Nikolić protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
19.10.2021
Članovi
8
8-1
Kršenje
8
8-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 8-1) Poštovanje privatnog života
Broj predstavke
15352/11
Zbirke
Sudska praksa
Presuda
Odbor
Sažetak
Podnositelјka je rođena 1965. godine i živi u Beogradu. Dana 26. marta 2006. godine, oko 17 sati, komšija podnositelјke, D.V., je navodno naneo nekoliko udaraca u predelu glave podnositelјki i povukao je za kosu, usled čega je ona pala na tlo. D.V. je zatim navodno nastavio da je šutira i udara, uz pomoć prijatelјa, N.N. D.V. je navodno verbalno zlostavlјao podnositelјku još od 2002. godine, dok je podnositelјka u nekoliko navrata već podnosila krivične prijave policiji u vezi sa tim, u periodu između 2003. i 2005. godine, ali bez uspeha. Prema zdravstvenom kartonu podnositelјke sa bolničkog odelјenja hitne pomoći, podnositelјka je zadobila brojne povrede glave i noge, a takođe joj je isčupano i nekoliko pramenova kose. Podnositelјka je istog dana otpuštena iz bolnice.

Podnositelјka je 20. aprila 2006. godine podnela privatnu krivičnu tužbu protiv D.V. zbog nanošenja lakih telesnih povreda. Ona nije istakla imovinsko-pravni zahtev. U periodu između aprila 2007. i juna 2010. godine održano je ukupno četiri od deset zakazanih ročišta. Tokom celog postupka, podnositelјka se žalila na nedostatak marlјivosti od strane sudova. Ona se 5. novembra 2009. godine pismenim putem obratila Drugom opštinskom sudu i Vrhovnom sudu, skrenuvši im pažnju da bi zbog kašnjenja njen krivični postupak mogao da zastari. Ona je 2. decembra i 11. novembra 2009. godine primila odgovore od dva predsednika suda u kojima su je dotični obavestili da su njene pritužbe o mogućem isteku perioda zastarelosti neosnovane. Opštinski sud je 11. juna 2010. godine okončao postupak protiv D.V. kao postupak kod kojeg je zastarelost nastupila 26. marta 2010. godine. Podnositelјka nije podnela poseban zahtev za građansku odštetu u vezi sa osnovnim incidentom.

U međuvremenu, podnositeljka je u ustavnoj žalbi koju je podnela 25. decembra 2009. godine, zatražila od Ustavnog suda Republike Srbije da spreči zastarevanje krivičnog postupka. Takođe se žalila na neefikasnost i nezakonito ponašanje suda, navodeći da bi, ukoliko bi postupak zastareo, to dovelo do dalјe nekažnjivosti okrivlјenog i da bi je sprečilo da ostvari svoja prava, postigne moralno zadovolјenje i ishoduje naknadu na ime svojih povreda. Ona je dalјe tražila nadoknadu nematerijalne štete nastale usled postupanja sudova koji su doneli presudu, kao i za pretrplјen strah, fizičku bol, duševnu bol i štetu nanesenu njenoj časti i dostojanstvu kao posledice napada od strane komšije Pozvala se na član 32. Ustava, koji odgovara članu 6. Konvencije.

Dana 22. jula 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio povredu njenog „prava na suđenje u razumnom roku” usled produženog trajanja postupka, zanemarujući ostale žalbe koje je iznela. Sud je utvrdio da, iako je tokom trajanja krivičnog postupka bilo nekoliko perioda sudske neaktivnosti i brojna neopravdana odlaganja, podnositelјka ni na koji način nije doprinela odlaganju postupka. Pored toga, sud je proglasio da podnositelјka ima pravo na nadoknadu nematerijalne štete, u skladu sa članom 90. Zakona o Ustavnom sudu. Odluka je poslata 28. oktobra 2010. godine. Advokat podnositelјke je 2. novembra 2010. godine podneo zahtev za naknadu štete tadašnjoj Komisiji za naknadu štete na osnovu toga što je Ustavni sud priznao povredu prava podnositelјke na pravično suđenje u iznosu oko 1.390 evra na ime naknade po raznim osnovama. U međuvremenu, 25. novembra 2010. godine, Komisija za naknadu štete je ponudila približno 185 evra na ime nematerijalne štete na koju se odnosi odluka Ustavnog suda. Podnositeljka je odbila da prihvati ponuđeni iznos, smatrajući ga nedovolјnim i ponižavajućim. Nakon toga, ona je pokrenula parnični postupak pred prvostepenim Prvim osnovnim sudom u Beogradu protiv Ministarstva pravde.

Podnositelјka se žalila, prema čl. 6, 13. i 41. Konvencije, na način na koji je vođen krivični postupak, što je efektivno rezultiralo nekažnjavanjem D.V., kao i naknadnim propustom Tužene države da joj pruži bilo kakvo obeštećenje.

Podnositelјka je tvrdila da je iskoristila sve dostupne pravne lekove, uklјučujući i postupak po ustavnoj žalbi, kako bi ishodovala obeštećenje, ali bez uspeha. Tvrdila je da bi za nju bilo veoma teško da dobije nadoknadu štete, posebno od države, prema presudi u svoju korist u okviru parničnog postupka u odsustvu prethodne krivične presude.

Sud konstatuje da se podnositelјka, u svojoj žalbi podnetoj Ustavnom sudu, nije izričito pozivala na članove 3. ili 8. Konvencije, niti Ustav Republike Srbije iz 2006. godine uopšte sadrži odredbu o pravu na poštovanje privatnog života koja odgovara članu 8. Konvencije. Nјena ustavna žalba se u suštini odnosila samo na pravo na pravično suđenje sadržano u članu 32. Ustava, što odgovara članu 6. Konvencije. Sud ipak konstatuje da je podnositelјka podnela ustavnu žalbu čak i pre nego što je krivični postupak zastareo, prethodno upozoravajući Ustavni sud na takav ishod i tražeći od njega da to spreči. Imajući u vidu njenu formulaciju u žalbi, ona se izričito žalila na neefikasnost i nezakonito ponašanje suda, navodeći da bi, ukoliko bi postupak zastareo, to dovelo do dalјe nekažnjivosti okrivlјenog i da bi je sprečilo da ostvari svoja prava, postigne moralno zadovolјenje i ishoduje naknadu na ime svojih povreda. Ona je zatražila nadoknadu nematerijalne štete nastale usled postupanja predmetnik sudova, kao i za pretrplјen strah, fizičku bol, duševnu bol i štetu nanesenu njenoj časti i dostojanstvu kao posledice napada od strane komšije. Nakon što je krivični postupak obustavlјen usled zastarelosti, ona je izmenila svoju žalbu, navodeći da je ostala bez ikakve zaštite dodajući i pitanje predugog trajanja krivičnog postupka. Iz ustavne žalbe podnositelјke se jasno vidi – prema načinu na koji je ustavna žalba definisana činjeničnim navodima, pravnim argumentima i konačnim zahtevom za nadoknadu štete – da se suština njenih navoda odnosila na njene pritužbe za nanetu štetu i da joj je namera bila da Ustavni sud utvrdi činjenja ili nečinjenja okrivlјenog u pogledu prava i obaveza zajemčenih Ustavom. U svojoj odluci kao odgovor na tu žalbu, Ustavni sud je, zanemarujući ostale žalbe podnositelјke, smatrao da je ona pretrpela povredu svog „prava na suđenje u razumnom roku”. Sud je došao do ovog zaklјučka iako podnositelјka nije podnela građanski zahtev za naknadu štete u krivičnom postupku, što bi takvu žalbu u normalnim okolnostima učinilo neprihvatlјivom ratione materiae prema članu 6. pred Ustavnim sudom i Sudom. Ustavni sud je utvrdio da je tokom krivičnog postupka bilo nekoliko perioda sudske neaktivnosti i nekoliko neopravdanih odlaganja postupka. Uz to, takođe je izjavio da podnositelјka ima pravo na nadoknadu nematerijalne štete.

S obzirom na navedeno, Sud nalazi da je podnositelјka Ustavnom sudu skrenula pažnju na suštinu svojih pritužbi i dala mu priliku da spreči ili ispravi navodne povrede protiv države pre nego što su ti navodi dostavlјeni Sudu, iako je u određenoj meri ispitao slučaj i utvrdio povredu prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu navedeno, Sud smatra da se, bez obzira (i) da li se zaklјučak Ustavnog suda može smatrati odgovarajućim priznanjem navodne povrede Konvencije, bilo izričito ili prećutno; (ii) veoma dugačke postupke koje je podnositelјka morala da pokrene kako bi ishodovala nadoknadu i da li se oni mogu smatrati delotvornim pravnim lekom; i (iii) visoke troškove koji su joj u tom pogledu nametnuti, stvarni iznos nadoknade koji je podnositelјki dodelјen u okolnostima ovog slučaja u svakom slučaju nije bio odgovarajući i nije predstavlјao dovolјnu nadoknadu u poređenju sa iznosima dosuđenim u sličnim situacijama u praksi Suda.

Sud ponavlјa da je osnovna svrha člana 8. zaštita pojedinca od proizvolјnog mešanja javnih vlasti. Međutim, ova odredba ne primorava samo državu da se uzdrži od ovakvog mešanja: pored ove pozitivne obaveze države koja se pre svega odnosi na nečinjenje, postoje i pozitivne obaveze koje su sastavni deo efektivnog poštovanja privatnog ili porodičnog života. Ove obaveze mogu obuhvatiti i usvajanje mera koje imaju za cilј da obezbede poštovanje privatnog života čak i u sferi međusobnih odnosa pojedinaca. Što se tiče primenjivosti člana 8. Konvencije, Sud primećuje da prvostepeni sud nije utvrdio činjenice vezane za sporni napad jer je krivični postupak obustavlјen usled zastarevanja. Prema rečima podnositelјke, njen komšija ju je pesnicom nekoliko puta udario u lice i vukao za kosu, zbog čega je pala na tlo, a zatim nastavio dalјe da je udara uz pomoć nekog muškarca dok je podnositelјka ležala na tlu. U lekarskom izveštaju bolničkog odelјenja hitne pomoći navodi se da je napad na podnositelјku rezultirao brojnim povredama glave i noge i da je izgubila nekoliko pramenova kose. Na kraju, Sud konstatuje da je podnositelјka, koja je prethodno bila izložena brojnim verbalnim napadima od strane svog komšije, navodno već podnela nekoliko krivičnih prijava protiv D.V. za uznemiravanje, ali bez uspeha. S obzirom na gore navedeno, Sud smatra da je napad kojem je podnositelјka bila izložena imao dovolјno nepovolјan uticaj na njen fizički i moralni integritet kako bi se pokrenula pozitivna obaveza države u smislu člana 8., pritom ne sugerišući da bi svi fizički sukobi i komšijski sporovi koji su rezultirali lakšim telesnim povredama uvek spadali u ovu sferu.

Podnositelјka se prituživala na dalјe kršenje članova 3. i 13. Konvencije. S obzirom na to da su pritužbe podnositelјke prema čl. 3. i 13. zapravo iste kao i njena žalba koja je već razmatrana prema članu 8., i uzimajući u obzir nalaz Suda u vezi sa potonjim, Sud proglašava ranije pritužbe prihvatlјivim, ali smatra da se njihova osnovanost ne mora posebno razmatrati.

Iz ovih razloga Sud jednoglasno utvrđuje da je došlo do povrede člana 8. Konvencije, kao i da nema potrebe za razmatranjem žalbi prema čl. 3. i 13. Konvencije.
Preuzmite presudu u pdf formatu

 

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ НИКОЛИЋ против СРБИЈЕ

(Представка број 15352/11)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

19. октобар 2021. године

Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.

