Gaši protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
06.09.2022
Članovi
10
10-1
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
10
10-1
Ključne reči
(Čl. 10) Sloboda izražavanja - Opšta
(Čl. 10) Pozitivne obaveze
(Čl. 10-1 / ICCPR-19) Sloboda izražavanja
Broj predstavke
24738/19
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Predmet se odnosi na pritužbu podnosilaca prema članu 10. o navodnoj povredi njihove slobode izražavanja zbog propusta državnih organa da ispune svoju pozitivnu obavezu i zaštite podnosioce od pretnji i medijske kampanje koja je pokrenuta protiv njih.

Podnosioci su novinari i aktivisti civilnog sektora koji su često kritikovali vlast i državne organe. Početkom 2016. godine učestvovali su u protestima povodom rušenja pojedinih objekata u Beogradu, netransparentnosti velikog građevinskog projekta u Beogradu i promene u rukovodstvu Radio-televizije Vojvodine.

Dana 27. maja 2016. godine je na sajtu desničarskog pokreta objavlјen članak „Ne da(vi)mo Srbiju” o protestima, koji je napisao tadašnji predsednik pokreta S.S. U članku je, između ostalog, navedeno da postoji čitav sistem nevladinih organizacija i političkih subjekata koji se krije iza brenda „Ne da(vi)mo Beograd”, da je jedna od njih finansirana od strane Fonda braće Rokfeler, druga Balkanski fond za demokratiju, projekat Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država, NED [Nacionalna zadužbina Beogradu za demokratiju], koju finansiraju ambasada Kralјevine Danske i ambasada Australije i da je iza dobro uigranog sistema medija i nevladinih organizacija, političkih partija i pojedinaca krije se namera zapadnih centara moći da pritiscima, nametanjem tema i nizom drugih tehnika, utiču na formiranje nove vlade Srbije. Takođe je u tekstu navedeno da je neophodno uvesti hitne mere suzbijanja ovakvih subverzivnih radnji donošenjem Zakona o NVO, kojim bi se kao strani agenti tretirale NVO koje se finansiraju iz inostranstva i koje se mešaju u unutrašnja politička pitanja, a koji bi predvideo njihovo krivično gonjenje. Isti tekst, sa drugim naslovom, objavlјen je sutradan na drugom sajtu, čiji je glavni urednik I.M. Dana 9. juna 2016. godine, dnevna medijska platforma Informer (i štampana i onlajn verzija) objavila je članak pod naslovom „Počinje atentat na premijera! EU i SAD plaćaju ekstremistima da naprave haos u Srbiji!”. U tekstu se navodi da su ambasadori EU i SAD u Srbiji osmislili plan za radikalizaciju protesta „Ne da(vi)mo Beograd”, kojim bi pokušali da svrgnu premijera pre nego što je uspeo da formira novu vladu. Oni su koordinirali i organizovali finansiranje protesta, koji je trebalo da preraste u nasilne demonstracije i „revoluciju u boji” (antirežimski protesti usmereni na rušenju vlada). Krajnji cilј je bila nasilna okupacija institucija, čak i podsticanje sukoba sa policijom i pristalicama vladajuće stranke, što bi dovelo do „vanrednog političkog stanja”. Atmosfera na protestima treba da bude borbenog karaktera, pošto protesti do tada nisu predstavlјali pretnju. U članku se takođe navodi da izveštaji do kojih je došao Informer ukazuju na to da jedan broj osoba aktivno učestvuje u ovom projektu, a objavlјene su i fotografije nekoliko njih, uklјučujući i podnosioce. Dana 9. juna 2016. godine je intervjuisan glavni i odgovorni urednik Informera D.V. na TV Pinku, čiji je glavni urednik Ž.M. Ponovio je navode iz prethodnih članaka, i pritom se osvrnuo na više pojedinaca, uklјučujući prvog i trećeg podnosioca. On je posebno rekao da su ambasadori sa prvim podnosiocem razmenjivali pisanu dokumentaciju u vezi sa protestima, kao i da je treća podnositelјka takođe bila deo „projekta”. Informer je 10. juna 2016. godine, i u štampanoj i u onlajn verziji, objavio još jedan članak u kome se sugeriše da postoje „novi detalјi velike zapadne zavere protiv vlasti u Srbiji”. U članku su uglavnom ponavlјani navodi iz prethodnog članka, uklјučujući i pominjanje podnosilaca. Na TV Pinku je 13. juna 2016. emitovana televizijska emisija „Balkansko proleće u nastajanju”, u kojoj se govorilo o navodnom planiranju destabilizacije i dezintegracije države. Podnosioci nisu spomenuti.

Podnosioci predstavke su 4. avgusta 2016. godine Višem javnom tužilaštvu u Beogradu podneli krivičnu prijavu protiv S.S., I.M., D.V, i Ž.M. zbog rasne i druge diskriminacije i povrede prava na ravnopravnost. Naveli su da su u člancima i televizijskim emisijama u pitanju S.S., I.M., D.V. i Ž.M. proganjali organizacije i pojedince zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost, te pri tome i na druge načine širili ideje i teorije koje su promovisale i podsticale mržnju, diskriminaciju i nasilјe prema grupi lјudi na osnovu njihove vere, nacionalnosti i drugih ličnih osobina, te posebno različitih političkih mišlјenja. Avgusta 2016. godine, viši javni tužilac je zatražio od policije da ispita ove navode. Između 23. i 30. avgusta 2016. godine, policija je saslušala podnosioce predstavke, kao i S.S. i I.M. U suštini, podnosioci predstavke su negirali navode iznesene u člancima i televizijskim emisijama i izjavili da su navedena lica narušili njihovu čast, ličnu i profesionalnu reputaciju, naglašavajući i da se osećaju ugroženo. Naveli su da nisu dobili nikakve direktne pretnje, ali da su komentarisani u negativnom kontekstu ili na diskriminatorski i uvredlјiv način na društvenim mrežama. Treća podnositelјka predstavke je tvrdila da su je takve tvrdnje dovele u opasnost i da bi mogle imati dramatične posledice, poput primera u novijoj istoriji. Prvi podnosilac predstavke je naveo da su pojedini mediji dodali značaj njegovoj nacionalnoj pripadnosti, što je smatrao da je učinjeno u cilјu podsticanja etničke netrpelјivosti i javnog progona.

Viši državni tužilac je 19. jula 2017. godine odbacio pritužbu podnosilaca predstavke. Utvrdio je da nema osnova sumnje da su dotična lica počinila predmetna krivična dela ili neko drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Tužilac je smatrao da bi delo možda moglo biti kvalifikovano kao uvreda, koje je predmet privatne tužbe. Podnosioci predstavke su podneli prigovor, koji je Apelaciono javno tužilaštvo odbacilo 24. avgusta 2017. godine. Apelaciono javno tužilaštvo je smatralo da prijavlјene radnje nisu izazvale nikakve posledice, niti bilo kakvo lišavanje ili ograničenje bilo čijih prava, kao i da objavlјivanje članaka nije promovisalo ili podsticalo mržnju, diskriminaciju ili nasilјe prema bilo kojoj grupi na osnovu njihove vere, nacionalnosti ili drugog ličnog svojstva.

Ustavni sud je 31. oktobra 2018. godine odbio ustavnu žalbu podnosilaca predstavke.

Podnosioci predstavke su se žalili na osnovu člana 10. Konvencije da država nije ispunila svoju pozitivnu obavezu da ih zaštiti od pretnji i medijske kampanje protiv njih, što ih je zastrašilo i odvratilo da nastave da izražavaju svoje mišlјenje o javnim temama.

Vlada je dostavila svoj stav da podnosioci predstavke nisu iscrpili sva delotvorna domaća pravna sredstva. Umesto pogrešnog podnošenja krivične prijave: (a) trebalo je da zatraže objavlјivanje svog odgovora ili ispravku objavlјenih informacija, a ako je potrebno, upućivanjem svoje tužbe sudovima; (b) trebalo je da od sudova traže da utvrde da li je objavlјivanjem određenih informacija prekršena zabrana govora mržnje ili pravo na dostojanstvo, te su mogli tražiti uklanjanje ili uništenje medijskog proizvoda; (v) mogli su da traže nadoknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda po Zakonu o javnom informisanju i medijima i/ili Zakonu o obligacionim odnosima; (g) mogli su da podnesu žalbu Regulatornom telu za elektronske medije, ukazujući na povredu njihovog prava na dostojanstvo i zabranu govora mržnje; odnosno (d) mogli su da podnesu privatnu tužbu za krivično delo uvrede. Vlada se u tom pogledu pozvala na relevantnu domaću sudsku praksu. S obzirom na to da je država obezbedila niz delotvornih mehanizama za zaštitu slobode izražavanja podnosilaca predstavke, nije došlo do povrede pozitivne obaveze koja proizilazi iz člana 10, a pritužba podnosilaca predstavke je bila očigledno neosnovana.

Vlada je dalјe tvrdila da nije bilo podsticanja na nasilјe, pretnji ili fizičkih napada na podnosioce predstavke, niti je bilo direktnih pretnji u komentarima čitalaca objavlјenim na internetu.

Podnosioci predstavke su osporili navode Vlade i ponovo potvrdili svoju pritužbu. Oni su naveli da je situacija u zemlјi opravdala njihov strah, i pozvali su se na broj registrovanih napada i izveštaje Fridom Haus-a i EU o Srbiji. Konkretno, obrazac odmazde protiv istaknutih kritičara Vlade doprineo je sve neprijatelјskijem okruženju za slobodno izražavanje i otvorenu debatu. I Informer i TV Pink smatrani su provladinim medijima, i bilo je uobičajeno da ovi mediji vode duge klevetničke kampanje protiv onih koji kritikuju vlast ili javne funkcionere. Takve kampanje su često predstavlјale poziv na neku vrstu fizičkog obračuna sa takvim osobama, posebno kada su bile optužene za destabilizaciju države i institucija ili kada su bile povezane sa „stranim agencijama”, koje su se ponekad završavale najtragičnijim posledicama. Oni su pozvali na ubistvo Slavka Ćuruvije, tvrdeći da je članak napisan pre njegovog ubistva često doživlјavan kao medijska objava o njegovom ubistvu. Stoga je bila velika verovatnoća da bi moglo doći do nasilјa, a u takvim situacijama nacionalne vlasti su imale obavezu da pažlјivo procene sve činjenice i zaštite podnosioce predstavke i njihovu slobodu izražavanja. Međutim, nacionalni organi nisu sproveli odgovarajuću istragu. Nisu ispitali sve osumnjičene, niti su razmatrali druga potencijalna krivična dela koja bi mogla biti u nadležnosti javnog tužilaštva – kao što je ugrožavanje bezbednosti drugih ili povreda slobode govora i javnog nastupa – niti su se bavili komentarima čitalaca. Propustom da izvrše procenu svih činjenica i pruže im zaštitu, vlasti su poslale poruku svima koji su kritikovali javne funkcionere da su u Srbiji dozvolјene klevetničke kampanje. Kampanje klevetanja, kao što je ova u ovom predmetu, imale su za cilј da izazovu zastrašujući efekat i da spreče svoje „žrtve”, odnosno podnosioce predstavke, da javno kritikuju. S obzirom na ceo kontekst, prirodu spornih tekstova i komentare čitalaca, podnosioci predstavke su imali razloga da se plaše za svoju bezbednost, što je uticalo na njihovu slobodu izražavanja.

Sud primećuje da pritužba podnosilaca zahteva nije ni očigledno neosnovana niti neprihvatlјiva ni po jednom drugom osnovu navedenom u članu 35. Konvencije. Stoga se mora proglasiti prihvatlјivom.

Sud naglašava klјučni značaj slobode izražavanja kao jednog od preduslova za funkcionalnu demokratiju. Istinsko, delotvorno korišćenje ove slobode ne zavisi samo od obaveze države da se ne meša, već može zahtevati pozitivne mere zaštite, čak i u sferi odnosa između pojedinaca. Prilikom utvrđivanja da li pozitivna obaveza postoji ili ne, mora se voditi računa o pravičnoj ravnoteži koja se mora postići između opšteg interesa zajednice i interesa pojedinca. Konkretno, pozitivne obaveze iz člana 10. Konvencije zahtevaju od država da, uz uspostavlјanje efikasnog sistema zaštite novinara, stvore povolјno okruženje za učešće u javnoj debati svih zainteresovanih lica, omogućavajući im da izraze svoja mišlјenja i ideje, bez straha, čak i ako su u suprotnosti sa onima koje brani zvanična vlast ili značajan deo javnog mnjenja, ili čak iritiraju ili šokiraju druge navedene.

U konkretnom slučaju, Sud primećuje da su podnosioci predstavke novinari i aktivisti civilnog sektora koji su učestvovali u protestima, kritikujući rušenje određenih objekata, veliki građevinski projekat u Beogradu i promene u rukovodstvu regionalne radiotelevizijske stanice. Usledila su dva članka, objavlјena 27. maja i 9. juna 2016, u kojima se sugeriše da su pravi organizatori i finansijeri protesta Evropska unija i Sjedinjene Američke Države, koje žele da „radikalizuju” proteste sa krajnjim cilјem svrgavanja srpskog premijera i da je u tom projektu učestvovalo više lica iz Srbije, uklјučujući i podnosioce predstavke. Navodi izneti u ovom članu ponovlјeni su 28. maja i 10. i 13. juna 2016. godine. Sud primećuje da iako su podnosioci predstavke izjavili da su se osećali ugroženo nakon objavlјivanja gore navedenih članaka i emitovanja dotičnih programa, niko od njih zapravo nikada nije bio podvrgnut bilo kakvom aktu nasilјa

Iako je tačno da policija nije obavila razgovor sa svim osobama protiv kojih je pritužba podneta, Sud primećuje da je činjenično stanje manje-više nesporno među strankama i da odluka da se u takvoj situaciji ne intervjuišu svi ne izgleda nerazumno ili proizvolјno. Na osnovu prikuplјenih informacija, tužilac je odbacio krivičnu prijavu podnosilaca predstavke jer nije bilo osnova da se veruje da su dotične osobe počinile neka od navodnih krivičnih dela. Suprotno tvrdnjama podnosilaca predstavke, tužilac je takođe smatrao da nema osnova da se veruje da je počinjeno bilo koje drugo krivično delo za koje se goni. Sud takođe napominje da nije na njemu da odlučuje o sastavnim elementima prema domaćem zakonu kada je reč o krivičnim delima diskriminacije i povrede prava na jednakost, odnosno bilo kog drugog prekršaja po tom pitanju.

