Pajtić protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
28.03.2023
Članovi
8
35
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
Broj predstavke
33776/20
Zbirke
Sudska praksa
Odluka ESLJP
Odbor
Sažetak
Podnosilac predstavke je srpski političar koji je obavlјao funkciju predsednika Pokrajinske vlade Autonomne pokrajine Vojvodine u periodu od 2004. do 2016. godine. U periodu od 2014. do 2016. godine je takođe bio na funkciji predsednika Demokratske stranke. On je 2015. godine pokrenuo parnični postupak zbog povrede časti i ugleda protiv A.M., visokog funkcionera Srpske napredne stranke i narodnog poslanika u predmetnom periodu, zbog izjava koje je A.M. dao na konferenciji za štampu i u intervjuima za štampu, kojima se kritikuje podnosilac predstavke i njegova administracija. Naime, A.M. je tvrdio da je režim podnosioca predstavke korumpiran i da je podnosilac predstavke „oteo” sve članove opštinskog veća iz svoje stranke, te da ih je „držao u zatočeništvu” u hotelu. U jednom od tih intervjua za štampu, A.M. je podnosioca predstavke nazvao „nasilnikom”. U svom odgovoru na tužbu podnosioca predstavke, A.M. je tvrdio da su sporne izjave date u kontekstu žestokog političkog rivalstva. Takođe je podneo brojne novinske izveštaje kako bi pokazao da njegove izjave nisu neosnovane. Na kraju, domaći građanski sudovi su odbili tužbu podnosioca predstavke. Ustavni sud je konačnu odluku doneo 13. februara 2020. godine.

Pozivajući se na član 8. Konvencije, podnosilac predstavke je podneo pritužbu na ishod parničnog postupka.

Sud ističe da su domaći sudovi utvrdili da su pitanja pokrenuta u izjavama A.M. bila pitanja od javnog interesa i da su počivala na onome što je A.M. smatrao dobrim osnovom (poput novinskih izveštaja). Osporene izjave se nisu ticale privatnog života podnosioca predstavke. Domaći sudovi su smatrali da je podnosilac predstavke, kao političar, sebe neizbežno i svesno izložio pomnom ispitivanju svake njegove reči i dela, te da je morao da ispolјava veći stepen tolerancije. Oslanjajući se na sudsku praksu Evropskog suda za lјudska prava, domaći sudovi su smatrali da bi dosuđivanje bilo kakve odštete predstavlјalo kršenje slobode izražavanja A.M, te su stoga odbili tužbu podnosioca predstavke.

Sud je u svojoj praksi osledno isticao važnost slobode izražavanja za narodne poslanike, što je A.M. bio u relevantno vreme, pri čemu je ovo bio politički govor par excellence.

Sud se ne slaže sa podnosiocem predstavke da je činjenica da domaći sudovi nisu primenili „pretpostavku neistinitosti” (koja se ponekad naziva i „odbrana istine”) bila sâma po sebi dovolјna da se utvrdi povreda člana 8. Iako zahtevanje od tuženih da u postupcima povodom klevete dokažu, u razumnim granicama, da su njihovi navodi u suštini tačni nije, kao takvo, u suprotnosti sa Konvencijom, Sud je takođe utvrdio da, ukoliko je neko jasno uklјučen u javnu debatu o nekom važnom pitanju, utoliko od te osobe ne bi trebalo zahtevati da ispuni stroži standard od „dužne pažnje”. U takvim okolnostima, obaveza dokazivanja činjeničnih izjava može lišiti dotičnu osobu zaštite utvrđene članom 10. A.M. nije bio vezan članom 10. „dužnosti i odgovornosti” – na primer, obavezom pružanja tačnih i pouzdanih informacija ili provere činjeničnih izjava ukoliko su te izjave date – u istoj meri u kojoj bi to zahtevala novinarska etika.

Navodi podnosioca predstavke o slobodi medija i bezbednosti novinara u Republici Srbiji su irelevantni u predmetnom slučaju, jer ni podnosilac predstavke ni A.M. nisu novinari niti vlasnici neke medijske kuće. Podnosilac predstavke takođe ne tvrdi, niti uopšte potkreplјuje, da mu je uskraćeno pravo na odgovor propisano članom 83. Zakona o javnom informisanju i medijima iz 2014. godine.