У предмету Николић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Одбора у саставу:

Valeriu Griţco, председник,
Egidiju Kuris,
Branko Lubarda, судије,
и Hasan Bakırcı, заменик секретара одељења,

Имајући у виду:

представку против Републике Србије (број 15352/11) поднету Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) од стране српске држављанке, гђе Светлане Николић (у даљем тексту: „подноситељка”), дана 10. јануара 2011. године;

одлуку од 23. септембра 2016. године да се о представци обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”); и

Запажања страна у спору;

Након већања на затвореној седници одржаној 21. септембра 2021. године, 

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

УВОД

  1. Ова представка се односи на застарело гоњење услед наношења лакших телесних повреда које је подноситељки наводно нанео њен комшија.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Подноситељка је рођена 1965. године и живи у Београду. Подноситељку је заступао г. С. Томић, адвокат из Београда.
  2. Владу је заступао њен тадашњи заступник, гђа Н. Плавшић.
  3. Чињенице предмета, онако како су их доставиле стране у спору, се могу сумирати на следећи начин.

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

A. Записник о наводном инциденту

  1. Дана 26. марта 2006. године, око 17 сати, комшија подноситељке, Д.В., је наводно нанео неколико удараца у пределу главе подноситељки и повукао је за косу, услед чега је она пала на тло. Д.В. је затим наводно наставио да је шутира и удара, уз помоћ пријатеља, Н.Н. Д.В. је наводно вербално злостављао подноситељку још од 2002. године, док је подноситељка у неколико наврата већ подносила кривичне пријаве полицији у вези са тим, у периоду између 2003. и 2005. године, али без успеха.
  2. Према здравственом картону подноситељке са болничког одељења хитне помоћи, подноситељка је задобила бројне повреде главе и ноге (contusiones capitis и constusio femoris), а такође јој је исчупано и неколико праменова косе. Подноситељка је истог дана отпуштена из болнице.

B. Кривични поступак у вези са наводним инцидентом

  1. Подноситељка је 20. априла 2006. године поднела приватну кривичну тужбу против Д.В. због наношења лаких телесних повреда (види члан 122. став 1. у доле наведеном ставу 29.). Она није истакла имовинско-правни захтев.
  2. Председавајући судија је 9. јуна 2006. године послао списе предмета истражном судији како би дотични саслушао подноситељку и оптуженог Д.В. и прибавио извештај вештака. Председавајући судија је 11. октобра 2006. године затражио од истражног судије да саслуша сведока Д.З. Истражни судија је поступио по наведеном захтеву и након тога вратио списе предмета 24. априла 2007. године.
  3. У периоду између априла 2007. и јуна 2010. године одржано је укупно четири од десет заказаних рочишта. Током целог поступка, подноситељка се жалила на недостатак марљивости од стране судова.
  4. Подноситељка се 5. новембра 2009. године писменим путем обратила Другом општинском суду и Врховном суду, скренувши им пажњу да би због кашњења њен кривични поступак могао да застари. Она је 2. децембра и 11. новембра 2009. године примила одговоре од два председника суда у којима су је дотични обавестили да су њене притужбе о могућем истеку периода застарелости неосноване.
  5. Општински суд је 11. јуна 2010. године окончао поступак против Д.В. као поступак код којег је застарелост наступила 26. марта 2010. године.
  6. Подноситељка није поднела посебан захтев за грађанску одштету у вези са основним инцидентом.

C. Одлука Уставног суда и сродни поступци након тога

  1. У међувремену, у уставној жалби коју је поднела 25. децембра 2009. године, подноситељка је затражила од Уставног суда Републике Србије да спречи застаревање кривичног поступка. Tакође се жалила на неефикасност и незаконито понашање суда, наводећи да би, уколико би поступак застарео, то довело до даље некажњивости окривљеног и да би је спречило да оствари своја права, постигне морално задовољење и исходује накнаду на име својих повреда. Она је даље тражила надокнаду нематеријалне штете настале услед поступања судова који су донели пресуду, као и за претрпљен страх, физичку бол, душевну бол и штету нанесену њеној части и достојанству као последице напада од стране комшије Позвала се на члан 32. Устава (видети доле наведени став 24.), који одговара члану 6. Конвенције.
  2. У додатном поднеску уз своју уставну жалбу од 25. маја 2010. године, она је доставила и решење од 11. јуна 2010. године и обавестила Уставни суд да је кривични поступак окончан и да она остаје без икакве заштите. Притуживала се на начин на који је вођен кривични поступак, што је резултирало некажњавањем њеног комшије и изостајањем обештећења, притом истичући проблеме неефикасности, незаконитости и продуженог трајања кривичног поступка и понављајући различите захтеве за обештећење.
  3. Дана 22. јула 2010. године, Уставни суд је утврдио повреду њеног „права на суђење у разумном року” услед продуженог трајања поступка, занемарујући остале жалбе које је изнела. Суд је утврдио да, иако је током трајања кривичног поступка било неколико периода судске неактивности и бројна неоправдана одлагања, подноситељка ни на који начин није допринела одлагању поступка. Поред тога, суд је прогласио да подноситељка има право на надокнаду нематеријалне штете, у складу са чланом 90. Закона о Уставном суду. Одлука је послата 28. октобра 2010. године.
  4. Адвокат подноситељке је 2. новембра 2010. године поднео захтев за накнаду штете тадашњој Комисији за накнаду штете на основу тога што је Уставни суд признао повреду права подноситељке на правично суђење. Он је тражио, у име подноситељке, износ од 1.500.000 динара (приближно 1.390 евра у то време) на име накнаде по разним основама. Пошто подноситељка није добила одговор у законом предвиђеном року (видети доле наведени став 26., према члану 90. Закона о Уставном суду), она је 13. децембра 2010. године позвала Комисију да донесе решење.
  5. У међувремену, 25. новембра 2010. године, Комисија за накнаду штете је понудила да се сачини нацрт споразума према којем ће подноситељки бити исплаћено RSD 20.000 (тада приближно EUR 185) на име нематеријалне штете на коју се односи одлука Уставног суда. Овај предлог није уручен подноситељки до 21. марта 2011. године. Она је одбила да прихвати понуђени износ, сматрајући га недовољним и понижавајућим.
  6. Уместо тога, подноситељка је 7. фебруара 2011. године покренула парнични поступак пред првостепеним Првим основним судом у Београду против Министарства правде, према члану 90. Закона о Уставном суду (видети доле наведени став 26.), захтевајући износ од RSD 1.500.000 на име нематеријалне штете, заједно са законском каматом. Суд је наложио подноситељки да плати износ од RSD 79.100 (у то време приближно EUR 730 ЕУР) за судске таксене марке, јер је њен захтев за ослобађање од плаћања таквих такси одбијен.
  7. Суд је 16. априла 2013. године делимично усвојио тужбени захтев подноситељке и доделио јој износ од RSD 150.000 (приближно EUR 1.340), као и део трошкова и издатака насталих у овом поступку.
  8. Апелациони суд у Београду је 4. фебруара 2015. године смањио износ на RSD 100.000 (приближно EUR 800), заједно са законском каматом обрачунатом од 16. априла 2013. године, као и износ на име трошкова и издатака насталих у поступку на RSD 141.000. Од подноситељке је касније затражено да плати износ од RSD 26.000 на име судске таксе за подношење жалбе и доношења другостепеног решења.

II. РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР И ПРАКСА

A. Устав Републике Србије (објављен у „Службеном гласнику РС” – СГ РС – број 98/06)

  1. Устав Републике Србије је ступио на снагу 8. новембра 2006. године.
  2. Члан 18. Устава предвиђа непосредну примену зајемчених права. У члану 18. се наводи да се „Уставом јемчи ... непосредна примена људских и мањинских права зајемчених општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима”, као и да се „oдредбе о људским и мањинским правима тумаче ... сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење.”
  3. Чланом 25. се јемчи да је „физички и психички интегритет неповредив”, као и да „нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка”.
  4. Члан 32. став 1. предвиђа, између осталог, право на суђење у разумном року.
  5. Устав не садржи никакве одредбе везане за право на поштовање приватног живота које одговарају члану 8. Конвенције.

B. Закон о Уставном суду (објављен у „Службеном гласнику РС”, број 109/07)

26. Релевантне одредбе Закона о Уставном суду гласе:

Члан 7. став 1.

„Одлуке Уставног суда су коначне, извршне и општеобавезујуће.”

Члан 82. ст. 1. и 2.

„Уставна жалба се може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.

Уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.”

Члан 89. ст. 2. и 3.

„Кад Уставни суд утврди да је ... појединачним актом, односно радњом, повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, поништиће појединачни акт, односно забраниће даље вршење или наредити вршење одређене радње и одредити да се уклоне све штетне последице у одређеном року.

Одлука Уставног суда којом се усваја уставна жалба је правни основ за подношење захтева за накнаду штете или отклањања других штетних последица пред надлежним органом, у складу са законом.”

Члан 90.

„... [Подносилац уставне жалбе који је исходовао одлуку Уставног суда у своју корист] ... може да поднесе захтев за накнаду штете Комисији за накнаду штете, ради постизања споразума о висини накнаде ... [која ће бити додељена] ...

Ако захтев за накнаду штете не буде усвојен или по њему Комисија за накнаду штете не донесе одлуку у року од 30 дана од дана подношења захтева, подносилац уставне жалбе може код надлежног суда поднети тужбу за накнаду штете. Ако је постигнут споразум само у погледу дела захтева, тужба се може поднети у погледу остатка захтева.

Актом министра надлежног за правосуђе одређује се састав Комисије из става 1. овог члана и ближе уређује њен рад.”

III. ОПШТИ СТАВОВИ / Практична упутства које је усвојио Уставни суд (објављено на веб страници Уставног суда)

  1. Према општим ставовима Уставног суда у поступку испитивања и одлучивања по уставној жалби који се односе на поступак претходног испитивања уставне жалбе од 30. октобра 2008. године и 2. априла 2009. године, суд је „везан” захтевом формулисаним уставном жалбом приликом разматрања да ли је дошло до повреде права или слободе зајемчених Уставом. Уставни суд може разматрати жалбу само у границама формулисаног захтева.
  2. Уставни суд одбија надлежност ratione temporis да одлучује о уставним жалбама у вези са одлукама и/или актима који су се догодили пре датума ступања Устава на снагу.

IV. Кривични законик Републике Србије (објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 и 94/16)

  1. Члан 122. прописује кривично дело лакше телесне повреде и лакше нарушавање здравља, за које је запрећена новчана казна или казна затвора до једне године (члан 122. став 1.) или казна затвора до три године уколико су повреде нанесене оружјем, опасним оруђем или другим средством подобним за наношење тешких телесних повреда или тешко нарушавање здравља (члан 122. став 2.). Суд може учиниоцу дела изрећи судску опомену ако је учинилац био изазван непристојним или грубим понашањем оштећеног (члан 122. став 3.). Гоњење за горе наведено дело се предузима по приватној тужби, односно једини овлашћени приватни тужилац је сама жртва.
  2. Члан 104. став 6. у вези са чланом 103. став 1. предвиђа, између осталог, да застарелост гоњења по горе наведеном делу настаје најкасније након што протекне више од четири године од почињеног дела.

