Paun Jovanović protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
07.02.2023
Članovi
6
6-1
41
P12-1
Kršenje
6
6-1
P12-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 6) Postupak po ustavnoj žalbi
(Čl. 6-1) Pravična rasprava
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Nematerijalna šteta
(P12-1) Opšta zabrana diskriminacije
Unutrašnje polje slobodne procene
Broj predstavke
41394/15
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Postupak u ovom predmetu se odnosi na službenu upotrebu dve standardne varijante srpskog jezika, ekavske i ijekavske, u sudskim postupcima.

Podnosilac predstavke, advokat koji u govoru koristi ijekavicu, dana 18. februara 2013. godine je postupao kao branilac klijenta na ročištu u krivičnom predmetu pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Boru. Prema transkriptu sa ročišta, podnosilac predstavke je na početku, kada je dobio reč, bio upozoren da postavlja pitanja na službenom jeziku suda kao i da je je on istakao da govori ijekavski.

On je 7. marta 2013. godine uložio žalbu Ustavnom sudu u kojoj je, između ostalog, naveo da mu je tokom navedenog ročišta od strane istražnog sudije oduzeto pravo da slobodno koristi ijekavsku varijantu srpskog jezika iako ima isti službeni status kao i ekavska varijanta. Podnosilac predstavke je zaključio da je bio diskriminisan kao neko ko u govoru koristi ijekavicu crnogorskog porekla, suprotno postojećim ustavnim garancijama u ovom pogledu. Podnosilac predstavke se takođe pozvao na član 14. Konvencije i član 1. Protokola br. 12 uz nju. Dana 10. februara 2015. godine, Ustavni sud je odlukom odbio žalbu podnosioca u skladu sa članom 36. stav 1. stav 7. Zakona o Ustavnom sudu i ocenio da, uzevši u obzir „obrazloženost ustavne žalbe“ i „pravnu prirodu i suštinu“ osporenog postupanja istražnog sudije, o čemu svedoči i zapisnik sa ročišta od 18.02.2013., nije bilo „pojedinačne radnje“ u smislu člana 170. Ustava koja bi se mogla osporiti pred njom.

Podnosilac predstavke je u međuvremenu uložio pritužbu Visokom savetu sudstva, koju je Savet maja 2013. godine prosledio Osnovnom sudu u Boru na odgovor. Dopisom od 31. oktobra 2013. godine, vršilac dužnosti predsednika Osnovnog suda u Boru obavestio je Visoki savet sudstva da je pritužba podnosioca predstavke neosnovana.

Podnosilac predstavke se u predsatvci ESLJP žalio da je bio diskriminisan i da mu je istražni sudija Osnovnog suda u Boru uskratio priliku da to govori dok je postupao u ime svog klijenta, koji je bio optuženi u krivičnom postupku. Istovremeno, advokatu koji je zastupao žrtvu u istom postupku bilo je dozvoljeno da nesmetano koristi ekavski jezik. Predstavka se, dalje, odnosi na pritužbu podnosioca predstavke da odluka Ustavnog suda u predmetu nije bila pravilno obrazložena. On se poziva na članove 6. i 14. Konvencije i član 1. Protokola br. 12.

U odnosu na navodnu povredu člana 1. Protokola br. 12 uz Konvenciju, Sud primećuje da transkript sa spornog ročišta nije sadržao razloge zašto bi podnosilac predstavke uopšte morao da bude upozoren na bilo šta u ovom kontekstu. Ipak, podnosiocu predstavke upućeno je upozorenje da u postupku koristi službeni jezik, što jasno implicira da ijekavski nije prihvaćen kao takav, dok je, istovremeno, drugi, ekavski, advokat, koji je postupao po u ime žrtve, nije dobio takvo upozorenje.

Vlada nije ponudila nikakve dokaze u prilog tvrdnji da je od podnosioca predstavke zatraženo samo da preformuliše jedno, nerazumljivo pitanje koje je postavio svedoku osim, verovatno, pitanja istražnog sudije. Međutim, čak i ova izjava, po mišljenju Suda, otkriva očigledan nedostatak jasnoće s obzirom na to da se sudija prvo osvrnuo na nerazumljivo pitanje koje je postavio podnosilac predstavke, ali je potom tvrdio da je od podnosioca predstavke stoga zahtevano da koristi službeni jezik suda, implicirajući da se ijekavska varijanta srpskog jezika kojom je on govorio nije kvalifikovala kao takva. Prema tome, podnosilac predstavke je tretiran drugačije od advokata koji govori ekavski, a koji je zastupao žrtvu. Ova razlika je zasnovana na osnovu razlikovanja obuhvaćenog članom 1. Protokola br. 12, odnosno na njegovoj upotrebi ijekavskog kao jedne od dve varijante srpskog jezika u jednakoj službenoj upotrebi u zemlji. Takođe je jasno, u ovom kontekstu, da iako je „jezik“ posebno pominjan kao osnova za razlikovanje u članu 1 Protokola br. 12, njegova zvanično priznata varijanta je isto tako i implicitno obuhvaćena istim „statusom“. Pošto se Vlada nije složila da je podnosilac predstavke bio žrtva bilo kakvog različitog tretmana, ona takođe nije ponudila objašnjenje zašto bi takvo postupanje bilo legitimno, razumno ili proporcionalno. Oni stoga nisu ispunili teret dokazivanja.

Sud naglašava da je legitimno da država potpisnica Konvencije reguliše pitanja koja se tiču službene upotrebe jezika ili jezika u sudskim postupcima i da isto treba da se primenjuje na različite varijante istog jezika kao što je u ovom slučaju. Ovo se, međutim, mora razlikovati od „prava“ na upotrebu nezvaničnog jezika po sopstvenom izboru u komunikaciji sa državnim organima, koje pravo, kao takvo, nikada nije priznato od strane Suda u svojoj sudskoj praksi. Sud, dalje, primećuje da su i Matica srpska, kao najstariji lingvistički organ u Srbiji, i sama Vlada priznale da srpski jezik „ima dve jednake varijante”, odnosno ekavsku i ijekavsku, i da se obe mogu koristiti. zvanično.

U ovim okolnostima i nakon što je već utvrdio da je podnosilac predstavke tretiran drugačije od drugog advokata u analognoj ili relevantno sličnoj situaciji, na osnovu njegove upotrebe ijekavskog jezika, Sud je mišljenja da nije moglo postojati objektivan i razuman opravdanje za takav tretman. Prema tome, došlo je do povrede člana 1. Protokola br.12.

Podnosilac predstavke se, dalje, žalio da odluka koju je doneo Ustavni sud 10. februara 2015. godine nije bila adekvatno obrazložena, što je predstavljalo kršenje garancija pravičnog suđenja sadržane u članu 6. stav 1. Konvencije.

Sud primećuje da je Ustavni sud odbio da se bavi žalbom podnosioca predstavke, ali nije razjasnio u praktičnom smislu zašto tačno zakonske pretpostavke za postupanje po ovoj žalbi nisu ispunjene. Konkretno, nije obrazloženo zašto se osporeno ponašanje istražnog sudije ne smatra „pojedinačnom radnjom“ u smislu člana 170. Ustava, a samim tim ni pitanjem koje bi moglo biti rešavano pred Ustavnim sudom. Takođe, Ustavni sud nije ukazao da li su postojali prethodni pravni lekovi koje je podnosilac predstavke trebalo da iscrpi, pa čak ni da li su mu takvi pravni lekovi uopšte bili na raspolaganju. Odluka Ustavnog suda stoga ostaje nejasna u pogledu toga kakav bi bio odgovarajući tok postupanja za podnosioca predstavke, bez obzira na to što je po profesiji advokat, u pokušajima da dobije obeštećenje za diskriminaciju na koju se žalio.

Sud naglašava da je u svojoj žalbi Ustavnom sudu podnosilac predstavke eksplicitno naveo da je diskriminisan kao ijekavski govornik srpskog jezika crnogorskog porekla i pozvao se na član 14. Konvencije i član 1. Protokola. br. 12. Ovo je posebno značajno jer se odnosi na diskriminaciju u postupku pred sudom. Kratko obrazloženje odluke Ustavnog suda nije donelo odgovor na brojna proceduralna pitanja.

Stoga, Sud zaključuje da je, u okolnostima koje su zaista specifične za zemlju u ovom predmetu, došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije zbog nedostatka adekvatnog obrazloženja u odluci Ustavnog suda od 10.02.2015. godine.
Preuzmite presudu u pdf formatu

Европски суд за људска права

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ПАУН ЈОВАНОВИЋ против СРБИЈЕ

(Представка број 41394/15)

ПРЕСУДА

Члан 1. Протокола број 12 • Забрана дискриминације • Неоправдано поступање судије који спречава адвоката да користи ијекавско наречје српског језика и дозвољава употребу екавског наречја, упркос једнаком службеном статусу оба наречја

Члан 6. став 1. (уставнo) • Правична расправа • Недостатак адекватног образложења пруженог од стране Уставног суда о одбијању да размотри жалбу подносиоца представке

СТРАЗБУР

7. фебруар 2023. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Паун Јовановић против Србије, Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Већа у саставу:

Gabriele Kucsko-Stadlmayer, председник,
Tim Eicke,
Faris Vehabović,
Branko Lubarda,
Armen Harutyunyan,
Anja Seibert-Fohr,
Ana Maria Guerra Martins, судије,
и Ilse Freiwirth, заменица секретара одељења,

Имајући у виду:

представку против Србије (број 41394/15) поднету Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) од стране држављанина Републике Србије, господина Пауна Јовановића (у даљем тексту: „подносилац”), дана 4. августа 2015. године.

Одлуку да се о предметној представци обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”); Запажања страна у спору;

Након већања на затвореној седници одржаној 17. јануара 2023. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

УВОД

  1. Представка се односи на службену употребу два стандардна наречја српског језика, екавског и ијекавског, у судском поступку (видeти доле став 16.). Конкретно, подносилац, који је по струци адвокат и говорник потоњег наречја, се притуживао да је био дискриминисан и да му је истражни судија ускратио прилику да говори ијекавским наречјем док је поступао у име свог клијента, оптуженог, током трајања кривичног поступка. Истовремено, адвокату који заступа жртву у истом поступку је било дозвољено да несметано користи екавско наречје.
  2. Представка се, даље, односи на притужбу подносиоца да решење Уставног суда у предмету није било образложено како треба.
  3. Подносилац се позвао на повреду члана 6. и члана 14. Конвенције и члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Подносилац је рођен 1957. године и живи у Бору, Република Србија. Допуштено му је да сȃм себе заступа у поступку пред Судом (правило 36. став 2. in fine Пословника Суда).
  2. Владу је заступала њена заступница, госпођа З. Јадријевић Младар.
  3. Чињенице предмета се могу сумирати на следећи начин.

I. КРИВИЧНИ ПОСТУПАК

  1. Подносилац је 18. фебруара 2013. године заступао свог клијента у својству браниоца на саслушању у кривичном поступку пред истражним судијом Основног суда у Бору.
  2. Према судском записнику са тог саслушања, подносилац је поставио низ питања директно сведоку. У записнику је такође наведено и: (i) да је „на почетку [када је подносилац] добио реч”, био „упозорен да користи језик који је у службеној употреби у суду приликом постављања питања”; (ii) да је подносилац накнадно затражио да се „ово упозорење унесе” у записник; и (iii) да је подносилац признао да је говорник ијекавског наречја српског језика.
  3. Записник са наведеног рочишта су без приговора потписали учесници са рочишта, укључујући и подносиоца.

