Vasić protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
18.10.2022
Članovi
6
6-1
13
14
35
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 13) Pravo na delotvorni pravni lek
(Čl. 14) Zabrana diskriminacije
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
Broj predstavke
42860/18
Zbirke
Sudska praksa
Odluka ESLJP
Odbor
Sažetak
Predmet se odnosi na upravni i prekršajni postupak koji je pokrenut protiv podnosioca predstavke zbog odbijanja da dovede ćerku na obaveznu vakcinaciju protiv zaraznih bolesti.

Dana 20. januara 2015. godine sanitarni inspektor je doneo rešenje kojim se nalaže podnosiocu predstavke da dovede svoje maloletno dete M.V. na obaveznu vakcinaciju protiv zaraznih bolesti u skladu sa članom 25. Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i važećim rasporedom obaveznih vakcinacija. Podnosilac predstavke se žalio na tu naredbu, tvrdeći da nije bio saslušan pre njenog usvajanja, da mu nisu date informacije o medicinskim indikacijama vakcine ili njenoj bezbednosti i da njegovo dete nije testirano na toleranciju različitih komponenti vakcine. Takođe je naveo da, prema različitim istraživanjima, vakcine nisu bezbedne i da po domaćem i međunarodnom pravu on ima pravo da odluči da li njegovo dete treba da bude vakcinisano ili ne. Ministarstvo zdravlja je 10. marta 2015. godine odbilo žalbu podnosioca predstavke, smatrajući da su činjenice slučaja utvrđene uvidom u medicinski karton M.V., u kojem se navodi da su njeni roditelji odbili da je vakcinišu u skladu sa važećim zakonom. i raspored vakcinacije. Zakonska obaveza vakcinacije dece protiv određenih bolesti nije se mogla osporiti kao takva. S druge strane, postojao je propisan postupak utvrđivanja privremenih ili trajnih kontraindikacija za određene osobe na određene vakcine, koji, međutim, podnosilac nikada nije pokrenuo. U odluci Ministarstva je navedeno da podnosilac predstavke može protiv njega da podnese upravni spor Upravnom sudu u roku od 30 dana, što podnosilac predstavke nije učinio. Nakon toga, 15. aprila 2015. godine, Ministarstvo zdravlja je zatražilo od Prekršajnog suda u Užicu da pokrene prekršajni postupak protiv podnosioca predstavke zbog nepostupanja po nalogu sanitarnog inspektora od 20. januara 2015. godine. Podnosilac je obavestio Sud za prekršaje u Užicu, da nije u mogućnosti da prisustvuje ročištu i umesto toga je podneo svoja zapažanja u pisanoj formi. On je naveo da obavezna vakcinacija dece nije u skladu sa Ustavom ili međunarodnim ugovorima koje je Srbija ratifikovala i izrazio mišljenje da bi primanje dotične vakcine moglo da pogorša progresivnu kratkovidost njegovog deteta. Dana 28. septembra 2016. godine, Sud za prekršaje u Užicu proglasio je podnosioca predstavke krivim jer nije postupio po pravosnažnoj naredbi sanitarnog inspektora od 20. januara 2015. godine o dovođenju deteta na prinudnu vakcinaciju, čime je počinio prekršaj iz člana 53. stav 1. Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Podnosilac predstavke je osuđen na novčanu kaznu od 10.000 srpskih dinara. U svojoj žalbi podnosilac predstavke je, između ostalog, tvrdio da je nalog sanitarnog inspektora bio nezakonit jer nije saslušan pre njegovog usvajanja. Priložio je i presudu Upravnog suda u Novom Sadu od 5. februara 2016. godine, donetu u predmetu sličnom njegovom, kojom je taj sud ukinuo nalog sanitarnog inspektora zbog nesaslušanja dotičnog lica.

Dana 17. oktobra 2016. godine, Prekršajni apelacioni sud, Odeljenje u Kragujevcu je potvrdio prvostepenu presudu smatrajući da je zakonita i zasnovana na relevantnim nespornim dokazima kao što su naredba sanitarnog inspektora i iskazi dva svedoka. Dana 13. marta 2018. godine Ustavni sud je ustavnu žalbu podnosioca predstavke proglasio neprihvatljivom.

Podnosilac predstavke se žalio na osnovu članova 6, 13. i 14. Konvencije da je i upravni i prekršajni postupak protiv njega bio nepravičan i diskriminatoran.