Uloga Suda je pre da preispita prema članu 10. odluke koje domaći sudovi donose u skladu sa svojim ovlašćenjima uvažavanja.

Sud primećuje da je tužilac, sugerišući da se u predmetnim navodima možda radi o krivičnom delu uvrede, koje je predmet privatne tužbe. Podnosioci predstavke, međutim, nisu sledili ovaj put. Sud primećuje da nacionalno zakonodavstvo predviđa niz drugih pravnih lekova koji podnosiocima predstavke nude zaštitu njihove slobode izražavanja ukoliko smatraju da je došlo do mešanja u isto. Među njima su, naročito, parnični postupci zbog kršenja zabrane govora mržnje, kao i parnični postupci na osnovu kojih se zahteva odšteta, kojima se traži odgovor i/ili ispravka objavlјenih informacija, kao i niz mera koje je izreklo Regulatorno telo za elektronske medije.

Sud prima k znanju i izveštaje o stanju u Srbiji u vezi sa slobodom izražavanja i bezbednosti novinara, kao i izveštaje o fizičkim napadima i drugim vidovima navodnog progona novinara. Međutim, s obzirom na specifične okolnosti ovog slučaja, Sud smatra da zaklјučci tužioca nisu bili proizvolјni ili očigledno nerazumni, niti su se oslanjali na neprihvatlјivu ocenu relevantnih činjenica. Takođe utvrđuje da je tužena država ponudila niz drugih efikasnih sredstava za zaštitu podnosilaca predstavke, koje oni nisu iskoristili. S obzirom na sve navedeno, Sud ne može da utvrdi da tužena država nije ispunila svoju pozitivnu obavezu da zaštiti slobodu izražavanja podnosilaca predstavke. Shodno tome, nije došlo je do kršenja člana 10. Konvencije.

U prilogu presude je saglasno mišlјenje sudije Koskelo.
Preuzmite presudu u pdf formatu

 Европски суд за људска права

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ГАШИ И ДРУГИ ПРОТИВ СРБИЈЕ

(Представка број 24738/19)

ПРЕСУДА

Члан 10 • Слобода изражавања • Нема неиспуњавања позитивне обавезе да се заштите новинари и активисти, који су учествовали у протестима, од претњи и медијске кампање против њих • Закључак тужиоца и одбацивање кривичне пријаве подносилаца представке није произвољан или очигледно неразуман, нити је заснован на неприхватљивој процени чињеница • Тужена држава нуди низ других делотворних средстава за њихову заштиту, које подносиоци представке нису користили

СТРАЗБУР

6. септембар 2022. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима из члана 44. став 2. Конвенције. Може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Гаши и други против Србије, Европски суд за људска права (Друго Одељење), на заседању Већа у саставу:

Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Carlo Ranzoni,
Branko Lubarda,
Pauliine Koskelo,
Jovan Ilievski,
Gilberto Felici,
Diana Sârcu, судије,
и Hasan Bakırcı, секретар Одељења,

Имајући у виду:

представку (број 24738/19) против Републике Србије коју су Суду по члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) поднела четири држављана Србије, г. Илир Гаши (први подносилац представке), г. Вукашин Обрадовић (други подносилац представке), гђа Антонела Риха (трећа подноситељка представке) и гђа Тамара Скроза (четврта подноситељка представке), 30. априла 2019. године;

одлуку да се Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”) обавести о притужби у вези са наводним кршењем слободе изражавања подносилаца представке и да се остатак представке прогласи неприхватљивим;

запажања странака;

Након већања на затвореној седници 28. јуна 2022. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

УВОД

  1. Овај случај се односи на притужбу подносилаца према члану 10. о наводној повреди њихове слободе изражавања због пропуста државних органа да испуне своју позитивну обавезу и заштите подносиоце од претњи и медијске кампање која је покренута против њих.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Подносиоци су рођени 1980, 1962, 1963. и 1973. године и живе у Београду. Подносиоце је заступао г. М. Стојковић, адвокат из Новог Београда
  2. Владу је заступала њихова заступница, госпођа З. Јадријевић Младар.
  3. Чињенице предмета могу се сумирати на следећи начин.

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

A. Основне информације

  1. Подносиоци су новинари и активисти цивилног сектора који су често критиковали власт и државне органе. Почетком 2016. године учествовали су у протестима поводом рушења појединих објеката у Београду, нетранспарентности великог грађевинског пројекта у Београду и промене у руководству Радио-телевизије Војводине.
  2. Дана 27. маја 2016. године је на сајту десничарског покрета објављен чланак „Не да(ви)мо Србију” о протестима, који је написао тадашњи председник покрета С.С. У чланку је, између осталог, наведено:

„...постоји... читав систем невладиних организација и политичких субјеката који се крије иза бренда „Не да(ви)мо Београд”. ... ту је [први подносилац], извршни директор фондације „Славко Ћурувија”, чији су главни донатори Фонд браће Рокфелер, Балкански фонд за демократију, пројекат Немачког Маршаловог фонда Сједињених Држава, НЕД [Национална задужбина за демократију], амбасада Краљевине Данске и амбасада Аустралије у Београду. ... Иза добро уиграног система медија и невладиних организација, политичких партија и појединаца крије се намера западних центара моћи да притисцима, ... наметањем тема и низом других техника, утичу на формирање нове владе Србије...као и да се у перспективи створе услови за даљу дестабилизацију државе и ... да се Срби окрену против Срба. Док се процес успостављања косовске државности приводи крају, подстиче даља дестабилизација државе, а сепаратистичке тенденције расту, фокус јавности се усмерава на рушење неколико објеката. ... Ситуација у којој читаве западне агенције манипулишу народним незадовољством изазваним учињеном неправдом, потврђује ... утицај иностраног невладиног сектора на политичка дешавања у Србији. Зато је једина и хитна мера сузбијања оваквих субверзивних радњи доношење Закона о НВО, којим би се као страни агенти третирале НВО које се финансирају из иностранства и које се мешају у унутрашња политичка питања, а који би предвидео њихово кривично гоњење.”

  1. Исти текст, са другим насловом, објављен је сутрадан на другом сајту, чији је главни уредник И.М.
  2. Дана 9. јуна 2016. године, дневна медијска платформа Информер (и штампана и онлајн верзија) објавила је чланак под насловом „Почиње атентат [на премијера]! ЕУ и САД плаћају екстремистима да направе хаос у Србији!”. У тексту се наводи да су амбасадори ЕУ и САД у Србији осмислили план за радикализацију протеста „Не да(ви)мо Београд”, којим би покушали да свргну премијера пре него што је успео да формира нову владу. Они су координирали и организовали финансирање протеста, који је требало да прерасте у насилне демонстрације и „револуцију у боји” (антирежимски протести усмерени на рушењу влада). Крајњи циљ је била насилна окупација институција, чак и подстицање сукоба са полицијом и присталицама владајуће странке, што би довело до „ванредног политичког стања”. Атмосфера на протестима треба да буде борбеног карактера, пошто протести до тада нису представљали претњу. У чланку се такође наводи да извештаји до којих је дошао Информер указују на то да један број особа активно учествује у овом пројекту, а објављене су и фотографије неколико њих, укључујући и подносиоце.
  3. Чланак на мрежи пратило је 118 коментара читалаца. Неки од њих (укупно петнаестак) су се односили на домаће издајнике и плаћенике, пропале новинаре, лако корумпиране, „продане душе”, западњачке шлихтаре, екстремисте и смеће, те су сугерисали да „домаће издајнике треба означити као такве до краја живота”, да „жути олош треба ухапсити”, наводећи „немојте нас терати да користимо усране мотке”.
  4. Дана 9. јуна 2016. године је интервјуисан главни и одговорни уредник Информера Д.В. на ТВ Пинку, чији је главни уредник Ж.М. Поновио је наводе из претходних чланака, и притом се осврнуо на више појединаца, укључујући првог и трећег подносиоца. Он је посебно рекао да су амбасадори са првим подносиоцем размењивали писану документацију у вези са протестима, као и да је трећа подноситељка такође била део „пројекта”.
  5. Информер је 10. јуна 2016. године, и у штампаној и у онлајн верзији, објавио још један чланак у коме се сугерише да постоје „нови детаљи велике западне завере против власти у Србији”. У чланку су углавном понављани наводи из претходног чланка, укључујући и помињање подносилаца.
  6. На ТВ Пинку је 13. јуна 2016. емитована телевизијска емисија „Балканско пролеће у настајању”, у којој се говорило о наводном планирању дестабилизације и дезинтеграције државе. Подносиоци нису споменути.

Б. Кривична пријава подносилаца представке

  1. Подносиоци представке су 4. августа 2016. године Вишем јавном тужилаштву у Београду поднели кривичну пријаву против С.С., И.М., Д.В, и Ж.М. због расне и друге дискриминације и повреде права на равноправност. Навели су да су у чланцима и телевизијским емисијама у питању С.С., И.М., Д.В. и Ж.М. прогањали организације и појединце због њиховог залагања за равноправност, те при томе и на друге начине ширили идеје и теорије које су промовисале и подстицале мржњу, дискриминацију и насиље према групи људи на основу њихове вере, националности и других личних особина, те посебно различитих политичких мишљења.
  2. Неутврђеног датума пре 23. августа 2016. године, виши јавни тужилац је затражио од полиције да испита ове наводе. Између 23. и 30. августа 2016. године, полиција је саслушала подносиоце представке, као и С.С. и И.М.
  3. У суштини, подносиоци представке су негирали наводе изнесене у чланцима и телевизијским емисијама и изјавили да су наведена лица нарушили њихову част, личну и професионалну репутацију, наглашавајући и да се осећају угрожено. Навели су да нису добили никакве директне претње, али да су коментарисани у негативном контексту или на дискриминаторски и увредљив начин на друштвеним мрежама. Трећа подноситељка представке је тврдила да су је такве тврдње довеле у опасност и да би могле имати драматичне последице, попут примера у новијој историји. Први подносилац представке је навео да су поједини медији додали значај његовој националној припадности, што је сматрао да је учињено у циљу подстицања етничке нетрпељивости и јавног прогона.
  4. С.С. је навео да је његов текст анализа којом је намеравао да упозори на методе рада лица која се помињу у тексту и њихово финансирање, које је информације пронашао у јавно доступним изворима, пре свега на сајтовима дотичних организација. С обзиром да су подносиоци представке и сами били ангажовани на јавном раду, требало је да буду свесни да су подложни критикама.
  5. И.М. је навео да је његов сајт само пренео исти текст. Сматрао је да је кривична пријава подносилаца представке резултат политичке кампање коју су водили против власти и медија повезаних са властима, као и њихове заблуде да премијер има везе са веб-сајтом И.М., што није био случај.
  6. На основу наведеног, виши државни тужилац је 19. јула 2017. године одбацио притужбу подносилаца представке. Утврдио је да нема основa сумње да су дотична лица починила предметна кривична дела или неко друго кривично дело за које се гони по службеној дужности. Тужилац је сматрао да би дело можда могло бити квалификовано као увреда, које је предмет приватне тужбе. Подносиоци представке су поднели приговор, који је Апелационо јавно тужилаштво одбацило 24. августа 2017. године. Апелационо јавно тужилаштво је сматрало да пријављене радње нису изазвале никакве последице, нити било какво лишавање или ограничење било чијих права, као и да објављивање чланака није промовисало или подстицало мржњу, дискриминацију или насиље према било којој групи на основу њихове вере, националности или другог личног својства.
  7. Уставни суд је 31. октобра 2018. године одбио уставну жалбу подносилаца представке, при чему је наведена одлука уручена између 1. и 5. новембра 2018. године.

В. Каснији јавни наступи подносилаца представке

  1. Први подносилац представке је 11. јуна 2016. године јавно негирао наводе Информера. Он је 24. августа 2016. године јавно критиковао идеју забране организација које се финансирају из иностранства као веома опасне и усмерене на ограничавање њиховог рада.
  2. Други подносилац представке је 21. јуна 2016. године јавно прокоментарисао статус медија у Србији.
  3. Трећа подноситељка представке је 28. јуна 2016. године критиковала владајућу странку и државне званичнике у сатиричној телевизијској емисији.
  4. Четврта подноситељка представке је 30. јуна 2016. интервјуисала једног активисту за људска права, који је критиковао власт. Она је 28. августа 2016. у једној телевизијској емисији коментарисала медије и политичку ситуацију у Србији.

