Popadić protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
20.09.2022
Članovi
8
8-1
41
Kršenje
8
8-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 8) Pozitivne obaveze
(Čl. 8-1) Poštovanje porodičnog života
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Nematerijalna šteta
Broj predstavke
7833/12
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Podnosilac predstavke ima sina S.P., koji je rođen u februaru 2003. godine, iz braka sa N.J. Porodica je živela zajedno u porodičnoj kući N.J. u Kruševcu do 31. oktobra 2004. godine, kada se podnosilac predstavke preselio u kuću svojih roditelјa u svom rodnom gradu, Novom Sadu, na udalјenosti od oko 300 km od Kruševca, i tamo se zaposlio kao stomatolog. Nјihov sin, koji je tada imao godinu dana i devet meseci, ostao je da živi sa majkom, koja je radila u svojoj stomatološkoj ordinaciji u Kruševcu.
Podnosilac predstavke i N.J. su uspostavili dogovor nakon razvoda kojim je podnosiocu predstavke bilo dozvolјeno da viđa svog sina jednom nedelјno, bilo u subotu ili nedelјu, u periodu između 10.30 i 15.30 časova u Kruševcu, ali nisu mogli da postignu sporazum oko noćenja deteta ni u tom gradu niti u Novom Sadu.

U januaru 2005. godine, podnosilac predstavke se obratio Centru za socijalni rad Kruševac za pomoć kada je u pitanju uspostavlјanje njegovih prava na kontakt sa sinom, i zatražio je da mu se u vezi sa tim odobri privremena mera dve nedelјe kasnije. Kao rezultat zakonodavnih izmena koje su nastupile 2005. godine, nadležnost za odlučivanje o predmetnim pitanjima je preneta sa socijalnih službi na pravosuđe.
Podnosilac predstavke je 8. marta 2005. godine podneo parničnu tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu, tražeći razvod braka i proširena prava na pristup sopstvenom sinu, koji je u to vreme imao dve godine i mesec dana. On je izričito priznao, kao što je ranije dogovoreno, da bi bilo bolјe da S.P. ostane da živi sa svojom majkom s obzirom na njegov vrlo mlad uzrast, a takođe je ponudio i da plaća izdržavanje deteta. On je dalјe naveo da je dete viđao u periodu od nekoliko sati svakog vikenda u Kruševcu, prema dogovoru koji je postignut između njega i N.J.. Međutim, pošto je tužena bila protiv noćenja i putovanja deteta u Novi Sad, podnosilac predstavke je podneo zahtev sudu da mu se dozvoli da svakog meseca vodi sina na nedelјu dana u Novi Sad, kako bi mogao da provodi vreme sa njim i njegovom babom i dedom, da provede sa njim jedan dan tokom tri preostala vikenda u Kruševcu, i da zajedno provedu petnaest dana tokom letnjeg i zimskog raspusta. Predložio je da tužena pritom može da poseti dete kada god je ono sa njim. Podnosilac predstavke je 16. novembra 2005. godine obavestio sud da je unapred platio troškove i izdatke za angažovanje stručnog psihologa i predložio nekoliko zadataka koje veštak treba da izvrši, poput procene roditelјskih sposobnosti strana u sporu i njihovih životnih uslova. On je naveo da je dete razvilo emocionalnu vezu sa njegovom porodicom uprkos udalјenosti na kojoj su živeli jedno od drugog. Takođe je naveo da dete, koje je živelo samo sa majkom i babom, nije odrastalo u prisustvu muških članova porodice koji su živeli u njegovom domaćinstvu u Novom Sadu, te da je to polako uticalo na njegovo pravilno psihološko sazrevanje. Centar za socijalni rad Kruševac je 14. decembra 2005. godine potvrdio da su njegovi zaposleni bili u kontaktu sa stranama u sporu na inicijativu podnosioca predstavke, uz konstataciju da je uspostavlјen obrazac kontakta između deteta i oca svakog vikenda i da se jedino neslaganje između strana u sporu odnosilo na noćenje deteta i njegovo putovanje jednom mesečno u očev rodni grad.

S.B., klinički psiholog iz Centra za socijalni rad Kruševac, u svom izveštaju od 28. decembra 2005. godine, koji je takođe predstavila na ročištu 31. maja 2006. godine, konstatuje da je podnosilac predstavke bio veoma motivisan i da je sposoban da ima česte i kvalitetne kontakte sa svojim sinom, koji se normalno razvijao i osećao zadovolјno i volјeno uprkos razdvojenosti roditelјa. Ona je dalјe primetila da kontakt između njih nikada nije prekinut, da su razvili emocionalnu vezu i da je kontakt tekao bez smetnji i bez ikakve krize odvajanja. S druge strane, majka je bila glavni staratelј i dete je sa njom imalo jaku emocionalnu i društvenu vezu, kao i rutine u pogledu spavanja i drugih navika. Imajući u vidu ove nalaze i mlad uzrast deteta, psiholog je savetovao veoma česte celodnevne kontakte između podnosioca predstavke i njegovog sina subotom ili nedelјom tri vikenda mesečno, ali samo sporadična noćenja od najviše dva dana uzastopno četvrtog vikenda koja bi se odvijala nedaleko od detetovog prebivališta, zbog moguće krize odvajanja u slučaju dužeg odvajanja od majke. Na predlog tužene, sud je odlučio da zatraži još jedno veštačenje od R.R., dečijeg neurologa, o učestalosti, vrsti i trajanju kontakta između podnosioca predstavke i njegovog sina, uzimajući u obzir uzrast i psihičku zrelost deteta. Drugi veštak R.R. je podnela svoje veštačenje dana 18. jula 2006. godine. Ona je savetovala da ne bude bilo kakav kontakt između deteta i podnosioca predstavke u smislu noćenja deteta kod oca bez prisustva majke, bilo u Kruševcu ili Novom Sadu. Prema mišlјenju veštakinja, naučni model postepenog odvajanja deteta od majke nakon navršene treće godine života deteta je zastareo. Čak i da su roditelјi živeli zajedno, treba poštovati odluku deteta koje je već napunilo tri godine da nastavi da spava sa svojom majkom. U analizi odnosa deteta i roditelјa uopšte, ona nije savetovala nikakav pritisak na dete da se odvoji od majke u smislu noćenja dok ne navrši šest godina, osim ukoliko dete to ne želi i ne zatraži. Što se predmetnog slučaja tiče, ona je preporučila da bi u najbolјem interesu deteta bilo da nastavi da neguje svoje uobičajene životne navike i da se, u slučaju njegovog odvajanja od majke, to čini samo na kratak vremenski period, u opuštenoj atmosferi, bez pritiska, strepnje i nezadovolјstva, pri čemu bi dete provelo nekoliko sati dnevno sa podnosiocem predstavke svakog vikenda. Dete je moglo da prespava kod oca ukoliko bi to želelo i tražilo, ali ne pre nego što napuni šest godina. Nije bilo potrebno da dete prenoći kod oca, dalјe od njegove kuće i kreveta, kako bi se ono i njegov otac zbližili. Dete je u vreme sastavlјanja veštačenja imalo tri i po godine.
Podnosilac predstavke je uložio prigovor na nalaz veštaka i zatražio od suda da poništi imenovanje veštaka u predmetnom slučaju. Takođe je podneo molbu za donošenje privremene mere u pogledu njegovih prava na kontakt kako bi izbegao vrste i raspored kontakta između njega i deteta koje tužena jednostrano nameće do okončanja bračnog spora koji već predugo traje. Postupak je nastavlјen pred novim predsedavajućim sudijom i pretresnim većem.

U međuvremenu, 4. avgusta 2006. godine, podnosilac predstavke je zatražio od suda da izda privremenu meru (a) da mu se dozvoli pristup detetu tri subote mesečno, u periodu od 9 do 19 časova, u Kruševcu, i (b) da sa detetom provede period od subote od 17 časova do nedelјe do 18 časova za preostali vikend u mesecu, sa pravom da dete, po svom nahođenju, odvede sa sobom u Novi Sad.

Sud je 1. septembra 2006. godine doneo privremenu meru, navodeći da podnosilac predstavke treba da ima pravo da provede neko vreme sa svojim detetom, jer je to u interesu deteta i jer bi se, u suprotnom, roditelјski odnos mogao pogoršati i uticati na dete. Sud je sveo unapred dogovorene kontakte između podnosioca predstavke i njegovog sina na deset sati svake druge subote, jer bi roditelјi trebali da budu ravnopravni po pitanju kontakta, te bi tuženoj stoga ostale druge dve subote koje bi provodila sa detetom. Dalјe je naveo da u okviru svoje privremene mere neće odlučivati o preostalim zahtevima podnosioca predstavke u vezi sa noćenjem deteta, s obzirom na to da je ovaj aspekt prava na kontakt podnosioca predstavke upravo bio predmet glavnog spora između strana. Nakon naknadne žalbe podnosioca predstavke od 18. septembra, Okružni sud je 14. novembra 2006. godine ukinuo deo privremene mere kojim odbija da odluči o noćenju deteta i naložio prvostepenom sudu da izda privremenu meru i u vezi sa tim pitanjem. Sud je na kraju propustio da odluči o zahtevu za donošenje privremene mere, uprkos tome što je podnosilac predstavke dva puta tražio da se proces odlučivanja ubrza, već je umesto toga nastavio glavni postupak i doneo presudu 13. juna 2007. godine.

Nakon ročišta održanog 13. juna 2007. godine, sud je zatvorio glavni postupak i nakon toga (i) raskinuo brak između podnosioca predstavke i tužene, i (ii) dodelio staratelјstvo nad detetom tuženoj (tj. poverio decu na negu, staranje i vaspitavanje majci), (iii) naložio podnosiocu predstavke da plaća 30% od svog prihoda na ime izdržavanja deteta (iv) doneo presudu o njegovim pravima na kontakt sa detetom, (v) po kratkom postupku odbio zahtev podnosioca predstavke za kontakt sa detetom tokom perioda raspusta i (vi) odbio zahtev podnosioca predstavke za naknadu troškova i izdataka. Što se tiče prava na kontakt sa detetom (iv), sud je, na predlog Centra za socijalni rad Kruševac, odlučio da se podnosiocu predstavke omogući da svakog prvog vikenda u mesecu, tj. u periodu od petka od 18 časova do nedelјe do 20 časova, vodi svog sina u Novi Sad, da sa detetom provodi treći vikend u Kruševcu u periodu od subote od 9 časova do nedelјe do 20 časova, i da ga viđa četvrte nedelјe u tom gradu u periodu između 9 i 19 časova.
Okružni sud je 4. oktobra 2007. godine ukinuo deo presude koji se odnosi na kontakte podnosioca predstavke sa detetom tokom raspusta i troškove i izdatke, smanjio iznos izdržavanja deteta i potvrdio ostatak presude, uklјučujući i presudu u vezi sa pravima na kontakt sa detetom podnosioca predstavke. U pogledu kontakta sa detetom tokom raspusta, žalbeni sud je konstatovao da niži sud nije uspeo da utvrdi i oceni relevantne činjenice, te da stoga nije mogao da utvrdi da li je zakon pravilno primenjen ili ne. On je vratio taj deo predmeta na ponovno razmatranje i naložio sudu da traži dodatno veštačenje uzimajući u obzir mogućnosti podnosioca predstavke, njegov uspešan kontakt sa detetom, kao i činjenicu da je period adaptacije od godinu dana, koji se pominje u prvom veštačenju, već prošao. Presuda je stranama u sporu uručena 29. oktobra 2007. godine. U međuvremenu, Opštinski sud je nastavio sa ispitivanjem molbe podnosioca predstavke u vezi sa kontaktom sa detetom tokom raspusta.

U skladu sa uputstvom Okružnog suda, Opštinski sud je 18. oktobra 2007. godine naložio Centru za socijalni rad Kruševac da podnese dodatni izveštaj o pravima na kontakt sa detetom podnosioca predstavke tokom školskog raspusta. Podnosilac predstavke je 31. oktobra 2007. godine tražio donošenje privremene mere u vezi sa kontaktom sa njegovim sinom tokom predstojećeg zimskog raspusta. Centar za socijalni rad Kruševac je 24. decembra 2007. godine, nakon što je saslušao strane u sporu i konstatovao njihovo neslaganje po tom pitanju, izjavio da bi bilo moguće, i u najbolјem interesu deteta, da dete provede deset, odnosno petnaest dana sa podnosiocem predstavke tokom letnjeg, odnosno zimskog raspusta. Centar je naveo postojanje redovnog kontakta između podnosioca predstavke i njegovog sina, uklјučujući noćenje deteta, afirmativno izražavanje tužene o njihovoj međusobnoj vezi, razvojne karakteristike deteta i spremnost podnosioca predstavke da prepozna, prati i reaguje na potrebe deteta, uklјučujući i skraćenje boravka ukoliko je potrebno.

Nakon ročišta 26. decembra 2007. godine, Opštinski sud je istog dana odbio molbu podnosioca predstavke za donošenje privremene mere. Sud je utvrdio da nepopravlјiva šteta ne bi nastupila po podnosioca predstavke i njegovog sina ukoliko zimski raspust ne bi proveli zajedno, s obzirom na dodelu prava podnosiocu predstavke na redovne kontakte sa detetom presudom od 13. juna 2007. godine.

Podnosilac predstavke je 25. februara 2008. godine uložio žalbu na odbijanje da se izda privremena mera i takođe, s obzirom na zakasnelu odluku o njegovoj molbi u vezi zimskog raspusta, tražio je da provede petnaest dana letnjeg raspusta sa svojim sinom. Okružni sud je 23. maja 2008. godine ukinuo odluku od 26. decembra 2007. godine. Okružni sud je takođe uputio prvostepeni sud da, umesto da odlučuje o molbama za donošenje privremene mere, odmah odluči o osnovanosti zahteva za kontakt sa detetom tokom raspusta.

Čini se da je spis predmeta poslat Vrhovnom sudu tek 11. avgusta 2008. godine, kako bi isti ispitao žalbu tužene o pravnim pitanjima od 2. novembra 2007. godine u vezi sa potvrđenim i preinačenim delovima presude od 4. oktobra 2007. godine). Ko što je navedeno u stavu 42. gore, Opštinski sud je 12. decembra 2008. godine primio glavni spis predmeta od Vrhovnog suda, zajedno sa njegovom odlukom kojom je odbijena žalba tužene o pravnim pitanjima.

Podnosilac predstavke je zatražio od suda da donese privremenu meru kojom bi mu se omogućilo da provede nedelјu dana (period od 24–31. januara 2009. godine) sa svojim sinom u obližnjim planinama. Opštinski sud je odobrio zatraženu privremenu meru, pozivajući se na izveštaj Centra od 24. decembra 2007. godine, uputstva Okružnog suda iz odluke od 23. maja 2008. godine i rezervaciju putovanja od strane podnosioca predstavke. Čini se da je mera sprovedena kako je odobrena. Tužena je uložila žalbu, ali izgleda da žalba nije uručena podnosiocu predstavke sve do 3. februara 2009. godine.
Okružni sud u Kruševcu je 26. januara 2009. godine ukinuo privremenu meru po žalbi, s obzirom na to da prvostepeni sud nije utvrdio sve relevantne činjenice, uklјučujući raspored zimskog raspusta dece predškolskog uzrasta, kao i nedostatak dokaza u spisima predmeta da je podnosilac predstavke zaista napravio rezervaciju.

Dana 3. februara 2009. godine, nakon što su strane u sporu postigle zajednički dogovor i nakon održanog ročišta, sud je doneo odluku u kojoj je naveo da je podnosiocu predstavke dozvolјeno da provede sa svojim sinom: (i) dan nakon rođendana njegovog sina, (ii) slavu koju slavi podnosilac predstavke 20. januara u periodu između 9.00 i 20.00 časova u Novom Sadu, (iii) deset dana tokom zimskog raspusta posle Božića, (iv) petnaest dana tokom letnjeg raspusta i (v) svaku novogodišnju noć između 31. decembra i 2. januara.

U svojoj naknadno podnesenoj ustavnoj žalbi od 24. juna 2009. godine, sa izmenama i dopunama od 14. juna 2011. godine, podnosilac predstavke se prituživao da ga je tada dugotrajan postupak, koji je još uvek u toku, lišio produženog kontakta sa sinom, a naročito prava na njegovo noćenje kod podnosioca predstavke u periodu od dve i po godine, kao i kontakta sa sinom tokom raspusta u periodu od gotovo četiri godine. Tvrdio je da nema razloga da postupak, koji je još uvek u toku, traje toliko dugo, odnosno više od četiri godine, i posebno naveo da nije imao pristup svom detetu ni nakon donošenja privremene mere po tom pitanju u periodu od dve i po godine. Pozivajući se na član 32. Ustava, na različita odugovlačenja postupka i svoje zahteve za njegovo ubrzanje, on je zatražio priznanje povrede, ubrzanje postupka i povraćaj troškova. Ustavni sud je 2. novembra 2011. godine odbio ustavnu žalbu podnosioca predstavke.

Podnosilac predstavke se prituživao na osnovu člana 6. stav 1. Konvencije da je, usled prekomernog trajanja postupka pred domaćim sudovima u vezi sa dogovorom o njegovom kontaktu sa detetom i sveukupnog nedostatka pažnje od strane domaćih organa, nekoliko godina bio lišen mogućnosti da, kao roditelј koji ne živi u istoj kući sa detetom, provede produženo i kvalitetnije vreme sa sinom i da može efektivno da ostvaruje svoje roditelјsko pravo.

Sud smatra da se glavno pravno pitanje pokrenuto u predstavci tiče nemogućnosti podnosioca predstavke da ostvari produženi kontakt sa svojim sinom tokom dužeg vremenskog perioda, odnosno njegovog prava na poštovanje njegovog porodičnog života.