On navodi da nije bio saslušan u upravnom postupku pre donošenja osporenog administrativnog naloga. Vlada je istakla da podnosilac predstavke nikada nije tražio da ospori nalog sanitarnog inspektora pred Upravnim sudom, koji je bio jedini organ nadležan da oceni zakonitost te odluke. On dakle nije iscrpeo domaće pravne lekove i njegova predstavka u tom smislu mora biti odbačena.

Što se prekršajnog postupka tiče, Sud primećuje da je suština pritužbi podnosioca predstavke u vezi sa prekršajnim postupkom protiv njega da je domaći sud pogrešno ocenio činjenice i pogrešno primenio relevantni domaći zakon, naime proglasivši ga krivim za nepoštivanje administrativnog naloga koji po njegovom mišljenju bilo nezakonito. On je takođe tvrdio da domaći sudovi nisu dali dovoljno razloga za svoju odluku.

Sud navodi da ništa ne ukazuje na to da je prekršajni postupak protiv podnosioca predstavke bio nepravičan. Konkretno, bio je u mogućnosti da iznese argumente i dokaze koje je smatrao relevantnim za slučaj i imao je priliku da efikasno ospori argumente i dokaze koje je izvelo Ministarstvo zdravlja. Svi njegovi argumenti su propisno saslušani i ispitani od strane domaćih sudova i činjenični i pravni razlozi osporene presude su detaljno izneseni.

Iz toga sledi da su pritužbe koje je podnosilac predstavke izneo u vezi sa prekršajnim postupkom neprihvatljive prema članu 35. stav 3. (a) kao očigledno neosnovane i da se moraju odbaciti u skladu sa članom 35. stav 4. Konvencije.
Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка бр. 42860/18

Златан ВАСИЋ против Србије 

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Одбора 18. октобра 2022. године у саставу:

Jovan Ilievski, председник,
Branko Lubarda,
Diana Sârcu, судије,
и Dorothee von Arnim, заменик секретара Одељења,

Имајући у виду:

представку (бр. 42860/18) против Републике Србије коју је 27. августа 2018. године, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”), Суду поднео држављанин Републике Србије, г. Златан Васић, рођен 1979. године и који живи у Бајиној Башти (у даљем тексту: „подносилац представке”), кога је заступао г. Н. Тадић, адвокат из Новог Сада;

одлуку да се о представци обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”), коју заступа њена заступница, гђа З. Јадријевић Младар;

запажања страна у спору;

Након већања, одлучује како следи:

