Radosav Milivojević protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
05.07.2022
Članovi
14
14+P1-1
35
35-1
P1-1
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 14) Zabrana diskriminacije
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(P1-1) Zaštita imovine
Broj predstavke
11944/16
Zbirke
Sudska praksa
Odluka ESLJP
Veće
Sažetak
Podnosilac predstavke je bio pukovnik Vojske Republike Srbije trideset godina do 16. aprila 2005. godine, kada je penzionisan usled trajne nesposobnosti za obavlјanje profesionalne vojne službe. U trenutku prestanka službe imao je ukupno 30 godina, 9 meseci i 4 dana službe. Invalidska penzija mu je obračunata na osnovu priznatih beneficiranih (uvećanih) godina radnog staža i iznosila je 38 godina, 9 meseci i 28 dana. Prema navodima podnosioca predstavke, on je u trenutku odlaska u penziju mogao da bira da li će početi da prima prevremenu starosnu ili invalidsku penziju, pri čemu je on izabrao drugu opciju.

Podnosilac predstavke je 16. aprila 2005. godine imenovan za zamenika javnog tužioca pri Republičkom javnom tužilaštvu – Vojno odelјenje, na poziciji na kojoj je ostao do 30. juna 2010. godine. Za to vreme je plaćao obavezne doprinose u PIO Fond Republike Srbije u trajanju od ukupno 5 godina, 2 meseca i 15 dana. Nakon prestanka javne službe, podnosilac predstavke je 20. marta 2012. godine zatražio od Fonda da mu preračuna penziju, uzimajući u obzir radni staž koji je ostvario kao zamenik javnog tužioca. Fond je 18. septembra 2012. godine odbio njegov zahtev navodeći da, u skladu sa članom 121. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, samo korisnici starosne, ali ne i invalidske penzije, imaju pravo da zahtevaju ponovno određivanje penzije po prestanku naknadnog zaposlenja, pod uslovom da su bili osigurani najmanje godinu dana. Žalba podnosioca predstavke na prvostepenu odluku je odbijena po istom osnovu. Upravni sud je 7. februara 2013. godine odbio naknadnu upravnu tužbu podnetu od strane podnosioca predstavke. Podnosilac predstavke je potom podneo ustavnu žalbu, žaleći se da je bio diskriminisan na osnovu invaliditeta u odnosu na korisnike starosne penzije. Ustavni sud je 19. oktobra 2015. godine odbacio ustavnu žalbu.

Podnosilac predstavke se prituživao da je bio diskriminisan jer u njegovom slučaju, za razliku od korisnika starosne penzije, nije bilo moguće izvršiti ponovno određivanje invalidske penzije kako bi se uklјučio naknadni period od pet godina tokom kojih je uplaćivao doprinose u sistemu obaveznog penzijskog osiguranja. Pozvao se na član 14. Konvencije, član 1. Protokola br. 1 i član 1. Protokola br. 12 uz Konvenciju.

Vlada je objasnila da, prema domaćem zakonu, samo profesionalni vojni i policijski službenici mogu da ostvare pravo na invalidsku penziju po prestanku njihove sposobnosti za obavlјanje vojne ili policijske službe, ali ne i usled potpunog gubitka sposobnosti za rad na drugim poslovima. Za sve ostale osobe, invaliditet bi značio da uopšte više nisu sposobne da obavlјaju bilo kakav posao. Relevantno zakonodavstvo je stoga već sadržalo pozitivnu diskriminaciju u korist vojnih lica, omogućavajući im da, za razliku od svih drugih lica koja ispunjavaju uslove za invalidsku penziju, nađu drugo zaposlenje. Vlada je dalјe istakla da invalidska penzija ne predstavlјa standardnu penziju, i da se njen iznos ne zasniva isklјučivo na stažu ili zbiru uplaćenih doprinosa za osiguranje. Umesto toga, invalidska penzija se izračunava primenom posebne formule definisane u zakonu usled čega je njen iznos određen povolјnije od ostalih penzija. Dakle, nije postojao osnov za pružanje mogućnosti naknadnog ponovnog obračuna iznosa invalidskih penzija. U situaciji kada su vojni službenici već imali povolјniji tretman time što su imali pravo na ponovno zapošlјavanje, nije bilo opravdano da i ova lica imaju mogućnost povećanja već povolјno obračunate invalidske penzije. Naprotiv, to bi sve druge korisnike invalidskih penzija dovelo u neravnopravan položaj. Vlada je zaklјučila iz ovih razloga invalidski i starosni penzioneri nisu uporedive kategorije, jer se ova dva prava značajno razlikuju u načinu određivanja visine penzija.

