H.M. i drugi protiv Mađarske

Država na koju se presuda odnosi
Mađarska
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
02.06.2022
Članovi
3
5
5-1
5-1-f
5-4
41
Kršenje
3
5
5-1
5-1-f
5-4
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 3) Zabrana torture
(Čl. 3 / CAT-16) Ponižavajuće postupanje
(Čl. 5) Pravo na slobodu i bezbednost
(Čl. 5-1) Lišenje slobode
(Čl. 5-1) Zakonito hapšenje ili pritvor
(Čl. 5-1-f) Sprečavanje neovlašćenog ulaska u zemlju
(Čl. 5-4) Ispitivanje zakonitosti lišenja slobode
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Nematerijalna šteta
Broj predstavke
38967/17
Zbirke
Sudska praksa
Pravni sažeci
Sažetak
Aplikanti su irački bračni par i njihovo četvoro djece, rođene između 2001. i 2013. godine. Porodica je napustila Irak nakon što su službe nacionalne bezbednosti navodno mučile oca aplikanta. U aprilu 2017. godine, nakon putovanja kroz nekoliko zemalja, porodica aplikanata stigla je u tranzitnu zonu Tompa na granici između Mađarske i Srbije. Po dolasku su podneli zahteve za azil.

U obraćanju Evropskom sud u za ljudsak prava, aplikanti su se žalili da je Mađarska prekršila zabranu nečovečnog i ponižavajućeg postupanja prema članu 3, pozivajući se na komplikacije u trudnoći supruge, potrebe dece aplikanata i navodne psihičke probleme supruga aplikanta. Aplikanti su se takođe pozvali na navodna ograničenja koja su bila nalik na zatvor u tranzitnoj zoni – prisustvo stražara i policije. Uz to su se aplikanti žalili i da je njihovo zatvaranje u tranzitnu zonu predstavljalo kršenje člana 5 stave 1 i 4 Konvencije.

ESLJP je utvrdio povredu člana 3 i povrede člana 5 stav 1 i 4 Konvencije.

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

PRVO ODELJENJE

PREDMET H.M. I DRUGI PROTIV MAĐARSKE

Predstavka br. 38967/17

Član 3 • Ponižavajuće postupanje • Zatvaranje porodice iračkih tražilaca azila u tranzitnoj zoni Tompa • Uslovi života trudnice sa visokorizičnom trudnoćom i njene dece tokom više od četiri meseca koji prelaze prag težine • Stavljanje lisica na muža i vezivanje za povodac kada je pratio svoju trudnu suprugu u bolnicu, neopravdano i nepotrebno, umanjujući njegovo ljudsko dostojanstvo

Član 5, st. 1 i 4 • Protivpravno de facto lišavanje slobode u tranzitnoj zoni • Nemogućnost traženja sudske revizije zakonitosti pritvora

SAŽETAK PRESUDE

Aplikanti su irački bračni par i njihovo četvoro djece, rođene između 2001. i 2013. godine. Porodica je napustila Irak nakon što su službe nacionalne bezbednosti navodno mučile oca aplikanta. U aprilu 2017. godine, nakon putovanja kroz nekoliko zemalja, porodica aplikanata stigla je u tranzitnu zonu Tompa na granici između Mađarske i Srbije. Po dolasku su podneli zahteve za azil. U tranzitnoj zoni bili su smešteni u kontejner u porodičnom delu, koji su smeli napustiti samo na lekarske ili druge preglede, i to uvek pod policijskom pratnjom. Supruga aplikantkinja je bila trudna, a zbog komplikacija se njena trudnoća smatrala visokorizičnom. Tokom njihovog boravka u tranzitnoj zoni ona se više puta žalila Kancelariji za imigraciju i azil („IAO“) na svoju trudnoću i teškoće s kojima se porodica suočavala u tranzitnoj zoni. U znak protesta, nekoliko dana je odbijala hranu. Aplikanti su takođe tvrdili da je suprug aplikant preživeo torturu koja je nalagala psihijatrijski ili psihološki tretman u tranzitnoj zoni, ali ga nije dobio. U aprilu 2017. godine, kada su policajci prevezli suprugu aplikantkinju u bolnicu, ona je bila u pratnji supruga aplikanta, koji je bio vezan lisicama i s povodcem. Ovom incidentu svedočili su i supruga i deca. Ostao je s lisicama u bolnici dok je pomagao supruzi oko prevođenja.

U obraćanju Evropskom sud u za ljudsak prava, aplikanti su se žalili da je Mađarska prekršila zabranu nečovečnog i ponižavajućeg postupanja prema članu 3, pozivajući se na komplikacije u trudnoći supruge, potrebe dece aplikanata i navodne psihičke probleme supruga aplikanta. Aplikanti su se takođe pozvali na navodna ograničenja koja su bila nalik na zatvor u tranzitnoj zoni – prisustvo stražara i policije. Uz to su se aplikanti žalili i da je njihovo zatvaranje u tranzitnu zonu predstavljalo kršenje člana 5 stave 1 i 4 Konvencije.