Г. Друге релевантне чињенице

  1. Дана 6. априла 1999. године је објављен чланак „Ћурувија дочекао бомбе”. У тексту је наговештено да је Славко Ћурувија, познати новинар и новински издавач, страни агент који је заговарао бомбардовање своје земље. Пет дана касније, 11. априла 1999. године, убијен је у Београду.
  2. Након ових и других дешавања из 90-их, 5. октобра 2000. године почела је српска транзиција ка демократији и владавини права након избора.
  3. Независно удружење новинара Србије бележи нападе на новинаре од 2008. године. Број напада кретао се између 23 у 2013. и 189 у 2020. години. У 2016. години је било 69 напада, од којих је девет било физичког карактера.
  4. Фридом хаус (енг. Freedom House) је 2017. године известио, између осталог, да су истраживачки новинари у Србији, или они који су критични према влади, често у провладиним медијима омаловажавани као криминалци или чланови страних обавештајних служби.
  5. Фридом хаус је 2021. године известио да је слобода медија у Србији била подривана, између осталог, уређивачким притиском политичара и политички повезаних власника медија, као и директним притисцима и претњама против новинара. Такође је саопштено да је Регулаторно тело за електронске медије критиковано због недостатка независности, као и да су се новинари суочавали са физичким нападима, кампањама клеветања и другим облицима притиска. Неки национални емитери у приватном власништву и популарни таблоиди редовно су учествовали у кампањама клеветања политичке опозиције и других наводних противника власти.
  6. У резолуцији Европског парламента од 25. марта 2021. године о извештајима Комисије о Србији 2019–2020. се наводи да озбиљна забринутост и даље постоји када је реч о слободи изражавања и независности медија, што мора да се реши као приоритет, те је изражено жаљење због погоршања о области слободе медија и повећања увредљивог језика, застрашивања, па чак и говора мржње према независним интелектуалцима, невладиним организацијама (НВО), новинарима и истакнутим појединцима. Српске власти су позване да предузму хитне мере да јемче слободу изражавања и независност медија и да обезбеде одговарајућу истрагу поводом ових случајева.
  7. У Извештају ЕУ о Србији 2021. године је наведено да је постигнут ограничен напредак у слободи изражавања. Стална радна група за безбедност новинара наставила је да помаже у побољшању размене информација између полиције, тужилаштва и медијских удружења. Влада је формирала и нову радну групу за безбедност новинара, која је била одговорна премијеру и у којој су били представници медија. Под окриљем нове радне групе, у марту 2021. године је почела са радом 24-часовна СОС телефонска линија за пријављивање напада и притисака на новинаре. Омбудсман је наставио рад на успостављању централне базе података о нападима и претњама упућена медијима. Републичко јавно тужилаштво је у децембру 2020. године издало обавезно упутство за све јавне тужиоце, којим је наложено хитно поступање – по убрзаном поступку – у случајевима упућивања претњи и напада на новинаре.

РЕЛЕВАНТНИ ЗАКОНОДАВНИ ОКВИР И ПРАКСА

I. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

A. Устав Републике Србије, објављен у „Службеном гласнику Републике Србије – СГ РС”, број 98/06.

  1. Члан 46. гарантује право на слободу мисли и изражавања.

Б. Кривични законик, објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 и 94/16)

  1. Члан 128. прописује кривично дело повреде права на равноправност. Конкретно, ко ускраћује или ограничава права другог лица на основу националне припадности или другачијег политичког или другог убеђења, казниће се казном затвора до три године.
  2. Члан 138. прописује кривично дело угрожавање сигурности других. У суштини, ко угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица, казниће се новчаном казном или затвором до једне године. Ако је дело учињено против више лица, ако наноси штету широј јавности или проузрокује друге тешке последице, запрећена је казна затвора од три месеца до три године.
  3. Чланом 148. прописано је да ко другом на противправан начин ускрати или ограничи слободу говора или јавног иступања, казниће се новчаном казном или затвором до једне године.
  4. Члан 170. прописује кривично дело увреде.
  5. Члан 387. прописује кривично дело расне и друге дискриминације. Њиме је, између осталог, прописано да ко прогони организације или појединце због њиховог залагања за равноправност људи, казниће се казном затвора од шест месеци до пет година. Свако ко шири или на други начин учини јавно доступним текстове, слике или свако друго представљање идеја или теорија које заговарају или подстрекавају мржњу, дискриминацију или насиље, против било којег лица или групе лица, на основу, између осталог, њиховог етничког порекла или неког другог личног својства, казниће се казном затвора од три месеца до три године.

В. Закон о јавном информисању и медијима, објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 83/14, 58/15 и 12/16).

  1. Члан 75. забрањује говор мржње. Конкретно, идеје, мишљења или информације објављене у медијима не смеју да подстичу дискриминацију, мржњу или насиље према лицу или групи лица због њихове припадности или неприпадности нацији или другим личним својствима, без обзира да ли је објављивање информација представља кривично дело.
  2. Чланови 83. до 100. наводе детаље у вези са одговором и исправком информација. Конкретно, чл. 83. и 84. предвиђају да лице на које се та информација позива може захтевати од главног уредника да објави одговор или исправку неистините, непотпуне или нетачне објављене информације. Ако главни и одговорни уредник то не учини, дотично лице може поднети тужбу против главног уредника тражећи објављивање одговора или исправку.
  3. Чланови 101. до 106. прописују друге облике судске заштите. Конкретно, чл. 101. до 103. прописују да ако се објављивањем информације или медијског производа (записа – новине, радио или телевизијског преноса или било ког другог медијског производа) крши, између осталог, забрана говора мржње, право на лично достојанство, односно право на приватност, лично повређено лице може поднети тужбу против главног уредника датог медија тражећи: (а) да судови утврде да објављивање информација или медијског производа представља повреду нечијег права или интереса; (б) да информација или медијски производ не буду објављени или поново објављени; и (в) примопредају медијског производа, односно уклањање или уништавање објављеног медијског производа (брисање видео и/или аудио записа, уништавање негатива, уклањање из публикација и тако даље).
  4. Чланови 112. до 118. наводе детаље у вези са накнадом. Конкретно, чланом 112. прописано је да лице које се помиње у информацији чије је објављивање забрањено, а која претрпи штету због њеног објављивања, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете без обзира на друге правне лекове доступне у складу са Законом. Право на накнаду има и лице чији одговор, исправка или друга информација није објављена иако је наложена судском одлуком, а због тога је претрпело штету. Чл. 113. до 115. предвиђају одговорност новинара, главног и одговорног уредника и издавача за штету проузроковану објављивањем информација из члана 112.
  5. Чланом 120. прописано је да на захтев тужиоца у поступку из чл. 101. и 112. Закона, суд може наложити главном и одговорном уреднику да, без коментара и без одлагања, о свом трошку објави правоснажну пресуду.
  6. Овај закон је ступио на снагу 13. августа 2014. године и тиме је ставио ван снаге Закон о јавном информисању који је у суштини садржао сличне одредбе.

Г. Закон о електронским медијима, објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 83/14 и 6/216)

  1. Члан 5. прописује да је Регулаторно тело за електронске медије самостална и независна регулаторна организација која обавља јавне функције са циљем, између осталог, доприноса очувању, заштити и развоју слободе мишљења и изражавања. Функционално је и финансијски независно од државних органа и организација, пружалаца медијских услуга и оператера. Одговорно је Народној скупштини.
  2. Чланом 22. прописано је да Регулаторно тело надзире рад пружалаца медијских услуга, обезбеђује доследну примену овог закона, налаже мере према пружаоцима медијских услуга у складу са законом и одлучује о приговорима у вези са програмским деловањем пружалаца медијских услуга.
  3. Чланом 26. прописано је да физичка и правна лица имају право да поднесу жалбу Регулаторном телу у вези са програмским садржајем пружаоца медијске услуге ако сматрају да такав садржај вређа или угрожава њихов лични или општи интерес. Уколико се утврди да је притужба основана, Регулаторно тело ће одредити мере против пружаоца медијске услуге, односно затражиће покретање прекршајног, кривичног или другог поступка пред надлежним државним органом и поучити тужиоца како може остварити или заштитити своје право.
  4. Чланови 28. и 29. наводе детаље у вези са мерама које Регулаторно тело може наложити према пружаоцу медијских услуга и поступком за њихово изрицање. Мере обухватају опомену, упозорење, привремену забрану објављивања медијског садржаја и одузимање дозволе. Регулаторно тело може наложити ове мере без обзира на коришћење других правних лекова који су на располагању оштећеном или другом лицу, у складу са одредбама посебних закона. Приликом наређивања мера, Регулаторно тело мора поштовати начела објективности, непристрасности и пропорционалности. Ове одредбе се односе и на пружаоце медијских услуга који немају обавезу стицања лиценце (са изузетком одузимања дозволе).
  5. Члан 42. прописује да се против одлука Регулаторног тела може покренути управни спор пред Управним судом.
  6. Члан 50. прописује да се медијске услуге пружају на начин који поштује људска права, а нарочито достојанство појединца. Регулаторно тело мора осигурати да се достојанство личности и људска права поштују у свим програмским садржајима.
  7. Члан 51. забрањује говор мржње. Регулаторно тело посебно обезбеђује да програмски садржај пружаоца медијских услуга не садржи информације које подстичу дискриминацију, мржњу или насиље на основу, између осталог, националности, верских или политичких уверења, чланства у политичким, синдикалним и другим организацијама, или друге стварне или претпостављене личне особине.
  8. Чланом 54. прописано је да је за програмски садржај одговоран пружалац медијске услуге, без обзира да ли га је произвео пружалац или не.

Д. Закон о облигационим односима, објављен у „Службеном листу СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, „Службеном листу СРЈ”, број 31/93, и „Службеном гласнику РС”, број 18/20.

  1. Члан 154. прописује различите основе за тражење накнаде штете.
  2. Члан 200. прописује, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физички бол или душевну бол као последицу повреде свог права на углед, лични интегритет, слободу или друга права личности има право да тражи материјално обештећење.

Ђ. Правилник о заштити људских права у области пружања медијских услуга, објављен у „Службеном гласнику РС”, број 55/15.

  1. Правилник је усвојио Савет Регулаторног тела за електронске медије (видети горе наведени став 43). Његово правило 27. забрањује говор мржње. Пружалац медијских услуга не сме да објави било какав програм који садржи информације које подстичу, величају, оправдавају или умањују значај дискриминације, мржње или насиља над особом или групом лица на основу, између осталог, њихове националности или политичких уверења. Ове забране важе без обзира да ли је објављивањем програмских садржаја учињено кривично дело.

II. РЕЛЕВАНТНA ДОМАЋA ПРАКСА

A. У погледу одговора и исправљања информација

  1. У периоду од 15. јануара 2018. до 23. децембра 2020. године, Виши суд у Београду је донео осам пресуда у којима су усвојене одлуке (понекад делимично) у корист различитих тужилаца и у којима је наложено да се објаве одговори или исправке информације. Пресуде су се ослањале на релевантне чланове Закона о јавном информисању и медијима и све су у меритуму потврђене од стране Апелационог суда у Београду у периоду од 11. априла 2019. до 16. априла 2021. године.

Б. У погледу забране говора мржње

  1. Виши суд у Београду је 28. маја и 19. септембра 2018. године усвојио две пресуде у којима је утврђено да је објављивањем одређених информација прекршена забрана говора мржње и у којима је наложено туженој странци да те пресуде објави. Обе пресуде је Апелациони суд потврдио 23. јануара 2019. и 20. децембра 2018. године.
  2. Конкретно, Виши суд је 28. маја 2018. године пресудио против Информера због чланка под насловом „Србији је потребан Трампов закон”, објављеног 1. фебруара 2017. године. Чланак је имао наднаслов „Рат страним плаћеницима” и поднаслов „Власти у Србији морају да примењују законе који важе у САД и да забране рад НВО које примају милионе евра са Запада како би изазвале сукобе, поделе и хаос у земљи”. У чланку се даље сугерише да власти Србије хитно предложе законе, као што су то урадиле Сједињене Америчке Државе, којима би се ограничио рад агентура страних НВО на њеној територији, чији је једини задатак био изазивање сукоба и стварања хаоса у Србији. Тиме би се једном заувек зауставиле организације попут Шиптарске фашистичке Иницијативе младих за људска права инспирисане Сорошем, која је у претходне три године добила 1.004.237 евра искључиво за покретање друштвеног сукоба у Србији. У чланку се даље наводи да су западне невладине организације у Србији страни плаћеници који раде у интересу својих финансијера, што је често било против интереса Србије, због чега су сматрани издајницима. Суд је, позивајући се на чл. 75, 101. до 103. и члана 120. Закона о јавном информисању и медијима, утврдио да се у предметном тексту налази информација чије је објављивање забрањено. Тачније, изрази као што су „страни плаћеник”, „издајник”, „Сорош – инспирисана шиптарска фашистичка [организација] ... иницира друштвени сукоб у Србији” представљали су говор мржње и у одређеним деловима друштва подстицали мржњу, нетрпељивост, дискриминацију, чак и насиље, те су коришћени за дискредитацију особа на које су се односили. Суд је сматрао да објављивање информација није нужно резултирало насиљем над лицем или групом лица одређених особина.
  3. Виши суд у Београду је 19. септембра 2018. године донео је још једну пресуду против тужене странке чије је име затамњено. Суд је утврдио да је објављивањем текста под насловом „Напад фашиста” 19. јануара 2017. прекршена забрана говора мржње, те је наложио објављивање пресуде и досудио тужиоцу одштету од 100.000 динара, плус законом прописану камату. Предметни чланак је садржао навод „Почиње специјални рат” и поднаслов „јуришници Шиптарске омладинске иницијативе инспирисане Сорошем упали су на трибину [владајуће странке] у Бешкој и прекинули је псовком на рачун присутних и њихових мајки Српкиња”. Такође је сугерисано да су „даље слични напади [планирани] широм земље”. У чланку се даље наводи да је то урађено по налогу западних амбасада и да су „Сорош – инспирисане невладине организације, у сарадњи са западним амбасадама, НАТО пактом, ЕУ, као и шиптарским властима из Приштине, планирале више напада ове врсте широм земље. Они су [били] спремни да ураде све то како би створили хаос у земљи пред изборе и оптужили владајућу странку за насиље. Суд је утврдио да се ради о говору мржње против Иницијативе младих за људска права. Утврђено је да дати текст није заснован на непристрасним новинарским извештавањем, већ да су у њему изнесене инсинуације, спекулације, претпоставке и нагађања, које су представљене као чињенице, а истовремено су изнесене врло озбиљне оптужбе против тужилаца и других невладиних организација, посебно да су припремали и друге сличне акције како би „створили општи хаос у Србији пред предстојеће изборе”, такозвани „специјални рат”. Суд је утврдио да је главни уредник намеравао да активисте Иницијативе младих за људска права прикаже као „непријатеље и опасност за Републику Србију и њене друге грађане” и да их дискриминише због политичког, односно идеолошког, веровања, што је представљало неку врсту распиривања мржње против њих.

