Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 33/2013 од 10.4.2013. године.
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЗОРИЦА ЈОВАНОВИЋ против Србије
(представка број 21794/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
26. март 2013. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редаторских промена.
У предмету Зорица Јовановић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:
Guido Raimondi, председник,
Danutė Jočienė,
Peer Lorenzen,
Dragoljub Popović,
Işıl Karakaş,
Nebojša Vučinić,
Paulo Pinto de Albuquerque, судије,
и Françoise Elens-Passos, заменик секретара Одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 5. марта 2013. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан.
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 21794/08) против Републике Србије коју је Суду поднела према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), српска држављанка, гђа Зорица Јовановић (у даљем тексту: "Подноситељка представке"), 22. априла 2008. године.
2. Подноситељку представке, којој је додељена правна помоћ, заступала је гђа Д. Говедарица, адвокат из Баточине. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник г. С. Царић.
3. Подноситељка представке се жалила што јој српске власти континуирано нису пружале информације о стварној судбини њеног сина, који је наводно преминуо док су још били у државној болници, нити било какву другу накнаду с тим у вези.
4. Представка је 12. априла 2011. године прослеђена Влади. Такође је одлучено да се допуштеност и основаност представке разматрају истовремено (члан 29. став 1.).
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подноситељка представке је рођена 1953. године и живи у Баточини.
6. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати како следи.
A. Посебне чињенице предмета подноситељке представке
7. Подноситељка представке је 28. октобра 1983. године, у Медицинском центру у Ћуприји (у даљем тексту: "МЦЋ"), државној установи, родила здравог дечака.
8. У периоду од 28. до 30. октобра 1983. године, док је још била у МЦЋ, подноситељка представке је редовно виђала свог сина.
9. Лекари су подноситељку представке 30. октобра 1983. године обавестили да ће и она и њен син сутрадан бити отпуштени из болнице.
10. Подноситељка представке је увече 30. октобра 1983. године била са својим сином до отприлике 23,00 часова, када је он однет у посебну просторију за новорођенчад. То је био стандардни поступак, а син подноситељке представке до тада није имао здравствених проблема.
11. Дежурни лекар је 31. октобра 1983. године, око 6,30 часова, обавестио подноситељку представке да је "њена беба преминула". Пошто је то чула, подноситељка представке је одмах отрчала низ ходник, ка просторији где је њен син провео ноћ. Њу су, међутим, физички спречила два дежурна лица. Медицинска сестра је чак покушала да подноситељки представке да ињекцију седатива, али је подноситељка представке то успешно избегла. Коначно, пошто није имала другог избора и у стању магновења, подноситељка представке је отишла из МЦЋ. Члановима њене породице је касније речено да ће обдукција новорођенчета бити обављена у Београду, због чега његово тело још не може да се преда родитељима. Подноситељка представке и њена породица остали су збуњени због чега обдукција мора да се обави у Београду, јер је то јасно било одступање од уобичајене праксе МЦЋ.
12. Почев од 2001. године, а посебно од 2002. године, српски медији су почели да извештавају о бројним случајевима као што је случај подноситељке представке (види, на пример, на http://www.kradjabeba.org, информација од 29. јануара 2013. године).
13. Подноситељка представке је 24. октобра 2002. године упутила захтев МЦЋ, тражећи сву релевантну документацију у вези са смрћу њеног сина.
14. Подноситељка представке је 12. новембра 2002. године обавештена од стране МЦЋ да је њен син преминуо 31. октобра 1983. године, у 7,15 часова, и да је његова смрт сврстана као "exitus non sigmata", тј. као смрт без назнаке узрока. МЦЋ је остао при ставу да нема других информација пошто је његова архива у међувремену поплављена и многа документа су уништена.
15. Општина Ћуприја је 22. новембра 2002. године обавестила подноситељку представке, као одговор на њен захтев, да је рођење њеног сина регистровано у општинској евиденцији, а да смрт није.
16. Супруг подноситељке представке, а отац детета је 10. јануара 2003. године поднео кривичну пријаву Општинском јавном тужилаштву у Ћуприји. Пријава је поднета против медицинског особља МЦЋ, које је подноситељка представке сматрала одговорним за "отмицу њеног сина".
17. Поменуто тужилаштво је 15. октобра 2003. године одбацило пријаву подноситељке представке као непоткрепљену доказима, пошто "није било доказа да је њен син преминуо 31. октобра 1983. године". Даље образложење није дато и није било назнаке да ли је обављена претходна истрага.
18. Општина Ћуприја је 2004. године поново потврдила садржај свог дописа од 22. новембра 2002. године.
19. МЦЋ је 29. априла 2004. године подноситељки представке доставио интерну евиденцију у прилог допису од 12. новембра 2002. године.
20. Општина Ћуприја је 19. септембра 2007. године потврдила да смрт сина подноситељке представке није никада званично регистрована.
21. Као одговор на њен ранији захтев, Општина Ћуприја је 28. децембра 2007. године доставила подноситељки представке копије извода из матичне књиге рођених њеног сина, као и захтев МЦЋ за његову пријаву.
22. Тело подноситељкиног сина никада није пренето подноситељки представке нити њеној породици. Они никада нису добили ни извештај о обдукцији нити су обавештени када и где је он наводно сахрањен.
23. Од 12. јуна 2009. године до 20. јула 2011. године подноситељка представке је више пута лечена у Клиничком центру Крагујевац због, између осталог, разних симптома депресије који датирају још из 1999. године, а посебно из 2001. године.
1. Усвајање нових процедура
24. На састанку који је организовало Министарство здравља 17. јуна 2003. године, у вези са сахрањивањем новорођенчади која су преминула у болници, одлучено је, између осталог, да се тела могу предати родитељима само ако су они потписали посебан образац осмишљен за ту сврху.
25. У одговору на посебан захтев који им је упутило ЈКП "Погребне услуге", 17. октобра 2003. године, све здравствене установе из Београда додатно су прихватиле, између осталог, да примене процедуру према којој посебну изјаву морају да потпишу: (a) родитељи, или други чланови породице, којом изјављују да их је болница обавестила о смрти и да ће сахрану лично организовати; или (б) правно лице, или његов представник, у смислу да ће оно обавити те формалности пошто су други одбили да то учине или нису могли да то учине. У недостатку тих изјава, ЈКП би одбило да преузме тела из болница.
2. Скупштински извештај од 14. јула 2006. године (Извештај о раду Анкетног одбора образованог ради утврђивања истине о новорођеној деци несталој из породилишта у више градова Србије)
26. Стотине родитеља у ситуацији као што је подноситељкина, тј. чије су бебе "нестале" после наводне смрти у болничким одељењима, углавном седамдесетих, осамдесетих и деведесетих година прошлог века, обратило се 2005. године Скупштини Србије тражећи обештећење.
27. Скупштина је 14. јула 2006. године званично усвојила извештај који је припремио Анкетни одбор. Налази овог извештаја укључивали су, између осталог, да: (a) је било озбиљних недостатака у важећем законодавству у релевантном тренутку, као и у поступцима пред државним органима и у здравственим установама; (б) ова ситуација је оправдавала сумње/бриге родитеља око тога шта се стварно десило са њиховом децом; (в) никаква кривично-правна заштита сада не би била делотворна због важећих одредби о застарелости (види став 34. у даљем тексту); и (г) истовремени напори свих Владиних тела, као и измене релевантног законодавства, били су стога неопходни како би родитељи добили одговарајуће обештећење.
3. Изјаве Председника Скупштине
28. Локални медији су 16. априла 2010. године известили да је Председник Скупштине Србије изјавио да је управо требало да се формира радна група ради припреме новог законодавства са циљем обезбеђења обештећења родитеља "несталих беба".
4. Извештај заштитника грађана о случајевима тзв. "несталих беба" са препорукама од 29. јула 2010. године
29. После темељне истраге овог питања, Заштитник грађана је, између осталог, сматрао да: (a) у релевантном тренутку није било доследних процедура и/или законских прописа у вези са оним шта би требало да се деси у ситуацијама када новорођенче умре у болници; (б) преовладавајуће лекарско мишљење је било да би родитеље требало поштедети душевног бола због тога што су морали да сахрањују своју новорођенчад, због чега је било сасвим могуће да су поједини парови били намерно лишени могућности да то учине; (в) извештаји о обдукцијама су обично били непотпуни, неубедљиви, и веома сумњиве веродостојности; (г) према томе, могло се закључити да су предметне бебе заиста биле незаконито одузете од њихових породица; (д) ако се вратимо на новије време, реакција Владе у периоду од 2006. године до 2010. године је сама по себи била неадекватна; и (ђ) родитељи према томе имају и даље право да сазнају истину о стварној судбини њихове деце, до које се једино могло доћи усвајањем lex specialis.
5. Извештај о раду Радне групе за израду предлога закона ради стварања формално-правних услова за поступање надлежних органа по пријавама о нестанку новорођене деце из породилишта достављен Скупштини 28. децембра 2010. године
30. Као одговор на налазе и препоруке Извештаја Скупштине од 14. јула 2006. године (види ст. 26. и 27. у горњем тексту), Скупштина је 5. маја 2010. године оформила Радну групу (види став 28. у горњем тексту). Њен задатак је био да оцени ситуацију и предложи измене законодавства.
