(Čl. 3) Zabrana torture
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 14) Zabrana diskriminacije
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(P1-2) Pravo na obrazovanje - opšte
(P12-1) Opšta zabrana diskriminacije

Broj predstavke

20874/18

Zbirke

Sudska praksa
Odluka ESLJP
Odbor

Sažetak

Podnositelјka predstavke se prituživala na obaveznu vakcinaciju dece predškolskog i školskog uzrasta protiv određenih bolesti, propisanu članom 32. Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2016. godine, kao i na posledice nepoštovanja tog uslova.

Vakcinaciju propisanu ovim Zakonom ne može odbiti ni dotično lice niti roditelј/staratelј, osim ukoliko lekar ili tim stručnjaka prethodno ne utvrdi privremenu ili trajnu kontraindikaciju. Deca moraju da se pridržavaju ovog uslova da bi mogla da nastave da pohađaju vrtiće i škole, osim u slučajevima kontraindikacija. Zakon takođe predviđa kaznu do 150.000 dinara koja se izriče osobama koje odbiju vakcinaciju.

Podnositelјka predstavke je 23. februara 2017. godine podnela inicijativu pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti člana 32. ovog Zakona. Ustavni sud je 6. novembra 2017. godine odbacio ovu i nekoliko drugih sličnih inicijativa. Pri tome je posebno uzeo u obzir činjenicu da je nivo vakcinacije u Republici Srbiji u 2015. godini bio najniži u prethodnih deset godina. Ustavni sud je takođe napomenuo da osporenom merom nije zabranjen upis dece u škole, već da je njihovo pohađanje uslovlјeno vakcinacijom protiv određenih bolesti. Ustavni sud je 31. decembra 2020. godine odbacio još jednu sličnu inicijativu, uz napomenu da je Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, osim što je predviđeno da deca lično pohađaju školu, predviđena i mogućnost školovanja kod kuće i učenja na dalјinu.

Podnositelјka predstavke se prituživala, na osnovu člana 8. Konvencije, na obaveznu vakcinaciju dece predškolskog i školskog uzrasta protiv određenih bolesti i na posledice nepoštovanja tog uslova. Takođe se prituživala, na osnovu čl. 3, 6. i 14. Konvencije, člana 2. Protokola broj 1 i člana 1. Protokola broj 12, da su posledice nepoštovanja obavezne vakcinacije predstavlјale nehumano ili ponižavajuće postupanje, kršenje prava nevakcinisane dece na obrazovanje i diskriminaciju prema takvoj deci. Pored toga, navela je da je odluka Ustavnog suda u vezi sa predmetnom zakonskom merom bila proizvolјna i nedovolјno obrazložena. Podnositelјka predstavke se po prvi put prituživala prema članu 9. Konvencije u svojim zapažanjima, tvrdeći da je obavezna vakcinacija takođe narušila njenu slobodu misli, savesti i veroispovesti.

Sud je mišlјenja da, čak i pod pretpostavkom da je predmetna pritužba ratione personae spojiva sa članom 8, ona je, prema stavu Suda, očigledno neosnovana, i kao takva neprihvatlјiva.

Sȃme strane u sporu nisu osporile da je navodno mešanje bilo u skladu sa zakonom, te da je težilo legitimnom cilјu zaštite zdravlјa. Stopa vakcinacije u Republici Srbiji je 2015. godine bila najniža u poslednjih deset godina, dok je 2018. godine zabeležena najveća epidemija malih boginja u poslednjih dvadeset pet godina. Može se, dakle, reći da je u Srbiji obaveza vakcinacije predstavlјala odgovor domaćih vlasti na goruću društvenu potrebu da se zaštite zdravlјe pojedinca i javno zdravlјe, kao i da se osigura od bilo kakvog opadanja stope vakcinacije među decom. Sud stoga smatra da je pristup Tužene države da vakcinaciju učini obaveznom bio podržan relevantnim i dovolјnim razlozima koji su opravdavali njeno sprovođenje takve politike.