 II. ПОСТУПАК ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ

  1. Подносилац је 7. марта 2013. године поднео Уставном суду уставну жалбу. У уставној жалби је, између осталог, навео да му је током горе наведеног саслушања, од стране истражног судије, одузето право да слободно користи ијекавско наречје српског језика, иако оно има исти статус службене употребе као и друго, екавско наречје. Подносилац је посебно тврдио да га је истражни судија одмах након његовог првог питања, које је било упућено сведоку, упозорио да питање постави на српском језику, иако је он то очигледно већ учинио, користећи притом ијекавско наречје. На крају, и као одговор на захтев подносиоца, истражни судија је био сагласан да се његово упозорење унесе у судски записник (видети горе став 8.). Ово је, међутим, представљало „разводњену” и „не у потпуности тачну” верзију онога што се заправо догодило. Подносилац је тврдио да је овај пропуст усмено изнео истражном судији, али да је он оставио записник непромењен. Током трајања читавог рочишта, другом адвокату у поступку, која је заступала жртву и која је и говорила екавским наречјем, није изречено ниједно упозорење. Имајући у виду горе наведено, подносилац је закључио да је био жртва дискриминације као говорник ијекавског наречја српског језика црногорског порекла, супротно постојећим уставним гаранцијама у овом погледу (видети доле ст. 18. и 19.). Подносилац се такође позвао на члан 14. Конвенције и члан 1. Протокола број 12 уз Конвенцију.
  2. Подносилац је 15. новембра 2013. године поднео додатни писмени поднесак Уставном суду, чиме је допунио своју уставну жалбу.
  3. Дана 10. фебруара 2015. године, Уставни суд је својим решењем одбацио уставну жалбу подносиоца у складу са чланом 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду (видети доле став 20.). При томе, Уставни суд је оценио да, узевши у обзир „образложење уставне жалбе” и „правну природу и суштину” оспореног поступања истражног судије, о чему сведочи и записник са рочишта од 18. фебруара 2013. године (видети горе став 8.), није било „појединачне радње” у смислу члана 170. Устава која би се могла оспорити пред њим (видети доле став 19.).

III. ЗАСЕБНА ПРИТУЖБА ПОДНОСИОЦА ПРЕДСТАВКЕ

  1. Високи савет судства је 24. маја 2013. године проследио Основном суду у Бору притужбу подносиоца на след догађаја од 18. фебруара 2013. године.
  2. Дописом од 31. октобра 2013. године, вршилац дужности председника Основног суда у Бору је обавестио Високи савет судства да је притужба подносиоца неоснована.
  3. Као прилог уз овај допис, вршилац дужности председника Основног суда у Бору је Високом савету судства доставио и примерак свог писменог одговора са истим датумом, упућеног подносиоцу у вези са предметним саслушањем. Допис се односи на опис следа догађаја од 18. фебруара 2013. године дат од стране истражног судије. Наиме, истражни судија је навео да је тражио од подносиоца да преформулише само једно питање, јер је било очигледно да сведок није могао да га разуме. Подносилац је то тада учинио, напомињући притом да је он говорник ијекавског наречја српског језика. Након што је подносилац завршио са испитивањем сведока, затражио је да се упутство судије унесе у записник са рочишта; судија је одобрио захтев и унос у записник је „формулисан” у складу са предлогом самог подносиоца. Подносилац је након тога лично потписао наведени записник. Према речима истражног судије, подносилац стога није био лишен могућности да користи ијекавско наречје српског језика, већ је од њега само „затражено да користи службени језик суда” како би разјаснио питање постављено сведоку. Прихватајући горе наведено објашњење и имајући у виду податке садржане у записнику, који је „потписан без икаквог приговора”, вршилац дужности председника Основног суда у Бору је закључио да заиста није било елемената незаконитости или дискриминације у понашању истражног судије. У сваком случају, истражни судија није имао намеру да увреди подносиоца, док су осећања подносиоца била ништа друго до његово „субјективно разумевање” ситуације. На крају, вршилац дужности председника Основног суда у Бору је приметио да је сȃм подносилац, у својој притужби, описао понашање истражног судије као „фашистичко”, што је само по себи неприкладна карактеризација посебне тежине.

IV. ОСТАЛЕ РЕЛЕВАНТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Стандардни српски језик је главни језик у службеној употреби у Републици Србији. Овај језик „има два једнака наречја: екавско и ијекавско”, како га дефинише Матица српска, која је најстарија књижевна, културна и научна институција у Србији и чије изјаве имају посебан ауторитет у погледу стандардизације српског језика (видети https://www.maticasrpska.org.rs/en/matica-srpska/, приступљено 8. августа 2022. године и Правопис српскога језика, Матица српска, М. Пешикан, Ј. Јерковић и М. Пижурица, Нови Сад, 2010, стр. 22.). Уопштено говорећи, екиавско наречје карактерише одражавање општесловенске фонеме јат (латинска транскрипција /ě/) као /е/, док се ијекавска варијанта разликује по томе што одражава исту фонему као /ије/ или /је/ (видети горе цитирани Правопис српскога језика, стр. 22–29.).
  2. Српски језик који се говори ван Републике Србије, на територији бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије укључујући и Црну Гору, је претежно ијекавског наречја, док је у самој Србији, укључујући и град Бор, где се водио кривични поступак, екавско наречје оно које је у општој употреби код становништва и правосудних и других органа Тужене.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР

I. УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС” – СГ РС – БРОЈ 98/06)

  1. Чланом 10. Устава је, између осталог, утврђено да је српски језик службени језик у Републици Србији. Службена употреба других језика „уређује се законом, на основу Устава”.
  2. Чланом 170. је утврђено да се „уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.”

II. ЗАКОН О УСТАВНОМ СУДУ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БР. 109/07, 99/11 И 18/13)

  1. Чланом 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду прописано је да ће Уставни суд одбацити писмени поднесак којим се иницира или покреће поступак пред њим када не постоје „друге претпоставке” које су прописане законом за вођење тог поступка или одлучивање о жалби.
  2. Чланом 48. став 2. прописано је, између осталог, да образложење решења о одбацивању уставне жалбе може садржати и само „правни основ за доношење”.

III. ЗАКОН О СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЈЕЗИКА И ПИСАМА (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БР. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/95 И 30/10)

  1. Члан 1. став 1. Закона о службеној употреби језика и писма прописује да је језик у службеној употреби у Републици Србији српски језик.
  2. Чланови 2. и 3, тумачени заједно, прописују да се под службеном употребом језика сматра, између осталог, његова употреба од стране државног органа у току поступка који има за циљ да обезбеди остваривање и заштиту „права, дужности и одговорности грађана”.

IV. ЗАКОН О УРЕЂЕЊУ СУДОВА (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БР. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 И 101/11)

  1. Чланом 8. Закона о уређењу судова је, између осталог, прописано да сви учесници у судском поступку имају право притужбе на било какве неправилности које су настале у току тог поступка.
  2. Одредбама члана 10. ст. 4. и 5. је, између осталог, прописано да судови у Републици Србији користе српски језик као службени језик, али да и други језици могу бити у службеној употреби под условима утврђеним законом.
  3. Члан 55. прописује, између осталог, да се свака притужба уложена у контексту судског поступка прослеђује судији на кога се односи, коме се даје могућност да на исту одговори, и да ће председник дотичног суда потом размотрити притужбу и одговор на исту и донети одлуку која ће бити саопштена подносиоцу притужбе лично и председнику непосредно вишег суда, у року од 15 дана од пријема притужбе. Притужбе увредљиве садржине биће одбачене. Уколико је притужба поднета преко Високог савета судства, а не преко председника дотичног суда, Високи савет судства ће такође бити обавештен о одлуци коју потоњи донесе.

V. ЗАКОНИК О КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ СРЈ”, БР. 70/01 И 68/02, КАО И У СГ РС БР. 58/04, 85/05, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09,72/09 И 76/10)

  1. Члан 7. став 1. раније важећег Законика о кривичном поступку прописује, између осталог, да је језик у службеној употреби у кривичном поступку српски језик, док и други језици могу бити у службеној употреби под условима утврђеним законом.
  2. Члан 173. став 2. прописује, између осталог, да ће суд казнити адвоката који поступа у име окривљеног уколико се он или она, путем писменог поднеска, обрати суду на увредљив начин.
  3. Овај претходно важећи Законик, у погледу кривичног поступка какав је у предметном случају, је укинут и замењен новим Закоником о кривичном поступку од 1. октобра 2013. године.

ПРАВО

Ⅰ. ПРЕТХОДНИ ПРИГОВОР ВЛАДЕ У ВЕЗИ СА НАВОДНОМ ЗЛОУПОТРЕБОМ ПРАВА НА ПРЕДСТАВКУ

A. Владини поднесци

  1. Влада је тврдила да је подносилац пропустио да обавести Суд о поступку који се водио преко Високог савета судства (видети ст. 13–15. горе), и да је на тај начин покушао да сакрије праве чињенице о томе шта се догодило током рочишта пред Основним судом у Бору и након тога.
  2. Конкретно, према мишљењу Владе, интервенција истражног судије током наведеног рочишта се односила само на једно од многих питања која је поставио подносилац, и била је начињена само како би се осигурало да сведок може да разуме питање и са циљем да се одржи општа правичност поступка. Стога спорни инцидент није имао никакве везе са дискриминацијом нити са употребом ијекавског наречја српског језика као таквог.
  3. Штавише, Влада је навела да је, у својој накнадној притужби, подносилац, на најнеприкладнији могући начин, описао понашање истражног судије као „фашистичко”, за шта није био кажњен (видети став 15. in fine горе; видети такође члан 173. став 2. претходно важећег Законика о кривичном поступку, сажетог у ставу 28 горе).
  4. На крају, Влада је тврдила да је, иако је подносилац требало да прописно поднесе своју притужбу вршиоцу дужности председника Основног суда у Бору, уместо што ју је поднео Високом савету судства, његова жалба на крају ипак прослеђена вршиоцу дужности председника Основног суда у Бору, који је исту размотрио и одбацио на основу доброг образложења (видети став 15. горе).
  5. С обзиром на горе наведено, Влада је сматрала да је подносилац злоупотребио своје право на појединачну представку у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције.

B. Поднесци подносиоца представке

  1. Подносилац је навео да притужба коју је поднео Високом савету судства није представљала „редовни правни лек”, јер није могао да уложи приговоре нити жалбе у вези са њом, те да је стога била ирелевантна.
  2. Према наводима подносиоца, наведена притужба се такође показала потпуно неделотворном, јер ју је Високи савет судства једноставно проследио вршиоцу дужности председника Основног суда у Бору, док подносиоцу представке није била пружена могућност да учествује у било ком од тих поступака (видети ст. 13–15. горе).
  3. Подносилац је такође тврдио да је одлука вршиоца дужности председника Основног суда у Бору донета скоро осам месеци након што је он поднео своју уставну жалбу (видети ст. 12 и 14. горе), притом наводећи да се таква одлука не може оспорити пред Уставним судом.
  4. Што се тиче његове употребе речи „фашиста” како би описао понашање истражног судије (видети став 15. in fine горе), подносилац је тврдио да је то био његов „лични осећај” у то време, с обзиром да је њена интервенција очигледно била незаконита.
  5. У сваком случају, подносилац је тврдио да је приговор Владе да је он злоупотребио право на представку, у суштини, имао за циљ да прикрије повреду Конвенције која је заправо наступила.
  6. Штавише, у записнику са спорног рочишта није било доказа (видети став 8. горе) да је истражни судија, како наводи Влада, тражио од подносиоца представке да преформулише било које од својих питања како би сведок могао да их разуме. Уместо тога, подносилац је тврдио да је био изложен дискриминаторном понашању као адвокат и као говорник ијекавског наречја српског језика.

C. Оцена Суда

1. Релевантна начела

  1. Суд понавља да представка може бити одбачена услед злоупотребе на основу члана 35. став 3(a) Конвенције уколико је, између осталог, свесно заснована на неистинитим чињеницама и лажним изјавама (видети, на пример, Miroļubovs и други против Летоније, бр. 798/05, став 63, од 15. септембра 2009. године; Centro Europa 7 S.r.l. и Di Stefano против Италије [ВВ], број 38433/09, став 97, ЕСЉП 2012; Gross против Швајцарске [ВВ], број 67810/10, став 28, ЕСЉП 2014; и Зличић против Србије, бр. 73313/17 и 20143/19, став 55, од 26. јануара 2021. године).
  2. Подношење непотпуних, а самим тим и обмањујућих информација, може представљати злоупотребу права на представку, нарочито ако се информација тиче саме суштине предмета и ако се не пружи довољно добро објашњење за необелодањивање такве информације (видети Hüttner против Немачке (одл.), број 23130/04, од 19. јуна 2006. године; Kowal против Пољске (одл.), број 2912/11, став 32, од 18. септембра 2012. године; Gross, цитиран горе, став 28; и Зличић, такође цитиран горе, став 55.). Међутим, чак и у таквим случајевима, намеран покушај да се Суд обмане мора увек бити утврђен са довољном извесношћу (видети Al-Nashif против Бугарске, број 50963/99, став 89, од 20. јуна 2002. године; Nold против Немачке, број 27250/02, став 87, од 29. јуна 2006. године; и Зличић, цитиран горе, став 55.).
  3. Поред тога, представка се може одбацити као увредљива у случајевима када је подносилац, у комуникацији са Судом, користио нарочито оштар, презрив, претећи или провокативан речник – без обзира на то да ли је такво обраћање било упућено Влади Тужене, њеном заступнику, властима Тужене, самом Суду, његовим судијама, његовом Секретаријату или његовим члановима. Међутим, није довољно да је речник подносиоца представке био оштар, склон полемисању или сарказму; да би се сматрао злоупотребом, он мора превазићи границе нормалне, пристојне и легитимне критике (видети, на пример, Miroļubovs и други, цитиран горе, став 64, са даљим референцама).