31. Радна група је 28. децембра 2010. године поднела свој извештај Скупштини. После детаљне анализе важећег, већ измењеног законодавства, она је закључила да измене нису неопходне изузев у вези са прикупљањем и коришћењем медицинских података, али да се већ припрема нацрт Закона о евиденцијама у области здравства. Радна група је, између осталог, посебно приметила да члан 34. Устава онемогућава продужење рока застарелости за кривично гоњење у вези са кривичним делима почињеним у прошлости или, заправо, увођење нових, озбиљнијих кривичних дела и/или строжих казни за примену у вези са истим (види став 32. у даљем тексту). Постојећи Кривични законик, међутим, већ предвиђа неколико кривичних дела од значаја за предметно питање, а нови Закон о здравственој заштити утврђује детаљан поступак који онемогућава да се из болница од родитеља незаконито одузму њихова новорођенчад (види ст. 35. и 41. у даљем тексту).
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
A. Устав Републике Србије (објављен у "Службеном гласнику републике Србије" - "Службени гласник РС", број 98/06)
32. Члан 34. Устава гласи како следи:
"Нико се не може огласити кривим за дело које, у време када је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена.
Казне се одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца. Кривична дела и кривичне санкције одређују се законом."
Б. Кривични закон Социјалистичке Републике Србије (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Републике Србије, бр. 26/77, 28/77, 43/77 и 20/79)
33. Члан 116. прописује, између осталог, да ће се свако лице које је незаконито држало или одузело малолетно дете од његових родитеља казнити затвором од годину дана до десет година.
В. Кривични закон Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1976. године (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије" - "Службени лист СФРЈ" - бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90, у "Службеном листу Савезне Републике Југославије, бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01, и "Службеном гласнику РС", број 39/03)
34. Чланови 95. и 96. наводе, између осталог, да у вези са кривичним делом прописаним према члану 116. Кривичног закона Социјалистичке Републике Србије кривични поступак не може да се покрене нити да се заправо настави, ако је више од двадесет година протекло од тренутка када је кривично дело почињено.
Г. Кривични законик Републике Србије из 2005. године (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09)
35. Чланови 191, 192, 388. и 389. дефинишу да су разне врсте отмице детета и трговина људима кривична дела, укључујући и она у вези са усвајањем деце.
Д. Закон о облигационим односима (објављен у "Службеном листу СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и 31/93)
36. Чланови 199. и 200. прописују, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физички бол или заправо душевну патњу као последицу кршења његовог или њеног "права личности" има право, у зависности од њиховог трајања и јачине, да покрене поступак за финансијску накнаду пред парничним судовима и, осим тога, да тражи друге облике обештећења "која би могла" да пружи одговарајуће нематеријално задовољење.
37. Члан 376. ст. 1. и 2. прописују да се тужба на основу горе наведених одредби може поднети у року од три године од тренутка када је оштећена страна сазнала за штету у питању, као и одговорно лице, али да се, у сваком случају, тужба ове врсте може једино поднети у року од максимално пет година од самог догађаја.
38. Члан 377. став 1. даље прописује да ако је до предметне штете дошло као последица учињеног кривичног дела, рок застарелости за парнични поступак може се продужити тако да одговара важећем року застарелости за кривични поступак.
Ђ. Релевантна домаћа судска пракса
39. Врховни суд је 4. јуна 1998. године (Рев. 251/98) утврдио за рокови застарелости за парнични поступак у вези са разним врстама нематеријалне штете (види ст. 36-38. у горњем тексту) почињу када су поједини видови неимовинске штете добили облик коначног стања.
40. Врховни суд је 21. априла 2004. године (Рев. 229/04) даље утврдио да "права личности" у оквиру значења Закона о облигационим односима обухватају, између осталог, право на поштовање породичног живота.
Е. Закон о здравственој заштити (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 107/05, 72/09, 88/10 и 99/10)
41. Чланови 219-223. прописују, између осталог, појединости у вези са утврђивањем времена и узрока смрти новорођенчета још у болници. Посебно, болница породицу обавештава што је пре могуће и омогућава им приступ телу. Обавља се обдукција, а биолошки узорак се чува за будуће сврхе. Ако није утврђен узрок смрти обавештава се полиција, а надлежни општински органи се обавештавају у сваком случају.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ
42. Подноситељка представке се позвала на чл. 4, 5. и 8. Конвенције. У суштини, она се међутим жалила зато што јој Тужена држава континуирано није пружала било какве информације о стварној судбини њеног сина. Подноситељка представке је даље сумњала да је он можда ипак жив, и да је незаконито дат на усвајање.
43. Као онај који правно квалификује чињенице сваког предмета пред њим, (види Akdeniz против Турске, број 25165/94, став 88., 31. мај 2005. године), Суд сматра да би ову притужбу требало разматрати према члану 8. Конвенције, која одредба, у релевантном делу, гласи како следи:
"1. Свако има право на поштовање свог ... породичног живота...
2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других."
1. Спојивост ratione temporis
(a) Наводи странака
44. Влада је изнела да се чињенице "које представљају наводно мешање" односе на време пре 3. марта 2004. године, а то је датум када је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију. Посебно, дете је подноситељки представке наводно одузето 31. октобра 1983. године, а кривична пријава њеног супруга је одбачена 15. октобра 2003. године, пошто је поднета тек неких 10 месеци раније. Влада је, на крају, тврдила да чак ни наводни пропуст Тужене државе да исправи спорну ситуацију од 3. марта 2004. године притужбу подноситељке представке не може подвести под надлежност Суда ratione temporis.
45. Подноситељка представке је изнела да предметна повреда траје и да се она такође жалила усмено о овом питању разним инстанцама током година.
(б) Оцена Суда
46. Суд подсећа да његова надлежност ratione temporis покрива само период после ратификације Конвенције или њених протокола од стране Тужене државе. Од ратификације па надаље, међутим, наводни поступци и пропусти државе морају бити у складу са Конвенцијом и протоколима уз њу, што значи да све касније чињенице спадају у надлежност Суда чак и када су оне само наставак већ постојеће ситуације (види, на пример, Yağcı и Sargın против Турске, пресуда од 8. јуна 1995. године, став 40., серија A број 319-A; и Almeida Garrett, Mascarenhas Falcão и други против Португала, бр. 29813/96 и 30229/96, став 43., ЕЦХР 2000-I).
47. Даље се подсећа да су нестанци веома специфична појава, коју карактеритише непрекидно стање неизвесности и неодговарања, у којој постоји недостатак информација или чак намерно скривање и заташкавање онога што се догодило. Ова ситуација се веома често протеже, продужавајући патњу родитеља или рођака жртве. Према томе, не може се рећи да је нестанак, једноставно, "тренутан" акт или догађај; додатни елемент разликовања каснијег пропуста да се одговара за постојање и судбину несталих лица доводи до трајне ситуације. Стога, позитивна обавеза ће потенцијално постојати све док се не утврди судбина тог лица. То је тако чак и када се на крају може претпоставити смрт (види, мада у контексту чл. 2. и 3., Varnava и други против Турске [ВВ], бр. 16064/90, 16065/90, 16066/90, 16068/90, 16069/90, 16070/90, 16071/90, 16072/90 и 16073/90, став 148., ЕЦХР 2009).
48. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је син подноситељке представке наводно умро/нестао 31. октобра 1983. године, док је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију 3. марта 2004. године. Међутим, наводни пропуст Тужене државе да подноситељки представке пружи било какве коначне и/или поуздане информације о судбини њеног сина наставио се до данас. У таквим околностима, Суд сматра да се притужба подноситељке представке односи на трајну ситуацију (види, mutatis mutandis, Varnava и други против Турске [ВВ], цитиран у горњем тексту, ст. 130-150.; и, такође, у члану 8. контекста, Kurić и други против Словеније [ВВ], број 26828/06, ст. 238. и 240-242, ЕЦХР 2012 (extracts)).
49. Према томе, примедба Владе да не постоји надлежност Суда ratione temporis мора се одбити. Суд је, према томе, надлежан да разматра притужбу подноситељке представке у оној мери у којој се она односи на наводни пропуст Тужене државе да испуни процедуралне обавезе према Конвенцији почев од 3. марта 2004. године. Он, међутим, може узети у обзир чињенице пре ратификације у оној мери у којој се може сматрати да су створиле непрекидну ситуацију која траје и после тог датума или могу бити релевантне за разумевање чињеница насталих после тога (види, mutatis mutandis, Kurić и други против Словеније [ВВ], цитиран у горњем тексту, став 240.).