Obaveza vakcinacije se odnosi na jedanaest bolesti koje su dobro poznate medicinskoj nauci, u pogledu kojih naučna zajednica smatra vakcinaciju delotvornom i bezbednom. Oslobađanje od ove obaveze je dozvolјeno, naročito kada su u pitanju deca sa medicinskim kontraindikacijama. Sud ne vidi razlog da dovodi u pitanje adekvatnost domaćeg sistema u pogledu delotvornosti i bezbednosti vakcinacije.

Što se tiče ozbilјnosti navodnog mešanja, Sud konstatuje da podnositelјki predstavke nikada nije izrečena administrativna novčana kazna, niti je ikada došlo do bilo kakvih posledica po obrazovanje njenog sina. Iako je podnositelјka predstavke tvrdila da su roditelјi bili izloženi dodatnim troškovima i da su deca bila lišena obrazovanja usled nemogućnosti da nevakcinisana deca pohađaju vrtiće i škole, Sud konstatuje da to izgleda nije bio slučaj sa podnositelјkom predstavke.

Što se tiče škola, sporni zakon je zahtevao vakcinaciju zarad pohađanja škole, ali ne i za prijem u škole. Obrazovanje se takođe može obezbediti putem školovanja kod kuće ili učenja na dalјinu. Sud ponavlјa da je lični obim predmeta koji se razmatra u okviru „privatnog života” iz člana 8. ograničen na sȃme podnosioce predstavke i posledice koje osporene mere predstavlјaju po njih.

Imajući u vidu navedeno, Sud smatra da zakonske mere na koje se podnositelјka predstavke pritužuje stoje u razumnom odnosu proporcionalnosti legitimnom cilјu kome se teži, te da Tužena država nije prekoračila svoje široko polјe slobodne procene. Stoga se sporne mere mogu smatrati „neophodnim u demokratskom društvu”. Iz navedenog sledi da je pritužba podnositelјke predstavke očigledno neosnovana, te se kao takva mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.

Pritužba podnositelјke predstavke na osnovu 2. Protokola broj 1 o pravu na obrazovanje je ratione personae nespojiva sa odredbama Konvencije i njenim Protokolima u smislu člana 35. stav 3(a), te se mora odbaciti u skladu sa članom 35. stav 4. pošto je jasno da njoj sȃmoj to pravo nije uskraćeno.

U svetlu celokupnog materijala koji poseduje, i u meri u kojoj su pitanja na koja se podnositelјka predstavke pritužuje na osnovu čl. 3, 6. i 14. Konvencije i člana 1. Protokola broj 12 u njegovoj nadležnosti, Sud ne nalazi da postoji kršenje prava i sloboda utvrđenih Konvencijom ili njenim Protokolima. Shodno tome, taj deo predstavke je takođe očigledno neosnovan, te se mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка број 20874/18

Драгана БАША против Србије

Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Већа 30. маја 2023. године у саставу:

Faris Vehabović, председник,
Iulia Antoanella Motoc,
Branko Lubarda, судије,
и Branimir Pleše, в.д. секретара одељења,

Имајући у виду:

представку (број 20874/18) против Републике Србије коју је 25. априла 2018. године, на основу члана 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”), Суду поднела држављанка Републике Србије, гђа Драгана Баша, рођена 1977. године и која живи у Краљеву (у даљем тексту: „подноситељка представке”), коју је заступао г. М. Михаиловић, адвокат из Змајева;

одлуку да се представка достави Влади Републике Србије на одговор (у даљем тексту: „Влада”), коју заступа њена заступница, гђа З. Јадријевић Младар;

Запажања страна у спору;

Након већања, одлучује како следи:

