Husar protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
26.04.2022
Članovi
5
5-1
5-5
35
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 5) Pravo na slobodu i bezbednost
(Čl. 5-5) Naknada
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
Broj predstavke
60951/12
Zbirke
Sudska praksa
Odluka
Odbor
Sažetak
Podnosilac se prituživao na povredu člana 5. stav 1. Konvencije za zaštitu lјudskih prava i osnovnih sloboda (u dalјem tekstu: Konvencija) zbog nezakonitog i proizvolјno određenog pritvora, kao i na povredu člana 5. stav 5. Konvencije s obzirom da nije imao utuživo pravo na naknadu u vezi sa neosnovanim lišenjem slobode.

Podnosilac je lišen slobode 1. juna 2011. godine zbog postojanja osnovane sumnje da je dvema osobama omogućio nedozvolјeni prelazak državne granice. Pritvor mu je određen 2. juna 2011. godine rešenjem Osnovnog suda u Subotici u trajanju do osam dana, zbog postojanja osobitih okolnosti koje su ukazivale da će ponoviti krivično delo, a imajući u vidu da je ranije bio osuđivan. Dana 3. juna 2011. godine, krivično vanpretresno veće istog suda je odbacilo naknadnu žalbu podnosioca, da bi potom, 9. juna 2011. godine, on bio pušten iz pritvora.

Podnosilac je, preko punomoćnika, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici o određivanju pritvora. Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim rešenjem podnosiocu povređeno pravo na slobodu i bezbednost, kao i pravo na pretpostavku nevinosti, ali mu nije dosudio nikakvu naknadu za utvrđene povrede prava.

Prilikom razmatranja osnovanosti pritužbi, Sud je, pre svega, konstatovao da je Ustavni sud izričito utvrdio da je rešenjem o određivanju pritvora od 2. juna 2011. godine podnosiocu povređeno pravo na slobodu zajemčeno odredbom člana 5. stav 1. Konvencije. Sud je dalјe konstatovao da, iako Ustavni sud svojom odlukom nije podnosiocu zbog utvrđene povrede prava dodelio naknadu štete, ta odluka je bila osnov da podnosilac u više postupaka istu traži (tada važeći Zakonik o krivičnom postupku je u čl. 557. i 560. propisivao odštetni zahtev pred građanskim sudovima u vezi sa nezakonitim lišenjem slobode, a opšta pravila obligacionog prava propisuju tužbu za naknadu štete zbog povrede slobode i drugih prava ličnosti; tada važeći Zakon o Ustavnom sudu je u čl. 89. i 90. propisivao mogućnost traženja naknade od Komisije za naknadu štete po odluci Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda lјudskih prava, a potom i od nadležnog građanskog suda u slučaju da Komisija ne donese odluku u roku od trideset dana ili donese odbijajuću odluku). Konačno, Sud je konstatovao da podnosilac nije na domaćem nivou pokušao da dobije novčano obeštećenje zbog već utvrđene povrede prava, već se obratio predstavkom Sudu.

Na osnovu prethodno iznetog, Sud je uvažio prigovor Vlade i konstatovao da podnosilac više ne može tvrditi da je žrtva povrede prava iz člana 5. stav 1. Konvencije, te je u ovom delu njegovu predstavku odbacio u skladu sa odredbom člana 35. stav 4. Konvencije.

U odnosu na navodnu povredu člana 5. stav 5. Konvencije, Sud je stao na stanovište da je podnosilac propustio da iznese uverlјive argumente u vezi sa navodnim nedostatkom delotvornosti dostupnih pravnih lekova na domaćem nivou, a da je upravo putem tih pravnih lekova mogao da dobije naknadu za nezakonito određen pritvor.
Stoga je Sud u ovom delu predstavku podnosioca odbacio kao neprohvatlјivu, jer nije iscrpeo pravna sredstva na domaćem nivou, a u skladu sa odredbama člana 35 stav 1. i 4. Konvencije.


