрати документом релевантног државног органа у смислу члана 82. Закона о јавном информисању. Кривична пријава би представљала такав документ, али иста никада није поднета против З.П. С обзиром на то да подносилац није поступио у складу са чланом 3. Закона о јавном информисању, суд је одбацио навод истог да је информација добијена из поузданог извора у Министарству унутрашњих послова и објављена због преовлађујућег јавног интереса да се учини доступном. Суд је такође утврдио да позивање подносиоца на члан 10. Конвенције није било релевантно, с обзиром да би слобода изражавања могла бити ограничена ради заштите права и угледа других, који су такође заштићени чланом 8. Конвенције. Имајући у виду неистините и непроверене информације које су изнете као чињенице да се подносилац захтева налазила на списку осумњичених полиције, да је у преткривичном поступку осумњичена за злоупотребу службеног положаја и да је скинута са списка под притиском Специјалног тужилаштва, суд је утврдио повреду части и угледа подноситељке захтева.

B. Поступак пред Уставним судом

  1. Подносилац је уставну жалбу поднео 30. јула 2014. године. Исти се позвао на своју слободу изражавања и релевантну праксу Суда.
  2. Уставни суд је 18. маја 2016. године одбио уставну жалбу подносиоца. Уставни суд је утврдио да су предметне пресуде утицале на слободу изражавања подносиоца, али да је уплитање било неопходно ради заштите права и угледа тужиље. Закључено је да су грађански судови, приликом балансирања права тужиље и подносиоца, проценили све релевантне околности и дали јасне и уставно прихватљиве разлоге за своју одлуку. Такође је утврђено да су износ досуђене накнаде и налог да се пресуда објави били сразмерни.
  3. Конкретно, тужиља је означена као један од извршилаца кривичног дела злоупотребе службеног положаја, али није процесуирана због притиска тужилаштва на Министарство унутрашњих послова. Уставни суд је утврдио да су предметне информације објављене како би јавност била упозната са дешавањима око контроверзе везане за набавку вакцина против свињског грипа. Уставни суд је такође сматрао да је тужиља била носилац јавне функције и да је степен толеранције који је требало да покаже требало да буде већи, с обзиром да се спорне информације односе на наводне неправилности у њеном раду, а не на њен приватни живот. Изјаве би се могле сматрати чињеницама, чија је тачност и потпуност била подложна провери, али које подносилац није успео да са дужном пажњом провери, нарочито у погледу "притиска" који су наводно специјални тужиоци вршили на Министарство унутрашњих послова, што је наводно довело до "одустајања" од кривичног гоњења тужиље. Суд је стога утврдио да закључци Вишег и Апелационог суда - да подносилац не може бити ослобођен одговорности - нису били произвољни.
  4. Уставни суд је такође утврдио да је подношењу кривичне пријаве претходила службена забелешка сачињена у комуникацији између надлежне јединице Министарства унутрашњих послова и Специјалног тужилаштва у преткривичном поступку. Уставни суд је сматрао да је подношење пријаве против три лица резултат заједничког рада Министарства унутрашњих послова и Специјалног тужилаштва, стога се не може основано закључити да је одлука о неподношењу кривичне пријаве против одређених лица била резултат притиска специјалних тужилаца на Министарство. Уместо тога, Специјално тужилаштво је сматрало да није било довољно доказа за отварање истраге у односу на запослене у Министарству здравља, како је наведено у службеној белешци; ово је указивало на то да је Специјално тужилаштво анализирало доказе које је доставило Министарство унутрашњих послова и да је његово мишљење да не постоји основана сумња у погледу одређених лица резултат процене расположивих доказа. Поред тога, у складу са Закоником о кривичном поступку који је тада био на снази, државни тужилац је био задужен за руковођење преткривичним поступком, а Министарство унутрашњих послова и други државни органи су морали да поступе по сваком захтеву тужиоца.

 

РЕЛЕВАНТНИ ЗАКОНОДАВНИ ОКВИР И ПРАКСА

I. РЕЛЕВАНТНИ ДОМАЋИ ЗАКОН

A. Устав Републике Србије (објављен у "Службеном гласнику РС", брoj 98/06).

  1. Члан 46. Устава гарантује слободу мишљења и изражавања и слободу тражења, примања и саопштавања обавештења и идеја. Такође предвиђа да слобода изражавања може бити ограничена ако је то неопходно ради заштите угледа других.

Б. Закон о јавном информисању (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 43/03, 61/05 и 71/09)

  1. Члан 3. став 1. је прописивао да ће пре објављивања информација о "догађају, појави или личност", новинар и одговорни уредник "дужном пажњом" проверити њено порекло, истинитост и потпуност. Став 2. је предвиђао да новинари и главни и одговорни уредници медија тачно и свеобухватно емитују и објављују информације, идеје и мишљења других.
  2. Члан 4. је прописивао да медији могу слободно да објављују идеје, информације и мишљења о "догађајима, појавама и лицима" за које је јавност имала оправдани интерес да зна, осим ако законом није другачије одређено. Ово је важило без обзира на начин на који су информације добијене.
  3. Члан 9. је, између осталог, прописивао да су носиоцима државних и политичких функција ограничена права на заштиту приватности ако је информација важна за јавност с обзиром на чињеницу да лице на које се односи информација врши одређену функцију. Права таквих особа су била ограничена сразмерно оправданом интересу јавности у сваком конкретном случају.
  4. Чланом 37. je било прописано да средство информисања не може никога означити као извршиоца кажњивог дела или прогласити кривим за кривично дело у недостатку правоснажне судске или друге одлуке донете у вези са тим.
  5. Члан 47. став 1. је прописивао да лице чије право или интерес може бити повређено објављивањем информације може тражити од главног уредника да објави демант, бесплатно.
  6. Чланом 57. је било прописано да се одговор и исправка спорне информације морају објавити непромењени, без пропуста и допуна. Дозвољене су биле само неопходне лекторске измене којима није промењено значење.
  7. Чланом 58. је било прописано да главни уредник није дужан да објави одговор, односно да суд неће наложити главном и одговорном уреднику да објави одговор ако, између осталих разлога, одговор не садржи изјаву чињеница већ мишљење. Разлози за необјављивање одговора односили су се и на необјављивање дела одговора.
  8. Чланом 79. је, између осталог, прописано да свако лице које је претрпело материјалну и/или нематеријалну штету као последица нетачних или непотпуних информација које је објавио један медиј, или због објављивања других информација које крше овај закон, има право на одговарајућу надокнаду, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању.
  9. Члан 80. је, између осталог, прописивао да у случају да су главни и одговорни уредник и оснивач јавног гласила дужном пажњом пре објављивања информације могли да утврде нетачност или непотпуност исте, солидарно одговарају за материјалну и нематеријалну штету проузроковану објављивањем информације. Иста обавеза је такође важила, на пример, када је штета проузрокована "недопуштеним објављивањем" истините информације (на пример, у вези са приватним животом особе или оптужбама за извршење кривичног дела).
  10. Чланом 82. прописано је да новинар, главни и одговорни уредник и власник медија не одговарају за штету ако је неистинита или непотпуна информација тачно саопштена из документа надлежног државног органа.
  11. Овај закон је накнадно измењен одлукама Уставног суда и на крају је укинут и замењен другим законима 2014. године.

B. Закон о облигационим односима (објављен у "Службеном листу СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, "Службеном листу СРЈ", брoj 31/93, и "Службеном гласнику РС", број 18/20).

  1. Члан 154. овог закона прописује различите основе за тражење накнаде штете.
  2. Чланом 199. је прописано да у случају повреде права личности суд може наредити објављивање пресуде или исправку публикације, односно може наложити лицу које је проузроковало штету да повуче изјаве које су проузроковале повреду.
  3. Члан 200. прописује, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физички бол или душевну бол као последицу повреде свог права на углед, лични интегритет, слободу или друга права личности има право да тражи финансијску надокнаду у грађанским судовима и, поред тога, да захтева друге облике обештећења "који би могли да омогуће" пружање одговарајуће нематеријалне сатисфакције.

Г. Законик о кривичном поступку (објављен у "Службеном гласнику СРЈ", бр. 70/01 и 68/02, као и у "Службеном гласнику РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 20/09, 72/09 и 76/10).

  1. Чланови 504а-504в Законика о кривичном поступку који су били на снази у моменту настанка збивања прописују одредбе које регулишу поступак у вези са организованим криминалом, корупцијом и другим изузетно тешким кривичним делима. Кривична дела која се односе на корупцију обухватала су, између осталог, кривично дело злоупотребе службеног положаја, чак и када није извршено од стране организоване криминалне групе. Члан 504в је посебно прописивао да су подаци о преткривичном поступку и истрази за ова кривична дела службена тајна. Службеним лицима или другима лицима који су учествовали у поступку и имали приступ оваквим информацијама је било забрањено обелодањивање истих. Информација се може објавити само уз писмену сагласност надлежног јавног тужиоца или истражног судије.

Д. Закон о Агенцији за борбу против корупције (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 97/08, 53/10, 66/11, 67/13, 112/13, 8/15 и 88/19).

  1. Члан 2. овог закона је прописивао, између осталог, да је "функционер" свако лице које је изабрано, именовано или предложено у јавне органе Републике Србије, а да је "јавна функција" функција у јавном органу Републике Србије или функција на којој се налази лице изабрано од стране Скупштине, а које се односи на управљање, одлучивање или доношење општих или појединачних одлука.

Ђ. Закон о слободном приступу информацијама од јавног

  1. Овим законом је прописано право слободног приступа информацијама од јавног интереса које су у поседу органа јавне власти, ради транспарентног остваривања и заштите јавног интереса.
  2. Чланом 2. прописано је да је информација од јавног интереса, у смислу овог закона, информација у поседу јавног органа, настала у току његовог рада или у вези са њим, у документарној форми и која се односи на било шта о чему јавност има оправдан интерес да зна. Да би се информација сматрала од јавног интереса није битно да ли је извор био јавни орган или неко друго лице, како је информација пренета, датум њеног настанка, начин на који се сазнало о њој или било која друга слична карактеристика.
  3. Члан 9. прописује, између осталог, да органи могу одбити приступ информацијама од јавног интереса ако би такав приступ угрозио, омео или ометао спречавање или откривање кривичних дела или вођење преткривичног поступка.

II. РЕЛЕВАНТНА ДОМАЋА ПРАКСА

  1. Влада је доставила релевантну домаћу судску праксу. У периоду од 18. јуна 2007. до 3. марта 2016. године различити првостепени судови у Србији донели су четрнаест пресуда којима је досуђена накнада нематеријалне штете због повреде права лица на углед и част. Све пресуде су потврдили различити другостепени судови у периоду од 5 фебруара 2008. до 18. августа 2016. године. Додељени износи су се кретали између 50.000 и 550.000 динара.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 10. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносилац се притуживао да је држава прекршила његово право на слободу изражавања загарантовано чланом 10. Конвенције, нарочито право на саопштавање информација, тиме што му је наложено да плати одштету и трошкове З.П. у парничном поступку.
  2. Члан 10. Конвенције гласи:

"1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу мишљења и примања и саопштавања информација и идеја без уплитања јавних органа ...

2. Остваривање ових слобода, будући да са собом носи дужности и одговорности, може бити подложно таквим формалностима, условима, ограничењима или казнама које су прописане законом и које су неопходне у демократском друштву... ради заштите угледа или права других..."

A. Допуштеност

  1. Суд примећује да ова представка није ни очигледно неоснована нити неприхватљива ни по једном другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Стога се мора прогласити прихватљивом.

B. Основаност

1. Поднесци странака

(a) Подносилац

  1. Подносилац је поновио своје притужбе и навео да мешање у његову слободу изражавања није било неопходно у демократском друштву. Предметна информација није била приватно мотивисан напад на З.П. већ верно преношење информација садржаних у документу државног органа. Намера подносиоца није била да наруши њену част и углед, односно право да се сматра невином, већ да саопшти информације које би допринеле расправи од јавног интереса, тј. о неправилностима у јавној набавци AH1N1 вакцина у 2009. години и притисцима усмерених на истражне органе с тим у вези, с обзиром на то да су документи попут службених белешки били пресудни и међу ретким документима из којих су се могле добити било какве информације. Тужиља је била јавни службеник и стога је морала бити толерантнија према критикама.
  2. Предмет судске тужбе З.П. биле су конкретне информације емитоване у редовном информативном програму и објављене у новинском чланку "Инсајдер: Селективна правда?" (видети горе споменути став 23). Домаће пресуде се нису се тицале информација садржаних у истраживачкој телевизијској серији, нити у чланку "Министарство реагује на Инсајдер".
  3. Подносилац је тврдио да никада није навео да је З.П. била осумњичена за злоупотребу службеног положаја од стране Специјалног тужилаштва, да је против ње подигнута оптужница или да је дошло до непрописног утицаја на органе за спровођење закона. У свим информацијама које су објављене јасно је наведено да је полиција, а не Специјално тужилаштво, направила списак лица за које се основано сумњало да су извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја у вези са набавком AH1N1 вакцина 2009. године и да је дошло до несугласице између полиције и тужиоца у погледу обима кривичне пријаве. Предметна информација је потекла из службене белешке надлежног државног органа, односно Управе за борбу против корупције МУП-а, чији садржај није оспорен ни у домаћем поступку ни од стране Владе, а које је подносилац прикупио током свог новинарског истраживања о набавци AH1N1 вакцина. Пошто је тачно пренео информацију из документа државног органа, није био дужан да је даље проверава. Објављивањем, подносилац је испунио своју обавезу да саопшти информације од важног јавног интереса. Чак и да информације нису биле тачне, подносилац не би требало да буде проглашен одговорним, у складу са чланом 82. Закона о јавном информисању (видети горе наведени став 43.).
  4. Подносилац је тврдио да новинарима треба дозволити одређени степен претеривања или чак провокације, а чињеница да је написано да су "многи заштићени" било је у складу са слободом изражавања предузећа, посебно пошто је јасно стављено до знања да су те изјаве биле засноване на горе наведено неслагање између два органа у погледу кривичне пријаве.
  5. Чињеница да подносилац није био предмет кривичног поступка не мења чињеницу да је слобода изражавања предузећа била повређена, јер није требало да буде подвргнута никаквом поступку. Финансијски извештај предузећа за 2020. годину (видети горе наведени став 5.) је био ирелевантан јер се није односио на годину када је накнада додељена. Подносилац је одбио да објави део демантија З.П., али само зато што није садржао изјаву о чињеницама, већ њено мишљење о подносиоцу, што није било у складу са чланом 58. Закона о јавном информисању (погледати горе наведени став 40.).
  6. Подносилац се позвао на судску праксу Суда, нарочито на Bladet Tromsø и Stensaas против Норвешке [Вв] (број 21980/93, ЕСЉП 1999-III), Colombani и др. против Француске (број 51279/99, EСЉП 2002-V), и Yordanova и Toshev против Бугарске (број 5126/05, од 2. октобра 2012. године).