2. Примена ових начела на предметни случај

  1. Суд напомиње да је, од почетка поступка који се води пред њим, у свом поседу имао, између осталог, копију записника са рочишта од 18. фебруара 2013. године, који је садржао упозорење истражног судије у погледу коришћења службеног језика суда од стране подносиоца представке у току поступка. Овај документ је, по мишљењу Суда, од посебног значаја за предметни случај (видети став 8. горе).
  2. Штавише, Суд је такође, од почетка поступка који се води пред њим, имао и копију детаљно образложене уставне жалбе подносиоца представке која је суштински одговарала притужби поднесеној Високом савету судства (видети став 10. и ст. 13–15. горе).
  3. Такође је дугогодишњи став Суда, који Влада није довела у питање, да уставна жалба, начелно и у односу на све представке поднесене од 7. августа 2008. године, представља делотворан домаћи правни лек у смислу члана 35. став 1. Конвенције (видети Вучковић и други против Србије (претходни приговор) [ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, став 61, од 25. марта 2014. године). Подносилац је у предметном случају искористио овај правни лек, и прописно доставио Суду примерак (као прилог уз образац представке) одлуке Уставног суда донете у вези са тим (видети став 12. горе). Штавише, иако је 10. фебруара 2015. године Уставни суд одбацио жалбу подносиоца представке, он то није учинио уз упућивање на било која друга средства правне заштите, укључујући притужбу на основу Закона о организацији судова, било да је поднета директно предметном суду или преко Високог савета судства, као у предметном случају (видети члан 55. Закона о уређењу судова, цитиран у ставу 26. горе). Стога би било неприкладно да Суд сада спекулише и приписује предметном поднеску било какав додатни значај (видети, на пример и mutatis mutandis, Драган Петровић против Србије, број 75229/10, ст. 55–57, од 14. априла 2020. године).
  4. Међутим, Суд истовремено не може а да не констатује да подносилац није добио никакву одштету као резултат подношења притужбе Високом савету судства, услед чега не би имао разуман подстицај да намерно избегава помињање тог поступка у својој представци како би довео Суд у заблуду (видети судску праксу цитирану у ставу 42. горе).
  5. Што се тиче тумачења онога што се тачно догодило на рочишту од 18. фебруара 2013. године (упоредите наводе страна у овом погледу, сажете у ст. 31. и 40. горе), у питању је, по мишљењу Суда и по природи ствари, ствар коју је потребно правилно испитати ван контекста претходног приговора Владе.
  6. Имајући у виду горенаведено, Суд закључује да иако је тачно да је подносилац требало да га обавести о релевантним чињеницама у вези са притужбом коју је поднео Високом савету судства од самог почетка поступка пред Судом, нема доказа да је намеравао да „обмане Суд” у вези са било којим од питања која представљају саму срж предметног случаја, нити да је његова представка била свесно заснована на неистинитим чињеницама или лажним изјавама (видети судску праксу цитирану у ст. 41. и 42. горе).
  7. На крају, опис понашања истражног судије као „фашистичко” (видети став 15. in fine горе), иако неприкладно, јесте нешто што се догодило током трајања домаћег поступка, а не у његовој комуникацији са овим Судом или у вези са њим. Стога, оно није релевантно у контексту навода Владе о злоупотреби права на представку изнесених на основу члана 35, став 3(а) Конвенције (видети судску праксу цитирану у ставу 43. горе).
  8. Стога се претходни приговор Владе мора одбацити.

ⅠⅠ. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 12 УЗ КОНВЕНЦИЈУ

A. Околности предмета

  1. Подносилац се притуживао, на основу члана 14. Конвенције и члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију, да је као адвокат и говорник ијекавског наречја српског језика био жртва дискриминације због начина на који је према њему поступано у поређењу са адвокатом који је говорио екавским наречјем истог језика, док су обоје поступали у име својих клијената и у току истог кривичног поступка.
  2. Влада је обавештена о наведеној притужби на основу члана 14. тумаченог заједно са чланом 8. Конвенције и чланом 1. Протокола број 12. уз Конвенцију.
  3. Међутим, имајући у виду суштину притужбе подносиоца и релевантни контекст, Суд сматра, будући да је он тај који подводи чињенично стање под одговарајућу правну норму (видети Radomilja и др. против Хрватске [ВВ] , бр. 37685/10 и 22768/12, ст. 114. и 126, од 20. марта 2018. године), да се предметна притужба треба испитати само са становишта члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију (видети, mutatis mutandis, Napotnik против Румуније, број 33139/13, ст. 50–52, од 20. октобра 2020. године; и Неговановић и др. против Србије, бр. 29907/16 и 3 др., став 47, од 25. јануара 2022. године).
  4. Члан 1. Протокола број 12 уз Конвенцију гласи:

„1. „Уживање сваког права које закон предвиђа мора се обезбедити без дискриминације по било ком основу, као што је пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус.

2. Јавне власти не смеју ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1.”

B. Допуштеност

1. Надлежност суда ratione materiae

  1. Иако Влада није уложила приговор у погледу примењивости члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију, Суд сматра да мора да се позабави овим питањем на сопствену иницијативу (видети, на пример и mutatis mutandis, Studio Monitori и др. против Грузије, бр. 44920/09 и 8942/10, став 32, од 30. јануара 2020. године).
  2. На сâмом почетку, Суд понавља да би, с обзиром на питање примењивости своје надлежности ratione materiae, требало поштовати опште правило поступања са представкама и да релевантну анализу треба извршити у фази оцене допуштености, осим ако не постоји посебан разлог да се ово питање придружи питању основаности (видети Denisov против Украјине [ВВ], број 76639/11, став 93, од 25. септембра 2018. године). У предметном случају не постоји такав посебан разлог, те стога питање примењивости члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију треба размотрити у фази оцене допуштености (видети Неговановић и др., цитиран горе, став 50.).
  3. Суд даље понавља да, док члан 14. Конвенције забрањује дискриминацију у уживању „права и слобода утврђених [Конвенцијом]”, члан 1. Протокола број 12 уз Конвенцију уводи општу забрану дискриминације (видети Sejdić и Finci против Босне и Херцеговине [ВВ], бр. 27996/06 и 34836/06, став 53, ЕСЉП 2009; Baralija против Босне и Херцеговине, број 30100/18, став 45, од 29. октобра 2019. године; и Неговановић и др., цитиран горе, став 51.).
  4. Важно је нагласити да члан 1. Протокола број 12 уз Конвенцију проширује опсег заштите не само на „свако право утврђено законом”, као што би текст става 1. могао да сугерише, већ и на више од тога. Ово посебно произилази из става 2, који даље предвиђа да нико не може бити дискриминисан од стране јавног органа (видети Савез цркава „Ријеч живота” и др. против Хрватске, број 7798/08, став 104, од 9. децембра 2010. године; Napotnik, цитиран горе, став 55; и Неговановић и др., цитиран горе, став 52.). Према Образложењу члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију, обим заштите те одредбе односи се на четири категорије случајева, посебно када је лице дискриминисано:

„i. у уживању било ког права посебно додељеног појединцу према домаћем праву;

ii. у уживању права које се може закључити из јасне обавезе јавног органа према домаћем праву, односно када је јавни орган у обавези према домаћем праву да се понаша на одређени начин;

iii. од стране јавних органа у вршењу дискреционих овлашћења (на пример, давање одређених субвенција); iv. било којим другим чином или пропустом јавних органа (на пример, понашањем службеника приликом спровођења закона у циљу контролисања нереда).”

Образложење даље појашњава да:

„...се сматрало непотребним прецизирати који су од ова четири елемента обухваћени првим ставом члана 1, а који другим. Ова два става су комплементарна и њихов комбиновани ефекат је такав да су сва четири елемента обухваћена чланом 1. Такође треба имати на уму да разлике између одговарајућих категорија i–iv нису јасне, и да домаћи правни системи могу имати различите приступе када је реч о томе који предмет спада у коју категорију.”

  1. Стога, у циљу утврђивања да ли је члан 1. Протокола број 12 уз Конвенцију примењив, Суд мора установити да ли притужба подносиоца спада у једну од четири категорије наведене у Образложењу (видети Савез цркава „Ријеч живота” и др., цитиран горе, став 105; Napotnik, цитиран горе, став 56; и Неговановић и др, цитиран горе, став 53.).
  2. С тим у вези, Суд констатује да је подносилац имао право, како га тумачи сȃма Влада, да у судском поступку користи ијекавско наречје као једно од два наречја српског језика која су подједнако у службеној употреби у земљи (видети признање Владе у том смислу у ставу 68. доле; видети такође ст. 16, 18, 22. и 27. горе). Сходно томе, Суд не може а да не закључи да притужба подносиоца спада у категорију (ii) потенцијалне дискриминације како је предвиђено Образложењем (видети став 59. горе).
  3. С обзиром на горенаведено, члан 1. Протокола број 12 уз Конвенцију јесте примењив на чињенице у вези са притужбом о дискриминацији подносиоца представке онако како је она изнета у предметном случају.

2. Други разлози недопуштености

  1. Суд даље сматра да предметна притужба није ни очигледно неоснована нити недопуштена по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

C. Основаност

1. Поднесци странака

(a) Подносилац

  1. Подносилац је поновио да га је истражни судија спречио у намери да поставља питања користећи ијекавско наречје. Ова интервенција је, међутим, била противзаконита јер је наведено наречје српског језика било једно од два стандардна наречја, и као такво је имало службени статус у целој земљи.
  2. Подносилац је даље тврдио да у судском записнику не постоје докази (видети став 8. горе) о томе да је разлог због којег је истражни судија од њега тражио да преформулише своја питања био тај како би сведок могао да их разуме. Заправо, не би имало смисла да истражни судија тако поступи јер разлика у изговору између два наречја српског језика није била таква да ствара потешкоће у разумевању међу њиховим говорницима. Штавише, у судском записнику није било ничега што би указивало на било какав разлог за такву забринутост.
  3. Подносилац је на крају навео да Влада није понудила никакво објашњење зашто је истражни судија само њега упозорио да користи службени језик у поступку, али није издао исто упозорење другом адвокату који говори екавским наречјем, који је такође био присутан и који је у истом поступку поступао у име жртве.

(b) Влада

  1. Влада је тврдила да у предметном случају није било дискриминације.
  2. Према речима Владе, није постојала општа политика која би могла негативно утицати на говорнике ијекавског наречја, попут подносиоца представке, у поређењу са лицима која говоре екавским наречјем. Напротив, релевантно домаће законодавство се односило само на српски језик као језик у службеној употреби, без позивања на његова наречја, што значи да су се и екавско и ијекавско наречје могли службено користити.
  3. Међутим, Влада је тврдила да је у предметном случају од подносиоца само затражено да преформулише једно од питања које је поставио сведоку како би потоњи могао да га разуме, што није имало никакве везе са употребом ијекавског наречја од стране подносиоца као таквог. Питање такође није било постављено сведоку преко истражног судије, већ је упућено директно сведоку, услед чега је интервенција судије била неизбежна.
  4. Влада је додала да је Бор град који се налази у источној Србији где „просечан становник ... није имао пуно могућности да комуницира са људима ... служећи се ... ијекавским наречјем” које се говори на другом месту.
  5. Влада је такође тврдила да други адвокат који је говорник екавског наречја, у кривичном поступку у коме заступа жртву, није био упозорен да „користи службени језик” суда, јер је само подносилац постављао питања која су захтевала појашњење.
  6. У сваком случају, Влада је констатовала да је, упркос његовом накнадном оспоравању тачности судског записника од 18. фебруара 2013. године, подносилац потписао исти без икаквог приговора (видети став 9. горе).
  7. Имајући у виду горенаведено, Влада је поновила да су радње истражног судије биле неопходне и сразмерне. Наводи подносиоца о дискриминацији су се стога заснивали на његовом сопственом, субјективном тумачењу дотичних догађаја, а не на „објективним” чињеницама случаја.