В. У погледу накнаде

  1. У периоду од 15. јуна 2016. до 2. октобра 2020. године, Виши суд је донео тринаест пресуда у којима је пресуђивао (понекад делимично) у корист различитих тужилаца и досудио им накнаду нематеријалне штете за повреду њихове части и угледа, односно њиховог достојанства и претпоставке невиности, узроковане неистинитим и/или недопуштеним информација које су се објављивале о њима. Суд се, између осталог, позвао на релевантне чланове Закона о јавном информисању и медијима или Закона о јавном информисању и члан 200. Закона о облигационим односима (видети горе наведене ст. 37–42 и 52). У осам од тих случајева суд је такође наложио туженој страни да објави предметну пресуду. Апелациони суд је у великој мери потврдио дванаест од тих пресуда између 1. децембра 2016. и 11. марта 2021. године. У списима предмета нема података ни о једној од пресуда у вези с тим.
  2. Конкретно, Виши суд је 8. септембра 2016. пресудио у корист тужиоца и досудио му накнаду за нематеријалну штету проузроковану, између осталог, објављивањем коментара читалаца. Суд је утврдио да коментари садрже говор мржње који Законом о јавном информисању није дозвољен, те да је тужена страна могла извршити селекцију коментара и спречити објављивање забрањених.
  3. Виши суд је 17. септембра 2020. године усвојио делимично пресуду у корист тужиоца, досудио му накнаду и наложио да се пресуда објави. Име тужене стране и неки делови чланка су затамњени. Из видљивих делова произилази да је наведена тужена страна објавила слику тужиоца и навела да „Док Шиптари прете ратом, [затамњено име] хоће крв!”, да је извесни тајкун финансирао и организовао протесте неполитичких странака који су требали да запале Београд, а да је подносилац у Скупштини изашао у жутом прслуку и најавио да ће бити насиља на улицама. Суд је такође сматрао да уредник интернет издања није адекватно реаговао на негативне коментаре који су пратили чланак на интернету.

Г. У погледу Регулаторног тела за електронске медије

  1. У периоду од 17. децембра 2014. до 10. маја 2021. године, Регулаторно тело за електронске медије донело је петнаест решења у којима је издало три обавештења, три забране даљег објављивања одређеног садржаја и девет упозорења. У свим овим одлукама предметна медијска платформа је такође морала да уклони непримерени садржај и објави саопштење, чији је садржај одредио суд. Против медијске куће Пинк усвојена су четири решења, а једно против друге медијске куће због емитовања емисије у којој је уредник Информера вређао другу особу.

Д. У погледу кривичних дела

  1. У периоду од 11. јануара 2016. до 16. јула 2020. године, Први основни суд у Београду изрекао је десет пресуда против различитих окривљених за кривично дело увреда, од којих су двојица били уредници две различите медијске платформе (укључујући и главног и одговорног уредника Информера). У осам случајева суд је изрекао новчане казне окривљенима, а у два случаја суд је изрекао судску опомену.
  2. Врховни касациони суд је 20. јануара и 20. априла 2016. године усвојио две пресуде (Кзз. 1203/15 и Кзз. 433/16) у вези са кривичним делом угрожавање безбедности других. Суд је оценио да је битан елемент наведеног кривичног дела да постоји тешка, јасна и недвосмислена претња појединца (окривљеног) да ће напасти живот или тело другог лица.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 10. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносиоци представке су се жалили на основу члана 10. Конвенције да држава није испунила своју позитивну обавезу да их заштити од претњи и медијске кампање против њих, што их је застрашило и одвратило да наставе да изражавају своје мишљење о јавним темама. Релевантни део члана 10. гласи, као што следи:

„1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу мишљења, као и примања и саопштавања информација и идеја, без уплитања државних органа и без обзира на границе. ...

2. Остваривање ових слобода, будући да са собом носи дужности и одговорности, може бити подложно формалностима, условима, ограничењима или казнама које су прописане законом и неопходне у демократском друштву, у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или злочина, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања обелодањивање информација добијених у поверењу или очувања ауторитета и непристрасности правосуђа.”

A. Поднесци странака

1. Влада

  1. Влада је доставила свој став да подносиоци представке нису исцрпили сва делотворна домаћа правна средства. Уместо погрешног подношења кривичне пријаве: (а) требало је да затраже објављивање свог одговора или исправку објављених информација, а ако је потребно, упућивањем своје тужбе судовима; (б) требало је да од судова траже да утврде да ли је објављивањем одређених информација прекршена забрана говора мржње или право на достојанство, те су могли тражити уклањање или уништење медијског производа; (в) могли су да траже надокнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа по Закону о јавном информисању и медијима и/или Закону о облигационим односима; (г) могли су да поднесу жалбу Регулаторном телу за електронске медије, указујући на повреду њиховог права на достојанство и забрану говора мржње; односно (д) могли су да поднесу приватну тужбу за кривично дело увреде (видети горе наведене ст. 38–40, 51–52, 45–46, 48–49 и 35, тим редоследом). Влада се у том погледу позвала на релевантну домаћу судску праксу (видети горе наведене ст. 54–62).
  2. С обзиром на то да је држава обезбедила низ делотворних механизама за заштиту слободе изражавања подносилаца представке, није дошло до повреде позитивне обавезе која произилази из члана 10, а притужба подносилаца представке је била очигледно неоснована.
  3. Влада је даље тврдила да није било подстицања на насиље, претњи или физичких напада на подносиоце представке, нити је било директних претњи у коментарима читалаца објављеним на интернету. Поређење подносилаца представке између њиховог наводног „прогона” и случаја убиства познатог београдског новинара Славка Ћурувије 1999. године било је крајње беспредметно и преувеличано. У чланку објављеном 27. маја 2016. године изражено је мишљење аутора (видети горе наведени став 6), а наслов чланка од 9. јуна 2016. могао би се сматрати сензационалистичким (видети горе наведени став 8), међутим, није могао да доведе до закључка да су подносиоци представке били оптужени за припремање атентата на премијера. У сваком случају, међутим, форум за дискусију о томе није био Суд, већ домаћи судови. Поред тога, подносиоци представке су наставили да јавно критикују владајућу странку и највише државне званичнике (видети горе наведене ст. 20–23). Дакле, њихова слобода изражавања није била ни нарушена ни ограничена.
  4. Влада се сложила са закључцима Вишег јавног тужиоца и сматрала је да су и Више јавно тужилаштво и полиција ефикасно поступили по кривичној пријави подносилаца представке. Како није било претњи подносиоцима представке, није било ни кривичног дела угрожавања безбедности других, јер је за потоње била потребна директна, јасна и недвосмислена претња да ће доћи до напада на живот или тело другог лица (видети горе наведени став 63).
  5. Влада је навела да су једноставно нетачне тврдње подносилаца представке да је атмосфера у којој су новинари радили у Србији била генерално негативна, те да Србија улаже напоре да обезбеди адекватан одговор на угрожавање безбедности новинара. Они су се у том погледу позвали на годишњи извештај Европске комисије (видети горе наведени став 30). Извештаји Фридом Хаус-а (енг. Freedom House) и Европског парламента садржали су опште коментаре и закључке о проблемима везаним за медије у Србији и стога су били ирелевантни за исход у овом случају.

2. Подносиоци представке

  1. Подносиоци представке су оспорили наводе Владе и поново потврдили своју притужбу.
  2. Навели су да нису били у обавези да користе правне лекове које је предложила Влада, јер су то углавном били грађански правни лекови који су коришћени у случајевима где је, пре свега, дошло до повреде права на углед и као такви нису могли да се баве повредом на коју су се жалили. Конкретно, изнети наводи су довели до ширења идеја и теорија које заговарају мржњу, дискриминацију и насиље према подносиоцима представке и свима онима који су подржавали протесте у Србији. Конкретно, оптужени су да су издајници и екстремисти који су планирали „насилне демонстрације и револуцију” и који су желели да дестабилизују државу и убију премијера, уз које су биле и њихове слике. Такође, први подносилац представке је директно оптужен да је лично сарађивао са страним амбасадорима и размењивао планове за организовање насилних протеста широм Србије. Ове оптужбе су морале да се прочитају заједно са претњама написаним у коментарима испод текста, као и општом атмосфером у Србији Иако штетне по њихову репутацију, те оптужбе су их пре свега навеле да страхују за своју безбедност уколико наставе са критикама. Повезујући их са страним агенцијама, подносиоци представке су били спречени да уживају своје право на слободу изражавања јер су се осећали угрожено. Били су прогањани и дискриминисани само зато што су имали различите политичке ставове и нису подржавали одређене пројекте. С обзиром да су се плашили потенцијалног насиља, тражили су заштиту од кривичног правосудног система. Циљ оваквог поступка није био да се поправи штета нанета њиховој части и угледу, већ да се прекине даљи прогон и кажњавају они који су за то одговорни.
  3. Они су навели да је ситуација у земљи оправдала њихов страх, и позвали су се на број регистрованих напада и извештаје Фридом Хаус-а и ЕУ о Србији (видети горе наведене ст. 26–29). Конкретно, образац одмазде против истакнутих критичара Владе допринео је све непријатељскијем окружењу за слободно изражавање и отворену дебату. И Информер и ТВ Пинк сматрани су провладиним медијима, и било је уобичајено да ови медији воде дуге клеветничке кампање против оних који критикују власт или јавне функционере. Такве кампање су често представљале позив на неку врсту физичког обрачуна са таквим особама, посебно када су биле оптужене за дестабилизацију државе и институција или када су биле повезане са „страним агенцијама”, које су се понекад завршавале најтрагичнијим последицама. Они су позвали на убиство Славка Ћурувије, тврдећи да је чланак написан пре његовог убиства често доживљаван као медијска објава о његовом убиству (видети горе наведени став 24). Стога је била велика вероватноћа да би могло доћи до насиља, а у таквим ситуацијама националне власти су имале обавезу да пажљиво процене све чињенице и заштите подносиоце представке и њихову слободу изражавања.
  4. Међутим, национални органи нису спровели одговарајућу истрагу. Нису испитали све осумњичене, нити су разматрали друга потенцијална кривична дела која би могла бити у надлежности јавног тужилаштва – као што је угрожавање безбедности других или повреда слободе говора и јавног наступа – нити су се бавили коментарима читалаца (видети горе наведене ст. 33–34, и став 9, тим редоследом). Пропустом да изврше процену свих чињеница и пруже им заштиту, власти су послале поруку свима који су критиковали јавне функционере да су у Србији дозвољене клеветничке кампање.
  5. Кампање клеветања, као што је ова у овом предмету, имале су за циљ да изазову застрашујући ефекат и да спрече своје „жртве”, односно подносиоце представке, да јавно критикују. С обзиром на цео контекст, природу спорних текстова и коментаре читалаца, подносиоци представке су имали разлога да се плаше за своју безбедност, што је утицало на њихову слободу изражавања. Наиме, због страха су престали да отворено критикују споменуте пројекте и поступке. Чињеница да су наставили да критикују власт није променила чињеницу да је њихова слобода изражавања била угрожена током клеветања у медијима и извесно време након тога.

Б. Процена суда

1. Допуштеност

  1. Влада је уложила приговор заснован на неисцрпљивању, позивајући се на неколико правних лекова које је требало да подносиоци представке искористе. Релевантна начела у погледу исцрпљивања домаћих правних лекова наведени су у предмету Вучковић и др. против Србије (прелиминарни приговор) ([ВВ], број 17153/11 и 29 других, ст. 69–75, од 25. марта 2014. године). Суд нарочито понавља следеће: уколико је више од једног потенцијално ефикасног правног средства доступно, од подносиоца представке се тражи да само употреби један од њих (видети Aquilina против Малте [ВВ], број 25642/94, став 39, ЕСЉП 1999-III). Суд у вези с тим примећује да су подносиоци представке користили кривичноправни лек, што се не чини узалудним. Према томе, приговор Владе се мора одбацити.
  2. Суд примећује да притужба подносилаца захтева није ни очигледно неоснована нити неприхватљива ни по једном другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Стога се мора прогласити прихватљивом.