Podnosilac predstavke je tvrdio da je u vreme kada je penzionisan zbog invaliditeta zakon dozvolјavao ponovni obračun visine invalidskih penzija. Međutim, kada su vojne penzije postale regulisane zakonodavstvom koje reguliše civilne penzije, on, za razliku od starosnih penzionera, više nije uživao takvo pravo da se njegov naknadni period zaposlenja uračunava u penziju.

Sud na početku konstatuje da podnosilac predstavke pripada prilično uskoj grupi lica koja su, uprkos tome što su ispunjavala uslove za invalidsku penziju, prema srpskom zakonu imala pravo i da se naknadno zaposle. U ovom kontekstu, bespredmetno je da li je država usvojila posebno zakonodavstvo koje reguliše moguća dodatna prava drugih korisnika invalidskih penzija (nevojna/civilna lica), kako tvrdi podnosilac predstavke, jer on sȃm nije bio u tom položaju. Sud navodi da je podnosilac predstavke svojevremeno bio kvalifikovan i za ostvarivanje prevremene starosne penzije i za ostvarivanje invalidske penzije - bilo mu je dozvolјeno da izabere pod kojim režimom želi da se penzioniše, pri čemu je on izabrao drugu opciju. Bez obzira na razloge za njegov izbor invalidskog plana penzionisanja u relevantno vreme, podnosilac predstavke teško da sada može da uporedi, kao što je tražio, svoju situaciju sa situacijom drugog penzionisanog vojnog oficira sa sličnim radnim iskustvom, ali koji je izabrao drugačiji plan penzionisanja.

Sud dalje konstatuje da se prema srpskom zakonu invalidske i starosne penzije ne obračunavaju na isti način. Kako je Vlada objasnila, invalidska penzija je obično povolјnija za dotičnu osobu jer već sadrži izdašniji obračun dotične naknade. Shodno tome, podnosilac predstavke je već imao koristi od tako povolјnijeg obračuna penzije. U takvim okolnostima, Sud smatra da bi bilo teško, ako ne i nemoguće, kombinovati metod obračuna i invalidske i starosne penzije za isto lice.

U odnosu na tvrdnje podnosioca da neće dobiti zauzvrat značajne iznose obaveznih doprinosa koje je isplatio tokom pet godina radnog staža na poziciji zamenika javnog tužioca, Sud primećuje da je penzijski sistem Republike Srbije zasnovan na načelu solidarnosti i da u svakom slučaju osobe koje su osigurane prema takvoj penzijskoj šemi nemaju automatsko pravo na primanje naknada u ekvivalentnom iznosu doprinosa koje su isplatile penzijskom sistemu tokom trajanja svog zaposlenja. Sud je već ispitao slične penzijske sisteme zasnovane na načelu solidarnosti između obveznika doprinosa i korisnika, i zaklјučio da obaveza plaćanja doprinosa za zakonsko starosno osiguranje nije bila nesrazmerna niti je predstavlјala diskriminatorno postupanje.

