AMIS TELEKOM d.o.o. protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
17.05.2022
Članovi
6
10
13
35
P1-1
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 10) Sloboda izražavanja - Opšta
(Čl. 13) Pravo na delotvorni pravni lek
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(P1-1) Zaštita imovine
Broj predstavke
40234/16
Zbirke
Sudska praksa
Odluka
Odbor
Sažetak
Kompanija podnosilac predstavke se žalila na mešanje u njeno pravo na slobodu izražavanja i imovinska prava, a naročito što nije dobila dozvolu za postavlјanje bežične mreže za reemitovanje kablovskih televizijskih i radio programa i pružanje internet usluga pretplatnicima u Beogradu, kao i na nedostatak delotvornog domaćeg pravnog leka u tom pogledu. Takođe se žalila na dužinu trajanja upravnog postupka u vezi sa izdavanjem dozvole.

Kompanija podnosilac predstavke se 4. marta 2005. godine obratila Ministarstvu za kapitalne investicije, koje je u to vreme bilo nadležno za ovu oblast, tražeći dozvolu za postavlјanje i rad mreže predajnika u određenom frekventnom opsegu. Ministarstvo nije donelo formalnu odluku o navedenom zahtevu. Dana 27. avgusta 2005. godine, na snagu je stupio novi zakon kojim se, između ostalog, uspostavlјa Regulatorna agencija za elektronske komunikacije i poštanske usluge kao nadležni organ za rešavanje ovakvih pitanja. Takođe je uveden i novi sistem izdavanja dozvola, prema kojem bi se pojedinačna dozvola izdavala na osnovu javnog poziva za podnošenje ponuda za ograničene frekvencije, dok bi se opšta dozvola izdavala na osnovu standardnih uslova. Pošto Agencija takođe nije donela bilo kakvu zvaničnu odluku o zahtevu kompanije podnosioca predstavke, kompanija podnosilac predstavke je 4. jula 2007. godine uložila žalbu usled nedostatka odgovora na zahtev. Upravni sud je 8. novembra 2012. godine usvojio žalbu, i naložio Agenciji da u roku od trideset dana odluči o zahtevu od 4. marta 2005. godine. U postupku koji je usledio, Agencija je dva puta odlučila da odbije zahtev kompanije podnosioca predstavke. U svojim odlukama, ona je utvrdila da je predmetna dozvola obuhvatala niz frekvencija koje su mogle biti kuplјene samo putem javnog tendera, pri čemu takav postupak nije održan u predmetnom slučaju. Uprkos tom nalazu, Agencija je dalјe zaklјučila da nije nadležna da se bavi zahtevom kompanije podnosioca predstavke koji je podnet Ministarstvu. Upravni sud je obe te odluke poništio. U međuvremenu, 28. decembra 2015. godine, u kontekstu ustavne žalbe koju je podnela kompanija podnosilac predstavke, Ustavni sud je utvrdio povredu prava kompanije podnosioca predstavke na suđenje u razumnom roku, i dosudio joj iznos od EUR 500 na ime nematerijalne štete, dok je preostali deo žalbe odbacio kao preuranjen. Agencija je 7. juna 2021. godine odbila zahtev od 4. marta 2005. godine, smatrajući da u skladu sa relevantnim planovima distribucije frekvencija, traženi opseg frekvencija nije dostupan za nameravane aktivnosti kompanije podnosioca predstavke. Postupak u vezi sa naknadnom žalbom kompanije podnosioca predstavke na tu odluku je trenutno u toku pred Upravnim sudom.

Kompanija podnosilac predstavke se žalila na povredu svojih prava iz čl. 6, 10. i 13. Konvencije i člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju.