(б) Влада

  1. Влада је тврдила да није дошло до повреде члана 10. Конвенције јер је уплитање у слободу изражавања подносиоца било неопходно у демократском друштву, за шта су домаћи судови дали довољно разлога. Подносилац није био предмет кривичног поступка нити је истом наметнута обавеза да докаже тачност вредносног суда. Досуђени износ је одговарао уобичајеној пракси националних судова (погледати став 53. изнад); није био ни прекомеран ни рестриктиван, нити је умањио способност подносиоца да обавља послове, с обзиром на нето профит истог (видети горе наведени став 5.).
  2. Влада је оспорила тврдњу подносиоца да се одлуке домаћих судова нису односиле на телевизијску серију или на информације садржане у чланку "Министарство реагује на Инсајдер" (видети став 58. изнад). Скоро све домаће одлуке су цитирале чланак и телевизијску серију, тако да су наводи у њима били релевантни. У сваком случају, информације су биле део контекста и морале су се узети у обзир.
  3. Влада је тврдила да је подносилац објавио нетачне информације, односно да је З.П. прикривала чињеницу да су вакцине већ наручене, да је било директних преговора са другим произвођачем вакцине који је дао много повољнију понуду и да је наложила свом подређеном да прилагоди услове поступка јавне набавке тако да фаворизује једно одређено предузеће. Тиме је лако могао да се створи утисак њене кривице, чиме је повређено њено право на претпоставку невиности, што је кршење члана 37. Закона о јавном информисању (видети горе наведени став 37). Подносилац је такође навео да су Министарство унутрашњих послова и Специјално тужилаштво сматрали З.П. осумњиченом у истрази која је у току, те да није ни оптужена ни кривично гоњена због непрописног утицаја Специјалног тужилаштва на полицију. Претеривање и провокативан језик били су дозвољени само у изражавању вредносних судова, али су то све изјаве о чињеницама које подносилац није проверавао. Провера оваквих тврдњи спадала је у обавезе и одговорности својствене новинарској пракси, посебно оних тврдњи које нису биле садржане у белешци, као на пример да је било непрописног утицаја на органе за спровођење закона. Ово је утицало на приватни и професионални живот З.П. и могло би представљати кршење члана 8.
  4. Белешка Министарства, једини документ на који се подносилац ослањало, ни на који начин не подржава тврдње о недоличном утицају. У сваком случају, наведено не треба третирати као релевантно, јер је Специјално тужилаштво било надлежни орган да одлучује да ли је З.П. била осумњичена. Белешка је садржала само резиме оперативних информација прикупљених у предкривичној фази, што се значајно може променити у процесу прикупљања даљих информација. И због тога су судови утврдили да се не ради о документу релевантног државног органа. У сваком случају, национални судови су били у бољем положају од међународног судије да утврде да ли је документ званични документ или не.
  5. Влада је навела да се овај случај разликује од случајева на које се позива подносилац (видети став 62. изнад), јер су у тим случајевима подносиоци представке користили оно што су неспорно били званични извештаји, односно релевантне неформалне изјаве дате од стране тужиоца у случају.

2. Оцена суда

(a) Постојање дела уплитања

  1. Међу странкама није спорно да је правоснажна грађанска пресуда донета против подносиоца представљала "уплитање јавног органа" у право прво споменутог на слободу изражавања (видети горе наведене ст. 63. и 57; погледати такође Тешић против Србије, број 4678/07 и 50591/12, став 64, од 11. фебруара 2014. године).

(б) Да ли је уплитање било прописано законом

  1. Суд сматра да је спорно мешање било "прописано законом" у смислу члана 10. став 2. Конвенције, с обзиром на то да је засновано на Закону о јавном информисању и Закону о облигационим односима (видети став 41. и ст. 46-47. горе). Релевантне одредбе су биле и на одговарајући начин доступне и предвидиве у својој примени, односно формулисане са довољно прецизности да обезбеде појединцу усмерење - ако је потребно уз одговарајући савет (видети, на пример, и међу многим другим органима, The Sunday Times против Уједињеног Краљевства (бр. 1), од 26. априла 1979. године, став 49, Серија А бр. 30, и Karácsony и др. против Мађарске [ВВ], бр. 42461/13 и 44357/13, ст. 123-25, од 17. маја 2016. године; исто тако погледати у контексту Србије горе цитиран предмет Тешић, став 64).

(в) Да ли је уплитање имало легитиман циљ

  1. Суд прихвата да је мешање у слободу изражавања подносиоца представке тежило једном од легитимних циљева предвиђених чланом 10. став 2. Конвенције, односно "заштити угледа или права других".

Оно што је спорно између странака и остаје да се испита јесте да ли је уплитање било "неопходно у демократском друштву".

(г) Неопходно у демократском друштву

(i) Релевантна начела

  1. Општа начела за процену неопходности мешања у остваривање слободе изражавања су изнета на пример, у предмету Morice против Француске [Вв], број 29369/10, став 124, ЕСЉП 2015; Bédat против Швајцарске [Вв], број 56925/08, ст. 48-54, од 29. марта 2016. године; Меџлис Исламске заједнице Брчко и др. против Босне и Херцеговине [Вв], број 17224/11, став 75, од 27. јуна 2017. године; и SIC - Sociedade Independente de Comunicação против Португала (број 29856/13, ст. 54-62, од 27. јула 2021. године).
  2. Да би испунила своју позитивну обавезу да заштити права једне особе према члану 8, држава ће можда морати до неке мере да ограничи права обезбеђена чланом 10. за другу особу. Када испитује неопходност тог ограничења у демократском друштву у интересу "заштите угледа или права других", од Суда се може захтевати да провери да ли су домаћи органи успоставили правичну равнотежу када су штитили две вредности загарантоване Конвенцијом, које могу доћи у сукоб једна са другом у одређеним случајевима, наиме, с једне стране, слобода изражавања заштићена чланом 10. и, с друге, право на поштовање приватног живота како је садржано у члану 8. (погледати случај Bédat, став 74, и Меџлис Исламске Заједнице Брчко и др., став 77, оба горе цитирана, као и тамо цитиране референце).
  3. Суд је закључио да државе уговорнице имају одређену слободу процене приликом оцене неопходности и обима било каквог мешања у слободу изражавања заштићеном чланом 10. Конвенције. Висок ниво заштите слободе изражавања, уз посебно уско поље слободне процене националних органа, обично се пружа када се спорни коментари односе на питање од јавног интереса (видети Nilsen и Johnsen против Норвешке [Вв], број 23118/93, став 46, ЕСЉП 1999-VIII; Lindon, Otchakovsky-Laurens и July против Француске [Вв], бр. 21279/02 и 36448/02, став 46, ЕСЉП 2007-IV; и Morice, цитирано горе, став 125). У случајевима када су национални органи извагали интересе у складу са критеријумима постављеним у судској пракси Суда, неопходни су јаки разлози ако постоји жеља да се наведено мишљење замени ставом домаћих судова (видети, између осталих релевантних случајева, горе наведен предмет Bédat, став 54, са даљим упућивањем). Релевантни критеријуми, када је у питању балансирање између права заштићених чл. 8. и 10. Конвенције, укључују следеће:

(а) допринос датог чланка или емисије дебати од јавног интереса;

(б) колико је дотично лице познато и шта је предмет извештаја;

(в) понашање дотичне особе пре објављивања чланка;

(г) начин добијања информација и њихова истинитост;

(д) садржај, облик и последице информација; и

(ђ) тежина изречене санкције (видети, на пример, Axel Springer AG против Немачке [ВВ], број 39954/08, ст. 89-95, од 7. фебруара 2012. године; Милисављевић против Србије, број. 50123/06, став 33, од 4. априла 2017. године; и Милисављевић против Србије, број 57574/14, став 54, од 25. маја 2021. године).

Наравно, неки од горе наведених критеријума могу имати више или мање важност с обзиром на посебне околности датог случаја (погледати Satakunnan Markkinapörssi Oy и Satamedia Oy против Финске [ВВ], број 931/13, став 166, од 27. јуна 2017. године), док се и други релевантни критеријуми могу узети у обзир у зависности од ситуације (видети Axel Springer SE и RTL Television GmbH против Немачке, број 51405/12, став 42, од 21. септембра 2017. године).

(ii) Примена ових начела на овај конкретан случај

  1. Суд примећује да се овај случај тиче сукоба супротстављених права - с једне стране, поштовања права подносиоца на слободу изражавања, а с друге, права З.П. на поштовање њеног приватног живота - што захтева процену усклађености са начелима постављеним у релевантној судској пракси Суда. Конкретно, емитоване информације и чланак који је објављен од стране подносиоца (видети ст. 13-19 горе) односили су се на: (а) З.П. и наводе да је полиција имала разлога да сумња да је злоупотребила свој службеног положаја у вези са набавком AH1N1 вакцина, (б) нестанак дванаест имена, укључујући и њено, са списка осумњичених полиције након што се полиција консултовала са Специјалним тужилаштвом; и (в) сугестију да су имена нестала са списка због притиска специјалног тужиоца на Министарство унутрашњих послова.
  2. Испитујући ТВ пренос и садржај релевантног чланка, Суд сматра да су они могли да наруше углед З.П. и да доведу у питање њено професионално и друштвено окружење. Сходно томе, наводи су достигли потребан ниво озбиљности који би могао да доведе у питање лично уживање права која З.П. има у складу са чланом 8. Конвенције (видети Axel Springer AG, цитиран горе, став 83, и Stancu против Румуније, број 30390/02, ст. 120-121, од 29. априла 2008. године).

(α) Да ли су дотичне информације допринеле дебати од општег интереса

  1. Као што је наведено у горе наведеном ставу 73, висок ниво заштите слободе изражавања, уз посебно уско поље процене националних органа, обично се пружа када се примедбе односе на питање од јавног интереса. Суд је признао постојање таквог интереса, на пример, када се дотична публикација односила на информације о кривичном поступку уопштено (погледати Dupuis и др. против Француске, број 1914/02, став 42, од 7. јуна 2007. године, и July и SARL Libération против Француске, број 20893/03, став 66, EСЉП 2008 (одломци)), информације у вези са одређеним кривичним поступцима (погледати White против Шведске, број 42435/02, став 29, од 19. септембра 2006. године, и Egeland и Hanseid против Норвешке, број 34438/04, став 58, од 16. априла 2009. године) или информације о напорима власти у борби против криминала (видети Yordanova и Toshev, горе цитирано, став 53).
  2. Суд је запазио да је Уставни суд приметио да је предметна информација објављена у циљу информисања јавности о догађајима везаним за контроверзе око набавке вакцине против свињског грипа, прихватајући тако, иако донекле имплицитно, да је објављена информација допринела јавној расправи. Суд такође примећује да се спорне информације у овом случају односе на истрагу власти о наводним неправилностима у набавци AH1N1 вакцина 2009. године. Информација се стога јасно односила на питање од јавног интереса и њихово објављивање је чинило саставни део задатка медија у демократском друштву (видети, mutatis mutandis, Kasabova против Бугарске, број 22385/03, став 56, од 19. априла 2011. године).

(β) Колико је дотично лице познато и шта је предмет извештаја

  1. Суд понавља да се мора правити разлика између појединаца и лица која делују у јавном контексту, као политичке или јавне личности. Сходно томе, док јавности непознато приватно лице може тражити посебну заштиту права на приватни живот, исто не важи и за јавне личности, у односу на које су границе критичког коментара шире, с обзиром да се неминовно и свесно појављују јавно и стога морају показати посебно висок степен толеранције (видети Милосављевић, горе цитиран, став 59, и тамо цитиране референце). Што се тиче државних органа и државних службеника, Суд је сматрао да су и они, када делују у службеном својству, у неким околностима подложни ширим границама прихватљиве критике од приватних лица (погледати, на пример, Меџлис Исламске Заједнице Брчко и др, став 98, и Morice, став 131, оба предмета су цитирана горе; видети исто Lombardo и др. против Малте, број 7333/06, став 54, од 24. априла 2007. године, и Romanenko и др. против Руске Федерације, број 11751/03, став 47, од 8. октобра 2009. године).
  2. Суд примећује да је Уставни суд Србије утврдио да је подносилац захтева, у то време помоћница министра здравља, била јавни функционер и да је стога требало да покаже већи степен толеранције с обзиром на то да се предметна информација односи на наводне неправилности у њеном раду, а не њеном приватном животу (видети горе наведени став 32). Суд не види разлог да се не слаже.