ПРЕДМЕТ СПОРА

  1. Предмет се односи на управни и прекршајни поступак који је покренут против подносиоца представке услед његовог одбијања да своју ћерку подвргне обавезној вакцинацији против заразних болести.
  2. Дана 20. јануара 2015. године, санитарни инспектор је донео решење којим се налаже подносиоцу представке да доведе своје малолетно дете, М.В., на обавезну вакцинацију против заразних болести у складу са чланом 25. Закона о заштити становништва од заразних болести и важећим распоредом обавезних вакцинација.
  3. Подносилац представке се жалио на наведени налог, тврдећи да није саслушан пре њеног усвајања, да му нису предочене информације о медицинским индикацијама вакцине или њеној безбедности и да његово дете није тестирано на толеранцију у погледу различитих компоненти вакцине. Такође је навео да, према различитим истраживањима, вакцине нису безбедне, и да према домаћем и међународном праву он има право да одлучи да ли његово дете треба да буде вакцинисано или не.
  4. Министарство здравља је 10. марта 2015. године одбацило жалбу подносиоца представке, сматрајући да су чињенице случаја утврђене увидом у медицински картон малолетног детета М.В., у којем се наводи да су њени родитељи одбили да је вакцинишу у складу са важећим законом и распоредом вакцинације. Законска обавеза вакцинације деце против одређених болести се као таква није могла оспорити. С друге стране, постојао је прописан поступак утврђивања привремених или трајних контраиндикација за одређене особе на одређене вакцине, који, међутим, подносилац представке никада није покренуо.
  5. У одлуци Министарства је наведено да подносилац представке може против њега покренути управни спор пред Управним судом у року од 30 дана; подносилац представке то није учинио.
  6. Након тога, 15. априла 2015. године, Министарство здравља је затражило од Прекршајног суда у Ужицу да покрене прекршајни поступак против подносиоца представке због непоступања по налогу санитарног инспектора од 20. јануара 2015. године (видети горе наведени став 2.).
  7. Подносилац представке је 23. јула 2015. године позван да се појави пред Прекршајним судом у Ужицу, али је обавестио суд да није у могућности да присуствује рочишту, те је, уместо тога, своју одбрану поднео у писаној форми. Он је навео да обавезна вакцинација деце није у складу са Уставом нити међународним уговорима које је Република Србија ратификовала, и изразио своје мишљење да би примање наведене вакцине могло довести до погоршања прогресивне кратковидости његовог детета.
  8. Суд је саслушао више сведока, укључујући и санитарног инспектора који је издао налог и лекара из Одељења санитарне инспекције при Министарству здравља, који су навели да не постоје докази који би указивали на то да здравствено стање детета подносиоца представке изискује спречавање њене обавезне вакцинације, а што представља законску обавезу која је неопходна за остваривање колективног имунитета против одређених болести.
  9. Дана 28. септембра 2016. године, Прекршајни суд у Ужицу је прогласио подносиоца представке кривим јер није поступио по правоснажном налогу санитарног инспектора од 20. јануара 2015. године, којим му је наложено довођење детета на обавезну вакцинацију, чиме је починио прекршај из члана 53. став 1. Закона о заштити становништва од заразних болести. Подносилац представке је осуђен на новчану казну од 10.000 динара (РСД; приближно 85 евра (EУР)).
  10. Подносилац представке је у својој жалби навео, између осталог, да је налог санитарног инспектора био незаконит јер он није саслушан пре његовог доношења. Подносилац представке је такође приложио и пресуду Управног суда у Новом Саду од 5. фебруара 2016. године, донету у предмету сличном његовом, којом је тај суд поништио налог санитарног инспектора услед несаслушања дотичног лица.
  11. Прекршајни апелациони суд у Крагујевцу је 17. октобра 2016. године потврдио првостепену пресуду, сматрајући да је законита и заснована на релевантним неспорним доказима попут налога санитарног инспектора и исказа два сведока. Када су у питању аргументи подносиоца представке у вези са наводном незаконитошћу налога који је био основ његове осуде, суд је констатовао да оног тренутка када управни налог постане правоснажан и извршан, као у случају подносиоца представке, у његовој надлежности више није да доводи у питање законитост таквог управног акта.
  12. Уставни суд је 13. марта 2018. године одбацио уставну жалбу подносиоца представке као недопуштену.
  13. Подносилац представке се жалио на основу чл. 6, 13. и 14. Конвенције да су и управни и прекршајни поступак који су вођени против њега били неправични и дискриминаторне природе. Конкретно, санитарни инспектор је пропустио да саслуша подносиоца представке пре доношења спорног административног налога, док је његова осуда у прекршајном поступку била заснована на том наводно незаконитом налогу, није пружала довољно образложење и није му пружила делотворан правни лек у тим околностима.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР И ПРАКСА

A. Закон о заштити становништва од заразних болести

  1. У складу са чланом 25. Закона о заштити становништва од заразних болести („Службени гласник РС”, бр. 125/04 и 36/15), имунизација се врши вакцинама и специфичним
    имуноглобулинима. Вакцинација је обавезна против, између осталог, туберкулозе, дифтерије, тетануса, великог кашља, дечије парализе, малих богиња, рубеоле, заушака, вирусног хепатитиса „Б”, грипа и жуте грознице.
  2. У складу са чланом 41. Закона, у вршењу инспекцијског надзора над применом Закона, санитарни инспектор има право и дужност да нареди предузимање прописаних мера и других радњи у складу са законом.
  3. Према члану 53. став 1. тачка 6. Закона, лице које не спроводи мере прописане овим законом и не поступи по извршном решењу санитарног инспектора ради заштите становништва од заразних болести биће кажњено новчаном казном од РСД 20.000 до РСД 50.000 у прекршајном поступку.