Imajući u vidu navedeno, Sud smatra da svrha mere kojom se pravi razlika između starosnih i invalidskih penzionera, u konkretnom slučaju, nema za nameru da jednu od kategorija stavi u nepovolјniji položaj, niti da se određena grupa lica diskriminiše na osnovu njihovog invaliditeta, već da umesto toga odražava različitu prirodu dve vrste penzije, i da doprinese pažlјivom balansiranju iznosa naknada koje se pružaju različitim grupama korisnika u sistemu socijalnog osiguranja države. Sud dakle nije uveren da je podnosilac predstavke uspeo da pokaže da je bio u relevantno sličnom ili analognom položaju sa grupom sa kojom je želeo da se uporedi. Iz toga sledi da je ova pritužba očigledno neosnovana u smislu člana 35. stav 3, te se stoga mora odbaciti u skladu sa članom 35. stav 4. Konvencije.
Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА 

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка бр. 11944/16 

Радосав МИЛИВОЈЕВИЋ против Србије 

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа 5. јула 2022. године у саставу:

Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Egidijus Kūris,
Branko Lubarda,
Pauliine Koskelo,
Jovan Ilievski,
Gilberto Felici,
aadet Yüksel, судије,
и Hasan Bakırcı, секретар Одељења,

Узимајући у обзир горе наведену представку поднесену 24. фебруара 2016. године,

имајући у виду Запажања које је поднела Тужена Влада и запажања подносиоца представке као одговор на иста, након разматрања, одлучује како следи: 

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Подносилац представке, г. Радосав Миливојевић, је српски држављанин, рођен 1955. године и живи у Смедереву. Пред Судом га је заступао г. Р. Којић, адвокат из Београда.
  2. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) је заступала њена заступница, гђа З. Јадријевић Младар.

Околности предмета

  1. Чињенице предмета, онако како су их доставиле стране у спору, се могу сумирати на следећи начин.
  2. Подносилац представке је био пуковник Војске Републике Србије тридесет година до 16. априла 2005. године, када је пензионисан услед трајне неспособности за обављање професионалне војне службе. У тренутку престанка службе имао је укупно 30 година, 9 месеци и 4 дана службе. Инвалидска пензија му је обрачуната на основу признатих бенефицираних (увећаних) година радног стажа и износила је 38 година, 9 месеци и 28 дана. Према наводима подносиоца представке, он је у тренутку одласка у пензију могао да бира да ли ће почети да прима превремену старосну или инвалидску пензију, при чему је он изабрао другу опцију.
  3. Подносилац представке је 16. априла 2005. године именован за заменика јавног тужиоца при Републичком јавном тужилаштву – Војно одељење, на позицији на којој је остао до 30. јуна 2010. године. За то време је плаћао обавезне доприносе у ПИО Фонд Републике Србије (у даљем тексту: „Фонд”) у трајању од укупно 5 година, 2 месеца и 15 дана.
  4. Након престанка јавне службе, подносилац представке је 20. марта 2012. године затражио од Фонда да му прерачуна пензију, узимајући у обзир радни стаж који је остварио као заменик јавног тужиоца.
  5. Фонд је 18. септембра 2012. године одбио његов захтев наводећи да, у складу са чланом 121. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, само корисници старосне, али не и инвалидске пензије, имају право да захтевају поновно одређивање пензије по престанку накнадног запослења, под условом да су били осигурани најмање годину дана.
  6. Дана 12. новембра 2012. године, жалба подносиоца представке на првостепену одлуку је одбијена по истом основу. Управни суд је 7. фебруара 2013. године одбио накнадну управну тужбу поднету од стране подносиоца представке.
  7. Подносилац представке је 20. марта 2013. године поднео уставну жалбу, жалећи се да је био дискриминисан на основу инвалидитета у односу на кориснике старосне пензије. Уставни суд је 19. октобра 2015. године одбацио уставну жалбу. Релевантни делови ове одлуке гласе:

„...Устав не познаје начело равноправности као општи, апстрактни појам који се подједнако примењује на различита правна лица у свакој правној ситуацији, већ гарантује равноправност унутар исте категорије правних лица, односно исте врсте права...