2. Основаност

  1. Суд понавља кључни значај слободе изражавања као једног од предуслова за функционалну демократију. Истинско, делотворно коришћење ове слободе не зависи само од обавезе државе да се не меша, већ може захтевати позитивне мере заштите, чак и у сфери односа између појединаца (видети Özgür Gündem против Турске, бр. 23144/93, § 43, EСЉП 2000-III; Appleby и други против Уједињеног Краљевства, бр. 44306/98, § 39, EСЉП 2003-VI; Dink против Турске, бр. 2668/07 и 4 друга, § 106, 14. септембар 2010; Palomo Sánchez и други против Шпаније [ВВ], бр. 28955/06 и 3 друга, § 59, ЕСЉП 2011; и Huseynova против Азербејџана, бр. 10653/10, § 120, 13. април 2017. године). Приликом утврђивања да ли позитивна обавеза постоји или не, мора се водити рачуна о правичној равнотежи која се мора постићи између општег интереса заједнице и интереса појединца, што представља потрагу која је својствена целој Конвенцији. Обим ове обавезе ће неизбежно варирати, имајући у виду разноликост ситуација у државама уговорницама, потешкоће које се јављају у раду полиције у модерним друштвима и изборе који се морају донети у погледу приоритета и ресурса. Таква обавеза се не сме тумачити на такав начин да намеће немогућ или несразмеран терет властима (видети Özgür Gündem, горе цитиран, став 43.).
  2. 78. Конкретно, позитивне обавезе из члана 10. Конвенције захтевају од држава да, уз успостављање ефикасног система заштите новинара, створе повољно окружење за учешће у јавној дебати свих заинтересованих лица, омогућавајући им да изразе своја мишљења и идеје, без страха, чак и ако су у супротности са онима које брани званична власт или значајан део јавног мњења, или чак иритирају или шокирају друге наведене (видети Dink, § 137, и Huseynova, § 120, обоје горе цитирани; видети такође Khadija Ismayilova против Азербејџана, бр. 65286/13 и 57270/14, ст. 158, 10. јануар 2019. године).
  3. Осврћући се на овај случај, Суд примећује да су подносиоци представке новинари и активисти цивилног сектора који су учествовали у протестима, критикујући рушење одређених објеката, велики грађевински пројекат у Београду и промене у руководству регионалне радиотелевизијске станице. Уследила су два чланка, објављена 27. маја и 9. јуна 2016, у којима се сугерише да су прави организатори и финансијери протеста Европска унија и Сједињене Америчке Државе, које желе да „радикализују” протесте са крајњим циљем свргавања српског премијера и да је у том пројекту учествовало више лица из Србије, укључујући и подносиоце представке. Наводи изнети у овом члану поновљени су 28. маја и 10. и 13. јуна 2016. године (видети горе наведене ст. 6–12). Подносиоци представке су тврдили да су се због ових навода осећали угрожено, због чега су поднели кривичну пријаву. Они су тврдили да су национални органи имали обавезу да пажљиво процене све чињенице и заштите подносиоце представке, али то нису учинили (видети горе наведене ставове 70–72).
  4. Суд примећује да иако су подносиоци представке изјавили да су се осећали угрожено након објављивања горе наведених чланака и емитовања дотичних програма, нико од њих заправо никада није био подвргнут било каквом акту насиља (видети, mutatis mutandis, Huseynova, цитирано горе, став 122; контраст Khadija Ismayilova, горе цитиран, став 162). Они су властима скренули пажњу на своју забринутост и страх подношењем кривичне пријаве за дискриминацију и повреду права на равноправност против неколико приватних лица, која су промптно процесуирана (за разлику од предмета Özgür Gündem, горе цитиран, став 44, где домаћи органи – који су били свесни низа насилних радњи против новина и људи повезаних са њим – нису предузели никакве радње да заштите новине и његове новинаре). Иако је тачно да полиција није обавила разговор са свим особама против којих је притужба поднета, Суд примећује да је чињенично стање мање-више неспорно међу странкама и да одлука да се у таквој ситуацији не интервјуишу сви не изгледа неразумно или произвољно. На основу прикупљених информација, тужилац је одбацио кривичну пријаву подносилаца представке јер није било основа да се верује да су дотичне особе починиле нека од наводних кривичних дела. Супротно тврдњама подносилаца представке, тужилац је такође сматрао да нема основа да се верује да је почињено било које друго кривично дело за које се гони (видети горе наведене ст. 18. и 73).
  5. Суд такође напомиње да није на њему да одлучује о саставним елементима према домаћем закону када је реч о кривичним делима дискриминације и повреде права на једнакост, односно било ког другог прекршаја по том питању (видети, mutatis mutandis, Fatullayev против Азербејџана), број 40984/07, став 121, 22. април 2010. и Dmitriyevskiy против Русије, број 42168/06, став 102, 3. октобар 2017. године). Првенствено је на националним органима, нарочито на судовима, да тумаче и примењују домаће право (видети De Tommaso против Италије [ВВ], број 43395/09, став 108, 23. фебруар 2017. године). Улога Суда је пре да преиспита према члану 10. одлуке које домаћи судови доносе у складу са својим овлашћењима уважавања. Чинећи то, мора се уверити да су национални органи своје одлуке засновали на прихватљивој процени релевантних чињеница (видети Kudrevičius и други против Литваније [ВВ], бр. 37553/05, став 143, ЕСЉП 2015, и Belkacem против Белгије (одл.), број 34367/14, § 29, 27. јун 2017. године). С обзиром на садржај текстова и телевизијских емисија у питању, као и на садржај кривичне пријаве подносилаца представке, Суд није уверен да одлука релевантног тужиоца није заснована на прихватљивој оцени релевантних чињеница. Суд примећује да је тужилац отишао и даље, сугеришући да се у предметним наводима можда ради о кривичном делу увреде, које је предмет приватне тужбе. Подносиоци представке, међутим, нису следили овај пут.
  6. Даље се примећује да национално законодавство предвиђа низ других правних лекова који подносиоцима представке нуде заштиту њихове слободе изражавања уколико сматрају да је дошло до мешања у исто. Међу њима су, нарочито, парнични поступци због кршења забране говора мржње, као и парнични поступци на основу којих се захтева одштета, којима се тражи одговор и/или исправка објављених информација, као и низ мера које је изрекло Регулаторно тело за електронске медије (видети горе наведене ст. 37–40, 44–47, 49–52). Влада је доставила обиље домаће судске праксе за сваки од дотичних правних лекова. У свим наведеним случајевима, судови и Регулаторно тело су: пресудили у корист различитих тужилаца и наложили да се објави одговор или исправка информације; утврдили повреде када је реч о забрани говора мржње и наложили туженој страни да објави предметне пресуде; наложили накнаду нематеријалне штете за повреду њихове части и угледа или њиховог достојанства и претпоставке невиности услед објављивања неистинитих и/или забрањених информација о њима; или су издали упозорење и обавештења, односно забранили даље објављивање одређеног садржаја (видети горе наведене ст. 54–61). У неким од наведених случајева су тужене стране биле исте медијске куће против чијих су главних уредника подносиоци представке поднели сопствену кривичну пријаву, а у некима су се судови бавили и коментарима трећих лица (видети горе наведене ст. 56. и 59–61). Подносиоци представке нису порицали да су им ова друга правна средства била доступна.
  7. Суд прима к знању и извештаје о стању у Србији у вези са слободом изражавања и безбедности новинара, као и извештаје о физичким нападима и другим видовима наводног прогона новинара. Међутим, с обзиром на специфичне околности овог случаја, Суд сматра да закључци тужиоца нису били произвољни или очигледно неразумни, нити су се ослањали на неприхватљиву оцену релевантних чињеница. Такође утврђује да је тужена држава понудила низ других ефикасних средстава за заштиту подносилаца представке, које они нису искористили.
  8. С обзиром на све горе наведено, Суд не може да утврди да тужена држава није испунила своју позитивну обавезу да заштити слободу изражавања подносилаца представке. Сходно томе, није дошло је до кршења члана 10. Конвенције.

 

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

Проглашава представку прихватљивом;

Сматра да није дошло до повреде члана 10. Конвенције;

 

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 6. септембра 2022. године, у складу с правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника о раду Суда.

Hasan Bakırcı                                                                                    Jon Fridrik Kjølbro
секретар одељења                                                                         председник

 

У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и Правилом 74. став 2. Пословника Суда, посебно мишљење судије Koskelo је приложено овој пресуди.

J.F.K.

H.B.

САГЛАСНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ KOSKELO

1. Придружио сам се већини у закључку да није дошло до повреде члана 10. у овом случају, али сам то учинио са доста оклевања. Укратко ћу изнети разлоге за то.

2. Чињенично стање случаја, укратко, је следећа. Подносиоци представке, као новинари и активисти цивилног друштва, користили су своју слободу изражавања и окупљања у вези са уобичајеним темама од општег интереса (видети став 5. ове пресуде). Након наведених активности, на сајту једног десничарског покрета и у појединим провладиним медијима, упућене су врло озбиљне и узастопне оптужбе да су подносиоци представке, својим учешћем у протестима организованим под транспарентом „Не да(ви)мо Београд”, били умешани у страно вођену заверу екстремиста, усмерену против изабране владе и усмерену на њено рушење, па чак и „атентат” на премијера.

3. Подносиоци представке су узалуд тражили заштиту од домаћег кривично-правног система. Према наводима надлежних органа гоњења, није било основа да се верује да је почињено кривично дело које би било предмет јавног гоњења. Сматрали су да пријављене радње нису имале последице и да нису повлачиле за собом лишавање или ограничавање било чијих права. Као и да објављивање чланака није промовисало или подстицало мржњу, дискриминацију или насиље према било којој групи на основу њихове вере, националности или другог личног својства. Признато је да су пријављена дела можда могла бити квалификована као увреда, која, међутим, није била предмет јавног тужилаштва. Каснија је уставна жалба подносилаца представке одбачена.

4. Добро је познато да је приступ Суда био критичан и рестриктиван према употреби кривичноправних лекова у контексту мера државних органа да санкционишу коришћење слободе изражавања. У многим ситуацијама постоје веома утемељени и чврсти разлози који оправдавају такав приступ. Заиста, постоје очигледни ризици везани за прибегавање репресивним казненим овлашћењима државе, посебно када је реч о мешању у критикама упућене институцијама или особама на положајима моћи. Имајући то у виду, свака процена радњи или пропуста државних органа, било у области њихових негативних или позитивних обавеза према Конвенцији, мора, међутим, остати осетљива на контекст и адекватно диференцирана према конкретним околностима.

5. Суштинско питање у овом случају су оптужбе које су подносиоцима представке упутили други приватни актери, осуђујући их и дискредитујући због протестних активности у којима су учествовали. Имајући у виду веома озбиљну природу оптужби изнетих против подносилаца представке и општи контекст, чини се да је основано сматрати, као што су то чинили подносиоци представке, да радње на које су се жалиле превазилазе пуке увреде. Заиста, изгледа да је слобода изражавања коришћена против подносилаца представке у циљу сузбијања њихове слободе деловања и изражавања мишљења. Дакле, у овом случају се не ради о било каквом застрашујућем ефекту који би могао произаћи из санкција које се примењују против оних који се упуштају у критику; ради се, напротив, о застрашујућем ефекту који ризикује да се створи због неувођења санкција онима који настоје да нападну друге ради уобичајеног остваривања својих слобода, а који то не чине разменом аргумената о темама о којима се говори, већ кроз покушаје да се противници стигматизују као издајници и завереници, односно непријатељи државе, уместо да се третирају као легитимни учесници и саговорници у нормалним пословима и контроверзама друштва. Опасности оваквих агресивних, потенцијално токсичних и застрашујућих кампања блаћења на услове и квалитет неопходних демократских дебата и размене аргумената не треба потцењивати. На крају крајева, крајњи циљ слободе изражавања је да се омогући и одржи демократија, а не подрива.

6. Стога је заиста веома важно у интересу заштите демократије придржавати се позитивних обавеза држава уговорница да, успостављањем ефикасног система заштите новинара, као и чланова цивилног друштва, створе повољно окружење за учешће у јавној расправи. Ово би требало да омогући изражавање мишљења и идеја без страха, чак и ако су у супротности са онима које бране званичне власти или значајан део јавног мњења (видети Khadija Ismayilova против Азербејџана, бр. 65286/13 и 57270/14, став 158, 10. јануар 2019. године).

7. У овом контексту, доступност прибегавања различитим грађанским правним лековима сама по себи можда неће бити довољна, посебно у смислу неопходног ефекта одвраћања. Напомињем, на пример, да је у домаћој парничној пресуди поменутој у ставу 57. ове пресуде, досуђена одштета износила 100.000 српских динара, што је не више од отприлике 850 евра.

8. Чак и када се не ради о директном говору мржње, дела која представљају застрашивање, клеветање или друге облике упорног узнемиравања усмерених на друге због њиховог нормалног остваривања слобода из члана 10. могу разумно да захтевају реакцију и заштиту жртава од стране кривичноправног система. Ово може бити посебно релевантно ако супресивне акције неких актера или група усмерене на оне који имају и изражавају различите ставове постану општији образац понашања. С тим у вези, мора се са забринутошћу приметити информације садржане у ставовима 26–30 ове пресуде које се односе на опште окружење слободе медија и дебате у туженој држави.

9. По мом мишљењу, околности случаја, заједно са општијим контекстом, биле су такве природе да су морале створити повећану обавезу контроле од стране домаћих органа у вези са позитивним обавезама које су за њих произашле из члана 10. С обзиром на врло ограничено и површно образложење (видети став 18. пресуде), остајем у недоумици да ли су домаћи органи, првенствено тужилаштво, заиста спровели довољно темељну процену притужби подносилаца представке, нарочито у погледу дела из члана 148. Кривичног законика. Пошто се та одредба тиче кривичног дела које је предмет јавног тужилаштва, требало би да се узме у обзир чак и ако се на њега изричито нису позвали сами подносиоци представке.

10. С обзиром на својствена ограничења информација доступних у материјалима који су нам предочена, и неопходну опрезност која налаже делимичан приказ стања који нам је доступан, гласао сам за то да се не утврди кршење упркос сумњама које су горе изнете.

 

 

SECOND SECTION

CASE OF GAŠI AND OTHERS v. SERBIA

(Application no. 24738/19)

JUDGMENT

Art 10 • Freedom of expression • No failure to discharge positive obligation to protect journalists and activists, who took part in protests, from threats and a media campaign against them • Prosecutor’s findings and rejection of applicants’ criminal complaint not arbitrary or manifestly unreasonable, or based on unacceptable assessment of facts • Respondent state offering a number of other effective means, not used by applicants, for their protection

STRASBOURG
6 September 2022

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Gaši and Others v. Serbia, The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Jon Fridrik Kjølbro, President,
Carlo Ranzoni,
Branko Lubarda,
Pauliine Koskelo,
Jovan Ilievski,
Gilberto Felici,
Diana Sârcu, judges,
and Hasan Bakırcı, Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 24738/19) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by four Serbian nationals, Mr Ilir Gaši (the first applicant), Mr Vukašin Obradović (the second applicant), Ms Antonela Riha (the third applicant), and Ms Tamara Skroza (the fourth applicant), on 30 April 2019;

the decision to give notice to the Serbian Government (“the Government”) of the complaint concerning an alleged breach of the applicants’ freedom of expression, and to declare inadmissible the remainder of the application;

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 28 June 2022,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

INTRODUCTION

1. The present case concerns the applicants’ complaint under Article 10 about an alleged breach of their freedom of expression on account of the national authorities’ failure to discharge their positive obligation and to protect the applicants from the threats and media campaign against them.

THE FACTS

2. The applicants were born in 1980, 1962, 1963, and 1973, respectively, and live in Belgrade. The applicants were represented by Mr M. Stojković, a lawyer practising in Novi Beograd.

3. The Government were represented by their Agent, Mrs Z. Jadrijević Mladar.

4. The facts of the case may be summarised as follows.

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

A. Background information

5. The applicants are journalists and civil-sector activists who often criticised the government and the authorities. In early 2016 they participated in the protests relating to the demolition of certain houses and installations (objekti) in Belgrade, the lack of transparency of a large-scale construction project in Belgrade, and the changes in the management of Radio-Television Vojvodina.