B. Закон о прекршајима

  1. Члан 93. Закона о прекршајима („Службени гласник РС”, број 65/13) предвиђа да се окривљеном мора дати могућност да се изјасни о чињеницама и доказима који га терете. Члан 200. став 1. Закона предвиђа да се окривљени, по правилу, саслушава усмено. Према члану 203. Закона, ако суд нађе да непосредно усмено саслушање није потребно (с обзиром на значај прекршаја и податке којима располаже), он може у позиву поучити окривљеног да своју одбрану пружи у писаној форми.
  2. Према члану 254. Закона, пресуда у прекршајном поступку садржи, између осталог, утврђено чињенично стање уз навођење доказа на основу којих су поједине чињенице доказане, разлоге због којих их суд узима као доказане или недоказане, разлоге због којих суд није уважио поједине предлоге странака, прописе на којима се заснива пресуда и разлоге за сваку тачку пресуде.

C. Закон о општем управном поступку

  1. Чланом 5. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ”, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС”, број 30/10) прописано је да органи који поступају у управним стварима доносе решења на основу закона и других прописа.
  2. Члан 9. овог закона предвиђа да се странкама, пре доношења решења, мора омогућити да се изјасне о чињеницама и околностима које су од значаја за доношење решења. Решење се може донети без претходног саслушања странака по скраћеном поступку, између осталог, ако се стање ствари може утврдити непосредним увидом, односно на основу службених података којима орган располаже, а није потребно посебно саслушање странке (члан 131. став 1. тачка 3. Закона).

D. Закон о управним споровима

  1. Чланом 3. Закона о управним споровима („Службени гласник РС”, број 111/09) прописано је да суд у управним споровима одлучује о законитости коначних управних аката, осим оних у погледу којих је предвиђена другачија судска заштита. Према члану 33. Закона, суд у управним споровима решава на основу утврђених чињеница на одржаној усменој јавној расправи.

E. Правилник о имунизацији и начину заштите лековима

  1. Члановима 8. и 9. Правилника о имунизацији и начину заштите лековима („Службени гласник РС”, бр. 11/06, 25/03, 63/13, 99/13, 118/13, 65/14 и 32/15) су дефинисане ситуације које представљају опште и посебне контраиндикације, било трајне или привремене, за вакцинацију.
  2. Члан 10. Правилника предвиђа да се трајна контраиндикација за примену одређене вакцине код појединих лица утврђује у поступку који покреће лични лекар тог лица и укључује стручни тим састављен од доктора специјалисте епидемиологије и доктора специјалисте педијатрије, са повременим могућим учешћем других доктора специјалиста.

F. Релевантна пракса

  1. У пресуди бр. У. 2604/14 од 5. фебруара 2016. године, Управни суд у Новом Саду је поништио налог санитарног инспектора, упућен подносиоцу жалбе, да доведе дете на обавезну вакцинацију јер подносилац жалбе није саслушан пре доношења наведеног налога, док Министарство здравља, у одлуци по његовој жалби, није пружило одговарајући одговор по тој тачки.

ОЦЕНА СУДА

A. Управни поступак

  1. Главна притужба подносиоца представке пред домаћим органима власти и пред Судом се односила на чињеницу да није саслушан у управном поступку пре управног налога санитарног инспектора (видети горе наведене ст. 3, 10. и 13.).
  2. Влада је тврдила да подносилац представке није исцрпео делотворне домаће правне лекове, јер уопште није покренуо управни спор против решења Министарства здравља којим је одбијена његова жалба на налог санитарног инспектора. Управни спор је био прави начин за судско преиспитивање у погледу законитости коначних аката које доносе органи управе.
  3. С тим у вези, Суд понавља да правило о исцрпљивању домаћих правних лекова из члана 35. Конвенције обавезује оне који настоје да поднесу тужбу против државе пред Судом да прво искористе правне лекове која пружа национални правни систем. Сходно томе, државе су ослобођене одговорности пред међународним телом за своје поступке пре него што добију прилику да ствари исправе у сопственом правном систему (видети Akdivar и други против Турске, од 16. септембра 1996. године, став 65, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV, и Вучковић и други против Србије (прелиминарни приговор) [ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, став 70, од 25. марта 2014. године). Обавеза да се исцрпе домаћи правни лекови захтева да подносилац представке на уобичајен начин употреби правне лекове који су доступни и довољни у вези са његовим/њеним притужбама према Конвенцији. Постојање предметних правних лекова мора бити довољно сигурно не само у теорији, већ и у пракси, а уколико није тако они неће имати неопходну доступност и делотворност (Вучковић и други, цитиран горе у тексту, став 71.).
  4. У предметном случају, како је Влада правилно истакла, подносилац представке никада није тражио да оспори налог санитарног инспектора пред Управним судом, који је био једини орган надлежан да оцени законитост те одлуке (видети горе наведени став 21.; и упореди са Величковић против Србије (одл.), бр. 36158/10, став 50, од 10. септембра 2013. године). Постојање пресуде Управног суда у другом случају, којом се поништава сличан управни налог, а која је донета убрзо након што је налог у предмету подносиоца представке постао правоснажан, додатно потврђује делотворност тог правног лека (видети горе наведени став 24.).
  5. Сходно наведеном, и у оној мери у којој се притужбе подносиоца представке према Конвенцији односе на управни поступак, оне морају бити одбачене на основу члана 35. ст. 1. и 4. Конвенције услед неисцрпљивања домаћих правних лекова.