2. Оцена Суда

(a) Релевантна начела

  1. Без обзира на разлику у обиму између члана 14. Конвенције и члана 1. Протокола број 12, уз Конвенцију, значење појма „дискриминација” из члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију треба да буде идентично оном из члана 14. (видети ст. 18. и 19. Образложења Протокола број 12 уз Конвенцију). Примењујући исти појам према члану 1. Протокола број 12 уз Конвенцију, Суд стога не видети разлог да одступи од устаљеног тумачења „дискриминације” (видети Сејдић и Финци, цитиран горе, став 55; Napotnik, цитиран горе, став 69; и Неговановић и др., цитиран горе, став 74.).
  2. Даље се може закључити да су, у начелу, исти стандарди које је развио Суд у својој судској пракси у вези са заштитом коју пружа члан 14. примењиви на предмете покренуте према члану 1. Протокола број 12. уз Конвенцију (видети, на пример, Napotnik, цитиран горе, став 70; и Неговановић и др., цитиран горе, став 75.).
  3. У том смислу, поред уживања права и слобода загарантованих Конвенцијом, члан 14. пружа заштиту од различитог поступања, без објективног и разумног оправдања, према лицима у релевантно сличним ситуацијама. Међутим, само разлике у поступању према лицима засноване на препознатљивој особини, или „статусу”, могу представљати дискриминацију у смислу члана 14. Даље, не представља свака разлика у поступању према лицима кршење члана 14. Разлика у поступању према лицима заснована на забрањеној основи је дискриминаторна уколико нема објективно или разумно оправдање; другим речима, ако не тежи легитимном циљу или ако не постоји разуман однос пропорционалности између употребљених средстава и циља који се жели остварити (видети Savickis и др. против Летоније [ВВ], број 49270/11, став 181, од 9. јуна 2022. године, са даљим референцама).
  4. Државе уговорнице уживају одређено поље слободне процене у оцењивању да ли и у којој мери разлике у иначе сличним ситуацијама оправдавају другачије поступање. Обим поља слободне процене ће варирати у зависности од околности, предмета и контекста (ibid, став 183.). Међутим, без обзира на овај обим, коначна одлука о поштовању захтева Конвенције остаје на самом Суду (видети, међу многим другим изворима, Konstantin Markin против Русије [ВВ], број 30078/06, став 126, ЕСЉП 2012 (изводи), и Savickis и др., цитиран горе, став 186.).
  5. Што се тиче терета доказивања у вези са чланом 14. Конвенције, Суд је сматрао да је, када је подносилац показао разлику у поступању између особа у релевантно сличним ситуацијама, на Влади да покаже да је такво поступање било оправдано (видети D.H. и др. против Чешке Републике [ВВ], број 57325/00, став 177, ЕСЉП 2007-IV; Kurić и др. против Словеније [ВВ], број 26828/06, став 389, ЕСЉП 2012 (изводи); и Savickis и др., цитиран горе, став 187.).
  6. На крају, органи Конвенције су у више наврата констатовали, без обзира на употребу службених или суслужбених језика, да Конвенција не гарантује језичку слободу као такву, или, конкретно, право на употребу језика по сопственом избору у контактима појединца са јавним институцијама или зарад добијања одговора на таквом језику (видети, на пример, Igors Dmitrijevs против Летоније, број 61638/00, став 85, од 30. новембра 2006. године, са даљим референцама).

(b) Примена ових начела на предметни случај

(i) Да ли је било разлике у поступању

  1. Суд констатује да се подносилац притуживао да је он, као адвокат и говорник ијекавског наречја српског језика, био жртва дискриминације у поређењу са адвокатом који је говорио екавским наречјем истог језика, приликом заступања свог клијента и у току истог кривичног поступка (видети став 52. горе).
  2. Суд даље примећује да се подносилац и Влада суштински не слажу у вези са оним што се заправо догодило током спорног рочишта пред Основним судом у Бору, односно да ли је подносилац био дискриминисан, како се наводи, или је само замољен да преформулише једно своје питање у корист сведока (видети став 10. и ст. 65–66. и ст. 69–72. горе; видети такође, у вези са исказом истражног судије, став 15. горе).
  3. Узимајући у обзир ово неслагање, Суд примећује да у записнику са предметног рочишта стоји следеће: (i) да је „на почетку [, када је подносилац] добио реч”, био „упозорен да користи језик који је у службеној употреби у суду приликом постављања питања”; (ii) да је подносилац накнадно затражио да се „ово упозорење унесе” у записник; и (iii) да је подносилац признао да је говорник ијекавског наречја српског језика (видети став 8. горе).
  4. У овим околностима и с обзиром на то да је разумно дати предност званичном писаном документу над усменим изјавама које су понудиле стране у спору, Суд констатује да записник није садржао разлоге зашто би подносилац морао да буде упозорен на било шта у овом контексту. Ипак, подносиоцу јесте било упућено упозорење да у поступку користи службени језик, што јасно имплицира да ијекавско наречје није прихваћено као такво док, истовремено, други адвокат који је говорник екавског наречја, и који је заступао жртву, није добио такво упозорење. Штавише, Суд не може а да не закључи да у самом записнику заиста нема ничега што би указивало на то да је истражни судија тражио од подносиоца да преформулише било које од својих питања како би сведок могао да их разуме.
  5. Упркос њеним тврдњама о супротном, Влада није понудила никакве доказе у прилог њеној тврдњи да је од подносиоца само затражено да преформулише једно, неразумљиво питање које је поставио сведоку, осим, можда, изјаве сȃмог истражног судије. Међутим, чак и ова изјава, по мишљењу Суда, открива очигледан недостатак јасноће с обзиром на то да је судија прво упућивао на неразумљиво питање које је поставио подносилац, да би потом тврдио да је од подносиоца стога захтевано да користи службени језик суда – имплицирајући тиме да ијекавско наречје српског језика, којим је подносилац говорио, није квалификовано као такво (видети став 15. горе).
  6. Према томе, подносилац је третиран другачије од адвоката који говори екавским наречјем, а који је заступао жртву. Ова разлика је заснована на основу за разликовање обухваћену чланом 1. Протокола број 12 уз Конвенцију, односно на његовој употреби ијекавског наречја као једног од два наречја српског језика у једнакој службеној употреби у земљи. Такође је јасно, у овом контексту, да иако је „језик” посебно помињан као основа за разликовање у члану 1. Протокола број 12 уз Конвенцију, његово званично признато наречје (видети ст. 16. и 61. горе, са даљим референцама) је исто тако и имплицитно обухваћено истим „статусом”.

(ii) Да ли је постојала упоредива ситуација

  1. Имајући у виду горенаведено, подносилац као бранилац и говорник ијекавског наречја српског језика, с једне стране, и адвокат који заступа жртву као говорник екавског наречја истог језика, с друге стране, се морају, према мишљењу Суда, посматрати као лица која се баве суштински истом делатношћу, односно које поступају у име својих клијената у току кривичног поступка, и, штавише, као особе које имају посебно важну улогу у систему кривичног правосуђа.
  2. Из тога произилази да се адвокати који говоре ијекавским и екавским наречјем у кривичном поступку, у контексту предметног случаја и у смислу судске праксе Суда (видети став 76. горе), морају сматрати лицима у аналогним или релевантно сличним ситуацијама.

(iii) Да ли је постојало објективно и разумно оправдање

  1. Пошто Влада није признала да је подносилац био жртва било каквог различитог поступања, она такође није пружила никакво објашњење зашто би такво поступање било легитимно, разумно или пропорционално. Она стога није испунила терет доказивања који је дужна да испуни (видети судску праксу цитирану у ставу 78. горе).
  2. Суд ипак понавља да је јасно легитимно да држава потписница Конвенције регулише питања која се тичу службене употребе језика у судским поступцима, и да би исто требало да буде примењиво, mutatis mutandis, на различита наречја истог језика, нпр. као у предметном случају. Ово се, међутим, мора разликовати од „права” на употребу незваничног језика по сопственом избору у комуникацији са државним органима, што представља право које, као такво, никада није признато од стране Суда у својој судској пракси (видети став 79. горе).
  3. Суд даље констатује да су Матица српска, као најстарији лингвистички ауторитет у Републици Србији, и сâма Влада признале да српски језик „има два једнака наречја”, то јест екавско и ијекавско наречје, и да се оба могу користити у службеној употреби (видети ст. 16. и 68. горе; видети такође и ст. 18, 22, 25. и 27. горе).
  4. У овим околностима и након што је већ утврдио да је подносилац третиран другачије од другог адвоката у аналогној или релевантно сличној ситуацији, на основу његове употребе ијекавског наречја српског језика, Суд је мишљења да није могло постојати објективно и разумно оправдање за такав третман.
  5. На крају, поље слободне процене, које је поменуто у ставу 77. горе, могло је бити од значаја само у погледу могућих избора језичке политике, у погледу начина како правно регулисати употребу службеног језика у судским поступцима, али не и у ситуацији када је, као што је у предметном случају, дошло до пропуста од стране судије да примени неспорно тумачење већ постојећег законодавства по овом питању.

(iv) Закључак

  1. Сходно претходно наведеном, дошло је до кршења члана 1. Протокола број 12. уз Конвенцију.

ⅠⅠⅠ. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносилац се даље притуживао да одлука Уставног суда коју је исти донео 10. фебруара 2015. године (видети став 12. горе) није била адекватно образложена, што је представљало кршење гаранције правичне расправе садржане у члану 6. став 1. Конвенције. Ова одредба Конвенције, у релевантном делу, гласи:

„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама... , има право на правичну... расправу... пред... судом, ...”

А. Допуштеност

  1. Влада није уложила приговор у погледу допуштености притужбе подносиоца представке, док сȃм Суд констатује да ова притужба није ни очигледно неоснована нити недопуштена по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

B. Основаност

1. Поднесци странака

  1. Подносилац је поново потврдио своју притужбу.
  2. Влада је тврдила да, иако је одлука Уставног суда заиста била „кратка”, није било повреде члана 6. Конвенције у овом погледу.
  3. Влада је посебно тврдила да образложење Уставног суда „треба посматрати у контексту навода [садржаних] у уставној жалби и чињеница које је утврдио Уставни суд”, као и додатног писменог поднеска подносиоца од 15. новембра 2013. године (видети ст. 10–12. горе).
  4. Влада је на крају навела да се Уставни суд у свом образложењу позвао на члан 170. Устава, који дефинише случајеве у којима се може изјавити уставна жалба (видети став 19. горе). Упозорење које је издао истражни судија у вези са употребом службеног језика у судском поступку, према мишљењу Владе, очигледно није могло бити оспорено пред Уставним судом и то није захтевало додатно објашњење, тим пре што је подносилац и сȃм био адвокат.

2. Оцена Суда

(a) Релевантна начела

  1. Суд понавља да гаранције садржане у члану 6. став 1. Конвенције укључују обавезу судова да пруже довољно разлога у погледу сопствених одлука (видети H. против Белгије, од 30. новембра 1987. године, став 53, Серија А брoj 127-B) . Образложена одлука показује странама у спору да је њихов случај уистину размотрен, и на тај начин доприноси бољем прихватању пресуде (видети Magnin против Француске (одл.), број 26219/08, став 29, од 10. маја 2012. године). Штавише, уколико се предмет који се води пред њима односи на права и слободе загарантоване Конвенцијом или њеним Протоколима, домаћи судови су обавезни да испитају главне тврдње са посебном пажњом и строгошћу, што је последица основног начела супсидијарности (ibidem).
  2. Међутим, члан 6. став 1. се не може тумачити као да захтева детаљан одговор на сваки аргумент (видети García Ruiz против Шпаније [ВВ], број 30544/96, став 26, ЕСЉП 1999-I, и Perez против Француске [ВВ], број 47287/99, став 81, ЕСЉП 2004-I). Мера у којој се примењује предметна обавеза пружања разлога може варирати у зависности од природе одлуке и може се утврдити искључиво у светлу околности предметног случаја. Неопходно је узети у обзир, између осталог, разноликост поднесака које страна у поступку може изнети пред судове и разлике које постоје код држава уговорница у погледу законских одредби, обичајних правила и правног мишљења, као и изношење и израду пресуда. Због тога се питање да ли је суд испунио обавезу навођења разлога, која произилази из члана 6. Конвенције, може утврдити само у светлу околности случаја (видети Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, став 29, Серија А брoj 303-А; и Hiro Balani против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, став 27, Серија А брoj 303-B).