2. Правило шест месеци
(a) Наводи странака
50. Влада се бранила да је притужба подноситељке представке поднета ван рока пошто је она сазнала за исход свог кривичног предмета пре више од четири године. Подноситељка представке је, према томе, требало да поднесе своју представку Суду у року од шест месеци после ступања Конвенције на снагу у односу на Србију, тј. почев од 3. марта 2004. године. Иако је тачно да су после овог датума урађени разни службени извештаји, Влада је изнела да подноситељка представке није могла "оправдано очекивати" да би јој неки од њих могао омогућити да покрене поступак којим ће се "њен случај решити". Према томе, није било могуће "оживљавање" обавеза Тужене државе према Конвенцији.
51. Подноситељка представке је изјавила да су Скупштински извештај од 14. јула 2006. године, као и Извештај Заштитника грађана од 29. јула 2010. године, побудили њене наде да би, после свега, добила обештећење, и да су се таква очекивања окончала тек 28. децембра 2010. године када је Радна група поднела свој извештај Скупштини.
(б) Оцена Суда
52. Циљ рока од шест месеци према члану 35. став 1. је да промовише правну сигурност, обезбеђујући да се предмети који постављају питања према Конвенцији обрађују у разумном року и да одлуке из прошлости нису непрекидно отворене за спорење. Он означава временске границе надзора који Суд спроводи и сигнализира и појединцима и државним органима период после кога такав надзор није више могућ (види, међу многим другим ауторитетима,Walker против Уједињеног Краљевства (одлука), број 34979/97, ЕЦХР 2000-I).
53. По правилу, период од шест месеци тече од датума правоснажне одлуке у процесу исцрпљивања домаћих правних средстава. Међутим, када је јасно од почетка да не постоји делотворан правни лек за подносиоца представке, тај период тече од датума акта или мера на које се притужује, или од датума сазнања за тај акт или његово дејство или штету за подносиоца представке (види Dennis и други против Уједињеног Краљевства (одлука), број 76573/01, 2. јул 2002. године).
54. И поред тога, речено је да се временски рок од шест месеци не примењује као такав на ситуације које трају (види, на пример, Agrotexim Hellas S.A. и други против Грчке, број 14807/89, одлука Комисије од 12. фебруара 1992. године, ДР 71, стр. 148, и Cone против Румуније, број 35935/02, став 22., 24. јун 2008. године); ово због тога што, ако постоји ситуација непрекидне повреде, временски рок отпочиње заправо поново сваког дана и тек када та ситуација престане завршиће се коначан период од шест месеци.
55. Међутим, све трајне ситуације нису исте. У вези са нестанцима, подносиоци представки не могу непрекидно чекати пре подношења представке Суду. Када постоји стање незнања и неизвесности и, према дефиницији, пропуст да се одговара за оно што се догодило, па чак и појава намерног скривања и опструкције на страни неких органа, за рођаке несталог је теже да процене шта се дешава, или шта се може очекивати да ће се догодити. Мора се узети у обзир неизвесност и збуњеност које често карактеришу последице нестанка. Ипак, представке се могу одбацити као неблаговремене када постоји прекомерно и необјашњиво кашњење на страни подносилаца представки пошто су, или је требало да, постану свесни да није покренута никаква истрага или да је истрага прешла у неактивност или постала неделотворна и, у неком од ових случајева, не постоји непосредан, реалан изглед да ће се у будућности спровести делотворна истрага. Када постоје иницијативе да се ситуације нестанка реше, подносиоци представки могу оправдано очекивати развој догађаја који би могао решити пресудна чињенична или правна питања. Заправо, све док постоји неки садржајан контакт између породица и органа у вези са притужбама и захтевима за информације, или нека назнака, или реална могућност, напретка истражних радњи, углавном неће доћи до разматрања неоправданог кашњења. Међутим, када протекне значајно време, и када постоје значајна закашњења и затишја у истрази, доћи ће тренутак када рођаци морају да схвате да нема нити ће бити делотворне истраге (види Varnava и други против Турске [ВВ], цитиран у горњем тексту, ст. 162. и 165.).
56. Ако се вратимо на предметни случај, Суд констатује да је 14. јула 2006. године Скупштина Србије формално усвојила извештај који је припремио њен Анкетни одбор. Извештај је садржао, између осталог, препоруку у смислу да су неопходни усаглашени напори свих Владиних тела, као и промене односног законодавства, како би родитељи добили одговарајуће обештећење (види став 27. под (г) у горњем тексту). Локални медији су 16. априла 2010. године известили да је Председник Скупштине изјавио да се спрема формирање скупштинске радне групе за припрему новог законодавства са циљем пружања обештећења родитељима "несталих беба" (види став 28. у горњем тексту). Најзад, у свом извештају од 29. јула 2010. године Заштитник грађана Србије је сматрао да родитељи и даље имају право да знају истину о стварној судбини своје деце, и предложио усвајање lex specialis с тим у вези (види став 29, под (ђ), у горњем тексту).
57. У таквим, као што је свима познато, веома специфичним околностима, и упркос укупном протеку времена, не може се рећи да је подноситељка представке неоправдано очекивала исход догађаја који би могао "решити пресудна чињенична или правна питања" у вези са њеном притужбом, бар до представљања извештаја Радне групе 28. децембра 2010. године, када је постало очигледно да неће добити обештећења (види ст. 30. и 31. у горњем тексту). Пошто је представка у конкретном предмету поднета 22. априла 2008. године, примедба Владе мора се одбацити.
3. Исцрпљеност домаћих правних средстава
(a) Наводи странака
58. Влада је тврдила да подноситељка представке није ни покушала да исцрпи домаћа правна средства. Посебно, њен супруг је био тај који је поднео кривичну пријаву, а она лично такође није покренула парнични поступак на основу чл. 199. и 200. Закона о облигационим односима, који се примењује и тумачи у пракси Врховног суда описаној у ставовима 36 - 40. у горњем тексту. Влада је даље навела три пресуде Врховног суда у којима је тужиоцима досуђена накнада за штету претрпљену услед лекарских грешака и лошег поступања полиције, као и једно решење којим се укида одлука Окружног суда донета у овом другом контексту (види Рев. бр. 1118/03, 807/05 и 51/07 oд 10. априла 2003. године, 1. децембар 2005. године и 13. март 2007. године). У сваком случају, начелно, Влада је сматрала неразумним да се од државе уговорнице захтева да пружи делотворну заштиту права подносиоцима представке у случајевима где је дошло до наводне повреде њихових права пре ратификације Конвенције.
59. Подноситељка представке је тврдила да је кривична пријава поднета од стране њеног супруга, јасно укључивала и њену сопствену притужбу са истим значењем пошто се цела ствар тицала нестанка њиховог детета. Тачно је да је наведена пријава поднета 2003. године, али подноситељка представке није могла раније прибавити никакве релевантне доказе нити очекивати заштиту. Питање "несталих беба" једноставно је био табу до 2001. године када су њихови родитељи почели са се сами организују, медији су почели да о томе навелико извештавају, а чак је Скупштина расправљала о овом питању на пленарним седницама. Даље би требало приметити да је у међувремену наступила застарелост у кривичном и парничном поступку.
(б) Оцена Суда
60. Суд подсећа да према члану 35. став 1. Конвенције, он може да се бави неком представком тек пошто су исцрпљена сва домаћа правна средства. Сврха члана 35. је да Државама уговорницама пружи прилику да спрече или исправе наводне повреде пре него што се притужбе о њима доставе Суду (види, на пример, Mifsud против Француске (одлука) [ВВ], број 57220/00, став 15., ЕЦХР 2002-VIII). Обавеза исцрпљења домаћих правних средстава захтева од подносиоца представке да нормално користи правна средства која су делотворна, довољна и доступна у вези са његовим или њеним притужбама у складу са Конвенцијом. Да би било делотворно, средство мора бити у стању да непосредно исправи спорну ситуацију (види Balogh против Мађарске, број 47940/99, став 30., 20. јул 2004. године). Суд је на исти начин често подвлачио потребу да се правило исцрпљења примени са одређеним степеном флексибилности и без претераног формализма (види Ringeisen против Аустрије, 16. јул 1971. године, став 89., серија A број 13).
61. У смислу терета доказивања, на Влади која тврди да правна средства нису исцрпљена је да задовољи Суд, да је правно средство било делотворно, доступно у теорији и у пракси у релевантном тренутку (види, inter alia, Vernillo против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, став 27., серија A број 198, и Dalia против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998 . године, став 38., Извештаји 1998-I). Пошто је овај терет задовољен, на подносиоцу представке је да утврди да је правно средство које је Влада понудила заправо исцрпљено, или да је из неког разлога било неадекватно и неделотворно у посебним околностима предмета, или да су постојале посебне околности које њега или њу ослобађају овог захтева (види Dankevich против Украјине, број 40679/98, став 107., 29. април 2003. године).
62. У вези са конкретним предметом, Суд сматра да је супруг подноситељке представке стварно поднео кривичну пријаву у сопствено име и у име подноситељке представке пошто се инцидент у питању тицао истог догађаја једнаке важности за обоје. Ову пријаву је, међутим, одбацило Јавно тужилаштво, без назнаке да ли је спроведена претходна истрага (види став 17. у горњем тексту). Даље, сваки кривични поступак би заиста застарео до октобра 2003. године, најкасније, и стога не би био у стању да пружи накнаду после тога (види став 27., под (в), и 34. у горњем тексту).