B. Прекршајни поступак

  1. Суд констатује да се суштина притужби подносиоца представке, у вези са прекршајним поступком који је вођен против њега, огледа у томе да је домаћи суд погрешно проценио чињенице и погрешно применио релевантно домаће право тиме што га је прогласио кривим за непоштивање управног налога који је, по његовом мишљењу, био незаконит. Он је такође тврдио да домаћи судови нису пружили довољно разлога за своју одлуку.
  2. Суд сматра да притужбе подносиоца представке треба испитати само на основу члана 6. став 1. Конвенције. Он понавља да је, у складу са чланом 19. Конвенције, његова дужност да обезбеди поштовање обавеза које су преузеле стране потписнице Конвенције. Конкретно, његова функција није да се бави грешкама када су у питању чињенично стање или право, а које је наводно починио национални суд, осим уколико (и у којој мери) су тиме можда повређена права и слободе загарантоване Конвенцијом (видети, између осталог, Carmel Saliba против Малте, бр. 24221/13, став 62, од 29. новембра 2016. године). Стога, Суд начелно неће интервенисати осим ако се одлуке које су донели домаћи судови не покажу произвољним или очигледно неразумним (ibid.), и под условом да је поступак у целини био правичан, како се захтева према члану 6. став 1. (видети Кхамидов против Русије, бр. 72118/01, став 170, од 15. новембра 2007. године, и Анђелковић против Србије, бр. 1401/08, став 24, од 9. априла 2013. године).
  3. Суд констатује да су надлежни судови пружили детаљне разлоге за проглашење подносиоца представке кривим (видети горе наведене ст. 9. и 11.). Конкретно, они су се ослањали на налог санитарног инспектора против подносиоца представке, саслушали су два сведока и узели у обзир писмену одбрану поднету од стране подносиоца представке. Штавише, Прекршајни апелациони суд у Крагујевцу је објаснио да није у његовој надлежности да доводи у питање наводну незаконитост правоснажне и извршне управне одлуке (видети горе наведене ст. 9. и 11.), јер је преиспитивање законитости таквих аката у надлежности управних судова (видети горе наведени став 21.). Узимајући у обзир аргументе подносиоца представке о овом питању, као и његов пропуст да исцрпи релевантне домаће правне лекове у погледу наводне незаконитости административног налога (видети горе наведени став 29.), Суд сматра да се закључци прекршајних судова не могу сматрати произвољним нити очигледно неразумним.
  4. Штавише, ништа не указује на то да је прекршајни поступак против подносиоца представке иначе био неправичан. Конкретно, он је био у могућности да изнесе аргументе и доказе за које је сматрао да су релевантни за случај, и имао је прилику да ефективно оспори аргументе и доказе које је извело Министарство здравља. Сви његови аргументи су били прописно саслушани и испитани од стране домаћих судова и, као што је већ наведено (видети став 32.), чињенични и правни разлози оспорене пресуде су детаљно изнети.
  5. Из свега наведеног следи да се притужбе подносиоца представке, у погледу прекршајног поступка, морају прогласити недопуштеним према члану 35. став 3(а) Конвенције као очигледно неосноване, и да се морају одбацити у складу са чланом 35. став 4. Конвенције.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

Проглашава представку недопуштеном.

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 24. новембра 2022. године.