V. Закон о облигационим односима (објављен у „Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије” – СЛ СФРЈ” – број 29/78, измене и допуне објављене у „Службеном листу СФРЈ”, бр. 29⁄78, 39⁄85, 45⁄89, 57⁄89, и у „Службеном листу СФРЈ”, број 31/93)

  1. Чланови 157, 199. и 200. Закона о облигационим односима, заједно, предвиђају, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физичку или душевну бол услед повреде свог угледа, личног интегритета, слободе или других права личности има право, у зависности од трајања и интензитета, да тражи судску забрану, поднесе тужбу за финансијску надокнаду и тражи друге облике обештећења „који би могли бити у стању” да пруже одговарајуће нематеријално задовољење.
  2. Члан 172. став 1. предвиђа да је правно лице, које укључује и државу, одговорно за било какву штету коју било које од „његових тела” проузрокује „трећем лицу”. Ова одредба укључује одговорност државе за било какав судски или полицијски прекршај и/или злоупотребу (видети, на пример, пресуде Врховног суда од 10. новембра 2002. године, Рев. 6203/02 и 10. априла 2003. године, Рев. бр. 1118/03).
  3. Члан 376. предвиђа да се потраживање засновано на горе наведеним одредбама мора поднети у року од три године од датума када је оштећена страна дознала за предметну штету и за лице које је штету учинило, али да се такво потраживање у сваком случају мора поднети у року од највише пет година од самог догађаја.
  4. Члан 377. став 1. даље предвиђа да се, уколико је предметна штета проузрокована извршењем кривичног дела, рок застарелости може продужити тако да одговара времену одређеном за застарелост за такво кривично дело.

Релевантна домаћа судска пракса

  1. Релевантно домаће законодавство и судска пракса у вези са употребом грађанскоправних лекова у вези са питањима приватног живота су дати у предмету Лакатош и други против Србије (број 3363/08, ст. 43–44 и 51–52, од 7. јануара 2014. године).

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подноситељка се жалила, према чл. 6, 13. и 41. Конвенције, на начин на који је вођен кривични поступак, што је ефективно резултирало некажњавањем Д.В., као и накнадним пропустом Тужене државе да јој пружи било какво обештећење.
  2. На темељу начела jura novit curia, Суд није везан правним основама које је навела подноситељка према Конвенцији и њеним протоколима будући да је он тај који подводи чињенично стање приговора под одговарајућу правну норму испитујући га на темељу чланова или одредби Конвенције које се разликују од оних на које се позива подноситељка (видети Радомиља и други против Хрватске [ВВ], бр. 37685/10 и 22768/12, ст. 114. и 126, од 20. марта 2018. године). Стога Суд сматра да главно правно питање постављено у представци треба испитати са становишта обавеза државе према члану 8. Конвенције (видети, на пример, Сандра Јанковић против Хрватске, број 38478/05, став 31, од 5. марта 2009. године), чији релевантни делови гласе:

Члан 8.

„1. Свако има право на поштовање свог приватног ... живота ...

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.”

A. Допуштеност

1. Приговор Владе у погледу неисцрпљивања домаћих правних лекова

  1. Влада је тврдила да подноситељка није исцрпела или није правилно исцрпела доступне и делотворне домаће правне лекове, како се захтева према члану 35, став 1. Конвенције.
  2. Тачније, подноситељка није поднела посебну грађанску тужбу за накнаду штете против Д.В. према чл. 157, 172, 199. и 200. Закона о облигационим односима (видети горе наведене ст. 31. и 32.), иако кривична пресуда није била предуслов у том погледу и њени изгледи за успех нису зависили од исхода кривичног поступка. Она се позвала на пресуду Суда у случају Лакатош и други (цитирану горе). Штавише, подноситељка је имала још веће шансе за остваривање успеха у парничном поступку, с обзиром на то да суд на основу изведених доказа није прогласио оптуженог кривим за наводно кривично дело, те је само прекинуо кривични поступак из процедуралних разлога услед застаревања.
  3. Осим тога, или алтернативно, Влада је навела да подноситељка није правилно искористила доступна и делотворна уставна средства правне заштите која су јој иначе била доступна, с обзиром на то да се посебно ослањала на члан 32. Устава, којим се гарантује право на правично суђење, али се није позивала, било изричито или прећутно, на чл. 3. или 8. Конвенције. Подноситељка се такође није правилно обратила Суду, јер се није ослонила на наведене чланове. Влада се позвала на начело супсидијарности и на случај С.В. и С.В. против Босне и Херцеговине ((одл.) број 31989/06, од 10. априла 2012. године), у вези с неделотворношћу истраге о силовању две девојчице. У поменутом случају, Суд је констатовао да је, пошто се једна од подноситељки притуживала само према члану 6. на правичност кривичног поступка и његов исход, Комисији за људска права је дата прилика да исправи наводну повреду, док је Суд морао да њене жалбе прогласи неприхватљивим ratione materiae. Према мишљењу Владе, притужбе у овом предмету су такође морале бити одбијене јер нису пружиле могућност Уставном суду да испита релевантна питања, будући да је исти везан жалбама подноситељке као неисправно поднетим (видети горе наведени став 27.).
  4. Подноситељка је тврдила да је искористила све доступне правне лекове, укључујући и поступак по уставној жалби, како би исходовала обештећење, али без успеха. Тврдила је да би за њу било веома тешко да добије надокнаду штете, посебно од државе, према пресуди у своју корист у оквиру парничног поступка у одсуству претходне кривичне пресуде. У сваком случају, поступак би вероватно и даље трајао, док јој грађанска правна заштита не би могла пружити адекватну надокнаду за претрпљене повреде и застаревање поступка. Што се тиче уставне жалбе, подноситељка је у потпуности и суштински објаснила релевантне чињенице, своје притужбе и затражила одштету за претрпљену физичку бол и патњу. Што се тиче цитираних уставних одредби, она је појаснила да се ослањала на „доступну” (познату) праксу Уставног суда, али је јасно намеравала да утврди чињење или нечињење окривљеног у погледу заштите њеног физичког интегритета.
  5. Суд понавља да правило о исцрпљивању домаћих правних лекова из члана 35. Конвенције обавезује оне који настоје да поднесу тужбу против државе пред Судом да прво искористе правне лекове која пружа домаћи правни систем. Сходно томе, државе су ослобођене одговарања пред међународним телом за своје поступке пре него што добију прилику да ствари исправе у сопственом правном систему (видети Вучковић и други против Србије (прелиминарни приговор) [ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, став 70, од 25. марта 2014. године).
  6. Када је реч о правним системима који пружају уставну заштиту основних људских права и слобода, попут оног у Србији, оштећени појединац је обавезан да провери обим те заштите (видети, између осталог, Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 и 30 других, став 51, од 1. децембра 2009. године). Пропуст подносиоца да користи расположиво домаће правно средство или да га правилно искористи (тј. подношењем жалбе бар прећутно и у складу са формалним захтевима и временским роковима утврђеним у домаћем праву) за исход ће имати проглашавање представке неприхватљивом пред Судом (видети, на пример, Вучковић, цитиран горе, став 72; видети такође, међу другим изворима, Cardot против Француске, од 19. марта 1991. године, став 34, Серија А бр. 200, и Elçi и други против Турске, бр. 23145/93 и 25091/94, ст. 604. и 605, од 13. новембра 2003. године).
  7. Суд је, међутим, често наглашавао потребу да се то правило примени уз известан степен флексибилности и без прекомерног формализма (видети Ringeisen против Аустрије, од 16. јула 1971. године, став 89, серија А, бр. 13, и Akdivar и други против Турске, од 16. септембра 1996. године, став 69, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV).
  8. Констатујући да Влада није разјаснила против кога је требало покренути парнични поступак за накнаду штете, Суд понавља да је већ испитао и одбацио њене прве прелиминарне примедбе у врло сличном предмету и у истом контексту (видети Исаковић Видовић против Србије, број 41694/07, став 47, од 1. јула 2014. године), с обзиром да делотворно одвраћање од напада на физички интегритет особе захтева ефикасне кривичноправне механизме способне да обезбеде одговарајућу заштиту (видети, mutatis mutandis, предмет Сандра Јанковић цитиран горе, став 36, са даљим упућивањем у оквиру истог, где је подноситељка представке претрпела сличне или вероватно мање повреде од подноситељке у овом предмету). Суд не налази посебне околности у овом предмету које би захтевале да одступи од својих налаза у горе наведеном предмету.
  9. Што се тиче приговора Владе да подноситељка није поднела своје притужбе Уставном суду и Суду у складу са релевантним члановима, Суд наводи да није потребно да се изричито позива на право Конвенције, а посебно на њене специфичне правне основе, у домаћим поступцима, под условом да је жалба поднесена „бар прећутно” (видети, mutatis mutandis, Castells против Шпаније, од 23. априла 1992. године, став 32, Серија А бр. 236; Fressoz и Roire против Француске [ВВ], бр. 29183/95, став 37, ЕСЉП 1999-I; Вучковић и други, цитиран горе, ст. 72, 79. и 81–82; и Platini против Швајцарске (одл.), број 526/18, став 51, од 11. фебруара 2020. године). То значи да уколико се подносилац представке није позвао на одредбе Конвенције, он или она мора изнети правне аргументе у истом или сличном смислу на темељу домаћег права, како би домаћим судовима пружила могућност да исправе наводно кршење (види Gäfgen против Немачке [ВВ], број 22978/05, ст. 142, 144. и 146, ЕСЉП 2010; Радомиља и други, цитиран горе, став 117; Karapanagiotou и други против Грчке, бр. 1571/08, став 29, од 28. октобра 2010. године; Марић против Хрватске, број 50132/12, став 53, од 12. јуна 2014. године; Portu Juanenea и Sarasola Yarzabal против Шпаније, број 1653/13, ст. 62–63, од 13. фебруара 2018. године и, у вези са жалбом која није поднета, чак ни прећутно, на коначном нивоу надлежности, Association Les Témoins de Jéhovah против Француске (одл.), број 8916/05, од 21. септембра 2010. године; и Nicklinson и Lamb против Уједињеног Краљевства (одл.), бр. 2478/15 и 1787/15, ст. 89–94, од 23. јуна 2015. године). Стога, како би се правилно исцрпели домаћи правни лекови, није довољно да кршење Конвенције буде „очигледно” из чињеница предмета или поднесака подносиоца представке. Уместо тога, подноситељка је морала да поднесе жалбу (изричито или прећутно) на начин који несумљиво указује на то да је иста жалба, која је накнадно поднета Суду, заиста поднесена и на домаћем нивоу (види Farzaliyev против Азербејџана, број 29620/07, став 55, од 28. маја 2020. године и Peacock против Уједињеног Краљевства (одл.), број 52335/12, став 38, од 5. јануара 2016. године).
  10. Суд констатује да се подноситељка, у својој жалби поднетој Уставном суду, није изричито позивала на чланове 3. или 8. Конвенције, нити Устав Републике Србије из 2006. године уопште садржи одредбу о праву на поштовање приватног живота која одговара члану 8. Конвенције (видети такође Миловановић против Србије, број 56065/10, став 97, од 8. октобра 2019. године). Њена уставна жалба се у суштини односила само на право на правично суђење садржано у члану 32. Устава, што одговара члану 6. Конвенције.
  11. Суд ипак констатује да је подноситељка поднела уставну жалбу чак и пре него што је кривични поступак застарео, претходно упозоравајући Уставни суд на такав исход и тражећи од њега да то спречи (видети горе наведени став 13.). Имајући у виду њену формулацију у жалби, она се изричито жалила на неефикасност и незаконито понашање суда, наводећи да би, уколико би поступак застарео, то довело до даље некажњивости окривљеног и да би је спречило да оствари своја права, постигне морално задовољење и исходује накнаду на име својих повреда. Она је затражила надокнаду нематеријалне штете настале услед поступања предметник судова, као и за претрпљен страх, физичку бол, душевну бол и штету нанесену њеној части и достојанству као последице напада од стране комшије. Након што је кривични поступак обустављен услед застарелости, она је изменила своју жалбу, наводећи да је остала без икакве заштите додајући и питање предугог трајања кривичног поступка (видети горе наведени став 14.). Из уставне жалбе подноситељке се јасно види – према начину на који је уставна жалба дефинисана чињеничним наводима, правним аргументима и коначним захтевом за надокнаду штете – да се суштина њених навода односила на њене притужбе за нанету штету и да јој је намера била да Уставни суд утврди чињења или нечињења окривљеног у погледу права и обавеза зајемчених Уставом.
  12. У својој одлуци као одговор на ту жалбу, Уставни суд је, занемарујући остале жалбе подноситељке, сматрао да је она претрпела повреду свог „права на суђење у разумном року” (видети горе наведени став 15.). Суд констатује да је Уставни суд, додуше, имао праксу која се састојала од строгог придржавања образаца прописаних законом или развијених у његовој пракси, и да се суздржавао од испитивања било какве жалбе или захтева мимо питања онако како их је формулисао подносилац жалбе1. Међутим, Суд је дошао до овог закључка иако подноситељка није поднела грађански захтев за накнаду штете у кривичном поступку, што би такву жалбу у нормалним околностима учинило неприхватљивом ratione materiae према члану 6. пред Уставним судом и Судом. Уставни суд је утврдио да је током кривичног поступка било неколико периода судске неактивности и неколико неоправданих одлагања поступка. Уз то, такође је изјавио да подноситељка има право на надокнаду нематеријалне штете.
  13. С обзиром на горе наведено, Суд налази да је подноситељка Уставном суду скренула пажњу на суштину својих притужби и дала му прилику да спречи или исправи наводне повреде против државе пре него што су ти наводи достављени Суду, иако је у одређеној мери испитао случај и утврдио повреду права на правично суђење. Штавише, овај предмет се, по мишљењу Суда, разликује од случаја на који се Влада позвала у својим Запажањима (видети горе наведени став 40.), а тиче се неделотворности истраге о силовању две девојчице, како у погледу чињеничних разлика, тако и у погледу њиховог утицаја на правни исход, с обзиром на то да се једна од подноситељки представке у том предмету жалила према члану 6. на правичност кривичног поступка и његов исход, али се „ни у једној фази [није ослањала] на члан 3. нити истицала суштину жалбе засноване на члану 3, на пример недостатак марљивости приликом истраге по њеној жалби”. У сваком случају, она је могла да поднесе још једну уставну жалбу с обзиром на наводно настављање са кршењем у том предмету.
  14. Двострани приговор Владе у вези са захтевом исцрпљивања домаћих правних лекова се стога мора одбацити.