Уставни суд даље напомиње да је на ... седници од 22. децембра 2014. године одбацио захтев за оцену уставности члана 121. став 1. ПИО... наводећи да наведеним законом није утврђена посебна категорија ’корисника војних инвалидских пензија’, већ да уместо тога само члан 21. Закона, који се односи на утврђивање инвалидности, предвиђа да инвалидност постоји када код осигураника настане потпуни губитак радне способности, односно када код професионалног војног лица настане потпуни губитак способности за обављање професионалне војне службе ... Такође је истакнуто и да Уставни суд може да оцењује искључиво уставност постојећих законских одредби, али не и неуспех Народне скупштине да законом регулише одређена питања, јер је доношење закона део законодавне власти која је, према Уставу, у искључивој надлежности Народне скупштине...”

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР

A. Устав Републике Србије (објављен у „Службеном гласнику РС” – СГ РС, брoj 98/06)

  1. Члан 21. утврђује да су „пред Уставом и законом сви једнаки” и да „свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације”. „Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета”. Посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима се не сматрају дискриминацијом.
  2. Члан 170. утврђује да се „уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства [за њихову заштиту].”

B. Закон о пензионом и инвалидском осигурању (објављен у „Службеном гласнику РС” – СГ РС, брoj 34/03, са изменама и допунама)

  1. Члан 5. прописује да се права из пензијског и инвалидског осигурања стичу и остварују зависно од дужине улагања и висине основице на коју је плаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање и уз примену начела солидарности.
  2. Чланом 21. је прописано да се особа сматра инвалидом када код ње настане потпуни губитак радне способности, односно кад код професионалног војног лица настане потпуни губитак способности за професионалну војну службу и када код полицијског службеника настане потпуни губитак радне способности за професионално вршење полицијских послова, због промена у здравственом стању проузрокованих повредом на раду, професионалном болешћу, повредом ван рада или болешћу, које се не могу отклонити лечењем или медицинском рехабилитацијом.
  3. Према члану 69, између осталог, при одређивању висине инвалидске пензије, уколико је узрок инвалидности повреда на раду, при утврђивању личних бодова се рачуна 40 година пензијског стажа. За одређивање висине инвалидске пензије, уколико је узрок инвалидности болест или повреда ван рада, додају се године пензијског стажа од дана престанка осигурања тако што се: осигуранику млађем од 53 године живота додаје 2/3 пензијског стажа који му недостаје до навршених 53 године живота и 1/2 пензијског стажа која недостаје осигуранику жени од 53 године живота до навршених 58 година живота, а осигуранику мушкарцу од 53 године живота до навршених 63 године живота. Осигураницима старијим од 53 године живота се додаје 1/2 пензијског стажа која недостаје осигуранику жени до навршених 58 година живота, а осигуранику мушкарцу до навршених 63 године живота.
  4. Према члану 121, између осталог, корисници старосне пензије или превремене старосне пензије који се запосле имају право по престанку тог запослења на поновно одређивање пензије и повољнији износ пензије уколико су били у осигурању најмање годину дана.

ЖАЛБА

  1. Подносилац представке се притуживао да је био дискриминисан јер у његовом случају, за разлику од корисника старосне пензије, није било могуће извршити поновно одређивање инвалидске пензије како би се укључио накнадни период од пет година током којих је уплаћивао доприносе у систему обавезног пензијског осигурања.

ПРАВО

  1. Подносилац представке се позвао на члан 14. Конвенције, члан 1. Протокола бр. 1 и члан 1. Протокола бр. 12 уз Конвенцију. Будући да је господар карактеризације која се у праву даје чињеницама предмета (види, на пример, Радомиља и др. против Хрватске [ВВ], бр. 37685/10 и 22768/12, ст. 114. и 126, од 20. марта 2018. године), Суд сматра да жалба подносиоца представке треба бити размотрена у складу са чланом 14. у вези са чланом 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, који гласи:

Члан 14.

„Уживање права и слобода предвиђених у [овој] Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус.”

Члан 1. Протокола бр. 1

„Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.”