 

Dorothee von Arnim
Заменик секретара

Jovan Ilievski
Председник

 

 

 

 

SECOND SECTION

DECISION

Application no. 42860/18

Zlatan VASIĆ against Serbia

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting on 18 October 2022 as a Committee composed of:

 Jovan Ilievski, President,
 Branko Lubarda,
 Diana Sârcu, judges,
and Dorothee von Arnim, Deputy Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 42860/18) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) on 27 August 2018 by a Serbian national, Mr Zlatan Vasić, who was born in 1979 and lives in Bajina Bašta (“the applicant”) and who was represented by Mr N. Tadić, a lawyer practising in Novi Sad;

the decision to give notice of the application to the Serbian Government (“the Government”), represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar;

the parties’ observations;

Having deliberated, decides as follows:

SUBJECT MATTER OF THE CASE

1.  The case concerns administrative and minor-offence proceedings instituted against the applicant for refusing to bring his daughter for mandatory vaccination against infectious diseases.

2.  On 20 January 2015 a sanitary inspector issued a decision ordering the applicant to bring his minor child, M.V., for mandatory vaccination against contagious diseases in accordance with section 25 of the Protection of Population against Contagious Diseases Act and the applicable schedule of mandatory vaccinations.

3.  The applicant appealed against that order, claiming that he had not been heard before its adoption, that he had not been given information about the vaccine’s medical indications or its safety, and that his child had not been tested for tolerance of its various components. He also submitted that, according to diverse research, vaccines were unsafe and that under domestic and international law he had the right to decide whether or not his child should be vaccinated.

4.  On 10 March 2015 the Ministry of Health dismissed the applicant’s appeal, holding that the facts of the case had been established by consulting M.V.’s medical file, which stated that her parents had refused to have her vaccinated in accordance with the applicable law and vaccination schedule. The legal obligation to vaccinate children against certain diseases could not be challenged as such. On the other hand, there was a prescribed procedure to establish temporary or permanent contraindications for specific individuals to certain vaccines, which, however, the applicant had never initiated.

5.  The Ministry’s decision stated that the applicant could lodge an administrative action against it with the Administrative Court within 30 days; he failed to do so.

6.  Subsequently, on 15 April 2015, the Ministry of Health requested the Užice Minor Offences Court to initiate minor-offence proceedings against the applicant for his failure to comply with the sanitary inspector’s order of 20 January 2015 (see paragraph 2 above).

7.  The applicant was summoned to appear before the Užice Minor Offences Court on 23 July 2015, but he informed the court that he was unable to attend the hearing and filed his observations in writing instead. He maintained that the compulsory vaccination of children was not in accordance with the Constitution or international treaties ratified by Serbia and expressed the opinion that receiving the vaccine in question might worsen his child’s progressive myopia.

8.  The court heard several witnesses, including the sanitary inspector who had issued the order and a doctor from the Sanitary Department of the Ministry of Health, who stated that there was no evidence that the applicant’s child’s state of health might prevent her from undergoing compulsory vaccination, which was a legal obligation necessary for collective immunity against certain diseases.

9.  On 28 September 2016 the Užice Minor Offences Court found the applicant guilty of failing to comply with the final order of the sanitary inspector of 20 January 2015 to bring his child for compulsory vaccination, thereby committing a minor offence under section 53(1) of the Protection of Population against Contagious Diseases Act. The applicant was sentenced to a fine of 10,000 Serbian dinars (RSD; approximately 85 euros (EUR)).

10.  In his appeal the applicant maintained, inter alia, that the sanitary inspector’s order had been unlawful because he had not been heard before its adoption. He also submitted a judgment of the Novi Sad Administrative Court of 5 February 2016, delivered in a case similar to his, in which that court had set aside an order issued by the sanitary inspector due to a failure to hear the person concerned.

11.  On 17 October 2016 the Kragujevac Minor Offences Appeals Court upheld the first-instance judgment, holding that it had been lawful and based on relevant undisputed evidence such as the sanitary inspector’s order and two witness testimonies. As regards the applicant’s arguments concerning the alleged unlawfulness of the order which had been the basis of his conviction, the court noted that once the administrative order had become final and enforceable in his case, it was not within its competence to question the lawfulness of such an administrative act.