Sud nije uveren, kako je Vlada tvrdila, da je odlučivanje o pravima na kontakt podnosioca predstavke, koje je trajalo oko četiri godine na dva nivoa nadležnosti, bilo neophodno kako bi se dobili objektivni elementi predmeta i da je prihvatlјivo s obzirom na razloge za to. Štaviše, domaći organi nisu uspeli da u periodu od nekoliko godina urade sve što je bilo u njihovoj moći, i što se od njih razumno moglo očekivati, kako bi uzeli u obzir legitimni interes podnosioca predstavke da razvije i održi vezu sa svojim detetom, kao i dugoročni interes deteta sa istim učinkom, ne pozivajući se u praksi na bilo kakve izuzetne okolnosti koje bi obimniji raspored kontakata učinile nepoželјnim ili na drugi način suprotstavlјenim najbolјim interesima deteta.
Shodno tome, Sud utvrđuje da je došlo do povrede člana 8. Konvencije.
Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ПОПАДИЋ против СРБИЈЕ

(Представка број 7833/12)

ПРЕСУДА

Члан 8 • Породични живот • Позитивне обавезе • Пропуст власти да поступе са дужном пажњом у брачном спору у оквиру којег је подносилац представке тражио проширење права на контакт са својим малолетним сином, чиме би се омогућио контакт са дететом у виду ноћења и током празника • Дуготрајан судски поступак • Пропуст да се размотре легитимни интереси подносиоца представке у погледу развијања његове везе са сопственим дететом и дугорочни интереси потоњег са истим учинком • Упркос редовном контакту и повољном решавању спора, на квалитет и квантитет контакта утицао је недостатак контакта у виду ноћења и током празника у дужем временском периоду

СТРАЗБУР

20. септембар 2022. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Попадић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Carlo Ranzoni,
Egidijus Kūris,
Branko Lubarda,
Gilberto Felici,
Saadet Yüksel,
Diana Sârcu, судије,
и Hasan Bakırcı, секретар одељења,

Имајући у виду:

представку против Републике Србије (брoj 7833/12) поднету Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) од стране српског држављанина, г. Саше Попадића (у даљем тексту: „подносилац представке”), дана 26. децембра 2011. године;

одлуку да се о представци обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”) дана 14. јануара 2014. године;

Запажања страна у спору;

Након већања на затвореној седници одржаној 30. августа 2022. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

УВОД

  1. Овај случај се односи на наводно прекомерну дужину трајања брачног поступка која је подносиоца представке онемогућила да у потпуности врши своју родитељску дужност према свом сину, а која обухвата и контакте током празника и ноћења, без навођења релевантних и довољних разлога за ограничавање његових права на контакт током трајања поступка.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Подносилац представке је рођен 1973. године и живи у Новом Саду. Првобитно га је заступао г. М. Драгићевић, адвокат из Суботице, а потом гђа Д. Васковић, адвокат из истог града.
  2. Владу је заступала гђа В. Родић, њен заступник пред Европским судом за људска права у релевантно време.
  3. Чињенице предмета се могу сумирати на следећи начин.

I. ПОЗАДИНА ПРЕДМЕТА

  1. Подносилац представке има сина С.П., који је рођен у фебруару 2003. године, из брака са Н.Ј. Породица је живела заједно у породичној кући Н.Ј. у Крушевцу до 31. октобра 2004. године, када се подносилац представке преселио у кућу својих родитеља у свом родном граду, Новом Саду, на удаљености од око 300 km од Крушевца, и тамо се запослио као стоматолог. Њихов син, који је тада имао годину дана и девет месеци, остао је да живи са мајком, која је радила у својој стоматолошкој ординацији у Крушевцу.
  2. Подносилац представке и Н.Ј. су успоставили договор након развода којим је подносиоцу представке било дозвољено да виђа свог сина једном недељно, било у суботу или недељу, у периоду између 10.30 и 15.30 часова у Крушевцу, али нису могли да постигну споразум око ноћења детета ни у том граду нити у Новом Саду.
  3. У јануару 2005. године, подносилац представке се обратио Центру за социјални рад Крушевац за помоћ када је у питању успостављање његових права на контакт са сином, и затражио је да му се у вези са тим одобри привремена мера две недеље касније. Као резултат законодавних измена које су наступиле 2005. године, надлежност за одлучивање о предметним питањима је пренета са социјалних служби на правосуђе.

II. БРАЧНИ СПОР И РЕЛЕВАНТНЕ ПРИВРЕМЕНЕ МЕРЕ

  1. Подносилац представке је 8. марта 2005. године поднео парничну тужбу Општинском суду у Крушевцу, тражећи развод брака и проширена права на приступ сопственом сину, који је у то време имао две године и месец дана. Он је изричито признао, као што је раније договорено, да би било боље да С.П. остане да живи са својом мајком с обзиром на његов врло млад узраст, а такође је понудио и да плаћа издржавање детета. Он је даље навео да је дете виђао у периоду од неколико сати сваког викенда у Крушевцу, према договору који је постигнут између њега и Н.Ј. (у даљем тексту: „тужена”). Међутим, пошто је тужена била против ноћења и путовања детета у Нови Сад, подносилац представке је поднео захтев суду да му се дозволи (i) да сваког месеца води сина на недељу дана у Нови Сад, како би могао да проводи време са њим и његовом бабом и дедом, (ii) да проведе са њим један дан током три преостала викенда у Крушевцу, и (iii) да заједно проведу петнаест дана током летњег и зимског распуста. Предложио је да тужена притом може да посети дете када год је оно са њим.
  2. Дана 19. априла 2005. године, Општински суд је туженој проследио тужбу на одговор. У свом писменом одговору од 23. маја 2005. године, тужена је оспорила само захтев подносиоца представке за проширена права на контакт са дететом. Она је такође обавестила суд да је 16. марта покренула још један брачни спор, не знајући притом да је то учинио и подносилац представке.
  3. Подносилац представке је 7. јуна 2005. године затражио од суда да убрза поступак и закаже прво рочиште што је пре могуће.
  4. Судски покушај мирења у брачном спору путем медијације, који је одржан 22. септембра 2005. године, није био успешан.
  5. На рочишту за медијацију 13. октобра 2005. године, које је било заказано са намером да се постигне споразумно решење у оквиру предметног случаја, стране у спору су објасниле да су се договориле о свему осим о времену које дете треба да проведе са подносиоцем представке. Суд је кратко закључио да је покушај мирења пропао, након чега је случај проследио новом судском већу на разматрање. Такође је одбио парничну тужбу тужене на основу литиспенденције (lis pendens).
  6. На првом претресном рочишту одржаном 7. новембра 2005. године, ново судско веће је отпочело поступак из почетка и прихватило иницијативу подносиоца представке да затражи вештачење о спорним правима на контакт са дететом. Суд је такође затражио информацију од локалног Центра за социјални рад Крушевац о томе да ли су њихови вештаци успоставили контакт са странама у спору, како би очували контакт између подносиоца представке и његовог сина.
  7. Подносилац представке је 16. новембра 2005. године обавестио суд да је унапред платио трошкове и издатке за ангажовање стручног психолога и предложио неколико задатака које вештак треба да изврши, попут процене родитељских способности страна у спору и њихових животних услова. Он је навео да је дете развило емоционалну везу са његовом породицом упркос удаљености на којој су живели једно од другог. Такође је навео да дете, које је живело само са мајком и бабом, није одрастало у присуству мушких чланова породице који су живели у његовом домаћинству у Новом Саду, те да је то полако утицало на његово правилно психолошко сазревање.
  8. Центар за социјални рад Крушевац је 14. децембра 2005. године потврдио да су његови запослени били у контакту са странама у спору на иницијативу подносиоца представке, уз констатацију да је успостављен образац контакта између детета и оца сваког викенда и да се једино неслагање између страна у спору односило на ноћење детета и његово путовање једном месечно у очев родни град.
  9. С.Б., клинички психолог из Центра за социјални рад Крушевац, у свом извештају од 28. децембра 2005. године, који је такође представила на рочишту 31. маја 2006. године, констатује да је подносилац представке био веома мотивисан и да је способан да има честе и квалитетне контакте са својим сином, који се нормално развијао и осећао задовољно и вољено упркос раздвојености родитеља. Она је даље приметила да контакт између њих никада није прекинут, да су развили емоционалну везу и да је контакт текао без сметњи и без икакве кризе одвајања. С друге стране, мајка је била главни старатељ и дете је са њом имало јаку емоционалну и друштвену везу, као и рутине у погледу спавања и других навика. Имајући у виду ове налазе и млад узраст детета, психолог је саветовао веома честе целодневне контакте између подносиоца представке и његовог сина суботом или недељом три викенда месечно, али само спорадична ноћења од највише два дана узастопно четвртог викенда која би се одвијала недалеко од дететовог пребивалишта, због могуће кризе одвајања у случају дужег одвајања од мајке. На крају, она је навела да ће одлука о ноћењу ван родног града детета зависити од конкретних околности сваког случаја, и није могла да предвиди када би тачно дете могло бити спремно за такав боравак у предметном случају, али да, генерално гледано, периоди прилагођавања на промене, посебно у повољним околностима какве су постојале у предметном случају, обично трају око годину дана. Стога би се шира права приступа за подносиоца представке могла сматрати одговарајућим након годину дана предложеног режима прилагођавања, с обзиром на то да би дете ионако требало постепено да се одваја од мајке након треће године живота.
  10. Подносилац представке је 23. јануара 2006. године поднео одређене примедбе на налазе вештака и затражио да исти буде саслушан пред судом.
  11. Вештак није могао да присуствује рочишту заказаном за 13. фебруар 2006. године због других обавеза. На том врло кратком рочишту, суд је позвао подносиоца представке да пружи детаљне информације о свом доприносу за издржавање детета, а тужену да у писаној форми поднесе своје примедбе на вештачење, ако их има. Подносилац представке је 20. фебруара доставио тражене информације. Што се тиче права на контакт, он је такође изменио своју првобитну парничну тужбу од 8. марта 2005. године (види став 8. горе), подносећи захтев суду да му се дозволи да одведе сина у родни град на један викенд месечно уместо целе недеље. Он је поновио да тужена притом може да посети дете када год је оно са њим.
  12. Два рочишта заказана за 24. март и 19. април 2006. године одложена су због других обавеза председавајућег судије и немогућности вештака да присуствује услед одређених здравствених проблема.
  13. На рочишту одржаном 31. маја 2006. године, суд је први пут саслушао стране у спору и вештака С.Б. Тужена је потврдила да је „након контакта са оцем дете било задовољно, [да је] контакт текао без проблема, [и да дете] није показивало никакве потешкоће када је одвојено од једног или другог родитеља”. На предлог тужене, суд је одлучио да затражи још једно вештачење од Р.Р., дечијег неуролога, о учесталости, врсти и трајању контакта између подносиоца представке и његовог сина, узимајући у обзир узраст и психичку зрелост детета.
  14. Наредна два рочишта, заказана за 20. јун и 24. јули 2006. године, одложена су из процесних разлога, односно због кратког рока за одређивање новог вештака након исплате накнада, као и због тога што суд није обезбедио присуство судија поротника за породична питања како се то захтева новим одредбама домаћег породичног закона на снази (видети став 63. у наставку).
  15. У међувремену, други вештакиња Р.Р. је поднела своје вештачење дана 18. јула 2006. године. Она је саветовала да не буде било какав контакт између детета и подносиоца представке у смислу ноћења детета код оца без присуства мајке, било у Крушевцу или Новом Саду. Према мишљењу вештакиња, научни модел постепеног одвајања детета од мајке након навршене треће године живота детета је застарео. Чак и да су родитељи живели заједно, треба поштовати одлуку детета које је већ напунило три године да настави да спава са својом мајком. У анализи односа детета и родитеља уопште, она није саветовала никакав притисак на дете да се одвоји од мајке у смислу ноћења док не наврши шест година, осим уколико дете то не жели и не затражи. Што се предметног случаја тиче, она је препоручила да би у најбољем интересу детета било да настави да негује своје уобичајене животне навике и да се, у случају његовог одвајања од мајке, то чини само на кратак временски период, у опуштеној атмосфери, без притиска, стрепње и незадовољства, при чему би дете провело неколико сати дневно са подносиоцем представке сваког викенда. Дете је могло да преспава код оца уколико би то желело и тражило, али не пре него што напуни шест година. Није било потребно да дете преноћи код оца, даље од његове куће и кревета, како би се оно и његов отац зближили. Постоји много других и бољих начина за зближавање, попут проналажења заједничких тема, интересовања за дете, активног слушања и играња са њим. Ноћење детета ван куће и његовог кревета без присуства мајке могло би, према речима вештакиње, да створи ризик од стрепње и осећаја панике, јер је дете имало рутину да спава у присуству мајке. Дете је у време састављања вештачења имало три и по године.
  16. Подносилац представке је 4. августа 2006. године уложио снажан приговор на налаз вештака и затражио од суда да поништи именовање вештака у предметном случају. Такође је поднео молбу за доношење привремене мере у погледу његових права на контакт како би избегао врсте и распоред контакта између њега и детета које тужена једнострано намеће до окончања брачног спора који већ предуго траје (види став 27. у наставку).
  17. Поступак је настављен пред новим председавајућим судијом и претресним већем. На кратком петнаестоминутном рочишту од 16. августа 2006. године, подносилац представке је затражио изузеће другог вештака и затражио од суда да затражи супервештачење од Института за ментално здравље у Београду. Међутим, на иницијативу тужене, суд је наложио двојици вештака, С.Б. и Р.Р., да у року од десет дана покушају да усагласе своје опречне налазе.
  18. Вештаци су то на крају и учинили месец и по дана касније, 5. октобра 2006. године, подносећи вештачење на једној страници. Позивајући се на различита мишљења о томе да ли дете треба да буде одвојено од мајке како би викендом проводило одређено време са оцем, вештаци су препоручили да се отпочне са дневним контактом између оца и детета у трајању од само девет сати (од 9 до 18 часова), три суботе месечно, без икаквог ноћења или путовања детета у Нови Сад. У свом кратком образложењу, два вештака су се уопштено позвала на „најновија научна сазнања” која имплицирају да би „било у најбољем интересу детета (с обзиром на специфичне психолошке карактеристике, навике и уобичајене животне аранжмане детета који пружају осећај примарне безбедности и основу за будући здрав свеукупни развој) да се драстично не нарушава већ успостављена психичка равнотежа и стабилност коју дете има са мајком тиме што би се одобрило ноћење детета код оца и двадесетчетворочасовна одвојеност од мајке. У супротном, постоји опасност од појаве штетних емоционалних реакција код детета попут стрепње, страха или чак панике, што може трајно негативно утицати на његов будући психички (емоционални и социјални) развој. Уопштено говорећи, узраст од шест година се може узети као старосна доб у којој се може претпоставити да би се такво раздвајање могло постићи, [што би уједно представљало и тренутак] за даљи проширени контакт са оцем.”
  19. На следећем десетоминутном рочишту одржаном 11. октобра 2006. године, суд је разменио аргументе страна у спору: подносилац представке је изјавио да није добио копију последњег извештаја вештака, али је уложио приговор на налазе вештака и поновио свој захтев од 16. августа 2006. године за вештачење које би обавио Институт за ментално здравље у Београду (види став 24. горе).

A. Прва привремена мера о правима на (дневни) контакт подносиоца представке са дететом

  1. У међувремену, 4. августа 2006. године, подносилац представке је затражио од суда да изда привремену меру (а) да му се дозволи приступ детету три суботе месечно, у периоду од 9 до 19 часова, у Крушевцу, и (б) да са дететом проведе период од суботе од 17 часова до недеље до 18 часова за преостали викенд у месецу, са правом да дете, по свом нахођењу, одведе са собом у Нови Сад.
  2. Суд је 1. септембра 2006. године донео привремену меру, наводећи да подносилац представке треба да има право да проведе неко време са својим дететом, јер је то у интересу детета и јер би се, у супротном, родитељски однос могао погоршати и утицати на дете. Суд је свео унапред договорене контакте између подносиоца представке и његовог сина на десет сати сваке друге суботе, јер би родитељи требали да буду равноправни по питању контакта, те би туженој стога остале друге две суботе које би проводила са дететом. Даље је навео да у оквиру своје привремене мере неће одлучивати о преосталим захтевима подносиоца представке у вези са ноћењем детета, с обзиром на то да је овај аспект права на контакт подносиоца представке управо био предмет главног спора између страна.
  3. Након накнадне жалбе подносиоца представке од 18. септембра, Окружни суд је 14. новембра 2006. године укинуо део привремене мере којим одбија да одлучи о ноћењу детета и наложио првостепеном суду да изда привремену меру и у вези са тим питањем.
  4. Суд је на крају пропустио да одлучи о захтеву за доношење привремене мере, упркос томе што је подносилац представке два пута тражио да се процес одлучивања убрза, већ је уместо тога наставио главни поступак и донео пресуду 13. јуна 2007. године (види став 36. доле).

B. Наставак поступка одлучивања о дневним посетама и ноћењима детета по првој привременој мери

  1. Следеће рочиште заказано за 24. јануар 2007. године је одложено јер се ниједна од страна у спору, нити њихови заступници, нису појавили на суду, иако су наводно били уредно позвани.
  2. Дана 7. фебруара 2007. године суд је поново саслушао стране у спору, које су поновиле своје претходне захтеве и изјаве. Подносилац представке је довео у питање недостатак ноћења детета код њега, с обзиром на чињеницу да су редовне дневне посете текле без проблема. Тужена је била против ноћења детета, укључујући и у Новом Саду, с обзиром на очеву наводну незрелост и чињеницу да мало дете не би требало да путује тако далеко и да дете није то захтевало само, као и због његових навика у погледу спавања. Суд је затворио поступак прикупљања доказа и најавио да ће стране у спору бити обавештене о исходу предмета.
  3. Месец и по дана касније, 20. марта 2007. године, суд је вратио предмет на одлучивање и заказао ново рочиште за 9. мај. Он је затражио од Центара за социјални рад Нови Сад и Крушевац да до потоњег датума (9. маја) доставе своја мишљења и сугестије о правима на контакт са дететом подносиоца представке.
  4. Центар за социјални рад Нови Сад обавио је разговор са подносиоцем представке 20. априла 2007. године, а суд је добио његов синтетизовани извештај две недеље касније, тј. 4. маја 2007. године. Фокусирајући се на родитељску компетенцију подносиоца представке испитану различитим методолошким алатима, у извештају је утврђено да он живи у веома комфорној кући у Новом Саду, да показује веома високу и аутентичну родитељску мотивацију и одговорност за развој детета, као и да жели да унапреди родитељску сарадњу. Упркос удаљености на којој су живели једно од другог, он је одржавао контакт са својим сином и желео је да га повећа што је више могуће. Центар је препоручио следећи распоред контаката: сваког другог викенда од петка од 17 часова до недеље до 20 часова, као и десет и двадесет дана током зимског и летњег распуста.
  5. Суд је одложио рочиште заказано за 9. мај 2007. године пошто није примио други извештај. После подсећања, суд је 29. маја 2007. године примио извештај Центра за социјални рад Крушевац. Након саслушања страна у спору, Центар је констатовао високу мотивисаност, одговорност и компетентност подносиоца представке, као и међусобну позитивну наклоност између њега и детета, коју је препознала и тужена. Имајући у виду своје налазе, препоручио је повећање права на контакт са дететом подносиоца представке у циљу оптималног задовољења потреба, права и интересовања детета, и омогућавање подносиоцу представке да целе викенде, као и део распуста, проводи са сином у Крушевцу и/или Новом Саду.
  6. Након рочишта одржаног 13. јуна 2007. године, суд је затворио главни поступак и након тога (i) раскинуо брак између подносиоца представке и тужене, и (ii) доделио старатељство над дететом туженој (тј. поверио децу на негу, старање и васпитавање мајци), (iii) наложио подносиоцу представке да плаћа 30% од свог прихода на име издржавања детета (iv) донео пресуду о његовим правима на контакт са дететом, (v) по кратком поступку одбио захтев подносиоца представке за контакт са дететом током периода распуста и (vi) одбио захтев подносиоца представке за накнаду трошкова и издатака. 