Imajući u vidu navedeno, Sud smatra da su domaći sudovi izneli dovolјno osnova za utvrđivanje činjenice da se slobodi izražavanja A.M. morala dati veća težina nego pravu podnosioca predstavke na poštovanje njegovog privatnog života, u konkretnim okolnostima predmetnog slučaja. Shodno tome, nema razloga da se zaklјuči da su domaći sudovi prekoračili svoje polјe slobodne procene. Sledi da je predmetna predstavka očigledno neosnovana, te se kao takva mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.
Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка бр. 33776/20

Бојан ПАЈТИЋпротив Србије 

Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Одбора 28. марта 2023. године у саставу:

Faris Vehabović, председник,
Branko Lubarda,
Ana Maria Guerra Martins, судије,
и Branimir Pleše, вршилац дужности секретара Одељења,

Имајући у виду:

представку (бр. 33776/20) против Републике Србије коју је 13. јула 2020. године, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”), Суду поднео држављанин Републике Србије, г. Бојан Пајтић, рођен 1970. године и који живи у Новом Саду (у даљем тексту: „подносилац представке”), кога је заступао г. В. Тодорић, адвокат из Београда;

одлуку да се о представци обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”), коју заступа њена заступница, гђа З. Јадријевић Младар;

Запажања страна у спору;

Након већања, одлучује како следи:

 

ПРЕДМЕТ СПОРА

1. Подносилац представке је српски политичар који је обављао функцију председника Покрајинске владе Аутономне покрајине Војводине у Републици Србији[1] у периоду од 2004. до 2016. године. У периоду од 2014. до 2016. године је такође био на функцији председника Демократске странке[2]. Он је 2015. године покренуо парнични поступак због повреде части и угледа против А.М., високог функционера Српске напредне странке[3] и народног посланика у предметном периоду, због изјава које је А.М. дао на конференцији за штампу и у интервјуима за штампу, којима се критикује подносилац представке и његова администрација. Наиме, А.М. је тврдио да је режим подносиоца представке корумпиран и да је подносилац представке „отео” све чланове општинског већа из своје странке, те да их је „држао у заточеништву” у хотелу. У једном од тих интервјуа за штампу, А.М. је подносиоца представке назвао „насилником”. У свом одговору на тужбу подносиоца представке, А.М. је тврдио да су спорне изјаве дате у контексту жестоког политичког ривалства. Такође је поднео бројне новинске извештаје како би показао да његове изјаве нису неосноване. На крају, домаћи грађански судови су одбили тужбу подносиоца представке. Уставни суд је коначну одлуку донео 13. фебруара 2020. године. Позивајући се на члан 8. Конвенције, подносилац представке је поднео притужбу на исход парничног поступка.

 

ОЦЕНА СУДА

2. Суд на почетку понавља да је углед лица заштићен чланом 8. Конвенције као део права на поштовање приватног живота. Међутим, да би члан 8. ступио на снагу, напад на углед лица мора достићи одређени ниво озбиљности, и то на начин који наноси штету личном уживању права на поштовање приватног живота (видети, на пример, Medžlis Islamske Zajednice Brčko и други против Босне и Херцеговине [Вв], број 17224/11, став 76, ЕСЉП 2017). Није спорно да је члан 8. примењив у предметном случају.

3. Даље, у случајевима када, као у предметном случају, интереси „заштите угледа или права других” доводе на сцену члан 8, од Суда се може затражити да провери да ли су домаће власти успоставиле правичну равнотежу приликом заштите две вредности загарантоване Конвенцијом, наиме, с једне стране, слободу изражавања заштићену чланом 10. и, с друге стране, право на поштовање приватног живота садржано у члану 8. (видети Medžlis Islamske Zajednice Brčko и други против Босне и Херцеговине, цитиран горе, став 77.). Суд је сажео релевантне критеријуме зарад успостављања равнотеже на следећи начин: допринос дебати од јавног интереса, колико је дотична особа позната јавности, предмет оптужби, претходно понашање дотичне особе, садржај, облик и последице навода и веома специфичне околности датог случаја (видети Von Hannover против Немачке (бр. 2) [Вв], бр. 40660/08 и 60641/08, ст. 109. – 113, EСЉП 2012). Уколико је у погледу два предметна права постигнута равнотежа на начин који је у складу са критеријумима утврђеним у оквиру праксе Суда, Суду би били неопходни јаки разлози да свој став замени ставом домаћих судова (ibid., став 107.).

4. У предметном случају, Суд истиче да су домаћи судови утврдили да су питања покренута у изјавама А.М. била питања од јавног интереса и да су почивала на ономе што је А.М. сматрао добрим основом (попут новинских извештаја). Оспорене изјаве се нису тицале приватног живота подносиоца представке. Домаћи судови су даље сматрали да је подносилац представке, као политичар, себе неизбежно и свесно изложио помном испитивању сваке његове речи и дела, те да је морао да испољава већи степен толеранције. Штавише, подносилац представке је довољно дуго био део српске политичке сцене како би се навикао на овај стил комуникације, а уз то је и сȃм давао изјаве у којима је упоређивао А.М. са пацовом или мајмуном. Ослањајући се на судску праксу Европског суда за људска права, домаћи судови су сматрали да би досуђивање било какве одштете представљало кршење слободе изражавања А.М, те су стога одбили тужбу подносиоца представке.