12.  On 13 March 2018 the Constitutional Court declared the applicant’s constitutional appeal inadmissible.

13.  The applicant complained under Articles 6, 13 and 14 of the Convention that both the administrative and the minor-offence proceedings against him had been unfair and discriminatory. In particular, the sanitary inspector had failed to hear him before adopting the impugned administrative order, and his conviction in minor-offence proceedings had ultimately been based on that allegedly unlawful order, had lacked sufficient reasoning and had not afforded him an effective remedy in the circumstances.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK AND PRACTICE

  1. Protection of Population against Contagious Diseases Act

14.  Pursuant to section 25 of the Protection of Population against Contagious Diseases Act (Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, Official Gazette nos. 125/04 and 36/15), immunisation is carried out by administering vaccines and specific immunoglobulin. Vaccination is mandatory against, inter alia, tuberculosis, diphtheria, tetanus, pertussis, poliomyelitis, measles, rubella, mumps, hepatitis B, influenza and yellow fever.

15.  Pursuant to section 41 of the Act, in the framework of supervision of the application of the Act, sanitary inspectors are authorised and obliged to order measures and certain actions prescribed by law.

16.  According to section 53(1)6 of the Act, a person who does not implement measures prescribed by the Act or does not comply with an order issued by a sanitary inspector for the purposes of protecting the population from contagious diseases shall be subject to a fine of between RSD 20,000 and 50,000 in minor-offence proceedings.

  1. Minor Offences Act

17.  Section 93 of the Minor Offences Act (Zakon o prekršajima, Official Gazette no. 65/13) provides that the accused must be provided with an opportunity to challenge the facts and evidence against him or her. Section 200(1) of the Act provides that, as a rule, the accused shall be heard orally. According to section 203 of the Act, if the court finds that an oral hearing is not necessary (regard being had to the significance of the minor offence and the information available) it may advise the accused in the summons to provide his or her defence in writing.

18.  According to section 254 of the Act, a judgment in minor-offence proceeedings shall contain, inter alia, the established findings of fact with statements of the evidence based on which individual facts were proven, the reasons for which the court has or has not accepted them, the reasons for which it did not take into account certain evidence proposed by the parties, the legal provisions on which the judgment is based and the reasons for each point of the judgment.

  1. Administrative Procedure Act

19.  Section 5 of the Administrative Procedure Act (Zakon o opštem upravnom postupku, Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia nos. 33/97 and 31/2001 and Official Gazette of the Republic of Serbia no. 30/2010) provides that the authorities acting in administrative matters shall adopt decisions based on law and other regulations.

20.  Section 9 of the Act provides that, prior to adopting a decision, the parties must be allowed to make a statement concerning the facts and circumstances of relevance to the decision-making in their case. A decision may be reached without hearing the parties in a summary procedure, inter alia, if the facts of the case may be established by direct assessment, that is on the basis of official data available to the authorities, without the need to hear a party separately (section 131(1)3 of the Act).

  1. Administrative Disputes Act

21.  Section 3 of the Administrative Disputes Act (Zakon o upravnim sporovima, Official Gazette no. 111/09) provides that in administrative disputes the court decides on the lawfulness of final administrative acts, except those in respect of which a different avenue of judicial review is provided. Under section 33 of the Act, in administrative disputes the court decides on the basis of the facts as established at an oral hearing.

  1. Rules on Immunisation and Chemoprophylaxis

22.  Sections 8 and 9 of the Rules on Immunisation and Chemoprophylaxis (Pravilnik o imunizaciji i načinu zaštite lekovima, Official Gazette nos. 11/0625/0363/1399/13118/1365/14 and 32/15) define situations which present general and specific contraindications, permament or temporary, to vaccination.

23.  Section 10 of the Rules provides that a permanent contraindication to a certain vaccine in respect of a specific person is to be determined in a procedure initiated by that person’s own doctor and involving an expert team composed of a doctor specialised in epidemiology and a paediatrician, with the occasional possible participation of other medical specialists.

  1. Relevant practice

24.  In its judgment no. U.2604/14 of 5 February 2016, the Novi Sad Administrative Court set aside a sanitary inspector’s order to the appellant to bring his child for mandatory vaccination because the appellant had not been heard prior to the adoption of the said order and the Ministry of Health in its decision on his appeal had failed to provide a proper reply on that point.

THE COURT’S ASSESSMENT

  1. Administrative proceedings

25.  The applicant’s main complaint before the domestic authorities and before the Court concerned the fact that he had not been heard in the administrative proceedings prior to the sanitary inspector’s administrative order (see paragraphs 3, 10 and 13 above).

26.  The Government maintained that the applicant had failed to exhaust effective domestic remedies, in that he never lodged an administrative action against the Ministry of Health’s decision rejecting his appeal against the sanitary inspector’s order. An administrative dispute was the proper avenue of judicial review in respect of the legality of final acts adopted by administrative bodies.