Што се тиче права на контакт са дететом (iv), суд је, на предлог Центра за социјални рад Крушевац, одлучио да се подносиоцу представке омогући да сваког првог викенда у месецу, тј. у периоду од петка од 18 часова до недеље до 20 часова, води свог сина у Нови Сад, да са дететом проводи трећи викенд у Крушевцу у периоду од суботе од 9 часова до недеље до 20 часова, и да га виђа четврте недеље у том граду у периоду између 9 и 19 часова. Суд је пружио синтетизоване извештаје, уз напомену да су они углавном засновани на претпоставкама без конкретних примера, али да ни у једном извештају није забележена никаква штета нити проблем за наставак контакта између подносиоца представке и његовог сина.

Коначно, суд је у једној изреци одбио као неоправдан захтев подносиоца представке да проведе време са дететом за време распуста, сматрајући да треба одложити дуже одвајање детета од мајке од досуђеног, узимајући у обзир вештачење, дететов узраст и његов одговарајући однос са оцем који је још увек у развитку.

  1. Пресуда је странама у спору уручена 27. јула 2007. године.
  2. Део првостепене пресуде о разводу брака и досуди искључивог старатељства је постао правоснажан, али су се на преостали део пресуде жалиле обе стране у спору 2. августа 2007. године.
  3. Окружни суд је 4. октобра 2007. године укинуо део пресуде који се односи на контакте подносиоца представке са дететом током распуста и трошкове и издатке, смањио износ издржавања детета и потврдио остатак пресуде, укључујући и пресуду у вези са правима на контакт са дететом подносиоца представке. У погледу контакта са дететом током распуста, жалбени суд је констатовао да нижи суд није успео да утврди и оцени релевантне чињенице, те да стога није могао да утврди да ли је закон правилно примењен или не. Он је вратио тај део предмета на поновно разматрање и наложио суду да тражи додатно вештачење узимајући у обзир могућности подносиоца представке, његов успешан контакт са дететом, као и чињеницу да је период адаптације од годину дана, који се помиње у првом вештачењу, већ прошао (види став 16. горе). Пресуда је странама у спору уручена 29. октобра 2007. године. У међувремену, Општински суд је наставио са испитивањем молбе подносиоца представке у вези са контактом са дететом током распуста (види ставове 43–56. у наставку).
  4. Тужена је 2. новембра 2007. године уложила жалбу у погледу правног питања против пресуде од 4. октобра 2007. године, са изузећем укинутог дела.
  5. Након рочишта, суд је одлучио о даљој молби за доношење привремене мере о контакту са дететом током распуста (види став 46. у наставку), и најавио своју намеру да пошаље списе предмета Врховном суду 26. децембра 2007. године, који је требало да испита жалбу тужене о правним питањима у вези са потврђеним и преиначеним деловима пресуде од 4. октобра 2007. године (види став 39. горе). Чини се, међутим, да Врховни суд то није учинио све до почетка августа 2008. године (види став 52. у наставку).
  6. Општински суд је 12. децембра 2008. године примио главни спис предмета од Врховног суда, заједно са његовом одлуком од 15. октобра 2008. године којом је одбијена жалба тужене о правним питањима.

C. Наставак главног поступка у вези са захтевом за контакт са дететом током распуста и повезаним привременим мерама

  1. У складу са упутством Окружног суда (види став 39. горе), Општински суд је 18. октобра 2007. године наложио Центру за социјални рад Крушевац да поднесе додатни извештај о правима на контакт са дететом подносиоца представке током школског распуста.
  2. Подносилац представке је 31. октобра 2007. године тражио доношење привремене мере у вези са контактом са његовим сином током предстојећег зимског распуста.
  3. Центар за социјални рад Крушевац је 24. децембра 2007. године, након што је саслушао стране у спору и констатовао њихово неслагање по том питању, изјавио да би било могуће, и у најбољем интересу детета, да дете проведе десет, односно петнаест дана са подносиоцем представке током летњег, односно зимског распуста. Центар је навео постојање редовног контакта између подносиоца представке и његовог сина, укључујући ноћење детета, афирмативно изражавање тужене о њиховој међусобној вези, развојне карактеристике детета и спремност подносиоца представке да препозна, прати и реагује на потребе детета, укључујући и скраћење боравка уколико је потребно.
  4. Након врло кратког рочишта 26. децембра 2007. године, Општински суд је истог дана одбио молбу подносиоца представке за доношење привремене мере. Суд је утврдио да непоправљива штета не би наступила по подносиоца представке и његовог сина уколико зимски распуст не би провели заједно, с обзиром на доделу права подносиоцу представке на редовне контакте са дететом пресудом од 13. јуна 2007. године (види став 36. горе).
  5. Подносилац представке је 25. фебруара 2008. године уложио жалбу на одбијање да се изда привремена мера и такође, с обзиром на закаснелу одлуку о његовој молби у вези зимског распуста, тражио је да проведе петнаест дана летњег распуста са својим сином.
  6. Окружни суд је 23. маја 2008. године укинуо одлуку од 26. децембра 2007. године јер је нижи суд дао двосмислену изјаву уместо да оцени доказе пред собом, укључујући вештачење (види став 45. горе), и пружи правилно образложење. Такав пропуст представљао је битну повреду парничног поступка и спречио је виши суд да испита релевантна правна питања. Окружни суд је такође упутио првостепени суд да, уместо да одлучује о молбама за доношење привремене мере, одмах одлучи о основаности захтева за контакт са дететом током распуста, с обзиром на то да је прикупио све потребне доказе.
  7. Подносилац представке је 26. јуна 2008. године обавестио Општински суд да му другостепена одлука није уручена, али да је сазнао за њен исход. Он је поновио своју молбу за доношење привремене мере у вези са предстојећим летњим распустом, и затражио убрзање поступка.
  8. Дана 7. јула 2008. године, суд је подносиоцу представке одобрио привремену меру да последњих десет дана летњег распуста проведе са својим сином. Подносилац представке је примио ову привремену меру 31. јула 2008. године, и чини се да је она извршена 20. августа.
  9. Подносилац представке је 4. августа 2008. године поново затражио убрзање поступка.
  10. Чини се да је спис предмета послат Врховном суду тек 11. августа 2008. године, како би исти испитао жалбу тужене о правним питањима од 2. новембра 2007. године у вези са потврђеним и преиначеним деловима пресуде од 4. октобра 2007. године (види став 41. горе). Као што је наведено у ставу 42. горе, Општински суд је 12. децембра 2008. године примио главни спис предмета од Врховног суда, заједно са његовом одлуком којом је одбијена жалба тужене о правним питањима.
  11. У молби од 24. децембра 2008. године, подносилац представке је затражио од суда да донесе привремену меру којом би му се омогућило да проведе недељу дана (период од 24–31. јануара 2009. године) са својим сином у оближњим планинама.
  12. Дана 13. јануара 2009. године, рочиште је поново отпочело услед измена при судском већу. Општински суд је накнадно одобрио затражену привремену меру, позивајући се на извештај Центра од 24. децембра 2007. године (види став 45. горе), упутства Окружног суда из одлуке од 23. маја 2008. године (види став 48. горе) и резервацију путовања од стране подносиоца представке. Чини се да је мера спроведена како је одобрена. Тужена је уложила жалбу, али изгледа да жалба није уручена подносиоцу представке све до 3. фебруара 2009. године.
  13. Окружни суд у Крушевцу је 26. јануара 2009. године укинуо привремену меру по жалби, с обзиром на то да првостепени суд није утврдио све релевантне чињенице, укључујући распоред зимског распуста деце предшколског узраста, као и недостатак доказа у списима предмета да је подносилац представке заиста направио резервацију. Међутим, суд је, позивајући се на своје раније враћање предмета на поновно разматрање (види став 48. горе), нашао да је „неприхватљиво да, упркос хитном карактеру спора и законској обавези да се оконча након највише два рочишта, првостепени суд још увек није донео одлуку по питању контакта током распуста”. Суд је додао да првостепени суд треба да донесе мериторну одлуку што је пре могуће, уместо да се бави привременим мерама када су поднете молбе.
  14. Дана 3. фебруара 2009. године, након што су стране у спору постигле заједнички договор и након одржаног рочишта, суд је донео одлуку у којој је навео да је подносиоцу представке дозвољено да проведе са својим сином: (i) дан након рођендана његовог сина, (ii) славу коју слави подносилац представке 20. јануара у периоду између 9.00 и 20.00 часова у Новом Саду, (iii) десет дана током зимског распуста после Божића, (iv) петнаест дана током летњег распуста и (v) сваку новогодишњу ноћ између 31. децембра и 2. јануара. Суд је такође утврдио да свака страна у спору треба да сноси своје трошкове. Пресуда је постала правоснажна и извршна истог дана када је изречена, с обзиром на то да су стране у спору на том рочишту одустале од права на жалбу, осим у погледу трошкова.

D. Наставак главног поступка у погледу трошкова

  1. Након накнадне жалбе подносиоца представке која се тиче искључиво трошкова, Окружни суд је 30. априла 2009. године потврдио првостепену пресуду. Ова одлука је уручена подносиоцу представке четири месеца касније, тј. 29. августа 2009. године.
  2. Дана 5. новембра 2009. године, Врховни суд је одбио накнадну жалбу подносиоца представке у вези са трошковима као недозвољену. Ова одлука је уручена подносиоцу представке дана 26. фебруара 2010. године.

III. УСТАВНА ЖАЛБА

  1. У својој накнадно поднесеној уставној жалби од 24. јуна 2009. године, са изменама и допунама од 14. јуна 2011. године, подносилац представке се притуживао да га је тада дуготрајан поступак, који је још увек у току, лишио продуженог контакта са сином, а нарочито права на његово ноћење код подносиоца представке у периоду од две и по године, као и контакта са сином током распуста у периоду од готово четири године. Тврдио је да нема разлога да поступак, који је још увек у току, траје толико дуго, односно више од четири године, и посебно навео да није имао приступ свом детету ни након доношења привремене мере по том питању у периоду од две и по године. Позивајући се на члан 32. Устава, на различита одуговлачења поступка и своје захтеве за његово убрзање, он је затражио признање повреде, убрзање поступка и повраћај трошкова.
  2. Уставни суд је 2. новембра 2011. године одбио уставну жалбу подносиоца представке. Суд је, након детаљног представљања чињеница и домаћег права, утврдио да укупан период од четири године и једанаест и по месеци сам по себи није представљао питање у погледу права на суђење у разумном року. Затим је испитао релевантне критеријуме на следећи начин: (i) иако се признаје његов изузетан значај по подносиоца представке, предмет, који је разматран на три нивоа надлежности, је био посебно сложен, јер је захтевао доношење одлуке о неколико брачних питања, неколико вештачења које је требало доставити у ту сврху као и различита документа, укључујући и документацију о материјалном стању страна у спору; (ii) подносилац представке је допринео кашњењу у одређеној мери тиме што се није појавио на рочишту заказаном за 24. јануар 2007. године, као и тиме што је поднео жалбу о правним питањима која није била доступна (види ст. 16. и 31. горе; види такође Костовска против Бивше Југословенске Републике Македоније, бр. 44353/02, став 36, од 15. јуна 2006. године); (iii) домаћи судови су, након почетног одлагања, која су такође укључивала законодавне промене у породичном праву, редовно заказивали рочишта; и (iv) чињеница да је домаћим судовима било потребно две године и седам месеци да донесу првостепену пресуду, или четири и по године да окончају поступак, није покренула никакво питање у погледу наводне повреде права на суђење у разумном року, посебно имајући у виду да је отац у међувремену имао редовне контакте са сином и да је на крају омогућено ноћење детета и контакт са подносиоцем представке током распуста.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР И ПРАКСА

I. РЕЛЕВАНТНЕ ОДРЕДБЕ У ВЕЗИ СА СПОРОВИМА О СТАРАТЕЉСТВУ И ИЗДРЖАВАЊУ ДЕТЕТА

  1. Чланови 310б, 390. и 391. Закона о браку и породичним односима (објављеног у „Службеном гласнику Социјалистичке Републике Србије” – СГ СРС – бр. 22/80, 24/84 и 11/88; и „Службеном гласнику Републике Србије” – „СГ РС” – бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01), који је био на снази у време када је подносилац представке покренуо брачни поступак, налажу да сви спорови везани за издржавање и поступци извршења старатељства над децом морају бити решавани по хитном поступку.
  2. Породични закон (објављен у „Службеном гласнику РС”, број 18/05) је ступио на снагу 1. јула 2005. године у погледу већине његових чланова, и тиме ставио ван снаге поменути Закон о браку и породичним односима (види, на пример, став 63. у наставку). Члан 204. је прописивао да суд мора хитно решавати све породичне спорове у којима су умешана деца или родитељи који су вршили родитељско право. Прво рочиште је требало заказати у року од петнаест дана од покретања поступка. Првостепени судови су морали да окончају поступак након највише два рочишта, док су другостепени судови морали да одлучују о жалбама у року од тридесет дана.
  3. Члан 203. ст. 1. до 3. Породичног закона, који је изузетно ступио на снагу 1. јула 2006. године у вези са чланом 363, је прописивао да у поступку у вези са породичним односима у првом степену суди веће састављено од једног судије, који има посебна знања из области права детета, и двоје судија поротника, који се бирају из редова стручних лица са искуством у раду са децом и младима.
  4. Члан 230. је прописивао обавезан поступак посредовања и мирења који је морао да се води упоредо са поступком развода брака уколико исти није покренут споразумним договором између брачних партнера. Овај поступак је морао бити спроведен уз стручну помоћ Центра за социјални рад. Такође, орган коме је поверен поступак посредовања био је дужан да спроведе поступак мирења у року од два месеца од дана покретања поступка.
  5. Чланом 266. став 1. и чланом 270. је прописано да су судови у свим споровима који се тичу заштите права детета, као и у споровима за вршење или лишење родитељског права, увек морали да се воде најбољим интересом детета и да су били у обавези, пре доношења одлуке, да затраже налаз и стручна мишљења центара за социјални рад, породичних саветовалишта или других установа специјализованих за посредовање у породичним односима.
  6. Чланом 280. истог закона су све радње везане за спор за издржавање дефинисане као „нарочито хитне”. Прво рочиште је требало заказати у року од осам дана од дана када је тужба примљена у суду, док су другостепени судови морали да донесу одлуку о жалбама у року од петнаест дана.

II. ПОСТУПАК ПО УСТАВНОЈ ЖАЛБИ

  1. Устав Републике Србије (објављен у „Службеном гласнику РС”, број 98/06) је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Уставни суд одбија надлежност ratione temporis да одлучује о уставним жалбама које се тичу одлука и/или радњи које су настале пре тог датума (видети ставове Уставног суда у поступку испитивања и одлучивања по уставној жалби који се односе на поступак претходног испитивања уставне жалбе, усвојене 30. октобра 2008. године и 2. априла 2009. године).
  2. Члан 32. став 1. утврђује, између осталог, право на суђење у разумном року. Устав не садржи никакву одредбу везану за право на поштовање породичног живота која би одговарала члану 8. Конвенције. Чланом 65. се гарантује да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и да су у томе равноправни.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносилац представке се притуживао на основу члана 6. став 1. Конвенције да је, услед прекомерног трајања поступка пред домаћим судовима у вези са договором о његовом контакту са дететом и свеукупног недостатка пажње од стране домаћих органа, неколико година био лишен могућности да, као родитељ који не живи у истој кући са дететом, проведе продужено и квалитетније време са сином и да може ефективно да остварује своје родитељско право.
  2. Суд сматра да се главно правно питање покренуто у представци тиче немогућности подносиоца представке да оствари продужени контакт са својим сином током дужег временског периода, односно његовог права на поштовање његовог породичног живота. Суд стога сматра, будући да је господар карактеризације која се у праву даје чињеницама предмета (види Радомиља и други против Хрватске [ВВ], бр. 37685/10 и 22768/12, ст. 114–15, од 20. марта 2018. године), да се питања покренута у жалби подносиоца представке према члану 6. став 1. углавном разматрају на основу члана 8. Конвенције, с обзиром на позитивне и процедуралне обавезе државе у сфери породичног живота (види, mutatis mutandis, Süß против Немачке, број 40324/98, став 110, од 10. новембра 2005. године; Diamante и Pelliccioni против Сан Марина, број 32250/08, ст. 150–51, од 27. септембра 2011. године; S.I. против Словеније, број 45082/05, став 56. од 13. октобра 2011. године; и Миловановић против Србије, број 56065/10, став 92. од 8. октобра 2019. године, са даљим референцама), чији релевантни део гласи:

Члан 8.

„1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота ...

2. Јавне власти се неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву ... ради заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.”