ПРЕДМЕТ СПОРА

1. Подноситељка представке се притуживала на обавезну вакцинацију деце предшколског и школског узраста против одређених болести (туберкулозе, дифтерије, тетануса, великог кашља, полиомијелитиса, малих богиња, рубеоле, заушки, хепатитиса Б, Haemophilus influenzae типа Б и болести изазване бактеријом streptococcus pneumoniae), прописану чланом 32. Закона о заштити становништва од заразних болести из 2016. године (у даљем тексту: „ЗЗСЗБ 2016”), као и на последице непоштовања тог услова. Вакцинацију против горенаведених болести не може одбити ни дотично лице нити родитељ/старатељ, осим уколико лекар или тим стручњака претходно не утврди привремену или трајну контраиндикацију. Деца морају да се придржавају овог услова да би могла да наставе да похађају вртиће и школе, осим у случајевима контраиндикација. Члан 85. ЗЗСЗБ 2016 такође предвиђа казну до 150.000 динара (РСД) (око 1.280 евра (ЕУР)) која се изриче особама које одбију вакцинацију.

2. Подноситељка представке је 23. фебруара 2017. године поднела иницијативу пред Уставним судом за оцену уставности члана 32. ЗЗСЗБ 2016.

3. Уставни суд је 6. новембра 2017. године одбацио ову и неколико других иницијатива (од којих су неке такође оспоравале и уставност члана 85. ЗЗСЗБ 2016). При томе је посебно узео у обзир чињеницу да је ниво вакцинације у Републици Србији у 2015. години био најнижи у претходних десет година. Уставни суд је такође напоменуо да оспореном мером није забрањен упис деце у школе, већ да је њихово похађање условљено вакцинацијом против одређених болести.

4. Министарство здравља је у јануару 2018. године издало упутство свим вртићима да је обавезно да се деца која исте похађају вакцинишу.

5. Уставни суд је 31. децембра 2020. године одбацио још једну сличну иницијативу, уз напомену да је Законом о основном образовању и васпитању, осим што је предвиђено да деца лично похађају школу, предвиђена и могућност школовања код куће и учења на даљину (чл. 38. и 38а).

6. Чланови 3, 16. и 147–51. Закона о лековима и медицинским средствима, заједно, прописују да је Агенција за лекове и медицинска средства Србије надлежна за издавање дозвола за лекове (укључујући и вакцине), њихову регистрацију, праћење њихових нуспојава, и вршење контроле квалитета.

7. Правилник о имунизацији, који је био на снази у предметно време, предвиђао је да вакцинацију обавља медицинско особље, осим у случајевима привремених или трајних контраиндикација, које утврђују лекари опште праксе, односно лекари специјалисти, односно тимови медицинских стручњака.

8. Подноситељка представке се притуживала, на основу члана 8. Конвенције, на обавезну вакцинацију деце предшколског и школског узраста против одређених болести и на последице непоштовања тог услова. Такође се притуживала, на основу чл. 3, 6. и 14. Конвенције, члана 2. Протокола број 1 и члана 1. Протокола број 12, да су последице непоштовања обавезне вакцинације представљале нехумано или понижавајуће поступање, кршење права невакцинисане деце на образовање и дискриминацију према таквој деци. Поред тога, навела је да је одлука Уставног суда у вези са предметном законском мером била произвољна и недовољно образложена. Подноситељка представке се по први пут притуживала према члану 9. Конвенције у својим запажањима, тврдећи да је обавезна вакцинација такође нарушила њену слободу мисли, савести и вероисповести.

ОЦЕНА СУДА

I. Наводна повреда члана 8. Конвенције

A. Поднесци странака

9. Влада је тврдила да подноситељка представке није имала статус жртве, јер није понудила никакве доказе да је и сâма родитељ нити да је спорни закон утицао на њу или њену децу. У сваком случају, да је подноситељка представке била директно погођена, она је могла искористи бројне правне лекове, попут тужби у управним и судским поступцима, као и тужбу засновану на Закону о забрани дискриминације или уставне жалбе.

10. Влада се позвала на предмет Vavřička и други против Чешке Републике ([Вв], бр. 47621/13 и 5 других, од 8. априла 2021. године) и тврдила је да, поред горе наведених питања, није било повреде ни једног од чланова на које се подноситељка представке притужује, пошто је српско законодавство било слично, ако не и идентично, законодавству Чешке Републике. Услов обавезне вакцинације био је ограничен само на вртиће, као што се може приметити из упутства Министарства здравља (видети став 4. горе) у време епидемије малих богиња, која је била најозбиљнија епидемија у последњих двадесет пет година. Штавише, није било принудне вакцинације, док су за непоштовање ове мере биле изрицане искључиво новчане казне, које су се могле изрећи само једном и које су могле бити оспорене пред судом.