(b) Примена ових начела на предметни случај

  1. Суд констатује да је 10. фебруара 2015. године Уставни суд одбацио жалбу подносиоца представке на основу члана 36. став 1, тачка 7) Закона о Уставном суду (видети став 20. горе). Уставни суд је даље оценио да, имајући у виду образложење жалбе и „правну природу и суштину” оспореног поступања истражног судије, о чему сведочи записник са предметног рочишта, није било „појединачне радње” у смислу члана 170. Устава која је могла бити оспорена пред њим (видети став 12. горе).
  2. Такође се констатује да члан 170. Устава, на који се позива Уставни суд, предвиђа да се „уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа ... којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.” (видети став 19. горе).
  3. Поред тога, члан 36. став 1, тачка 7) предвиђа да ће Уставни суд одбацити писмени поднесак у циљу покретања поступка пред њим када не постоје „друге претпоставке” које су прописане законом за вођење тог поступка или одлучивање о жалби (видети став 20. горе); док члан 48. став 2. предвиђа да одлука Уставног суда да одбије уставну жалбу може бити образложена пуким позивањем на релевантни „правни основ” (видети став 21. горе).
  4. Имајући у виду горенаведено, Суд примећује да је Уставни суд одбио да размотри жалбу подносиоца представке, али притом није разјаснио у практичном смислу зашто тачно нису испуњене законске претпоставке за поступање по предметној жалби. Конкретно, Уставни суд није објаснио зашто се оспорено поступање истражног судије не сматра „појединачном радњом” у смислу члана 170. Устава (видети ст. 19. и 103. горе), а самим тим ни питањем које би могло бити оспорено пред њим.
  5. Ситуација би, наравно, била другачија да је Уставни суд то јасно ставио до знања, било у предметном случају или у својој јавно доступној судској пракси по овом питању. Штавише, Уставни суд није указао на то да ли су постојали било какви други правни лекови које је подносилац требало претходно да исцрпи, па чак ни да ли су му такви правни лекови уопште били на располагању.
  6. Одлука Уставног суда стога остаје нејасна у погледу тога какав је требао бити одговарајући ток поступања у случају подносиоца представке, без обзира на то што је дотични по професији адвокат, везано за његове покушаје да исходује обештећење услед претрпљене дискриминације на коју се притуживао. Сâма Влада, у својим запажањима (видети ст. 97–99. горе), такође није дала никакве сугестије у том смислу.
  7. Позивање Уставног суда на члан 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду (видети ст. 20. и 104. горе) такође додатно не расветљава претходно наведено питање; оно не иде даље од тога до непрецизног изјашњавања да су одређене законске претпоставке морале бити испуњене како би било какав поступак могао бити покренут пред Уставним судом (видети, mutatis mutandis, Hansen против Норвешке, број 15319/09, ст. 77–83, од 2. октобра 2014. године). Међутим, по мишљењу Суда, ово није у складу са захтевом да, када је реч о предметима који се тичу права и слобода загарантованих Конвенцијом или њеним протоколима, су домаћи судови у обавези да испитују главне тврдње са посебном пажњом и строгошћу (видети судску праксу цитирану у ставу 100. горе). С тим у вези, Суд наглашава да је, у својој уставној жалби поднесеној Уставном суду, подносилац експлицитно навео да је дискриминисан као говорник ијекавског наречја српског језика који је црногорског порекла, и притом се позвао на члан 14. Конвенције и члан 1. Протокола. број 12 уз Конвенцију (видети став 10. in fine горе).
  8. На крају, чак и ако је довољно да виши суд одбије жалбу позивајући се само на законске одредбе које предвиђају такав поступак, под претпоставком да је постојала претходна детаљна пресуда у погледу питања и/или саслушање пред нижим судом (видети, на пример и у контексту Апелационог комитета Дома лордова, Sawoniuk против Уједињеног Краљевства (одл.), број 63716/00, ЕСЉП 2001-VI; видети такође García Ruiz, цитиран горе; став 26; и Hansen, цитиран горе, став 74.), то, по мишљењу Суда, очигледно није био случај у овом предмету. Напротив, питања која је подносилац покренуо у својој уставној жалби су била значајна, с обзиром да су се односила на дискриминацију у поступку пред судом. Такође није постојала претходна пресуда нити саслушање по притужби пре него што је предмет изнесен Уставном суду, нити је постојала икаква претходна судска пракса Уставног суда у погледу значења појма „појединачна радња” како је садржано у члану 170. Устава и у специфичном контексту притужбе попут оне коју је подносилац у предметном случају изнео. Оскудност образложења поменутог суда такође је оставила без одговора низ важних процедуралних питања и питања везаних за правне лекове (видети ст. 105–107. горе).
  9. С обзиром на горенаведена разматрања, Суд не може а да не закључи да је, у околностима које су заиста специфичне за земљу у предметном случају, дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције услед недостатка адекватног образложења Решења Уставног суда од 10. фебруара 2015. године.

ⅠⅤ. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Члан 41. Конвенције гласи:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”

A. Штета

  1. Подносилац је тражио износ од 2.000 евра (EUR) на име нематеријалне штете коју је претрпео услед повреде његових права и слобода гарантованих Конвенцијом.
  2. Влада је оспорила овај захтев.
  3. Суд сматра да је подносилац засигурно претрпео извесну нематеријалну штету. Узимајући у обзир природу повреда утврђених у предметном случају, и процењујући на правичној основи, како се то захтева према члану 41. Конвенције, Суд с тим у вези додељује подносиоцу износ од EUR 2.000 који је затражен у овом погледу, као и било који порез који се може наплатити на тај износ.

B. Трошкови и издаци

  1. Подносилац је такође тражио износ од EUR 2.770 на име трошкова и издатака који су настали на домаћем нивоу, као и на име трошкова и издатака који су настали пред судом.
  2. Влада је оспорила ове захтеве.
  3. Према судској пракси Суда, подносилац има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су такође разумни у погледу њиховог квантитета. У предметном случају, имајући у виду горе наведене критеријуме, информације садржане у спису предмета, документацију која је у његовом поседу и чињеницу да је подносиоцу дозвољено да сȃм себе заступа у поступку пред судом (видети горе став 4. in fine), Суд одбија захтев за накнаду трошкова и издатака насталих у току поступка пред домаћим судовима, али сматра разумним да досуди износ од EUR 95 на име трошкова насталих у току поступка пред судом, као и било који порез који се може наплатити подносиоцу на тај износ.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку допуштеном;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 12. уз Конвенцију;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;

4. Утврђује

(a) да Тужена држава мора да исплати подносиоцу, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе које треба конвертовати у националну валуту Тужене по стопи која се примењује на дан исплате:

(i)     EUR 2,000 (словима: две хиљаде евра), као и било који порез који се може наплатити у погледу нематеријалне штете;

(ii)    EUR 95 (словима: деведесет пет евра), као и било који порез који се може наплатити подносиоцу у вези са овим износом у погледу трошкова и издатака;

(b) да, од истека наведених три месеца до измирења, треба исплатити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, уз додатак од три процентна поена;

5. Одбацује преостали део захтева подносиоца за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми дана 7. фебруара 2023. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

 

 

 

 

FOURTH SECTION

CASE OF PAUN JOVANOVIĆ v. SERBIA

(Application no. 41394/15)

JUDGMENT

Art 1 P12 • Prohibition of discrimination • Unjustified conduct by judge preventing lawyer from using the Ijekavian variant of the Serbian language and allowing the use of the Ekavian, despite equal official status of both variants

Art 6 § 1 (constitutional) • Fair hearing • Lack of adequate reasoning provided by Constitutional Court in refusing to deal with applicant’s appeal

STRASBOURG

7 February 2023

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Paun Jovanović v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Chamber composed of:

 Gabriele Kucsko-Stadlmayer, President,
 Tim Eicke,
 Faris Vehabović,
 Branko Lubarda,
 Armen Harutyunyan,
 Anja Seibert-Fohr,
 Ana Maria Guerra Martins, judges,
and Ilse Freiwirth, Deputy Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 41394/15) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Paun Jovanović (“the applicant”), on 4 August 2015;

the decision to give notice to the Serbian Government (“the Government”) of that application;

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 17 January 2023,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

INTRODUCTION

1.  The application concerns the official use of two standard variants of the Serbian language, Ekavian and Ijekavian, in judicial proceedings (see paragraph 16 below). In particular, the applicant, a practising lawyer and a speaker of the latter variant, complained that he had been discriminated against and been denied the opportunity to speak it by an investigating judge while acting on behalf of his client, a defendant, in the course of criminal proceedings. At the same time, the lawyer representing the victim in the same proceedings was permitted to use Ekavian without any hindrance.

2.  The application, furthermore, concerns the applicant’s complaint that a decision delivered by the Constitutional Court in the case was not properly reasoned.

3.  The applicant invoked Articles 6 and 14 of the Convention, and Article 1 of Protocol No. 12.

THE FACTS

4.  The applicant was born in 1957 and lives in Bor, Serbia. He was granted leave to represent himself in the proceedings before the Court (Rule 36 § 2 in fine of the Rules of Court).

5.  The Government were represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar.

6.  The facts of the case may be summarised as follows.

  1. THE CRIMINAL PROCEEDINGS

7.  On 18 February 2013 the applicant was acting as defence counsel on behalf of his client at a hearing in a criminal case before the investigating judge of the Bor Court of First Instance (Osnovni sud u Boru).

8.  According to the transcript of that hearing, the applicant posed a number of questions directly to a witness. The transcript also noted: (i) that “at the beginning[, when the applicant] had been given the floor”, he had been “warned to ask questions in the court’s official language”; (ii) that the applicant had subsequently requested that “this warning be entered” into the record; and (iii) that the applicant had acknowledged being an Ijekavian speaker of the Serbian language.

9.  The transcript of the above hearing was signed by the participants, including the applicant, without objections.

  1. THE PROCEEDINGS BEFORE THE CONSTITUTIONAL COURT

10.  On 7 March 2013 the applicant lodged an appeal with the Constitutional Court (Ustavni sud). In the appeal he alleged, inter alia, that in the course of the above-mentioned hearing he had been deprived by the investigating judge of his right to freely use the Ijekavian variant of the Serbian language despite its having the same official status as the other, Ekavian, variant. In particular, the applicant maintained that immediately after his first question, which had been addressed to the witness, the investigating judge had warned him to ask the question in Serbian notwithstanding the fact that he had clearly already done so, albeit using the Ijekavian variant. Ultimately, and in response to the applicant’s request, the investigating judge had agreed to include her warning in the transcript (see paragraph 8 above). This, however, had amounted to a “watered down” and “not fully accurate” version of what had actually happened. The applicant maintained that he had raised this shortcoming with the investigating judge verbally but that she had left the transcript unchanged. Throughout the hearing, the other lawyer in the proceedings, who was acting on behalf of the victim and was herself an Ekavian speaker, had not been given any warnings. In view of the foregoing, the applicant concluded that he had been discriminated against as an Ijekavian speaker of the Serbian language of Montenegrin origin, contrary to the existing constitutional guarantees in this regard (see paragraphs 18 and 19 below). The applicant likewise referred to Article 14 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 12 thereto.

11.  On 15 November 2013 the applicant lodged an additional written submission with the Constitutional Court, thus supplementing his earlier appeal.

12.  On 10 February 2015 the Constitutional Court rejected by means of a decision (odlukom odbacio) the applicant’s appeal pursuant to Article 36 § 1 (7) of the Constitutional Court Act (see paragraph 20 below). In doing so, the Constitutional Court held that, taking into account the “reasoning of the constitutional appeal” and the “legal nature and substance” of the impugned conduct of the investigating judge, as evidenced by the transcript of the hearing of 18 February 2013 (see paragraph 8 above), there had been no “individual action” within the meaning of Article 170 of the Constitution which could have been challenged before it (see paragraph 19 below).

  1. THE APPLICANT’S SEPARATE COMPLAINT

13.  On 24 May 2013 the High Judicial Council (Visoki savet sudstva) forwarded to the Bor Court of First Instance the applicant’s complaint about what had transpired on 18 February 2013.

14.  By means of a letter dated 31 October 2013, the Acting President of the Bor Court of First Instance informed the High Judicial Council that the applicant’s complaint was unfounded.