A. Допуштеност

1. Усклађеност са правилом рока од шест месеци

  1. Влада је навела да жалбу подносиоца представке треба одбацити због непоштовања правила рока од шест месеци. Позивајући се на пресуду Gobec против Словеније (број 7233/04, ст. 109–11, од 3. октобра 2013. године), она је позвала Суд да одвојено испита различите притужбе подносиоца представке. Према мишљењу Владе, подносилац представке није успео да изнесе свој случај Суду у року од шест месеци, који је почео да тече од дана када је подносилац представке сазнао, или је требало да постане свестан, да су релевантни делови пресуда судова у вези са његовим притужбама постале правоснажне и извршне. Конкретно, релевантни део одлуке суда од 13. јуна 2007. године, у вези са захтевом подносиоца представке за ноћење детета, је наводно постао правоснажан 29. октобра 2007. године, пошто је само тужена затражила додатни правни лек, док је подносилац представке имао користи од таквог вида контакта са дететом од 3. новембра 2007. године (види став 39. горе). Штавише, о молби подносиоца представке за контакт са дететом током распуста је одлучено пресудом од 3. фебруара 2009. године, која је одмах постала правоснажна (види став 56. горе), јер је подносилац представке такође провео део летњег и зимског распуста са својим сином у августу 2008. године и јануару 2009. године (види ст. 50. и 54. горе). Влада је даље оспорила релевантност одлуке Уставног суда у погледу рачунања рока, јер конкретан предмет пред њим није разматран са становишта члана 8. Конвенције. Узимајући у обзир да је представка поднета 26. децембра 2011. године, Влада је позвала Суд да ову представку прогласи неприхватљивом као неблаговремену.
  2. Подносилац представке није пружио никакав коментар као одговор на приговор Владе.
  3. Имајући у виду циљ правила рока од шест месеци и релевантне опште принципе (видети, на пример, Sabri Güneş против Турске [ВВ], број 27396/06, ст. 48–49, од 29. јуна 2012. године), Суд сматра да конкретан предмет не поставља никакво питање у вези са кашњењем при подношењу представке. Ради појашњења, распоред контаката којим се регулише недељни, ноћни и празнични контакт између подносиоца представке и његовог сина утврђен је у оквиру истог парничног поступка, за разлику од случаја Gobec где је распоред контаката утврђен у три одвојена сета управних и парничних поступака, при чему нису била доступна никаква даља уставна средства (види случај Gobec, горе цитиран, став 110.). Подносилац представке је у конкретном случају искористио уставну жалбу као правни лек који је био доступан у релевантном тренутку (види Винчић и други против Србије, број 44698/06 и 30 других, став 51, од 1. децембра 2009. године). Суд понавља да се члан 35, став 1. не може тумачити на начин који би захтевао од подносиоца представке да поднесе притужбу пред Судом пре него што се његов став у вези са тим питањем правоснажно реши на домаћем нивоу. Имајући у виду одлуку Уставног суда од 2. новембра 2011. године, треба напоменути да је Суд испитао свеукупне чињенице и дужину главног брачног спора, не разлажући сȃм брачни спор нити се позивајући на пропуст подносиоца представке да се придржава рокова утврђених у домаћем праву. Суд сматра да би у садашњим околностима било неоправдано формалистички захтевати од подносиоца представке да поднесе одвојене притужбе Уставном суду о сваком поједином делу главног поступка, а потом и Суду на начин који је предложила Влада (види, mutatis mutandis, предмет Миловановић, горе цитиран, ст. 105–07, где је Суд такође усвојио глобални приступ приликом разматрања домаћег поступка и узео у обзир свеукупне чињенице за које је сматрао да су важне за контекст и меритум у контексту континуираног неспровођења права на старатељство и права на контакт из члана 8; види такође Шобота Гајић против Босне и Херцеговине, број 27966/06, став 45, од 6. новембра 2007. године).
  4. С обзиром на то да је коначна одлука у поступку исцрпљивања домаћих правних лекова донета 2. новембра 2011. године, а да је представка поднета 26. децембра 2011. године, Суд сходно томе одбацује приговор Владе да је представка поднета ван рока од шест месеци који је утврђен у члану 35. став 1. Конвенције.

2. Закључак

  1. Суд констатује да представка није ни очигледно неоснована нити недопуштена по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

B. Основаност

1. Поднесци странака

  1. Суд констатује да се неки од аргумената страна у спору, који се позивају на члан 6. став 1, такође у суштини тичу питања покренутих према члану 8. Конвенције. Суд сматра прикладним да испита ове аргументе у контексту потоње одредбе (видети, на пример, Kutzner против Немачке, број 46544/99, ст. 56–57, ЕСЉП 2002-I; V.A.M. против Србије, број 39177/05, став 115, од 13. марта 2007. године; и Z. против Словеније, број 43155/05, став 130, од 30. новембра 2010. године).

(a) Поднесци подносиоца представке

  1. Подносилац представке је поновио своју притужбу да му је повређено право на породични живот услед одуговлачења у брачном спору, посебно у вези са договором о контактима са његовим дететом. Он је тврдио да су, упркос заказивању 14 рочишта, домаћи органи превидели суштину спора и да нису предузели никакве кораке како би убрзали поступак који је трајао предуго. Он је појаснио да је, као последицу тога, свог сина виђао једном недељно или сваке друге недеље по пет сати у Крушевцу у периоду између 1. новембра 2004. године и 3. новембра 2007. године. Међутим, подносилац представке није могао да свог сина одведе својој кући до потоњег датума, односно током летњег распуста до 20. августа 2008. године и током зимског распуста до 24. јануара 2009. године, при чему је коначно утврђивање његових права трајало и дуже од тога.

(б) Владини поднесци

  1. Влада је тврдила да подносилац представке и његов син нису били лишени „обостраног уживања родитеља и детета у заједничком друштву”, јер су имали користи од редовног недељног контакта током читавог поступка, који је чак проширен до краја поступка и на ноћење и контакт током распуста.
  2. Што се тиче питања Суда о дужини поступака, Влада се првенствено позвала на налазе Уставног суда да су поступци окончани у разумном року и позвала Суд да то усвоји (види став 60. горе). Влада је тврдила да није извесно да ли је дужина поступака могла утицати на основни елемент породичног живота или су домаћи судови могли брже да одлучују. У конкретном случају је било потребно време како би се обезбедило поштовање породичног живота „при чему се [морало] водити рачуна о правичној равнотежи која се мора постићи између супротстављених интереса појединца и заједнице у целини”, и у којој држава ужива одређено поље слободне процене. У конкретном случају, поље слободне процене треба да буде одређено легитимним циљем који обавезује судове да се руководе добробити детета. У складу са домаћим законом, судовима није било дозвољено да прихвате било какав договор између страна у спору за који је процењено да није у најбољем интересу детета, или да заснују своју пресуду на прихватању одрицања или поравнања између страна у спору, већ су морали да прибаве и узму у обзир вештачење. Они су тврдили да је поступак био разумно дуг, имајући у виду значајну сложеност и осетљивост предмета. Суд је морао да прибави пет извештаја о вештачењу, од којих су неки били противречни, пре него што је донео прву пресуду 2007. године, као и шести, додатни извештај о вештачењу који је био неопходан за доношење коначне пресуде у фебруару 2009. године. Док је у првом извештају о вештачењу било предложено да се дозволи ноћење детета код подносиоца представке након једногодишњег периода адаптације, у другом извештају о вештачењу су искључени дужи периоди одвајања од мајке док дете не наврши шест година. Трећи, усаглашени извештај о вештачењу је потврдио да је други извештај о вештачењу заснован на најновијим сазнањима о психичком развоју детета у стабилну личност. Одлуком да поново отвори поступак ради даљег пажљивог сагледавања свих околности, суд је наложио сачињавање два нова извештаја о вештачењу од центара за социјални рад у месту пребивалишта детета и подносиоца представке, који такође нису били противречни. Под таквим околностима, суд је морао да успостави правичну равнотежу између опречних информација датим у извештајима о вештачењу: одобрио је ноћење детета код подносиоца представке у јуну 2007. године и, иако је првобитно искључио продужени контакт током распуста, исти је одобрио чак и пре него што је дете напунило шест година.
  3. Влада се даље позвала на допринос подносиоца представке одуговлачењу поступка, у великој мери због његових упорних напора да прошири своја права на контакт са дететом упркос налазима вештака, као због његових жалби у вези са издржавањем детета и одлукама у вези са трошковима. Према наводима Владе, подносилац представке је имао могућност да се сложи са извештајима о вештачењу и пресудама и затражи даља права на контакт са дететом након што дете напуни шест година. Треба обратити пажњу на његову тврдњу из новембра 2005. године, када је дете имало две године и девет месеци, у којој је сугерисао да је дете стално окружено мајком и бабом, без икаквог присуства мушкарца, и да је то већ полако утицало на његово правилно психичко сазревање (види став 14. горе). Уз такву предрасуду, било је очигледно да је његов интерес био у директној супротности и неспојив са извештајем вештака специјализованог за педијатрију и дечију неуропсихијатрију који је, на основу најновијих научних сазнања, давао већу тежину односу мајка-дете док дете не напуни шест година (види став 22. горе).
  4. Према мишљењу Владе, у предметном случају се стога није радило о одуговлачењу поступка и недостатку пажње. Напротив, радило се о пажљивом понашању суда који је био довољно реактиван док је тежио легитимном циљу, и који се руководио најбољим интересима детета при спровођењу мера неопходних за успостављање правичне равнотеже између упорно изражаваних интереса подносиоца представке и супротстављених интереса заједнице. Према томе, подносилац представке није био лишен одржавања породичних веза са својим дететом, што би представљало кршење члана 8, већ је у томе био ограничен онолико колико је било неопходно за постизање легитимног циља.

2. Оцена Суда

(a) Општа начела

  1. Иако је суштински циљ члана 8. заштита појединца од произвољног мешања јавних власти, постоје, поред тога, позитивне обавезе које су инхерентне за ефективно „поштовање” породичног живота (види, међу другим изворима, Marckx против Белгије, од 13. јуна 1979. године, став 31, Серија А број 31). У вези са обавезом државе да спроведе позитивне мере, Суд је у више наврата сматрао да члан 8. укључује право родитеља да се предузму мере у циљу њиховог поновног спајања са својом децом, као и обавезу националних власти да такве мере предузму како би олакшале таква поновна спајања (види, међу другим изворима, Ignaccolo-Zenide против Румуније, број 31679/96, став 94, ЕСЉП 2000-I; Nuutinen против Финске, број 32842/96, став 127, ЕСЉП 2000-VIII; и Iglesias Gil и A.U.I. против Шпаније, број 56673/00, став 49, ЕСЉП 2003-V). Ово се такође односи и на случајеве у којима долази до покретања спорова о контакту и боравку који се тичу деце између родитеља и/или других чланова породице деце (види, на пример, Hokkanen против Финске, од 23. септембра 1994. године, став 55, Серија А број 299-А; види такође Gluhaković против Хрватске, број 21188/09, став 56, од 12. априла 2011. године).
  2. У оба контекста (како у негативном тако и у позитивном) се мора водити рачуна о правичној равнотежи који се мора постићи између супротстављених интереса појединца и заједнице у целини, укључујући интересе осталих трећих страна, као и поље слободне процене које држава ужива (види Keegan против Ирске, од 26. маја 1994. године, став 49, Серија А број 290, и Diamante и Pelliccioni, цитиран горе, став 174). С једне стране, док интереси подносиоца представке да одржава редован контакт са својим дететом остају фактор у постизању равнотеже између различитих интереса у питању (види Haase против Немачке, брoj 11057/02, став 89, ЕСЉП 2004-III, и Kutzner, цитиран горе, став 58, као и бројне изворе који су у њима цитирани), и без обзира на његова или њена осећања према договорима о контакту са дететом, у процесу постизања равнотеже између интереса детета и интереса родитеља, примарну пажњу је потребно придати проналажењу таквих договора који су у најбољем интересу детета, и који могу, у зависности од њихове природе и озбиљности, надјачати договор постигнут између родитеља (види, на пример, Sommerfeld против Немачке [ВВ], бр. 31871/96, став 64, ЕСЉП 2003-VIII (изводи) и предмети наведени у њему; Elsholz против Немачке [ВВ], бр. 25735/94, став 50, ЕСЉП 2000-VIII; Sahin против Немачке [ВВ], бр. 30943/96, став 66, ЕСЉП 2003-VIII). Уопштено говорећи, интереси детета налажу да се везе детета са породицом морају одржавати, осим у случајевима када се породица показала посебно неспособном и када би контакт представљао ризик од повреде детета (види, у том смислу, Gnahoré против Француске, бр. 40031/98, став 59, ЕСЉП 2000-IX, и Scozzari и Giunta против Италије [ВВ], бр. 39221/98 и 41963/98, став 169, ЕСЉП 2000-VIII). Родитељ не може имати право према члану 8. Конвенције на предузимање мера којима би се нанела штета здрављу и развоју детета (види Ignaccolo-Zenide, цитиран горе, став 94, и Nuutinen, цитиран горе, став 128). Обавеза државних органа да предузму мере како би олакшали контакт родитеља који немају старатељство над децом након развода стога није апсолутна. Кључно питање је да ли су ти органи предузели све неопходне кораке како би олакшали контакт са децом који се разумно може захтевати у посебним околностима сваког случаја (види, mutatis mutandis, Hokkanen, цитиран горе, став 58.).
  3. Поље слободне процене које се даје надлежним националним органима ће варирати у складу са природом питања и важности интереса који су у питању. Конкретно, приликом одлучивања о старатељству над децом, Суд је признао да органи власти уживају широко поље слободне процене. Међутим, потребна је строжа контрола у погледу било каквих даљих ограничења, као што су ограничења која су такви органи поставили у погледу родитељских права на приступ детету, као и у погледу било какве правне заштите осмишљене зарад обезбеђивања ефективне заштите права родитеља и деце на поштовање њиховог породичног живота (види Elsholz против Немачке [ВВ], број 25735/94, став 49, ЕСЉП 2000-VIII, и Görgülü против Немачке, бр. 74969/01, ст. 42 и 50, од 26. фебруара 2004. године).
  4. Коначно, у случајевима који се тичу односа родитеља са његовим или њеним дететом, ефективно поштовање породичног живота захтева да поступак доношења одлука обезбеди неопходну заштиту интереса родитеља (види W. против Уједињеног Краљевства, од 8. јула 1987. године, ст. 62. и 64. у курзиву, серија А број 121). Јасно је да процес доношења одлука од стране локалних органа не може бити лишен утицаја на суштину одлуке, нарочито обезбеђивањем да је иста заснована на релевантним разматрањима и да није једнострана, па да стога није, нити се чини да је, произвољна. Сходно томе, Суд има право да узме у обзир тај процес како би утврдио да ли је вођен на начин који је, у свим околностима, правичан и којим се обезбеђује дужно поштовање интереса заштићених чланом 8. (види Suur против Естоније, број 41736/18, став 82, од 20. октобра 2020. године). Такође, потребно је показати изузетну пажњу с обзиром на ризик да проток времена може довести до de facto одлучивања о предмету (види H. против Уједињеног Краљевства, од 8. јула 1987. године, став 89, Серија А број 120, и Diamante и Pelliccioni, цитиран горе, став 177.). Ова последња обавеза, која је одлучујућа за процену тога да ли је предмет разматран у разумном року како се то захтева чланом 6. став 1. Конвенције, такође чини део процедуралних захтева наведених у члану 8.

(b) Примена релевантних принципа

  1. Суд понавља да заједнична основа да обострано уживање родитеља и детета у међусобном друштву представља основни елемент „породичног живота” у смислу члана 8. Конвенције чак и када је однос између родитеља прекинут (види Keegan, цитиран горе, став 50.).
  2. Што се тиче тврдње Владе да подносилац представке и његов син нису били лишени „обостраног уживања родитеља и детета у заједничком друштву” због редовног контакта током читавог поступка, Суд прихвата да се овај случај, због наведене чињенице, разликује од већине уобичајених случајева које је Суд разматрао у овом контексту, а у којима су одуговлачења поступка довела до de facto одлучивања о предмету (упоредити, на пример, Томић против Србије, број 25959/06, став 104, од 26. јуна 2007. године, пресуду Миловановић, цитирану горе, став 135, и Ribić против Хрватске, број 27148/12, ст. 92–94, од 2. априла 2015. године). Ипак, Суд сматра да су и количина и квалитет договора о контакту са дететом, укључујући ноћење детета, контакт у посебним приликама и контакт током распуста, уколико се сматра да је то у најбољем интересу детета, од велике важности у контексту позитивног контакта између родитеља који не живи са дететом и самог детета који може додатно унапредити однос како би се постигло квалитетно проведено време таквог родитеља и детета. Стога, упркос редовном контакту између подносиоца представке и његовог сина и повољном решењу спорних питања, ограничени приступ подносиоца представке његовом сину, с обзиром на недостатак контаката у погледу дететовог ноћења код оца и распуста током дужег временског периода, такође може утицати на остваривање права подносиоца представке на породични живот који је довољан како би се исходовала заштита тог права према члану 8. Конвенције (види, mutatis mutandis, Improta против Италије, број 66396/14, став 43, од 4. маја 2017. године; Cînța против Румуније, број 3891/19, став 43, од 18. фебруара 2020. године; и Gluhaković против Хрватске, цитиран горе, ст. 60. и 68.). У сваком случају, питања укључена у овај поступак су очигледно била од велике важности за подносиоца представке, док су Конвенција, као и релевантно домаће право, нарочито захтевали изузетну пажњу домаћих органа (видети V.A.M. против Србије, цитиран горе, став 101, и Вељков против Србије, број 23087/07, став 85, од 19. априла 2011. године).