63. У вези са парничном тужбом, Суд сматра да овај пут накнаде не би могао да исправи спорно стање ствари. Конкретно, парнични судови су у најбољем случају могли признати повреду "права личности" подносиоца представке и пружити накнаду за претрпљену нематеријалну штету. Они су такође евентуално могли наложити друге облике накнаде "који би могли" пружити нематеријално задовољење. Ништа од овога, међутим, не би могло делотворно пружити накнаду за притужбу подноситељке представке која се подразумева, тј. њену потребу за информацијама у "стварној судбини њеног сина". Влада свакако није понудила доказ за супротно. Суд, најзад, примећује да ни Скупштина, ни Заштитник грађана, у својим извештајима, нису разматрали ово питање. Заиста, ако ништа друго, бар су препоруком да се усвоји lex specialis изгледа указали да никакво постојеће домаће правно средство, укључујући и наведену парничну тужбу, није могло бити делотворно (види став 27., под (г), 28. и 29., под (ђ), у горњем тексту).
64. Примедба Владе у вези са исцрпљењем домаћих правних средстава се према томе мора одбацити.
4. Закључак
65. Суд констатује да притужба подноситељке представке није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3(a) Конвенције. Она такође није недопуштена ни по ком другом основу, и због тога се мора прогласити допуштеном.
1. Наводи странака
66. Подноситељка представке је поново потврдила своју притужбу због тога што јој Тужена држава није у континуитету пружала информације о стварној судбини њеног сина. Она је додала, да ако је њен син умро као што је тврдио МЦЋ, да је његова смрт требало да буде пријављена надлежним општинским органима, да тело буде показано родитељима, и да буде издат извештај о обдукцији.
67. Влада је изнела да се никаква повреда права подноситељке представке не може приписати Туженој држави пошто је до наводног нестанка њеног сина дошло у медицинској установи, а не у државном органу. Такође није било ни доказа да јој је њен син заиста одузет незаконито. Мада је можда било неких процесних пропуста на страни МЦЋ 1983. године, подноситељка представке није употребила ниједно домаће правно средство, иако она могу да пруже накнаду за претрпљену штету. Ово питање је такође више пута разматрано на домаћем нивоу, а релевантни правни оквир и пракса су измењени да би се пружиле адекватне гаранције. Све промене кривичног законодавства, међутим, не би могле, по својој природи, бити примењене на ситуацију подноситељке представке која се десила пре много година (види ст. 24, 25. и 31. у горњем тексту).
2. Оцена Суда
68. Обострано уживање родитеља и детета у заједничком друштву представља основни елемент "породичног живота" у смислу члана 8. Конвенције (види, међу многим другим ауторитетима, Monory против Румуније и Мађарске, број 71099/01, став 70., 5. април 2005. године).
69. Суштински циљ члана 8. је да појединца заштити од произвољног мешања јавних власти. Међутим, овој одредби могу бити својствене и додатне позитивне обавезе које се протежу, између осталог, на делотворност истражних поступака у вези са породичним животом (види, mutatis mutandis и у контексту "приватног живота", M.C. против Бугарске, број 39272/98, ст. 152. и 153., ЕЦХР 2003-XII).
70. У предмету Varnava (цитиран у горњем тексту) Велико веће је, мада у контексту члана 3. утврдило следеће:
"200. Појава нестанака намеће посебан терет рођацима несталих лица који не знају за судбину њихових вољених и трпе патњу неизвесности ...Суштина повреде није у томе да је дошло до озбиљне повреде људских права у вези са несталим лицима; она је у реакцијама и ставовима органа на ову ситуацију када им се на то скрене пажња ...остали релевантни фактори укључују ... обим у коме је члан породице био сведок догађаја у питању, укљученост члана породице у покушаје да добије информације о несталом лицу ... Утврђивање такве повреде није ограничено на случајеве где је утврђено да је Тужена држава одговорна за нестанак... али може да настане када органи не одговоре на захтев рођака за информацијама или се на њиховом путу испрече препреке, остављајући им да сносе главни удар напора да се открију неке чињенице, што се може сматрати исказивањем флагрантног, трајног и безосећајног занемаривања обавезе да се утврди где је и каква је судбина несталог лица."
Суд сматра ове ставове широко примењивим, mutatis mutandis, на сам специфичан контекст позитивних обавеза према члану 8. у конкретном предмету.
71. Имајући ово у виду и ако се вратимо на конкретан случај, примећује се да тело сина подноситељке представке никада није предато ни подноситељки представке ни њеној породици, и да узрок смрти није никада утврђен (види ст. 22. и 14. у горњем тексту, тим редом). Подноситељка представке даље уопште није добила извештај о обдукцији нити је обавештена када је и где њен син наводно сахрањен, а његова смрт није никада званично пријављена (види ст. 22. и 15. у горњем тексту, тим редом). Кривична пријава коју је поднео супруг подноситељке представке изгледа да је такође одбачена без одговарајућег разматрања (види став 17. у горњем тексту), а подноситељка представке и даље нема поуздане информације о томе шта се десило њеном сину.
72. Штавише, Суд примећује да су и сами органи Тужене државе потврдили, у разним приликама пошто је Србија ратификовала Конвенцију, да: (a) је осамдесетих година прошлог века било озбиљних мањкавости у важећем законодавству, као и у поступцима пред разним државним телима и здравственим органима; (б) није било доследних законских прописа о томе како би требало да се поступа у ситуацијама када новорођенче умре у болници; (в) преовлађујуће лекарско мишљење је било да би родитеље требало поштедети душевног бола сахрањивања свог новорођенчета, због чега је било сасвим могуће да су неки парови били намерно лишени те могућности; (г) ова ситуација је оправдала сумње/бриге родитеља због тога шта се стварно десило са њиховом децом, па се према томе не би могло искључити да су бебе у питању заиста незаконито одузете од њихових породица; (д) реакција Тужене државе у периоду између 2006. године и 2010. године и сама је била неадекватна; (ђ) а родитељима према томе остаје право да сазнају истину о томе каква је стварна судбина њихове деце (види ст. 26 - 29. у горњем тексту).
73. Најзад, упркос неколико наизглед обећавајућих званичних иницијатива између 2003. године и 2010. године, извештај радне групе достављен Скупштини Србије 28. децембра 2010. године је закључио да постојећем, већ измењеном законодавству, нису потребне никакве измене, изузев у вези са прикупљањем и употребом медицинских података. У тим околностима, јасно је да је то само побољшало ситуацију pro futuro, али родитељима у сличној ситуацији није ништа делотворно понуђено, укључујући и подноситељку представке, која је у прошлости претрпела описану патњу (види ст. 30. и 31. у горњем тексту).
74. Горе наведена разматрања су довољна да Суду омогуће да закључи да је подноситељка представке претрпела трајну повреду права на поштовање њеног породичног живота услед тога што јој Тужена држава у континуитету није пружала поуздане информације о судбини њеног сина.
75. Према томе, дошло је до повреде члана 8. Конвенције.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13. У ВЕЗИ СА ЧЛАНОМ 8. КОНВЕНЦИЈЕ
76. Подноситељка представке се даље жалила, према члану 13. Конвенције, због тога што јој Тужена држава није континуирано пружала било какву заштиту права због трајне повреде њеног породичног живота.
77. Влада је оспорила основаност ове притужбе (види став 58. у горњем тексту).
78. Суд сматра да би ову притужбу требало разматрати према 13. заједно са чланом 8. Конвенције.
79. Одредба члана 13. гласи како следи:
"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."
80. С обзиром да је притужба подноситељке представке према члану 13. суштински иста као њена притужба према члану 8, и с обзиром на став у односу на овај други члан (види, посебно, став 73. у горњем тексту), Суд проглашава притужбу према члану 13. допуштеном, али сматра да се њена основаност не мора посебно разматрати.
III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
81. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
82. Подноситељка представке је тражила 50.000 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете.
83. Влада је оспорила овај захтев.
84. Суд сматра да је подноситељка представке свакако претрпела неку нематеријалну штету. С обзиром на карактер утврђене повреде у конкретном случају и процењујући на основу правичности, Суд јој досуђује 10.000 евра у овом делу.
85. Подноситељка представке је такође тражила 2.750 евра за трошкове настале пред Судом.
86. Влада је оспорила овај захтев.
87. У складу са праксом Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су ти трошкови заиста и неопходно настали и да су разумни у погледу износа. У овом случају, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, као и чињенице да је подноситељки представке већ додељено 850 евра у оквиру програма правне помоћи Савета Европе, Суд сматра да је оправдано да јој се досуди додатна сума од 1.800 евра за трошкове настале пред њим.
Б. Затезна камата
88. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 46. КОНВЕНЦИЈЕ
89. Члан 46. Конвенције прописује:
"1. Високе стране уговорнице преузимају обавезу да се повинују правоснажној пресуди Суда у сваком предмету у коме су странке.
2. Правоснажна пресуда Суда се доставља Комитету министара који надгледа њено извршење."