11. Подноситељка представке је тврдила да се притужбе потенцијалних жртава такође могу прихватити, што је био њен став. У време када је поднела иницијативу пред Уставним судом (фебруара 2017. године), њен син је похађао основну школу, а у време када је поднела своја запажања Суду (јула 2021. године), он је похађао средњу школу.

12. Подноситељка представке је такође критиковала предметни закон јер је био у супротности са законима о образовању, који предвиђају да је основношколско образовање обавезно за сву децу. Иако је министар просвете јавно изјавио да ће сва деца бити уписана у школе, примена спорног закона је препуштена слободној процени директора вртића и школа. Подноситељка представке је прихватила да је предметно мешање имало легитиман циљ, али је сумњала у делотворност и безбедност вакцина. Забрана похађања вртића и школа од стране невакцинисане деце је имала негативан финансијски утицај на њихове породице, као и кажњавање грађана изрицањем новчаних казни које су биле превисоке за обичне људе. Она је такође остала при свом ставу да је Србија одлучила да родитељима невакцинисане деце ускрати право на родитељски додатак, али није доставила било какве доказе по том питању.

B. Оцена Суда

13. Притужбу подноситељке представке на обавезу вакцинисања деце школског узраста и последице непоштовања те обавезе је потребно разматрати на основу члана 8. Конвенције (видети Vavřička и други, цитиран горе, став 261.).

14. Чак и под претпоставком да је предметна притужба ratione personae спојива са наведеном одредбом (видети, mutatis mutandis, Tănase против Молдавије [Вв], број 7/08, став 104, ЕСЉП 2010, као и изворе који су у наведеном предмету цитирани), она је, према ставу Суда, очигледно неоснована, и као таква неприхватљива из разлога наведених у наставку.

15. Упркос томе што подноситељка представке у предметном случају заправо није била новчано кажњена, она би се и даље могла сматрати припадницом групе људи која је у ризику од мешања у њихово право на поштовање приватног живота. Конкретно, дâти закон од ње, као родитеља, захтева да вакцинише свог сина против своје воље како би исти могао да настави са похађањем школе, или да у супротном буде новчано кажњена (видети Vavřička и други, цитирано горе, став 264.).

16. Штавише, сȃме стране у спору нису оспориле да је наводно мешање било у складу са законом, те да је тежило легитимном циљу заштите здравља (ibid., став 272.). Сȃм Суд не види разлог да се не сложи са тим ставом.

17. Што се тиче неопходности наводног мешања, релевантна начела су изложена у предмету Vavřička и други (цитиран горе, ст. 273–75.).

18. Стопа вакцинације у Републици Србији је 2015. године била најнижа у последњих десет година, док је 2018. године забележена највећа епидемија малих богиња у последњих двадесет пет година. Може се, дакле, рећи да је у Србији обавеза вакцинације представљала одговор домаћих власти на горућу друштвену потребу да се заштите здравље појединца и јавно здравље од горенаведених болести, као и да се осигура од било каквог опадања стопе вакцинације међу децом (ibid., mutatis mutandis, ст. 283–84.). Суд стога сматра да је приступ Тужене државе да вакцинацију учини обавезном био подржан релевантним и довољним разлозима који су оправдавали њено спровођење такве политике.