Sud konstatuje da je novi zakon koji reguliše sektor telekomunikacija u Republici Srbiji stupio na snagu nešto više od pet meseci nakon što je kompanija podnosilac predstavke podnela zahtev Ministarstvu, i pre nego što je Ministarstvo donelo bilo kakvu zvaničnu odluku u vezi sa navedenim zahtevom. Kompanija podnosilac predstavke nije podnela zahtev za izdavanje dozvole prema novom zakonodavstvu, i Sud nije pozvan da apstraktno ispita kompatibilnost ovog zakonodavstva sa Konvencijom. S obzirom na informacije koje je pružila Vlada i nedostatak bilo kakvog objašnjenja od strane kompanije podnosioca predstavke kojim bi iste opovrgla, Sud nalazi da je pritužba u vezi sa mešanjem u pravo kompanije podnosioca predstavke da saopštava informacije i ideje nepotkreplјena. Stoga se ista mora odbaciti kao očigledno neosnovana u skladu sa članom 35. st. 3. i 4. Konvencije.

U vezi sa pritužbom prema članu 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, Sud konstatuje da kompaniji podnosiocu predstavke nikada nije dodelјena predmetna dozvola, i da se stoga ne može smatrati da ona ima bilo kakav imovinski interes, u smislu te odredbe, povezan sa njenim korišćenjem. S obzirom na informacije dostupne u spisu predmeta, takođe ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da je sȃm zahtev za izdavanje dozvole doveo do finansijskih prava i interesa koji bi se mogli smatrati „imovinom” u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju; niti je kompanija podnosilac predstavke iznela takav argument. 11. Iz ovoga sledi da je pritužba prema članu 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju ratione materiae nespojiva sa odredbama Konvencije u smislu člana 35. stav 3, te se mora se odbaciti u skladu sa članom 35. stav 4. Konvencije.

Pošto su suštinske pritužbe kompanije podnosioca predstavke prema članu 10. Konvencije i članu 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju proglašene neprihvatlјivim, ne postoji „osnovan” zahtev prema članu 13. Konvencije, i kao takva se mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.

Što se tiče prigovora prema članu 6. o dužini trajanja upravnog postupka u vezi sa izdavanjem dozvole, Sud prvo primećuje da je postupak pokrenut 4. marta 2005. godine. Međutim, period koji treba uzeti u obzir je počeo da teče tek od 4. oktobra 2007. godine, kada je kompanija podnosilac predstavke uložila žalbu usled nedostatka odgovora na zahtev. Upravo tada je nastao „spor” u smislu člana 6. stav 1.. Predmetni period još uvek nije okončan. Sud primećuje da je kompanija podnosilac predstavke dobila adekvatno obeštećenje u vezi sa svojom pritužbom u pogledu dužine trajanja postupka. Iz toga sledi da se predmetna žalba mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 1, 3. i 4. Konvencije kao očigledno neosnovana, kao i usled neiscrplјivanja domaćih pravnih lekova.

Iz tih razloga, sud, jednoglasno, Sud proglašava predstavku neprihvatlјivom
Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка број 40234/16

АМИС ТЕЛЕКОМ ДОО против Србије

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Одбора 17. маја 2022. године у саставу:

Jovan Ilievski, председник,
Branko Lubarda,
Diana Sârcu, судије,
и Hasan Bakırcı, заменик секретара Одељења,

Имајући у виду:

представку (број 40234/16) против Републике Србије коју је 24. јуна 2016. године, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”), Суду поднела српска компанија Амис Телеком доо, (у даљем тексту: „компанија подносилац представке”), коју је заступао г. Д. Нинковић, адвокат из Београда;

одлуку да се о представци обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”), коју заступа њена заступница, гђа З. Јадријевић Младар;

Запажања страна у спору;

Након већања, одлучује како следи:

ПРЕДМЕТ СПОРА

1. Компанија подносилац представке се жалила на мешање у њено право на слободу изражавања и имовинска права, а нарочито што није добила дозволу за постављање бежичне мреже за реемитовање кабловских телевизијских и радио програма и пружање интернет услуга претплатницима у Београду, као и на недостатак делотворног домаћег правног лека у том погледу. Такође се жалила на дужину трајања управног поступка у вези са издавањем дозволе.

2. Компанија подносилац представке се 4. марта 2005. године обратила Министарству за капиталне инвестиције, које је у то време било надлежно за ову област (у даљем тексту: „Министарство”), тражећи дозволу за постављање и рад мреже предајника у одређеном фреквентном опсегу. Министарство није донело формалну одлуку о наведеном захтеву.