90. С обзиром на ове одредбе, произлази, између осталог, да пресуда у којој Суд утврди повреду, намеће Туженој држави законску обавезу не само да плати заинтересованим износе досуђене на име правичног задовољења, већ и да изабере, уз надзор Комитета министара, опште и/или, према случају, појединачне мере које ће бити усвојене у домаћем правном систему, како би се окончала повреда коју је Суд утврдио и исправиле, колико је могуће, њене последице (види Scozzari и Giunta против Италије [ВВ], бр. 39221/98 и 41963/98, став 249., ЕЦХР 2000-VIII).
91. С тим у вези, подноситељка представке је тражила да се Туженој држави наложи да измени законодавство ради повећања казни за односна кривична дела, продужи важећи рок застарелости и, касније, поново покрене кривични поступак у њеном предмету.
92. С обзиром на горе наведено, као и на значајан број потенцијалних подносилаца представки, Тужена држава мора, у року од годину дана од датума када ова пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, предузети све одговарајуће мере, по могућству путем lex specialis (види Извештај заштитника грађана од 29. јула 2010. године у ставу 29. у горњем тексту), да осигура успостављање механизма са циљем обезбеђења појединачног обештећења свим родитељима у ситуацији као што је или која је довољно слична ситуацији подноситељке представке (види став 26. у горњем тексту). Овај механизам би требало да надзире независно тело, са одговарајућим овлашћењима, које ће моћи да пружи поуздане одговоре у вези са судбином сваког детета и пружи одговарајућу накнаду, према случају.
93. У вези са сличним представкама већ пред њим, Суд одлучује да их здружи у наведеном периоду. Ова одлука није на штету овлашћења Суда да у било ком тренутку прогласи недопуштеним сваки такав предмет или да га скине са свог списка предмета у складу са Конвенцијом.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава представку допуштеном.
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 8. Конвенције.
3. Утврђује да нема потребе да се притужба према члану 13. разматра посебно.
4. Утврђује:
(a) да Тужена држава треба да плати подноситељки представке, у року од три месеца од датума када пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће се претворити у српске динаре по стопи важећој на дан измирења:
(i) 10.000 евра (десет хиљада евра), плус сваки порез који се може наплатити, на име нематеријалне штете,
(ii) 1.800 евра (хиљаду осам стотина евра), плус сваки порез који се може наплатити подноситељки представке, на име трошкова;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена.
5. Одбија преостали део захтева подноситељке представке за правично задовољење.
6. Утврђује да Тужена држава мора, у року од годину дана од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, предузети све одговарајуће мере са циљем успостављања механизма за обезбеђење појединачног обештећења свим родитељима у ситуацији као што је или која је довољно слична ситуацији подноситељке представке (види став 92. пресуде).
7. Одлучује да одложи разматрање, у периоду од годину дана од датума када ова пресуда постане правоснажна, све сличне представке које су већ пред Судом, без утицаја на овлашћење Суда да у било ком тренутку прогласи недопуштеном било који такав предмет или да га скине са свог списка предмета у складу са Конвенцијом.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 26. марта 2013. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Françoise Elens-Passos Заменик секретара |
Guido Raimondi Председник |
SECOND SECTION
CASE OF ZORICA JOVANOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 21794/08)
JUDGMENT
STRASBOURG
26 March 2013
FINAL
09/09/2013
This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention.
In the case of Zorica Jovanović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Guido Raimondi, President,
Danutė Jočienė,
Peer Lorenzen,
Dragoljub Popović,
Işıl Karakaş,
Nebojša Vučinić,
Paulo Pinto de Albuquerque, judges,
and Françoise Elens-Passos, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 5 March 2013,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 21794/08) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Ms Zorica Jovanović (“the applicant”), on 22 April 2008.
2. The applicant, who had been granted legal aid, was represented by Ms D. Govedarica, a lawyer practising in Batočina. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3. The applicant complained of the continuing failure by the Serbian authorities to provide her with any information about the real fate of her son, who had allegedly died while in the care of a State-run hospital, or indeed with any other redress in that regard.
4. On 12 April 2011 the application was communicated to the Government. It was also decided to rule on its admissibility and merits at the same time (Article 29 § 1).
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1953 and lives in Batočina.
6. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.
A. The specific facts of the applicant’s case
7. On 28 October 1983 the applicant gave birth to a healthy baby boy in the Ćuprija Medical Centre (“the ĆMC”), a State-run hospital.
8. Between 28 and 30 October 1983, while still in the ĆMC, the applicant had regular contact with her son.
9. On 30 October 1983 the applicant was informed by the doctors that both she and her son would be discharged the next day.
10. The applicant was with her son until approximately 11 p.m. on 30 October, when he was taken to a separate room for newborn babies. This was standard procedure and the applicant’s son had experienced no medical problems up to that point.
11. On 31 October 1983, at around 6.30 a.m., the duty doctor informed the applicant that “her baby ha[d] died”. Upon hearing this, the applicant immediately ran down the corridor towards the room where her son had spent the night. She was physically restrained by two orderlies, however. A nurse even tried to inject her with a sedative, but the applicant successfully resisted the attempt. Ultimately, having no other option and being in a state of shock, the applicant checked out of the ĆMC. Her relatives were subsequently told that the autopsy of the infant would be performed in Belgrade, which was why his body could not yet be released to the parents. The applicant and her family remained confused as to why the autopsy would have to be carried out in Belgrade, as this was clearly a departure from the ĆMC’s normal practice.
12. From 2001, and particularly from 2002, the Serbian media started reporting extensively on numerous cases similar to the applicant’s (see, for example, http://www.kradjabeba.org, accessed on 29 January 2013).
13. On 24 October 2002 the applicant sent a request to the ĆMC, seeking all relevant documentation relating to her son’s death.
14. On 12 November 2002 the applicant was informed by the ĆMC that her son had died on 31 October 1983, at 7.15 a.m., and that his death had occurred from an unknown cause. The ĆMC maintained that no other information was available because its archives had been flooded in the meantime and many documents had been destroyed.
15. On 22 November 2002, in response to the applicant’s request, the Municipality of Ćuprija informed her that her son’s birth had been registered in the municipal records but that his death had not.
16. On 10 January 2003 the applicant’s husband (the child’s father) lodged a criminal complaint with the Ćuprija municipal public prosecutor’s office against the medical staff of the ĆMC, whom the applicant deemed responsible for “her son’s abduction”.
17. On 15 October 2003 the Ćuprija municipal public prosecutor’s office rejected the complaint as unsubstantiated, since “there was evidence that [the applicant’s] son had died on 31 October 1983”. No further reasoning was offered and there was no indication as to whether any preliminary investigation had been carried out.
18. In March 2004 the Municipality of Ćuprija reaffirmed the content of its letter of 22 November 2002.
19. On 29 April 2004 the ĆMC provided the applicant with its internal records in support of its letter dated 12 November 2002.
20. On 19 September 2007 the Municipality of Ćuprija confirmed that the death of the applicant’s son had never been formally registered.
21. On 28 December 2007 the Municipality of Ćuprija provided the applicant with copies of her son’s birth certificate, in response to her earlier demand, together with the ĆMC’s request for registration of the birth.
22. The body of the applicant’s son was never released to the applicant or her family. Nor were they ever provided with an autopsy report or informed as to when and where he was allegedly buried.
23. Between 12 June 2009 and 20 July 2011 the Kragujevac Clinical Centre regularly treated the applicant for, inter alia, various depression-related symptoms dating back to 1999 and especially 2001.
B. Other relevant facts
1. The adoption of new procedures
24. At a meeting organised by the Ministry of Health on 17 June 2003 on the burial of newborn babies who had died in hospital it was decided, inter alia, that the bodies could only be released to the parents if the latter signed a special form designed for this purpose.
25. In response to a specific request sent to them by the State-run funeral company (JKP Pogrebne usluge) on 17 October 2003, all Belgrade-based public health-care institutions also agreed, inter alia, to implement a procedure whereby a special declaration would have to be signed (a) by the parents, or other family members, stating that they had been informed of the death by the hospital and that they would personally be making the funeral arrangements, or (b) by a legal entity, or its representative, to the effect that it would be making these arrangements because others had refused or were unable to do so. In the absence of such declarations, the State-run funeral company would refuse to collect the bodies from the hospitals.
2. The parliamentary report of 14 July 2006 (Izveštaj o radu anketnog odbora obrazovanog radi utvrđivanja istine o novorođenoj deci nestaloj iz porodilišta u više gradova Srbije)
26. In 2005 hundreds of parents in the same situation as that of the applicant, namely, whose newborn babies had “gone missing” following their alleged deaths in hospital wards, especially in the 1970s, 1980s and 1990s, applied to the Serbian Parliament seeking redress.