2. Статус жртве

  1. Влада је тврдила да је подноситељка изгубила статус жртве у смислу члана 34. Конвенције. Влада је истакла да је Уставни суд у својој одлуци изричито признао наводно кршење права на правично суђење и права на надокнаду нематеријалне штете (видети горе наведени став 15.). Ослањајући се на случај Видаковић против Србије ((одл.), број 16231/07, ст. 26. и 28, од 24. маја 2011. године), Влада је навела да је први услов за губитак статуса жртве испуњен. Након тога, домаћи грађански судови су доделили подноситељки износ од око EUR 820 (видети горе наведени став 20.), што је био адекватан износ за кршење права на правично суђење у разумном року.
  2. Подноситељка је оспорила тврдњу Владе да је на основу одлуке Уставног суда примила износ од EUR 820. Иако је тај суд признао повреду њеног права на правично суђење и права на надокнаду штете, његове одлуке су, према речима подноситељке, биле само декларативне и апстрактне. Уставни суд заправо није досудио одговарајућу надокнаду, нити ју је доделила Комисија задужена за такве исплате (видети горе наведени став 17.) – суд је понудио износ од EUR 185 на име надокнаде за повреду четири месеца касније, упркос законским роковима (видети горе наведени став 26, према члану 90. Закона о Уставном суду). Одлука Уставног суда, која је наводно била „коначна, извршна и општеобавезујућа” (видети горе наведени став 26., према члану 7, став 1. Закона о Уставном суду), била је само правни основ за покретање даљих, дуготрајних парница ради исходавања надокнаде штете за утврђене повреде. Парнични поступак који је подноситељка представке покренула ради исходавања одговарајуће надокнаде је трајао више од четири и по године (видети горе наведене ст. 18–20.), без потребе за испитивањем било каквих сведока или вештака, иако је већ стекла правни основ, тј. одлуку Уставног суда. Коначни износ је био неодговарајући, посебно када се имају у виду њени настали и тражени трошкови.
  3. Подноситељка је 10. јануара 2011. године, након одлуке Уставног суда, поднела своју представку Суду, у периоду када њен захтев за надокнаду штете још увек није био решен. Иако је у почетку чекао исход поступања по горе наведеном захтеву, Суд је на крају одлучио да Владу обавести о представци. Суд понавља да је питање да ли подноситељка може тврдити да је жртва наводне повреде релевантно у свим фазама поступка према Конвенцији (видети, између осталог, Siliadin против Француске, број 73316/01, став 61, ЕСЉП 2005-VII; Милановић против Србије, број 44614/07, од 14. децембра 2010. године; Видаковић, цитиран горе; и Karahalios против Грчке, број 62503/00, став 21, од 11. децембра 2003. године).
  4. Према утврђеној пракси Суда, одлука или мера повољна за подносиоца представке није у начелу довољна да га лиши статуса жртве, осим ако домаћи органи нису признали, било изричито или прећутно, и накнадно доделили одговарајућу и довољну надокнаду за кршење Конвенције (видети, за главна начела, Scordino против Италије (број 1) [ВВ], број 36813/97, ст. 178–213, ЕСЉП 2006-V, и Cocchiarella против Италије [ВВ], број 64886/01, ст. 69–98, ЕСЉП 2006-V; видети, између осталих извора, Normann против Данске (одл.), број 44704/98, од 14. јуна 2001. године; Jensen и Rasmussen против Данске (одл.), број 52620/99, од 20. марта 2003. године и Nardone против Италије (одл.), број 34368/02, од 25. новембра 2004. године). Суд је генерално сматрао да ово зависи од свих околности случаја, посебно с обзиром на природу права за које се тврди да је повређено (видети Gäfgen, цитиран горе, став 116.), разлоге дате за доношење такве одлуке (видети M.A. против Уједињеног Краљевства (одл.), број 35242/04, ЕСЉП 2005-VIII, и упоредити са Jensen против Данске (одл.), број 48470/99, ЕСЉП 2001-X) и постојаност неповољних последица по дотичну особу након доношења такве одлуке (видети Freimanis и Līdums против Летоније, бр. 73443/01 и 74860/01, став 68, од 9. фебруара 2006. године). Тек када се ови услови испуне, супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције искључује разматрање представке (видети Cocchiarella, цитиран горе, став 71, и Cataldo против Италије (одл.), број 45656/99, од 3. јуна 2004. године).
  5. Имајући у виду горе наведено и враћајући се на овај предмет, Суд сматра да се, без обзира (i) да ли се закључак Уставног суда може сматрати одговарајућим признањем наводне повреде Конвенције, било изричито или прећутно; (ii) веома дугачке поступке које је подноситељка морала да покрене како би исходовала надокнаду и да ли се они могу сматрати делотворним правним леком; и (iii) високе трошкове који су јој у том погледу наметнути (видети Миловановић против Србије, број 56065/10, од 8. октобра 2019. године, са даљим референцама у погледу превентивне и компензацијске природе правног лека у контексту члана 8.), стварни износ надокнаде који је подноситељки додељен у околностима овог случаја (видети горе наведени став 20.) у сваком случају није био одговарајући и није представљао довољну надокнаду у поређењу са износима досуђеним у сличним ситуацијама у пракси Суда (видети, за пример, Сандра Јанковић, цитиран горе, став 74, и Исаковић Видовић, цитиран горе, став 70.). Суд сматра да позивање Владе на случај Видаковић није релевантно јер су поступци, у другом контексту, још увек били у току, при чему је Уставни суд наложио њихово убрзање и досудио надокнаду.
  6. Сходно томе, подноситељка и даље може тврдити да је „жртва” кршења члана 8. Конвенције у смислу члана 34. Према томе, приговор Владе мора бити одбијен у том погледу.

3. Закључак

  1. Суд је утврдио да представка није ни очигледно неоснована нити недопуштена по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

B. Основаност

1. Поднесци странака

  1. Подноситељка је поново потврдила своју жалбу и поновила своје аргументе описане у горе наведеним ст. 36. и 53. На крају, Тужена држава није понудила обештећење јер је кривични поступак покренут против Д.В. прекинут због истека важећег рока застарелости.
  2. Влада је оспорила наводе подноситељке. Она је на почетку тврдила да члан 8. није примењив, јер околности овог предмета, за разлику од предмета Сандра Јанковић и Исаковић Видовић, неспорно указују на то да наводни чин насиља којем је подноситељка била подвргнута није резултирао дуготрајном штетом и психолошким ефектима на њен физички и морални интегритет како би потпадао под делокруг члана 8. Из истог разлога, цели инцидент није био довољно озбиљан како би представљао повреду члана 8. Конвенције.

2. Релевантна начела

  1. Суд понавља да је основна сврха члана 8. заштита појединца од произвољног мешања јавних власти. Међутим, ова одредба не приморава само државу да се уздржи од оваквог мешања: поред ове позитивне обавезе државе која се пре свега односи на нечињење, постоје и позитивне обавезе које су саставни део ефективног поштовања приватног или породичног живота. Ове обавезе могу обухватити и усвајање мера које имају за циљ да обезбеде поштовање приватног живота чак и у сфери међусобних односа појединаца (видети M.C. против Бугарске, број 39272/98, став 150, ЕСЉП 2003-XII).
  2. Што се тиче поштовања приватног живота, Суд је раније у различитим контекстима сматрао да појам приватног живота укључује физички и психички интегритет особе. Суд је раније сматрао да позитивне обавезе власти – у неким случајевима према члановима 2. или 3. Конвенције, а у другим случајевима према члану 8. тумачене самостално или у комбинацији са чланом 3. – могу укључивати обавезу одржавања и примене одговарајућег правног оквира у пракси који пружа заштиту од дела насиља од стране приватних лица (видети, између осталог, Söderman против Шведске [ВВ], број 5786/08, став 80, ЕСЉП 2013; Bevacqua и S. против Бугарске, број 71127/01, став 65, од 12. јуна 2008. године; Сандра Јанковић, цитиран горе, став 45; A против Хрватске, број 55164/08, став 60, од 14. октобра 2010. године; Ђорђевић против Хрватске, број 41526/10, ст. 141–43, ЕСЉП 2012; Costello-Roberts против Уједињеног Краљевства, од 25. марта 1993. године, став 36, Серија А број 247-C; D.P. и J.C против Уједињеног Краљевства, број 38719/97, став 118, од 10. октобра 2002. године).
  3. Што се тиче таквих озбиљних радњи, позитивна обавеза државе према члановима 3. и 8. да штити физички интегритет појединца се може проширити и на питања која се односе на делотворност кривичне истраге и на могућност исходавања репарације и обештећења (видети, међу другим изворима, M.C. против Бугарске, цитиран горе, став 152; M.P. и други против Бугарске, број 22457/08, ст. 109–10, од 15. новембра 2011. године; и C.A.S. и C.S. против Румуније, број 26692/05, став 72, од 20. марта 2012. године), иако не постоји апсолутно право на кривично гоњење или осуду било ког лица ако није било грубих пропуста у настојању да се учиниоци кривичних дела позову на одговорност (видети, на пример, Brecknell против Уједињеног Краљевства, број 32457/04, став 64, од 27. новембра 2007. године).
  4. Суд понавља да његов задатак није да замени надлежне домаће органе у одређивању најприкладнијих метода за заштиту појединаца од напада на њихов лични интегритет, већ да преиспита, у складу са Конвенцијом, одлуке које су ти органи донели у вршењу своје моћи процењивања. Суд ће стога испитати да ли је Србија, у поступању са предметом подноситељке, прекршила своју позитивну обавезу према члану 8. Конвенције (видети предмет Сандра Јанковић, цитиран горе, став 46.).