(γ) Понашање дотичне особе пре објављивања чланка

  1. Суд сматра да овај критеријум није релевантан у околностима овог случаја (видети горе наведени став 73 in fine).

(δ) Метода прикупљања информације и њена истинитост

- Метода прикупљања информација

  1. Прикупљање информација је суштински припремни корак у новинарству и инхерентни, заштићени део слободе штампе (видети Satakunnan Markkinapörssi Oy и Satamedia Oy, горе цитиран, став 128) Ограничење истраживања и истраживачких активности новинара увек захтева најстрожију проверу од стране Суда услед велике опасности у виду покушаја да се ограниче припремни кораци које новинар може да предузме (видети Dammann против Швајцарске, број 77551/01, став 52, од 25. априла 2006. године). Концепт одговорног новинарства, као професионалне делатности која ужива заштиту члана 10. Конвенције, није ограничен на садржај информација које се прикупљају, односно шире новинарским путем. Тај концепт такође обухвата, између осталог, законитост понашања новинара, укључујући његову или њену јавну интеракцију са властима приликом обављања новинарских функција (погледати Pentikäinen против Финске [Вв], број 11882/10, став 90, ЕСЉП, 2015. година).
  2. Суд примећује да је у овом предмету у домаћем поступку главни и одговорни уредник навео да је прибавио "службену белешку број 14/11" (видети горе наведене ст. 7-11) од два полицајца (погледати став 25. горе), чији поднесак нико није оспорио. Иако Суд не види разлог да се не сложи са закључком домаћих судова да дотична белешка није званични документ, домаћи судови нису утврдили да је објављивањем дотичне информације подносилац поступило супротно закону о поверљивости (видети Bladet Tromsø и Stensaas, горе цитиран, став 71), односно да је објављивање дотичних информација имало било какав утицај на правилну примену правде, укључујући у погледу тајности судске истраге. Суд стога сматра да средства која су коришћена од стране подносиоца за прикупљање копије предметног документа спадају у делокруг слободе истраге својствене пракси професије новинарства (видети, mutatis mutandis, Cumpǎnǎ и Mazǎre против Румуније [Вв], број 33348/96, став 96, ЕСЉП 2004-XI).

- Тачност информација

  1. У контексту слободе изражавања, Суд прави разлику између изјава о чињеницама и вредносних судова. Постојање чињеница се може доказати, док се истинитост вредносних судова не може доказати. Захтев да се докаже истинитост вредносног суда било би немогуће испунити и само би по себи нарушило слободу мишљења. Међутим, тамо где изјава представља вредносни суд, сразмерност уплитања може зависити од тога да ли постоји довољна "чињенична основа" за оспорену изјаву: ако не постоји, тај вредносни суд се може показати претераним (видети Јерусалем против Аустрије, број 26958/95, ст. 42-43, EСЉП 2001-II).
  2. Суд примећује да је класификација изјаве као једне чињенице или као вредносног суда ствар која првенствено спада у оквире слободне процене националних власти, посебно домаћих судова (погледати Pedersen и Baadsgaard против Данске [ВВ], број 49017/99, став 76, EСЉП 2004-XI). Суд исто тако понавља да би се направила разлика између чињеничног навода и вредносног суда, потребно је узети у обзир околности случаја и општи тон примедби, имајући у виду да тврдње о питањима од јавног интереса могу, на тој основи, представљати вредносне судове, а не изјаве о чињеницама (погледати, на пример, Morice, горе цитиран, став 126, са даљим упућивањима).
  3. У конкретном случају, српски судови су сматрали да су спорне информације (видети став 74. горе) заправо изјаве о чињеницама и као такве подложне доказивању (погледати горе наведене ст. 29 in fine и 32). Суд се слаже да су прва два навода (нарочито да је З.П. била међу онима за које је полиција имала разлога да сумња у злоупотребу службеног положаја у вези са набавком AH1N1 вакцина, као и да је 12 имена, укључујући и њено, нестало са полицијског списка осумњичених након што је полиција консултовала Специјално тужилаштво) представљале изјаве о чињеницама. Међутим, сматра да су домаћи судови заузели прилично ограничен став када су карактерисали трећи навод (сугестија да су имена нестала са списка због притиска специјалног тужиоца на Министарство унутрашњих послова, укључујући начелника и заменика начелника Одељење за борбу против организованог финансијског криминала) као изјаву о чињеничном стању. Они нису разматрали онлајн чланак од 27. новембра 2011. године у целини, у позадини очигледно текуће јавне дебате о набавци вакцина. С обзиром да је одговор Специјалног јавног тужиоца на изнете наводе одражавао став потоњег да су разлози за неподизање оптужнице против З.П.-а, односно других јавних функционера, и за подношење кривичних пријава против само још три друга лица, у вези са недостатком доказа, домаћим судовима би се могло замерити што спорну изјаву нису третирали као вредносни суд и што нису испитали да ли би службена интерна белешка могла да пружи бар неку чињеничну основу.
  4. Како би доказао истинитост објављених информација, подносилац се позвао на службену белешку ОБПК-а, чиме су јасно потврђене обе чињеничне изјаве. У вези са трећим наводом, подносилац је споменуо "разлоге за сумњу" и "списак осумњичених полиције", навевши да кривична пријава није поднета против свих лица за које је полиција имала разлога да сумња, што је све тачно и без претеривања (видети горе наведене ст. 13-19). У том контексту, подносилац се исправно позвао на садржај полицијског документа (погледати горе наведене ст. 9-11). Суд примећује да су домаћи судови пропустили да испитају тачност језика који је коришћен од стране подносиоца у том погледу. Ни Министарство, ни домаћи судови ни Влада нису изразили сумњу у веродостојност белешке (упоредити са Bladet Tromsø и Stensaas, горе цитиран, став 71). Међутим, домаћи судови су сматрали да подносилац није био ослобођен дужности да даље проверава тачност информација (видети ст. 27, 29. и 32. горе) јер су утврдили да се службена белешка ОБПК-а не може сматрати званичним документом компетентног државног органа и да се као таква може сматрати само кривична пријава.
  5. Белешка на коју се подносилац ослањао у овом случају је очигледно била интерна службена белешка (видети горе наведени став 7), која није била јавно доступна (насупрот томе, mutatis mutandis, Godlevskiy против Русије, број 14888/03, став 47. in fine, од 23. октобра 2008. године). Суд понавља да, иако интерни званични извештаји могу бити важан извор новинарима, они их не могу у потпуности ослободити обавезе да своје публикације заснивају на адекватном истраживању (видети Verlagsgruppe Droemer Knaur GmbH & Co. KG против Немачке, број 35030/ 13, став 48, од 19. октобра 2017. године).
  6. Суд с тим у вези примећује да је у току свог новинарског истраживања подносилац контактирао и З.П. лично, Министарство унутрашњих послова и Специјално тужилаштво (видети ст. 25. in fine и 19. горе, респективно). З.П. је одбила да да било какву изјаву, Министарство унутрашњих послова уопште није одговорило, а одговор Специјалног тужилаштва је уредно објављен од стране подносиоца (ibid.). Суд сматра да се покушајем прибављања верзије догађаја од З.П.-а и Министарства, као и објављивањем одговора Специјалног тужилаштва, мора сматрати да је подносилац настојао да постигне равнотежу у свом извештавању (упоредити Erla Hlynsdόttir против Исланда, број 43380/10, став 70. in limine, од 10. јула 2012. године). У околностима овог случаја, релевантно је да је подносилац испоштовао своју обавезу ревности приликом провере аутентичности и садржаја полицијске белешке. Чини се да домаћи судови такође нису узели у обзир те аспекте приликом процене да ли је подносилац испунио услове "одговорног новинарства".
  7. Имајући у виду све горе наведено, Суд налази у конкретним околностима овог случаја да се подносилац не може критиковати због тога што није предузео даље кораке да утврди истинитост спорних навода. Суд је задовољан што је подносилац деловао у доброј вери и са марљивошћу која се очекује од одговорног новинара који извештава о стварима од јавног интереса. Додатни фактор од посебног значаја у овом случају је витална улога "јавног чувара" коју штампа обавља у демократском друштву. Иако не може да прекорачи одређене границе, посебно у погледу угледа и права других, ипак је њена дужност да преноси - на начин у складу са својим обавезама и одговорностима - информације и идеје о политичким питањима и другим питањима од општег интереса (видети Cumpǎnǎ и Mazǎre, горе цитиран предмет, став 93, са даљим упућивањем). Суд мора да примени најпажљивију контролу када, као у овом случају, санкције наметнуте од стране државног органа могу да обесхрабре учешће штампе у дебатама о питањима од легитимног јавног интереса (видети, између осталих ауторитета, Tønsbergs Blad A.S. и Haukom против Норвешке, број 510/04, став 88, од 1. марта 2007. године). Суд би такође нагласио да ако национални судови примењују превише ригорозан приступ у процени професионалног понашања новинара, новинари би могли бити неоправдано одвраћани од обављања своје функције информисања јавности. Судови стога морају узети у обзир вероватан утицај својих пресуда не само на појединачне предмете, већ и на медије уопште. Њихово поље слободне процене је стога ограничено интересом демократског друштва да омогући штампи да одигра своју виталну улогу у преношењу информација од озбиљног јавног интереса (видети Yordanova и Toshev, став 55, и референце које су тамо цитиране, и Kasabova, став 55, оба случаја цитирана горе).

(ε) Садржај, облик и последице информације

  1. Суд примећује да су домаћи судови пресудили против подносиоца у вези са одређеним информацијама које су емитоване у његовим информативним програмима и објављене у интернет чланку (видети горе наведене ст. 26, 29, 31. и 74).
  2. Такође примећује да подносилац никада није извештавао о следећем: (а) да је против З.П. поднет захтев за спровођење истраге, односно кривична пријава; (б) да је била извршилац неког кривичног дела; или (в) да ју је Специјално тужилаштво сматрало осумњиченом, супротно налазима првостепеног суда и Уставног суда и супротно тврдњама Владе (видети горе наведене ст. 27, 32. и 65. респективно).
  3. Из списа предмета није јасно да ли су и други наводи изнети у белешци са којима је Влада упозната (да је З.П. прикрила чињеницу да су неке вакцине већ наручене; да је било директних преговора са другим произвођачем вакцине који је дао повољнију понуду и/или да је наложила свом подређеном да прилагоди услове поступка набавке тако да фаворизује једно одређено предузеће - видети горе наведени став 65) објављени од стране подносиоца, и уколико јесу, када и где. Довољно је, међутим, напоменути да се парнични захтев З.П. није односио на те конкретне наводе (видети став 23. горе), као ни досуђена накнада или налог за уклањање информација.
  4. Суд понавља да је легитимно да се посебна заштита осигура тајности судске истраге с обзиром на улог у кривичном поступком, како за спровођење правде, тако и за право лица под истрагом да се сматрају невиним (погледати Dupuis и др., горе цитиран, став 44). Суд истиче да је тајност истраге усмерена на заштиту, с једне стране, интереса кривичног поступка, предвиђањем ризика од прећутног договора и могућности манипулисања или уништавања доказа, а са друге стране, интереса оптуженог, нарочито из угла претпоставке невиности и, уопштеније, личних односа и интереса оптуженог. Таква тајност је такође оправдана потребом да се заштите процеси формирања мишљења и доношења одлука у правосуђу (видети Bédat, цитиран горе, став 68, и Brisc против Румуније, број 26238/10, став 109, од 11. децембра 2018. године). Суд такође понавља, међутим, да би било незамисливо сматрати да је недопуштено имати претходне или истовремене расправе о предмету судског поступка на другом месту, било у специјализованим часописима, у општој штампи или у јавности у целини. Средства информисања имају задатак да преносе такве информације и идеје: а јавност исто тако има право да их прими (видети Dupuis и др., цитиран горе, став 35. in limine).
  5. Суд с тим у вези напомиње да је до тренутка објављивања информација о којима је реч у овом предмету, полицијска истрага, која је започета око две године и осам месеци раније, достигла "завршну фазу" и да су све неопходне провере спроведене (видети горе наведени став 8. in fine). Такође примећује да чак ни домаћи судови нису заузели став да је објављивање дотичне информације са собом повлачило инхерентни ризик да се на било који начин утиче на ток поступка, односно да је ометало право З.П. на претпоставку невиности (упоредити са предметом Bédat, горе цитиран, став 69. in fine; погледати горе наведене ст. 26-27, став 29, и ст. 31-33).
  6. Што се тиче начина на који су наводи против З.П. представљени у чланцима, Суд понавља да се предмет не бави формулацијом датих изјава од стране Суда или националног суда, већ да ли су оне изашле из оквира одговорног новинарства (видети Yordanova и Toshev, предмет цитиран горе, став 53). Имајући у виду наведене наводе (видети горе наведене ст. 13-19), Суд сматра да подносилац није прешао границе одговорног новинарства.