27. On 14 July 2006 Parliament formally adopted a report prepared by the Investigating Committee established for this purpose. The findings of this report concluded, inter alia, that (a) there had been serious shortcomings in the applicable legislation at the relevant time and in the procedures before various State bodies and health authorities; (b) the situation justified the parents’ doubts or concerns as to what had really happened to their children; (c) no criminal redress could now be effective in view of the applicable limitation periods (see paragraph 34 below); and (d) a concerted effort on the part of all government bodies, as well as changes to the relevant legislation, were therefore necessary in order to provide the parents with adequate redress.
3. Statements made by the President of the Parliament
28. On 16 April 2010 the local media reported that the President of the Serbian Parliament had stated that a parliamentary working group was about to be formed in order to prepare new legislation aimed at providing redress to the parents of the “missing babies”.
4. The Ombudsman’s report of 29 July 2010 (Izveštaj zaštitnika građana o slučajevima tzv. “nestalih beba” sa preporukama)
29. Following an extensive investigation into the issue, the Ombudsman found, inter alia, that (a) at the relevant time, there were no coherent procedures and/or statutory regulations as to what should happen in situations where a newborn baby died in hospital; (b) the prevailing medical opinion was that parents should be spared the mental pain of having to bury their newborn babies, which was why it was quite possible that certain couples were deliberately deprived of the opportunity to do so; (c) any autopsy reports were usually incomplete, inconclusive, and of highly dubious veracity; (d) it could not therefore be ruled out that the babies in question were indeed removed from their families unlawfully; (e) turning to more recent times, the government response between 2006 and 2010 had itself been inadequate; and (f) the parents therefore remained entitled to know the truth about the real fate of their children, which could only be arrived at through the enactment of a lex specialis.
5. The working group’s report submitted to Parliament on 28 December 2010 (Izveštaj o radu radne grupe za izradu predloga zakona radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje nadležnih organa po prijavama o nestanku novorođene dece iz porodilišta)
30. In response to the findings and recommendations of the Parliamentary Report of 14 July 2006 (see paragraphs 26-27 above), a working group was set up by Parliament on 5 May 2010 (see paragraph 28 above). Its task was to assess the situation and propose any appropriate changes to the legislation.
31. On 28 December 2010 the working group submitted its report to Parliament. Following a detailed analysis of the current, already amended, legislation, it concluded that no changes were necessary except as regards the collection and use of medical data, but that a new piece of legislation concerning this issue was already being prepared (nacrt Zakona o evidencijama u oblasti zdravstva). The working group specifically noted, inter alia, that Article 34 of the Constitution made it impossible to extend the limitation period for criminal prosecution in respect of crimes committed in the past or, indeed, to introduce new, more serious, criminal offences and/or harsher penalties applicable to crimes committed in the past (see paragraph 32 below). The existing Criminal Code already envisaged several criminal offences of relevance to the issue, however, and the new Health Care Act set out a detailed procedure making it impossible for parents to have their newborn babies unlawfully removed from hospital wards (see paragraphs 35 and 41 below).
II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
A. Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia (OG RS) no. 98/06)
32. Article 34 of the Constitution reads as follows:
“No one shall be convicted on account of any act which did not constitute a criminal offence under the law or any other regulation based on the law at the time when it was committed. Nor shall a penalty be imposed which was not prescribed for the act at the time.
The penalties shall be determined pursuant to the legislation in force at the time when the act was committed, save where subsequent legislation is more lenient for the perpetrator. Criminal offences and penalties shall be laid down by the law.”
B. Criminal Code of the Socialist Republic of Serbia 1977 (Krivični zakon Socijalističke Republike Srbije, published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia nos. 26/77, 28/77, 43/77 and 20/79)
33. Article 116 provided, inter alia, that anyone who had unlawfully detained or abducted a minor child from his or her parents was liable to a prison sentence of between one and ten years.
C. Criminal Code of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia 1976 (Krivični zakon Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia (OG SFRY) nos. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 and 54/90; in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia nos. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 and 61/01; and in OG RS no. 39/03)
34. Articles 95 and 96 provided, inter alia, that prosecution of the crime defined in Article 116 of the Criminal Code of the Socialist Republic of Serbia became time-barred where more than twenty years had elapsed since the commission of the crime.
D. Criminal Code of the Republic of Serbia 2005 (Krivični zakonik, published in OG RS nos. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 and 111/09)
35. Under Articles 191, 192, 388 and 389, various forms of child abduction and human trafficking, including for the purposes of adoption, are defined as a crime.
E. Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima, published in OG SFRY nos. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 and 31/93)
36. Articles 199 and 200 provide, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or, indeed, mental anguish as a consequence of a breach of his or her “personal rights” (prava ličnosti) shall be entitled, depending on their duration and intensity, to sue for financial compensation in the civil courts and, in addition, to request other forms of redress “which may be capable” of affording adequate non-pecuniary satisfaction.
37. Article 376 §§ 1 and 2 provide that a claim based on the above-mentioned provisions may be brought within three years of the date on which the injured party learnt of the damage in question and identified the person responsible, but that such a claim must in any event be lodged within a maximum of five years of the event itself.
38. Article 377 § 1 further provides that if the damage in issue has been caused as a result of the commission of a criminal offence, the civil limitation period may be extended so as to correspond to the applicable criminal statute of limitations.
F. Relevant domestic case-law
39. On 4 June 1998 the Supreme Court (Rev. 251/98) held that civil limitation periods concerning various forms of non-pecuniary damage (see paragraphs 36-38 above) would not start running until the situation complained of had come to an end (kada su pojedini vidovi neimovinske štete dobili oblik konačnog stanja).
40. On 21 April 2004 the Supreme Court (Rev. 229/04) further held that “personal rights” within the meaning of the Obligations Act included, inter alia, the right to respect for family life.
G. Health Care Act (Zakon o zdravstvenoj zaštiti, published in OG RS nos. 107/05, 72/09, 88/10 and 99/10)
41. Articles 219 to 223 provide, inter alia, details as regards the determination of the time and cause of death of a newborn baby while still in hospital. Specifically, the hospital will inform the family as soon as possible and provide them with access to the body. An autopsy is carried out and a biological sample stored for any future purposes. The police are informed if no cause of death has been established, and the relevant municipal authorities are informed in all circumstances.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION
42. The applicant relied on Articles 4, 5 and 8 of the Convention. In substance, however, she complained of the respondent State’s continuing failure to provide her with any information about the real fate of her son. The applicant suspected, further, that he might still be alive, having been unlawfully given up for adoption.
43. The Court, being the master of the characterisation to be given in law to the facts of any case before it (see Akdeniz v. Turkey, no. 25165/94, § 88, 31 May 2005), considers that this complaint falls to be examined under Article 8 of the Convention, which, in so far as relevant, reads as follows:
“1. Everyone has the right to respect for his ... family life ...
2. There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”
A. Admissibility
1. Compatibility ratione temporis
(a) The parties’ submissions
44. The Government maintained that the facts “constitutive of the alleged interference” concerned a period prior to 3 March 2004, that being the date when the Convention had come into force in respect of Serbia. Specifically, the applicant’s child had allegedly been taken from her on 31 October 1983 and her husband’s criminal complaint had been rejected on 15 October 2003, having not been lodged until some ten months previously. The Government argued, lastly, that even the alleged failure of the respondent State to remedy the impugned situation as of 3 March 2004 could not bring the applicant’s complaint within the Court’s competence ratione temporis.
45. The applicant submitted that the violation in question was of an ongoing character and that she had also complained orally about the issue to various authorities over the years.
(b) The Court’s assessment
46. The Court reiterates that its jurisdiction ratione temporis covers only the period after the ratification of the Convention or its Protocols by the respondent State. From the ratification date onwards, however, the State’s alleged acts and omissions must conform to the Convention and its Protocols, meaning that all subsequent facts fall within the Court’s jurisdiction even where they are merely extensions of an already existing situation (see, for example, Yağcı and Sargın v. Turkey, 8 June 1995, § 40, Series A no. 319‑A, and Almeida Garrett, Mascarenhas Falcão and Others v. Portugal, nos. 29813/96 and 30229/96, § 43, ECHR 2000-I).
47. It is further observed that disappearances are a very specific phenomenon, characterised by an ongoing situation of uncertainty and unaccountability in which there is a lack of information or even a deliberate concealment and obfuscation of what has occurred. This situation is very often drawn out over time, prolonging the torment of the victim’s parents or relatives. It cannot therefore be said that a disappearance is, simply, an “instantaneous” act or event; the additional distinctive element of subsequent failure to account for the whereabouts and fate of the missing person gives rise to a continuing situation. Thus, the positive obligation will, potentially, persist as long as the fate of the person is unaccounted for. This is so even where death may, eventually, be presumed (see, albeit in the context of Articles 2 and 3, Varnava and Others v. Turkey [GC], nos. 16064/90, 16065/90, 16066/90, 16068/90, 16069/90, 16070/90, 16071/90, 16072/90 and 16073/90, § 148, ECHR 2009).
48. Turning to the present case, the Court notes that the applicant’s son allegedly died or went missing on 31 October 1983, whilst the Convention came into force in respect of Serbia on 3 March 2004. However, the respondent State’s alleged failure to provide the applicant with any definitive and/or credible information as to the fate of her son has continued to the present day. In such circumstances, the Court considers that the applicant’s complaint concerns a continuing situation (see, mutatis mutandis, Varnava and Others, cited above, §§ 130-50, and, in the context of Article 8, Kurić and Others v. Slovenia [GC], no. 26828/06, §§ 238 and 240-42, 26 June 2012).