3. Дана 27. августа 2005. године, на снагу је ступио нови закон којим се, између осталог, успоставља Регулаторна агенција за електронске комуникације и поштанске услуге (у даљем тексту: „Агенција”) као надлежни орган за решавање оваквих питања. Такође је уведен и нови систем издавања дозвола, према којем би се појединачна дозвола издавала на основу јавног позива за подношење понуда за ограничене фреквенције, док би се општа дозвола издавала на основу стандардних услова. Пошто Агенција такође није донела било какву званичну одлуку о захтеву компаније подносиоца представке, компанија подносилац представке је 4. јула 2007. године уложила жалбу услед недостатка одговора на захтев. Управни суд је 8. новембра 2012. године усвојио жалбу, и наложио Агенцији да у року од тридесет дана одлучи о захтеву од 4. марта 2005. године. У поступку који је уследио, Агенција је два пута одлучила да одбије захтев компаније подносиоца представке. У својим одлукама, она је утврдила да је предметна дозвола обухватала низ фреквенција које су могле бити купљене само путем јавног тендера, при чему такав поступак није одржан у предметном случају. Упркос том налазу, Агенција је даље закључила да није надлежна да се бави захтевом компаније подносиоца представке који је поднет Министарству. Управни суд је обе те одлуке поништио. У међувремену, 28. децембра 2015. године, у контексту уставне жалбе коју је поднела компанија подносилац представке, Уставни суд је утврдио повреду права компаније подносиоца представке на суђење у разумном року, и досудио јој износ од EUR 500 на име нематеријалне штете, док је преостали део жалбе одбацио као преурањен. Агенција је 7. јуна 2021. године одбила захтев од 4. марта 2005. године, сматрајући да у складу са релевантним плановима дистрибуције фреквенција, тражени опсег фреквенција није доступан за намераване активности компаније подносиоца представке. Поступак у вези са накнадном жалбом компаније подносиоца представке на ту одлуку је тренутно у току пред Управним судом.

4. Компанија подносилац представке се жалила на повреду својих права из чл. 6, 10. и 13. Конвенције и члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију.

ОЦЕНА СУДА

5. Што се тиче притужбе по члану 10. о наводној повреди права компаније подносиоца представке да саопштава информације и идеје, Влада је оспорила њену прихватљивост по више основа у вези са неисцрпљивањем домаћих правних лекова. Суд сматра непотребним да се детаљно бави овим примедбама, јер је ова притужба у сваком случају неприхватљива из следећих разлога.

6. Рекапитулација општих принципа који се односе на плурализам у аудиовизуелном сектору је дата у предмету Centro Europa 7 S.r.l. и Di Stefano против Италије ([ВВ], број 38433/09, ст. 129–35, ЕСЉП 2012). Суд је већ закључио да би постојање одрживе алтернативе у организовању емитовања могло довести до компатибилности ограничења која су наметнута законом у овој области са чланом 10 Конвенције (види Tele 1 Privatfernsehgesellschaft mbH против Аустрије, број 32240/96, став 40, од 21. септембра 2000. године, о немогућности добијања дозволе за приватно земаљско емитовање).

7. Влада је тврдила да ограничење, које произилази из измена закона, у погледу коришћења фреквенција које је тражила компанија подносилац представке за своју бежичну мрежу није било несразмерно, јер је компанија подносилац представке у сваком тренутку била у могућности да пружа своје услуге користећи друге технологије под општим режимом лиценцирања. Штавише, од 2012. године, према новим прописима, одређени опсег фреквенција је стављен на располагање бежичним мрежама на основу појединачне дозволе издате на захтев и без поступка јавног надметања.

8. Компанија подносилац представке није доставила коментаре као одговор на горенаведене аргументе.