3. Примена ових начела на предметни случај

  1. Што се тиче примењивости члана 8. Конвенције, Суд примећује да првостепени суд није утврдио чињенице везане за спорни напад јер је кривични поступак обустављен услед застаревања. Према речима подноситељке, њен комшија ју је песницом неколико пута ударио у лице и вукао за косу, због чега је пала на тло, а затим наставио даље да је удара уз помоћ неког мушкарца док је подноситељка лежала на тлу. У лекарском извештају болничког одељења хитне помоћи наводи се да је напад на подноситељку резултирао бројним повредама главе и ноге и да је изгубила неколико праменова косе. На крају, Суд констатује да је подноситељка, која је претходно била изложена бројним вербалним нападима од стране свог комшије, наводно већ поднела неколико кривичних пријава против Д.В. за узнемиравање, али без успеха. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да је напад којем је подноситељка била изложена имао довољно неповољан утицај на њен физички и морални интегритет како би се покренула позитивна обавеза државе у смислу члана 8. (видети предмет Сандра Јанковић, цитиран горе, став 31, и упоредити са Tonchev против Бугарске, број 18527/02, став 41, од 19. новембра 2009. године; видети такође, у контексту члана 3, предмет Милановић, цитиран горе, став 87, где су повреде сачињавале неколико посекотина), притом не сугеришући да би сви физички сукоби и комшијски спорови који су резултирали лакшим телесним повредама увек спадали у ову сферу.
  2. Суд стога сматра да насилне радње, попут оних у овом предмету, захтевају од држава да усвоје одговарајуће позитивне мере у сфери кривичноправне заштите (видети предмет Сандра Јанковић, цитиран горе, став 47.). Што се тиче кривично-правних механизама предвиђених у српском правном систему, Суд констатује да су насилне радње које су починила физичка лица забрањена у бројним одредбама Кривичног законика, укључујући кривична дела тешке и лакше телесне повреде (видети горе наведени став 29.). Суд даље примећује да српски кривични закон прави разлику између кривичних дела за која гоњење спроводи јавни тужилац, било по сопственој иницијативи или по приватној пријави, и оних код којих се гоњење спроводи путем приватне тужбе. Ова друга категорија се односи на кривична дела мање озбиљне природе, попут злочина који је почињен против подноситељке. Гоњење по приватној тужби покреће приватни тужилац (видети горе поменуте ст. 29–30.), а кривична пријава поднета благовремено, у погледу кривичног дела које подлеже приватном гоњењу, ће се третирати као гоњење по приватној тужби (видети члан 48.(3) Законика о кривичном поступку). У овим околностима, Суд је уверен да је у овом предмету домаће право пружило подноситељки одговарајућу заштиту, јер Конвенција не захтева кривично гоњење уз помоћ државе у свим случајевима (видети предмет Сандра Јанковић, цитиран горе, став 50.).
  3. У овом случају, подноситељка је покренула приватну тужбу против Д.В. због наношења лакших телесних повреда, као и против Н.Н. лица која је такође било присутно на дан наводног инцидента. Што се тиче начина на који су спроведени кривично-правни механизми, Суд констатује да је приватни кривични поступак окончан без опипљивих резултата због његовог окончања услед истека периода застарелости, те да је тако окончан без доношења коначне одлуке о кривици нападача (видети предмет Сандра Јанковић, цитиран горе, став 57.). Покушаји подноситељке да спречи изостанак гоњења починилаца су занемарени. Чини се да је током четири године трајања поступка надлежни суд саслушао само једног сведока, одржао четири и одложио укупно шест рочишта, од којих је потоње спроведено из разлога који се не могу приписати понашању подноситељке (видети горе наведене ст. 19–23.). С обзиром на дуготрајан ток поступка и његов крајњи исход, не може се рећи да је исти имао довољан ефекат у погледу одвраћања од даљих насилних радњи на дотичне појединце нити да је био у стању да обезбеди делотворно спречавање незаконитих радњи попут оних на које се притужује подноситељка. Пропуст да се адекватно одговори на њене наводе у овом предмету изазива сумњу у делотворност система који је успоставила држава и оставља приватни кривични поступак који је покренут у предмету лишеног смисла. С обзиром на чињеницу да подноситељка није лично допринела спорном кашњењу, Суд сматра да јој оспорена пракса у посебним околностима овог предмета није пружила одговарајућу заштиту од напада на њен физички интегритет, те да се показало да је начин на који су примењени кривично-правни механизми био неделотворан до те мере да представља повреду позитивних обавеза Тужене државе према члану 8. Конвенције (видети предмет Сандра Јанковић, ст. 52–58; и Исаковић Видовић, ст. 58–64, оба цитирана горе; видети, такође, иако у контексту члана 3. Конвенције, Çelik против Турске (број 2), број 39326/02, ст. 33–36, од 27. маја 2010. године; и Бегановић против Хрватске, цитиран горе, ст. 71. и 74–88.).

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛ. 3. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подноситељка се притуживала на даље кршење чланова 3. и 13. Конвенције, који гласе:

Члан 3.

„Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.”

Члан 13.

„Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред домаћим властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.”

  1. С обзиром на то да су притужбе подноситељке према чл. 3. и 13. заправо исте као и њена жалба која је већ разматрана према члану 8., и узимајући у обзир налаз Суда у вези са потоњим (видети, нарочито, горе наведени став 67.), Суд проглашава раније притужбе прихватљивим, али сматра да се њихова основаност не мора посебно разматрати (видети Зорица Јовановић, став 80, и Сандра Јанковић, ст. 58. и 59, оба цитирана горе).

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

70. Члан 41. Конвенције гласи:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”

  1. Подноситељка је тражила износ од 20.000 евра (EUR) на име претрпљеног физичког бола и душевне патње, као и услед повреда различитих чланова Конвенције.
  2. Влада је оспорила ове захтеве.
  3. Суд сматра да је подноситељка засигурно претрпела извесну нематеријалну штету. С обзиром на природу кршења утврђеног у овом предмету и вршећи процену на правичној основи, Суд додељује подноситељки износ од EUR 3.000 по овом основу.
  4. Подноситељка је такође тражила износ од укупно EUR 5.620 на име трошкова и издатака насталих пред домаћим судовима у кривичном, уставном и парничном поступку за накнаду штете, као и за трошкове и издатке настале пред судом.
  5. Влада је оспорила ово потраживање као неутемељено и недовољно прецизирано.
  6. Према судској пракси Суда, подноситељка има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су разумни у погледу њиховог квантитета. У конкретном предмету, имајући у виду документацију коју поседује и горе наведене критеријуме, Суд сматра да је разумно досудити подноситељки износ од EUR 2.500, који би требало да покрије трошкове по свим тачкама.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку прихватљивом;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 8. Конвенције;

3. Утврђује да нема потребе за разматрањем жалби према чл. 3. и 13. Конвенције;

4. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да подноситељки исплати, у року од три месеца, следеће износе који ће бити конвертовани у националну валуту Тужене државе по важећем курсу на дан исплате:

(i) EUR 3,000, као и било који порез који се може наплатити на име нематеријалне штете;

(ii) EUR 2.500, као и било који порез који се може наплатити подноситељки на име трошкова и издатака;

(b) да, од истека наведених три месеца до исплате, обичну камату треба исплатити на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, уз додатак од три процентна поена;

5. Одбија преостали део захтева подноситељке за правичним задовољењем.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми 19. октобра 2021. године, у складу са правилом 77, ст. 2. и 3. Пословника суда.

Hasan Bakırcı
заменик секретара одељења

Valeriu Griţco
председник

_________

1 “Ne eat judex ultra et extra petita partium („Судија нека не иде изнад захтева странака”.)

 

 

SECOND SECTION

CASE OF NIKOLIĆ v. SERBIA

(Application no. 15352/11)

JUDGMENT

STRASBOURG

19 October 2021

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Nikolić v. Serbia, The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Committee composed of:

Valeriu Griţco, President,
Egidiju Kuris,
Branko Lubarda, judges,
and Hasan Bakırcı, Deputy Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 15352/11) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Ms Svetlana Nikolić (“the applicant”), on 10 January 2011;

the decision of 23 September 2016 to give notice to the Serbian Government (“the Government”) of the application; and

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 21 September 2021,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

INTRODUCTION

1.  This application concerns a statute-barred prosecution for minor bodily harm allegedly caused to the applicant by her neighbour.

THE FACTS

2.  The applicant was born in 1965 and lives in Belgrade. She was represented by Mr S. Tomić, a lawyer practising in the same city.

3.  The Government were represented by their Agent at that time, Ms N. Plavšić.

4.  The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

  1. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
    1. Record of the alleged incident

5.  On 26 March 2006, at around 5 p.m., the applicant’s neighbour, D.V., allegedly punched the applicant several times in the head and pulled her hair, causing her to fall to the ground. D.V. then allegedly continued kicking and punching her, with the help of a male friend, N.N. D.V. had allegedly been verbally abusive towards the applicant since 2002 and the applicant had already lodged several criminal complaints with the police in that regard between 2003 and 2005, but to no avail.

6.  According to medical records from the hospital emergency department, the applicant sustained a number of injuries to her head and leg (contusiones capitis and constusio femoris) and also had a few wisps of hair pulled out. She was released from hospital the same day.

  1. Criminal proceedings in respect of the alleged incident

7.  On 20 April 2006 the applicant brought a private criminal action (privatnu krivičnu tužbu) against D.V. for inflicting minor bodily harm (zbog nanošenja lakih telesnih povreda; see Article 122 § 1 at paragraph 29 below). She did not lodge a civil compensation claim (nije istakla imovinsko-pravni zahtev).

8.  On 9 June 2006 the presiding judge sent the case file to the investigating judge to hear the applicant and the accused D.V. and to obtain an expert report. On 11 October 2006 the presiding judge asked the investigating judge to hear a witness D.Z. He did so and returned the case file on 24 April 2007.

9.  Between April 2007 and June 2010 a total of four of the ten scheduled hearings were held. Throughout the proceedings the applicant complained of a lack of diligence on the part of the courts.

10.  On 5 November 2009 the applicant wrote to the Second Municipal Court and the Supreme Court, alerting them that her criminal proceedings might be terminated as statute-barred owing to the delays. She received replies from the two court presidents on 2 December and 11 November 2009 informing her that her complaints about the possible expiry of the limitation period were unfounded (neosnovane pritužbe).