6. On 27 May 2016 the website of the right-wing movement published an article titled “Don’t let Serbia d(r)own” (“Ne da(vi)mo Srbiju”) about the protests, written by S.S., the then president of the movement. The article stated, inter alia:

“... there is ... a whole system of NGOs and political subjects hiding behind the brand ‘Don’t let Belgrade d(r)own’. ... there is [the first applicant], the executive director of the ‘Slavko Ćuruvija’ foundation, whose main donors are the Rockefeller Brothers Fund, the Balkan Trust for Democracy, a project of the German Marshall Fund of the United States, NED [the National Endowment for Democracy], the embassy of the Kingdom of Denmark, and the embassy of Australia in Belgrade. ... Behind a well-tuned system of media and NGOs, political parties and individuals there is an intention of western centres of power to influence the formation of the new government of Serbia through pressure, ... by imposing topics, and by a range of other techniques, as well as to create, in perspective, conditions for further destabilisation of the State and ... to turn Serbs against Serbs. While the process of establishing Kosovo statehood is being finalised, further destabilisation of the State encouraged, and the separatist tendencies are growing, the focus of the public is being directed towards the demolition of a few houses and installations. ... The situation in which entire western agencies manipulate people’s dissatisfaction caused by injustice done, confirms ... the influence of the foreign-financed non-governmental sector on political events in Serbia. That is why the only and urgent measure of supressing such subversive actions is the adoption of an NGO Act, which would treat as foreign agents NGOs financed from abroad and interfering with internal political issues, and which would provide for their criminal prosecution.”

7. The same text, with a different title, was published the next day on another website, whose editor-in-chief is I.M.

8. On 9 June 2016 the daily media platform, Informer (both the printed and online versions), published an article titled “The assassination of [the Prime Minister] begins! The EU and the USA are paying extremists to create chaos in Serbia!”. The article stated that the EU and US ambassadors in Serbia had conceived a plan for the radicalisation of the “Don’t let Belgrade d(r)own” protests, through which they would try to overthrow the Prime Minister before he managed to form the new government. They were coordinating and organising the financing of the protests, which were supposed to develop into violent demonstrations and a “colour revolution” (anti-regime protests aimed at overthrowing governments). The ultimate aim was the violent occupation of institutions, even the incitement of conflict with the police and the ruling party supporters, which would lead to an “extraordinary political state”. The atmosphere at protests should be combative in character, as the protests up to that point had not been a threat. The article also stated that the reports obtained by Informer indicated that a number of persons were actively participating in this project, and published photos of several of them, including the applicants.

9. The online article was followed by 118 readers’ comments. Some of them (about fifteen in total) referred to domestic traitors and mercenaries, failed journalists, the easily corrupted, “sold souls”, western pets (zapadnjačke šlihtare), extremists and trash, suggested that “domestic traitors should be marked as such for the rest of their lives”, that “the yellow scum should be arrested”, and stated “don’t make us use shitty poles”.

10. On 9 June 2016 the Informer’s editor-in-chief, D.V., was interviewed on TV Pink, whose editor-in-chief was Ž.M. He repeated the allegations in the previous articles, and in doing so referred to a number of individuals including the first and third applicants. In particular, he said that the ambassadors had been exchanging written documentation relating to the protests with the first applicant, and that the third applicant was also part of the “project”.

11. On 10 June 2016 the Informer, both the printed and online versions, published another article suggesting that there were “new details of a big western conspiracy against the authorities in Serbia”. The article mainly repeated the allegations from the article of the day before, including mentioning the applicants.

12. On 13 June 2016 a television show, “Balkan Spring in the Making”, was broadcast on TV Pink, discussing the alleged planning of the destabilisation and disintegration of the State. The applicants were not mentioned.

B. The applicants’ criminal complaint

13. On 4 August 2016 the applicants lodged a criminal complaint with the High Public Prosecutor’s Office (Više javno tužilaštvo) in Belgrade for racial and other discrimination (rasna i druga diskriminacija) and a breach of the right to equality (povreda ravnopravnosti), against S.S., I.M., D.V., and Ž.M. They submitted that in the articles and television shows in question S.S., I.M., D.V., and Ž.M. had persecuted organisations and individuals because of their advocating for equality, and in doing that and in other ways had spread ideas and theories which promoted and incited hatred, discrimination and violence against a group of people based on their religion, nationality and other personal characteristics, notably having different political opinions.

14. On an unspecified date before 23 August 2016, the high public prosecutor requested the police to investigate these allegations. Between 23 and 30 August 2016 the police interviewed the applicants, S.S., and I.M.

15. In substance, the applicants denied the allegations made in the articles and television shows and stated that they had harmed their honour, personal and professional reputation, and made them feel threatened. They submitted that they had not received any direct threats, but they had been commented on in a negative context or in a discriminatory and insulting manner on social media. The third applicant submitted that such allegations put her in danger, and could have dramatic consequences, of which there had been dramatic examples in recent history. The first applicant submitted that certain media had added significance to his ethnicity (nacionalnoj pripadnosti), which he considered had been done in order to incite ethnic intolerance and public persecution.

16. S.S. stated that his text was an analysis through which he had intended to warn of the working methods of the people mentioned in the article and their financing, which information he had found in publicly available sources, primarily on the websites of the organisations in question. Given that the applicants were themselves engaged in public work, they should have been aware that they were susceptible to criticism.

17. I.M. stated that his website had merely reproduced (prenela) the same text. He considered the applicants’ criminal complaint a result of the political campaign that they were running against the authorities and media connected to the authorities, and their misconception that the Prime Minister had something to do with I.M.’s website, which was not the case.

18. On 19 July 2017, on the basis of the above, the high public prosecutor rejected (odbacili) the applicants’ complaint. He found that there was no ground to believe (ne postoje osnovi sumnje) that the persons in question had committed the criminal offences in question or any other criminal offence which was subject to public prosecution. The prosecutor held that it could perhaps have been classified as an insult, which was subject to private prosecution. The applicants lodged an objection, which was dismissed by the Appellate Public Prosecutor’s Office on 24 August 2017. It held that the reported actions had caused no consequences, nor any deprivation or restriction of anyone’s rights, and neither had the publication of the articles promoted or incited hatred, discrimination or violence against any groups based on their religion, nationality or other personal characteristic.

19. On 31 October 2018 the Constitutional Court rejected the applicants’ subsequent constitutional appeal, which decision was served on them between 1 and 5 November 2018.

C. The applicants’ subsequent public appearances

20. On 11 June 2016 the first applicant publicly denied the Informer’s allegations. On 24 August 2016 he publicly criticised the idea of prohibiting organisations financed from abroad as very dangerous and aimed at restricting their work.

21. On 21 June 2016 the second applicant publicly commented on the status of the media in Serbia.

22. On 28 June 2016 the third applicant criticised the ruling party and State officials in a satirical television show.

23. On 30 June 2016 the fourth applicant interviewed one of the human rights activists, who criticised the authorities. On 28 August 2016 she commented on the media and the political situation in Serbia on a television show.

D. Other relevant facts

24. On 6 April 1999 an article, “Ćuruvija welcomed bombs”, was published. The text implied that Slavko Ćuruvija, a well-known journalist and newspaper publisher, was a foreign agent who was advocating the bombing of his country. Five days later, on 11 April 1999, he was killed in Belgrade.

25. Following these and other developments from the 90-ies on 5 October 2000 the Serbian transition to democracy and rule of law started after the elections.

26. The Independent Association of Journalists of Serbia has been registering attacks against journalists since 2008. The number of attacks ranged between 23 in 2013 and 189 in 2020. In 2016 there were 69 attacks, nine of which were physical assaults.

27. In 2017 Freedom House reported, inter alia, that investigative journalists in Serbia or those critical of the government were frequently smeared in pro-government media as criminals or members of foreign intelligence agencies.

28. In 2021 Freedom House reported that media freedom in Serbia was being undermined by, inter alia, editorial pressure from politicians and politically connected media owners, and direct pressure and threats against journalists. It also reported that the Regulatory Body for Electronic Media had been criticised for a lack of independence, and that journalists had faced physical attacks, smear campaigns and other forms of pressure. Some privately owned national broadcasters and popular tabloids regularly participated in smear campaigns against the political opposition and other perceived opponents of government.

29. The European Parliament resolution of 25 March 2021 on the 2019–2020 Commission reports on Serbia noted that freedom of expression and the independence of the media remained serious concerns which needed to be addressed as a matter of priority, and regretted the deterioration of media freedom and increase in abusive language, intimidation and even hate speech towards independent intellectuals, non-governmental organisations (NGOs), journalists and prominent individuals. It urged the Serbian authorities to take immediate measures to guarantee freedom of expression and media independence, and to ensure proper investigation of these cases.

30. The EU Report on Serbia 2021 noted that limited progress had been made on freedom of expression. The Standing Working Group on the Safety of Journalists continued to help improve the sharing of information between the police, the prosecution and media associations. The government had also established a new working group on the safety of journalists, which was reporting to the Prime Minister and included media representatives. Under the auspices of the new working group, a 24-hour SOS phone line for reporting attacks and pressures on journalists had become operational in March 2021. The Ombudsman had continued his work on establishing a central database of attacks and threats against the media. In December 2020 the Public Prosecutor’s Office issued a mandatory instruction for all public prosecutors, ordering urgent action – using the expedited procedure – in cases of threats and attacks against journalists.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK AND PRACTICE

I. RELEVANT DOMESTIC LAW

A, The Constitution (Ustav Republike Srbije, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia – OG RS – no. 98/2006)

31. Article 46 guarantees the right to freedom of thought and expression.

B. The Criminal Code (Krivični zakonik, published in OG RS nos. 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 and 94/2016)

32. Article 128 provides for the criminal offence of a breach of the right to equality. In particular, whoever denies or restricts another person’s rights on grounds of ethnicity or different political or other conviction is to be punished by imprisonment of up to three years.

33. Article 138 provides for the criminal offence of endangering the safety of others (ugrožavanje sigurnosti). In substance, whoever endangers another person’s safety by threatening to attack the life or body of that person or another person close to him or her is to be either fined or imprisoned for up to one year. If the offence is committed against several persons, if it harms the general public or causes other serious consequences, the punishment is imprisonment of between three months and three years.

34. Article 148 provides that whoever denies or restricts another person’s freedom of speech or public appearance in an unconstitutional manner is to be punished by imprisonment of up to three years.

35. Article 170 provides for the criminal offence of insult.

36. Article 387 provides for the criminal offence of racial and other discrimination. It provides, inter alia, that whoever persecutes organisations or individuals because of their advocating for the equality of people is to be punished by imprisonment of between six months and five years. Whoever disseminates or otherwise makes publicly available texts, images or any other representation of ideas or theories that promote or incite hatred, discrimination or violence against any person or group based on, inter alia, their ethnic origin or some other personal characteristic is to be punished by imprisonment of between three months and three years.

C. Public Information and Media Act (Zakon o javnom informisanju i medijima, published in OG RS nos. 83/2014, 58/2015 and 12/2016).

37. Article 75 prohibits hate speech. In particular, ideas, opinions or information published in the media must not incite discrimination, hatred or violence against a person or group of persons due to their affiliation or non-affiliation to a nation or other personal characteristics, regardless of whether the publication of the information amounts to a criminal offence.

38. Articles 83 to 100 set out details as regards a response to and a rectification of information. In particular, Articles 83 and 84 provide that a person referred to in that information may request an editor-in-chief to publish a response to or a rectification of untrue, incomplete or incorrect published information. If the editor-in-chief fails to do so, the person in question may file an action against the editor-in-chief seeking the publication of a response or a rectification.

39. Articles 101 to 106 provide for other forms of judicial protection. In particular, Articles 101 to 103 provide that if the publishing of information or a media product (zapis – newspapers, radio or television broadcasts, or any other media product) violates, inter alia, the prohibition of hate speech, the right to personal dignity, or the right to privacy, a person personally affected (lično povređeno) thereby may file a claim against the editor-in-chief of the media in question seeking: (a) the courts to establish that the publishing of the information or media product amounts to a violation of one’s right or interest; (b) that the information or media product not be published or republished; and (c) the handover of the media product, or removal or destruction of the published media product (deletion of video and/or audio-recordings, destruction of negatives, removal from publications, and so on).

40. Articles 112 to 118 set out details as regards compensation. In particular, Article 112 provides that a person referred to in the information the publishing of which is forbidden, and who suffers damage as a result of it being published, has the right to compensation for pecuniary and non-pecuniary damage regardless of other legal remedies available in accordance with the Act. A person whose response, rectification or other information has not been published even though it was ordered by a court decision, and who suffers damage as a result, is also entitled to compensation. Articles 113 to 115 provide for the liability of a journalist, editor-in-chief and publisher for the damage caused by publishing the information referred to in Article 112.

41. Article 120 provides that on a request by a claimant in proceedings under Articles 101 and 112 of the Act, a court may order an editor-in-chief to publish a final judgment, without comments and without delay, at his or her own expense.

42. This Act came into force on 13 August 2014 and thereby repealed the Public Information Act which, in substance, contained provisions to the same effect.

D. Electronic Media Act (Zakon o elektronskim medijima, published in OG RS nos. 83/2014 and 6/2016)

43. Article 5 provides that the Regulatory Body for Electronic Media is an autonomous and independent regulatory organisation which performs public functions with the aim of, inter alia, contributing to the safeguarding, protection and development of freedom of thought and expression. It is functionally and financially independent from State bodies and organisations, media service providers and operators. It is responsible to the Parliament.

44. Article 22 provides that the Regulatory Body oversees the work of media service providers, ensures consistent implementation of this Act, orders measures against media service providers in accordance with the Act, and rules on complaints related to the programme activities (u vezi sa programskim delovanjem) of media service providers.

45. Article 26 provides that physical and legal persons have the right to file a complaint to the Regulatory Body in relation to the programme content of a media service provider if they consider that such content offends or jeopardises their personal or general interest. If it finds that the complaint is founded, the Regulatory Body will order measures against the media service provider, that is, it will request the initiation of minor offence, criminal or other proceedings before the competent State body, and instruct the claimant on how he or she can exercise or protect his or her right.