(i) Опште вођење поступка одлучивања

  1. Суд примећује да је дете, С.П., одрастало са оба родитеља првих годину и девет месеци свог живота. Након фактичког развода брака у новембру 2004. године, чини се да су се подносилац представке и мајка детета сложили да дете настави да живи са својом мајком и да подносилац представке треба да плаћа издржавање детета и да има права на контакт са дететом, у вези са којим су утврдили распоред контаката који подносиоцу представке омогућава контакт са дететом било у суботу или недељу, у периоду између 10.30 и 15.30 часова, у родном граду сина подносиоца представке (види став 6. горе). Подносилац представке је покренуо брачни спор 8. марта 2005. године, када је дете имало две године, пружајући притом обавештење о горе наведеном договору и захтевајући шира права на контакт са дететом (види став 8. горе). Спорно питање између страна у спору је првенствено био обим договора о контакту подносиоца представке са дететом, односно да ли је контакт подносиоца представке са дететом требало да буде шири него што је договорено између страна у спору и да ли треба исти проширити и на ноћење детета код подносиоца представке и контакте са њим током распуста, укључујући и ван родног града детета. Чињеница да стране у спору нису могле да се договоре о модалитетима договора о контакту са дететом намеће властима обавезу да предузму мере за помирење супротстављених интереса страна у спору, имајући у виду најбољи интерес детета (види, уопштено, Neulinger and Shuruk против Швајцарске [ВВ], бр. 41615/07, став 135, ЕСЉП 2010, и Z. против Пољске, бр. 34694/06, став 75, од 20. априла 2010. године). Поступак је напослетку окончан 29. августа 2009. године (види став 57. горе), при чему је део поступка који се односи на жалбу у вези са правним питањима погрешно покренут и искључен (видети став 58. горе; види такође Rezgui против Француске (одл.) бр. 49859/99, ЕСЉП 2000-XI и Kostovska против Бивше Југословенске Републике Македоније, бр. 44353/02, став 36, од 15. јуна 2006. године). Дакле, они су трајали око четири године и шест месеци на два нивоа надлежности, од којих је период од четири године релевантан у контексту права на породични живот.
  2. Може се сматрати да спорни поступак укључује само одређени степен сложености због уобичајене осетљиве природе питања у вези са старатељством над децом и правима на контакт, укључујући, у овом случају, млад узраст детета и чињеницу да је подносилац представке живео у другом граду. Суд, међутим, не може подржати налаз Уставног суда и тврдње Владе да се овај случај треба сматрати посебно сложеним. Он није укључивао жестоко вођен спор око старатељства над дететом, који укључује питања као што су потреба да се успостави поновни контакт са дететом услед последица раздвајања или прекинуте везе, крхко психолошко стање детета, синдром отуђења од родитеља, отуђеност или континуирано ометање извршења судских налога од стране родитеља. Одуговлачење поступка се не може приписати ниједној од страна у спору, које су поступиле са дужном пажњом без ометања поступка, са изузетком кашњења узрокованог одлагањем рочишта заказаног за 24. јануар 2007. године (види став 31. горе). Супротно тврдњи Владе да је понашање подносиоца представке ометало брже окончање поступка, Суд налази да је подносилац представке уложио све разумне напоре како би убрзао поступак тако што је у више наврата подносио захтеве за његово убрзање и благовремено предузимао процесне кораке, посебно узимајући у обзир чињеницу да су подносилац представке и његов адвокат редовно долазили на рочишта из другог града удаљеног 300 km. Суд сматра да се основни разлози за одуговлачење поступка углавном могу приписати поступању правосудних органа, који, упркос заказивању већег броја рочишта и прибављању шест извештаја о вештачењу, нису показали дужну пажњу у погледу суштине спора и његовог значаја за подносиоца представке.
  3. Што се тиче ревности суда у организацији поступка одлучивања, прво, док се првостепени суд не може сматрати одговорним за време посвећено посредовању, то се не може сматрати прихватљивим, имајући у виду и домаће стандарде (види ст. 62–63. горе), према којима се прво рочиште заказује осам месеци од дана покретања тужбе, након чега би се тек онда од социјалних служби затражиле неопходне информације, као и да се одржи само једно додатно рочиште у току прве године (види ст. 13. и 18. изнад). Друго, Суд мора нагласити да треба избегавати, у мери у којој је то могуће, да четири различитих председавајућих судија буду пребачени у веће приликом одређивања права на старатељство и контакт са дететом, како би се избегао губитак континуитета, чак и уз разумевање да судија умешан у посредовање не може накнадно учествовати у предмету. Треће, уместо да суд темељно припреми свако рочиште како би обезбедио брзо окончање поступка, треба напоменути да је неколико рочишта одложено из разлога који су се углавном односили на недостатак унутрашње организације надлежних органа (види ст. 19, 21. и 35 горе), а неколико заказаних рочишта је трајало врло кратко и након неколико минута одложено, без постизања икаквог напретка у предмету (види ст. 18, 24, 26. и 46. горе). Четврто, стране у спору су саслушане два пута у четири године; било је потребно годину и три месеца да се стране у спору први пут саслушају у мају 2006. године, и још девет месеци да буду саслушане по други пут 7. фебруара 2007. године (види ст. 13. и 32. горе). Први вештак је саслушан шест месеци након што је поднела свој извештај о вештачењу (види став 13. горе), док у међувремену нису предузете никакве мере у вези са њеним извештајем. Такође, чини се да суд није имао, или није користио, инструменте како би обезбедио дисциплину у погледу сопствених временских рокова постављених за вештаке ангажоване у оквиру поступка (види ст. 25. и 35. горе). Пето, и прилично важно, Суд примећује неколико неприхватљиво дугих кашњења у погледу преноса списа предмета између домаћих судова и уручивања одлука странама у спору у тако хитном предмету (види ст. 41. и 52. горе). Чини се да оригинали списа предмета у домаћем систему круже између различитих нивоа надлежности, што је такође блокирало напредовање предмета у погледу неоспорених захтева у трећем степену. Нарочито је била потребна већа ревност у доношењу одлуке која утиче на права загарантована чланом 8. Конвенције.

(ii) Процес доношења одлука о праву на контакт са дететом

  1. Суд на почетку напомиње да није његова улога да замени националне власти у процени модалитета, регуларности или трајања договора о контакту са дететом у различитим развојним фазама, нити оптималног узраста малог детета од којег ноћење или боравак током распуста може бити могућ код родитеља који не живи са дететом.
  2. Осврћући се на питање утицаја дуготрајног поступка на постепено проширење права на контакт подносиоца представке са дететом, подносилац представке се жалио да, упркос редовном дневном контакту, две и по године није имао користи од мере којом се дозвољава ноћење детета, као и готово четири године од контакта са дететом током распуста. Суд сматра прихватљивим да у одређеним случајевима, у зависности од узраста детета, учешћа родитеља и постојања сигурне везе између њих, свако успостављање или повећање контакта треба бити постепено, уз континуирану пажњу у погледу добробити детета. Суд примећује да способност подносиоца представке, његова видљива заинтересованост и висока мотивација и посвећеност одржавању правилног и трајног висококвалитетног односа са својим дететом, колико је то било могуће с обзиром на удаљеност на којој су живели једно од другог, нису били спорни од почетка овог поступка. Упркос одређеним разликама у мишљењима о модалитетима договора о контакту подносиоца представке са дететом, а нарочито у погледу ноћења детета, ниједан од извештаја о вештачењу није указивао на то да би контакт између детета и подносиоца представке уопште представљао ризик по добробит детета или да би озбиљно пореметио дететову емоционалну и психолошку равнотежу (упореди са Suur, цитиран горе, ст. 95–97.). У таквим околностима, од државних органа се очекује да делују на начин који је осмишљен тако да омогући редовно одржавање и развој веза, личних односа и директних контаката, осим уколико се одлука о одбијању одређених врста контакта може сматрати донесеном у интересу детета (види Sommerfeld, цитиран горе, ст. 64–65, и Buscemi против Италије, бр. 29569/95, став 55, ЕСЉП 1999-VI). Суд ће стога проценити да ли су надлежни органи прописно и ревносно узели у обзир легитимни интерес подносиоца представке да развије везу са његовим дететом, као и дугорочни интерес потоњег у истом смислу (види Görgülü, цитиран горе, став 46.).
  3. Суд прихвата да је обим неслагања између прва два извештаја о вештачењу можда оставио домаћи суд, који је сматрао да су неодређени, донекле збуњен у погледу примене њихових налаза. Констатује се да је у децембру 2005. године први вештак саветовао веома честе целодневне контакте између подносиоца представке и детета, уз само спорадична ноћења, такође сугеришући да се обимнији договори о контакту са дететом обично могу сматрати прикладним након једногодишњег периода адаптације детета (види став 16. горе). Влада није доставила никакве информације, нити се у списима предмета налазе информације које би показале да су надлежни органи, у међувремену или касније, предузели мере за праћење свакодневног контакта. Седам месеци касније, други вештак је саветовао да не треба вршити притисак на дете да буде одвојено од мајке преко ноћи док исто не наврши шест година, већ да може са подносиоцем представке проводити само неколико сати током једног дана сваког викенда, при чему се овај налаз превасходно ослања на општој анализи односа између детета и родитеља, нејасном тумачењу најновијих научних сазнања и рутини одласка детета на спавање у присуству мајке (види став 22. горе).
  4. Упркос таквим различитим мишљењима двоје вештака, нови председавајући судија је од њих затражио да покушају да направе усаглашен извештај о вештачењу у року од десет дана (види тачку 24. горе). У веома кратком трећем заједничком извештају о вештачењу који је поднет два месеца касније (види став 25. горе), двоје вештака је препоручило да се започне са дневним контактом током три суботе месечно, док се старосна доб од шест година може узети као доб у којој би даљи продужени контакт са оцем могао бити предвиђен, уопштено се позивајући на „најновија научна сазнања” и ризик од појаве могућег психичког напрезања, немира и емоционалних поремећаја, као што су стрепња, страх или чак паника, који би могли бити испољени од стране детета у случају двадесетчетворочасовног одвајања детета од мајке ради обезбеђења ноћења код оца пре наведеног узраста.
  5. Након ова три извештаја о вештачењу, с обзиром на то да власти још увек нису предузеле конкретне мере како би регулисале његова права на контакт са дететом током годину и по дана у току поступка, остављајући модалитете договора о контакту на мајци детета (види, mutatis mutandis, Improta против Италије, цитиран горе, став 51.), подносилац представке је у августу 2006. године поднео молбу за доношење привремене мере у погледу одобравања недељног дневног контакта са дететом и месечног ноћења детета код њега. Привременом мером од 1. септембра 2006. године, унапред договорени распоред о контакту са дететом је сведен на наизменичне суботе, како би се начелно омогућило да оба родитеља могу провести једнак број субота са дететом (види став 28. горе), без икаквог позивања на најбољи интерес детета и без обзира на привремене договоре страна у спору, и препоруку вештака да подносилац представке и његов син у почетку имају редовне и веома честе контакте током дана уместо ноћења.
  6. Поред тога, суд је том привременом мером одбио да одлучи о захтеву за ноћење детета, сматрајући то главним спорним питањем. Иако признаје да одлука о ноћењу у случају малог детета захтева пажљиву припрему, Суд констатује да, према домаћем закону, обим привремених мера у брачном спору може одговарати обиму главног тужбеног захтева који је поднео подносилац таквог захтева. Иако је одбијање потоњег поништено од стране вишег суда у новембру 2006. године (види став 29. горе) који је наложио нижем суду да на крају одлучи о молби, на овај или онај начин, првостепени суд није донео одлуку о ноћењу детета за још осам месеци, до изрицања пресуде 13. јуна 2007. године, када је дете имало четири године и четири месеца. Подносилац представке је почео да користи одобрено ноћење два пута месечно (као и још једну дневну посету) скоро пет месеци касније, од 3. новембра 2007. године (види ст. 36. и 39. горе).
  7. Штавише, истом пресудом, занемарујући две новопружене позитивне оцене односа између подносиоца представке и његовог сина са јасним одобрењем контакта током распуста (види ст. 34–35. горе), првостепени суд је, у једној изреци, одбацио као неоправдану молбу подносиоца представке да проведе неко време са својим дететом током распуста и у посебним приликама. У периоду од побијања оспореног дела пресуде у октобру 2007. до јануара 2009. године, првостепени суд се бавио само молбама за доношење привремених мера у вези са контактом подносиоца представке са дететом током распуста (види ст. 43–56. горе). Упркос неколико позитивних извештаја о вештачењу, суд је у децембру 2007. године одбио другу молбу подносиоца представке за доношење привремене мере само на основу тога да непоправљива штета не би наступила по подносиоца представке и његовог сина уколико не би били у контакту током распуста с обзиром на права на продужене и редовне контакте одобрена пресудом из јуна 2007. године (види став 46. горе), уместо да испита главно питање да ли би такав контакт био у интересу детета, а нарочито да ли би контакт узроковао било какав психолошки притисак на дете, или би, напротив, био на добробит детета.
  8. Све горе наведене побијане пресуде првостепеног суда су, додуше, побијене од стране вишег степена и подносилац представке је, захваљујући накнадним привременим мерама, могао да проведе десет дана током лета и седам дана током зимског распуста са својим сином у августу 2008. године. и у јануару 2009. године (види ст. 50. и 54. горе). Ипак, Суд сматра да су побијене пресуде, без одговарајуће процене доказа и образложења (види, mutatis mutandis, Анђелковић против Србије, брoj 1401/08, став 27, од 9. априла 2013. године), такође непотребно продужавале већ дуготрајан поступак. Исто тако, пресудом жалбеног суда о одлукама о привременим мерама у жалбеном поступку је експлицитно критикован недостатак образложења и/или њихов одуговлачећи карактер у околностима случаја, док је првостепеном суду наложено да одмах одлучи о основаности молбе за контакт са дететом током распуста, уместо да одговара на молбе за доношење привремених мера по њиховом подношењу (види ст. 48. и 55. горе).
  9. На крају је првостепеном суду било потребно укупно четири године трајања парничног поступка како би донео повољну коначну одлуку, у фебруару 2009. године, о овом делу тужбеног захтева подносиоца представке, односно на основу мирне нагодбе страна у спору која је постигнута ван судског поступка (види став 56. горе). Син подносиоца представке је имао шест година у предметно време. Чини се да су права на контакт са дететом спроведена како је договорено.

(iii) Закључак

  1. Имајући у виду ове налазе и без потцењивања осетљивости питања добробити детета у младом и рањивом узрасту, посебно на самом почетку предметног случаја, Суд није уверен, како је Влада тврдила, да је одлучивање о правима на контакт подносиоца представке, које је трајало око четири године на два нивоа надлежности, било неопходно како би се добили објективни елементи предмета и да је прихватљиво с обзиром на разлоге за то (упоредити са случајем Nuutinen, цитиран горе, став 110.). Штавише, домаћи органи нису успели да у периоду од неколико година ураде све што је било у њиховој моћи, и што се од њих разумно могло очекивати, како би узели у обзир легитимни интерес подносиоца представке да развије и одржи везу са својим дететом, као и дугорочни интерес детета са истим учинком (види, mutatis mutandis, случај Görgülü, цитиран горе, став 46.), не позивајући се у пракси на било какве изузетне околности које би обимнији распоред контаката учиниле непожељним или на други начин супротстављеним најбољим интересима детета.
  2. Сходно томе, Суд утврђује да је дошло до повреде члана 8. Конвенције.

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Члан 41. Конвенције гласи:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”

A. Штета

  1. Подносилац представке је тражио износ од 5,000 евра (EUR) на име претрпљене нематеријалне штете.
  2. Влада је оспорила овај захтев. Она је тврдила да би, уколико би Суд утврдио повреду Конвенције, такав налаз представљао довољно правично задовољење. Алтернативно, она је навела да свака досуђена финансијска надокнада треба да буде у складу са сопственом судском праксом Суда у другим сличним случајевима.
  3. Суд не види разлога да сумња у то да је подносилац представке претрпео узнемиреност због тога што му нису додељена шира права на контакт са својим сином током дужег временског периода, због чега сȃмо утврђивање повреде не би представљао довољно правично задовољење у погледу члана 41.
  4. Имајући у виду горе наведено и на основу правичности, како се захтева чланом 41, Суд подносиоцу представке додељује износ од EUR 4.000 по овом основу, као и било који порез који се може наплатити.

B. Трошкови и издаци

  1. Подносилац представке је такође тражио износ од укупно RSD 348.120 (око EUR 3.014) на име трошкова и издатака насталих пред домаћим судовима, укључујући и по основу уставне жалбе, као и износ од EUR 685 на име трошкова насталих пред судом. С тим у вези, његов адвокат је пружио на увид детаљан прорачун.
  2. Влада је оспорила овај захтев.
  3. Према судској пракси Суда, подносилац представке има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су разумни у погледу њиховог квантитета. Имајући у виду све информације које поседује као и горенаведене критеријуме, Суд сматра разумним да подносиоцу представке додели износ од EUR 3.500 на име трошкова по свим тачкама, као и било који порез који му се може наплатити.

C. Затезна камата

  1. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

 

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку прихватљивом;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 8. Конвенције;

3. Утврђује

(a) да Тужена држава мора да исплати подносиоцу представке, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе које треба претворити у националну валуту Тужене по стопи која се примењује на дан поравнања:

(i) EUR 4,000 (четири хиљаде евра), као и било који порез који се може наплатити у погледу нематеријалне штете;

(ii) EUR 3.500 (речима: три хиљаде и пет стотина евра), као и било који порез који се може наплатити подносиоцу представке у вези са овим износом у погледу трошкова и издатака;

(b) да, од истека наведених три месеца до измирења, треба исплатити обичну камату на горе наведене износе по затезној каматној стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, уз додатак од три процентна поена;

4. Одбацује преостали део захтева подносиоца представке за правичним задовољењем.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми дана 20. септембра 2022. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Hasan Bakirci                                                                             Jon Fridrik Kjølbro
Секретар                                                                                    председник

 

 

SECOND SECTION

CASE OF POPADIĆ v. SERBIA

(Application no. 7833/12)

JUDGMENT

Art 8 • Family life • Positive obligations • Authorities’ failure to act with necessary diligence in matrimonial proceedings in which the applicant sought extension of contact rights with his young son to include overnight and holiday contact • Protracted judicial proceedings • Failure to consider applicant’s legitimate interest in developing a bond with his child and the latter’s long term interest to the same effect • Despite regular contact and a favourable determination of the dispute, quality and quantity of contact affected by lack of overnight and holiday contact for a considerable amount of time

STRASBOURG

20 September 2022

FINAL

20/12/2022

This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Popadić v. Serbia, The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Jon Fridrik Kjølbro, President,
Carlo Ranzoni,
Egidijus Kūris,
Branko Lubarda,
Gilberto Felici,
Saadet Yüksel,
Diana Sârcu, judges,
and Hasan Bakırcı, Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 7833/12) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Saša Popadić (“the applicant”), on 26 December 2011;

the decision to give notice to the Serbian Government (“the Government”) of the application on 14 January 2014;

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 30 August 2022,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

INTRODUCTION

1.  The present case concerns the allegedly protracted length of matrimonial proceedings which prevented the applicant from fully exercising his parental responsibility over his son to include overnight and holiday contact, without relevant and sufficient reasons being adduced for limiting his contact rights throughout the proceedings.

THE FACTS

2.  The applicant was born in 1973 and lives in Novi Sad. He was initially represented by Mr M. Dragićević, a lawyer practising in Subotica, and subsequently by Ms D. Vasković, a lawyer practising in the same town.

3.  The Government were represented by Ms V. Rodić, their Agent before the European Court of Human Rights at the relevant time.

4.  The facts of the case may be summarised as follows.

  1. BACKGROUND TO THE CASE

5.  The applicant has a son, S.P., who was born in February 2003, from his marriage with N.J. The family lived together in N.J.’s family’s house in Kruševac until 31 October 2004, when the applicant moved to his parents’ house in his hometown, Novi Sad, at a distance of approximately 300 km from Kruševac, and found employment as a dentist there. Their son, who was one year and nine months old at the time, remained living with his mother, who was working in her dentist practice in Kruševac.

6.  The applicant and N.J. established post-separation arrangements for the applicant and their son to see each other once a week, either on Saturday or Sunday, between 10.30 a.m. and 3.30 p.m. in Kruševac, but could not come to an agreement on overnight stays either in that town or in Novi Sad.