15.  As an attachment to this letter, the Acting President provided the High Judicial Council with a copy of her written response, of the same date, addressed to the applicant with respect to the hearing at issue. The letter referred to the investigating judge’s own description of what had taken place on 18 February 2013. Specifically, the investigating judge had stated that she had asked the applicant to reformulate just one question because it had been obvious that the witness had not been able to understand it. The applicant had then done so, noting that he was an Ijekavian speaker of the Serbian language. Once the applicant had finished examining the witness, he had asked that the judge’s instruction be entered into the transcript of the hearing; the judge had allowed the request and the insertion had been “worded” in accordance with the applicant’s own proposal. The applicant had thereafter signed the transcript personally. According to the investigating judge, the applicant had thus not been deprived of the possibility to use the Ijekavian variant of Serbian but had merely been “required to use the court’s official language” in order to clarify a question posed to the witness. Accepting the above explanation and having regard to the information contained in the transcript, which had been “signed without objection”, the Acting President concluded that there had indeed been no element of unlawfulness or discrimination in the investigating judge’s conduct. In any event, the investigating judge had had no intention of offending the applicant and the latter’s feelings to the contrary had been no more than his “subjective understanding” of the situation. Lastly, the Acting President noted that the applicant himself had, in his complaint, described the investigating judge’s conduct as “fascist”, which was in and of itself an inappropriate characterisation of particular gravity.

  1. OTHER RELEVANT FACTS

16.  The standard Serbian language is the principal language in official use in Serbia. This language “has two equal variants: Ekavian and Ijekavian”, as defined by Matica srpska, which is the oldest literary, cultural and scientific institution in Serbia and whose pronouncements have particular authority regarding the standardisation of the Serbian language (see https://www.maticasrpska.org.rs/en/matica-srpska/, accessed on 8 August 2022, and Pravopis srpskoga jezikaMatica srpska, M. Pešikan, J. Jerković, and M. Pižurica, Novi Sad, 2010, p. 22). Generally speaking, the Ekiavian variant is characterised by reflecting the Common Slavic jat phoneme (Latin transcription /ě/) as /e/, while the Ijekavian variant is distinguished by reflecting the same phoneme as /ije/ or /je/ respectively (see the above-cited Pravopis srpskoga jezika, pp. 22-29).

17.  The Serbian spoken outside of Serbia, in the territory of the former Socialist Federal Republic of Yugoslavia including Montenegro, is predominantly Ijekavian, while in Serbia itself, including the town of Bor, which is where the criminal proceedings at issue took place, it is the Ekavian variant which is used by the population in general and by the respondent State’s judicial and other authorities.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK

  1. THE CONSTITUTION OF THE REPUBLIC OF SERBIA (USTAV REPUBLIKE SRBIJE, PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE REPUBLIC OF SERBIA – OG RS – NO. 98⁄06)

18.  Article 10 of the Constitution provides, inter alia, that Serbian shall be the official language in Serbia. The official use of other languages shall be “regulated by law, based on the Constitution”.

19.  Article 170 provides that “a constitutional appeal may be lodged against individual decisions or actions of State bodies or organisations exercising delegated public powers which violate or deny human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies for their protection have already been exhausted or have not been prescribed”.

  1. THE CONSTITUTIONAL COURT ACT (ZAKON O USTAVNOM SUDU; PUBLISHED IN OG RS NOS. 109/0799/11 AND 18/13)

20.  Article 36 § 1 (7) of the Constitutional Court Act provides that the Constitutional Court shall reject a written submission aimed at the institution of proceedings before it whenever “other preconditions”, required by law, for the conduct of those proceedings or the adjudication of the compliant in question have not been satisfied.

21.  Article 48 § 2 provides, inter alia, that a decision by the Constitutional Court to reject (odbaci) a constitutional appeal may be reasoned with mere reference to the relevant “legal basis”.

  1. OFFICIAL USE OF LANGUAGES AND SCRIPTS ACT (ZAKON O SLUŽBENOJ UPOTREBI JEZIKA I PISAMA, PUBLISHED IN OG RS NOS. 45/9153/9367/9348/94101/95 AND 30/10)

22.  Article 1 § 1 of the Official Use of Languages and Scripts Act provides that the language in official use in Serbia shall be the Serbian language.

23.  Articles 2 and 3, read in conjunction, provide that the official use of a language shall be understood to mean, inter alia, its use by a State body in the course of proceedings aimed at securing “the rights, duties and responsibilities of the citizens”.

  1. THE COURTS ORGANISATION ACT (ZAKON O UREĐENJU SUDOVA, PUBLISHED IN OG RS NOS. 116/08104/09101/1031/1178/11 AND 101/11)

24.  Article 8 of the Courts Organisation Act provides, inter alia, that all participants in court proceedings shall have the right to complain about any and all irregularities that may have occurred in the course of such proceedings.

25.  Article 10 §§ 4 and 5 provides, inter alia, that the courts of law in Serbia shall use Serbian as the official language, but that other languages may also be used officially under the conditions set forth by law.

26.  Article 55 provides, inter alia, that any complaints lodged in the context of court proceedings shall be forwarded to the judge concerned who shall be given an opportunity to respond and that the president of the court in question shall then examine the complaint and the response and reach a decision which will be communicated to the complainant personally and the president of the court of higher instance, all within a period of 15 days. Abusive and insulting complaints shall be rejected. Should a complaint be lodged through the High Judicial Council, rather than the president of court concerned, the former shall also be informed of the decision adopted by the latter.

  1. THE CODE OF CRIMINAL PROCEDURE (ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU, PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA NOS. 70/01 AND 68/02, AS WELL AS IN OG RS NOS. 58/0485/0585/05115/0549/07122/0820/0972/09 AND 76/10)

27.  Article 7 § 1 of the former Code of Criminal Procedure provides, inter alia, that the language in official use in criminal proceedings shall be the Serbian language, while other languages may also be used officially under the conditions set forth by law.

28.  Article 173 § 2 provides, inter alia, that a court of law shall fine a lawyer acting on behalf of a defendant should he or she, by means of a written submission, address it in an insulting manner.

29.  This former Code, as regards criminal proceedings such as the one in the present case, was repealed and replaced by a new Code of Criminal Procedure as of 1 October 2013.

THE LAW

  1. THE GOVERNMENT’S PRELIMINARY OBJECTION REGARDING THE ALLEGED ABUSE OF THE RIGHT OF PETITION
    1. The Government’s submissions

 30.  The Government submitted that the applicant had failed to inform the Court of the proceedings which had taken place via the High Judicial Council (see paragraphs 13-15 above) and had thus tried to conceal the true facts as to what had happened both in the course of the hearing before the Bor Court of First Instance and thereafter.

31.  In particular, according to the Government, the investigating judge’s intervention during that hearing related to only one of the many questions posed by the applicant and had been made merely to ensure that the witness could understand the question and with the aim of maintaining the overall fairness of the proceedings. The impugned incident therefore had nothing to do with discrimination or the use of the Ijekavian variant as such.

32.  Moreover, the Government submitted that, in his subsequent complaint, the applicant had, most inappropriately, described the investigating judge’s conduct as “fascist”, for which he had not been sanctioned (see paragraph 15 in fine above; see also Article 173 § 2 of the former Code of Criminal Procedure, summarised in paragraph 28 above).

33.  Lastly, the Government argued that while the applicant should have properly lodged his complaint with the Acting President of the Bor Court of First Instance, instead of the High Judicial Council as he had done, his complaint had ultimately been forwarded to the Acting President, who had examined and rejected it based on sound reasoning (see paragraph 15 above).

34.  In view of the above, the Government maintained that the applicant had abused his right of individual application, within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention.

  1. The applicant’s submissions

35.  The applicant submitted that the complaint which he had lodged with the High Judicial Council had not been “a regular legal remedy”, since he could not have pursued any objections or appeals in that connection, and that it had thus been irrelevant.

36.  According to the applicant, the said complaint had also turned out to be completely ineffective, as the High Judicial Council had simply forwarded it to the Acting President of the Bor Court of First Instance and the applicant had not been provided with an opportunity to take part in any of those proceedings (see paragraphs 13-15 above).

37.  The applicant also noted that the decision of the Acting President of the Bor Court of First Instance had been rendered almost eight months after he had lodged his constitutional appeal (see paragraphs 12 and 14 above), and argued that the decision could not have been challenged before the Constitutional Court.

38.  As regards his use of the word “fascist” to describe the conduct of the investigating judge (see paragraph 15 in fine above), the applicant maintained that this had been his “personal feeling” at the time given that her intervention had clearly been unlawful.

39.  In any event, the applicant claimed that the Government’s objection to the effect that he had abused the right of petition was, essentially, aimed at obfuscating the violation of the Convention which had in fact taken place.

40.  Furthermore, there had been no evidence in the transcript of the impugned hearing (see paragraph 8 above) that the investigating judge, as alleged by the Government, had asked the applicant to reformulate any of his questions in order for the witness to be able to understand them. Instead, the applicant maintained that he had been subjected to discrimination as a practising lawyer and an Ijekavian speaker of the Serbian language.

  1. The Court’s assessment
    1. Relevant principles

41.  The Court reiterates that an application may be rejected as abusive under Article 35 § 3 (a) of the Convention if, inter alia, it was knowingly based on untrue facts and false declarations (see, for example, Miroļubovs and Others v. Latvia, no. 798/05, § 63, 15 September 2009; Centro Europa 7 S.r.l. and Di Stefano v. Italy [GC], no. 38433/09, § 97, ECHR 2012; Gross v. Switzerland [GC], no. 67810/10, § 28, ECHR 2014; and Zličić v. Serbia, nos. 73313/17 and 20143/19, § 55, 26 January 2021).

42.  The submission of incomplete and thus misleading information may also amount to an abuse of the right of application, especially if the information concerns the very core of the case and no sufficient explanation has been provided for the failure to disclose that information (see Hüttner v. Germany (dec.), no. 23130/04, 19 June 2006; Kowal v. Poland (dec.), no. 2912/11, § 32, 18 September 2012; Gross, cited above, § 28; and Zličić, also cited above, § 55). However, even in such cases, the applicant’s intention to mislead the Court must always be established with sufficient certainty (see Al-Nashif v. Bugaria, no. 50963/99, § 89, 20 June 2002; Nold v. Germany, no. 27250/02, § 87, 29 June 2006; and Zličić, cited above, § 55).

43.  In addition to that, an application may be rejected as abusive in cases where an applicant has used particularly vexatious, contemptuous, threatening or provocative language in his or her communication with the Court – whether this was directed against the respondent Government, their Agent, the authorities of the respondent State, the Court itself, its judges, its Registry or members thereof. However, it does not suffice that the applicant’s language was sharp, polemical or sarcastic; to be considered an abuse, it must exceed the limits of normal, civic and legitimate criticism (see, for example, Miroļubovs and Others, cited above, § 64, with further references).

  1. Application of these principles to the present case

44.  The Court notes that, from the outset of the proceedings before it, it has had, inter alia, a copy of the transcript of the hearing of 18 February 2013, which contained the investigating judge’s warning in respect of the applicant’s use of the court’s official language in the course of the proceedings. This document, in the Court’s opinion, is of particular significance for the present case (see paragraph 8 above).

45.  Furthermore, the Court has also had, from the beginning of the proceedings before it, a copy of the applicant’s detailed constitutional appeal which corresponded in substance to the complaint lodged with the High Judicial Council (see paragraphs 10 and 13-15 above).

46.  It has also been the Court’s long-standing view, which the Government have not called into question, that a constitutional appeal has, in principle and in respect of all applications introduced as of 7 August 2008, been an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention (see Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 61, 25 March 2014). The applicant in the present case made use of this remedy and duly provided the Court with a copy (attached to the application form) of the Constitutional Court’s decision adopted in this connection (see paragraph 12 above). Moreover, while on 10 February 2015 the Constitutional Court rejected the applicant’s appeal, it did not do so with reference to any other avenue of redress, including a complaint based on the Courts Organisation Act, whether lodged directly with the court concerned or via the High Judicial Council as in the present case (see Article 55 of the Courts Organisation Act, quoted in paragraph 26 above). It would hence be inappropriate for the Court to now speculate and attribute to this particular submission any added significance (see, for example and mutatis mutandisDragan Petrović v. Serbia, no. 75229/10, §§ 55-57, 14 April 2020).

47.  At the same time, however, the Court cannot but note that the applicant did not obtain any redress as a consequence of having lodged the complaint with the High Judicial Council, which is also why he would have had no reasonable incentive to deliberately avoid mentioning those proceedings in his application in order to mislead the Court (see the case-law quoted in paragraph 42 above).

48.  As for the interpretation of what exactly transpired during the hearing of 18 February 2013 (compare and contrast the parties’ allegations in this respect, summarised in paragraphs 31 and 40 above), this is, in the Court’s view and by the nature of things, a matter to be properly examined outside of the context of the Government’s preliminary objection.