49. Accordingly, the Government’s objection as to the lack of jurisdiction ratione temporis must be dismissed. The Court is thus competent to examine the applicant’s complaint in so far as it relates to the respondent State’s alleged failure to fulfil its procedural obligations under the Convention as of 3 March 2004. It may, however, have regard to the facts prior to the ratification inasmuch as they could be considered to have created a continuous situation extending beyond that date or may be relevant for the understanding of facts occurring thereafter (see, mutatis mutandis, Kurić and Others, cited above, § 240).
2. The six-month rule
(a) The parties’ submissions
50. The Government contended that the applicant’s complaint had been lodged out of time because she had learned of the outcome of her criminal case more than four years earlier. The applicant should therefore have lodged her application with the Court within a period of six months following the Convention’s entry into force in respect of Serbia, namely, as of 3 March 2004. Whilst it was true that various official reports had been produced after that date, the Government submitted that the applicant could not have “reasonably expected” that any of them would have enabled her to initiate proceedings capable of bringing about the “resolution of her case”. No “revival” of the respondent State’s obligations under the Convention was therefore possible.
51. The applicant stated that the parliamentary report of 14 July 2006 and the Ombudsman’s report of 29 July 2010 had raised her hopes that redress might, after all, be forthcoming, and that such expectations had ended only on 28 December 2010 when the working group had presented its own report to Parliament.
(b) The Court’s assessment
52. The object of the six-month time-limit under Article 35 § 1 is to promote legal certainty, by ensuring that cases raising issues under the Convention are dealt with in a reasonable time and that past decisions are not continually open to challenge. It marks out the temporal limits of supervision carried out by the Court and signals to both individuals and State authorities the period beyond which such supervision is no longer possible (see, amongst other authorities, Walker v. the United Kingdom (dec.), no. 34979/97, ECHR 2000‑I).
53. As a rule, the six-month period runs from the date of the final decision in the process of exhaustion of domestic remedies. Where it is clear from the outset, however, that no effective remedy is available to the applicant, the period runs from the date of the acts or measures complained of, or from the date of knowledge of that act or its effect on or prejudice to the applicant (see Dennis and Others v. the United Kingdom (dec.), no. 76573/01, 2 July 2002).
54. Nonetheless, it has been said that the six-month time-limit does not apply as such to continuing situations (see, for example, Agrotexim Hellas S.A. and Others v. Greece, no. 14807/89, Commission decision of 12 February 1992, Decisions and Reports 72, p. 148, and Cone v. Romania, no. 35935/02, § 22, 24 June 2008); this is because, if there is a situation of an ongoing breach, the time-limit in effect starts afresh each day and it is only once the situation ceases that the final period of six months will run to its end.
55. However, not all continuing situations are the same. As regards disappearances, applicants cannot wait indefinitely before lodging their application with the Court. Where there is a state of ignorance and uncertainty and, by definition, a failure to account for what has happened, if not an appearance of deliberate concealment and obstruction on the part of some authorities, it is more difficult for the relatives of the missing to assess what is happening, or what can be expected to happen. Allowances must be made for the uncertainty and confusion which frequently mark the aftermath of a disappearance. Still, applications can be rejected as out of time where there has been excessive or unexplained delay on the part of applicants once they have, or should have, become aware that no investigation has been instigated or that the investigation has lapsed into inaction or become ineffective and, in any of those eventualities, there is no immediate, realistic prospect of an effective investigation being provided in the future. Where there are initiatives being pursued with regard to a disappearance situation, applicants may reasonably await developments which could resolve crucial factual or legal issues. Indeed, as long as there is some meaningful contact between families and authorities concerning complaints and requests for information, or some indication, or realistic possibility, of progress in investigative measures, considerations of undue delay will not generally arise. However, where there has been a considerable lapse of time, and there have been significant delays and lulls in investigative activity, there will come a moment when the relatives must realise that no effective investigation has been, or will be provided (see Varnava and Others, cited above, §§ 162 and 165).
56. Turning to the present case, the Court notes that on 14 July 2006 the Serbian Parliament formally adopted a report prepared by its Investigating Committee. The report included, inter alia, a recommendation to the effect that a concerted effort on the part of all government bodies, as well as changes to the relevant legislation, were necessary in order to provide the parents with adequate redress (see paragraph 27 (d) above). On 16 April 2010 the local media reported that the President of the Parliament had stated that a parliamentary working group was about to be formed in order to prepare new legislation aimed at providing redress to the parents of the “missing babies” (see paragraph 28 above). Lastly, in his report of 29 July 2010 the Serbian Ombudsman opined that the parents remained entitled to know the truth regarding the real fate of their children, and proposed the enactment of a lex specialis in that regard (see paragraph 29 (f) above).
57. In such, admittedly very specific, circumstances and despite the overall passage of time, it cannot be said that the applicant was unreasonable in awaiting the outcome of developments which could have “resolved crucial factual or legal issues” regarding her complaint, at least not until the presentation of the working group’s report on 28 December 2010 when it became obvious that no redress would be forthcoming (see paragraphs 30-31 above). Since the application in the present case was lodged on 22 April 2008, the Government’s objection must be rejected.
3. Exhaustion of domestic remedies
(a) The parties’ submissions
58. The Government averred that the applicant had in effect made no effort to exhaust domestic remedies. In particular, it was her husband who had lodged the criminal complaint, and she, personally, had also failed to bring a civil case on the basis of Articles 199 and 200 of the Obligations Act, as applied and interpreted in the Supreme Court’s case-law described in paragraphs 36 to 40 above. The Government further produced three judgments of the Supreme Court in which the claimants had been awarded compensation for the harm suffered as a consequence of medical errors and police misconduct, and one ruling setting aside a district court’s decision adopted in the latter context (see Rev. nos. 1118/03, 807/05 and 51/07 of 10 April 2003, 1 December 2005 and 13 March 2007, respectively). In any event, and as a matter of principle, the Government considered it unreasonable that a State Party should be required to provide effective redress to applicants in cases where an alleged violation of their rights had taken place prior to the ratification of the Convention.
59. The applicant maintained that the criminal complaint lodged by her husband had clearly included her own complaint to the same effect since the entire matter concerned the disappearance of their child. It was true that the said complaint had been lodged in 2003, but the applicant had been unable to obtain any relevant evidence or expect any redress prior to then. Put simply, the “missing-babies issue” had been taboo until 2001, when the parents concerned had started organising themselves, the media had begun extensively reporting on it, and even Parliament had debated the issue at its plenary sessions. It should further be noted that, in the meantime, applicable criminal and civil limitation periods had come into force.
(b) The Court’s assessment
60. The Court reiterates that, under Article 35 § 1 of the Convention, it may only deal with an application after all domestic remedies have been exhausted. The purpose of Article 35 is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged against them before those allegations are submitted to the Court (see, for example, Mifsud v. France (dec.) [GC], no. 57220/00, § 15, ECHR 2002-VIII). The obligation to exhaust domestic remedies requires an applicant to make normal use of remedies which are effective, sufficient and accessible in respect of his or her Convention grievances. To be effective, a remedy must be capable of remedying directly the impugned state of affairs (see Balogh v. Hungary, no. 47940/99, § 30, 20 July 2004). The Court has likewise frequently emphasised the need to apply the exhaustion rule with some degree of flexibility and without excessive formalism (see Ringeisen v. Austria, 16 July 1971, § 89, Series A no. 13).
61. In terms of the burden of proof, it is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France, 20 February 1991, § 27, Series A no. 198, and Dalia v. France, 19 February 1998, § 38, Reports of Judgments and Decisions 1998-I). Once this burden has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003).
62. As regards the present case, the Court notes that the applicant’s husband did indeed lodge a criminal complaint on his own behalf and on behalf of the applicant since the incident in question concerned the same event of equal significance to both of them. That complaint was rejected by the public prosecutor’s office, however, without any indication as to whether any preliminary investigation had been carried out (see paragraph 17 above). Further, any criminal proceedings would indeed have become time-barred by October 2003, at the latest, and would hence have been incapable of providing any redress thereafter (see paragraphs 27 (c) and 34 above).
63. Concerning the civil claim, the Court considers that this avenue of redress could not have remedied the impugned state of affairs. The civil courts could, at best, have recognised the violation of the applicant’s “personal rights” and awarded compensation for the non-pecuniary damage suffered. They could also, possibly, have ordered other forms of redress “capable” of affording non-pecuniary satisfaction. Neither of those measures, however, could have effectively remedied the applicant’s underlying complaint, which was her need for information as to “the real fate of her son”. The Government have certainly offered no evidence to the contrary. The Court notes, lastly, that neither Parliament nor the Ombudsman addressed this issue in their respective reports. Indeed, if anything, by recommending the enactment of a lex specialis they appear to have suggested that no existing domestic remedies, including the said civil claim, could have been effective (see paragraphs 27 (d), 28 and 29 (f) above).