7.  In January 2005 the applicant applied to the Kruševac Social Care Centre for assistance in establishing his contact rights and asked to be granted an interim measure in this respect two weeks later. As a result of legislative changes in 2005, competence to decide on the matters in issue was transferred from social services to the judiciary.

  1. MATRIMONIAL PROCEEDINGS AND RELEVANT INTERIM ORDERS

8.  On 8 March 2005 the applicant brought a civil action in the Kruševac Municipal Court seeking the dissolution of his marriage and extensive access rights in respect of his son, who was two years and one month old at that time. He explicitly acknowledged, as previously agreed, that it would be better for S.P. to remain living with his mother in view of his very young age, and he also offered to pay child maintenance. He further stated that he was seeing the child for several hours every weekend in Kruševac as agreed between him and N.J. (“the respondent”). However, as the respondent had been against overnight stays and the child travelling to Novi Sad, the applicant applied to the court to be allowed (i) to take his son every month for a week to Novi Sad to spend time also with him and his grandparents, (ii) to spend one day with him during the three remaining weekends in Kruševac, and (iii) to spend fifteen days together in both the summer and winter holidays. He suggested that the respondent could visit the child whenever he was with him.

9.  On 19 April 2005 the Municipal Court sent the civil action for response to the respondent. In her written response of 23 May 2005, she contested only the applicant’s application for extensive contact rights. She also informed the court that she had initiated another set of matrimonial proceedings on 16 March, not being aware that the applicant had also done so.

10.  On 7 June 2005 the applicant requested the court to expedite the proceedings and to schedule the first hearing as soon as possible.

11.  The court’s attempt at conciliation through mediation on 22 September 2005 was not successful.

12.  At a mediation hearing on 13 October 2005, which had been scheduled with the intention of reaching an amicable settlement of the case, the parties explained that they had agreed on everything except the amount of time the child should spend with the applicant. The court briefly concluded that the attempt at an amicable settlement had failed and transmitted the case to a new trial chamber to examine it. It also rejected the respondent’s civil action on the ground of litispendence (lis pendens).

13.  At the first trial hearing of 7 November 2005, the new chamber began the proceedings from the beginning and accepted the applicant’s initiative to request an expert opinion on the impugned contact rights. The court also requested information from the local Kruševac Social Care Centre on whether their experts had established contact with the parties in order to preserve contact between the applicant and his son.

14.  On 16 November 2005 the applicant informed the court that he had pre-paid the costs and expenses for the engagement of an expert psychologist and proposed several tasks to be undertaken by the expert, such as assessing the parties’ parental capabilities and their living conditions. He stated that the child had developed an emotional bond with his family despite the distance at which they lived from each other. He also submitted that the child, who lived only with his mother and grandmother, had not been growing up in the presence of any of the male family members who lived in his household in Novi Sad and that it had been slowly having an effect on his proper psychological upbringing.

15.  On 14 December 2005 the Kruševac Social Care Centre confirmed that they were in contact with the parties following the applicant’s initiative, noting their established pattern of contact each weekend and that the only disagreement between them pertained to the child’s overnight stays and travelling once a month to the father’s hometown.

16.  In her report of 28 December 2005, which she also presented at the hearing on 31 May 2006, S.B., a clinical psychologist from the Kruševac Social Care Centre, noted that the applicant was highly motivated and able to have frequent and quality contact with his son, who was developing normally and felt satisfied and loved despite his parents’ separation. She further observed that contact between them had never been interrupted, that they had developed an emotional bond and that contact had been going very smoothly without any kind of separation crisis. On the other hand, the mother was the main caregiver and the child had a very strong emotional and social bond with her, as well as routines in respect of sleeping and other habits. In view of these findings and the child’s young age, the psychologist advised very frequent whole-day contact between the applicant and his son on Saturdays or Sundays three weekends a month, but only sporadic overnight stays of a maximum of two consecutive days the fourth weekend to take place not far from the child’s residence, owing to a possible separation crisis in the event of a longer separation from his mother. Lastly, she stated that a decision on overnight stays outside a child’s hometown would depend on the particular circumstances of each case, and she could not anticipate when exactly the child might be ready for such stays in the present case, but that, in general, adaptation periods for changes, especially in favourable circumstances such as those which existed in the present case, usually lasted about a year. Therefore, more extensive access rights for the applicant might be deemed appropriate after a year of the proposed adaptation regime, given that a child should be gradually separated from his mother more often after three years of age anyway.

17.  On 23 January 2006 the applicant expressed certain objections to the expert’s findings and asked that she be heard in court.

18.  The expert could not attend the hearing scheduled for 13 February 2006 owing to other commitments. At that very brief hearing, the court invited the applicant to provide details of his child maintenance contribution and the respondent to submit in writing her objections concerning the expert report, if any. On 20 February the applicant provided the requested information. As regards contact rights, he also amended his initial civil action of 8 March 2005 (see paragraph 8 above), applying to the court to be allowed to take his son to his hometown one weekend a month instead of for a whole week. He repeated that the respondent could visit the child whenever he was with him.

19.  The two hearings fixed for 24 March and 19 April 2006 were adjourned owing to the presiding judge’s other commitments and the expert’s inability to attend due to certain health-related issues, respectively.

20.  At a hearing of 31 May 2006, for the first time the court heard the parties and the expert, S.B. The respondent confirmed that “following contact with his father, the child was satisfied, contact was going smoothly, [and the child] did not show any difficulties when separated from one or the other parent”. Following the respondent’s proposal, the court decided to request another report from R.R., a child neurologist, on the frequency, type and duration of contact between the applicant and his son, taking into account the latter’s age and psychological maturity.

21.  The next two hearings, scheduled for 20 June and 24 July 2006, were adjourned for procedural reasons, that is, because of the short timescale for appointing a new expert after payment of the fees, and because the court had failed to secure the presence of lay judges (sudija porotnika) for family matters as required under the newly enforced provisions of the domestic family law (see paragraph 63 below), respectively.

22.  In the meantime, the second expert, R.R., submitted her report on 18 July 2006. She advised against any overnight contact between the child and the applicant without the mother’s presence, either in Kruševac or Novi Sad. According to the expert, the scientific model of gradual separation of a child from his or her mother after three years of age was obsolete. Even if the parents lived together, the decision of a child who had already attained the age of three to continue sleeping with his or her mother should be respected. In an analysis of child-parent relationships in general, she did not advise any pressure on a child to be separated from the mother overnight until he or she had attained the age of six, unless the child so wished and requested. As regards the present case, she recommended that it would be in the child’s best interest to maintain his habitual living arrangements and to be separated from his mother only for short periods of time, in a relaxed atmosphere, without pressure, anxiety and dissatisfaction and to spend several hours with the applicant per day each weekend. The child could sleep at his father’s if he wished and requested, but not before he attained the age of six. It was not necessary for the child to stay overnight with the father, away from his house and bed, for them to be closer. There were many other and better ways to become closer, such as finding common topics, taking an interest in the child, actively listening to and playing with him. Sleeping away from his house and bed without his mother’s presence could, according to the expert, create a risk of anxiety and feeling of panic, since the child had a routine of going to sleep in his mother’s presence.

The child was three and a half years old at the time the report was drafted.

23.  On 4 August 2006 the applicant strongly objected to the expert’s findings and requested the court to make the expert’s appointment in the case null and void.

He also applied for an interim order on his contact rights in order to avoid the type of and schedule for contact between him and the child being unilaterally imposed by the respondent until the end of what were already prolonged matrimonial proceedings (see paragraph 27 below).

24.  The proceedings were resumed before a new presiding judge and trial chamber. At a brief fifteen-minute hearing of 16 August 2006, the applicant requested the recusal of the second expert and asked the court to request an additional expert report (superveštačenje) from the Belgrade Institute for Mental Health. However, following the respondent’s initiative, the court ordered the two experts S.B. and R.R. to try harmonise their divergent findings within ten days.

25.  The experts eventually did so a month and a half later, on 5 October 2006, submitting an one-page report. Referring to their different opinions on whether the child should be separated from his mother to spend some overnight time with his father on weekends, the experts recommended commencing with day contact of nine hours (9 a.m. to 6 p.m.) only, three Saturdays a month, without any overnight stay or travelling with the child to Novi Sad. In their brief reasoning, the two experts referred in a general manner to the “latest scientific knowledge” which implied that it

“would be in the child’s best interest (in view of specific psychological characteristics, habits and habitual living arrangements which provide the feeling of primary safety and the basis for future healthy overall development) not to drastically disturb the already-established psychological balance and stability he has with the mother in order to provide for overnight stays with the father and twenty-four hours of separation from the mother. Otherwise, there may be a risk of the appearance of damaging emotional reactions in the child such as anxiety [strepnja], fear or even panic, which may permanently negatively affect his future psychological (emotional and social) development. In general, six can be taken as the age at which it can be assumed that such separation could be achieved [, at which point] further extended contact with the father [could be envisaged].”

26.  At a subsequent ten-minute hearing on 11 October 2006, the court exchanged the parties’ submissions; the applicant stated that he had not received a copy of the latest expert report, but objected to the experts’ findings and repeated his request of 16 August 2006 for an expert report from the Institute for Mental Health (see paragraph 24 above).

  1. The first interim order on the applicant’s (day) contact rights

27.  In the meantime, on 4 August 2006 the applicant asked the court to grant an interim order (a) to allow him access to the child three Saturdays a month from 9 a.m. to 7 p.m. in Kruševac, and (b) to spend from 5 p.m. on Saturday to 6 p.m. on Sunday with him on the remaining weekend, with the right to take him to Novi Sad if he so wished.

28.  On 1 September 2006 the court made an interim order, stating that the applicant should have the right to spend some time with his child, it being in the interest of the child, as otherwise the parental relationship could deteriorate and affect the child as well. It reduced the pre-arranged contact arrangements to ten hours every other Saturday, as the parents should be equal and the respondent should therefore have the other two Saturdays to spend with the child. It further stated that it would not decide in its interim order on the applicant’s remaining applications concerning the overnight stays, given that this aspect of the applicant’s contact rights was precisely the subject matter of the parties’ main dispute.

29.  Following the applicant’s subsequent appeal of 18 September, on 14 November 2006 the District Court quashed the part of the interim order refusing to decide on overnight stays and instructed the first-instance court to issue an interim order also in respect of that matter.

30.  The court eventually failed to decide on the application for an interim order, despite the applicant twice requesting that the decision-making process be accelerated, but instead continued the main proceedings and delivered a judgment on 13 June 2007 (see paragraph 36 below).

  1. The continuation of the decision-making proceedings concerning daily visits and overnight stays following the first interim order

31.  The next hearing fixed for 24 January 2007 was adjourned as none of the parties, or their representatives, appeared in court, although they had allegedly been duly summoned.

32.  On 7 February 2007 the court again heard the parties, who repeated their previous requests and statements. The applicant questioned the lack of overnight stays, given the fact that the regular daily visits had been going smoothly. The respondent was against overnight stays, including in Novi Sad, in view of the father’s alleged immaturity, and the fact that a small child should not have to travel so far and that he had not requested to do so himself, as well as his sleeping habits. The court closed the evidence-gathering process and announced that the parties would be informed about the outcome of the case.

33.  A month and a half later, on 20 March 2007, the court reinstated the case and scheduled a new hearing for 9 May. It requested the Novi Sad and Kruševac Social Care Centres to submit their opinions and suggestions on the applicant’s contact rights by the latter date.

34.  The Novi Sad Social Care Centre interviewed the applicant on 20 April 2007 and the court received its summary report (sintetizovan izveštaj) two weeks later, on 4 May 2007. Focusing on the applicant’s parental competency examined by various methodological tools, the report found that he lived in a very comfortable house in Novi Sad, showed very high and authentic parental motivation and responsibility for the child’s development and also wished to improve parental cooperation. Despite the distance at which they lived from each other, he had maintained contact with his son and wished to increase it as much as possible. The Centre recommended the following contact schedule: every other weekend from 5 p.m. on Friday to 8 p.m. on Sunday, and ten and twenty days during the winter and summer holidays, respectively.

35.  The court adjourned the hearing scheduled for 9 May 2007 as it had not received the second report. After a reminder, the court received the report by the Kruševac Social Care Centre on 29 May 2007. After hearing the parties, the Centre noted the applicant’s high motivation, responsibility and competence, as well as the mutual positive affection between him and the child, which had also been recognised by the respondent. In view of its findings, it recommended increasing the applicant’s contact rights with the aim of optimally fulfilling the child’s needs, rights and interest and allowing the applicant to spend whole weekends and a part of the holidays with his son in Kruševac and/or Novi Sad.

36.  Following the hearing held on 13 June 2007, the court closed the main proceedings and subsequently (i) dissolved the marriage between the applicant and the respondent, (ii) awarded custody of the child to the respondent (poverio decu na negu, staranje i vaspitavanje majci), (iii) ordered the applicant to pay 30% of his income in child maintenance (iv) ruled on his contact rights, (v) summarily rejected the applicant’s application for contact during the holiday period, and (vi) refused the applicant’s claim for costs and expenses.

As regards contact rights (iv), the court decided, following the proposal of the Kruševac Social Care Centre, that the applicant should be allowed to take his son on the first weekend of each month to Novi Sad from 6 p.m. on Friday to 8 p.m. on Sunday, to spend the third weekend with him in Kruševac from 9 a.m. on Saturday to 8 p.m. on Sunday and to see him on the fourth Sunday in that town between 9 a.m. and 7 p.m. The court provided a summary of the findings in the reports, noting that they were based mostly on assumptions without concrete examples, but that no harm or problems for the continuation of contact between the applicant and his son had been noted in any of the reports.

Lastly, the court dismissed in one sentence as unjustified the applicant’s application to spend time with the child during his holidays, considering that a longer separation of the child from his mother than that awarded should be postponed, having regard to the expert reports, the child’s age and his appropriate but still developing relationship with his father.

37.  The judgment was served on the parties on 27 July 2007.

38.  The part of the first-instance judgment on the dissolution of the marriage and sole-custody award became final, but both parties appealed against the remaining part on 2 August 2007.

39.  On 4 October 2007 the District Court quashed the part of the judgment concerning contact during the holidays and the costs and expenses, decreased the amount of child maintenance and upheld the remainder, including the ruling concerning the applicant’s contact rights.

On contact during the holidays, the appeal court noted that the lower court had failed to establish and assess the relevant facts and that it could not therefore determine whether the law had been applied correctly or not. It remitted that part of the case for fresh consideration and instructed the court to request an additional expert report taking into account the applicant’s capabilities, his successful contact with the child and also the fact that the adaptation period of one year, referred to in the first expert report, had already passed (see paragraph 16 above).

The judgment was served on the parties on 29 October 2007. In the meantime, the Municipal Court continued the examination of the applicant’s application concerning contact during the holidays (see paragraphs 43-56 below).

40.  On 2 November 2007 the respondent lodged an appeal on points of law against the judgment of 4 October 2007, except for the quashed part.

41.  Following a hearing, the court decided on a further application for an interim order on contact during the holidays (see paragraph 46 below) and announced its intention to send the case file to the Supreme Court on 26 December 2007, which was to examine the respondent’s appeal on points of law concerning the endorsed and reversed parts of the judgment of 4 October 2007 (see paragraph 39 above). It would appear, however, that it failed to do so until the beginning of August 2008 (see paragraph 52 below).

42.  On 12 December 2008 the Municipal Court received the main case file from the Supreme Court, together with its decision of 15 October 2008 rejecting the respondent’s appeal on points of law.

  1. Continuation of the main proceedings concerning the application for contact during the holidays and related interim orders

43.  In compliance with the instruction made by the District Court (see paragraph 39 above), on 18 October 2007 the Municipal Court ordered the Kruševac Social Care Centre to submit an additional report on the applicant’s contact rights during the school holidays.

44.  On 31 October 2007 the applicant sought an interim order in respect of contact with his son during the forthcoming winter holiday.

45.  On 24 December 2007 the Kruševac Social Care Centre, after hearing the parties and noting their disagreement on the issue, stated that it would be possible and in the best interest of the child to spend ten and fifteen days with the applicant during the summer and winter holidays, respectively. The Centre made reference to the existence of regular contact between the applicant and his son, including overnight stays, the respondent’s affirmative expression on their mutual bond, the child’s developing characteristics and the applicant’s readiness to recognise, follow and react to his needs, including to shorten the stay if need be.

46.  Following a very brief hearing on 26 December 2007, the Municipal Court refused on the same day the applicant’s application for an interim order. It found that there would be no irreparable damage to the applicant and his son if they did not spend the winter holiday together in view of the award of regular contact rights to the applicant by the judgment of 13 June 2007 (see paragraph 36 above).

47.  On 25 February 2008 the applicant appealed against the refusal to issue an interim order and also, in view of the delayed decision on his application concerning the winter holiday, sought to spend fifteen days of the summer holiday with his son.

48.  On 23 May 2008 the District Court quashed the decision of 26 December 2007 because the lower court had given an ambiguous statement instead of assessing the evidence before it, including the expert report (see paragraph 45 above), and providing proper reasoning. Such a failure amounted to a grave breach of civil procedure and prevented the higher court from examining the relevant legal issues. The District Court also instructed the court of first instance that, instead of deciding on the applications for an interim order, it should decide immediately on the merits of the application for contact during holiday, given that it had gathered all the necessary evidence.

49.  On 26 June 2008 the applicant informed the Municipal Court that he had not been served with the second-instance decision, but that he had learned about its outcome. He reiterated his request for an interim order in respect of the forthcoming summer holiday and requested the acceleration of the proceedings.

50.  On 7 July 2008 the court granted the applicant an interim order to spend the last ten days of the summer holiday with his son. The applicant received this interim order on 31 July 2008 and it would appear that it was enforced on 20 August.

51.  On 4 August 2008 the applicant again requested the expedition of the proceedings.

52.  It would appear that the case file was only sent to the Supreme Court on 11 August 2008 to examine the respondent’s appeal on points of law of 2 November 2007 concerning the endorsed and reversed parts of the judgment of 4 October 2007 (see paragraph 41 above). As set out in paragraph 42 above, on 12 December 2008 the Municipal Court received the main case file from the Supreme Court, together with its decision rejecting the respondent’s appeal on points of law.

53.  In an application of 24 December 2008, the applicant asked the court to adopt an interim order to allow him to spend a week (24-31 January 2009) with his son in the nearby mountains.