 

NAVODNA POVREDA ČLANA 3 KONVENCIJE

Sud je smatrao da je došlo do povrede člana 3 u odnosu na suprugu i četvoro dece aplikanata. Utvrdio je da su opšti principi u vezi sa zatvaranjem i životnim uslovima tražilaca azila ranije sažeti u predmetu Khlaifia i drugi protiv Italije (VV presuda od 15.12.2016, predstavka br. 16483/12) i da je ovaj predmet sličan predmetu R.R. i drugi protiv Mađarske (presuda od 2.3.2021. predstavka br. 36037/17) u vezi sa zatvaranjem maloletnika. Prema tome, Sud nije video razlog da donese drugačiji zakljuak od zaključka u predmetu R.R. i drugi, s obzirom na te sličnosti, te je stoga utvrdio povredu člana 3 u pogledu postupanja s decom.

Što se tiče postupanja prema supruzi aplikantkinji, Sud je smatrao da su njena trudnoća s „visokim rizikom“, ponovljene komplikacije i ograničenja koja su joj nametnuta tokom porođaja i sve do samog kraja trudnoće izazvali kod nje anksioznost i psihičku patnju koji su, s obzirom na njenu ranjivost, dostigli prag ozbiljnosti potreban da bi se primenio član 3 Konvencije.

Što se tiče supruga aplikanta, Sud je priznao da, za razliku od supruge, on nije bio ranjiviji od drugih punoletnih tražilaca azila u tranzitnoj zoni. Prema tome, Sud nije prihvatio da inače prihvatljivi opšti uslovi u tranzitnoj zoni nisu bili posebno prilagođeni aplikantovim okolnostima. Međutim, kada je reč o korišćenju lisica i povodca jednom prilikom, Sud je ocenio da je ponašanje vlasti dovelo do povrede člana 3. Iako mere prinude ne predstavljaju automatski povredu člana 3, u ovoj je situaciji javna priroda ovog postupanja, koje je verovatno uključivalo poniženje, makar samo u njegovim vlastitim očima, na taj način je umanjila njegovo ljudsko dostojanstvo i, kao rezultat, bila sama po sebi ponižavajuća. Prema tome, Sud je utvrdio da je došlo do povrede člana 3 u vezi sa suprugom aplikantom.

 

NAVODNA POVREDA ČLANA 5 KONVENCIJE

Žalbe na osnovu člana 5 stav 1 i 4 takođe su slične onima koje su ispitivane u predmetu R.R. i drugi. U tom predmetu Sud je utvrdio da je boravak aplikanta u tranzitnoj zoni predstavljao de facto lišenje slobode, te da ovaj predmet ne opravdava drugačiji zaključak.

Pritvor aplikanta nije se mogao smatrati „zakonitim“ u smislu člana 5 stav 1 Konvencije, a oni nisu imali na raspolaganju nikakvu proceduru putem koje bi sud mogao brzo odlučiti o zakonitosti njihovog pritvora. Stoga je Sud odlučio da je došlo do povrede člana 5 stav 1 i 4 Konvencije.

 

Sud je suprugu aplikantu dodelio 3.000 eura, a majci i deci zajedno 12.500 eura na ime nematerijalne štete. Sud je takođe aplikantima zajedno dodelio 1.500 eura na ime troškova i izdataka.

 

Postoji veliki broj predmeta koji se vode pred dva evropska suda, Evropskim sudom za ljudska prava i Evropski sud pravde, te Radnom grupom Ujedinjenih nacija za proizvoljno pritvaranje u vezi sa zlostavljanjem i nezakonitim zadržavanjem migranata u tranzitnim zonama na mađarsko-srpskoj granici. Generalno, sudska praksa je nedosljedna po ovom pitanju. Pred ESLjP je došlo nekoliko predmeta u vezi s drugim aspektima mera preduzetih u tranzitnoj zoni Röszke, na primer Shazhad protiv Mađarske, koji se ticao nalaza o povredi člana 4 Protokola br. 4 u vezi s kolektivnim proterivanjem stranaca (presuda 8.7.2021. predstavka br. 12625/17.