46. Articles 28 and 29 set out details as regards the measures that the Regulatory Body may order against the media service provider and the procedure for ordering them. The measures include a notice (opomena), warning (upozorenje), temporary ban (zabrana objavljivanja) on publishing media content, and a revocation of its license. The Regulatory Body may order these measures regardless of the use of other legal remedies available to the injured or other person, in accordance with the provisions of special Acts. When ordering the measures, the Regulatory Body must comply with the principles of objectivity, impartiality and proportionality. These provisions also apply to media service providers that do not have an obligation to acquire a license (with the exception of the revocation of the licence).

47. Article 42 provides that an administrative dispute can be initiated before the Administrative Court against the decisions of the Regulatory Body.

48. Article 50 provides that media services are to be provided in a manner that respects human rights and in particular an individual’s dignity. The Regulatory Body must ensure that the dignity of persons and human rights are respected in all programme content.

49. Article 51 prohibits hate speech. In particular, the Regulatory Body ensures that the programme content of a media service provider does not contain information that incites discrimination, hatred or violence based on, inter alia, nationality, religious or political beliefs, membership of political, trade union and other organisations, or other real or assumed personal characteristics.

50. Article 54 provides that a media service provider is responsible for programme content, regardless of whether it was produced by the provider or not.

E. Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima, published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia nos. 29/78, 39/85, 45/89 and 57/89, the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia no. 31/1993, and OG RS no. 18/2020)

51. Article 154 defines different grounds for claiming civil compensation.

52. Article 200 provides, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of his or her right to reputation, personal integrity, liberty or other personal rights (prava ličnosti) is entitled to seek financial compensation.

F. Rulebook on Human Rights Protection in the Media (Pravilnik o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga, published in OG RS no. 55/2015)

53. The Rulebook was adopted by the Council of the Regulatory Body for Electronic Media (see paragraph 43 above). Its Rule 27 prohibits hate speech. A media service provider may not publish any programme that contains information inciting, glorifying, justifying or diminishing significance of discrimination, hatred or violence against a person or group of persons based on their, inter alia, nationality or political beliefs. These prohibitions apply regardless of whether a criminal offence has been committed by publishing programme content.

II. RELEVANT DOMESTIC PRACTICE

A. As regards a reply to and a rectification of information

54. Between 15 January 2018 and 23 December 2020, the High Court (Viši sud) in Belgrade delivered eight judgments in which it ruled (sometimes partly) in favour of different claimants and ordered that either a reply to or a rectification of information be published. The judgments relied on the relevant Articles of the Public Information and Media Act and were all upheld as regards the merits by the Court of Appeal (Apelacioni sud) in Belgrade between 11 April 2019 and 16 April 2021.

B. As regards the prohibition of hate speech

55. On 28 May and 19 September 2018, the High Court in Belgrade delivered two judgments in which it found that publishing certain information had violated the prohibition of hate speech and ordered the respondent party to publish the judgments. Both judgments were upheld by the Court of Appeal on 23 January 2019 and 20 December 2018 respectively.

56. In particular, on 28 May 2018 the High Court ruled against Informer because of an article entitled “Serbia needs Trump’s law”, published on 1 February 2017. The article had the overline (nadnaslov) “War to foreign mercenaries” and subtitle “The authorities in Serbia must apply the laws applicable in the USA and ban the work of NGOs which receive millions of euros from the West in order to provoke conflicts, divisions and chaos in the country”. The article further suggested that the authorities of Serbia should urgently propose bills, as the United States of America had done, which would restrict the work of branches (agentura) of foreign NGOs on its territory, whose only task was to provoke conflicts and create chaos in Serbia. That would stop, once and for all, organisations such as the Soros-inspired Šiptar fascist Youth Initiative for Human Rights, which had received 1,004,237 euros in the previous three years for the sole purpose of initiating social conflict in Serbia. The article further stated that the Western NGOs in Serbia were foreign mercenaries working in the interest of their financers, which was often against the interests of Serbia, which was why they were traitors. The court relied on Articles 75, 101 to 103 and 120 of the Public Information and Media Act and found that the text in question contained information the publishing of which was forbidden. More specifically, expressions such as “foreign mercenary”, “traitor”, “Soros-inspired Šiptar fascist [organisation] ... initiating social conflict in Serbia” amounted to hate speech and in certain sections of society had incited hatred, intolerance, discrimination, even violence, and had been used to discredit the persons to whom they had referred. The court considered that it was not necessary that the publishing of the information had in fact resulted in violence against a person or group of persons of certain characteristics.

57. On 19 September 2018 the High Court in Belgrade issued another judgment against a respondent party whose name was blacked out. The court found that publishing an article titled “Fascists attack” on 19 January 2017 had violated the prohibition of hate speech, ordered that the judgment be published, and awarded the claimant compensation of 100,000 Serbian dinars, plus statutory interest. The article in question had the overline “Special war begins” and a subtitle “stormtroopers of Soros-inspired Šiptar Youth Initiative crashed into a [ruling party] public discussion [tribina] in Beška and interrupted it by swearing at those who were present on account of their Serb mothers”. It also suggested that “further similar attacks [were being planned] across the country”. The article further stated that this had been done following the orders to this effect of Western embassies, and that “Soros-inspired NGOs in cooperation with Western embassies, NATO Pact, the EU, and also the Šiptar authorities from Priština [were] planning more attacks of this kind across the country. They [were] ready to do all this so that they could create chaos in the country before the elections and accuse the ruling party of violence.” The court found that this amounted to hate speech against the Youth Initiative for Human Rights. It found that the text in question was not covered by impartial journalistic reporting, but that it expressed insinuations, speculations, assumptions and conjectures, and presented them as facts and, at the same time, it expressed very serious accusations against the claimants and other NGOs, notably that they had been preparing other similar actions in order “to create general chaos in Serbia before the forthcoming elections”, a so-called “special war”. The court found that the editor-in-chief had intended to depict the activists of Youth Initiative for Human Rights as “enemies and a danger to the Republic of Serbia and its other citizens” and discriminate against them for their political, that is ideological, beliefs, which amounted to a kind of inciting hatred against them.

C. As regards compensation

58. Between 15 June 2016 and 2 October 2020, the High Court delivered thirteen judgments in which it ruled (sometimes partly) in favour of various claimants and awarded them compensation in respect of non-pecuniary damage for a violation of their honour and reputation, or their dignity and presumption of innocence, caused by untrue and/or forbidden (nedopuštenih) information being published about them. The court referred, inter alia, to the relevant Articles of the Public Information and Media Act or Public Information Act, and Article 200 of the Obligations Act (see paragraphs 37–42 and 52 above). In eight of those cases the court also ordered the respondent party to publish the judgment in question. Twelve of those judgments were upheld to a large extent by the Court of Appeal between 1 December 2016 and 11 March 2021. There is no information in the case file about one of the judgments in this regard.

59. In particular, on 8 September 2016 the High Court ruled in favour of a claimant and awarded him compensation in respect of non-pecuniary damage caused, inter alia, by publishing readers’ comments. The court found that the comments contained hate speech which was not permitted under the Public Information Act, and that the respondent party could have made a selection of comments and prevented the publishing of the forbidden ones.

60. On 17 September 2020 the High Court ruled partly in favour of a claimant, awarded him compensation and ordered that the judgment be published. The name of the respondent party and some parts of the article are blacked out. It appears from the visible parts that the respondent party in question had published a picture of the claimant and stated that “While the Šiptars are threatening war, [blacked-out name] wants blood!”, that a certain tycoon was financing and organising non-political party protests which were to set Belgrade on fire, and that the claimant had appeared in the Parliament in a yellow vest and had announced that there would be violence on the streets. The court also considered that the editor of the online edition had not responded adequately in respect of the negative comments that followed the article online.

D. As regards the Regulatory Body for Electronic Media

61. Between 17 December 2014 and 10 May 2021, the Regulatory Body for Electronic Media delivered fifteen decisions in which it issued three notices, three bans on further publishing of the particular content and nine warnings. In all these decisions the media platform in question also had to remove the inappropriate content and publish a statement (saopštenje), the content of which was defined by the court. Four decisions were issued against the Pink media company, and one against another media company for having broadcast a programme in which the editor of Informer had insulted another person.

E. As regards criminal offences

62. Between 11 January 2016 and 16 July 2020, the First Court of First Instance (Prvi Osnovni sud) in Belgrade delivered ten judgments against various defendants for the criminal offence of insult, two of whom were editors of two different media platforms (including the editor-in-chief of Informer). In eight cases the court fined defendants and in two cases the court issued a reprimand (sudska opomena).

63. On 20 January and 20 April 2016, the Supreme Court of Cassation issued two judgments (Kzz. 1203/15 and Kzz. 433/16 respectively) regarding the criminal offence of endangering the safety of others. The court held that an important element of the said criminal offence was that there was a serious, clear and unambiguous threat by an individual (a defendant) that he or she would attack the life or body of another person.

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 10 OF THE CONVENTION

64. The applicants complained under Article 10 of the Convention that the State had not discharged its positive obligation to protect them from the threats and media campaign against them, which had intimidated and dissuaded them from continuing to express their opinion on public matters. The relevant part of Article 10 reads as follows:

“1. Everyone has the right to freedom of expression. This right shall include freedom to hold opinions and to receive and impart information and ideas without interference by public authority and regardless of frontiers. ...

2. The exercise of these freedoms, since it carries with it duties and responsibilities, may be subject to such formalities, conditions, restrictions or penalties as are prescribed by law and are necessary in a democratic society, in the interests of national security, territorial integrity or public safety, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, for the protection of the reputation or rights of others, for preventing the disclosure of information received in confidence, or for maintaining the authority and impartiality of the judiciary.”

A. The parties’ submissions

1. The Government

65. The Government submitted that the applicants had failed to exhaust all effective domestic remedies. Instead of wrongly submitting a criminal complaint: (a) they should have requested publication of their reply or a rectification of the published information, if necessary by addressing their complaint to the courts; (b) they should have asked the courts to establish whether publishing certain information had violated the prohibition of hate speech or the right to dignity, and they could have sought the removal or destruction of the media product; (c) they could have sought compensation in respect of non-pecuniary damage for a violation of their honour and reputation under the Public Information and Media Act and/or the Obligations Act; (d) they could have lodged a complaint with the Regulatory Body for Electronic Media, indicating a violation of their right to dignity and of the prohibition of hate speech; and/or (e) they could have lodged a private claim for the criminal offence of insult (see paragraphs 38–40, 51–52, 45–46, 48–49, and 35 above, in that order). The Government referred to the relevant domestic case-law in this regard (see paragraph 54–62 above).

66. As the State provided for a number of effective mechanisms for the protection of the applicants’ freedom of expression, there had been no violation of the positive obligation stemming from Article 10, and the applicants’ complaint was manifestly ill-founded.

67. The Government further submitted that there had been no incitement to violence, threats or physical attacks against the applicants, nor had there been any direct threats in the readers’ comments published online. The applicants’ comparison of their alleged “persecution” with the case of the murder of a well-known Belgrade journalist, Slavko Ćuruvija, in 1999 was utterly pointless and exaggerated. The article published on 27 May 2016 had expressed an opinion of its author (see paragraph 6 above), and the title of the article of 9 June 2016 could be considered sensationalist (see paragraph 8 above), but could not lead to the conclusion that the applicants had been accused of preparing an assassination of the Prime Minister. In any event, however, the forum to discuss this was not the Court, but rather the domestic courts. Also, the applicants had continued to publicly criticise the ruling party and the highest State officials (see paragraphs 20–23 above). Therefore, their freedom of expression had been neither violated nor restricted.

68. The Government agreed with the conclusions of the High Public Prosecutor and maintained that both the High Public Prosecutor’s Office and the police had acted efficiently on the applicants’ criminal complaint. As there had been no threats against the applicants, there had been no criminal offence of endangering the safety of others either, as the latter required a direct, clear and unambiguous threat that there would be an attack on another person’s life or body (see paragraph 63 above).

69. The Government submitted that the applicants’ claim that the atmosphere in which journalists worked in Serbia was generally negative simply could not stand, and that Serbia was making efforts to ensure an adequate response to the endangering of the safety of journalists. They referred to the European Commission’s annual report in that regard (see paragraph 30 above). The Freedom House and European Parliament reports contained general comments and conclusions on media-related problems in Serbia and were thus irrelevant for the outcome in the present case.

2. The applicants

70. The applicants contested the Government’s submissions and reaffirmed their complaint.

71. They submitted that they had not been obliged to make use of the legal remedies proposed by the Government, as these were mainly civil remedies used in cases where there had been, primarily, a violation of the right to reputation and, as such, they could not address the violation complained of. Notably, the allegations made had amounted to the spreading of ideas and theories advocating hatred, discrimination and violence against the applicants and all those who had been supporting the protests in Serbia. In particular, they had been accused of being traitors and extremists who had been planning “violent demonstrations and revolution”, and who had wished to destabilise the State and assassinate the Prime Minister, which had been accompanied by their pictures. Also, the first applicant had been directly accused of personally cooperating with foreign ambassadors and exchanging plans for organising violent protests across Serbia. These accusations had to be read together with the threats written in the comments below the text, as well as the general atmosphere in Serbia. Although harmful to their reputation, those accusations had primarily made them fear for their safety if they were to continue their criticism. By associating them with foreign agencies, the applicants had been prevented from enjoying their right to freedom of expression since they had felt threatened. They had been persecuted and discriminated against simply because they had had different political views and had not supported certain projects. As they had feared potential violence, they had sought protection from the criminal justice system. The aim of such proceedings had not been to repair the damage inflicted on their honour and reputation, but rather to put an end to further persecution and punish those responsible for it.

72. They submitted that the situation in the country justified their fear, and referred to the number of attacks registered and the Freedom House and EU reports on Serbia (see paragraphs 26–29 above). In particular, a pattern of retribution against high-profile critics of the government had contributed to an increasingly hostile environment for free expression and open debate. Both the Informer and TV Pink were considered pro-government media, and it was quite common for these media to lead long smear campaigns against those who criticised the government or public officials. Such campaigns often represented a call for a kind of physical confrontation with such persons, especially when they were accused of destabilising the State and institutions or when they were linked to “foreign agencies”, which sometimes ended with the most tragic consequences. They referred to the assassination of Slavko Ćuruvija and maintained that the article written before his assassination was often perceived as representing a media announcement of his murder (see paragraph 24 above). It was therefore highly probable that there could be violence, and in such situations the national authorities had an obligation to carefully assess all the facts and protect the applicants and their freedom of expression.