11.  On 11 June 2010 the Municipal Court terminated the proceedings against D.V. as time-barred as of 26 March 2010.

12.  The applicant did not file a separate civil compensation claim in respect of the underlying incident.

  1. Decision of the Constitutional Court and the related proceedings thereafter

13.  In the meantime, in a constitutional appeal lodged on 25 December 2009 the applicant asked the Constitutional Court of Serbia (Ustavni sud Republike Srbije) to prevent the criminal proceedings becoming statute-barred. She also complained of inefficiency and unlawful conduct by the court, alleging that if the proceedings became time-barred, it would lead to further impunity for the defendant and would prevent her from exercising her rights, achieving moral satisfaction and obtaining compensation for her injuries. She further requested compensation for non-pecuniary damage for the conduct of the adjudication court, as well as for fear, physical pain, mental anguish and damage to her honour and dignity caused by her neighbour’s attack. She relied on Article 32 of the Constitution (see paragraph 24 below), which correspond to Article 6 of the Convention.

14.  In an additional submission to her constitutional appeal of 25 May 2010, she filed the decision of 11 June 2010 and informed the Constitutional Court that the criminal proceedings had been terminated and that she remained without any protection. She complained about the manner in which the criminal proceedings had been conducted, resulting in impunity for her neighbour and a lack of redress, adding the issues of inefficiency, illegality and the prolonged length of the criminal proceedings and repeating the various claims for compensation.

15.  On 22 July 2010 the Constitutional Court found a violation of her “right to a trial within a reasonable time” on account of the protracted length of the proceedings, disregarding her other complaints. It found that while there had been several periods of judicial inactivity and a number of unwarranted adjournments throughout the criminal proceedings, the applicant had not contributed to the procedural delays in any way. Additionally, the court declared that the applicant was entitled to non-pecuniary damages, in accordance with Article 90 of the Constitutional Court Act. The decision was dispatched on 28 October 2010.

16.  On 2 November 2010 the applicant’s lawyer filed a claim for damages with the then Commission for Compensation on the grounds that the Constitutional Court had acknowledged a violation of the applicant’s right to a fair trial. He claimed, on behalf of the applicant, 1,500,000 dinars (RSD – approximately 1,390 euros (EUR) at the time) in compensation under various heads. As the applicant did not receive a reply within the statutory limit (see paragraph 26 below, under Article 90 of the Constitutional Court Act), on 13 December 2010 she urged the Commission to provide a decision.

17.  In the meantime, on 25 November 2010, the Commission for Compensation offered to draw up a draft agreement under which the applicant would be paid RSD 20,000 (approximately EUR 185 at the time) for the non-pecuniary damage referred to in the Constitutional Court’s decision. The applicant was not served with this decision until 21 March 2011. She refused to accept the amount offered, deeming it insufficient and humiliating.

18.  Instead, on 7 February 2011 the applicant brought civil proceedings in the Belgrade First Court of First Instance against the Ministry of Justice, under Article 90 of the Constitutional Court Act (see paragraph 26 below), seeking RSD 1,500,000 for non-pecuniary damage, plus statutory interest. The court ordered the applicant to pay RSD 79,100 (approximately EUR 730 at the time) in court stamp duty as her request for exemption from payment of such fees had been refused.

19.  On 16 April 2013 the court allowed the applicant’s claim in part and awarded her RSD 150,000 (approximately EUR 1,340), as well as part of the costs and expenses incurred in these proceedings.

20.  On 4 February 2015 the Belgrade Court of Appeal (Apelacioni sud), decreased the amount to RSD 100,000 (approximately EUR 800), plus statutory interest accrued as of 16 April 2013, and RSD 141,000 in costs and expenses. The applicant was at a later date requested to pay RSD 26,000 in taxes (sudske takse) for the appeal and second-instance decision.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK AND PRACTICE

  1.  CONSTITUTION OF THE REPUBLIC OF SERBIA (USTAV REPUBLIKE SRBIJE; PUBLISHED IN OFFICIAL GAZETTE OF THE REPUBLIC OF SERBIA – OG RS - NO. 98/06)

21.  The Constitution of the Republic of Serbia entered into force on 8 November 2006.

22.  Article 18 of the Constitution provides for the direct implementation of guaranteed rights. It sets forth that “[t]he Constitution shall guarantee ... the direct implementation of human and minority rights secured by the generally accepted rules of international law ... [and] ... ratified international treaties” and that “[p]rovisions on human and minority rights shall be interpreted pursuant to valid international standards on human and minority rights, as well as the practice of international institutions which supervise their implementation.”

23.  Article 25 guarantees that physical and mental integrity is inviolable and that no one may be subjected to torture, inhuman or degrading treatment or punishment, or subjected to medical or other experiments without their free consent.

24.  Article 32 § 1 provides, inter alia, for the right to a hearing within a reasonable time.

25.  The Constitution does not contain any provisions on the right to respect for private life corresponding to Article 8 of the Convention.

  1. CONSTITUTIONAL COURT ACT (ZAKON O USTAVNOM SUDU; PUBLISHED IN OG RS NO. 109/07)

26.  The relevant provisions of the Constitutional Court Act read as follows:

Article 7 § 1

“The decisions of the Constitutional Court shall be final, enforceable and binding.”

Article 82 §§ 1 and 2

“A constitutional appeal may be lodged against an individual decision or an action of a State body or an organisation exercising delegated public powers which violates or denies human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies have already been exhausted or have not been prescribed or where the right to their judicial protection has been excluded by law.

A constitutional appeal may be lodged even if all available remedies have not been exhausted in the event of a breach of an applicant’s right to a trial within a reasonable time.”

Article 89 §§ 2 and 3

“When the Constitutional Court finds that an ... individual decision or action has violated or denied a human or minority right or a freedom guaranteed by the Constitution, it shall annul the ... decision in question or ban the continuation of such action or order the implementation of other specific measures as well as the removal of all adverse consequences within a specified period of time.

The decision of the Constitutional Court accepting a constitutional appeal shall constitute a legal basis for requesting compensation or the removal of other adverse consequences before a competent body, in accordance with the law.”

Article 90

“... [An applicant who has obtained a Constitutional Court decision in his or her favour] ... may lodge a compensation claim with the Commission for Compensation in order to reach an agreement in respect of the amount ... [of compensation to be awarded] ...

If the Commission for Compensation does not rule favourably in respect of a compensation claim or fails to issue a decision within thirty days from the date of its submission, the applicant may file a civil claim for damages before the competent court. If only partial agreement has been achieved, a civil claim may be filed in respect of the remainder of the amount sought.

The composition and operation of the Commission for Compensation shall be regulated by the Minister of Justice.”

  1.  GENERAL OPINIONS/PRACTICE DIRECTIONS ADOPTED BY THE CONSTITUTIONAL COURT (PUBLISHED ON THE CONSTITUTIONAL COURT’S WEBSITE)

27.  According to the Constitutional Court’s general opinions of 30 October 2008 and 2 April 2009, as regards the examination of and ruling on constitutional appeals (Stavovi Ustavnog suda u postupku ispitivanja i odlučivanja po ustavnoj žalbi koji se odnose na postupak prethodnog ispitivanje ustavne žalbe), it is “bound” (vezan) by the request formulated in the constitutional appeal when examining whether there has been a breach of a right or freedom guaranteed by the Constitution. The Constitutional Court may only consider the appeal within the limits of the request as formulated.

28.  The Constitutional Court declines jurisdiction ratione temporis to decide on constitutional appeals concerning decisions taken and/or acts occurring before the date the Constitution came into force.

  1. CRIMINAL CODE 2005 (KRIVIČNI ZAKONIK, PUBLISHED IN OG RS NOS. 85/0588/05107/0572/09111/09121/12104/13108/14 AND 94/16)

29.  Article 122 sets out the offence of minor bodily harm and minor health impairment, which is punishable by a fine, up to one year’s imprisonment (Article 122 § 1) or up to three years’ imprisonment if the injuries are caused by a weapon, dangerous implement or other means likely to inflict serious harm or impairment (Article 122 § 2). A judicial caution may be issued if the perpetrator was provoked by rude or violent conduct on the part of the victim (Article 122 § 3). Prosecution for the above-mentioned offence must be instituted by private action (privatni tužilac), that is to say the only authorised prosecutor is the victim himself or herself.

30.  Article104 § 6 in conjunction with Article 103 § 1 provides, inter alia, that prosecution for the offence defined above becomes time-barred, at the latest, when more than four years have elapsed since its commission.

  1. OBLIGATIONS ACT (ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA; PUBLISHED IN OFFICIAL GAZETTE OF THE SOCIALIST FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA – OG SFRY – NOS. 29/78, AMENDMENTS PUBLISHED IN OG SFRY NOS. 29⁄78, 39⁄85, 45⁄89, 57⁄89, AND IN OG FRY NO. 31/93)

31.  Articles 157, 199 and 200 of the Obligations Act, taken together, provide, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of his or her reputation, personal integrity, liberty or other personal rights (prava ličnosti) is entitled, depending on the duration and intensity, to seek injunctive relief, sue for financial compensation and request other forms of redress “which might be capable” of affording adequate non-pecuniary satisfaction.

32.  Article 172 § 1 provides that a legal entity (pravno lice), which includes the State, is liable for any damage caused by one of “its bodies” to a “third person”. This provision includes State liability for any judicial or police misconduct and/or malfeasance (see, for example, the judgments of the Supreme Court of 10 November 2002, Rev. 6203/02, and 10 April 2003, Rev. no. 1118/03).

33.  Article 376 provides that a claim based on the above-mentioned provisions must be brought within three years of the date on which the injured party became aware of the damage in question and the person responsible, but that such a claim must in any event be lodged within a maximum of five years of the event itself.

34.  Article 377 § 1 further provides that if the damage in question has been caused as a result of the commission of a criminal offence, the civil limitation period may be extended so as to correspond to the applicable limitation period for that offence.

Relevant domestic case-law

35.  The relevant domestic legislation and case-law concerning the use of civil-law legal remedies in respect of private life-related issues is outlined in the case of Lakatoš and Others v. Serbia (no. 3363/08, §§ 43-44 and 51-52, 7 January 2014).

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION

36.  The applicant complained, under Articles 6, 13 and 41 of the Convention, about the manner in which the criminal proceedings had been conducted, effectively resulting in D.V.’s impunity, as well as the respondent State’s subsequent failure to provide her with any redress.

37.  By virtue of the jura novit curia principle the Court is not bound by the legal grounds adduced by the applicant under the Convention and the Protocols thereto and has the power to decide on the characterisation to be given in law to the facts of a complaint by examining it under Articles or provisions of the Convention that are different from those relied upon by the applicant (see Radomilja and Others v. Croatia [GC], nos. 37685/10 and 22768/12, §§ 114 and 126, 20 March 2018). Hence, the Court considers that the main legal issue raised by the application falls to be examined from the standpoint of the State’s obligations under Article 8 of the Convention (see, for example, Sandra Janković v. Croatia, no. 38478/05, § 31, 5 March 2009), the relevant parts of which read as follows:

Article 8

“1. Everyone has the right to respect for his private ... life ...

2. There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”

  1. Admissibility
    1. The Government’s objection of non-exhaustion of domestic remedies

38.  The Government argued that the applicant had not exhausted or had not properly exhausted the available and effective domestic remedies, as required by Article 35 § 1 of the Convention.

39.  More specifically, she had not brought a separate civil action for damages against D.V. under Articles 157, 172, 199 and 200 of the Obligations Act (see paragraphs 31 and 32 above), even though a criminal conviction was not a prerequisite in this regard and its prospects of success did not depend on the outcome of the criminal proceedings. They relied on the Court’s judgment in the case of Lakatoš and Others (cited above). Moreover, she had had even more chances to succeed in civil proceedings given that the court had not found the accused not guilty of the alleged crime based on the evidence presented, and had only suspended the criminal proceedings on procedural grounds as statute-barred.