U predmetu Ilias i Ahmed protiv Mađarske (VV presuda 21.11.2019., predstavka br. 47287/15) odlukom Suda je jednoglasno potvrđeno da priroda zatvaranja u tranzitnim zonama u Mađarskoj predstavlja lišavanje slobode. Sudsko veće je donelo zaključak da su ovim pritvaranjem prekršeni član 5(1), član 5(4) i član 13 u vezi sa članom 3 Konvencije zbog nedostatka delotvornog pravnog leka u vidu podnošenja žalbe na uslove pritvora u tranzitnoj zoni. Međutim, mađarska vlada je zatražila da se taj predmet prosledi Velikom veću, koje je većinom glasova zaključilo da aplikanti nisu lišeni slobode i da se tu član 5 ne primenjuje.

Postupanje prema tražiteljima azila na granici između Mađarske i Srbije regulisano je ne samo nacionalnim zakonom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, već i u državama članicama EU – kao što je Mađarska – zakonima EU. Ova pitanja su stoga pokrenuta u nekoliko paralelnih predmeta koje je vodio Evropski sud pravde. Predmet Bevándorlási és Menekültügyi Hivatal, o kojem je odlučeno 2020. godine, pokrenuo je slična pitanja kao i predmet Ilias i Ahmed. Prema Direktivi o postupku, mađarski sudovi su iskoristili mogućnost da zahtev za međunarodnu zaštitu proglase neprihvatljivim na osnovu toga što je zemlja koja nije članica smatrana sigurnom trećom zemljom.

Evropski sud pravde je utvrdio da je domaće mađarsko zakonodavstvo neadekvatno primenilo ovu Direktivu izostavljajući, između ostalog, načelo non-refoulement (povratak u situaciju rizika od zakonom zabranjenog zlostavljanja). Za razliku od presude ECHR-a, Sud pravde EU je objasnio da bi se, prema zakonima EU, moglo smatrati da je treća zemlja sigurna za povratak ukoliko postoji veza između aplikanta i dotične treće zemlje na osnovu koje bi bilo razumno dotičnu osobu poslati u tu zemlju. Pošto je Sud smatrao da sama činjenica tranzita kroz određenu zemlju ne predstavlja takvu vezu, čini se da zakon EU nudi viši standard zaštite od takvih odbijanja. Međutim, uprkos ovoj presudi, Mađarska u praksi i dalje smatra dovoljnom vezom tranzit ili boravak u Srbiji, čak i u predmetima kada je jedina veza to što je osoba prokrijumčarena kroz Srbiju i uopće ne poznaje tu državu. U predmetu FMS i drugi CJEU je presudio o nekoliko aspekata situacije tražitelja azila u tranzitnoj zoni Röszke. Jedan od nalaza je bio da boravak u toj tranzitnoj zoni predstavlja de facto pritvor tražitelja azila. Ovo je utvrđeno uprkos nalazu u predmetu Ilias i Ahmed da isti uslovi koje su aplikanti iskusili u istoj tranzitnoj zoni ne predstavljaju lišavanje slobode u smislu člana 5 Konvencije. CJEU je također smatrao da nije bio obavezan da sledi zaključke ESLjP-a u predmetu Ilias i Ahmed i smatrao je da je postojao „de facto pritvor“ u tranzitnim zonama te da je to bilo nezakonito jer, između ostalog, zakon EU zabranjuje takav pritvor u trajanju od više od četiri nedelje. Mađarska je time prekršila zakon EU.

Radna grupa UN-a za proizvoljno zadržavanje takođe je u svom mišljenju 22/2020 u vezi s tranzitnom zonom Röszke utvrdila da je „pritvaranje gospodina Hamada bilo proizvoljno i da spada u kategoriju IV (kada su tražioci azila, imigranti ili izbeglice izloženi produženom administrativnom pritvoru bez mogućnosti upravnog ili sudskog preispitivanja ili pravnog leka)”. Stoga se smatralo da je pritvor bio u suprotnosti s Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima. Fundamentalna poteškoća u svim ovim predmetima je to što Srbija trenutno ne primenjuje svoj Sporazum o readmisiji s EU na migrante iz mađarskih tranzitnih zona. Ti ljudi se neformalno vraćaju u Srbiju u okolnostima u kojima srpski zakon i praksa ne predviđaju niti jamče odgovarajuću obradu njihovih zahteva za međunarodnu zaštitu. Najnoviji izveštaj AIDA-e o Srbiji takođe navodi deset nerešenih predmeta protiv Srbije vezanih za azil.

Važno je napomenuti da su i ozloglašene tranzitne zone Röszke i Tompa (na koje se odnosi ovaj predmet) sada zatvorene. Mađarska vlada tvrdi da je uredila da se kratkoročne vize za traženje azila izdaju u Mađarskoj, te u mađarskom konzularnom predstavništvu. Međutim, ove vize su neregularne i u isključivoj su nadležnosti mađarskih vlasti u okviru nacionalnog prava. Šengenski sistem se tu ne primenjuje. U 2021. godini izdato je samo osam takvih viza.

Copyright © 2023 Pravosudna akademija, Srbija