49.  In view of the foregoing, the Court concludes that while it is true that the applicant should have informed it of the relevant facts regarding the complaint which he had lodged with the High Judicial Council from the very beginning of the proceedings before it, there is no evidence that he had intended to “mislead the Court” in respect of any of the issues at the very core of the present case or that his application had knowingly been based on untrue facts or false declarations (see the case-law quoted in paragraphs 41 and 42 above).

50.  Lastly, the applicant’s description of the investigating judge’s conduct as “fascist” (see paragraph 15 in fine above), whilst inappropriate, is something that occurred in the course of domestic proceedings, not in his communication with or with reference to this Court. It is therefore of no relevance in the context of the Government’s abuse allegations raised under Article 35 § 3 (a) of the Convention (see the case-law quoted in paragraph 43 above).

51.  It follows that the Government’s preliminary objection must be dismissed.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL NO. 12
    1. Scope of the case

52.  The applicant complained, under Article 14 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 12, that as a practising lawyer and an Ijekavian speaker of the Serbian language, he had suffered discrimination due to the way in which he had been treated compared to an Ekavian speaking lawyer of the same language, while they were both acting on behalf of their respective clients and in the course of the same criminal case.

53.  Notice of this complaint was given to the Government under Article 14 read in conjunction with Article 8 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 12.

54.  Having regard to the substance of the applicant’s complaint and the relevant context, however, the Court, which is the master of the characterisation to be given in law to the facts of any case before it (see Radomilja and Others v. Croatia [GC], nos. 37685/10 and 22768/12, §§ 114 and 126, 20 March 2018), is of the opinion that this complaint should be examined from the standpoint of Article 1 of Protocol No. 12 only (see, mutatis mutandisNapotnik v. Romania, no. 33139/13, §§ 50-52, 20 October 2020, and Negovanović and Others v. Serbia, nos. 29907/16 and 3 others, § 47, 25 January 2022).

55.  Article 1 of Protocol No. 12 reads as follows:

“1.  The enjoyment of any right set forth by law shall be secured without discrimination on any ground such as sex, race, colour, language, religion, political or other opinion, national or social origin, association with a national minority, property, birth or other status.

2.  No one shall be discriminated against by any public authority on any ground such as those mentioned in paragraph 1.”

  1. Admissibility
    1. The Court’s jurisdiction ratione materiae

56.  While the Government have not raised an objection as regards the applicability of Article 1 of Protocol No. 12, the Court considers that it has to address this issue of its own motion (see, for example and mutatis mutandisStudio Monitori and Others v. Georgia, nos. 44920/09 and 8942/10, § 32, 30 January 2020).

57.  At the outset, the Court reiterates that as the question of applicability is an issue of its jurisdiction ratione materiae, the general rule of dealing with applications should be respected and the relevant analysis should be carried out at the admissibility stage unless there is a particular reason to join this question to the merits (see Denisov v. Ukraine [GC], no. 76639/11, § 93, 25 September 2018). No such particular reason exists in the present case, and the issue of the applicability of Article 1 of Protocol No. 12 therefore falls to be examined at the admissibility stage (see Negovanović and Others, cited above, § 50).

58.  The Court further reiterates that whereas Article 14 of the Convention prohibits discrimination in the enjoyment of “the rights and freedoms set forth in [the] Convention”, Article 1 of Protocol No. 12 introduces a general prohibition of discrimination (see Sejdić and Finci v. Bosnia and Herzegovina [GC], nos. 27996/06 and 34836/06, § 53, ECHR 2009; Baralija v. Bosnia and Herzegovina, no. 30100/18, § 45, 29 October 2019; and Negovanović and Others, cited above, § 51).

59.  It is important to note that Article 1 of Protocol No. 12 extends the scope of protection to not only “any right set forth by law”, as the text of paragraph 1 might suggest, but beyond that. This follows in particular from paragraph 2, which further provides that no one may be discriminated against by a public authority (see Savez crkava “Riječ života” and Others v. Croatia, no. 7798/08, § 104, 9 December 2010; Napotnik, cited above, § 55; and Negovanović and Others, cited above, § 52). According to the Explanatory Report on Article 1 of Protocol No. 12, the scope of protection of that provision concerns four categories of cases in particular where a person is discriminated against:

“i. in the enjoyment of any right specifically granted to an individual under national law;

ii. in the enjoyment of a right which may be inferred from a clear obligation of a public authority under national law, that is, where a public authority is under an obligation under national law to behave in a particular manner;

iii. by a public authority in the exercise of discretionary power (for example, granting certain subsidies);

iv. by any other act or omission by a public authority (for example, the behaviour of law enforcement officers when controlling a riot).”

The Explanatory Report further clarifies that:

“... it was considered unnecessary to specify which of these four elements are covered by the first paragraph of Article 1 and which by the second. The two paragraphs are complementary and their combined effect is that all four elements are covered by Article 1. It should also be borne in mind that the distinctions between the respective categories i-iv are not clear-cut and that domestic legal systems may have different approaches as to which case comes under which category.”

60.  Therefore, in order to determine whether Article 1 of Protocol No. 12 is applicable, the Court must establish whether the applicant’s complaint falls within one of the four categories mentioned in the Explanatory Report (see Savez crkava “Riječ života” and Others, cited above, § 105; Napotnik, cited above, § 56; and Negovanović and Others, cited above, § 53).

61.  In this connection, the Court notes that the applicant had had the right, as interpreted by the Government’s themselves, to use, in court proceedings, Ijekavian as one of the two variants of the Serbian language in equal official use domestically (see the Government’s recognition to this effect in paragraph 68 below; see also paragraphs 16, 18, 22 and 27 above). Consequently, the Court cannot but conclude that the applicant’s complaint falls under category (ii) of potential discrimination as envisaged by the Explanatory Report (see paragraph 59 above).

62.  In view of the foregoing, Article 1 of Protocol No. 12 is applicable to the facts of the applicant’s discrimination complaint as it has been raised in the present case.

  1. Other grounds for inadmissibility

63.  The Court further considers that this complaint is neither manifestly illfounded nor inadmissible on any of the other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. Submissions by the parties

(a)  The applicant

64.  The applicant reiterated that the investigating judge had prevented him from asking questions in Ijekavian. This intervention, however, had been unlawful since this variant of the Serbian language was one of the two standard variants and as such had official status throughout the country.

65.  The applicant furthermore argued that there was no evidence in the transcript (see paragraph 8 above) that the reason the investigating judge had asked him to reformulate his questions was so that the witness could understand them. In fact, it would not have made sense for the investigating judge to do so because the difference in pronunciation between the two variants of Serbian was not such as to create difficulties in comprehension between their respective speakers. Moreover, there was nothing in the transcript to indicate any cause for such concerns.

66.  The applicant lastly submitted that the Government had offered no explanation as to why the investigating judge had warned only him to use the official language in the proceedings but had not issued the same warning to the other, Ekavian speaking, lawyer who had also been present and had been acting on behalf of the victim in the same proceedings.

(b)  The Government

67.  The Government maintained that there had been no discrimination in the present case.

68.  According to the Government, there was no general policy in place which could have adversely effected Ijekavian speakers, such as the applicant, compared to Ekavian speakers. On the contrary, the relevant national legislation referred only to Serbian as the language in official use, without reference to its variants, meaning that both the Ekavian and the Ijekavian variants could be used officially.

69.  However, the Government argued that in the present case the applicant had merely been asked to reformulate one of the questions which he had posed to a witness so that the latter could understand it, which had nothing to do with the use of the applicant’s Ijekavian as such. The question had also not been put to the witness through the investigating judge but had instead been addressed to the former directly, thus making the judge’s intervention unavoidable.

70.  The Government added that Bor was a town located in eastern Serbia where “the average inhabitant ... [did] ... not have a lot of opportunities to interact with people... using ... the Ijekavian” variant spoken elsewhere.

71.  The Government also submitted that the other, Ekavian-speaking, lawyer in the criminal proceedings, acting on behalf of the victim, had not been invited to “use the official language” of the court since it had only been the applicant who had asked questions which required clarification.

72.  In any event, the Government noted that despite his subsequent contestation of the accuracy of the transcript of 18 February 2013, the applicant had nevertheless signed it without objection (see paragraph 9 above).

73.  In view of the above, the Government reiterated that the investigating judge’s actions had been both necessary and proportionate. The applicant’s allegations of discrimination had thus been based on his own subjective interpretation of the events in question rather than the “objective” facts of the case.

  1. The Court’s assessment

(a)  Relevant principles

74.  Notwithstanding the difference in scope between Article 14 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 12, the meaning of the notion of “discrimination” in Article 1 of Protocol No. 12 was intended to be identical to that in Article 14 (see paragraphs 18 and 19 of the Explanatory Report to Protocol No. 12). In applying the same term under Article 1 of Protocol No. 12, the Court therefore sees no reason to depart from the established interpretation of “discrimination” (see Sejdić and Finci, cited above, § 55; Napotnik, cited above, § 69; and Negovanović and Others, cited above, § 74).

75.  It can further be inferred that, in principle, the same standards developed by the Court in its case-law concerning the protection afforded by Article 14 are applicable to cases brought under Article 1 of Protocol No. 12 (see, for example, Napotnik, cited above, § 70, and Negovanović and Others, cited above, § 75).

76.  In this vein, the enjoyment of the rights and freedoms guaranteed by the Convention, Article 14 affords protection against different treatment, without an objective and reasonable justification, of persons in relevantly similar situations. However, only differences in treatment based on an identifiable characteristic, or “status”, are capable of amounting to discrimination within the meaning of Article 14. Furthermore, not every difference in treatment will amount to a violation of Article 14. A difference of treatment based on a prohibited ground is discriminatory if it has no objective or reasonable justification; in other words, if it does not pursue a legitimate aim or if there is not a reasonable relationship of proportionality between the means employed and the aim sought to be realised (see Savickis and Others v. Latvia [GC], no. 49270/11, § 181, 9 June 2022, with further references).

77.  The Contracting States enjoy a certain margin of appreciation in assessing whether and to what extent differences in otherwise similar situations justify different treatment. The scope of the margin of appreciation will vary according to the circumstances, the subject matter and the background (ibid., § 183). Irrespective of this scope, however, the final decision as to the observance of the Convention’s requirements rests with the Court itself (see, among many other authorities, Konstantin Markin v. Russia [GC], no. 30078/06, § 126, ECHR 2012 (extracts), and Savickis and Others, cited above, § 186).

78.  As regards the burden of proof in relation to Article 14 of the Convention, the Court has held that once the applicant has shown a difference in treatment between persons in relevantly similar situations, it is for the Government to show that it was justified (see D.H. and Others v. the Czech Republic [GC], no. 57325/00, § 177, ECHR 2007-IV; Kurić and Others v. Slovenia [GC], no. 26828/06, § 389, ECHR 2012 (extracts); and Savickis and Others, cited above, § 187).

79.  Lastly, the Convention organs have repeatedly found, quite apart from the use of official or co-official languages, that the Convention did not guarantee linguistic freedom as such, or, specifically, the right to use the language of one’s choice in an individual’s contacts with public institutions or to receive a reply in this language (see, for example, Igors Dmitrijevs v. Latvia, no. 61638/00, § 85, 30 November 2006, with further references).

(b)  Application of these principles to the present case

(i)     Whether there was a difference in treatment

80.  The Court notes that the applicant complained that he, as a practising lawyer and an Ijekavian speaker of the Serbian language, had suffered discrimination compared to a lawyer who was a speaker of the Ekavian variant of the same language, while acting on behalf of his client and in the course of the same criminal proceedings (see paragraph 52 above).

81.  The Court furthermore observes that the applicant and the Government fundamentally disagreed as to what had actually happened in the course of the impugned hearing before the Bor Court of First Instance, namely whether the applicant had been discriminated against, as alleged, or had merely been asked to reformulate a single question for the benefit of a witness (see paragraphs 10, 65-66 and 69-72 above; see also, as regards the investigating judge’s own account, paragraph 15 above).

82.  Having taken note of this disagreement, the Court observes that the transcript of the hearing in question states: (i) that “at the beginning[, when the applicant] had been given the floor”, he had been “warned to ask questions in the court’s official language”; (ii) that the applicant had subsequently requested that “this warning be entered” into the record; and (iii) that the applicant had acknowledged being an Ijekavian speaker of the Serbian language (see paragraph 8 above).