(στ) Тежина изречене санкције

  1. На крају, Суд мора да се увери да санкције којима је подносилац подрвргнут нису нарушиле равнотежу између слободе изражавања и потребе истог да се заштити углед З.П.-а (видети Rumyana Ivanova против Бугарске, број 36207/03, став 69, од 14. фебруара 2008. године).
  2. Суд примећује да је у овом случају подносиоцу наложено да плати 1.750 евра на име нематеријалне штете и 990 евра на име трошкова. Штавише, наложено је предузећу да уклони чланак са свог интернет портала и да објави предметну домаћу пресуду (видети горе наведени став 26).
  3. Суд понавља, када су у питању новчане казне, релативно умерена природа ове врсте санкција не би била довољна да негира ризик од застрашујућих ефеката на остваривање права на слободу изражавања (погледати Anatoliy Yeremenko против Украјине, број 22287/08, став 107, од 15. септембра 2022. године). Такође је наглашено да, с обзиром на висок ниво заштите који ужива штампа, морају постојати изузетне околности да би новине биле легитимно обавезне да објаве, на пример, повлачење, извињење или пресуду у случају клевете (види Melnychuk против Украјине (одл.), број 28743/03, ЕСЉП 2005-IX и Eker против Турске, број 24016/05, став 45, од 24. октобра 2017. године).
  4. Понављајући свој став о ефекту замрзавања који страх од санкција може имати на остваривање слободе изражавања (видети, mutatis mutandis, Wille против Лихтенштајна [Вв], број 28396/95, став 50, ЕСЉП 1999-VII, и Nikula против Финске, број 31611/96, став 54, ЕСЉП 2002-II), упркос томе што подносилац није нагласио било какве потешкоће у вези са исплатама износа потребних да би се спровеле судске пресуде, Суд сматра да би, у датим околностима, изречена санкција могла да има одвраћајући ефекат на остваривање права подносиоца на слободу изражавања (видети, на пример и mutatis mutandis, Monica Macovei против Румуније, број 53028/14, став 96, од 28. јула 2020. године, и Stancu и др. против Румуније, број 22953/16, став 148, од 18. октобра 2022. године, и тамо цитиране ауторитете).

(ζ) Закључак

  1. Суд примећује да су домаћи судови признали да је овај случај укључивао сукоб између права подносиоца да преноси информације и идеје и права З.П. на заштиту свог угледа и достојанства (видети горе наведени став 31). Такође су признали, додуше донекле имплицитно, да је објављена информација допринела јавној расправи, и, још експлицитније, да је З.П. била јавни функционер и као таква је требала да покаже већи степен толеранције (видети став 32. горе). Међутим, приликом испитивања случаја, домаћи судови нису узели у обзир: (а) тачност језика подносиоца; (б) онлајн чланак од 27. новембра 2011. године у целини, у позадини очигледно текуће јавне дебате о набавци вакцина, у току процене да ли је једна од тврдњи била изјава о чињеницама или вредносни суд; или (в) чињеницу да је подносилац контактирао З.П., Министарство унутрашњих послова и Специјално тужилаштво, како би им била пружена прилика да изнесу своју верзију догађаја (видети горе наведене ст. 86. и 88). Коначно, они су заузели изричит став да је позивање подносиоца на своја права из члана 10. било ирелевантно с обзиром на права З.П. из члана 8. (видети став 29. горе), чиме нису успели да уравнотеже право З.П. на заштиту свог угледа против права подносиоца на слободу изражавања.
  2. Суд налази у конкретним околностима овог случаја да се подносилац не може критиковати због тога што нису предузети даљи кораци ради утврђивања истинитости спорних навода, те је уверен да је деловање подносиоца било у доброј вери (видети горе наведени став 94) и са дужном пажњом која се очекује од одговорног новинара који извештава о стварима од јавног интереса (погледати горе наведене ст. 82. и 85).
  3. Суд такође сматра да с обзиром на пропуст да се испитају елементи предмета који су били неопходни за процену усклађености подносиоца са својим "дужностима и одговорностима" према члану 10. Конвенције, као и с обзиром на пропуст да се пруже релевантни и довољни разлози за то да би оправдало уплитање, не може се рећи да су домаћи судови адекватно "применили стандарде који су били у складу са начелима садржаним у [тој одредби]", односно да су "засновали своје одлуке на прихватљивој процени релевантних чињеница" (видети, mutatis mutandis, Ringier Axel Springer Slovakia, a.s. против Словачке (бр. 2), број 21666/09, став 54, од 7. јануара 2014. године и Terentyev против Русије, број 25147/09, став 24, од 26. јануара 2017. године, и тамо цитирани органи). У овим околностима чињеница да је поступак био парнични а не кривични по природи не умањује значај тог пропуста домаћих судова.
  4. Суд сматра да су домаћи судови прекорачили уско поље процене које им је дато ограничавањем дискусије о питањима од јавног интереса (видети судску праксу цитирану у ст. 73. и 76. горе, као и закључак до којег је Суд дошао у ставу 77. горе). Стога се мора закључити да је уплитање било несразмерно циљу којем се тежило и да није "неопходно у демократском друштву" у смислу члана 10. став 2. Конвенције (видети, mutatis mutandis, Lombardo и др., став 62, и Anatoliy Yeremenko, ст. 106-07, оба горе цитирана).
  5. Сходно томе, дошло је до кршења члана 10. Конвенције.

 

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1.   Члан 41. Конвенције гласи:

"Када Суд утврди кршење Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни."

A. Штета

  1. Подносилац је тражио 313.100 српских динара (RSD) (око 2.740 евра (EUR) - видети горе наведени став 26), као и затезну камату на име материјалне штете, што одговара накнади и трошковима истог у вези са исплатом З.П. у домаћем поступку. Предузеће је такође тражило 2.500 евра на име нематеријалне штете.
  2. Влада је навела да захтев подносиоца у погледу материјалне штете није поткрепљен адекватним доказима и стога неоснован, те да је тужбени захтев у погледу нематеријалне штете неоснован, прекомеран и неразуман.
  3. Суд досуђује подносиоцу 2.740 евра на име материјалне штете и 2.500 евра на име нематеријалне штете, као и све порезе који би могли бити зарачунати.

Б. Трошкови и издаци

  1. Подносилац је исто тако тражио 340.050 динара (око 2.800 евра) на име трошкова и издатака (205.050 динара за трошкове и издатке настале пред домаћим судовима и 135.000 динара за оне настале пред Судом).
  2. Влада је оспорила потраживање подносиоца као делимично непоткрепљено, а делом непотребно настало. У сваком случају, тражени износ је био неразуман.
  3. Према судској пракси Суда, подносилац има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су разумни у погледу количине. У овом случају, имајући у виду документе које поседује и горе наведене критеријуме, Суд сматра разумним да додели подносиоцу износ од 2.400 евра, који покрива трошкове по свим тачкама, као и сваки порез који би могао да буде зарачунат подносиоцу.

 

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку прихватљивом;

2. Сматра да је дошло до повреде члана 10. Конвенције;

3. Сматра

(a) да Тужена треба да плати подносиоцу, у року од три месеца од дана када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, које би требало претворити у валуту Тужене по стопи која се примењује на дан извршења:

(i) 2.740 евра (две хиљаде, седам стотина и четрдесет евра), као и било који порез који се може наплатити у вези са материјалном штетом;

(ii) 2.500 евра (две хиљаде и пет стотина евра), као и било који порез који се може наплатити у вези са нематеријалном штетом;

(iii) EUR 2.400 (две хиљаде и четири стотине евра), као било који порез који се може наплатити подносиоцу у вези са насталим трошковима и издацима;

(iv) да од истека наведених три месеца до измирења, камата на горе наведене износе мора бити платива по стопи која је једнака граничној активној каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, плус три процентна поена;

4. Одбацује остале захтеве подносиоца за правично задовољење.

 

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 5. септембра 2023. године, у складу с правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника о раду Суда.

 

Andrea Tamietti
секретар Одељења

Gabriele Kucsko-Stadlmayer
председник

 

 

FOURTH SECTION

CASE OF RADIO BROADCASTING COMPANY B92 AD v. SERBIA

(Application no. 67369/16)

JUDGMENT

Art 10 • Freedom of expression • Disproportionate civil sanctioning of applicant company for TV news broadcast and publication of an online article defaming a public official • Absence of relevant and sufficient reasons • Sanctions (damages, removal of article from internet portal and publication of judgment) capable of having a dissuasive effect on the exercise of the applicant company’s right to freedom of expression • Domestic courts’ failure to apply standards in conformity with principles embodied in Art 10 or to base decisions on an acceptable assessment of the relevant facts • Narrow margin of appreciation overstepped

STRASBOURG

5 September 2023

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Radio Broadcasting Company B92 AD v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Chamber composed of:

 Gabriele Kucsko-Stadlmayer, President,
 Tim Eicke,
 Branko Lubarda,
 Armen Harutyunyan,
 Anja Seibert-Fohr,
 Ana Maria Guerra Martins,
 Anne Louise Bormann, judges,
and Andrea Tamietti, Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 67369/16) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by Radio Broadcasting Company B92 AD - a company registered in Serbia (“the applicant”), on 9 November 2016;

the decision to give notice to the Serbian Government (“the Government”) of the complaint concerning the applicant’s freedom of expression and to declare inadmissible the remainder of the application;

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 9 May and 4 July 2023,

Delivers the following judgment, which was adopted on the latter date:

INTRODUCTION

1.  The present case concerns the applicant company’s freedom of expression under Article 10 of the Convention. The applicant company complains in particular that the compensation that it was ordered to pay to a public official in civil proceedings brought by the latter, constituted an interference with its right to impart information which was not necessary in a democratic society.

THE FACTS

2.  The applicant is a company registered in Belgrade, Serbia, in 2005. It was represented by Ms K. Savović, a lawyer practising in Belgrade.

3.  The Government were represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar.

4.  The facts of the case may be summarised as follows.

  1. BACKGROUND INFORMATION

5.  The applicant company is the owner of the television channel B92 TV and the Internet portal B92.net. According to its financial report for 2020, the applicant company made a profit of 336,527,000 Serbian dinars (RSD) (approximately 2,854,000 euros (EUR)) in that year.

6.  The Anti-Corruption Division (Odsek za borbu protiv korupcije – “the ACD”) is a division within the Fight Against Organised Financial Crime Department (Odeljenje za borbu protiv organizovanog finansijskog kriminala) of the Criminal Police Directorate (Uprava kriminalističke policije) in the Ministry of the Interior of the respondent State.

7.  During an unspecified period before 27 November 2011, the applicant company’s journalists carried out investigative research for a documentary television series, “Insider – Buying and Selling Health”, relating to the procurement of AH1N1 vaccines in 2009. In the course of its research, the applicant company came into possession of “official note no. 14/11” (službena beleška br. 14/11), prepared by the ACD on 13 September 2011. More specifically, on an unspecified date the editor-in-chief of the applicant company’s news programme obtained the note in question from two police officers (see paragraph 25 below). There are no further details in this regard in the case file.

8.  The note specified that ACD police officers had been conducting an investigation (postupaju i vrše provere) in the case in question from March or April 2009 until 13 September 2011. This had included various surveillance measures ordered by an investigating judge, temporary removal of documents, and interviews. The officers’ immediate superiors had been informed about their actions, as had the Deputy Special Prosecutor for Organised Crime, M.I. At the end of August and the beginning of September 2011 “the final phase had started” as the ACD police officers, their immediate superiors and the Office of the Special Prosecutor for Organised Crime (“the Special Prosecutor’s Office”) had concluded that all the necessary checks had been made.

9.  The note specified that between 5 and 13 September 2011 five officials of the relevant services in the Ministry of the Interior had had several consultations with the Special Prosecutor and Deputy Special Prosecutor for Organised Crime, M.R. and M.I. During those consultations, the ACD officers had presented their view of the case, which was that there was a reasonable suspicion (osnovana sumnja) that six persons had committed the criminal offence of abuse of office, their intention being to favour the J. company, so as to obtain a privileged position for it and to enable it to make financial gain. The note named the six persons and specified their personal details, as well as what each could reasonably be suspected of having done. Among the six had been Z.P., an Assistant Minister of Health at the time. In respect of her it was specified that there was a reasonable suspicion that:

(a) she had concealed the fact that the Ministry of Health – that is, the Minister, T.M. – had already reserved more than three million doses of a certain vaccine, produced by the N. company, through N.’s distributor’s representative company – D. company from Valjevo – in July 2009 and she had left that information out of a proposal prepared for the government in November 2009 relating to the necessity of procuring AH1N1 pandemic vaccines;

(b) on behalf of the Ministry of Health, she and the Minister T.M. had led negotiations with another vaccine producer, which in September 2009 had proposed the procurement of another vaccine at a more favourable price without intermediaries and distributors; and

(c) after the Commission for the Implementation of Procurement of Pandemic Vaccines had made a report on all the bids, with a proposal as to which bidders should be selected, she had used her official position and hierarchical status to order one of the expert members of the Commission, who was also an employee in the department of the Ministry of Health run directly by Z.P., to make a new report on the bids, to be registered under the same number and date as the previous report, but in favour of the J. company.

10.  The note further specified that the prosecutors had not accepted the ACD’s proposal. They had held that they could not take the case to court because of a lack of sufficient evidence to start an investigation in respect of the people mentioned in the ACD report who were employed by the Ministry of Health, and they had said that they would send a draft complaint. In the draft complaint proposed by the Deputy Special Prosecutor M.I. three people were named as suspects (S.V., former Director of the Republic Health Insurance Institute (Republički zavod za zdravstveno osiguranje); V.G., the director of the J. company; and Lj.P., the owner and the director of the D. company). Several Ministry officials, including the chief and the deputy chief of the Fight Against Organised Financial Crime Department, had agreed that the complaint as drafted did not correspond to the factual situation but that the prosecutors had insisted that the criminal complaint should be made only in respect of the three people named in their draft. The note stated that subsequently the ACD had made a new report, in which they had tried to show to the prosecutors that it had been “very difficult to leave the people from the Ministry of Health out of the case because the whole story [had been] taken out of context”.