A. Аргументација страна у спору

1. Влада

  1. Влада је објаснила да, према домаћем закону, само професионални војни и полицијски службеници могу да остваре право на инвалидску пензију по престанку њихове способности за обављање војне или полицијске службе, али не и услед потпуног губитка способности за рад на другим пословима. За све остале особе, инвалидитет би значио да уопште више нису способне да обављају било какав посао. Релевантно законодавство је стога већ садржало позитивну дискриминацију у корист војних лица, омогућавајући им да, за разлику од свих других лица која испуњавају услове за инвалидску пензију, нађу друго запослење.
  2. Влада је даље истакла да инвалидска пензија не представља стандардну пензију, и да се њен износ не заснива искључиво на стажу или збиру уплаћених доприноса за осигурање. Уместо тога, инвалидска пензија се израчунава применом посебне формуле дефинисане у закону (види став 14. горе), услед чега је њен износ одређен повољније од осталих пензија. Дакле, није постојао основ за пружање могућности накнадног поновног обрачуна износа инвалидских пензија. У ситуацији када су војни службеници већ имали повољнији третман тиме што су имали право на поновно запошљавање, није било оправдано да и ова лица имају могућност повећања већ повољно обрачунате инвалидске пензије. Напротив, то би све друге кориснике инвалидских пензија довело у неравноправан положај.
  3. Влада је даље истакла да се у Србији права на пензијско и инвалидско осигурање остварују према начелу солидарности. То је значило да се исплата пензија углавном врши из доприноса тренутно запослених генерација, као и да одређени осигураник није уплаћивао доприносе из којих му је накнадно исплаћена пензија. Ниједан запослени не може бити ослобођен плаћања обавезних доприноса, упркос могућем статусу корисника инвалидске пензије. У супротном, остали запослени би били доведени у неравноправан положај јер би запошљавање корисника пензија било повољније за послодавце.
  4. Влада је закључила да из горенаведених разлога инвалидски и старосни пензионери нису упоредиве категорије, јер се ова два права значајно разликују у начину одређивања висине пензија.

2. Подносилац представке

  1. Подносилац представке је тврдио да је у време када је пензионисан због инвалидитета закон дозвољавао поновни обрачун висине инвалидских пензија. Међутим, када су војне пензије постале регулисане законодавством које регулише цивилне пензије, он, за разлику од старосних пензионера, више није уживао такво право да се његов накнадни период запослења урачунава у пензију.
  2. Подносилац представке је даље навео да је у време његовог пензионисања 2005. године испунио оба услова за превремену старосну пензију и за инвалидску пензију, и да је могао да бира под којим режимом жели да се пензионише. Такође је пружио информације о колеги војном официру који је отишао у пензију по систему превременог пензионисања и коме је било дозвољено да му се пензија поново обрачуна на основу накнадних година стажа оствареног у цивилном запослењу, што је довело до значајног повећања износа његове месечне пензије, иако су обојица имали готово исти број година професионалне војне службе и накнадних година радног стажа у цивилном запослењу.
  3. Подносилац представке је тврдио да, упркос томе што је плаћао значајне обавезне доприносе Фонду током свог радног стажа као цивил дуже од пет година, он касније није могао да има користи од тих доприноса услед његовог инвалидитета, тј. неспособности за војну службу.
  4. Коначно, подносилац представке је такође навео да одређене категорије корисника инвалидских пензија такође имају право на посебна права према домаћем закону, али да држава никада није усвојила закон у том погледу. Стога је било неприхватљиво да држава сада тврди да је подносилац представке био позитивно дискриминисан у поређењу са особама смањене радне способности. Подносиоца захтева не треба поредити са другим лицима смањене радне способности, већ са другим лицима која су пружала доприносе у Фонд.