83.  In these circumstances and it being reasonable to give precedence to an official written document over the verbal accounts offered by the parties, the Court notes that the transcript contained no reasons as to why the applicant would have had to be warned of anything at all in this context. Nevertheless, there was a warning addressed to the applicant to use the official language in the proceedings, the clear implication being that Ijekavian was not accepted as such, while, at the same time, the other, Ekavian speaking, lawyer, who had acted on behalf of the victim, was given no such warning. Moreover, the Court cannot but find that there is indeed nothing in the transcript itself to indicate that the investigating judge had asked the applicant to reformulate any of his questions in order for the witness to be able to understand them.

84.  Despite their submissions to the contrary, the Government have offered no evidence in support of their claim that the applicant had merely been asked to rephrase a single, incomprehensible question which he had posed to the witness except, arguably, for the investigating judge’s own statement. However, even this statement, in the Court’s view, disclosed a distinct lack of clarity given that the judge had first referred to the incomprehensible question posed by the applicant, but had then maintained that the applicant had thus been required to use the court’s official language – implying that the Ijekavian variant of Serbian he had been speaking did not qualify as such (see paragraph 15 above).

85.  The applicant was therefore treated differently from the Ekavian speaking lawyer, who had acted on behalf of the victim. This difference was based on a ground of distinction covered under Article 1 of Protocol No. 12, namely his use of Ijekavian as one of the two variants of the Serbian language in equal official use domestically. It is also clear, in this context, that while “language” has specifically been mentioned as a ground of distinction in Article 1 of Protocol No. 12, an officially recognised variant thereof (see paragraphs 16 and 61 above, with further references) is likewise and by implication covered by the same “status”.

(ii)   Whether there was a comparable situation

86.  In view of the above, the applicant as defence counsel and an Ijekavian speaker of the Serbian language, on the one hand, and the lawyer acting on behalf of the victim as an Ekavian speaker of the same language, on the other, must, in the Court’s opinion, be seen as persons engaged in essentially the same activity, namely acting on behalf of their clients in the course of criminal proceedings, and, furthermore, as persons with particularly important parts to play in the criminal justice system.

87.  It follows that the Ijekavian and Ekavian speaking lawyers in the criminal proceedings, in the context of the present case and within the meaning of the Court’s case-law (see paragraph 76 above), have to be considered as persons in analogous or relevantly similar situations.

(iii)  Whether there was an objective and reasonable justification

88.  Since the Government have not admitted that the applicant had been a victim of any differential treatment, they also offered no explanation as to why such treatment would have been legitimate, reasonable or proportionate. They have therefore not discharged the burden of proof incumbent on them (see the case-law quoted in paragraph 78 above).

89.  The Court nevertheless reiterates that it is clearly legitimate for a State Party to the Convention to regulate matters involving the official use of a language or languages in court proceedings and that the same should apply, mutatis mutandis, to different variants of the same language, such as in the present case. This must, however, be distinguished from “the right” to use an unofficial language of one’s choice in communication with public authorities, which right, as such, has never been recognised by the Court in its case-law (see paragraph 79 above).

90.  The Court, furthermore, notes that Matica srpska, as the oldest linguistic authority in Serbia, and the Government themselves have both acknowledged that the Serbian language “has two equal variants”, that is Ekavian and Ijekavian, and that both can be used officially (see paragraphs 16 and 68 above; see also paragraphs 18, 22, 25 and 27 above).

91.  In these circumstances and having already established that the applicant had been treated differently from another lawyer in an analogous or relevantly similar situation, based on his use of Ijekavian, the Court is of the opinion that there could not have been an objective and reasonable justification for such treatment.

92.  Lastly, the margin of appreciation, mentioned in paragraph 77 above, could only have been of relevance in terms of possible linguistic policy choices, as regards how to legally regulate the use of an official language in court proceedings, but not in a situation where, such as in the present case, there was a failure on the part of a judge to implement the undisputed interpretation of the already existing legislation on this matter.

(iv) Conclusion

93.  There has accordingly been a violation of Article 1 of Protocol No.12.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

94.  The applicant, furthermore, complained that the decision rendered by the Constitutional Court on 10 February 2015 (see paragraph 12 above) had not been adequately reasoned, which had amounted to a breach of the fair hearing guarantee contained in Article 6 § 1 of the Convention. This provision, in so far as relevant, reads as follows:

“In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing ... by [a] ... tribunal ...”

  1. Admissibility

95.  The Government made no objection as to the admissibility of the applicant’s complaint and the Court itself notes that this complaint is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. Submissions by the parties

96.  The applicant reaffirmed his complaint.

97.  The Government maintained that, while the decision of the Constitutional Court had indeed been “brief”, there was no violation of Article 6 of the Convention in this respect.

98.  In particular, the Government argued that the Constitutional Court’s reasoning “should be viewed in the context of the allegations [contained] in the constitutional appeal and the facts established by the Constitutional Court”, as well as the applicant’s additional written submission of 15 November 2013 (see paragraphs 10-12 above).

99.  The Government lastly submitted that the Constitutional Court, in its reasoning, had referred to Article 170 of the Constitution, which defined the cases in which a constitutional appeal could be lodged (see paragraph 19 above). A warning issued by an investigating judge in connection with the use of the official language in court proceedings, according to the Government, clearly could not have been challenged before the Constitutional Court and this required no additional explanation, particularly since the applicant was a lawyer himself.

  1. The Court’s assessment

(a)  Relevant principles

100.  The Court reiterates that the guarantees enshrined in Article 6 § 1 include the obligation for courts to give sufficient reasons for their decisions (see H. v. Belgium, 30 November 1987, § 53, Series A no. 127-B). A reasoned decision shows the parties that their case has truly been heard, and thus contributes to a greater acceptance of the adjudication (see Magnin v. France (dec.), no. 26219/08, § 29, 10 May 2012). Moreover, if the case before them relates to the rights and freedoms guaranteed by the Convention or its Protocols, the national courts are obliged to examine the main claims with particular care and rigour, this being a corollary of the fundamental principle of subsidiarity (ibidem).

101.  Article 6 § 1, however, cannot be understood as requiring a detailed answer to every argument (see García Ruiz v. Spain [GC], no. 30544/96, § 26, ECHR 1999-I, and Perez v. France [GC], no. 47287/99, § 81, ECHR 2004-I). The extent to which this duty to give reasons applies may vary according to the nature of the decision and can only be determined in the light of the circumstances of the case in question. It is necessary to take into account, inter alia, the diversity of the submissions that a litigant may bring before the courts and the differences existing in the Contracting States with regard to statutory provisions, customary rules and legal opinion, as well as the presentation and drafting of judgments. That is why the question whether a court has failed to fulfil the obligation to state reasons, deriving from Article 6 of the Convention, can only be determined in the light of the circumstances of the case (see Ruiz Torija v. Spain, 9 December 1994, § 29, Series A no. 303-A, and Hiro Balani v. Spain, 9 December 1994, § 27, Series A no. 303-B).

(b)  Application of these principles to the present case

102.  The Court notes that on 10 February 2015 the Constitutional Court rejected the applicant’s appeal based on Article 36 § 1 (7) of the Constitutional Court Act (see paragraph 20 above). The Constitutional Court furthermore opined that, taking into account the appeal’s reasoning and the “legal nature and substance” of the investigating judge’s impugned conduct, as evidenced by the transcript of the hearing in question, there was no “individual action” within the meaning of Article 170 of the Constitution which could have been challenged before it (see paragraph 12 above).

103.  It is likewise noted that Article 170 of the Constitution, referred to by the Constitutional Court, provides that “a constitutional appeal may be lodged against individual decisions or actions of State bodies ... which violate or deny human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies for their protection have already been exhausted or have not been prescribed” (see paragraph 19 above).

104.  In addition to that, Article 36 § 1 (7) provides that the Constitutional Court shall reject a written submission aimed at the institution of proceedings before it whenever “other preconditions”, required by law, for the conduct of those proceeding or the adjudication of a compliant have not been satisfied (see paragraph 20 above); and Article 48 § 2 provides that a decision by the Constitutional Court to reject a constitutional appeal may be reasoned with mere reference to the relevant “legal basis” (see paragraph 21 above).

105.  In view of the above, the Court observes that the Constitutional Court refused to deal with the applicant’s appeal but did not clarify in any practical terms as to why exactly the legal preconditions for dealing with this appeal had not been fulfilled. In particular, it did not explain why the impugned conduct of the investigating judge was not considered to be an “individual action” within the meaning of Article 170 of the Constitution (see paragraphs 19 and 103 above), and thus not a matter that could be challenged before it.

106.  The situation would, of course, have been different if the Constitutional Court made this clear either in the present case or in its publicly available jurisprudence on this issue. Moreover, the Constitutional Court did not indicate whether there were any prior legal remedies which the applicant should have exhausted, or even if there had been any such remedies at his disposal in the first place.

107.  The decision of the Constitutional Court therefore remains unclear as to what the appropriate course of action for the applicant would have been, regardless of his being a lawyer by profession, in his attempts to obtain redress for the discrimination of which he complained. The Government themselves, in their observations (see paragraphs 97-99 above), also offered no suggestions to this effect.

108.  The Constitutional Court’s reference to Article 36 § 1 (7) of the Constitutional Court Act (see paragraphs 20 and 104 above) does not shed any additional light on the aforementioned issue either; it goes no further than to state vaguely that certain legal preconditions had to be met before any proceedings could be instituted before the Constitutional Court (see, mutatis mutandisHansen v. Norway, no. 15319/09, §§ 77-83, 2 October 2014). In the Court’s view, however, this does not comply with the requirement that, when it comes to cases involving the rights and freedoms guaranteed by the Convention or its Protocols, the national courts are obliged to examine the main claims with particular care and rigour (see the case-law quoted in paragraph 100 above). In this respect, the Court emphasises that in his appeal to the Constitutional Court the applicant had explicitly alleged to have been discriminated against as an Ijekavian speaker of the Serbian language of Montenegrin origin and had referred to Article 14 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 12 thereto (see paragraph 10 in fine above).

109.  Lastly, even if it may be sufficient for a higher court to dismiss an appeal by referring only to the legal provisions providing for that procedure, assuming that there had been a prior detailed judgment on the issues and/or a hearing before a lower court (see, for example and in the context of the Appellate Committee of the House of Lords, Sawoniuk v. the United Kingdom (dec.), no. 63716/00, ECHR 2001-VI; see also García Ruiz, cited above; § 26, and Hansen, cited above, § 74), this, in the Court’s opinion, was obviously not the situation in the present case. On the contrary, the issues raised by the applicant in his constitutional appeal were significant, concerning as they did discrimination in the proceedings before a court of law. There had also been no prior judgment or a hearing on the complaint before the case was brought to the Constitutional Court, nor was there any prior jurisprudence of the Constitutional Court provided in respect of the meaning of the term “individual action” as contained in Article 170 of the Constitution and in the specific context of a complaint such as the one raised by the applicant in the present case. The brevity of the said court’s reasoning also left a number of important procedural and remedial matters unanswered (see paragraphs 105-107 above).

110.  In view of the foregoing considerations, the Court cannot but conclude that, in the admittedly very country-specific circumstances of the present case, there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention on account of the lack of adequate reasoning in the Constitutional Court’s decision of 10 February 2015.

  1. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

111.  Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

  1. Damage

112.  The applicant claimed 2,000 euros (EUR) in respect of the non-pecuniary damage he had suffered due to the violation of his rights and freedoms enshrined in the Convention.

113.  The Government contested this claim.

114.  The Court considers that the applicant has certainly suffered some non-pecuniary damage. Having regard to the nature of the violations found in the present case and making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicant the amount of EUR 2,000 that has been claimed in this connection, plus any tax that may be chargeable on it.

  1. Costs and expenses

115.  The applicant also claimed a total of EUR 2,770 for the costs and expenses incurred domestically as well as those incurred before the Court.

116.  The Government contested these claims.

117.  According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these were actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum. In the present case, regard being had to the above criteria, the information contained in the case file, the documents in its possession and the fact the applicant was granted leave to represent himself in the proceedings before the Court (see paragraph 4 in fine above), the Court rejects the claim for costs and expenses incurred in the course of proceedings before the domestic courts but considers it reasonable to award the sum of EUR 95 for the expenses incurred in the course of the proceedings before it, plus any tax that may be chargeable to the applicant.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Declares the application admissible;
  2. Holds that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 12;
  3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
  4. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 2,000 (two thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii) EUR 95 (ninety-five euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 7 February 2023, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 

 Ilse Freiwirth                       Gabriele Kucsko-Stadlmayer
 Deputy Registrar                 President

Copyright © 2023 Pravosudna akademija, Srbija