11.  The note specified that on 9 September 2011 further consultations had been held at the Special Prosecutor’s Office attended by the Special Prosecutor, his deputy, two chiefs and two officers from the Ministry of the Interior. During the meeting the Ministry officials had presented their draft criminal complaint, which now included fourteen people. All fourteen people had been named, and the complaint also indicated their personal details and what the ACD had considered them to have done. The list had included Z.P. and the same suspicions about her had been indicated as above (see paragraph 9 above). During the meeting the ACD had also presented audio recordings obtained in the course of telephone and other communications surveillance.

12.  It appears that on an unspecified date before 29 November 2011 a criminal complaint was filed against the three people specified by the Special Prosecutor’s Office.

  1. INFORMATION PUBLISHED BY THE APPLICANT COMPANY
    1. Information broadcast on the applicant company’s TV channel

13.  On 27 November 2011 B92 TV broadcast the following in its 11 p.m. news slot:

“The police’s list of suspects included, among others, former Minister [T.M.], Assistant Minister [Z.P.], State Secretary of the Ministry of Health [N.K.] and the director of [the J. company, S.M.A.]. The police suspected them of abuse of office enabling [the J. company] to make an illegal financial gain to the detriment of the Serbian budget. According to the findings of Insider, twelve names disappeared from the list of suspects after the police consulted with the prosecution. The police had concluded during the pre-trial proceedings that there was a reason to suspect (osnov sumnje) that fourteen people were involved in the abuses.”

14.  On 28 November 2011 the 10 a.m., 6.30 p.m. and 11 p.m. news slots on B92 TV included the same first two sentences that had been broadcast the day before.

15.  On 29 November 2011 the 6.30 p.m. and 11 p.m. news slots on B92 TV broadcast the following, with a photograph of Z.P.:

“Apart from [S.V., V.G. and Lj.P.], against whom a criminal complaint has been filed and who have been arrested, ..., the police’s list of suspects also included, among others, [T.M., Z.P. and N.K.] ...”

16.  On 13 December 2011 on the 4 p.m., 6.30 p.m. and 11 p.m. news slots on B92 TV, the following was broadcast, with a photograph of Z.P.:

“... the police’s list of suspects included, among others, former Minister [T.M.], his associates [Z.P. and N.K.] ... In the end, a criminal complaint was only filed against the three people who were arrested ...”

17.  On 14 December 2011 the 6.30 pm B92 TV news broadcast included the following statement, with a photograph of Z.P.:

“... the police established (utvrdila) that there was a reason to suspect fourteen people of having participated in the abuse, but the criminal complaint was eventually filed against only three people. According to our information, the former Minister [T.M.] and his associates [Z.P. and N.K.] were among the others left out of the criminal complaint ...ˮ

  1. Publications on the applicant company’s Internet portal

18.  As of 27 November 2011 the following information was published under the heading “Insider: Selective justice?” on B92.net:

“In the pre-trial proceedings regarding the vaccines, the police suspected [T.M.] and his associates [Z.P. and N.K., and S.M.A.]. According to the findings of Insider, the list of those whom, in the opinion of the police, there was reason to suspect of having participated in the abuses included, among others, former Minister [T.M.], Assistant Minister [Z.P.], State Secretary of the Ministry of Health [N.K. and the director of the J. company, S.M.A.]. The police also suspected them of abuse of office enabling [the J. company] to make an illegal financial gain to the detriment of the Serbian budget. According to the findings of Insider, twelve names disappeared from the list of suspects after the police had consulted with the prosecutor’s office ... In the case concerning the procurement of vaccines it turns out that the police effectively abandoned a criminal complaint against people whom they themselves had concluded there was reason to suspect of having participated in the abuses.”

19.  The same article also contained the following:

“According to the findings of Insider, the former Minister of Health, his Assistant Minister and the State Secretary of that Ministry, as well as the former director of [the J. company], were on the list of fourteen persons who had been involved (obuhvaćeni) in the pre-trial proceedings relating to the procurement of vaccines against swine flu. Even though it is an open secret that in Serbia there are often arrests for political reasons or that, for the same reasons, many get protected, this is now the first evidence that such a thing happened during the procurement of vaccines. Except for [three persons] against whom a criminal complaint was filed and who were arrested, the police suspected twelve more people of abuse of the vaccine procurement process .... There is even an official note registered in the Ministry of the Interior indicating that there was pressure to exclude many of those who had been suspected, that is, to ensure that no criminal complaint was filed against them. It is not clear why the police would agree to such a request if they themselves had established that there were grounds for suspicion (osnov sumnje). ... According to the law, when the police establish that there are grounds for suspicion against someone they have a duty to file a criminal complaint, and it is up to the prosecutor’s office to decide whether to reject the complaint, request additional investigation or proceed further by filing an indictment. ... Insider sent two letters to the Ministry of the Interior asking why a criminal complaint had only been filed against three persons, that is, why they had left out twelve persons for whom, according to the police, there were grounds for suspicion. We received no reply! We sent the same question to the Office of the Special Prosecutor for Organised Crime. [They] blame it all (svaljuje sve) on the Ministry of the Interior and state that the police did not collect sufficient evidence against all the participants in the scheme. They claim that the investigation is not finished yet, but it is not clear from their answer against whom the investigation is being conducted ... The reply from the Office of the Special Prosecutor for Organised Crime: ‘The actions of other persons [involved] in the disputed procurement of the vaccines were analysed in pre-trial proceedings, but on the basis of the information and data collected by the police before filing the criminal complaint it could not be concluded that there were grounds for initiating proceedings against them. Therefore, except for the three persons named, nobody else had the status of suspect at this stage of the proceedings, so all other allegations are totally unfounded and arbitrary. However, that does not mean that the number of suspects is final at this moment. The point of the investigation is to collect all the available evidence and if it indicates other people’s guilt, the investigation will be extended to them.’ The whole case again raises suspicion that justice in Serbia is selective because the result of the investigation at the moment is a criminal complaint that involves only a part of a bigger story. It was filed against three persons, who, according to the information that Insider obtained by analysing documentation obtained through the Access to Information Act, could hardly have done everything that they are accused of without the knowledge of their superiors in the relevant institutions.”

20.  As of 27 November 2011 the following information was published in an article entitled “The Ministry reacts to Insider”:

“In its last programme in the series ‘Buying and Selling Health’, Insider revealed that in the pre-trial proceedings concerning vaccine procurement the police had suspected [T.M. and his associates Z.P., N.K. and S.M.A.]”.

  1. Z.P.’s request to publish a denial

21.  On an unspecified date Z.P. asked the applicant company to publish the following denial of the information published on 27 November 2011 (see paragraphs 13 and 18-19 above):

“In its Insider series B92 generally tries to shed light on various social phenomena, which is something that in general can be accepted and supported as a contribution to freedom of information, but the way in which [it published] the information on 27  November 2011 ... on the B92 news and its Internet portal under the heading ‘Insider: Selective justice’ ... B92 ... amounted to taking over the role of [both] investigative bodies and ... the court, given that in the absence of sufficient facts, it resorted to methods which the free press must strongly stand against (suprostaviti), and which are ways of imparting untruths and of improperly influencing judicial bodies. In that way, by publishing unverified facts, that is, facts that are not founded on solid evidence, B92 contributes towards disinformation of the public and conducts public lynchings of individuals, in this case me ... As my name was mentioned in a negative context in the aforementioned information disseminated by B92 for no good reason (neosnovano), apart from its being in the official statement of the prosecutor’s office, to which B92 pays no attention (na koje se B92 ne obazire) when drawing its own conclusions and tailoring the truth, then for the protection of my honour, reputation and the professional dignity with which I have carried out my work solely in accordance with the law, and taking care above all to protect the public interest, I cannot but bring a private action against B92 for the criminal offence of defamation ... and for making unacceptable public comments about court proceedings ...”

22.  The applicant company published only the part referring to Z.P.’s intention to institute proceedings against the applicant company.

  1. THE ENSUING CIVIL PROCEEDINGS
    1. Proceedings before the Belgrade High Court

23.  On 27 April 2012 Z.P. instituted civil proceedings against the applicant company in the Belgrade High Court (Viši sud) seeking:

(a) compensation for non-pecuniary damage, specifically for mental anguish caused by a violation of her honour and reputation because of inaccurate information broadcast by B92 TV News between 27 November and 14 December 2011 and published on B92.net in the articles “Insider: Selective justice?” and “The Ministry reacts to Insider” (see paragraphs 13-18 and 20 above); and

(b) an order for the applicant company to publish the court’s judgment and remove the two articles from its Internet portal. She submitted, in particular, that it was not true that she had been suspected of abuse of office, or of anything else, nor had she been removed from the alleged list of suspects because of illicit influence (nedozvoljeni uticaj). It appears from the case file that on an unspecified date thereafter Z.P. extended her claim to include the editor-in-chief as well.

24.  The applicant company contested the claim and submitted that accepting it would constitute a harsh violation of the right to freedom of opinion and expression. It submitted, in substance, that the public had had a justifiable interest in being informed about the topic and the person in question. The information had originated from an official note of the relevant State body, namely the ACD of the Ministry of the Interior (see paragraphs 7-11 above), which the applicant company had obtained during its investigative research into the procurement of vaccines. Even if that information had not been accurate and complete the applicant company should not be held liable given the provisions of Article 82 of the Public Information Act (see paragraph 43 below), as the information had been accurately cited from a document of a relevant State body.

25.  In the course of the proceedings, among other things, the court heard the editor-in-chief of the applicant company’s news programme and the journalist who had conducted the research for the documentary series. The editor-in-chief stated that two police officers had given him the official note in question, and he had considered that it was important to publish it. The journalist stated that Z.P. had wanted to make a statement, but when she (the journalist) had contacted her, Z.P. had declined to make any comment (odustala od davanja iskaza).

26.  On 23 October 2013 the Belgrade High Court ruled partly in favour of Z.P. and ordered the applicant company to:

(a) pay Z.P. RSD 200,000 (approximately EUR 1,750) with statutory interest by way of compensation for non-pecuniary damage, specifically for mental anguish suffered on account of a violation of her honour and reputation, and RSD 113,100 (approximately EUR 990) for costs; and

(b) remove the article “Insider: Selective justice?” from its Internet portal.

It also ordered the editor-in-chief to publish the judgment. The court dismissed Z.P.’s claim in respect of the article “The Ministry reacts to Insider”.

27.  The court found that on the dates indicated the applicant company had published information alleging that the claimant had been on the police list of suspects, that in the pre-trial proceedings she had been suspected of abuse of office, and that she had been left off the list of suspects because of pressure from the Special Prosecutor’s Office, as a result of which no criminal complaint had been filed against her. The court also noted the rest of the online article published on 27 November 2011 (see paragraph 19 above). In addition to this, Z.P.’s photograph had been shown on television without her consent. The court further found that no criminal complaint or request for investigation had been filed against Z.P. between 2003 and 30 May 2012. The applicant company had not used due diligence and so had not discovered the falsity (neistinitost), that is, the incompleteness of the information in question, in that it had not contacted the claimant before publishing the information in issue or questioned her in that regard. Instead, it had relied on a document which contained operational findings of the police in pre-trial proceedings and as such did not constitute an official document of a relevant State body (zvanični dokument nadležnog državnog organa) within the meaning of Article 82 of the Public Information Act. The court also noted that the claimant had denied that she had been a State or a political official (nosilac državne i političke funkcije) at the relevant time, and found that the applicant company had not brought any evidence of the fact in issue. The court referred to, among other things, Article 3 § 1, Article 9 § 1, Article 79, Article 80 § 1 and Article 82 of the Public Information Act, and Articles 199 and 200 of the Obligations Act (see paragraphs 34, 36, 41-43, and 46-47 below).

  1. Proceedings before the Belgrade Court of Appeal

28.  On 17 March 2014 the applicant company appealed. It relied on Article 10 of the Convention and referred to the Court’s case-law.

29.  On 5 June 2014 the Belgrade Court of Appeal (Apelacioni sud) upheld the first-instance judgment and, in substance, endorsed its reasoning. In particular, the court found that before publishing the information in question the applicant company had had a duty to verify its origin, accuracy and completeness, which it had failed to do, relying instead on the official note of the Ministry of the Interior, which could not be considered a document of a relevant State body within the meaning of Article 82 of the Public Information Act. A criminal complaint would have constituted such a document, but none had ever been filed against Z.P. Since the applicant company had failed to act in compliance with Article 3 of the Public Information Act, the court dismissed its submission that the information had been obtained from a reliable source in the Ministry of the Interior and published in view of a prevailing public interest in knowing about it. The court also found that the applicant company’s reference to Article 10 of the Convention was of no relevance, given that freedom of expression could be limited for the protection of the rights and reputation of others, which were also protected by Article 8 of the Convention. In view of the untrue and unverified information that the claimant had been on the police list of suspects, that she had been suspected of abuse of office in pre-trial proceedings, and that she had been removed from the list after pressure from the Special Prosecutor’s Office, all of which were statements of fact, the court found a violation of the claimant’s honour and reputation.

  1. Proceedings before the Constitutional Court

30.  On 30 July 2014 the applicant company lodged a constitutional appeal. It referred to its freedom of expression and the relevant case-law of the Court.