9. Суд констатује да је нови закон који регулише сектор телекомуникација у Републици Србији ступио на снагу нешто више од пет месеци након што је компанија подносилац представке поднела захтев Министарству, и пре него што је Министарство донело било какву званичну одлуку у вези са наведеним захтевом. Компанија подносилац представке није поднела захтев за издавање дозволе према новом законодавству, и Суд није позван да апстрактно испита компатибилност овог законодавства са Конвенцијом (види ТTele 1 Privatfernsehgesellschaft mbH, цитиран горе, став 42.). С обзиром на информације које је пружила Влада и недостатак било каквог објашњења од стране компаније подносиоца представке којим би исте оповргла, Суд налази да је притужба у вези са мешањем у право компаније подносиоца представке да саопштава информације и идеје непоткрепљена. Стога се иста мора одбацити као очигледно неоснована у складу са чланом 35. ст. 3. и 4. Конвенције.

10. У вези са притужбом према члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, Суд констатује да компанији подносиоцу представке никада није додељена предметна дозвола, и да се стога не може сматрати да она има било какав имовински интерес, у смислу те одредбе, повезан са њеним коришћењем (упоредити са Centro Europa 7 S.r.l. и Di Stefano, цитиран горе, ст. 178. и 179.). С обзиром на информације доступне у спису предмета, такође не постоји ништа што би указивало на то да је сȃм захтев за издавање дозволе довео до финансијских права и интереса који би се могли сматрати „имовином” у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију; нити је компанија подносилац представке изнела такав аргумент (упоредити са Anheuser-Busch Inc. против Португала [ВВ], број 73049/01, ст. 76–78, ЕСЉП 2007-I).

11. Из овога следи да је притужба према члану 1. Протокола број 1. уз Конвенцију ratione materiae неспојива са одредбама Конвенције у смислу члана 35. став 3, те се мора се одбацити у складу са чланом 35. став 4. Конвенције

12. Пошто су суштинске притужбе компаније подносиоца представке према члану 10. Конвенције и члану 1. Протокола број 1. уз Конвенцију проглашене неприхватљивим, не постоји „основан” захтев према члану 13. Конвенције (види, на пример, De Tommaso против Италије [ВВ], број 43395/09, став 180, од 23. фебруара 2017. године). Жалба компаније подносиоца представке према члану 13. је стога очигледно неоснована, и као таква се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

13. Што се тиче приговора према члану 6. о дужини трајања управног поступка у вези са издавањем дозволе, Суд прво примећује да је поступак покренут 4. марта 2005. године. Међутим, период који треба узети у обзир је почео да тече тек од 4. октобра 2007. године, када је компанија подносилац представке уложила жалбу услед недостатка одговора на захтев. Управо тада је настао „спор” у смислу члана 6. став 1. (види, mutatis mutandis, Живаљевић против Црне Горе, број 17229/04, став 75, од 8. марта 2011. године). Предметни период још увек није окончан.

14. Суд даље примећује да је компанија подносилац представке добила адекватно обештећење у вези са својом притужбом у погледу дужине трајања поступка. Конкретно, Уставни суд је закључио да је дужина трајања поступка била очигледно прекомерна, и доделио компанији подносиоцу представке износ од EUR 500. Тај износ одговара 33% накнаде коју би Суд досудио на име нематеријалне штете, у складу са својом праксом према члану 41. Конвенције, за период од 4. октобра 2007. године до 8. новембра 2012. године – што представља датум када је Управни суд наложио Агенцији да настави са случајем компаније подносиоца представке без даљег одлагања (упоредити са Becová против Словачке (одл.), број 23788/06, од 18. септембра 2007. године). Што се тиче периода обухваћеног пресудом Уставног суда, компанија подносилац представке стога више не може тврдити да је „жртва” у смислу члана 34. Конвенције. Што се тиче наредног периода, када је њен предмет прослеђен Агенцији, компанија подносилац представке је требала да поново тражи обештећење пред Уставним судом (ibid.).

15. Из тога следи да се предметна жалба мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 1, 3. и 4. Конвенције као очигледно неоснована, као и услед неисцрпљивања домаћих правних лекова.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

Проглашава представку неприхватљивом.

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 9. јуна 2022. године.

Hasan Bakırcı
Заменик секретара Одељења

Jovan Ilievski
Председник

 

 

Copyright © 2022 Pravosudna akademija, Srbija