73. However, the national authorities had not conducted a proper investigation. They had not interviewed all the suspects, nor considered other potential criminal offences subject to public prosecution – such as endangerment of the safety of others or a violation of freedom of speech and public appearance – nor addressed the readers’ comments (see paragraphs 33–34, and 9 above, in that order). By failing to assess all the facts and protect them, the authorities had sent a message to everyone critical of public officials that smear campaigns were allowed in Serbia.

74. Smear campaigns such as the one in the present case had the aim of causing a chilling effect and preventing their “victims”, that is the applicants, from criticising publicly. Given the whole context, the nature of the disputed texts and the readers’ comments, the applicants had had reason to fear for their safety, which had affected their freedom of expression. Notably, they had stopped openly criticising the said projects and procedures because of their fear. The fact that they had continued to criticise the authorities did not change the fact that their freedom of expression had been endangered during the smear campaign in the media and for a certain period afterwards.

B. The Court’s assessment

1. Admissibility

75. The Government made an objection of non-exhaustion by referring to several remedies which the applicants should have used. The relevant principles as regards the exhaustion of domestic remedies are set out in Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) ([GC], nos. 17153/11 and 29 others, §§ 69–75, 25 March 2014). The Court reiterates, in particular, that if more than one potentially effective remedy is available, the applicant is only required to have used one of them (see Aquilina v. Malta [GC], no. 25642/94, § 39, ECHR 1999-III). The Court notes in this regard that the applicants made use of a criminal-law remedy, which does not seem to be futile. The Government’s objection must therefore be dismissed.

76. The Court notes that the applicants’ complaint is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

2. Merits

77. The Court reiterates the key importance of freedom of expression as one of the preconditions for a functioning democracy. Genuine, effective exercise of this freedom does not depend merely on the State’s duty not to interfere, but may require positive measures of protection, even in the sphere of relations between individuals (see Özgür Gündem v. Turkey, no. 23144/93, § 43, ECHR 2000-III; Appleby and Others v. the United Kingdom, no. 44306/98, § 39, ECHR 2003-VI; Dink v. Turkey, nos. 2668/07 and 4 others, § 106, 14 September 2010; Palomo Sánchez and Others v. Spain [GC], nos. 28955/06 and 3 others, § 59, ECHR 2011; and Huseynova v. Azerbaijan, no. 10653/10, § 120, 13 April 2017). In determining whether or not a positive obligation exists, regard must be had to the fair balance that has to be struck between the general interest of the community and the interests of the individual, the search for which is inherent throughout the Convention. The scope of this obligation will inevitably vary, having regard to the diversity of situations obtaining in Contracting States, the difficulties involved in policing modern societies and the choices which must be made in terms of priorities and resources. Nor must such an obligation be interpreted in such a way as to impose an impossible or disproportionate burden on the authorities (see Özgür Gündem, cited above, § 43).

78. In particular, the positive obligations under Article 10 of the Convention require States to create, while establishing an effective system for the protection of journalists, a favourable environment for participation in public debate by all the persons concerned, enabling them to express their opinions and ideas without fear, even if they run counter to those defended by the official authorities or by a significant part of public opinion, or even if irritating or shocking to the latter (see Dink, § 137, and Huseynova, § 120, both cited above; see also Khadija Ismayilova v. Azerbaijan, nos. 65286/13 and 57270/14, § 158, 10 January 2019).

79. Turning to the present case, the Court notes that the applicants are journalists and civil-sector activists who took part in protests criticising the demolition of certain houses and installations, a large-scale construction project in Belgrade, and the changes in the management of a regional radio-television station. This was followed by two articles, published on 27 May and 9 June 2016, suggesting that the real organisers and financers of the protests were the European Union and the United States of America, who wanted to “radicalise” the protests with the ultimate aim of overthrowing the Serbian Prime Minister, and that a number of persons from Serbia, including the applicants, were participating in that project. The allegations made in this article were repeated on 28 May, and 10 and 13 June 2016 (see paragraphs 6–12 above). The applicants submitted that these allegations had made them feel threatened, which was why they had resorted to a criminal complaint. They maintained that the national authorities had had an obligation to carefully assess all the facts and protect the applicants, but they had failed to do so (see paragraph 70–72 above).

80. The Court notes that even though the applicants submitted that they had felt threatened following the publication of the above articles and broadcasting of the programmes in question, none of them has ever in fact been subjected to any act of violence (see, mutatis mutandis, Huseynova, cited above, § 122; contrast Khadija Ismayilova, cited above, § 162). They brought their concern and fear to the attention of the authorities by lodging a criminal complaint for discrimination and a breach of the right to equality against several private individuals, which was processed promptly (contrast Özgür Gündem, cited above, § 44, where the domestic authorities – which were aware of a series of violent actions against a newspaper and people associated with it ‒ did not take any action to protect the newspaper and its journalists). While it is true that the police did not interview all the persons against whom the complaint had been made, the Court notes that the factual situation was more or less undisputed among the parties and a decision not to interview all of them in such a situation does not seem unreasonable or arbitrary. On the basis of the information collected, the prosecutor rejected the applicants’ criminal complaint as there were no grounds to believe that the persons in question had committed any of the alleged criminal offences. Contrary to the applicants’ submissions, the prosecutor also held that there were no grounds to believe that any other criminal offence subject to public prosecution had been committed either (see paragraphs 18 and 73 above).

81. The Court also notes that it is not for it to rule on the constituent elements under domestic law of the offences of discrimination and a breach of the right to equality, or any other offence for that matter (see, mutatis mutandis, Fatullayev v. Azerbaijan, no. 40984/07, § 121, 22 April 2010, and Dmitriyevskiy v. Russia, no. 42168/06, § 102, 3 October 2017). It is primarily for the national authorities, in particular the courts, to interpret and apply domestic law (see De Tommaso v. Italy [GC], no. 43395/09, § 108, 23 February 2017). The Court’s role is rather to review under Article 10 the decisions that domestic courts deliver pursuant to their power of appreciation. In doing so, it must satisfy itself that the national authorities based their decisions on an acceptable assessment of the relevant facts (see Kudrevičius and Others v. Lithuania [GC], no. 37553/05, § 143, ECHR 2015, and Belkacem v. Belgium (dec.), no. 34367/14, § 29, 27 June 2017). In view of the content of the articles and television shows in question, and that of the applicants’ criminal complaint, the Court is not convinced that the decision of the relevant prosecutor was not based on an acceptable assessment of the relevant facts. The Court observes that the prosecutor went even further, suggesting that the allegations in question amounted perhaps to the criminal offence of insult, which was subject to private prosecution. The applicants did not, however, pursue this avenue.

82. It is further observed that the national legislation provides for a number of other remedies offering the applicants protection of their freedom of expression, had they felt that it had been interfered with. These included, in particular, civil proceedings for a violation of the prohibition of hate speech, as well as civil proceedings for claiming compensation, requesting a reply to and/or rectification of information published, and a number of measures pronounced by the Regulatory Body for Electronic Media (see paragraphs 37–40, 44–47, 49–52 above). The Government submitted abundant domestic case-law for each of the remedies in question. In all of them, the courts and the Regulatory Body ruled in favour of various claimants and ordered that either a reply to or a rectification of information be published; found violations of hate speech and ordered the respondent party to publish the judgments in question; ordered compensation in respect of non-pecuniary damage for a violation of their honour and reputation or their dignity and presumption of innocence caused by untrue and/or forbidden information being published about them; or issued warning and notices or banned further publishing of the particular content (see paragraphs 54–61 above). In some of them the respondent parties were the same media companies against whose editors-in-chief the applicants had lodged their own criminal complaint, and in some of them the courts dealt with third-parties’ comments too (see paragraphs 56, and 59–61 above). The applicants did not deny that these other remedies were available to them.

83. The Court also takes note of the reports on the situation in Serbia concerning the freedom of expression and safety of journalists, and the reports of physical attacks and other types of alleged persecution of journalists. However, given the specific circumstances of the present case, the Court considers that the prosecutor’s findings were not arbitrary or manifestly unreasonable and nor did they rely on an unacceptable assessment of the relevant facts. It also finds that the respondent State offered a number of other effective means for the protection of the applicants, which they have not made use of.

84. In view of all of the above, the Court does not find that the respondent State failed in their positive obligation to protect the applicants’ freedom of expression. There has accordingly been no violation of Article 10 of the Convention.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

Declares the application admissible;

Holds that there has been no violation of Article 10 of the Convention.

Done in English, and notified in writing on 6 September 2022, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Hasan Bakırcı
Registrar

Jon Fridrik Kjølbro
President

In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the separate opinion of Judge Koskelo is annexed to this judgment.

J.F.K.

H.B.

CONCURRING OPINION OF JUDGE KOSKELO

1. I have joined the majority in concluding that there has been no violation of Article 10 in the present case, but I have done so with considerable hesitation. I will briefly set out the reasons for this.

2. The factual background to the case, in a nutshell, is the following. The applicants, as journalists and civil-society activists, exercised their freedoms of expression and assembly in relation to commonplace matters of general interest (see paragraph 5 of the present judgment). In the wake of those activities, they were targeted, on the website of a right-wing movement and in certain pro-government media, with very serious and repeated accusations alleging that the applicants, through their association with protests organised under the banner “Don’t let Belgrade d(r)own”, were involved in a foreign-led conspiracy by extremists, directed against the elected government and aimed at its overthrow, or even the “assassination” of the Prime Minister.

3. The applicants sought, in vain, to obtain protection by the domestic criminal justice system. According to the competent prosecuting authorities, there was no ground to believe that any criminal offence which was subject to public prosecution had been committed. They considered that the reported actions had had no consequences and entailed no deprivation or restriction of anyone’s rights. Nor had the publication of the articles promoted or incited hatred, discrimination or violence against any groups based on their religion, nationality or other personal characteristic. It was acknowledged that the reported acts could perhaps have been classified as an insult, which, however, was not subject to public prosecution. The applicants’ subsequent constitutional appeal was rejected.

4. It is well known that the Court’s approach has been critical, and restrictive, towards the use of criminal remedies in the context of measures by State authorities to sanction the exercise of freedom of expression. In many situations, there are very well-founded and solid reasons to justify that approach. Indeed, there are obvious risks involved in recourse being had to the repressive penal powers of the State, especially when it comes to interferences in the exercise of criticism directed at institutions or persons in positions of power. That being said, any assessment of the acts or omissions of State authorities, whether in the field of their negative or positive obligations under the Convention, must, however, remain sensitive to the context and adequately differentiated according to the specific circumstances.

5. What is at issue in the present case are accusations directed at the applicants by other private actors, denouncing and discrediting them on account of the protest activities in which they participated. Given the very serious nature of the accusations levelled against the applicants and the general context, it seems well-founded to consider, as the applicants did, that the actions they complained of went beyond mere insults. Indeed, it appears that freedom of expression was employed against the applicants with a view to suppressing their freedoms to act and express their opinions. Thus, the present case is not about any chilling effect that might arise from sanctions applied against those who engage in criticism; it is, on the contrary, about the chilling effect that risks being created through the failure to impose sanctions on those who seek to attack others for the usual exercise of their freedoms, and who do so not by engaging in an exchange of arguments on the subject matter of the issues addressed but through attempts to stigmatise the opponents as traitors and conspirators, that is to say, enemies of the State, instead of treating them as legitimate participants and interlocutors in the normal affairs and controversies of society. The dangers of such aggressive, potentially toxic and intimidating smear campaigns for the conditions, and the quality, of necessary democratic debates and exchanges of arguments should not be underestimated. After all, the ultimate aim of freedom of expression is to enable and to maintain democracy, not to undermine it.

6. Therefore, it is indeed very important in the interest of protecting democracy to uphold the positive obligations incumbent on the States Parties to create, by establishing an effective system for the protection of journalists as well as members of civil society, a favourable environment for participation in public debate. This should enable the expression of opinions and ideas without fear, even if they may run counter to those defended by the official authorities or by a significant part of public opinion (see Khadija Ismayilova v. Azerbaijan, nos. 65286/13 and 57270/14, § 158, 10 January 2019).

7. In this context, the availability of recourse to various civil remedies alone may not be sufficient, especially in terms of the necessary dissuasive effect. I note, for instance, that in the domestic civil judgment mentioned in paragraph 57 of the present judgment, the award of compensation amounted to 100,000 Serbian dinars, equivalent to no more than roughly 850 euros.

8. Even where outright hate speech is not involved, acts amounting to intimidation, smear campaigns or other forms of persistent harassment aimed at others because of their normal exercise of freedoms under Article 10 may reasonably call for a reaction, and protection of the victims, by the criminal justice system. This may be particularly relevant if suppressive actions by some actors or groups directed at those holding and expressing different views become a more general pattern of behaviour. In this regard, one must note with concern the information contained in paragraphs 26–30 of the present judgment relating to the general environment of media freedom and debate in the respondent State.

9. In my view, the circumstances of the case together with the more general context were of such a nature as to create a heightened duty of scrutiny on the part of the domestic authorities in connection with the positive obligations arising for them under Article 10. Given the very limited and superficial reasoning provided (see paragraph 18 of the judgment), I remain in doubt as to whether the domestic authorities, primarily the prosecution service, actually conducted a sufficiently thorough assessment of the applicants’ grievances, in particular as regards the offence set out in Article 148 of the Criminal Code. As that provision concerns an offence which is subject to public prosecution, it fell to be considered even if it was not expressly referred to by the applicants themselves.

10. Given the inherent limits of the information accessible in the materials before us, and the necessary caution mandated by the partial view available to us, I have voted in favour of finding no violation despite the doubts expressed above.

Copyright © 2023 Pravosudna akademija, Srbija