B. Оцена Суда

1. Општа начела

  1. Да би се питање покренуло у складу са чланом 14, мора постојати разлика у поступању према особама у аналогним или релевантно сличним ситуацијама (види, међу многим другим изворима, Fábián против Мађарске, [ВВ], број 78117/13, став 113, од 5. септембра 2017. године). Другим речима, захтев за демонстрирањем аналогног положаја не захтева да групе за поређење буду идентичне. Подносилац представке мора да докаже да је, имајући у виду посебну природу његове или њене жалбе, био у релевантно сличној ситуацији у односу на друге особе према којима је поступано другачије (види Cliftпротив Уједињеног Краљевства, број 7205/07, став 66, од 13. јула 2010. године).
  2. Међутим, неће свака разлика у поступању представљати кршење члана 14. Прво, Суд је утврдио у својој судској пракси да само разлике у поступању заснованом на препознатљивој карактеристици, или „статусу”, може представљати дискриминацију у смислу члана 14. (види Carsonи др.против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 42184/05, став 61, ЕСЉП 2010, и Molla Sali против Грчке [ВВ], број 20452/14, став 134, од 19. децембра 2018. године). Друго, разлика у поступању је дискриминаторна уколико нема објективно и разумно оправдање, или другим речима, ако не следи легитиман циљ или ако нема разумног односа пропорционалности између коришћених средстава и циља који се жели остварити (види Fabris против Француске [ВВ], број. 16574/08, став 56, ЕСЉП 2013 (изводи); и Weller против Мађарске, број 44399/05, став 27, од 31. марта 2009. године).
  3. Државе уговорнице уживају одређено поље слободне процене у оцењивању да ли и у којој мери разлике у иначе сличним ситуацијама оправдавају другачије поступање. Обим поља слободне процене ће варирати у зависности од околности, предмета и контекста (види Stummer против Аустрије [ВВ], број 37452/02, став 88, ЕСЉП 2011), али доношење коначне одлуке о поштовању захтева из Конвенције је у надлежности Суда (види, између осталог, Konstantin Markin против Русије [ВВ], број 30078/06, став 126, ЕСЉП 2012 (изводи)). Прво и најважније, природа статуса на коме се заснива различито поступање има велику тежину у одређивању обима таквог поља (види Bah против Уједињеног Краљевства, број 56328/07, став 47, ЕСЉП 2011). Суд је недавно поновио да ће поље слободне процене бити знатно шире, и да тражено оправдање не мора бити тако озбиљно, уколико је статус у питању подложан елементу личног избора (види Savickisи други против Летоније [ВВ], број 49270/11, став 183, од 9. јуна 2022. године).
  4. Конвенција обично дозвољава држави широко поље слободне процене када је реч о општим мерама економске или социјалне стратегије (види пресуду Fábián, цитирану горе, став 115.). Због њиховог директног познавања сопственог друштва и његових потреба, национални органи су у принципу у бољем положају од међународног судије да процене оно што је у јавном интересу на друштвеним или економским основама, док ће Суд генерално поштовати избор политике законодавца осим уколико је „очигледно без разумног основа” (види пресуду Carsonи други, цитирану горе, став 61.). Све мере предузете по таквим основама, укључујући смањење износа пензије која се иначе исплаћује квалификованој популацији, ипак морају бити спроведене на недискриминаторан начин и у складу са захтевима пропорционалности (види Лакићевић и др. против Црне Горе и Србије, бр. 27458/06 и 3 друге, став 61, од 13. децембра 2011. године, и Stec и др. против Уједињеног Краљевства (одл.) [ВВ], бр. 65731/01 и 65900/01, став 55, EСЉП 2005).
  5. Коначно, што се тиче терета доказивања у вези са чланом 14. Конвенције, став је Суда да је, након што подносилац представке укаже на разлику у поступању, на Влади је да покаже да је разлика у поступању била оправдана (види Поповић и др. против Србије, бр. 26944/13 и др., став 73, од 30. јуна 2020. године).