54.  On 13 January 2009, the hearing restarted because of changes to the bench. The Municipal Court subsequently granted the interim order as sought, referring to the Centre’s report of 24 December 2007 (see paragraph 45 above), the District Court’s guidance in its decision of 23 May 2008 (see paragraph 48 above) and the reservation of the travel arrangements by the applicant. The measure appears to have been enforced as granted. The respondent appealed, but it would appear that the appeal was not served on the applicant until 3 February 2009.

55.  On 26 January 2009 the Kruševac District Court quashed the interim order on appeal given that the first-instance court had failed to determine all the relevant facts, including the winter holiday schedule for pre-school children and also the absence of proof in the case file that the applicant had actually made a reservation.

However, the court, referring to its earlier remittal of the case for fresh consideration (see paragraph 48 above), found it “unacceptable that, despite the urgent character of the dispute and the statutory duty to conclude it after no more than two hearings, the first-instance court [had] not yet decided on the matter of the holidays”. The court added that the first-instance court should deliver a decision on the merits as soon as possible instead of dealing with the matter by interim measures as and when the applications were lodged.

56.  On 3 February 2009, after the parties had reached a mutual agreement and following the related hearing, the court gave a decision in which it stated that the applicant was allowed to spend with his son: (i) the day after his son’s birthdays, (ii) the applicant’s religious holiday (slava) on 20 January between 9 a.m. and 8 p.m. in Novi Sad, (iii) ten days during the winter holidays after Christmas, (iv) fifteen days of the summer holidays, and (v) each New Year’s Eve between 31 December and 2 January. The court also found that each party should cover its own expenses. The judgment became final and enforceable the same day it was pronounced, given that the parties had withdrawn their right to appeal at that hearing, except in respect of costs.

  1. Continuation of the main proceedings in respect of the costs

57.  Following the applicant’s subsequent appeal in respect of the costs only, on 30 April 2009 the District Court upheld the first-instance judgment. This decision was served on the applicant four months later, on 29 August 2009.

58.  On 5 November 2009 the Supreme Court rejected the applicant’s subsequent appeal on points of law in respect of the costs as not being available. This decision was served on the applicant on 26 February 2010.

  1. CONSTITUTIONAL APPEAL

59.  In his subsequent constitutional appeal of 24 June 2009, as amended on 14 June 2011, the applicant complained that the then protracted and still pending proceedings had deprived him of extended contact with his son, in particular, the right to overnight contact for two and a half years and to spend time with his son during the holidays for almost four years. He argued that there was no reason for the pending proceedings to last that long, more than four years, and in particular that he had not been able to have access to his child even after the adoption of an interim measure on the issue for two and a half years. Referring to Article 32 of the Constitution, to different delays in the proceedings and his requests for expedition, he requested the acknowledgement of the violation, acceleration of the proceedings, and costs.

60.  On 2 November 2011 the Constitutional Court dismissed the applicant’s appeal. It found, following a detailed presentation of the facts and domestic law, that the overall period of four years and eleven and a half months did not in itself present an issue in respect of the right to a trial within a reasonable time. It went on to examine the relevant criteria as follows: (i) while acknowledging its great relevance for the applicant, the case, which had been examined at three levels of jurisdiction, had been particularly complex, as it had required a decision on several matrimonial issues, several expert reports to be provided for that purpose and various documents, including on the parties’ financial status; (ii) the applicant had contributed to the delay to an extent by failing to appear at the hearing of 24 January 2007 and also by lodging an appeal on points of law which was not available (see paragraphs 16 and 31 above; see also Kostovska v. the former Yugoslav Republic of Macedonia, no. 44353/02, § 36, 15 June 2006); (iii) the domestic courts had, after an initial delay, involving also legislative changes in family law, regularly scheduled the hearings; and (iv) the fact that it had taken two years and seven months for the domestic courts to give a judgment at first instance, or four and a half years to terminate the proceedings, did not raise any issue in terms of the alleged violation of the right to a trial within a reasonable time, particularly given that the father had had regular contact with his son in the meantime and that overnight stays and contact during the holidays had eventually been granted.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK AND PRACTICE

  1. RELEVANT PROVISIONS CONCERNING CHILD CUSTODY AND MAINTENANCE DISPUTES

61.  Articles 310b, 390 and 391 of the Marriage and Family Relations Act (Zakon o braku i porodičnim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia – OG SRS – nos. 22/8024/84 and 11/88, and the Official Gazette of the Republic of Serbia – OG RS – nos. 22/9325/9335/9446/95 and 29/01), which was in force at the time the applicant initiated the matrimonial proceedings, provided that all maintenance-related actions and child custody enforcement proceedings were to be dealt with by the courts urgently.

62.  The Family Act (Porodični zakon; published in OG RS no. 18/05), came into force on 1 July 2005 in respect of most of its Articles and thereby repealed the Marriage and Family Relations Act referred to above (see, for example, paragraph 63 below). Article 204 provided that all family-related disputes involving children or parents who exercised parental rights had to be dealt with by the court urgently. The first hearing had to be scheduled within fifteen days of the action being instituted. First-instance courts had to conclude the proceedings after no more than two hearings, and second-instance courts had to decide on appeals within a period of thirty days.

63.  Article 203 §§ 1 to 3 of the Family Act, which exceptionally came into force on 1 July 2006 in conjunction with Article 363, provided that proceedings regarding family-related matters were to be adjudicated at first instance by a panel composed of one judge who had special knowledge in the field of children’s rights, and two lay judges who were to be selected from the ranks of experts with experience in working with children and young people.

64.  Article 230 provided for compulsory mediation and conciliation proceedings which had to be conducted in parallel with divorce proceedings if the latter had not been initiated by mutual agreement of the marital partners. These proceedings had to be conducted with the expert assistance of the Social Care Centre. In addition, the authority entrusted with mediation proceedings was obliged to conduct conciliation proceedings within two months of the date of the action being instituted.

65.  Article 266 § 1 and Article 270 provided that, in all disputes concerning the protection of children, as well as the exercise or deprivation of parental rights, the courts had always to act in the best interest of the child and were under an obligation, before giving a decision, to have regard to the reports and expert opinions from Social Care Centres, family counselling services or other institutions specialised in mediation in family relations.

66.  Article 280 of the same Act defined all maintenance actions as “particularly urgent”. The first hearing had to be scheduled within eight days of the action being instituted and the second-instance courts had to decide on appeals within fifteen days.

  1. CONSTITUTIONAL APPEAL PROCESS

67.  The Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije; published in OG RS no. 98/06) came into force on 8 November 2006. The Constitutional Court declines jurisdiction ratione temporis to decide on constitutional appeals concerning decisions and/or acts that occurred before that date (see Practice directions adopted by the Constitutional Court as regards the examination of and ruling on constitutional appeals, Stavovi Ustavnog suda u postupku ispitivanja i odlučivanja po ustavnoj žalbi se odnose na postupak prethodnog ispitivanje ustavne žalbe, adopted on 30 October 2008 and 2 April 2009).

68.  Article 32 § 1 provides, inter alia, for the right to a hearing within a reasonable time. The Constitution does not contain a provision on the right to respect for family life, which corresponds to Article 8 of the Convention. Article 65 guarantees that parents have the right and responsibility to support and provide an upbringing and education for their children, in which they are equal.

THE LAW

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION

69.  The applicant complained under Article 6 § 1 of the Convention that owing to the excessive length of the proceedings in the domestic courts relating to the contact arrangements and the overall lack of diligence on the part of the domestic authorities, he had been deprived for several years from having, as a non-resident parent, extended and more quality time with his son and from being able to effectively exercise his parental rights.

70.  The Court considers that the main legal issue raised by the application concerns the applicant’s inability to have extended contact with his son for a protracted period of time, that is, his right to respect for his family life. The Court therefore considers, being the master of the characterisation to be given in law to the facts of any case before it (see Radomilja and Others v. Croatia [GC], nos. 37685/10 and 22768/12, §§ 114-15, 20 March 2018), that the issues raised by the applicant’s complaint under Article 6 § 1 fall to be examined principally under Article 8 of the Convention in view of the State’s positive and procedural obligations in the sphere of family life (see, mutatis mutandis, Süß v. Germany, no. 40324/98, § 110, 10 November 2005; Diamante and Pelliccioni v. San Marino, no. 32250/08, §§ 150-51, 27 September 2011; S.I. v. Slovenia, no. 45082/05, § 56, 13 October 2011; and Milovanović v. Serbia, no. 56065/10, § 92, 8 October 2019, with further references), the relevant part of which reads as follows:

Article 8

“1.  Everyone has the right to respect for his private and family life ...

2.  There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society ... for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”

  1. Admissibility
    1. Compliance with the six-month rule

71.  The Government submitted that the applicant’s complaint should be rejected for non-observance of the six-month rule. Referring to the judgment in Gobec v. Slovenia (no. 7233/04, §§ 109-11, 3 October 2013), they invited the Court to examine separately the applicant’s different complaints. According to the Government, the applicant had failed to bring his case to the Court within the six-month time-limit, which had started to run as of the date the applicant had or should have become aware that the relevant parts of the courts’ judgments concerning his complaints had become final and enforceable. In particular, the relevant part of the court’s decision of 13 June 2007 in respect of the applicant’s application for overnight stays had allegedly become final on 29 October 2007, as only the respondent had pursued a further remedy, and the applicant had benefited from such contact as of 3 November 2007 (see paragraph 39 above). Furthermore, the applicant’s application for contact during the holidays had been decided by a judgment of 3 February 2009 and had immediately become final (see paragraph 56 above), and he had also spent a part of the summer and winter holidays in August 2008 and January 2009 with his son (see paragraphs 50 and 54 above). The Government further challenged the relevance of the Constitutional Court’s decision for the calculation of the time-limit, as the present case had not been examined before it from the standpoint of Article 8 of the Convention. Taking into account that the application had been lodged on 26 December 2011, the Government invited the Court to declare the present application inadmissible as out of time.

72.  The applicant did not provide any comment in response to the Government’s objection.

73.  Having regard to the aim of the six-month rule and the relevant general principles (see, for example, Sabri Güneş v. Turkey [GC], no. 27396/06, §§ 48-49, 29 June 2012), the Court considers that the present case does not raise any issue in respect of tardiness in lodging the application. As a matter of clarification, the contact schedule governing the weekly, overnight and holiday contact between the applicant and his son was established within the same civil proceedings, unlike in Gobec where it was established in three separate sets of administrative and civil proceedings and no further constitutional remedy was available (see Gobec, cited above, § 110). The applicant in the present case availed himself of a constitutional appeal, an available legal remedy at the relevant time (see Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and 30 others, § 51, 1 December 2009). The Court reiterates that Article 35 § 1 cannot be interpreted in a manner which would require an applicant to seize the Court of his complaint before his position in connection with the matter has been finally settled at the domestic level. Having regard to the Constitutional Court’s decision of 2 November 2011, it is to be noted that it examined the overall facts and length of the main matrimonial proceedings, without breaking down the matrimonial proceedings itself or making any reference to the applicant’s failure to comply with the time-limits laid down in domestic law. The Court considers that it would be unduly formalistic in the present circumstances to require the applicant to have made separate complaints about each and every different part of the main proceedings to the Constitutional Court and subsequently to the Court in the manner suggested by the Government (see, mutatis mutandisMilovanović, cited above, §§ 10507, where the Court also adopted a global approach when considering the domestic proceedings and had regard to the overall facts which it found to be important for the context and merits in the context of the continuous non-enforcement of custody and contact-related rights under Article 8; see also Šobota-Gajić v. Bosnia and Herzegovina, no. 27966/06, § 45, 6 November 2007).

74.  Given that the final decision in the process of exhaustion of domestic remedies was delivered on 2 November 2011 and that the application was lodged on 26 December 2011, the Court accordingly dismisses the Government’s objection that the application was introduced outside the six-month time-limit set out in Article 35 § 1 of the Convention.

  1. Conclusion

75.  The Court notes that the application is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. The parties’ submissions

76.  The Court notes that some of the parties’ arguments referring to Article 6 § 1 also concerned in substance the issues raised under Article 8 of the Convention. The Court deems it appropriate to examine these arguments in the context of the latter provision (see, for example, Kutzner v. Germany, no. 46544/99, §§ 56-57, ECHR 2002I; V.A.M. v. Serbia, no. 39177/05, § 115, 13 March 2007; and Z. v. Slovenia, no. 43155/05, § 130, 30 November 2010).

(a)  The applicant’s submissions

77.  The applicant reiterated his complaint that his right to family life had been breached on account of the delays in the matrimonial proceedings, particularly concerning contact arrangements. He maintained that, despite scheduling fourteen hearings, the domestic authorities had overlooked what was at stake and had failed to take any steps to accelerate the proceedings, which had lasted an excessively long time. He clarified that, as a consequence, he had seen his son once a week or every other week for five hours in Kruševac between 1 November 2004 and 3 November 2007. However, he had not been able to take his son to his home until the latter date, during the summer holidays until 20 August 2008 and during the winter holidays until 24 January 2009, and the final determination of his rights had taken even longer than that.

(b)  The Government’s submissions

78.  The Government argued that the applicant and his son had not been deprived of the “mutual enjoyment of each other’s company” because they had benefited from regular weekly contact during the entire proceedings, which had even been expanded by the end of them to include overnight stays and contact during the holidays.

79.  As regards the Court’s question on the length of the proceedings, the Government principally referred to the Constitutional Court’s findings that they had been terminated within a reasonable time and invited the Court to endorse them (see paragraph 60 above). The Government argued that it was not certain whether their length could have affected a fundamental element of family life or whether the domestic courts could have decided faster. The time taken had been necessary in this case to ensure respect for family life “wherein regard [had to] be had to the fair balance that has to be struck between the competing interests of the individual and of the community as a whole”, and in which the State enjoys a certain margin of appreciation. In the present case, the margin of appreciation should be determined by the legitimate aim obliging the courts to be guided by the welfare of the child. Pursuant to the domestic law, the courts were not allowed to accept any agreement between the parties assessed not to be in the best interest of the child or to base their judgment on the parties’ acceptance, renunciation or settlement, but had to obtain and take into account an expert opinion. They submitted that the proceedings had been reasonably lengthy, bearing in mind the considerable complexity and sensitivity of the case. The court had had to obtain five reports, some of which had been contradictory, before delivering the first judgment in 2007, and a sixth additional report necessary for the final judgment of February 2009. While the first report had proposed allowing overnight stays after a year’s adaptation period, the second expert report had excluded longer periods of separation from the mother until a child attained the age of six. The third, harmonised, opinion had confirmed the second report as having been based on the latest knowledge on the psychological development of a child into a stable personality. Having decided to reopen the proceedings to further diligently assess all the circumstances, the court had ordered two new reports from the Social Care Centres in the child’s and the applicant’s places of residence, which had also not been contradictory. Under such circumstances, the court had had to strike a fair balance between the opposing information in the reports: it had granted overnight stays in June 2007 and, while initially excluding extended contact during the holidays, it had granted it even before the child had attained the age of six.

80.  The Government further referred to the applicant’s contribution to the delay in the proceedings, owing to a large extent to his persistent efforts to extend his contact rights despite the experts’ findings, and to his appeals concerning maintenance and costs-related decisions. According to the Government, the applicant had had the option to agree with the reports and judgments and apply for further contact rights after the child had attained the age of six. Attention should be paid to his submission of November 2005, when the child was two years and nine months old, suggesting that to constantly be surrounded by his mother and grandmother, without a man’s influence, had already been slowly affecting his proper psychological upbringing (see paragraph 14 above). With such prejudice, it was obvious that his interest had been in direct opposition to and incompatible with the report of an expert specialising in paediatrics and child neuropsychiatry who, based on the latest scientific knowledge, had given more weight to the mother-child relationship until the child was six years old (see paragraph 22 above).

81.  According to the Government, this case was not therefore about the protracted proceedings and lack of diligence. On the contrary, it was about careful conduct by the court which had been sufficiently reactive while pursuing a legitimate aim and being guided by the best interests of the child in implementing measures necessary to strike a fair balance between the applicant’s persistently expressed interests and the competing interests of the community. Therefore, the applicant had not been deprived of maintaining family ties with his child in breach of Article 8, but had been limited in this only to the extent necessary to achieve a legitimate aim.

  1. The Court’s assessment

(a)     General principles

82.  Even though the essential object of Article 8 is to protect the individual against arbitrary interference by the public authorities, there are, in addition, positive obligations inherent in an effective “respect” for family life (see, among other authorities, Marckx v. Belgium, 13 June 1979, § 31, Series A no. 31). In relation to the State’s obligation to implement positive measures, the Court has repeatedly held that Article 8 includes a right for parents to have measures taken with a view to their being reunited with their children, and an obligation for the national authorities to take them to facilitate such reunions (see, among other authorities, Ignaccolo-Zenide v. Romania, no. 31679/96, § 94, ECHR 2000-I; Nuutinen v. Finland, no. 32842/96, § 127, ECHR 2000VIII; and Iglesias Gil and A.U.I. v. Spain, no. 56673/00, § 49, ECHR 2003-V). This applies also to cases where contact and residence disputes concerning children arise between parents and/or other members of the children’s family (see, for example, Hokkanen v. Finland, 23 September 1994, § 55, Series A no. 299A; see also Gluhaković v. Croatia, no. 21188/09, § 56, 12 April 2011).

83.  In both the negative and positive contexts, regard must be had to the fair balance which has to be struck between the competing interests of the individual and the community as a whole, including other concerned third parties, and the State’s margin of appreciation (see Keegan v. Ireland, 26 May 1994, § 49, Series A no. 290, and Diamante and Pelliccioni, cited above, § 174). On the one hand, while an applicant’s interests in having regular contact with his or her child remain a factor when balancing the various interests at stake (see Haase v. Germany, no. 11057/02, § 89, ECHR 2004III, and Kutzner, cited above, § 58, and the numerous authorities cited therein), and regardless of his or her feelings towards the contact arrangements, in the balancing process between the interests of the child and those of the parents primary consideration is to be attached to finding those arrangements which are in the child’s best interests, which may, depending on their nature and seriousness, override those of the parents (see for instance, Sommerfeld v. Germany [GC], no. 31871/96, § 64, ECHR 2003VIII (extracts) and the cases cited therein; Elsholz v. Germany [GC], no. 25735/94, § 50, ECHR 2000VIII; Sahin v. Germany [GC], no. 30943/96, § 66, ECHR 2003-VIII). In general, the child’s interests dictate that the child’s ties with the family must be maintained, except in cases where the family has proved particularly unfit and when contact would present a risk of harm (see, to that effect, Gnahoré v. France, no. 40031/98, § 59, ECHR 2000-IX, and Scozzari and Giunta v. Italy [GC], nos. 39221/98 and 41963/98, § 169, ECHR 2000-VIII). A parent cannot be entitled under Article 8 of the Convention to have measures taken which would harm the child’s health and development (see Ignaccolo-Zenide, cited above, § 94, and Nuutinen, cited above, § 128). The obligation of the national authorities to take measures to facilitate contact by a non-custodial parent with children after divorce is therefore not absolute. The key consideration is whether those authorities have taken all necessary steps to facilitate contact as can reasonably be demanded in the special circumstances of each case (see, mutatis mutandis, Hokkanen, cited above, § 58).