64. The Government’s objection as to the exhaustion of domestic remedies must therefore be rejected.
4. Conclusion
65. The Court notes that the applicant’s complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It is also not inadmissible on any other grounds, and must therefore be declared admissible.
B. Merits
1. The parties’ submissions
66. The applicant reaffirmed her complaint regarding the respondent State’s continuing failure to provide her with information as to the real fate of her son. She added that had her son died, as the ĆMC had claimed, they should have reported the death to the competent municipal authorities, shown the body to the parents and produced an autopsy report.
67. The Government submitted that no violation of the applicant’s rights could be imputed to the respondent State since the alleged disappearance of her son had occurred in a medical institution, not a State body. Nor was there any evidence that the applicant’s child had indeed been removed from her unlawfully. Whilst there might have been certain procedural omissions on the part of the ĆMC in 1983, the applicant had not made use of any domestic remedies, despite these being capable of offering redress for any wrongs suffered. The issue had also been considered repeatedly at domestic level and the relevant legal framework and practices had been amended with a view to offering adequate safeguards. Any changes to the criminal legislation, however, could not, by definition, be applied to the applicant’s situation, which had arisen so many years previously (see paragraphs 24, 25 and 31 above).
2. The Court’s assessment
68. The mutual enjoyment by parent and child of each other’s company constitutes a fundamental element of “family life” within the meaning of Article 8 of the Convention (see, among many other authorities, Monory v. Romania and Hungary, no. 71099/01, § 70, 5 April 2005).
69. The essential object of Article 8 is to protect the individual against arbitrary interference by public authorities. There may, however, be additional positive obligations inherent in this provision extending to, inter alia, the effectiveness of any investigating procedures relating to one’s family life (see, mutatis mutandis, and in the context of “private life”, M.C. v. Bulgaria, no. 39272/98, §§ 152-53, ECHR 2003‑XII).
70. In Varnava and Others (cited above) the Grand Chamber, albeit in the context of Article 3, held as follows:
“200. The phenomenon of disappearances imposes a particular burden on the relatives of missing persons who are kept in ignorance of the fate of their loved ones and suffer the anguish of uncertainty. ... The essence of the violation is not that there has been a serious human rights violation concerning the missing person; it lies in the authorities’ reactions and attitudes to the situation when it has been brought to their attention ... Other relevant factors include ... the extent to which the family member witnessed the events in question, the involvement of the family member in the attempts to obtain information about the disappeared person ... The finding of such a violation is not limited to cases where the respondent State has been held responsible for the disappearance ... but can arise where the failure of the authorities to respond to the quest for information by the relatives or the obstacles placed in their way, leaving them to bear the brunt of the efforts to uncover any facts, may be regarded as disclosing a flagrant, continuous and callous disregard of an obligation to account for the whereabouts and fate of a missing person.”
The Court deems these considerations broadly applicable, mutatis mutandis, to the very specific context of positive obligations under Article 8 in the present case.
71. With this in mind and turning to the present case, it is noted that the body of the applicant’s son was never released to the applicant or her family, and that the cause of death was never determined (see paragraphs 22 and 14 above, in that order). Furthermore, the applicant was never provided with an autopsy report or informed of when and where her son had allegedly been buried, and his death was never officially recorded (see paragraphs 22 and 15 above, in that order). The criminal complaint lodged by the applicant’s husband would also appear to have been rejected without adequate consideration (see paragraph 17 above), and the applicant herself still has no credible information as to what happened to her son.
72. Moreover, the Court observes that the respondent State authorities have themselves affirmed, on various occasions following the Serbian ratification of the Convention, that (a) in the 1980s there were serious shortcomings in the applicable legislation and in the procedures before various State bodies and health authorities; (b) there were no coherent statutory regulations as to what should happen in situations where a newborn baby died in hospital; (c) the prevailing medical opinion was that parents should be spared the mental pain of having to bury their newborn baby, which is why it was quite possible that certain couples were deliberately deprived of the opportunity to do so; (d) this situation justified the parents’ doubts or concerns as to what had really happened to their children, and it could not therefore be ruled out that the babies in question were indeed removed from their families unlawfully; (e) the respondent State’s response between 2006 and 2010 was itself inadequate; and (f) the parents therefore remain entitled to know the truth as to the real fate of their children (see paragraphs 26-29 above).
73. Lastly, despite several seemingly promising official initiatives between 2003 and 2010, the working group’s report submitted to the Serbian Parliament on 28 December 2010 concluded that no changes to the existing, already amended, legislation were necessary, except as regards the collection and use of medical data. In these circumstances, it is clear that this has only improved the situation for the future, and has effectively offered nothing to those parents, including the applicant, who have endured the ordeal in the past (see paragraphs 30-31 above).
74. The foregoing considerations are sufficient to enable the Court to conclude that the applicant has suffered a continuing violation of the right to respect for her family life on account of the respondent State’s continuing failure to provide her with credible information as to the fate of her son.
75. There has accordingly been a violation of Article 8 of the Convention.
II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION TAKEN IN CONJUNCTION WITH ARTICLE 8
76. The applicant further complained, under Article 13 of the Convention, of the respondent State’s continuing failure to provide her with any redress for the continuing breach of her right to respect for her “family life”.
77. The Government contested the merits of this complaint (see paragraph 58 above).
78. The Court considers that this complaint falls to be examined under Article 13 of the Convention taken in conjunction with Article 8.
79. The former provision reads as follows:
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
80. Given that the applicant’s Article 13 complaint is effectively the same as her complaint under Article 8, and having regard to its finding in respect of the latter (see, in particular, paragraph 73 above), the Court declares the Article 13 complaint admissible but considers that it need not be examined separately on its merits.
III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
81. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
A. Damage
82. The applicant claimed 50,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.
83. The Government contested that claim.
84. The Court considers that the applicant has certainly suffered some non-pecuniary damage. Having regard to the nature of the violation found in the present case and making its assessment on an equitable basis, the Court therefore awards her EUR 10,000 under this head.
B. Costs and expenses
85. The applicant also claimed EUR 2,750 for the costs and expenses incurred before the Court.
86. The Government contested that claim.
87. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to their quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, as well as the fact that the applicant has already been granted EUR 850 under the Council of Europe’s legal aid scheme, the Court considers it reasonable to award her the additional sum of EUR 1,800 for the costs incurred before it.
C. Default interest
88. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
IV. APPLICATION OF ARTICLE 46 OF THE CONVENTION
89. Article 46 of the Convention provides:
“1. The High Contracting Parties undertake to abide by the final judgment of the Court in any case to which they are parties.
2. The final judgment of the Court shall be transmitted to the Committee of Ministers, which shall supervise its execution.
...”
90. Given these provisions, it follows, inter alia, that a judgment in which the Court finds a breach imposes on the respondent State a legal obligation not just to pay those concerned any sums awarded by way of just satisfaction, but also to choose, subject to supervision by the Committee of Ministers, the general and/or, if appropriate, individual measures to be adopted in their domestic legal order to put an end to the violation found by the Court and to redress, in so far as possible, the effects thereof (see Scozzari and Giunta v. Italy [GC], nos. 39221/98 and 41963/98, § 249, ECHR 2000-VIII).
91. In that connection the applicant requested that the respondent State be ordered to amend its legislation so as to increase the penalties for the relevant criminal offences, extend the applicable limitation period and, subsequently, reopen the criminal proceedings in her case.
92. In view of the above, as well as the significant number of potential applicants, the respondent State must, within one year from the date on which the present judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, take all appropriate measures, preferably by means of a lex specialis (see the Ombudsman’s report of 29 July 2010 at paragraph 29 above), to secure the establishment of a mechanism aimed at providing individual redress to all parents in a situation such as, or sufficiently similar to, the applicant’s (see paragraph 26 above). This mechanism should be supervised by an independent body, with adequate powers, which would be capable of providing credible answers regarding the fate of each child and awarding adequate compensation as appropriate.
93. As regards all similar applications already pending before it, the Court decides to adjourn these during the said interval. This decision is without prejudice to the Court’s power at any moment to declare inadmissible any such case or to strike it out of its list in accordance with the Convention.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 8 of the Convention;
3. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into Serbian dinars at the rate applicable at the date of settlement:
(i) EUR 10,000 (ten thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
(ii) EUR 1,800 (one thousand eight hundred euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction;
6. Holds that the respondent State must, within one year from the date on which the present judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, take all appropriate measures to secure the establishment of a mechanism aimed at providing individual redress to all parents in a situation such as, or sufficiently similar to, the applicant’s (see paragraph 92 of the judgment);
7. Decides to adjourn, for one year from the date on which the present judgment becomes final, all similar applications already pending before the Court, without prejudice to the Court’s power at any moment to declare inadmissible any such case or to strike it out of its list of cases in accordance with the Convention.
Done in English, and notified in writing on 26 March 2013, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Françoise Elens-Passos Guido Raimondi
Deputy Registrar Presiden