31.  On 18 May 2016 the Constitutional Court dismissed the applicant company’s constitutional appeal. It found that the judgments in question had interfered with the applicant company’s freedom of expression, but that the interference had been necessary for the protection of the claimant’s rights and reputation. It found that the civil courts, when balancing the rights of the claimant and the applicant company, had assessed all the relevant circumstances and had given clear and constitutionally acceptable reasons for their decision. It also found that the amount of compensation awarded and the order that the judgment be published had been proportionate.

32.  In particular, the claimant had been marked out (označena) as one of the perpetrators of the criminal offence of abuse of office, but she had not been prosecuted because of pressure on the Ministry of the Interior from the prosecutors. The court found that the information in question had been published so that the public would be informed about the events surrounding the swine flu vaccine procurement controversy. It also held that the claimant had been a public official (nosilac javne funkcije) and that the degree of tolerance which she should have shown was supposed to be greater, given that the disputed information related to alleged irregularities in her work and not to her private life. The statements could be considered facts, the accuracy and completeness of which were susceptible to verification, but which the applicant company had failed to check with due diligence, particularly in respect of the “pressure” that the special prosecutors were reported to have exerted on the Ministry of the Interior, supposedly resulting in the “abandonment” of the prosecution of the claimant. The court therefore found that the High Court’s and the Court of Appeal’s findings – that the applicant company could not be relieved of its liability – had not been arbitrary.

33.  The Constitutional Court also found that the official note drawn up in the course of communication between the relevant unit of the Ministry of the Interior and the Special Prosecutor’s Office during the pre-trial proceedings had preceded the filing of the criminal complaints. The court considered that the filing of the complaint against three people had been the result of joint work by the Ministry of the Interior and the Special Prosecutor’s Office, so it could not reasonably be inferred that the decision not to file a criminal complaint against certain people had been the result of pressure by the Special Prosecutors on the Ministry. Rather, the Special Prosecutor’s Office had considered that there had not been sufficient evidence to open an investigation in respect of the people employed at the Ministry of Health, as specified in the official note; this indicated that the Special Prosecutor’s Office had analysed the evidence provided by the Ministry of the Interior and that its opinion that there was no reasonable suspicion in respect of certain people had been the result of an assessment of the available evidence. In addition, in accordance with the Code of Criminal Procedure as in force at the time, the public prosecutor was in charge of directing (rukovodi) pre-trial proceedings, and the Ministry of the Interior and other State bodies had to act on every request of the prosecutor.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK AND PRACTICE

  1. RELEVANT DOMESTIC LAW
    1. The Constitution (Ustav, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia ("OG RS") no. 98/06)

33. Article 46 of the Constitution guarantees freedom of thought and expression, and the freedom to seek, receive and impart information and ideas. It also provides that freedom of expression may be restricted if that is necessary to protect the reputation of others.

  1. The 2003 Public Information Act (Zakon o javnom informisanju, published in OG RS nos. 43/0361/05 and 71/09)

34.  At the material time Article 3 § 1 of this Act provided that prior to the publication of information regarding “an event, an occurrence or a certain person”, the journalist and the editor-in-chief were to “check its origin, accuracy and completeness” with due diligence. Paragraph 2 provided that journalists and the editors-in-chief of media outlets were to broadcast and publish the information, ideas and opinions of others accurately and comprehensively.

35.  Article 4 provided that media outlets could freely publish ideas, information and opinions on “occurrences, events and persons” that the public had a justifiable interest in knowing about, unless legislation provided otherwise. This applied regardless of the manner in which the information had been obtained.

36.  Article 9 provided, among other things, that the right to the protection of privacy was to be limited for holders of State or political positions if the information in question was of public relevance given their functions. The rights of such persons were to be limited in proportion to the justifiable interest of the public in each case.

37.  Article 37 provided that a media outlet could not describe anyone as the perpetrator of a punishable offence or pronounce anyone guilty of an offence in the absence of a final judicial or other decision given in that connection.

38.  Article 47 § 1 provided that a person whose right or interest could be violated by the publication of information could ask the editor-in-chief to publish a denial, without payment.

39.  Article 57 provided that a response and a correction of the disputed information had to be published unchanged, without omissions or additions. Only necessary proofreading changes which did not change the meaning would be allowed.

40.  Article 58 provided that the editor-in-chief was not obliged to publish a response, that is, the court would not order the editor-in-chief to publish a response if, among other reasons, the response did not contain a statement of fact but an opinion. Reasons for not publishing the response also applied to not publishing part of the response.

41.  Article 79 provided, among other things, that any person who suffered pecuniary and/or non-pecuniary harm as a consequence of incorrect or incomplete information being published by a media outlet or because of the publication of other information in breach of this Act was entitled to adequate compensation, quite apart from any other available redress.

42.  Article 80 provided, among other things, that where the editor-in-chief and the founder of a media outlet could have established the inaccuracy or incompleteness of the information by due diligence prior to its publication, they were to bear joint liability for any pecuniary and/or non-pecuniary damage caused by the publication of the information in question. The same obligation also applied, for example, when harm had been caused by the “impermissible publication” of accurate information (for example, regarding a person’s private life or accusations involving the commission of a criminal offence).

43.  Article 82 provided that the journalist, editor-in-chief and owner of the media outlet were not liable for the damage if the untrue or incomplete information had been accurately reported from a document of a relevant State body (nadležnog državnog organa).

44.  This Act was subsequently amended following decisions of the Constitutional Court, and was ultimately repealed and replaced by other legislation in 2014.

  1. Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia nos. 29/7839/8545/89 and 57/89, the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia (“OG FRY”) no. 31/1993, and OG RS no. 18/2020)

45.  Article 154 of this Act defines the different grounds for claiming civil compensation.

46.  Article 199 provides that in the case of a violation of personal rights the court may order publication of a judgment or rectification of a publication, or may order the person who caused the damage to retract the statements which caused the violation.

47.  Article 200 provides, among other things, that anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of his or her right to reputation, personal integrity, liberty or other personal rights (prava ličnosti) is entitled to seek financial compensation in the civil courts and, in addition, to request other forms of redress “which may be capable” of affording adequate non-pecuniary satisfaction.

  1. Code of Criminal Procedure (Zakonik o krivičnom postupku; published in OG FRY nos. 70/2001 and 68/2002, and in OG RS nos. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005, 49/2007, 20/2009, 72/2009 and 76/2010)

48.  Articles 504a-504ć of the Code of Criminal Procedure as in force at the material time set out provisions governing the procedure as regards organised crime, corruption and other exceptionally serious criminal offences. Criminal offences relating to corruption included, among other things, the criminal offence of abuse of office, even when it was not committed by an organised criminal group. Article 504v provided, in particular, that information about the pre-trial proceedings and investigation in respect of such criminal offences was an official secret (službena tajna). This information could not be revealed by the officials (službena lica) or other persons involved in the proceedings who had come into possession of it. The information could be published only with the written consent of the public prosecutor in charge or an investigating judge.

  1. Anti-Corruption Agency Act (Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije; published in the OG RS nos. 97/0853/1066/1167/13112/138/15 and 88/19)

49.  Article 2 of this Act provided, among other things, that “an official” was any person elected, appointed or nominated to public bodies of the Republic of Serbia, and that a “public office” (javna funkcija) was a position in a public body of the Republic of Serbia or a position occupied by a person elected by Parliament involving management, decision-making or adoption of general or individual decisions.

  1. Free Access to Information of Public Interest Act 2004 (Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, published in the OG RS nos. 120/2004, 54/2007, 104/2009, 36/2010 and 105/2021)

50.  This Act provides for a right of free access to information of public interest which is in the possession of public authorities, in order to realise and protect the public interest in transparency.

51.  Article 2 provides that information of public interest, within the meaning of this Act, is information in the possession of a public body, created in the course of its work or in relation thereto, in documentary form and pertaining to anything that the public has a justifiable interest in knowing about. In order for information to be considered of public interest it is irrelevant whether the source of it was the public body or another person, how the information was transmitted, the date of its creation, the way it was learnt of, or any other similar characteristics.

52.  Article 9 provides, among other things, that the authorities can refuse access to information of public interest if such access would jeopardise, obstruct or hamper the prevention or detection of criminal offences or the conduct of pre-trial proceedings.

  1. RELEVANT DOMESTIC PRACTICE

53.  The Government submitted relevant domestic case-law. Between 18 June 2007 and 3 March 2016 various first-instance courts in Serbia delivered fourteen judgments awarding compensation for non-pecuniary damage on account of a violation of a person’s right to his or her reputation and honour. All the judgments were upheld by various second-instance courts between 5 February 2008 and 18 August 2016. The amounts awarded ranged between RSD 50,000 and RSD 550,000.

THE LAW

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 10 OF THE CONVENTION

54.  The applicant company complained that the State had violated its right to freedom of expression as guaranteed under Article 10 of the Convention, in particular its right to impart information, by ordering it to pay compensation and costs to Z.P. in civil proceedings.

55.  Article 10 of the Convention reads as follows:

“1.  Everyone has the right to freedom of expression. This right shall include freedom to hold opinions and to receive and impart information and ideas without interference by public authority ...

2.  The exercise of these freedoms, since it carries with it duties and responsibilities, may be subject to such formalities, conditions, restrictions or penalties as are prescribed by law and are necessary in a democratic society ... for the protection of the reputation or rights of others...”

  1. Admissibility

56.  The Court notes that the application is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. The parties’ submissions

(a)  The applicant company

57.  The applicant company reaffirmed its complaint and submitted that the interference with its freedom of expression had not been necessary in a democratic society. The information in question had not been a privately motivated attack on Z.P. but a faithful transmission of information contained in the document of a State body. The applicant company’s intention had not been to violate her honour and reputation or her right to be presumed innocent but to impart information that would contribute to a debate of public interest, that is, irregularities in the public procurement of AH1N1 vaccines in 2009 and pressure on the investigative bodies in that connection, where documents such as official notes were crucial and among the few documents from which information could be obtained. The claimant had been a public official and therefore had to be more tolerant of criticism.

58.  The subject of Z.P.’s court claim had been the specific information broadcast in the regular news programme and published in the news article “Insider: Selective justice?” (see paragraph 23 above). The domestic judgments had not concerned the information contained in the investigative television series, or in the article “The Ministry reacts to Insider”.

59.  The applicant company submitted that it had never stated that Z.P. had been suspected of abuse of office by the Special Prosecutor’s Office, that charges had been brought against her or that there had been improper influence on the law-enforcement agencies. All the information it had published had clearly stated that the police, and not the Special Prosecutor’s Office, had made a list of people whom they had reason to suspect of having committed the criminal offence of abuse of office in connection with the procurement of AH1N1 vaccines in 2009, and that there had been a disagreement between the police and the prosecutors as regards the scope of the criminal complaint. The information in question had originated from an official note of a relevant State body, that is, the Anti-Corruption Department of the Ministry of the Interior, the contents of which had not been disputed either in the domestic proceedings or by the Government, and which the applicant company had obtained during its investigative research into the procurement of AH1N1 vaccines. As it had accurately transmitted the information from the document of a State body, it had not been required to verify it further. By publishing it, the applicant company had fulfilled its duty to impart information of significant public interest. Even if the information had not been true, the applicant company should not have been found liable, in accordance with Article 82 of the Public Information Act (see paragraph 43 above).

60.  The applicant company contended that journalists should be allowed some degree of exaggeration or even provocation and the fact that it had written that “many [got] protected” was consistent with its freedom of expression, especially as it had been made clear that those statements had been based on the above-mentioned disagreement between the two bodies in respect of the criminal complaint.

61.  The fact that the applicant company had not been subject to criminal proceedings did not change the fact that its freedom of expression had been violated as it should not have been subjected to any proceedings at all. Its financial report for 2020 (see paragraph 5 above) was irrelevant as it did not refer to the year when the compensation had been awarded. It had indeed refused to publish part of Z.P.’s denial, but only because it had not contained a statement of fact but rather her opinion of the applicant company, and thus had not been in line with Article 58 of the Public Information Act (see paragraph 40 above).

62.  The applicant company referred to the Court’s case-law, in particular to Bladet Tromsø and Stensaas v. Norway [GC] (no. 21980/93, ECHR 1999III), Colombani and Others v. France (no. 51279/99, ECHR 2002-V), and Yordanova and Toshev v. Bulgaria (no. 5126/05, 2 October 2012).

(b)  The Government

63.  The Government submitted that there had been no violation of Article 10 of the Convention as the interference with the applicant company’s freedom of expression had been necessary in a democratic society, as to which the domestic courts had given sufficient reasons. The applicant company had not been subject to criminal proceedings nor had a duty been imposed on it to prove the accuracy of a value judgment. The amount awarded corresponded to the common practice of the national courts (see paragraph 53 above); it had been neither excessive nor restrictive, nor had it diminished the applicant company’s capacity to conduct business, given its net profit (see paragraph 5 above).

64.  The Government contested the applicant company’s submission that the domestic courts’ decisions had not pertained to the television series or to the information contained in the article “The Ministry reacts to Insider” (see paragraph 58 above). Almost all the domestic decisions had cited the article and the television series so the allegations therein had been relevant. In any event, the information had provided part of the context and had to be taken into account.