19. Обавеза вакцинације се односи на једанаест болести које су добро познате медицинској науци (видети став 1. горе; видети такође Vavřička и други, цитиран горе, став 158.), у погледу којих научна заједница сматра вакцинацију делотворном и безбедном (ibid., став 291. in limine). Ослобађање од ове обавезе је дозвољено, нарочито када су у питању деца са медицинским контраиндикацијама. Штавише, поштовање ове обавезе не може бити директно наметнуто – то јест, вакцинација се не може применити насилно. Дужност се спроводи посредно кроз изрицање санкција. У Србији се санкција може посматрати као релативно умерена, и састоји се од административне новчане казне. Подноситељка представке такође није доставила ниједну одлуку о изрицању новчане казне услед непоштовања обавезе вакцинације, а камоли о изрицању новчане казне која би могла бити неоправдано оштра или тешка. Немогућност невакцинисане деце да наставе да похађају вртић или школу је последица, јасно предвиђена законом, услед непоштовања опште законске обавезе која је имала за циљ да посебно заштити здравље мале деце, и која је у суштини заштитног, а не казненог карактера (ibid., став 294.).

20. Суд не види разлог да доводи у питање адекватност домаћег система у погледу делотворности и безбедности вакцинације (ibid., став 301. in fine; видети такође ст. 6. и 7. горе). Тужена држава такође предвиђа процедуралне гаранције (видети став 9. горе, in fine), помоћу којих лица могу оспорити последице сопственог непоштовања обавезе вакцинације (видети Vavřička и други, цитиран горе, став 295.).

21. Што се тиче озбиљности наводног мешања, Суд констатује да подноситељки представке никада није изречена административна новчана казна, нити је икада дошло до било каквих последица по образовање њеног сина. Иако је подноситељка представке тврдила да су родитељи били изложени додатним трошковима и да су деца била лишена образовања услед немогућности да невакцинисана деца похађају вртиће и школе, Суд констатује да то изгледа није био случај са подноситељком представке.

22. Што се тиче школа, спорни закон је захтевао вакцинацију зарад похађања школе, али не и за пријем у школе. Образовање се такође може обезбедити путем школовања код куће или учења на даљину (видети став 5. горе, in fine). Штавише, ресорни министар је јавно изјавио да ће сва деца бити уписана у школе (видети став 12. горе), док подноситељка представке није поднела ниједан доказ којим би оспорила ту изјаву, било уопштено или у вези са својим сином у погледу кога је она, напротив, изричито признала да је похађао часове у школи. Суд понавља да је лични обим предмета који се разматра у оквиру „приватног живота” из члана 8. ограничен на сȃме подносиоце представке и последице које оспорене мере представљају по њих (видети Vavřička и други, цитиран горе, став 305.).

23. Имајући у виду горе наведено, Суд сматра да законске мере на које се подноситељка представке притужује стоје у разумном односу пропорционалности легитимном циљу коме се тежи, те да Тужена држава није прекорачила своје широко поље слободне процене. Стога се спорне мере могу сматрати „неопходним у демократском друштву”.

24. Из свега наведеног следи да је притужба подноситељке представке очигледно неоснована, те се као таква мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

II. Остале притужбе

25. Притужба подноситељке представке на основу 2. Протокола број 1 о праву на образовање је ratione personae неспојива са одредбама Конвенције и њеним Протоколима у смислу члана 35. став 3(а), те се мора одбацити у складу са чланом 35. став 4. пошто је јасно да њој сȃмој то право није ускраћено.

26. У светлу целокупног материјала који поседује, и у мери у којој су питања на која се подноситељка представке притужује на основу чл. 3, 6. и 14. Конвенције и члана 1. Протокола број 12 у његовој надлежности, Суд не налази да постоји кршење права и слобода утврђених Конвенцијом или њеним Протоколима. Сходно томе, тај део представке је такође очигледно неоснован, те се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције (видети Vavřička и други, цитиран горе, ст. 346–47.).

27. Притужба подноситељке представке на основу члана 9. није била укључена у првобитну представку, али је изнета у њеним запажањима из јула 2021. године. Суд стога сматра да није прикладно разматрати наведено питање у контексту ове представке (видети Станка Мирковић и други против Црне Горе, бр. 33781/15 и 3 друге, став 66, од 7. марта 2017. године, и изворе цитиране у њему).

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

Проглашава представку неприхватљивом.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику 22. јуна 2023. године.

Branimir Pleše
в.д. секретара одељења

Faris Vehabović
председник