84.  The margin of appreciation to be accorded to the competent national authorities will vary in accordance with the nature of the issues and the importance of the interests at stake. In particular, when deciding on custody, the Court has recognised that the authorities enjoy a wide margin of appreciation. However, a stricter scrutiny is called for as regards any further limitations, such as restrictions placed by those authorities on parental rights of access, and as regards any legal safeguards designed to secure an effective protection of the right of parents and children to respect for their family life (see Elsholz v. Germany [GC], no. 25735/94, § 49, ECHR 2000-VIII, and Görgülü v. Germany, no. 74969/01, §§ 42 and 50, 26 February 2004).

85.  Lastly, in cases concerning a parent’s relationship with his or her child, the effective respect for family life requires that the decision-making procedure provide the requisite protection of parental interests (see W. v. the United Kingdom, 8 July 1987, §§ 62 and 64 in fine, Series A no. 121). The local authority’s decision-making process clearly cannot be devoid of influence on the substance of the decision, notably by ensuring that it is based on relevant considerations and is not one-sided, and hence neither is, nor appears to be, arbitrary. Accordingly, the Court is entitled to have regard to that process to determine whether it has been conducted in a manner that, in all the circumstances, is fair and affords due respect to the interests protected by Article 8 (see Suur v. Estonia, no. 41736/18, § 82, 20 October 2020). Also, exceptional diligence should be exercised in view of the risk that the passage of time may result in a de facto determination of the matter (see H. v. the United Kingdom, 8 July 1987, § 89, Series A no. 120, and Diamante and Pelliccioni, cited above, § 177). The latter duty, which is decisive for assessing whether a case has been heard within a reasonable time as required by Article 6 § 1 of the Convention, also forms part of the procedural requirements implicit in Article 8.

(b)  Application of the relevant principles

86.  The Court reiterates that it is common ground that the mutual enjoyment by parent and child of each other’s company constitutes a fundamental element of “family life” within the meaning of Article 8 of the Convention even when the relationship between the parents has broken down (see Keegan, cited above, § 50).

87.  As to the Government’s argument that the applicant and his son had not been deprived of the “mutual enjoyment of each other’s company” owing to their regular contact throughout the entire proceedings, the Court accepts that this fact differentiates the present case from most of the usual cases examined by the Court in this context, in which the delays in the proceedings resulted in a de facto determination of the matter at issue (compare and contrast, for example, Tomić v. Serbia, no. 25959/06, § 104, 26 June 2007, Milovanović, cited above, § 135, and Ribić v. Croatia, no. 27148/12, §§ 92-94, 2 April 2015). Nevertheless, the Court considers that both the quantity and quality of contact arrangements, including overnight stays, contact on special occasions and during holidays, if considered to be in the best interest of the child, are of great importance in the context of positive contact between a non-resident parent and a child that may further enhance the relationship in order to achieve quality time with each other. Therefore, despite regular contact between the applicant and his son and a favourable determination of the matters in dispute, the applicant’s limited access to his son, given the lack of overnight and holidays contact for a considerable period of time, may also have impact on the exercise of the applicant’s right to a family life sufficient to attract the protection under Article 8 of the Convention (see, mutatis mutandisImprota v. Italy, no. 66396/14, § 43, 4 May 2017; Cînța v. Romania, no. 3891/19, § 43, 18 February 2020; and Gluhaković v. Croatia, cited above, § 60 and 68). In any event, the issues involved in these proceedings were clearly of great importance to the applicant, and the Convention, in particular, as well as the relevant domestic law required exceptional diligence on the part of the domestic authorities (see V.A.M. v. Serbia, cited above, § 101, and Veljkov v. Serbia, no. 23087/07, § 85, 19 April 2011).

(i)  General conduct of the decision-making process

88.  The Court observes that the child, S.P., grew up with both parents for the first year and nine months of his life. Following the factual dissolution of the marriage in November 2004, the applicant and the child’s mother appear to have agreed that the child should continue to reside with his mother and the applicant should pay child maintenance and have contact rights, in respect of which they made a contact schedule allowing him contact on either Saturday or Sunday, between 10.30 a.m. and 3.30 p.m., in the hometown of the applicant’s son (see paragraph 6 above). The applicant initiated the matrimonial proceedings on 8 March 2005, when the child was two years old, notifying the above-mentioned arrangements and applying for more extensive contact rights (see paragraph 8 above). The disputed issue between the parties was primarily the extent of the contact arrangements, in particular whether the applicant’s contact with the child should have been broader than agreed between the parties and also extended to cover overnight stays and holiday contact, including outside of the child’s hometown. The fact that the parties could not agree on the modalities of the contact arrangements imposed on the authorities an obligation to take measures to reconcile the conflicting interests of the parties, keeping in mind the paramount interests of the child (see, in general, Neulinger and Shuruk v. Switzerland [GC], no. 41615/07, § 135, ECHR 2010, and Z. v. Poland, no. 34694/06, § 75, 20 April 2010). The proceedings were eventually terminated on 29 August 2009 (see paragraph 57 above), the part of the proceedings concerning the appeal on points of law having been erroneously pursued and excluded (see paragraph 58 above; see also Rezgui v. France (dec.), no. 49859/99, ECHR 2000XI, and Kostovska v. the former Yugoslav Republic of Macedonia, no. 44353/02, § 36, 15 June 2006). Hence, they lasted some four years and six months at two levels of jurisdiction, of which the period of four years is relevant in the context of the right to family life.

89.  The impugned proceedings may be regarded as involving only a certain degree of complexity owing to the usual sensitive nature of matters concerning child custody and contact rights, including, in the present case, the child’s young age and the fact that the applicant resided in another town. The Court cannot, however, endorse the Constitutional Court’s finding and the Government’s assertions that this case was to be regarded as a particularly complex one. It was not an acrimoniously fought custody dispute, involving issues such as a need to deal with the resumption of contact resulting from separation or a broken bond, child’s fragile psychological situation, parental alienation syndrome, estrangement or continuing impeding of the court orders’ enforcement by a parent. The prolongation of the proceedings cannot be attributed to any of the parties, who acted with the necessary diligence without obstructing the proceedings, with the exception of the delay caused by the adjournment of the hearing scheduled for 24 January 2007 (see paragraph 31 above). Contrary to the Government’s contention that a swifter conclusion was impeded by the applicant’s conduct, the Court finds that the applicant made every reasonable effort to expedite the proceedings by repeatedly submitting requests for their acceleration and promptly undertaking procedural steps, having particular regard to the fact that the applicant and his lawyer were coming regularly to the hearings from another town 300 km away. The Court considers that the principal reasons for the protracted character of the proceedings can mainly be imputed to the conduct of the judicial authorities, which, despite scheduling a number of hearings and obtaining six expert reports, did not show the necessary diligence in view of what was at stake for the applicant.

90.  As regards the court’s diligence in the organisation of the decision-making process, firstly, while the first-instance court cannot be held responsible for the time dedicated to mediation, it cannot be deemed acceptable, having regard also to the domestic standards (see paragraphs 6263 above), to schedule the first hearing eight months after the date on which the action had been instituted and only then request the necessary information from social services, and to hold only one additional hearing in the course of the first year (see paragraphs 13 and 18 above). Secondly, the Court must emphasise that it should be avoided, to the extent possible, for four different presiding judges to be switched onto the bench when determining custody and contact rights, in order to avoid losing continuity, even with the understanding that the judge involved in the mediation cannot subsequently sit in the case. Thirdly, instead of the court thoroughly preparing each hearing to ensure the speedy conclusion of the proceedings, it is to be noted that a few hearings were adjourned for reasons related mostly to a lack of the competent authorities’ internal organisation (see paragraphs 19, 21 and 35 above), and several of the scheduled hearings lasted only a very short time, being adjourned after several minutes, without making any advances in the case (see paragraphs 18, 24, 26 and 46 above). Fourthly, the parties were heard twice in four years; it took a year and three months to hear the parties for the first time in May 2006 and another nine months to hear them for the second time on 7 February 2007 (see paragraphs 13 and 32 above). The first expert was heard six months after she had submitted her report (see paragraph 13 above), and no measures in respect of her report had been taken in the meantime. Also, it would appear that the court did not have, or did not use, tools to ensure discipline in respect of its own time-limits set up for experts engaged in the proceedings (see paragraphs 25 and 35 above). Fifthly, and rather importantly, the Court observes several unacceptably long delays in the transfer of the files between the domestic courts and the serving of decisions on the parties in such a pressing case (see paragraphs 41 and 52 above). It appears that the originals of the files in the domestic system circulate between different levels of jurisdiction, which also blocked advancement of the case in respect of the unchallenged claims at third instance. Notably, greater diligence was required in adopting a decision affecting the rights guaranteed by Article 8 of the Convention.

(ii) Decision-making process concerning right of contact

91.  The Court notes at the outset that it is not its role to substitute itself for the national authorities in the assessment of the modality, the regularity or duration of contact arrangements at different developmental stages, nor of the optimal age of a young child as of which overnight or holiday stays may be possible with a non-resident parent.

92.  Turning to the question of the impact of the prolonged proceedings on the gradual extension of the applicant’s contact rights, the applicant complained that, despite the regular day contact, he had been unable to benefit from overnight stays for two and a half years and from holiday contact for almost four years. The Court finds it acceptable that in certain cases, depending on the child’s age, parental involvement and the existence of a secure bond between them, any establishment of or increasing contact should be gradual with continuing sensitivity to the child’s well-being. The Court observes that the applicant’s capability, his demonstrable interest in and high motivation and commitment to maintaining a proper and permanent high-quality relationship with his child, as far as was possible given the distance they lived from each other, was not in dispute from the outset of these proceedings. Despite certain differences of opinion as to the modalities of the contact arrangements, in particular overnight stays, none of the reports indicated that contact between the child and the applicant in general would pose a risk of harm to his well-being or seriously disturb his emotional and psychological balance (compare and contrast Suur, cited above, §§ 95-97). In such circumstances, the State authorities are expected to act in a manner designed to enable ties and personal relations and direct contact to be maintained on a regular basis and developed, except if the decision to refuse certain types of contact can be taken to have been made in the interests of the child (see Sommerfeld, cited above, §§ 64-65, and Buscemi v. Italy, no. 29569/95, § 55, ECHR 1999-VI). The Court will therefore assess whether the competent authorities duly and diligently considered the legitimate interest of the applicant in developing a bond with his child as well as the latter’s long-term interest to the same effect (see Görgülü, cited above, § 46).

93.  The Court accepts that the extent of disagreement between the first two expert reports may have left the domestic court, which found them to be vague, somewhat confused about how to apply their findings. It is noted that in December 2005, the first expert advised very frequent whole-day contact between the applicant and the child, but only sporadic overnight stays, suggesting also that more extensive contact arrangements could usually be deemed appropriate after a year’s adaptation period (see paragraph 16 above). The Government have not submitted any information and neither is there any to be found in the case file to show that, in the meantime or afterwards, the competent authorities took measures to monitor the daily contact. Seven months later, the second expert advised that no pressure to be separated from his or her mother overnight should be put on a child until he or she has attained the age of six, but only a several hours during one day each weekend, mostly basing this finding on a general analysis of child-parent relationships, a vague interpretation of the latest scientific findings and a routine of child going to sleep in the mother’s presence (see paragraph 22 above).

94.  Despite such divergent opinions of the two experts, the new presiding judge requested them to try to produce a harmonised report within ten days (see paragraph 24 above). In a very brief third joint report submitted two months later (see paragraph 25 above), the two experts recommended commencing with daytime contact three Saturdays a month, while six could be taken as the age at which point further extended contact with the father could be envisaged, referring, in a general manner, to the “latest scientific knowledge” and the risk of the appearance of possible psychological strain, unrest and emotional disturbance, such as anxiety (strepnja), fear or even panic, that could be caused in the event of a twenty-four hour separation of a child from his or her mother to provide for overnight stays with the father before such an age.

95.  Following these three reports, given that the authorities had still not taken concrete measures to regulate his contact rights for a year and a half of proceedings pending, leaving the modalities of contact arrangements up to the child’s mother (see, mutatis mutandis, Improta v. Italy, cited above, § 51), the applicant applied for an interim contact order in August 2006 to be granted weekly daytime contact and a monthly overnight stay. By an interim order of 1 September 2006, the pre-agreed contact schedule was reduced to alternate Saturdays, on the ground to permit both parents to have equal numbers of Saturdays with the child (see paragraph 28 above), without making any reference to the child’s best interest and notwithstanding the parties’ provisional arrangements and the experts’ recommendation that the applicant and his son initially have regular and very frequent daytime contact instead of overnight stays.

96.  In addition, the court refused to decide by that interim order on the application for overnight stays, seeing it as a main issue in dispute. While recognising that a decision on overnight stays in the case of a young child requires careful preparation, the Court notes that according to the domestic law the scope of the interim orders in the matrimonial proceedings may correspond to the scope of the main claim submitted by the claimant. Although the latter refusal was quashed by the higher court in November 2006 (see paragraph 29 above) which had instructed the lower court to eventually decide on the application, one way or the other, the first-instance court did not rule on overnight stays for another eight months, until it delivered its judgment on 13 June 2007, when the child was four years and four months old. The applicant began benefiting from granted overnight stays twice a month (and one daytime visit in addition) almost five months later, as of 3 November 2007 (see paragraphs 36 and 39 above).

97.  Moreover, by the same judgment, while disregarding the two newly provided positive assessments of the relationship between the applicant and his son with a clear endorsement of contact during the holidays (see paragraphs 34-35 above), the first-instance court dismissed, in one sentence the applicant’s application to spend some time during the child’s holidays and on special occasions as unjustified. Between the quashing of the impugned part of the judgement in October 2007 until January 2009, the first-instance court dealt only with applications for interim orders concerning contact during the holidays (see paragraphs 43-56 above). Despite several positive expert reports, the court refused the applicant’s second application for an interim order in December 2007 on the sole ground that there would be no irreparable harm to the applicant and his son if they did not have contact during the holidays given the extended, regular contact rights granted by the judgment of June 2007 (see paragraph 46 above), instead of examining the central issue of whether such contact would be in the child’s interest, in particular whether contact would place any psychological strain on the child, or would, on the contrary, enhance the child’s well-being.

98.  All above-mentioned impugned first-instance court’s rulings were admittedly quashed by a higher instance and the applicant was able, owing to the subsequent interim orders, to spend ten days during the summer and seven days during the winter holidays with his son in August 2008 and in January 2009, respectively (see paragraphs 50 and 54 above). Nevertheless, the Court considers that the impugned rulings, without a proper assessment of the evidence and providing reasoning (see, mutatis mutandisAnđelković v. Serbia, no. 1401/08, § 27, 9 April 2013), also unnecessarily extended already prolonged proceedings. Likewise, the appeal court ruling on the decisions on interim orders on appeal criticised explicitly a lack of reasoning and/or their protracted character in the circumstances of the case, while prompted the first-instance court to decide immediately on the merits of the application for holidays contact, instead of responding to the applications for interim measures as and when they were lodged (see paragraphs 48 and 55 above).

99.  Eventually, it took the first-instance court overall four years of litigation to deliver a favourable final decision, in February 2009, on this part of the applicant’s claim, notably on the ground of the parties’ amicable settlement that had been reached outside the court proceedings (see paragraph 56 above). The applicant’s son was six at the material time. It would appear that the contact rights have been enforced as arranged.

(iii) Conclusion

100.  Bearing in mind these findings and without underestimating the sensitivity of the issue of the child’s welfare at a young and vulnerable age, in particular at the very outset of the present case, the Court is not persuaded, as the Government argued, that the determination of the applicant’s contact rights, which lasted some four years at two levels of jurisdiction, was necessary in order to obtain the objective elements of the case and acceptable in view of the reasons therefor (contrast Nuutinen, cited above, § 110). Moreover, the domestic authorities for several years failed to do everything in their power that could reasonably have been expected of them to take into consideration the legitimate interest of the applicant in developing and sustaining a bond with his child and the latter’s own long-term interest to the same effect (see, mutatis mutandisGörgülü, cited above, § 46), without referring in practice to any exceptional circumstances rendering a more extensive contact schedule undesirable or otherwise running counter to the child’s best interests.

101.  Accordingly, the Court finds that there has been a violation of Article 8 of the Convention.

  1. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

102.  Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

  1. Damage

103.  The applicant claimed 5,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.

104.  The Government contested this claim. They submitted that, should the Court find a violation of the Convention, such finding would constitute sufficient just satisfaction. In the alternative, they submitted that any financial compensation awarded should be consistent with the Court’s own case-law in other similar cases.

105.  The Court sees no reason to doubt that the applicant suffered distress as a result of not being awarded more extensive contact rights with his son for a prolonged period of time, which is why a finding of a violation alone would not constitute sufficient just satisfaction within the meaning of Article 41.

106.  Having regard to the above and on the basis of equity, as required by Article 41, the Court awards the applicant EUR 4,000 under this head, plus any tax that may be chargeable.

  1. Costs and expenses

107.  The applicant also claimed a total of 348,120 Serbian dinars (approximately EUR 3,014) for the costs and expenses incurred before the domestic courts, including on account of the constitutional appeal, and EUR 685 for those incurred before the Court. In this connection, his lawyer provided a detailed and itemised calculation.

108.  The Government contested that claim.

109.  According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these were actually and necessarily incurred and are reasonable as to their quantum. Regard being had to all of the information in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the applicant the sum of EUR 3,500 covering costs under all heads, plus any tax that may be chargeable to him.

  1. Default interest

110.  The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Declares the application admissible;
  2. Holds that there has been a violation of Article 8 of the Convention;
  3. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 4,000 (four thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii) EUR 3,500 (three thousand five hundred euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a default interest rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 20 September 2022, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 Hasan Bakırcı                        Jon Fridrik Kjølbro
 Registrar                                President

Copyright © 2023 Pravosudna akademija, Srbija