65.  The Government argued that the applicant company had published inaccurate information, namely that Z.P. had concealed the fact that vaccines had been already ordered, that there had been direct negotiations with another vaccine producer who had made a much more favourable offer, and that she had ordered her subordinate to adjust the conditions of the public procurement procedure so as to favour one particular company. This could have easily created an impression of her guilt, thus violating her right to the presumption of innocence, in breach of Article 37 of the Public Information Act (see paragraph 37 above). The applicant company had also alleged that the Ministry of the Interior and the Special Prosecutor’s Office had considered Z.P. a suspect in an ongoing investigation, and that she had been neither charged nor prosecuted as a result of the improper influence of the Special Prosecutor’s Office on the police. Exaggeration and provocative language were permissible only in the expression of value judgments, but these were all statements of fact which had not been verified by the applicant company. Verifying such claims fell within the duties and responsibilities inherent in the practice of journalism, especially those claims that had not been contained in the note, such as that there had been improper influence on the law-enforcement agencies. This had affected both Z.P.’s private and professional life and could constitute a breach of Article 8.

66.  The Ministry’s note, the single document on which the applicant company had relied, in no way supported the claims of improper influence. In any event, it should not be treated as relevant, since the Special Prosecutor’s Office was the relevant authority to decide whether Z.P. was a suspect. The note contained only a summary of operational information collected at the pre-trial stage, which might change substantially as more information was gathered. That was also why the courts had found that it was not a document of a relevant State body. In any event, the national courts were in a better position than an international judge to determine whether a document was an official document or not.

67.  The Government submitted that the present case differed from the cases referred to by the applicant company (see paragraph 62 above), as in those cases the applicants had used what had been indisputably official reports, or the relevant informal statement had been made by a prosecutor in the case.

  1. The Court’s assessment

(a)  Existence of an interference

68.  It was not disputed between the parties that the final civil judgment given against the applicant company amounted to an “interference by [a] public authority” with its right to freedom of expression (see paragraphs 63 and 57 above; see also Tešić v. Serbia, nos. 4678/07 and 50591/12, § 64, 11 February 2014).

(b)  Whether the interference was prescribed by law

69.  The Court considers that the interference at issue was “prescribed by law” within the meaning of Article 10 § 2 of the Convention as it was based on the Public Information Act and the Obligations Act (see paragraphs 41 and 46-47 above). The relevant provisions were both adequately accessible and foreseeable in their application, that is to say, they were formulated with sufficient precision to enable an individual – if need be with appropriate advice – to regulate his or her conduct (see, for example and among many other authorities, The Sunday Times v. the United Kingdom (no. 1), 26 April 1979, § 49, Series A no. 30, and Karácsony and Others v. Hungary [GC], nos. 42461/13 and 44357/13, §§ 123-25, 17 May 2016; see also, in the Serbian context, Tešić, cited above, § 64).

(c)  Whether the interference pursued a legitimate aim

70.  The Court accepts that the interference with the applicant company’s freedom of expression pursued one of the legitimate aims envisaged under Article 10 § 2 of the Convention, namely “the protection of the reputation or rights of others”.

What is in dispute between the parties and remains to be examined, is whether the interference was “necessary in a democratic society”.

(d)  Necessary in a democratic society

(i)     The relevant principles

71.  The general principles for assessing the necessity of an interference with the exercise of freedom of expression are set out in, for example, Morice v. France ([GC] no. 29369/10, § 124, ECHR 2015); Bédat v. Switzerland ([GC] no. 56925/08, §§ 48-54, 29 March 2016); Medžlis Islamske Zajednice Brčko and Others v. Bosnia and Herzegovina ([GC] no. 17224/11, § 75, 27 June 2017); and SIC - Sociedade Independente de Comunicação v. Portugal (no. 29856/13, §§ 54-62, 27 July 2021).

72.  In order to fulfil its positive obligation to safeguard one person’s rights under Article 8, the State may have to restrict to some extent the rights secured under Article 10 for another person. When examining the necessity of that restriction in a democratic society in the interests of the “protection of the reputation or rights of others”, the Court may be required to verify whether the domestic authorities struck a fair balance when protecting two values guaranteed by the Convention which may come into conflict with each other in certain cases, namely, on the one hand, freedom of expression as protected by Article 10 and, on the other, the right to respect for private life as enshrined in Article 8 (see Bédat, § 74, and Medžlis Islamske Zajednice Brčko and Others, § 77, both cited above, and the authorities cited therein).

73.  The Court has held that the Contracting States have a certain margin of appreciation in assessing the necessity and scope of any interference in the freedom of expression protected by Article 10 of the Convention. A high level of protection of freedom of expression, with the national authorities thus having a particularly narrow margin of appreciation, will normally be accorded where the disputed comments concern a matter of public interest (see Nilsen and Johnsen v. Norway [GC], no. 23118/93, § 46, ECHR 1999VIII; Lindon, Otchakovsky-Laurens and July v. France [GC], nos. 21279/02 and 36448/02, § 46, ECHR 2007-IV; and Morice, cited above, § 125). Where the national authorities have weighed up the interests at stake in compliance with the criteria laid down in the Court’s case-law, strong reasons are required if it is to substitute its view for that of the domestic courts (see, among other authorities, Bédat, cited above, § 54, with further references). The relevant criteria when it comes to the balancing exercise between the rights protected under Article 8 and Article 10 of the Convention include:

(a) the contribution made by the article or broadcast in question to a debate of public interest;

(b) how well known the person concerned is and what the subject of the report is;

(c) the conduct of the person concerned prior to the publication of the article;

(d) the method of obtaining the information and its veracity;

(e) the content, form and consequences of the information; and

(f) the severity of the sanction imposed (see, for example, Axel Springer AG v. Germany [GC], no. 39954/08, §§ 89-95, 7 February 2012; Milisavljević v. Serbia, no. 50123/06, § 33, 4 April 2017; and Milosavljević v. Serbia, no. 57574/14, § 54, 25 May 2021).

Of course, some of the above criteria may have more or less relevance given the particular circumstances of a given case (see Satakunnan Markkinapörssi Oy and Satamedia Oy v. Finland [GC], no. 931/13, § 166, 27 June 2017) and other relevant criteria may also be taken into account depending on the situation (see Axel Springer SE and RTL Television GmbH v. Germany, no. 51405/12, § 42, 21 September 2017).

(ii)   Application of these principles to the present case

74.  The Court notes that the present case concerns a conflict of concurring rights – on the one hand, respect for the applicant company’s right to freedom of expression, and on the other, Z.P.’s right to respect for her private life – requiring an assessment in conformity with the principles laid down in the Court’s relevant case-law. In particular, the information broadcast and the article published by the applicant company (see paragraphs 13-19 above) referred to: (a) Z.P. being among those the police had had reason to suspect of abuse of office in relation to the procurement of AH1N1 vaccines, (b) the disappearance of twelve names, including hers, from the police’s list of suspects after the police had consulted the Special Prosecutor’s Office; and (c) a suggestion that the names disappeared from the list because of pressure from the Special Prosecutor on the Ministry of the Interior.

75.  The Court, examining the TV broadcast and the relevant article’s content, considers that they were capable of tarnishing Z.P.’s reputation and of causing her prejudice in both her professional and social environment. Accordingly, the allegations attained the requisite level of seriousness which could cause prejudice to the personal enjoyment, by Z.P., of her rights under Article 8 of the Convention (see Axel Springer AG, cited above, § 83, and Stancu v. Romania, no. 30390/02, §§ 120-121, 29 April 2008).

(α)    Whether the information in question contributed to a debate of general interest

76.  As noted in paragraph 73 above, a high level of protection of freedom of expression, with the national authorities thus having a particularly narrow margin of appreciation, will normally be accorded where the remarks concern a matter of public interest. The Court has recognised the existence of such an interest, for example, when the publication in question concerned information about criminal proceedings in general (see Dupuis and Others v. France, no. 1914/02, § 42, 7 June 2007, and July and SARL Libération v. France, no. 20893/03, § 66, ECHR 2008 (extracts)), information regarding a specific criminal case (see White v. Sweden, no. 42435/02, § 29, 19 September 2006, and Egeland and Hanseid v. Norway, no. 34438/04, § 58, 16 April 2009) or information about the authorities’ efforts to combat crime (see Yordanova and Toshev, cited above, § 53).

77.  The Court observes that the Constitutional Court noted that the information in question had been published in order to inform the public about the events surrounding the swine flu vaccine procurement controversy, thus accepting, albeit somewhat implicitly, that the published information had contributed to a public debate. The Court also notes that the disputed information in the present case related to the authorities’ investigation into alleged irregularities in the procurement of AH1N1 vaccines in 2009. The information therefore clearly concerned an issue of public interest and its publication formed an integral part of the task of the media in a democratic society (see, mutatis mutandisKasabova v. Bulgaria, no. 22385/03, § 56, 19 April 2011).

(β)     How well known the person concerned is and what the subject of the report is

78.  The Court reiterates that a distinction has to be made between private individuals and persons acting in a public context as political or public figures. Accordingly, whilst a private individual unknown to the public may claim particular protection of his or her right to private life, the same is not true of public figures, in respect of whom the limits of critical comment are wider, as they inevitably and knowingly expose themselves to public scrutiny and must therefore display a particularly high degree of tolerance (see Milosavljević, cited above, § 59, and the authorities cited therein). As regards State bodies and civil servants, the Court has held that, when acting in an official capacity, they too are in some circumstances subject to wider limits of acceptable criticism than private individuals (see, for example, Medžlis Islamske Zajednice Brčko and Others, § 98, and Morice, § 131, both cited above; see also Lombardo and Others v. Malta, no. 7333/06, § 54, 24 April 2007, and Romanenko and Others v. Russia, no. 11751/03, § 47, 8 October 2009).

79.  The Court notes that the Constitutional Court of Serbia found that the claimant, an Assistant Minister of Health at the time, had been a public official and thus should have shown a greater degree of tolerance given that the information in question related to alleged irregularities in her work and not to her private life (see paragraph 32 above). The Court sees no reason to disagree.

(γ)     Conduct of the person concerned prior to the publication of the article

80.  The Court considers this criterion to be of no relevance in the circumstances of the present case (see paragraph 73 in fine above).

(δ)     Method of obtaining the information and its veracity

   Method of obtaining the information

81.  The gathering of information is an essential preparatory step in journalism and an inherent, protected part of press freedom (see Satakunnan Markkinapörssi Oy and Satamedia Oy, cited above, § 128). A restriction on a journalist’s research and investigative activities always calls for the closest scrutiny by the Court because of the great danger presented by attempts to restrict the preparatory steps a journalist can take (see Dammann v. Switzerland, no. 77551/01, § 52, 25 April 2006). The concept of responsible journalism, as a professional activity which enjoys the protection of Article 10 of the Convention, is not confined to the content of information which is collected and/or disseminated by journalistic means. That concept also embraces, among other things, the lawfulness of a journalist’s conduct, including his or her public interaction with the authorities when exercising journalistic functions (see Pentikäinen v. Finland [GC], no. 11882/10, § 90, ECHR 2015).

82.  The Court notes that the editor-in-chief in the present case submitted in the domestic proceedings that he had obtained “the official note no. 14/11” (see paragraphs 7-11 above) from two police officers (see paragraph 25 above), which submission was not contested by anyone. While the Court sees no reason to disagree with the finding of the domestic courts that the note in question was not an official document, the domestic courts did not find that by publishing the information in question the applicant company had acted in breach of the law on confidentiality (see Bladet Tromsø and Stensaas, cited above, § 71), or that publishing the information in question had had any effect on the proper administration of justice, including in respect of the secrecy of judicial investigations. The Court therefore considers that the means used by the applicant company to obtain a copy of the document in question fall within the scope of the freedom of investigation inherent in the practice by journalists of their profession (see, mutatis mutandisCumpǎnǎ and Mazǎre v. Romania [GC], no. 33348/96, § 96, ECHR 2004-XI).

   Veracity of the information

83.  In the context of freedom of expression, the Court draws a distinction between statements of fact and value judgments. The existence of facts can be demonstrated, whereas the truth of value judgments is not susceptible of proof. A requirement to prove the truth of a value judgment would be impossible to fulfil and would itself infringe freedom of opinion. However, even where a statement amounts to a value judgment, the proportionality of an interference may depend on whether there exists a sufficient “factual basis” for the disputed statement; if there is not, that value judgment may prove excessive (see Jerusalem v. Austria, no. 26958/95, §§ 42-43, ECHR 2001-II).

84.  The Court observes that the classification of a statement as one of fact or as a value judgment is a matter which falls primarily within the margin of appreciation of the national authorities, in particular the domestic courts (see Pedersen and Baadsgaard v. Denmark [GC], no. 49017/99, § 76, ECHR 2004-XI). It also reiterates that in order to distinguish between a factual allegation and a value judgment, it is necessary to take account of the circumstances of the case and the general tone of the remarks, bearing in mind that assertions about matters of public interest may, on that basis, constitute value judgments rather than statements of fact (see, for instance, Morice, cited above, § 126, with further references).

85.  In the present case, the Serbian courts considered the disputed information (see paragraph 74 above) to be statements of fact and as such susceptible of proof (see paragraphs 29 in fine and 32 above). The Court agrees that the first two allegations (notably, that Z.P. was among those the police had had reason to suspect of abuse of office in relation to the procurement of AH1N1 vaccines, and that twelve names, including hers, had disappeared from the police’s list of suspects after the police had consulted the Special Prosecutor’s Office) were statements of fact. However, it considers that the domestic courts took a rather limited view when characterising the third allegation (the suggestion that the names disappeared from the list because of pressure from the Special Prosecutor on the Ministry of the Interior, including the chief and the deputy chief of the Fight Against Organised Financial Crime Department) as a statement of fact as well. They did not consider the online article of 27 November 2011 as a whole, against the background of the apparently ongoing public debate about vaccine procurement. Given that the reply of the Special Public Prosecutor to the allegations raised reflected the latter’s position that the reasons for not indicting Z.P. or other public officials and for only bringing a criminal complaint against three other persons were related to a lack of evidence, the domestic courts could be reproached for not having treated the disputed statement as a value judgment and not having examined whether the official internal note would have provided at least some factual basis.