40.  In addition or in the alternative, the Government indicated that the applicant had not properly made use of the otherwise available and effective constitutional avenue of redress, given that she had specifically relied on Article 32 of the Constitution, guaranteeing the right to a fair hearing, but had made no reference, either explicitly or implicitly, to Articles 3 or 8 of the Constitution. Nor had the applicant properly addressed the Court, as she had failed to rely on those Articles. The Government relied on the principle of subsidiarity and the case of S.V. and S.V. v. Bosnia and Herzegovina ((dec.) no. 31989/06, 10 April 2012), concerning the ineffectiveness of the investigation into the rape of two girls. In that case, the Court noted that as one of the applicants had complained only under Article 6 about the fairness of the criminal proceedings and their outcome, the Human Rights Commission had therefore been given an opportunity to put right the alleged violation and the Court had to declare her complaints inadmissible ratione materiae. According to the Government, the complaints in the present case also had to be dismissed for not giving an opportunity to the Constitutional Court to examine the relevant issues, it being bound by the applicant’s complaints as defectively raised (see paragraph 27 above).

41.  The applicant maintained that she had pursued all the available legal remedies, including the constitutional appeal procedure, to obtain redress, but to no avail. She argued that it would have been very difficult for her to obtain damages, especially from the State, in a judgment in her favour in civil proceedings in the absence of a prior criminal conviction. In any event, the proceedings would have probably lasted and civil redress could not have adequately compensated her for the injuries suffered and the statute-barred proceedings. As regards the constitutional appeal, she had fully and in substance explained the relevant facts, her grievances and requested damages for physical pain and suffering. As to the constitutional provisions cited, she clarified that she had relied on what had been the “available” (known) practice of the Constitutional Court, but had clearly intended it to determine the defendant’s actions or inaction regarding the protection of her physical integrity.

42.  The Court reiterates that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 of the Convention obliges those seeking to bring a case against a State before the Court to firstly use the remedies provided by the national legal system. Consequently, States are dispensed from answering for their acts before an international body before they have had an opportunity to put matters right domestically (see Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 70, 25 March 2014).

43.  As regards legal systems which provide constitutional protection for fundamental human rights and freedoms, such as that of Serbia, it is incumbent on the aggrieved individual to test the extent of that protection (see, inter aliaVinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and 30 others, § 51, 1 December 2009). An applicant’s failure to make use of an available domestic remedy or to make proper use of it, that is to say by bringing a complaint at least in substance and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in domestic law, will result in an application being declared inadmissible before the Court (see, for example, Vučković, cited above, § 72; see also, among other authorities, Cardot v. France, 19 March 1991, § 34, Series A no. 200, and Elçi and Others v. Turkey, nos. 23145/93 and 25091/94, §§ 604 and 605, 13 November 2003).

44.  The Court has, however, frequently emphasised the need to apply the exhaustion rule with some degree of flexibility and without excessive formalism (see Ringeisen v. Austria, 16 July 1971, § 89, Series A no. 13, and Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 69Reports of Judgments and Decisions 1996IV).

45.  While noting that the Government did not clarify against whom a civil action for damages should have been brought, the Court reiterates that it has already examined and rejected their first preliminary objections in a very similar case in the same context (see Isaković Vidović v. Serbia, no. 41694/07, § 47, 1 July 2014), given that effective deterrence against attacks on the physical integrity of a person requires efficient criminal-law mechanisms capable of ensuring adequate protection (see, mutatis mutandisSandra Janković, cited above, § 36, with further reference therein, where the applicant suffered similar or arguably even lesser injuries than the applicant in the present case). The Court finds no particular circumstances in the present case which would require it to depart from its findings in the above-mentioned case.

46.  As regards the Government’s objection that the applicant failed to raise her complaints under the relevant Articles with the Constitutional Court and the Court, it is not necessary for the Convention right, and particularly its specific legal grounds, to be explicitly raised in domestic proceedings provided that the complaint is raised “at least in substance” (see, mutatis mutandisCastells v. Spain, 23 April 1992, § 32, Series A no. 236; Fressoz and Roire v. France [GC], no. 29183/95, § 37, ECHR 1999I; Vučković and Others, cited above, §§ 72, 79 and 81-82; and Platini v. Switzerland (dec.), no. 526/18, § 51, 11 February 2020). This means that if the applicant has not relied on the provisions of the Convention, he or she must have raised arguments to the same or like effect on the basis of domestic law, in order to have given the national courts the opportunity to redress the alleged breach in the first place (see Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, §§ 142, 144 and 146, ECHR 2010; Radomilja and Others, cited above, § 117; Karapanagiotou and Others v. Greece, no. 1571/08, § 29, 28 October 2010; Marić v. Croatia, no. 50132/12, § 53, 12 June 2014; Portu Juanenea and Sarasola Yarzabal v. Spain, no. 1653/13, §§ 62-63, 13 February 2018; and, in relation to a complaint that was not raised, even implicitly, at the final level of jurisdiction, Association Les Témoins de Jéhovah v. France (dec.), no. 8916/05, 21 September 2010; and Nicklinson and Lamb v. the United Kingdom (dec.), nos. 2478/15 and 1787/15, §§ 89-94, 23 June 2015). Thus, in order properly to exhaust domestic remedies it is not sufficient for a violation of the Convention to be “evident” from the facts of the case or the applicant’s submissions. Rather, the applicant must actually have complained (expressly or in substance) of it in a manner which leaves no doubt that the same complaint that is subsequently submitted to the Court was indeed raised at the domestic level (see Farzaliyev v. Azerbaijan, no. 29620/07, § 55, 28 May 2020, and Peacock v. the United Kingdom (dec.), no. 52335/12, § 38, 5 January 2016).

47.  The Court notes that the applicant did not explicitly rely on Articles 3 or 8 of the Convention in her appeal to the Constitutional Court, no provision on the right to respect for private life corresponding to Article 8 even being enshrined in the 2006 Serbian Constitution (see also Milovanović v. Serbia, no. 56065/10, § 97, 8 October 2019). Her constitutional appeal essentially referred instead to only the right to a fair trial contained in Article 32 of the Constitution, which corresponds to Article 6 of the Convention.

48.  The Court notes, nevertheless, that the applicant lodged the constitutional appeal even before the criminal proceedings had become statute-barred, forewarning the Constitutional Court and asking it to prevent that (see paragraph 13 above). Having regard to its formulation in the appeal, she explicitly complained of inefficiency and unlawful conduct by the court, alleging that if the proceedings became time-barred, it would lead to further impunity for the defendant and prevent her from exercising her rights, achieving moral satisfaction and obtaining compensation for her injuries. She requested compensation for non-pecuniary damage for the conduct of the adjudication court, as well as for fear, physical pain, mental anguish and damage to her honour and dignity caused by her neighbour’s attack. Once the criminal proceedings had been discontinued (obustavljen) as statute-barred, she amended her appeal, stating that she remained without any protection, adding the issue of the prolonged length of the criminal proceedings (see paragraph 14 above). It is clear from the applicant’s constitutional appeal – in how the complaint was defined by its factual allegations, legal arguments and the final request for damages – that the essence of her complaints concerned her grievances and that she intended for the Constitutional Court to determine the defendant’s actions or inaction regarding the rights and responsibilities guaranteed by the Constitution.

49.  In its decision in response to that appeal, the Constitutional Court, while disregarding the applicant’s other complaints, held that she had suffered a breach of her “right to a trial within a reasonable time” (see paragraph 15 above). The Court notes that the Constitutional Court has admittedly had a practice consisting in rigidly observing the forms prescribed by law or developed in its practice, and not going in its examination of any complaint or request beyond the issues as formulated by the appellant[1]. However, it came to this conclusion even though the applicant had not lodged a civil compensation claim within the criminal proceedings, which would normally make such a complaint inadmissible ratione materiae under Article 6 before the Constitutional Court and the Court. The former court found that there had been several periods of judicial inactivity and a number of unwarranted adjournments throughout the criminal proceedings. Additionally, it declared that the applicant was entitled to non-pecuniary damages.

50.  In view of the foregoing, the Court finds that the applicant brought the substance of her complaints to the attention of the Constitutional Court and gave it an opportunity to prevent or put right the alleged violations against the State before those allegations were submitted to the Court, even though it examined the case to an extent and found a violation of the right to a fair trial. Furthermore, the present case, in the Court’s view, is different from the case referred to by the Government in their observations (see paragraph 40 above), concerning the ineffectiveness of the investigation into the rape of two girls, both in terms of factual differences and their impact on the legal outcome, given that one of the applicants in that case complained under Article 6 about the fairness of the criminal proceedings and their outcome, but “at no stage [relied on] Article 3 or raise[d] the substance of an Article 3 based complaint, for example, a lack of diligence in the investigation of her complaint”. In any event, she could have still lodged another constitutional appeal given the alleged continuing violation in that case.

51.  The Government’s two-pronged objection regarding the exhaustion requirement must be therefore dismissed.

2.  Victim status

52.  The Government argued that the applicant had lost her status as a “victim” within the meaning of Article 34 of the Convention. They pointed out that the Constitutional Court had explicitly acknowledged the alleged violation of her right to a fair trial and her right to be awarded compensation in respect of non-pecuniary damage in its decision (see paragraph 15 above). Relying on the case of Vidaković v. Serbia ((dec.), no. 16231/07, §§ 26 and 28, 24 May 2011), the Government suggested that the first condition for the loss of victim status had been met. Afterwards, the domestic civil courts had awarded the applicant about EUR 820 (see paragraph 20 above), which was an adequate amount for a violation of the right to a fair trial within a reasonable time.

53.  The applicant contested the Government’s assertion that she had received EUR 820 on the basis of the decision of the Constitutional Court. While that court had acknowledged a violation of her right to a fair trial and the right to compensation, its decisions were, according to the applicant, only declaratory and abstract. That is to say, the Constitutional Court had not awarded proper compensation, nor had it been awarded by the deficient Commission in charge of such payments (see paragraph 17 above) – it had offered EUR 185 in compensation for the violation four months later, despite the statutory deadlines (see paragraph 26 below, under Article 90 of the Constitutional Court Act). The decision of the Constitutional Court, which was allegedly “final, executive and mandatory” (see paragraph 26 below, under Article 7 § 1 of the Constitutional Court Act), was only a legal basis for initiating further lengthy litigation to obtain damages for the violations found. The civil proceedings initiated by her to obtain adequate compensation had lasted more than four and a half years (see paragraphs 18-20 above), without the need to interview any witnesses or experts, and even though she had already acquired a legal basis (pravni osnov), a Constitutional Court decision. The final amount was inadequate, especially bearing in mind the costs incurred and requested from her.

54.  The applicant lodged her application with the Court on 10 January 2011, after the Constitutional Court’s decision, but while her request for compensation was still pending. While initially awaiting the outcome, the Court ultimately decided to give notice of the application to the Government. The Court reiterates that the question of whether an applicant can claim to be the victim of the violation alleged is relevant at all stages of the proceedings under the Convention (see, inter aliaSiliadin v. France, no. 73316/01, § 61, ECHR 2005-VII; Milanović v. Serbia, no. 44614/07, 14 December 2010; Vidaković, cited above; and Karahalios v. Greece, no. 62503/00, § 21, 11 December 2003).