27.  The Court reiterates in this connection that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 of the Convention obliges those seeking to bring a case against a State before the Court to firstly use the remedies provided by the national legal system. Consequently, States are dispensed from answering for their acts before an international body before they have had an opportunity to put matters right domestically (see Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 65, Reports of Judgments and Decisions 1996-IV, and Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 70, 25 March 2014). The obligation to exhaust domestic remedies requires an applicant to make normal use of remedies which are available and sufficient in respect of his or her Convention grievances. The existence of the remedies in question must be sufficiently certain not only in theory but in practice, failing which they will lack the requisite accessibility and effectiveness (Vučković and Others, cited above, § 71).

28.  In the present case, as rightly pointed out by the Government, the applicant never sought to challenge the sanitary inspector’s order before the Administrative Court, which was the only authority competent to assess the legality of that decision (see paragraph 21 above; and compare Veličković v. Serbia (dec.), no. 36158/10, § 50, 10 September 2013). The existence of an Administrative Court judgment in another case, setting aside a similar administrative order, rendered shortly after the order in the applicant’s case had become final further confirms the effectiveness of that remedy (see paragraph 24 above).

29.  Accordingly, in so far as the applicant’s Convention complaints relate to the administrative proceedings, they must be rejected under Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention for non-exhaustion of domestic remedies.

  1. Minor-offence proceedings

30.  The Court notes that the gist of the applicant’s complaints in respect of the minor-offence proceedings against him is that the domestic court wrongly assessed the facts and misapplied the relevant domestic law, namely by finding him guilty of non-compliance with an administrative order which in his view had been unlawful. He also maintained that the domestic courts had failed to give sufficient reasons for their decision.

31.  The Court considers that the applicant’s complaints fall to be examined under Article 6 § 1 of the Convention alone. It reiterates that, in accordance with Article 19 of the Convention, its duty is to ensure the observance of the engagements undertaken by the Contracting Parties to the Convention. In particular, it is not its function to deal with errors of fact or law allegedly committed by a national court unless and in so far as they may have infringed rights and freedoms protected by the Convention (see, inter alia, Carmel Saliba v. Malta, no. 24221/13, § 62, 29 November 2016). Therefore, the Court will not in principle intervene unless the decisions reached by the domestic courts appear arbitrary or manifestly unreasonable (ibid.), and provided that the proceedings as a whole were fair, as required by Article 6 § 1 (see Khamidov v. Russia, no. 72118/01, § 170, 15 November 2007, and Anđelković v. Serbia, no. 1401/08, § 24, 9 April 2013).

32.  The Court notes that the competent courts gave detailed reasons for finding the applicant guilty (see paragraphs 9 and 11 above). In particular, they relied on the sanitary inspector’s order against him, heard two witnesses and took into account the applicant’s written defence. Moreover, the Kragujevac Minor Offences Appeals Court explained that it was not within its competence to question the alleged unlawfulness of a final and enforceable administrative decision (see paragraphs 9 and 11 above), since the review of the lawfulness of such acts fell within the jurisdiction of the administrative courts (see paragraph 21 above). Taking due note of the applicant’s arguments on the matter as well as his failure to exhaust the relevant domestic remedies in respect of the alleged unlawfulness of the administrative order (see paragraph 29 above), the Court considers that the minor-offence courts’ conclusions cannot be seen as arbitrary or manifestly unreasonable.

33.  Furthermore, there is nothing to suggest that the minor-offence proceedings against the applicant were otherwise unfair. In particular, he was able to adduce arguments and evidence he considered relevant to the case, and he had the opportunity of effectively challenging the arguments and evidence adduced by the Ministry of Health. All his arguments were duly heard and examined by the domestic courts and, as already noted above (see paragraph 32), the factual and legal reasons for the impugned judgment were set out in detail.

34.  It follows that the complaints raised by the applicant in respect of the minor-offence proceedings are inadmissible under Article 35 § 3 (a) of the Convention as manifestly ill-founded and must be rejected pursuant to Article 35 § 4 thereof.

For these reasons, the Court, unanimously,

Declares the application inadmissible.

Done in English and notified in writing on 24 November 2022.

 

 Dorothee von Arnim                          Jovan Ilievski
 Deputy Registrar                                  President

 

Copyright © 2024 Pravosudna akademija, Srbija