86.  In order to prove the veracity of the published information the applicant company referred to the ACD’s official note, which clearly confirmed both statements of fact. With regard to the third allegation, the applicant company spoke of “a reason to suspect” and “the police’s list of suspects” and indicated that the criminal complaint had not been filed against all the people whom the police had reason to suspect, all of which was accurate and without exaggeration (see paragraphs 13-19 above). In that context the applicant company referred correctly to the contents of the police document (see paragraphs 9-11 above). The Court notes that the domestic courts failed to examine the accuracy of the language which the applicant company had used in this regard. Neither the Ministry, nor the domestic courts nor the Government expressed any doubts about the credibility of the note (compare Bladet Tromsø and Stensaas, cited above, § 71). However, the domestic courts considered that the applicant company had not been released from the duty to further verify the accuracy of the information (see paragraphs 27, 29 and 32 above) as they found that the official note of the ACD could not be considered an official document of an appropriate State body and that only a criminal complaint could be considered as such.

87.  The note on which the applicant company relied in the present case was apparently an internal official note (see paragraph 7 above) which was not publicly available (contrast, mutatis mutandisGodlevskiy v. Russia, no. 14888/03, § 47 in fine, 23 October 2008). The Court reiterates that even though internal official reports can be an important source for journalists, they cannot release them completely from their obligation to base their publications on sufficient research (see Verlagsgruppe Droemer Knaur GmbH & Co. KG v. Germany, no. 35030/13, § 48, 19 October 2017).

88.  The Court observes in this connection that in the course of its investigative research the applicant company also contacted Z.P. herself, the Ministry of the Interior and the Special Prosecutor’s Office (see paragraphs 25 in fine and 19 above, respectively). Z.P. declined to give any statement, the Ministry of the Interior did not reply at all, and the Special Prosecutor’s Office’s response was duly published by the applicant company (ibid.). The Court considers that by attempting to obtain Z.P.’s and the Ministry’s version of events and by publishing the response of the Special Prosecutor’s Office, the applicant company must be considered to have sought to achieve a balance in its reporting (compare Erla Hlynsdόttir v. Iceland, no. 43380/10, § 70 in limine, 10 July 2012). In the circumstances of the present case, it is relevant that the applicant company complied with its duty of diligence in verifying the authenticity and content of the police note. The domestic courts also appear to have failed to take those aspects into account in assessing whether the applicant company had fulfilled the requirements of “responsible journalism”.

89.  Having regard to all of the above considerations, the Court finds in the specific circumstances of the present case that the applicant company cannot be criticised for having failed to take further steps to ascertain the truth of the disputed allegations. It is satisfied that the applicant company acted in good faith and with the diligence expected of a responsible journalist reporting on a matter of public interest. An additional factor of particular importance in the present case is the vital role of “public watchdog” which the press performs in a democratic society. Although it must not overstep certain bounds, in particular in respect of the reputation and rights of others, its duty is nevertheless to impart – in a manner consistent with its obligations and responsibilities – information and ideas on political issues and on other matters of general interest (see Cumpǎnǎ and Mazǎre, cited above, § 93, with further references). The Court must apply the most careful scrutiny when, as here, the sanctions imposed by a national authority are capable of discouraging the participation of the press in debates over matters of legitimate public concern (see, among other authorities, Tønsbergs Blad A.S. and Haukom v. Norway, no. 510/04, § 88, 1 March 2007). The Court would also emphasise that if the national courts apply an overly rigorous approach to the assessment of journalists’ professional conduct, journalists could be unduly deterred from discharging their function of keeping the public informed. The courts must therefore take into account the likely impact of their rulings not only on the individual cases before them but also on the media in general. Their margin of appreciation is thus circumscribed by the interest of a democratic society in enabling the press to play its vital role in imparting information of serious public concern (see Yordanova and Toshev, § 55, and the authorities cited therein, and Kasabova, § 55, both cited above).

(ε)     Content and form and consequences of the information

90.  The Court notes that the domestic courts ruled against the applicant company in relation to the particular information broadcast in its news programmes and published in an online article (see paragraphs 26, 29, 31 and 74 above).

91.  It also observes that the applicant company never reported: (a) that a request for an investigation or a criminal complaint had been filed against Z.P.; (b) that she had been the perpetrator of any criminal offence; or (c) that the Special Prosecutor’s Office had considered her a suspect, contrary to the findings of the first-instance court and the Constitutional Court and contrary to the Government’s submissions (see paragraphs 27, 32 and 65 above respectively).

92.  It is not clear from the case file whether other allegations made in the note and referred to by the Government (that Z.P. had concealed the fact that some vaccines had already been ordered; that there had been direct negotiations with another vaccine producer who had made a more favourable offer; and/or that she had ordered her subordinate to adjust the conditions of the procurement procedure so as to favour one particular company – see paragraph 65 above) were published by the applicant company at all, and if so, when and where. It suffices, however, to note that the civil claim brought by Z.P. did not relate to those particular allegations (see paragraph 23 above), nor did the compensation awarded or the order for the removal of the information.

93.  The Court reiterates that it is legitimate for special protection to be afforded to the secrecy of a judicial investigation in view of what is at stake in criminal proceedings, both for the administration of justice and for the right of persons under investigation to be presumed innocent (see Dupuis and Others, cited above, § 44). The Court emphasises that the secrecy of investigations is geared to protecting, on the one hand, the interests of criminal proceedings by anticipating the risks of collusion and the danger of evidence being tampered with or destroyed and, on the other, the interests of the accused, notably from the angle of the presumption of innocence and, more generally, the accused’s personal relations and interests. Such secrecy is also justified by the need to protect the opinion-forming and decision-making processes within the judiciary (see Bédat, cited above, § 68, and Brisc v. Romania, no. 26238/10, § 109, 11 December 2018). The Court also reiterates, however, that it would be inconceivable to consider that there can be no prior or contemporaneous discussion of the subject matter of judicial proceedings elsewhere, be it in specialised journals, in the general press or amongst the public at large. Not only do the media have the task of imparting such information and ideas: the public also has a right to receive them (see Dupuis and Others, cited above, § 35 in limine).

94.  The Court notes in this connection that by the time of the publication of the information in issue in the present case the police investigation, which had commenced about two years and eight months earlier, had reached “its final phase”, and all the necessary checks had been made (see paragraph 8 in fine above). It also observes that not even the domestic courts considered that publication of the information at issue had entailed an inherent risk of influencing the course of the proceedings in any way, or had interfered with Z.P.’s right to the presumption of innocence (compare Bédat, cited above, § 69 in fine; see paragraphs 26-27, 29, and 31- 33 above).

95.  As regards the way in which the articles presented the allegations against Z.P., the Court reiterates that the question is not how it, or a national court, would have worded those statements but whether they went beyond the limits of responsible journalism (see Yordanova and Toshev, cited above, § 53). Having regard to the allegations in question (see paragraphs 13-19 above), the Court considers that the applicant company did not go beyond the limits of responsible journalism.

(στ)  The severity of the sanction imposed

96.  Lastly, the Court must assure itself that the penalty to which the applicant company was subjected did not upset the balance between its freedom of expression and the need to protect Z.P.’s reputation (see Rumyana Ivanova v. Bulgaria, no. 36207/03, § 69, 14 February 2008).

97.  The Court observes that in the present case the applicant company was ordered to pay EUR 1,750 in respect of non-pecuniary damage, and EUR 990 for costs. Furthermore, it was ordered to remove the article from its Internet portal and to publish the domestic judgment in question (see paragraph 26 above).

98.  The Court reiterates that where fines are concerned, the relatively moderate nature of this type of sanction would not suffice to negate the risk of a chilling effect on the exercise of the right to freedom of expression (see Anatoliy Yeremenko v. Ukraine, no. 22287/08, §§ 107, 15 September 2022). It has also stressed that given the high level of protection enjoyed by the press, there need to be exceptional circumstances for a newspaper to be legitimately required to publish, for example, a retraction, an apology or a judgment in a defamation case (see Melnychuk v. Ukraine (dec.), no. 28743/03, ECHR 2005-IX, and Eker v. Turkey, no. 24016/05, § 45, 24 October 2017).

99.  Reiterating its view on the chilling effect that a fear of sanction may have on the exercise of freedom of expression (see, mutatis mutandisWille v. Liechtenstein [GC], no. 28396/95, § 50, ECHR 1999-VII, and Nikula v. Finland, no. 31611/96, § 54, ECHR 2002-II), and even though the applicant company has not shown whether or not it struggled to pay the amounts required in order to comply with the courts’ judgments, the Court is of the view that, under the circumstances, the sanction imposed was capable of having a dissuasive effect on the exercise of the applicant company’s right to freedom of expression (see, for instance and mutatis mutandisMonica Macovei v. Romania, no. 53028/14, § 96, 28 July 2020, and Stancu and Others v. Romania, no. 22953/16, § 148, 18 October 2022, and the authorities cited therein).

(ζ)     Conclusion

100.  The Court notes that the domestic courts recognised that the present case involved a conflict between the applicant company’s right to impart information and ideas and Z.P.’s right to protection of her reputation and dignity (see paragraph 31 above). They also acknowledged, albeit somewhat implicitly, that the published information had contributed to a public debate, and, more explicitly, that Z.P. had been a public official and as such should have shown a greater degree of tolerance (see paragraph 32 above). However, in examining the case, the domestic courts failed to consider: (a) the accuracy of the language used by the applicant company; (b) the online article of 27 November 2011 as a whole, against the background of the apparently ongoing public debate about vaccine procurement in assessing whether one of the allegations had been a statement of fact or a value judgment; or (c) the fact that the applicant company had contacted Z.P., the Ministry of the Interior and the Special Prosecutor’s Office, to give them an opportunity to give their version of events (see paragraphs 86 and 88 above). Lastly, they explicitly held that the applicant company’s reference to its rights under Article 10 had been irrelevant in view of Z.P.’s rights under Article 8 (see paragraph 29 above), and in doing so failed to balance Z.P.’s right to the protection of her reputation against the applicant company’s right to freedom of expression.

101.  The Court finds in the specific circumstances of the present case that the applicant company cannot be criticised for not having taken further steps to ascertain the truth of the disputed allegations and is satisfied that it acted in good faith (see paragraph 94 above) and with the diligence expected of a responsible journalist reporting on a matter of public interest (see paragraphs 82 and 85 above).

102.  The Court is also of the view that by failing to examine the elements of the case that were necessary for the assessment of the applicant company’s compliance with its “duties and responsibilities” under Article 10 of the Convention, and failing to give relevant and sufficient reasons to justify the interference, the domestic courts cannot be said to have adequately “applied standards which were in conformity with the principles embodied in [that provision]” or to have “based themselves on an acceptable assessment of the relevant facts” (see, mutatis mutandisRingier Axel Springer Slovakia, a.s. v. Slovakia (no. 2), no. 21666/09, § 54, 7 January 2014, and Terentyev v. Russia, no. 25147/09, § 24, 26 January 2017, and the authorities cited therein). In these circumstances the fact that the proceedings were civil rather than criminal in nature does not diminish the importance of that failure by the domestic courts.

103.  The Court considers that the domestic courts overstepped the narrow margin of appreciation afforded to them in restricting discussion on matters of public interest (see the case-law quoted in paragraphs 73 and 76 above, as well as the conclusion reached by the Court in paragraph 77 above). It must therefore be concluded that the interference was disproportionate to the aim pursued and not “necessary in a democratic society” within the meaning of Article 10 § 2 of the Convention (see, mutatis mutandisLombardo and Others, § 62, and Anatoliy Yeremenko, §§ 106-07, both cited above).

104.  There has accordingly been a violation of Article 10 of the Convention.

  1. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

105.  Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

  1. Damage

106.  The applicant company claimed 313,100 Serbian dinars (RSD) (approximately 2,740 euros (EUR) – see paragraph 26 above) plus default interest in respect of pecuniary damage, corresponding to the compensation and costs it had been ordered to pay to Z.P. in the domestic proceedings. It also claimed EUR 2,500 in respect of non-pecuniary damage.

107.  The Government submitted that the applicant company’s claim in respect of pecuniary damage was unsupported by adequate evidence and therefore unfounded, and that the claim in respect of non-pecuniary damage was ill-founded, excessive and unreasonable.

108.  The Court awards the applicant company EUR 2,740 in respect of pecuniary damage and EUR 2,500 in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable.

  1. Costs and expenses

109.  The applicant company also claimed RSD 340,050 (approximately EUR 2,800) for costs and expenses (RSD 205,050 for those incurred before the domestic courts and RSD 135,000 for those incurred before the Court).

110.  The Government contested the applicant company’s claim as partly unsubstantiated and partly unnecessarily incurred. In any event, the amount sought was unreasonable.

111.  According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these were actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the applicant company the sum of EUR 2,400 covering costs under all heads, plus any tax that may be chargeable to the applicant company.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Declares the application admissible;
  2. Holds that there has been a violation of Article 10 of the Convention;
  3. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant company, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 2,740 (two thousand seven hundred and forty euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of pecuniary damage;

(ii) EUR 2,500 (two thousand five hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(iii) EUR 2,400 (two thousand four hundred euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant company, in respect of costs and expenses;

(iv) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses the remainder of the applicant company’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 5 September 2023, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 Andrea Tamietti                   Gabriele Kucsko-Stadlmayer
 Registrar                                President

Copyright © 2024 Pravosudna akademija, Srbija