Preuzmite presudu u pdf formatu

 ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка бр. 60951/12

Атила  ХУСАР против Србије

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Одбора 26. априла 2022. године у саставу:

Jovan Ilievski, председник,
Branko Lubarda,
Diana Sârcu, судије,
и Hasan Bakırcı, заменик секретара одељења,

Имајући у виду:

представку (бр. 60951/12) против Републике Србије, коју је Суду по члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) поднео 6. фебруара 2012. године држављанин Србије, г. Атила Хусар (у даљем тексту: подносилац представке), рођен 1971. године, с пребивалиштем у Хајдукову, кога је пред Судом заступао г. В. Јухас Ђурић, адвокат из Суботице;

одлуку да се о жалбама према члану 5. став 1. Конвенције обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: Влада), коју заступала тадашњи заступник, гђа Н. Плавшић, те прогласи остатак представке неприхватљивом; и запажања странака;

Након већања, одлучује како следи:

ПРЕДМЕТ СЛУЧАЈА

  1. Представка се односи на притужбе подносиоца представке на основу члана 5. став 1. Конвенције да је његов притвор био незаконит и произвољан и на основу члана 5. став 5. да није имао право на обештећење. 
  2. Подносилац представке је 1. јуна 2011. ухапшен због сумње да је омогућио илегални прелазак границе двема особама из Србије у Мађарску. Решењем Основног суда у Суботици 2. јуна 2011. године одређен му је притвор до осам дана због опасности да би могао поновити кривично дело. Суд се позвао на изјаву сведока, односно на чињеницу да је подносилац представке био незапослен и да се због тога „упуштао у криминалне активности“ како би издржавао своју незапослену супругу и њихову малолетну децу, као и чињеницу да је раније осуђиван за несавесну вожњу.
  3. Дана 3. јуна 2011. године, веће истог суда је одбило жалбу подносиоца представке. Из притвора је пуштен 9. јуна 2011. године.
  4. Уставни суд је 22. децембра 2011. године утврдио да је решењем о притвору повређено право подносиоца представке на слободу и безбедност јер су наведени разлози били недовољни. Даље је утврдио да је употребљена формулација прекршила претпоставку невиности подносиоца представке. Уставни суд подносиоцу представке није досудио никакву накнаду.
  5. Подносилац представке се жалио на основу члана 5. ст. 1. и 5. Конвенције да је његов притвор био незаконит и произвољан и да није имао применљиво право на накнаду.

ОЦЕНА СУДА

A. Наводна повреда члана 5. став 1. Конвенције

  1. У специфичним околностима овог случаја, Суд може прихватити да постојање јасног и утврђеног пута према домаћем закону којим је могуће тражити адекватан износ накнаде може представљати довољно обештећење за сврхе судске праксе Суда према члану 34. Конвенције (видети Klinkel  против Немачке (одл.), бр. 47156/16, ст. 29, 11. децембар 2018. године).
  2. Суд примећује да иако Уставни суд подносиоцу представке није доделио никакву надокнаду, изричито је признао повреду његовог права по члану 5. став 1. Конвенције у вези са притвором који је одређен 2. јуна 2011. године. Такво признање отворило је могућност подносиоцу представке да тражи накнаду у посебном низу поступака (видети Al Husin против Босне и Херцеговине (бр. 2), бр. 10112/16, став 90, 25. јун 2019. године).
  3. Законик о кривичном поступку предвиђа одштетни захтев пред грађанским судовима у вези са незаконитим лишењем слободе (чл. 557. и 560), а општа правила облигационог права предвиђају тужбу за накнаду штете због повреде слободе и других права личности. Осим тога, чланови 89. и 90. Закона о Уставном суду предвиђају могућност тражења накнаде од Комисије за накнаду штете по одлуци Уставног суда којом је утврђена повреда људских права, а потом и од надлежног грађанског суда у случају да Комисија није донела одлуку у року од тридесет дана или је усвојила неповољну одлуку. У овим околностима, Суд налази да се од подносиоца представке разумно могло очекивати да ће се обратити домаћим судовима ради обештећења за признату повреду својих права из члана 5. став 1. Конвенције, уместо да се обраћа Суду да тражи потврду већ признате незаконитости његовог притвора (видети Al Husin, горе цитиран).
  4. Суд стога прихвата приговор Владе и сматра да подносилац представке не може више да тврди да је жртва повреде члана 5. став 1. Конвенције. Стога, ова притужба мора бити одбачена у складу са чланом 35. став 4. Конвенције.

Б. Наводна повреда члана 5. став 5. Конвенције

  1. Подносилац представке није пружио уверљиве аргументе у погледу наводног недостатка делотворности горе наведених доступних правних лекова и његовог пропуста да их искористи како би добио надокнаду за незаконит притвор (видети Al Husin, цитиран горе, ст. 12326). Суд стога налази да је овај приговор неприхватљив због неисцрпљења домаћих правних средстава и да мора бити одбачен у складу са чланом 35. ставовима 1. и 4. Конвенције.

Из ових разлога, Суд, једногласно,

Проглашава представку неприхватљивом.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику 19. маја 2022. године.

Hasan Bakırcı                                                                Јован Илиевски

заменик секретара одељења                                 председник

Copyright © 2022 Pravosudna akademija, Srbija