55.  According to the Court’s settled case-law, a decision or measure favourable to an applicant is not in principle sufficient to deprive him or her of his or her status as a “victim” unless the national authorities have acknowledged, either expressly or in substance, and subsequently afforded appropriate and sufficient redress for the breach of the Convention (see, for the main principles, Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, §§ 178-213, ECHR 2006V, and Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, §§ 69-98, ECHR 2006-V; see also, among other authorities, Normann v. Denmark (dec.), no. 44704/98, 14 June 2001; Jensen and Rasmussen v. Denmark (dec.), no. 52620/99, 20 March 2003; and Nardone v. Italy (dec.), no. 34368/02, 25 November 2004). The Court has generally considered this to be dependent on all the circumstances of the case, with particular regard to the nature of the right alleged to have been breached (see Gäfgen, cited above, § 116), the reasons given for the decision (see M.A. v. the United Kingdom (dec.), no. 35242/04, ECHR 2005VIII, and contrast Jensen v. Denmark (dec.), no. 48470/99, ECHR 2001X) and the persistence of the unfavourable consequences for the person concerned after that decision (see Freimanis and Līdums v. Latvia, nos. 73443/01 and 74860/01, § 68, 9 February 2006). Only when these conditions are satisfied does the subsidiary nature of the protective mechanism of the Convention preclude examination of an application (see Cocchiarella, cited above, § 71, and Cataldo v. Italy (dec.), no. 45656/99, 3 June 2004).

56.  In view of the above and turning to the present case, the Court considers that, quite apart from (i) whether the Constitutional Court’s finding could be considered as proper acknowledgement, either expressly or in substance, of the alleged violation of the Convention; (ii) the very lengthy proceedings the applicant had to institute in order to obtain compensation and whether they could be considered an effective legal remedy; and (iii) the high costs imposed on her in this regard (see Milovanović v. Serbia, no. 56065/10, 8 October 2019, with further references in respect of the preventive and compensatory nature of a remedy in the context of Article 8), the actual amount of compensation awarded to the applicant in the circumstances of the present case (see paragraph 20 above) was in any event not appropriate and sufficient redress compared with the amounts awarded in comparable situations in the Court’s case-law (see, for example, Sandra Janković, cited above, § 74, and Isaković Vidović, cited above, § 70). The Court considers that the Government’s reference to the Vidaković case is not relevant as the proceedings, in another context, were still pending and the Constitutional Court ordered their acceleration and awarded compensation.

57.  Accordingly, the applicant can still claim to be a “victim” of a violation of Article 8 of the Convention within the meaning of Article 34. The Government’s objection in this regard must therefore be dismissed.

3.  Conclusion

58.  The Court finds that the application is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits

1.  The parties’ submissions

59.  The applicant reaffirmed her complaint and repeated her arguments described at paragraphs 36 and 53 above. Ultimately, the respondent State had offered no redress since the criminal proceedings brought against D.V. had been terminated owing to the expiry of the applicable statutory limitation period.

60.  The Government contested the applicant’s allegations. They maintained at the outset that Article 8 was not applicable, as the circumstances of the present case, unlike the cases of Sandra Janković and Isaković Vidović, indisputably indicated that the alleged act of violence to which the applicant had been subjected had not had lasting harmful and psychological effects on her physical and moral integrity in order to fall within the ambit of Article 8. For the same reason, the entire incident had not been serious enough to amount to a violation of Article 8 of the Convention.

  1. Relevant principles

61.  The Court reiterates that the object of Article 8 is essentially that of protecting the individual against arbitrary interference by the public authorities. However, this provision does not merely compel the State to abstain from such interference: in addition to this primarily negative undertaking, there are positive obligations inherent in an effective respect for private or family life. These obligations may involve the adoption of measures designed to secure respect for private life even in the sphere of the relations of individuals between themselves (see M.C. v. Bulgaria, no. 39272/98, § 150, ECHR 2003XII).

62.  As regards respect for private life, the Court has previously held, in various contexts, that the concept of private life includes a person’s physical and psychological integrity. The Court has previously held that the authorities’ positive obligations – in some cases under Articles 2 or 3 of the Convention and in other instances under Article 8 taken alone or in combination with Article 3 – may include a duty to maintain and apply in practice an adequate legal framework affording protection against acts of violence by private individuals (see, inter aliaSöderman v. Sweden [GC], no. 5786/08, § 80, ECHR 2013; Bevacqua and S. v. Bulgaria, no. 71127/01, § 65, 12 June 2008; Sandra Janković, cited above, § 45A v. Croatia, no. 55164/08, § 60, 14 October 2010; Đorđević v. Croatia, no. 41526/10, §§ 141-43, ECHR 2012; Costello-Roberts v. the United Kingdom, 25 March 1993, § 36, Series A no. 247C; D.P. and J.C. v. the United Kingdom, no. 38719/97, § 118, 10 October 2002).

63.  Concerning such serious acts, the State’s positive obligation under Articles 3 and 8 to safeguard the individual’s physical integrity may also extend to questions relating to the effectiveness of the criminal investigation and to the possibility of obtaining reparation and redress (see, among other authorities, M.C. v. Bulgaria, cited above, § 152; M.P. and Others v. Bulgaria, no. 22457/08, §§ 10910, 15 November 2011; and C.A.S. and C.S. v. Romania, no. 26692/05, § 72, 20 March 2012), although there is no absolute right to obtain the prosecution or conviction of any particular person where there were no culpable failures in seeking to hold perpetrators of criminal offences accountable (see, for example, Brecknell v. the United Kingdom, no. 32457/04, § 64, 27 November 2007).

64.  The Court reiterates that its task is not to substitute itself for the competent domestic authorities in determining the most appropriate methods for protecting individuals from attacks on their personal integrity, but rather to review under the Convention the decisions that those authorities have taken in the exercise of their power of appreciation. The Court will therefore examine whether Serbia, in handling the applicant’s case, has been in breach of its positive obligation under Article 8 of the Convention (see Sandra Janković, cited above, § 46).

3.  Application of these principles to the present case

65.  As to the applicability of Article 8 of the Convention, the Court observes that the facts of the impugned attack were not established by the first-instance court as the criminal proceedings were terminated as statute-barred. According to the applicant, her neighbour punched her in the face several times and pulled her hair, causing her to fall down, and continued doing so, with the help of a man, while the applicant was on the floor. A medical report from the hospital emergency department stated that the assault on the applicant had resulted in a number of injuries to her head and leg and her losing a few wisps of hair. Lastly, the Court notes that the applicant, having previously been subjected to repeated verbal attacks from her neighbour, had allegedly already lodged several criminal complaints against D.V. for harassment, to no avail. In view of the foregoing, the Court considers that the attack to which the applicant was subjected had a sufficiently adverse impact on her physical and moral integrity to engage the positive obligations of the State within the meaning of Article 8 (see Sandra Janković, cited above, § 31, and contrast Tonchev v. Bulgaria, no. 18527/02, § 41, 19 November 2009; see also, in the context of Article 3, Milanović, cited above, § 87, where the injuries consisted of several cuts), without suggesting that all physical confrontations and neighbourly disputes resulting in minor bodily injuries would always fall within this ambit.

66.  The Court therefore considers that acts of violence such as those in the instant case require the States to adopt adequate positive measures in the sphere of criminal-law protection (see Sandra Janković, cited above, § 47). As to the criminal-law mechanisms provided for in the Serbian legal system, the Court notes that violent acts committed by private individuals are prohibited in a number of provisions of the Criminal Code, including the crimes of serious and minor bodily harm (see paragraph 29 above). The Court further observes that Serbian criminal law distinguishes between criminal offences which are prosecuted by a public prosecutor, either of his or her own motion or upon a private application, and those which are prosecuted by means of a private prosecution. The latter category concerns criminal offences of a lesser nature, such as the crime committed against the applicant. A private prosecution is initiated by a private prosecutor (see paragraphs 29-30 above) and a criminal complaint lodged in due time in respect of a criminal offence subject to private prosecution is to be treated as a private prosecution (see Article 48(3) of the Code of Criminal Procedure). In these circumstances, the Court is satisfied that in the present case domestic law afforded the applicant adequate protection, as the Convention does not require a State-assisted prosecution in all cases (see Sandra Janković, cited above, § 50).

67.  In the present case, the applicant instituted a private prosecution against D.V. for inflicting minor bodily harm, and against an unknown person who was also present on the day of alleged incident. As regards the manner in which the criminal-law mechanisms were implemented, the Court notes that the private criminal proceedings ended without tangible results owing to their termination on the expiry of the statutory limitation period and were thus concluded without a final decision on the attackers’ guilt (see Sandra Janković, cited above, § 57). The applicant’s attempts to prevent nonprosecution of the perpetrators were disregarded. During the four years concerned, the competent court appears to have questioned only one witness, held four and adjourned a total of six hearings, the latter for reasons which cannot be attributed to the applicant’s conduct (see paragraphs 19-23 above). In view of the protracted course of the proceedings and their ultimate outcome, they cannot be said to have had a sufficient deterrent effect on the individuals concerned, or to have been capable of ensuring the effective prevention of unlawful acts such as those complained of by the applicant. The failure to adequately respond to her allegations in this case raises doubts as to the effectiveness of the system put in place by the State and leaves the private criminal proceedings in the case devoid of meaning. Having regard to the fact that the applicant did not personally contribute to the delay at issue, the Court considers that the impugned practices in the specific circumstances of the present case did not provide adequate protection to her against an attack on her physical integrity and showed that the manner in which the criminal-law mechanisms were implemented were defective to the point of constituting a violation of the respondent State’s positive obligations under Article 8 of the Convention (see Sandra Janković, §§ 52-58; and Isaković Vidović, §§ 58-64, both cited above; see, also, albeit in the context of Article 3 of the Convention, Çelik v. Turkey (no. 2), no. 39326/02, §§ 33-36, 27 May 2010; and Beganović v. Croatia, cited above, §§ 71 and 74-88).

II.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLES 3 AND 13 OF THE CONVENTION

68.  The applicant complained of a further violation of Articles 3 and 13 of the Convention, which read as follows:

Article 3

“No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment.”

Article 13

“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”

69.  Given that the applicant’s complaints under Articles 3 and 13 are effectively the same as her complaint already considered under Article 8, and having regard to its finding in respect of the latter (see, in particular, paragraph 67 above), the Court declares the former complaints admissible but considers that they need not be examined separately on the merits (see Zorica Jovanović, § 80, and Sandra Janković, §§ 58 and 59, both cited above).

III.  APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

70.  Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

71.  The applicant claimed 20,000 euros (EUR) for physical pain and mental anguished suffered, and the violations of the various Articles of the Convention.

72.  The Government contested these claims.

73.  The Court considers that the applicant has certainly suffered some non-pecuniary damage. Having regard to the nature of the violation found in the present case and making its assessment on an equitable basis, the Court awards her EUR 3,000 under this head.

74.  The applicant also claimed a total of EUR 5,620 for the costs and expenses incurred before the domestic courts within the criminal, constitutional and civil proceedings for damages, as well as for those incurred before the Court.

75.  The Government contested this claim as unsubstantiated and insufficiently specified.

76.  According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were reasonable as to their quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 2,500 covering costs under all heads.

 

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Declares the application admissible;
  2. Holds that there has been a violation of Article 8 of the Convention;
  3. Holds that there is no need to examine the complaints under Articles 3 and 13 of the Convention;
  4. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months, the following amountsto be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 3,000, plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii) EUR 2,500, plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 19 October 2021, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 Hasan Bakırcı                                Valeriu Griţco
Deputy Registrar                             President


[1] Ne eat judex ultra et extra petita partium (“not beyond the request”)

Copyright © 2022 Pravosudna akademija, Srbija