5. С тим у вези, Суд је доследно истицао важност слободе изражавања за народне посланике, што је А.М. био у релевантно време, при чему је ово био политички говор par excellence (видети Karácsony и други против Мађарске [Вв], бр. 42461/13 и 44357/13, став 137, од 17. маја 2016. године, и изворе цитиране у оквиру наведеног става). У предметном случају, А.М. није изнео своје мишљење са скупштинске говорнице, као што је то могао да учини без страха од било каквих санкција, већ је то урадио на конференцији за новинаре или у новинским интервјуима. То, међутим, не значи да је изгубио право да критикује Покрајинску владу и владајућу странку у АП Војводини (видети, mutatis mutandis, Castells против Шпаније, од 23. априла 1992. године, став 43, Серија А бр. 236).

6. Суд се такође не слаже са подносиоцем представке да је чињеница да домаћи судови нису применили „претпоставку неистинитости” (која се понекад назива и „одбрана истине”) била сâма по себи довољна да се утврди повреда члана 8. Иако захтевање од тужених да у поступцима поводом клевете докажу, у разумним границама, да су њихови наводи у суштини тачни није, као такво, у супротности са Конвенцијом (видети McVicar против Уједињеног Краљевства, број 46311/99, став 87, ЕСЉП 2002-III, и Steel и Morris против Уједињеног Краљевства, број 68416/01, став 93, ЕСЉП 2005-II), Суд је такође утврдио да, уколико је неко јасно укључен у јавну дебату о неком важном питању, утолико од те особе не би требало захтевати да испуни строжи стандард од „дужне пажње” (тј. „пажње примерене околностима”). У таквим околностима, обавеза доказивања чињеничних изјава може лишити дотичну особу заштите утврђене чланом 10. (видети Makraduli против Бивше Југословенске Републике Македоније, бр. 64659/11 и 24133/13, став 75, од 19. јула 2018. године, и, mutatis mutandis, Brosa против Немачке, број 5709/09, став 48, од 17. априла 2014. године). С тим у вези, даље је релевантно да је А.М. био приватно лице, а не новинар, медиј или невладина организација са функцијом јавног надзора (за разлику од случаја Bladet Tromsø и Stensaas против Норвешке [Вв], број 21980/93, став 66, ЕСЉП 1999-III, и Medžlis Islamske Zajednice Brčko и други, цитиран горе, став 109.). Као такав, А.М. није био везан чланом 10. „дужности и одговорности” – на пример, обавезом пружања тачних и поузданих информација или провере чињеничних изјава уколико су те изјаве дате – у истој мери у којој би то захтевала новинарска етика (видети Wojczuk против Пољске, број 52969/13, став 102, од 9. децембра 2021. године).

7. На крају, наводи подносиоца представке о слободи медија и безбедности новинара у Републици Србији су ирелевантни у предметном случају, јер ни подносилац представке ни А.М. нису новинари нити власници неке медијске куће. Подносилац представке такође не тврди, нити уопште поткрепљује, да му је ускраћено право на одговор прописано чланом 83. Закона о јавном информисању и медијима из 2014. године (видети Гаши и други против Србије, број 24738/19, став 38, од 6. септембра 2022. године).

8. Имајући у виду горе наведено, Суд сматра да су домаћи судови изнели довољно основа за утврђивање чињенице да се слободи изражавања А.М. морала дати већа тежина него праву подносиоца представке на поштовање његовог приватног живота, у конкретним околностима предметног случаја. Сходно томе, нема разлога да се закључи да су домаћи судови прекорачили своје поље слободне процене.

9. Из свега наведеног следи да је предметна представка очигледно неоснована, те се као таква мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

 

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

Проглашава представку недопуштеном.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику 20. априла 2023. године.

Бранимир Плеше
в.д. заменика секретара Одељења

Фарис Вехабовић
председник

 



[1] Војводина је аутономна покрајина која заузима најсевернији део Републике Србије. У покрајини живи око два милиона људи. Његов административни центар, Нови Сад, је други по величини град у Србији.

[2] Политичка странка која је била у влади на државном нивоу у периоду од 2000. до 2003. године, и поново у периоду од 2007. до 2012. године На власти на нивоу Војводине је била у периоду од 2000. до 2016. године.

[3] Политичка странка која је на власти на државном нивоу од 2012. године, и на нивоу Војводине од 2016. године.

 

Copyright © 2024 Pravosudna akademija, Srbija