2. Примена у предметном случају

  1. Суд ће прво испитати да ли се подносилац представке може сматрати у аналогној или релевантно сличној ситуацији са групом са којом је желео да се упореди, односно са пензионерима који примају старосну пензију. Суд је већ закључио да елементи који карактеришу различите ситуације и одређују упоредивост две групе које се пореде морају бити оцењени у светлу предмета и сврхе мере која прави разлику о којој је реч (види пресуду Fábián, цитирану горе, став 121; види и Шпољар и Дјечји вртић Пчелице против Хрватске (одл.), бр. 68320/13, став 39, од 22. септембра 2020. године).
  2. С тим у вези, Суд на почетку констатује да подносилац представке припада прилично уској групи лица која су, упркос томе што су испуњавала услове за инвалидску пензију, према српском закону имала право и да се накнадно запосле. Како је Влада објаснила, само бивши војни и полицијски службеници су могли да стекну право на инвалидску пензију, а да притом нису били потпуно неспособни за рад, па су тако само они могли да се накнадно запосле а да истовремено задрже право на инвалидску пензију (види ст. 13. и 18. горе). У овом контексту, беспредметно је да ли је држава усвојила посебно законодавство које регулише могућа додатна права других корисника инвалидских пензија (невојна/цивилна лица), како тврди подносилац представке (види став 25. горе), јер он сȃм није био у том положају.
  3. Друго, Суд придаје значај чињеници да је, када се пензионисао из војне службе 2005. године, подносилац представке био квалификован и за остваривање превремене старосне пензије и за остваривање инвалидске пензије. Како је сȃм признао, било му је дозвољено да изабере под којим режимом жели да се пензионише, при чему је он изабрао другу опцију (види ст. 4. и 23. горе). Без обзира на разлоге за његов избор инвалидског плана пензионисања у релевантно време, подносилац представке тешко да сада може да упореди, као што је тражио, своју ситуацију са ситуацијом другог пензионисаног војног официра са сличним радним искуством, али који је изабрао другачији план пензионисања (види став 23. горе).
  4. Треће, и можда најважније, Суд констатује да се према српском закону инвалидске и старосне пензије не обрачунавају на исти начин. Како је Влада објаснила, инвалидска пензија је обично повољнија за дотичну особу јер већ садржи издашнији обрачун дотичне накнаде (види став 19. горе). Сходно томе, подносилац представке је већ имао користи од тако повољнијег обрачуна пензије (види став 4. горе). У таквим околностима, Суд сматра да би било тешко, ако не и немогуће, комбиновати метод обрачуна и инвалидске и старосне пензије за исто лице.
  5. У мери у којој је подносилац представке тврдио да никада неће добити заузврат значајне износе обавезних доприноса које је исплатио током пет година радног стажа на позицији заменика јавног тужиоца, Суд примећује да је пензијски систем Републике Србије заснован на начелу солидарности и да у сваком случају особе које су осигуране према таквој пензијској шеми немају аутоматско право на примање накнада у еквивалентном износу доприноса које су исплатиле пензијском систему током трајања свог запослења. Суд је већ испитао сличне пензијске системе засноване на начелу солидарности између обвезника доприноса и корисника, и закључио да обавеза плаћања доприноса за законско старосно осигурање није била несразмерна нити је представљала дискриминаторно поступање (види Ackermann и Fuhrmann против Немачке (одл.), број 71477/01, од 8. септембра 2005. године). Суд не види разлоге да у предметном случају утврди другачије.
  6. Имајући у виду наведено, Суд сматра да сврха мере којом се прави разлика између старосних и инвалидских пензионера, у конкретном случају, нема за намеру да једну од категорија стави у неповољнији положај, нити да се одређена група лица дискриминише на основу њиховог инвалидитета, већ да уместо тога одражава различиту природу две врсте пензије, и да допринесе пажљивом балансирању износа накнада које се пружају различитим групама корисника у систему социјалног осигурања државе.
  7. Укратко, Суд није уверен да је подносилац представке успео да покаже да је био у релевантно сличном или аналогном положају са групом са којом је желео да се упореди.
  8. Из тога следи да је ова притужба очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3, те се стога мора одбацити у складу са чланом 35. став 4. Конвенције.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

Проглашава представку неприхватљивом.

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 8. септембра 2022. године.

Hasan Bakırcı секретар

Jon Fridrik Kjølbro председник

 

 

Copyright © 2023 Pravosudna akademija, Srbija